ŽIVOT U ŠARADI…

Kao da su je braća Grim krečila…

Ova šarena šuma koja je „nikla“ na fasadi višespratnice u Moskvi, samo je jedna od najživopisnijih fasada u svetu po izboru posetilaca sajta „Boredpanda“.

Zgrada u Moskvi

Da li biste živeli u jednoj od ovakvih kuća ili zgrada?

Hundertvaserhaus u Beču

Imajte na umu da to što od dužeg gledanja u neke od njih može da vam pozli, nema nikakve veze sa enterijerom.

Istanbul

Mišljenja na sajtu „Boredpanda“, koji je i sakupio ovu kolekciju šarenih fasada, jesu podeljena – neki komentarišu da grad treba da bude što veseliji i pozitivniji, dok je za druge ovo cirkus!

Zgrada Karabanšel, Madrid, Španija

Kuća u Bruklinu (Foto: boredpanda.org)

Podelite svoj stav sa nama…

Izvor.rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Mikonos, Grčka (Foto: boredpanda.org)

Zgrada u Drezdenu koja svira kad pada kiša (Foto: boredpanda.org)

Foto: boredpanda.org

Galerija u Vilnjusu, Litvanija (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Foto: boredpanda.org

Fasada u Kelnu (Foto: boredpanda.org)

Ljubičasta kućica u San Francisku (Foto: boredpanda.org)

Singapur (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Zamošć, Poljska (Foto: boredpanda.org)

Vimeru, Francuska (Foto: boredpanda.org)

Granada, Nikaragva (Foto: boredpanda.org)

 

 

______________________________________________________________________________________________

MAGIJA PRIRODE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Ovi ljudi silaze da vide magiju prirode…
U SAD-u se nalazi najfotografisaniji i najmagučniji kanjon na svetu…

Foto Wikipedia, Matthias Kabel

 „Kanjon Antilopa“ nalazi se u sred rezervata Navaho indijanaca, u američkoj saveznoj državi Arizoni. Erozijom Navaho peščare i uticajem reka i potoka ovaj kanjon je dobio potpuno nestvaran izgled.
Kanjon je star skoro 190 miliona godina. 

Ulaz na njega moguć je samo uz prisustvo vodiča iz plemena Navaho jer poseta kanjonu može biti veoma opasna. Kiše u ovom delu Amerike jesu retke ali kada počnu da padaju, padaju naglo i traju veoma kratko, ali ipak znaju da potope ceo kanjon. Zbog jednog ovakvog pljuska 1997. godine život je u poplavi izgubilo 11 evropskih turista.

Kanjon je podeljen na gornji i donji deo. Gornji deo kanjona na navaho jeziku zove se “Tsé bighánílíní“ i u prevodu znači „Mesto gde voda teče kroz stene“, veoma je posećen zbog pristupačnosti i igre svetlosti koja je u ovom delu potpuno magična.
Drugi, donji deo na navaho jeziku se zove “Hazdistazí’ i znači „Spiralni kameni lukovi“, udaljen je nekoliko kilometara od gornjeg, prilično je nepristupačan i veoma je atraktivan za turiste željne avanture i adrenalina.

Lepotu samog kanjona nemoguće je opisati rečima, ali zato slike oduzimaju dah.

Foto Wikipedia, Matthias Kabel

Foto Wikipedia, Moondigger

Foto Wikipedia, Luca Galuzzi

Foto Thinkstock 3

Foto Thinkstock 2

Foto Thinkstock

Izvor: prva.rs

---

OPASNO JE KAD RAZUM ZAĆUTI…

_________________________________________________________

„Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“

„Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču „misleći ljudi“, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo. Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.“

„Erotika obogaćuje ljubav! Kada fizička ljubav ide u paru sa emocijama, imate osećaj celovitosti, sreće i savršenosti, što je nemoguće ako se oslanjate samo na jednu stranu. Ljubav je jedino osećanje koje te diže u nebesa, ali i čini nesrećnim i frustriranim. To je uistinu srceparajuće iskustvo.“

Mario Vargas Ljosa
Iz intervjua: Ana Popadić / novosti.rs/ 23. jun 2013

---

.

Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. 12. 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[9] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata.

Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[10]

Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao.

Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[10] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[10]

Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca.

Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[10]

Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

---

***

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Marko San Marcos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost.

Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća La casa verde, za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane.

Godine 1994. dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge.

2006. godine izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove.

Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima.
Ljosini poznati citati su: „Reči su dela… Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“[2].
Izvor: wikipedia.org

---

Pisati znači boriti se protiv konfuzije
– Mislim da je polazna tačka književnog poziva način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju – rekao je u jednom od svojih intervjua Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, čuveni peruanski književnik, dobitnik  Nobelove nagrade za književnost. U svom obrazloženju Nobelov komitet ističe da delo Marija Vargasa Ljose karakterišu „kartografski precizni prikazi struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca“.

Mario Vargas Ljosa

Inače, Ljosa je već više godina u najužem krugu za ovo najprestižnije književno priznanje; dosada je dobio više nagrada, među kojima u aprilu ove godine i nagradu „Don Kihot“ koju mu je uručio lično španski kralj.
Slovi za pisca angažovane književnosti, a veći deo njegovog bogatog opusa preveden je na srpski na očigledno, veliko zadovoljstvo čitalačke publike.

Otkako se pojavio na književnoj sceni 1958. zbirkom priča „Šefovi“ njegova dela pratili su epiteti koji s jedne strane ukazuju na visoke literarne domete, a s druge na angažovanost i literarno otvaranje različitih aktuelnih, ali i evergrin tema. Ljosa je u prvim godinama karijere stao rame uz rame sa velikim latinoameričkim piscima poput Kortasara, Fuentesa, Sabata, kao i Markesa koji je takođe dobitnik Nobela (1982).

Mario Vargas Ljosa rodio se 1936. u Arekipi u Peruu, gde i danas živi i aktivno učestvuje u raznim vidovima društvenog života. Doktorirao je književnost u Parizu. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča Šefovi, koja je dobila nagradu „Leopoldo Alas“, postao je poznat posle romana „Grad i psi“, za koji je 1962. i 1963. godine dobio više važnih nagrada.

Njegov drugi roman „Zelena kuća“, objavljen 1965, dobio je Nagradu kritike i Međunarodnu nagradu „Romulo Galjegos“. Potom je objavio dramska dela („Gospođica iz Takne“, „Kati i nilski konj“, „La Čunga“, „Ludak sa balkona“ i „Lepe oči, ružne slike“), studije i eseje (kao „Neprekidna orgija“, „Istina o lažima“ i „Izazov nemogućeg“), sećanja „Riba u vodi), priče („Štena“) i, pre svega, romane: „Razgovor u katedrali“, „Pantaleon i posetiteljke“, „Tetka Hulija i piskaralo“, „Rat za smak sveta“, „Povest o Majti“, „Ko je ubio Palomina Molera?“, „Pripovedač“, „Pohvala pomajci“, „Lituma u Andima“, „Jarčeva fešta“ i „Raj na drugom ćošku“.

Dobio je najvažnije književne nagrade, od već spomenutih do nagrade „Servantes“, nagrade „Princa Asturije“, PEN/Nabokov i „Grinzane Cavour“.

Dobar deo njegovih dela preveden je na srpski. Pomenimo tek nekolicinu naslova i komentara koji su ih pratili. „Don Rigobertova beležnica“ je slovila za „sociološko-filozofsko-psihološki medaljon“, „Razgovor u katedrali“ za „opijajuću dramatičnost u pomalo eksperimentalnoj formi“, zatim „Avantura nevaljale devojčice“ za roman koji se kroz „zadivljujuću napetost između komičnog i tragičnog, uz strast, slučaj, sudbinu, bol, bavi pitanjem kakvo je pravo lice ljubavi“.
Roman „Raj sa drugog ćoška“, istorijsko delo o Polu Gogenu i Flori Tristan, bio je u vrhu lista čitanosti.

Mario Vargas Ljosa je jednom prilikom rekao da se celog života pitao zašto piše i šta znači pisati. Zamoljen da prokomentariše ovu svoju izjavu rekao je: „Mislim da je polazna tačka književnog poziva uvek odbacivanje, neprihvatanje realnog sveta i života koji živite i način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju.“

O umetnosti i lepoti Ljosa kaže: „Apetit za lepotom je jedan od simptoma umetničkog duha, a drugi je volja da se nametne red. Stvarati znači boriti se protiv konfuzije koju umetnik oseća ne samo kao nešto spolja nego naročito kao unutrašnju realnost.“

Ljosa: „Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“

Sve dobitnike Nobelove nagrade za literaturu možete naći na adresi: http://nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/

Knjige o diktaturama
Književni kritičar Milan Vlajčić ocenjuje za „Blic“ da je dobro što je posle nekoliko godina otkrića novih pisaca nagrada pripala klasiku moderne latinoameričke književnosti. „Ljosa ima desetine knjiga u kojima smo uživali svi mi koji znamo šta je dobra književnost. On je napisao sjajne knjige o diktaturama u kojima je živeo i od kojih je utekao.

Ljosina dela u Srbiji
U Srbiji su već tri decenije prisutne knjige nobelovca Maria Vargas Ljose, pisca koji je doprineo da svet, početkom šezdesetih „otkrije“ književnost Južne Amerike i koji je do sada objavio više od 30 knjiga prevođenih na sve velike jezike.

Srpski čitaoci su se sreli sa Ljosinim delom pre tri decenije kada je „Prosveta“ objavila roman „Pantaleon i posetiteljke“ a najviše ga je prevodila „Narodna knjiga“ sve do 2003. kada su štampane „ Dion Rigobertzove beležnice“. Objavljivanja Ljosinih dela preuzela je pre dve godine „Laguna“ sa romanom „Avanture nevaljale devojčice“. Na sajtu Narodne biblioteke Srbije može se naći 29 bibliotečkih jedinica koje se odnose na ovog čuvenog književnika.

Tanja Nježić | 08. 10. 2010. | Foto: AP | blic.rs

---

---

Priredio:Bora*S

ČUDESNO DRVO…

 TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nekada davno u Kini rođenje ćerke je pratila sadnja drveta.

Sudbina tog drveta je pratila sudbinu devojčice: onog dana kada je pognute glave morala da, bez prava na prigovor, krene na formalno upoznavanje sa čovekom uz čiju će narav morati da provede čitav život, oštrila se sekira. Od drveta, zvanog kiri, pravio se nameštaj, klompe, muzički instrumenti koji su bili poklon od porodice za odlazeću ćerku.

 

 Osim Azije, gde je bilo na ceni, caričino drvo (kako su ga još nazivali) je stiglo u Ameriku u XIX veku. Neuobičajeno za poslovnost Amerikanaca, ali širenje istočnom obalom nije bio planski potez lukavih trgovaca već slučajnost.

Ako u prirodi postoje slučajnosti.

Izvozni tovar iz Kine je u sebi nosio i neželjene goste – plodove caričinog drveta koji su imali ulogu današnjih kuglica od stiropora, dakle da zaštite vredan tovar od neugodnog puta. Semenke tog ploda su se rasule po američkoj zemlji i tu dokazale još jedno svoje ime – od «brzorastućeg drveta» su začas nastale šume.

 Iz Kine su stizali proizvodi od kiri drveta u Evropu gde su brzo postali veoma cenjeni. Toliko da legenda kaže da je svoj zvaničan, latinski naziv, drvo dobilo u čast princeze Ane Pavlovne, ćerke ruskog cara Pavla. Od tada je poznato kao paulovnija. Paulovnija je u tadašnje doba, ne baš bolje ali definitivno drugačije jer se još uvek cenila lepota, imala pre svega estetsku vrednost. Svetle boje, mekano i pogodno za obradu dok je sveže a opet nepodložno deformaciji kad odstoji, predstavljalo je idealan materijal za nameštaj i ukrasne predmete. Paljenjem su se dobijale ugljene olovke, prah se koristio za vatromet, od kore se pravila boja a lišće se koristilo za spravljanje sredstva protiv crva. Ostale kvalitete, a ima ih mnogo, paulovnija je otkrivala postepeno, sloj po sloj.

 

 Uzmimo kao primer bilo koju zemlju u razvoju. Naravno da je takvoj državi potrebno mnogo drveta. Ali i sve više plodnog zemljišta. Tako pluća gube bitku sa stomakom. Šume se seku, a zemlja postaje gola sve dok neko ne shvati da će biti problema i sa stomakom. Erozija ugrožava njive a građe je sve manje. Tada bi ta država trebalo da donese mudru odluku da pošumi opet zemlju i svuda zasadi paulovniju. Napravi stablima zaklone od vetra za useve i smanji njegove nalete za 30% i poveća vlažnost za desetak odsto. Pa čak i da pomeša paulovniju sa žitaricama i povrćem. Ako se stabla postave na odgovarajućoj udaljenosti unutar njive sa posejanom pšenicom, prinos se povećava za 7-12%. A da ne pričamo o tome da je u pitanju drvo koje brzo raste i kome je potrebna minimalna nega i ulaganje. U prvoj godini već dostiže visinu od 3-4,5 metra, a zrelu visinu od desetak metara ima u trećoj godini. Njegovo ogromno lišće je sjajna stočna hrana i đubrivo. Ako se na njivi od jednog hektara posadi 50 stabala za 10 godina se dobije 20-30 kubika kvalitetnih drva. Ukoliko se od posečene paulovnije naprave briketi dobije se ogrev sa energetskom vrednošću uglja a bez štetnih sastojaka u dimu.

Pluća ponovo dišu.

 Projekat pošumljavanja Kine paulovnijom je rezultovao povećanjem proizvodnje hrane za 30% u ravnicama i zaustavljanjem erozijem na oko 3 miliona hektara zemlje. Takođe, paulovnija je drvo izbora za pošumljavanje Australije, Nemačke, Amerike i Paname. Ali ne i za Srbiju. Šume se seku i slabo obnavljaju, jer ovde drvo još uvek spada u jeftin ogrev, pa je tražnja povećana u ova teška vremena. U Vojvodini je situacija posebno kritična. Kako kažu iz JP «Vojvodinašume», ukoliko se na vreme ne podignu zasadi, odnosno ne poveća šumovitost Pokrajine sa sadašnjih šest na 14 procenata, Vojvodini preti da od ekološke postane prava pustinja. A paulovniju retko ko pominje. Još 1997.godine profesorka Šumarskog fakulteta Dragica Vilotić i inženjer Slobodan Vukovojac su započeli priču o paulovniji, ali očigledno nisu naišli na razumevanje. Danas postoji zasađena ogledna plantaža na samom severu Vojvodine u peskovitom tlu da bi se dokazao uspešan rast paulovnije i na takvom, vrlo lošem tlu. I zaista, ovo čudesno drvo i tu uspeva. Bez obzira na to, projekat «Čudesno drvo» će u Srbiji morati da sačeka neka mudrija vremena.

Izvor:ekologija.rs/ Željko Stanković

PUTEVI JEGULJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

GDE SE MRESTE JEGULJE?

Jegulja -jedno od najčudnijih živih bića jeste svakako dugačka, ljigava riba čije telo ima zmijolik oblik.

Odrasla jegulja i jeguljice

  Kad biste obeležili jednu jegulju i pratili njen put, utvrdili biste da u raznim vremenskim intervalima prelazi plivajući na stotine kilometara vodama okeana, da grabi uzvodno rekom, ili se izvija i koprca vijugajući preko vlažne trave na kopnu hitajući ka mestu kome je vodi njen instinkt, ka mestu gde će naći obilje hrane.

Svaka jegulja koju ljudi uhvate u Evropi ili Americi, čak i ona uhvaćena u potoku daleko na kopnu, izlegla se iz jednog od približno 20 miliona jaja koja je položila njena mati-jegulja na dubini od 200 do 300 metara, negde u vodenim prostranstvima Atlantskog okeana u blizini Bermudskih ostrva!

Jegulja (foto rach2k)

Obična jegulja, tamnomrke boje, ima glatku debelu kožu i najčešće je bez krljušti.

Tek nedavno su ljudi saznali o poreklu mladih jegulja, ili „jeguljica“, kako ih negde zovu.

Sada je već sasvim poznato da se najpre pojavljuju kao prozirna telašca ispod same površine okeanskih voda. Posle dužeg vremena taj staklasti oblik postepeno gube i dobijaju obrise kakvi krase odraslu jegulju.

I upravo u vreme tog prerastanja iz jednog u drugo stanje odvoje se milioni jegulja-mladica i zaplivaju u pravcu Evrope.

Međutim, jegulje ne zalaze u tokove evropskih reka sve dok ne uđu u svoju treću godinu života. Drugi pak deo mladih jegulja u doba njihove transformacije zapliva u pravcu Amerike i po isteku prve godine života ulazi u tekuće vode.

Murina, vrsta jegulje (foto Peter Harrison)

   Pošto provedu četiri do dvanaest godina u tekućim vodama, za koje vreme porastu i do dužine od 60 cm do čitavog metra, sve odrasle jegulje silaze niz tokove reka da se više nikada i ne vrate.

Otplivaju sve do Bermudskih ostrva, razmnožavaju se u dubinama okeana i potom umiru!

   Lov na jegulje se obično zbiva u vreme kada jegulje silaze nizvodno, što znači od početka meseca jula pa sve do oktobra — ponekad i nešto kasnije — dakle, pri njihovom povratku u predele Bermudskih ostrva.

Godišnji ulov jegulja samo u području Atlantika dostiže jedan milion kilograma.

                                     ELEKTRIČNA JEGULJA

 Električna jegulja (Electrophorus electricus) je pripadnik grupe električnih riba.

To su ribe koje svoje žrtve hvataju ili se brane od neprijatelja puštanjem električnih udara. Bliske su srodnice i sasvim slične drugim ribama i jedina je razlika njihova sposobnost da stvaraju i ispuštaju električne udare.

Naučnicima ni do danas nije pošlo za rukom da objasne poreklo i sposobnost stvaranja elektriciteta u ovih riba.

Najopasniji predstavnik vrste električnih riba jeste električna jegulja (eng. Electric eel) koja živi u vodama Južne Amerike. Ponekad je zovu „brazilska električna jegulja“. Ovo zmijoliko crnkasto stvorenje je stanovnik reka koje se ulivaju u Amazon i Orinoko. Po dužini naraste i do 2 m, pa i više.

Udarom svoga repa, u kome su smešteni organi za proizvodnju električne struje, može da ošamuti životinju veliku kao konj.

Zabeleženi su slučajevi da su od električnog udara ove ribe ljudi ostajali paralisani i po nekoliko časova!

Izvor:riznica.rs

---

MIHAJLO PUPIN: SA PAŠNJAKA DO NAUČNIKA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako aktivno sudelovali u svetskim borbama. Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu i igranje sa drugovima.

No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila:

“Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

„Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

---

Na današnji dan,12 marta 1935. godine umro je Mihajlo Pupin, naučnik svetskog glasa, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD.

Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor (opština Kovačica), u Banatu, od oca Konstantina (Kosta) i majke Olimpijade, zemljoradnika, koji su  imali desetoro dece. 

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom Idvoru, u Srpskoj  osnovnoj školi, a potom u  osnovnoj školi u Perlezu.  Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu, gde  se isticao kao talentovan i darovit učenik,  odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija.

No, zbog  aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

U svojoj dvadesetoj godini života, nakon očeve iznenadne smrti, zbog finansijskih teškoća prekida  školovanje u Pragu i  marta 1874. odlazi u Ameriku.

„Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“ „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

    Matematiku i teorijsku fiziku Pupin je studirao u Kembridžu, a nakon odbranjene doktorske disertacije  postao je profesor matematičke fizike na Kolumbija univerzitetu. Profesurom se bavio punih 40 godina, radeći istovremeno i kao upravnik Elektrotehničkog instituta, na kome je došao do svojih najvažnijih naučnih otkrića.

Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike.

Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija.

Pupinovi kalemovi

Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj, a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Pupin je patentirao ukupno 24 pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine.

Zadužbine Mihajla Pupina

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi  Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba – Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (eng. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (eng. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naučnu i rodoljubivu delatnost, u Srbiji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (sa preko 300 istraživača), jedna fabrika iz oblasti elektronike i više škola, kao i ulice u mnogim mestima.

Počasti-Mihajlo Pupin je bio:

Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD

Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925–1926.

Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke

Predsednik Njujorške akademije nauka

Član Francuske akademije nauka

Član Srpske akademije nauka

Titule

Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)

Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)

Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)

Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)

Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)

Doktor nauka Union Koledž (1925)

Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)

Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)

Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)

Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)

Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)

Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)

Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)

Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Medalje

Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.

Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.

Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.

Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.

Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.

Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.

Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.

Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.

Medalja Džona Frica četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

 U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom..

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.

Pupinova zgrada na Columbia University.
Foto: Wikipedija

Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.

Posebno priznanje

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje “ Medalja Mihajla Pupina“, koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)

 Svoj životni put Pupin je opisao u delu koje je kod nas objavljeno pod naslovom „Sa pašnjaka do naučenjaka„(eng. From immigrant to inventor). Za  ovo autobiografsko delo dodeljena mu je 1924. godine  „Pulicerova nagrada“.

Reference: Knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“, wikipedia, rts, e-novine

---

(OVDE možete čitati knjigu- PDF)

---

Priredio: Bora*S

SERIJSKI OTAC…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Ima 33 godine i 30 dece sa 11 žena

Dezmond Hečet koji ima 33 godine, i otac je 30 dece sa 11 različitih žena, tražio je pomoć od države, radi redovne isplate alimentacije.

On je javnosti u američkoj državi Tenesi već poznat ,jer je pre tri godine pred sudom priznao da ima 21 dete i obećao je da će tu stati.

 Dezmond Hačet radi jako loše plaćen posao, a pola njegove plate se šalje na račun 11 žena koje su majke njegove dece. Kada se novac podeli neka od njegove dece primaju 1,49 dolara mesečno.

  Hačet je pitao sud, da mu odobri pauzu u isplati alimentacije jer se jedva snalazi sa svojom minimalnom zaradom. On tvrdi da zna sva imena i godišta dece. Njegovo najstarije dete ima 14 godina.

  Hačet se posljednji put pojavio na sudu u maju 2009. godine, kada je imao 21 dete. Tada je rekao da ne namerava da ima više dece.

 “Nije mi bila namera da dobijem toliko dece, to se jednostavno dogodilo”, rekao je on tada za jednu lokalnu televiziju.

 Hečet nije jedini “serijski otac” koji se našao u vestima dana. NFL igrač Antonio Kromarti, ima 28 godina, i on je čuveni otac 10 dece sa osam žena u šest različitih država.

izvor:www.blic.rs

---

---

Imajući u vidu da je ova vest  objavljena 21. maja 2012. godine, vremenska distanca, sposobnosti, polet i plodotvornost Dezmondova, daju puno osnova za pretpostavku, da su ove lepe brojke dece i žena povećane.

Šta reći, osim da svima poželim sreću!

Bora*S

____________________________________________________________________________________________

ČUDNE NEKE BILJKE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAJVEĆI CVET NA SVETU

Rafflesia arnoldii je najveći pojedinačni cvet na svetu.

Raste samo u kišnim šumama ostrva Sumatra. Iako postoje cvetovi koji su veći od ovog, oni su zapravo skupovi većeg broja cvetova.

Ovaj cvet raste do otprilike 1 m u prečniku, a može da dostigne težinu od 11 kg. Nema lišće, stabljike i koren kao ni hlorofil.

I dok većina cvetova uglavnom miriše, ovaj smrdi kao trulo meso pa ga često zovu i „cvetom lešinara“, ali ga ne treba mešati sa najsmrdljivijim cvetom na svetu, a to je Amorphophallus titanum.

Ovaj cvet je teško videti, naročito u šumama. Ponekad su potrebni i meseci da se pronađe, a on živi svega nekoliko dana. Velika je šansa da će on, ukoliko ove šume nestanu, takođe nestati. Već sada postoje ljudi koji imaju ovaj cvet na svom posedu i koji naplaćuju turistima da ga vide.

RETKA „MORTIŠA“

Retka „Mortiša“ cveta samo jednom u 15 godina.

Cvet koji potiče iz džungle na Sumatri ima izuzetno najneprijatan  miris, koji podseća na trulo meso i može se osetiti sa više desetina metara razdaljine.

Džinovska biljka „amorphophallus titanium“  koja dostiže visinu preko 2.5 metra, cveta jednom u 15 godina a cvet živi samo jedan ili dva dana.

VIDEO http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Lk8kEMaRN3g

---

OTROVNA BILJKA KOJA SE STIDI

Stidljiva mimoza je biljka koja naglo skupi listove kada je dodinete, da bi se samo par minuta kasnije potpuno oporavila.

Čim je dodirnete, njeni listovi se savijaju ka unutra, kao da se stidi ili beži od napadača.

Naučnici veruju da stidljiva mimoza koristi mogućnost savijanja listova da bi osujetila potencijalne predatore.

Poreklom je iz Južne i Centralne Amerike, ali može se naći širom sveta.

Otrovna je ako se proguta, a jačina otrova je kao kod kobre.

VIDEO

---

Priredio: Bora*S

NAJHLADNIJE NASELJE NA SVETU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Prosečna temperatura u selu Ojmajkon u Rusiji iznosi minus 50 stepeni Celzijusa.

Ojmajkon je nahladnije mesto na svetu, pošto je u tom selu najniža izmerena temperatura iznosila čak minus 71,2 stepena.

Foto: Reuters

Selo broji 500 stanovnika a naziv Ojmajkon u prevodu glasi „voda koja se ne zamrzava“, što je prilično ironično imajući u vidu ekstremno niske temperature u tom mestu tokom zime.  

Većina meštana se greje na ugalj i drva. Mnoge kuće nemaju kupatila, već poljski WC.

Biljnih kultura nema, tako da ljudi uglavnom jedu meso irvasa i konja. Jedna prodavnica u selu opskrubljuje žitelje Ojmajkona potrebnim namirnicima, prenosi Daily Mail.

Meštani se bave uzgojem irvasa, lovom i ribolovom. Lekari smatraju da je razlog zbog kojeg meštani ne pate od neuhranjenosti taj što mleko životinja koje piju sadrži mnogo mikroelemenata veoma dobrih za zdravlje.

Škole rade čak i kad su temperature ekstremno niske. Deca, zapravo, ne idu u školu samo ako se temperatura spusti ispod  -52 stepena.

Uprkos ledenoj zimi, leta u Ojmajkonu su topla. Temperature iznad 30 stepeni nisu retkost u junu, julu i avgustu.

Električna centrala zavisi od uglja, a kada se poremeti njegova dostava selu, meštani se oslanjaju na drva. U slučaju da struje nema pet sati, cevi u zgradama se smrzavaju i pucaju.

Foto:.meteorete.

Niske temperature u Ojmajkonu suočavaju njegove žitelje sa nizom problema. Mastilo penkala se zamrzava pa ne mogu da pišu, naočare im se lede i lepe za lice, baterije se prazne… 

Neki od meštana tvrde da imaju običaj da kola ostavljaju upaljena ceo dan, samo da bi mogli da ih upale kad malo otopli.

Čak i da postoji mobilna telefonija u tom mestu, ona ne bi mogla da funkcioniše po tako hladnom vremenu.

Još jedan veliki problem sa kojim se meštani suočavaju su sahrane. Zbog leda koji pokrije zemlju, potrebno je i po tri dana da se iskopa rupa i sahrani pokojnik. 

Uprkos svemu tome, mnogobrojne agencije su uvrstile Ojmajkon u turističke destinacije a aranžmane nude upravo tokom zime, računajući da ima avanturista koji žele da iskuse život na minus 50 stepeni.

srb.time.mk /autor: Mirjana Pantić izvor: Novi magazin

---

NAJHLADNIJE DESTINACIJE NA SVETU

Zamislite samo kako je ljudima koji žive na najhladnijim mestima na svetu, gde je temperatura po nekoliko desetina stepeni ispod nule.

VOSTOK, ANTARKTIK

Ruska istraživačka stanica nalazi se u neposrednoj blizini Južnog pola, i to na visini od oko 3.500 metara nadmorske visine.

Vostok se ubraja u jedno od najhladnijih naseljenih mesta na svetu gde je 1983. godine izmereno čak 89,2 stepeni Celzijusa ispod nule. Kako piše „Telegraf“ tu se nalazi i jezero, oko četiri kilometra ispod debelog leda.

EUREKA, KANADA

I na severu Islanda se nalazi istraživačka stanica koja je 1947. godine osnovana kao meteorološka. Prosečna godišnja temperatura ovde iznosi oko minus 20 stepeni, a tokom zime pada i na minus 40.

Ovo mesto je vrlo primamljivo turistima, ali je putovanje veoma skupo, pa je za ovu avanturu potrebno više od dvadeset hiljada evra.

DENALI, AMERIKA

Ovo je najviši vrh u Severnoj Americi i vrlo dugo je smatran najhladnijim mestom na celom svetu, obzirom da temperature zimi dostižu i do minus 40 stepeni.

Ipak, ovaj vrh nije naseljen i do njega je teško doći, pa u čarima pogleda sa najvišeg mesta Severne Amerike mogu da uživaju samo profesionalni planinari. Ukoliko to ipak niste, možete da uživate malo niže, u toplijem Denali nacionalnom parku.

ULAN BATOR, MONGOLIJA

Ulan Bator se nalazi u mongolskoj stepi na oko 1.300 metara visine, a turisti ga opisuju kao najhladniju prestonicu na svetu jer se temperatura tokom januara retko diže iznad minus 16 stepeni.

Svi koji se zateknu u njemu spas od hladnog vremena nalaze u Muzeju kamila i Muzeju političkog progona, kao i mongolskim manastirima.

OJMJAKON, RUSIJA

Oko 350 kilometara južno od arktičkog kruga smešteno je maleno selo Ojmjakon. Njegovi stanovnici se tokom zime suočavaju sa vrlo niskim temperaturama, a 1926. godine izmerena temperatura bila je 71 stepen Celzijusa ispod nule.

Od prvog susednog mesta Jakutska ovo selo je udaljeno oko 800 kilometara.

             Izvor: Z. N./superodmor.rs

---

priredio: Bora*S

PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

---

Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me

---

KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.

TAMO VREDI OTIĆI – PERU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________

PERU,  ZEMLJA PUNA MISTERIJA

Od prašnjavih pustinja, do bogatih prašuma, arhitekture i fascinantnih arheoloških nalazišta ova zemlja nikoga ne ostavlja ravnodušnim

I dalje je nepoznato kako je izgrađen ovaj drevni grad

Tamo vredi otići.

Ukoliko ste spremni da napravite pauzu od sjaja velikih evropskih metropola i zaplovite u vode malo manje komercijalnog turizma, a u sebi imate barem mrvu avanturističkog duha, ovo je prava zemlja za vas.

Lima
Lima, glavni grad Perua, možda je najbolji primer drastičnih kontrasta s kojima se u ovoj zemlji možete susresti na svakom koraku. U samom centru grada imaćete priliku da pazarite najpoznatije svetske brendove u prodavnicama kojih se ne bi postideli ni najveći evropski gradovi, dok će vas samo nekoliko kilometara dalje zaprepastiti tužni prizori nemaštine i siromaštva.

Glavni grad Perua Lima prepun je kontrasta

Na prvi pogled Lima možda i nije najlepši grad koji ste videli. Ali ako zagrebete ispod slojeva magle, prašine i saobraćajne buke, pronaći ćete jednu potpuno drugačiju sliku ovog grada i naići na zavidan broj zanimljivih muzeja, vila, baroknih crkava i noćnih klubova.

Burna istorija

Peruanci često nose tradicionalnu nošnju

O narodima koji su u Peruu živeli pre Inka malo se zna. Brojne arheološke iskopine svedoče o civilizacijama koje su se tamo nastanjivale i 4.000 godina pre nove ere. Inke su pokorili španski osvajači s Franciskom Pizarom na čelu u 16. veku, koji su ih, gladni zlata, skoro uništili, uspostavljajući vicekraljevinu Peru. Nezavisnost je ova zemlja ponovo stekla 1821. godine, da bi u današnje vreme izgradila relativno stabilan demokratski sistem.

Kuhinja za avanturiste
Malo ljudi zna da se peruanska kuhinja smatra jednom od najboljih na svetu. Mešavina različitih kultura i priliv imigranata iz raznih delova sveta doveli su do mešanja ukusa sa četiri različita kontinenta i rezultirali izobiljem ukusnih jela, koja zadovoljavaju potrebe i najvećih gurmana. Jedan od najpoznatijih peruanskih specijaliteta je seviće – jelo od ribe u limunovom soku, a ukoliko ste avanturistički nastrojeni, probajte i pečeno morsko prase, koje se u pojedinim delovima zemlje služi kao specijalitet u posebnim prilikama.

Od pića nemojte zaobići čaj od kokinog lišća – ima efekat sličan kafi, a smatra se da je dobar u sprečavanju raznih bolesti, i inka-kolu, peruanski pandan koka-koli.

Maču Pikču
Maču Pikču, izgubljeni grad civilizacije Inka, koji se nalazi na 2.430 metara nadmorske visine, sagrađen je oko 1450. godine, a napušten samo stotinak godina kasnije, kada je velika epidemija malih boginja pokosila stanovništvo. Zbog teško pristupačne lokacije, španski osvajači nisu uspeli da ga pronađu i unište, a za njegovo postojanje saznalo se tek 1911. godine. Misterija njegove izgradnje i dan-danas golica maštu svetskih arheologa i istoričara.

Ovo mesto krije mnoge tajne: priče o mističnom kamenju sa čudotvornim moćima, tajnim tunelima i podzemnim prolazima dugim i po nekoliko stotina kilometara, ljudskim žrtvama prinošenim starim bogovima… Obilazak ovog mesta, koje je proglašeno jednim od novih sedam svetskih čuda, i obližnjeg grada Kuska neizostavan je deo posete Peruu.

Naska linije
Još jedna od nerešenih misterija Perua, koju ne smete zaobići na svom putovanju, jesu Naska linije, vidljive jedino iz vazduha i nacrtane neverovatnom preciznošću. Na površini od oko 80 kilometara prostiru se dugačke linije i slike životinja i ljudi, kojima se ni dan-danas ne zna namena.

Razne teorije, priče i legende ispredaju se o njima, pa su se čak pojavile i tvrdnje da su one delo bogova, vanzemaljaca, džinova… Naučnici veruju da crteži mogu biti povezani s religijom ili astronomijom, ali njihova svrha i način nastanka i dalje su obavijeni velom misterije.

Izvor: Stil

---

SVAKA MU ČAST, PREDSEDNIKU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NAJSIROMAŠNIJI PREDSEDNIK NA SVETU

Predsednik Urugvaja Hose Muhika je verovatno najbliži „čoveku iz naroda“ od svih ostalih svetskih lidera

Zaradio je „nadimak el presidente mas pobre“, ili „po naški“, najsiromašniji predsednik zbog svojih neverovatnih odricanja!

Ovaj neobičan (i nesebičan) čovek daje čak 90 odsto svoje plate svojim građanima, tako da od 12. 500 dolara, koliki je iznos njegovih primanja, zadržava samo 1. 250 koliko mu je potrebno za osnovne životne troškove.
On je španskom dnevniku „El Mundo“ nedavno izjavio: „Dobro mi je sa toliko novca. Mora da bude, jer znam koliko Urugvajaca preživljava sa mnogo manje.“

Hose i njegova žena, koja radi kao senatorka, takođe donira deo svojih prihoda.
Njih dvoje žive u skromnoj seoskoj kući na farmi cveća.0 dolara.

Njegova najvrednija kupovina je Folsvagenova „Buba“ koja košta oko 2.00

Od kada je Muhika došao na vlast 2010. godine, njegova zemlja se smatra jednom od najmanje korumpiranih na svetu!

 Nije ni čudo, kada im šef države nema račun u banci, niti bilo kakav dug, a zadovoljstvo pronalazi u porodičnom životu i društvu svog ljubimca psa Manuele.

A kakav je Muhika u odnosu na kolege?

Njegova plata na godišnjem nivou iznosi 15.000 dolara.

To je 5,8 odsto plate Dejvida Kameruna, premijera Britanije, 4,2 odsto zarade Stivena Harpera (Kanada), 3.1 odsto prihoda Baraka Obame, 2,9 odsto prihoda Reile Odinge iz Kenije, samo 2,5 odsto Džulije Džilard iz Australije, i mizernih 0,7 odsto novca koji zaradi Li Hsien Long iz Singapura.

Muhika inače živi vrlo jednostavnim i povučenim životom. On odbija da živi u predsedničkoj palati i, umesto da se on useli, ustupio prošle zime ovu raskošnu građevinu beskućnicima, kako bi ih spasao od smrzavanja.

 Pre izvesnog vremena predsednik Urugvaja se pojavio na nekom javnom događaju modrog nosa, upitan za povredu, objasnio je da se desila dok je pomagao susedu da popravi krov posle kišne oluje.

Urugvaj je najmanja nacija Južne Amerike, nakon Surinama. Ipak, ova majušna zemlja je treća po razvijenosti na kontinentu, a ne samo da je uspjela da izbegne svetsku ekonomsku krizu, već njena ekonomija ima pozitivan trend.

buka.com

---

P. S.

Ova objava ima karakter preuzete informacije, te  sam u  integralnom delu teksta izbegao iznošenje ličnog stava.

No, da li je pre svega ovo moguće?  Možda bi prikladniji podnaslov bio, na primer, NAJBOGATIJI PREDSEDNIK NA SVETU.

Prosudite!

Bora*S

____________________________________________________________________________________

KAD PTICE POLETE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da li ste se ikada pitali kakav bi osećaj bio leteti visoko kao ptica?

Novi dokumentarni film pod nazivom „Winged Planet“, pruža svim gledaocima priliku da pogledaju svet iz ptičije perspektive tokom njihove seobe.

Snimanje dvosatnog dokumentarnog filma Džona Dounera je trajalo četiri godine. U filmu se mogu videti neverovatni snimci Amerike, Afrike i Evrope. Dok lete, ptice koriste reljefna obeležja za navigaciju, potragu za hranom i migraciju.

Snimci su napravljeni korišćenjem najnovijih tehnika snimanja, uključujući i špijunske kamere pričvršćene na leđa orlova, ždralova, pelikana, snežnih gusaka i mnogih drugih ptica.

Pogledajte let ždralova iznad Venecije…

Izvor: smedia.rs /youtube.com

_____________________________________________________________________________________________

„MOMIM KRUG“ OTVARA ARSEN DEDIĆ …

TAMOiOVDE____________________________________________

Manifestacija posvećena Momi Kaporu, „Momin krug 2012“ biće održana 7. i 8. septembra na Adi Ciganliji i u Kinoteci, a prvog dana  pevaće i Arsen Dedić.

„Momin krug“ i ove godine nastavlja trajni proces da se duh srpske prestonice čiji je ovaj poznati pisac i slikar bio najbolji hroničar, poistoveti s kaporovskim duhom, odnosno bude predvođen njime, navedeno je u saopštenju organizatora.

Program ovogodišnjeg festivala čini sinteza svih segmnata umetnosti kojima se bavio jedan od najpoznatijih Beograđana: izložbe, likovna kolonija za decu, predstava po njegovom tekstu, projekcije filmskog i televizijskog materijala.

Ovogodišnju manifestaciju 7. septembra od 20 časova na Adi Ciganliji će da otvori dokumetarni film „Момо uncut“, autora Đorđa Markovića. Na istom mestu će da tradicionalne srpske pesme u tri glasa da izvede Projekta Arhai, a od 21 čas će da nastupi jedna od najvećih jugoslovenskih zvezda, Arsen Dedić u pratnji Matije Dedića.

Drugog dana festivala, 8. septembra, u Kinoteci, je na programu projekcija filma „Una“ rađenog po čuvenom Kaporovom romanu, repriza filma „Njujork, grad po meri čoveka“ koji je premijerno prikazan prošle godine na festivalu „Momin krug“ i repriza filma „Momo uncut“.

Na programu su još i gostovanje užičkog pozorišta sa predstavom „Kraj vikenda“ po tekstu Mome Kapora, likovna kolonija za decu u saradnji sa studijom „Mali Monmartr“, izložbe crteža i posveta Mome Kapora, izložba postera filmova nastalih po Kaporovim scenarijima i zanimljiv muzički program.

Ova kulturna manifestacija je besplatna za sve posetioce, a detaljan program pogledajte OVDE.

mondo

---

---

Priredio: Bora*S

U MENI IMA NEŠTO…

TAMOiOVDE…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………….

NIKOLA TESLA U BEOGRADU – SPAJAĆE NAS ELEKTRIKA…

„Ja osjećam mnogo više, no i što mogu da kažem. Stoga Vas molim da jačinu mojih osjećanja ne merite po slabosti mojih riječi. Istrgnut sam iz sred poslova da amo dođem i još ne mogu da se oslobodim misli i ideje, koje me evo i ovde prate.

U meni ima nešto, što može biti i obmana, kao što češće biva kod mladih, oduševljenih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od mojih ideala- to će biti dobročinstvo za cijelo čovječanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta: da je to djelo jednog Srbima. Živilo Srpstvo!“

Ove uzvišene reči izgovorio je ushićeni Nikola Tesla, kada je izašao iz vagona brzog voza na beogradskoj železničkoj stanici, pred više hiljada razdraganih sunarodnika u sredu 20. maja (po starom kalendaru), odnosno 1. juna 1892. godine (po novom kalendaru).

Naime, Tesla je posle veoma uspešnih predavanja po najvećim evropskim gradovima i posle smrti i sahrane majke i svoje kraće bolesti otišao u Budimpeštu.

U glavnom gradu Mađarske ga je čekao poziv grada Beograda, Velike škole i Srpskog inženjerskog društva da dođe u, prvu, posetu srpskoj prestonici i da održi predavanje velikoškolskoj omladini.Tesla je ovaj poziv rado prihvatio i dok je izlazio iz voza okupljeni narod je klicao: „Živeo Tesla, veliki srpski sine! Dobro nam došao.“

Na železničkoj stanici – pišu „Srpske novine“ – „dočekali su milog gosta predsednik beogradske opštine, članovi odbora za doček, profesori, velikoškolska omladina i vrlo mnogo građana i beogradske publike što se beše tu skupila, da dočeka svog brata, koji je u dalekom svetu stekao svojim naučnim radom čuveno ime.“

Posle srdačnog susreta i upoznavanja sa predstavnicima beogradske opštine uputio se s njima u varoš. Na Teslinom koščatom licu se moglo, tvrde savremenici, primetiti jako ushićenje. Kada je hteo da sedne u kola zaorila je oduševljena masa okupljenog naroda: „Živeo Tesla.“Zbunjen veliki naučnik rekao je onima koji su mu bili najbliži: „Braćo Srbi ne ushićujte se toliko!.“

Nikola Tesla je odseo u hotelu „Imperijal“, koji se tada nalazio na mestu današnjeg platoa gde je spomenik Petru Petroviću Njegošu, odnosno na prostoru između nove zgrade Filozofskog fakulteta i Kapetan Mišinog zdanja. U hotelskoj knjizi prispelih gostiju 20. maja / 1. juna 1892. godine skromno je upisao: Nikola Tesla elektro- tehničar iz Pešte.

U četvrtak 21. maja / 2. juna 1892. godine Tesla je pre podne u pratnji g. Andre Nikolića, ministra prosvete i crkvenih poslova primljen u audijenciju kod mladog kralja Aleksandra Obrenovića, koja je, mimo uobičajenog protokola, trajala čak ceo jedan čas. Zatim je otišao kod kraljevog namesnika g. Jovana Ristića, da bi se u podne vratio u hotel na ručak.

Posle podne Tesla je obišao Narodni muzej i kabinete Velike škole. Tačno u 16 časova pojavio se u prepunoj sali Velike škole, gde ga je dočekala sva velikoškolska omladina burnim uzvicima: „Živeo! Dobro nam došao.“ Po izveštaju „Novog lista“, prvo, je rektor g. Nikola Alković okrenuvši se prema Tesli rekao sledeće reči: „Gospodine smatrao sam za svoju svetu dužnost da vam predstavim ovde našu budućnost, našu omladinu. Isto tako mislim da ispunjujem i jednu dužnost prema njima predstavivši im Vas. I ne mogu ništa drugo, do da zajedno s njima viknem: Živeo!“

Slavni naučnik se, potom, zahvalio, na ovom veličanstvenom dočeku, sledećim rečima „lepim južnim dijalektom“: „Gospodo i braćo! Oduševljen doček koji sam doživeo u Beogradu neobično mi je mio, a naročito ovaj vaš doček. Ja u vama gledam mlado Srpstvo, koje ima da radi na opštem delu sviju Srba. Ali gospodo, nemojte misliti da sam ja, otišavši sa svog ognjišta, zaboravio na svoj rod i pleme, ne, ja sam ostao Srbin i tamo daleko preko debeloga mora, usled ispitivanja, kojima se bavim.

Mi se nalazimo pred velikim preobražajem nauke. Ceo svet radi da što više doprinese tom delu prograsa, pa i mi Srbi to radimo i treba da radimo. I ako smo robovali pet stotina godina , mi ipak ne treba da očajavamo, jer sve se može postići. A priroda nam je bogato dala sve svoje darove, te možemo reći, da je srpski narod na prvom mestu pozvan da uspešno radi za borbu celog čovečanstva.

Zato braćo moja, posvetite se sa oduševljenjem radu, koji treba biti i nama na prvom mestu, kao i celom čovečanstvu i samo tako ćemo tome nadoknaditi sve ono što smo izgubili. Samo tako pomoću nauke mi ćemo jednoga dana moći reći , da smo okajali stare grehe i da smo povratili, sve ono, što smo na Kosovu na sablji izgubili. Živelo Srpstvo.“

Potom je Tesla održao predavanje velikoškolcima o svojim pronalascima, kombinujući ga sa onim koje je već izgovorio u Londonu. Zatim je , oko 17,3o časova, u pratnji profesora i članova odbora obišao Kelemegdan.

Uveče 2. juna organizovan je u čast Nikole Tesle, banket u Smutekovcu – kraj Beograda gde se nalazila „Vajfertova pivara“ na Topčiderskom brdu, danas zgrada Beogradske industrije piva“. Na toj gala večeri bili su prisutni svi viđeniji Srbi i Beograđani, njih oko stotinu. Na početku banketa prvu zdravicu je „napio“ predsednik beogradske opštine g. Marinković i to Njegovom veličanstvu kralju Aleksandru Obrenoviću poželevši da ga Bog poživi na sreću zemlje i naroda, a na korist nauke kojoj je poklonio pažnju, primivši neobično ljubazno i radosno našeg dragog gosta.

Samom Tesli, prvi je, nazdravio Nikola Alković, rektor Velike škole. U lepom govoru on je napomenuo , između ostalog, da se veoma raduje, u ime najvećeg prosvetnog zavoda u Srbiji, što je srpsko ime njegovo staklo tolikoga glasa u naučnom svetu, da se svi Srbi njime mogu ponositi.

Nikola Tesla se, ushićen, zahvalio na zdravici i u svome obraćanju prisutnima pomenuo „da će njegovo srce, daleko preko Atlanskog okeana, vazda kucati za Srpstvo i njegovu budućnost i u časovima, kada se njegove misli budu nosile u sferu električnih talasanja“. Zatim je g. Đoka Stanojević, profesor Vojne akademije nazdravljajući Tesli izneo u živom i lepom govoru, na način razumljiv i za običan svet, kakve su zasluge Tesline u elektrotehnici.

Ali, veče je dostiglo vrhunac tek kada je ustao naš omiljeni lekar i pesnik, tada seda starina, Jovan Jovanović Zmaj.

On je pozdravio milog gosta pesmom POZDRAV NIKOLI TESLI (ovde), koju je sam izrecitovao. Ganut do suza Tesla mu je, još dok je Zmaj čitao svoje strofe, prišao i poljubio mu ruku. Proslavljeni naučnik je potom rekao sledeće objašnjavajući ovaj svoj gest: „Kad mi je bilo najteže u Americi i kada sam bio od svih odbačen i neshvaćen, s gorkim suzama čitao sam Vašu poeziju, a sada Vam obećavam da ću Vaše stihove prevesti na engleski jezik i u Americi objaviti. Čini mi se da će to biti značajnije za Srpstvo nego i moji radovi na polju elektriciteta.„

Zatim se Tesla obratio prisutnima sledećim rečima:
„Gospodo i braćo! Ne bih bio Srbin, i ne bih se srpski osjećao kad večerašnje veče ne bih računao u najsretnije i najdragocenije časove u životu. Od kako sam ostavio otadžbinu svoju i vinuo se u daleki svijet, kao i svaki čovjek, imao sam i uspjeha i neuspjeha, i radosnih i mračnih i sretnih i nesretnih trenutaka. No opet za to mogu reći, da mi je sreća bila naklonjena, i da sam imao više radosnih no tužnih dana, jer sam srazmjerno za kratko vrijeme dostigao velike uspjehe i dobitke. Ali, slobodno, bez ikakova pretjerivanja mogu reći da nikad nisam bio zadovoljniji, niti sam ikada osjećao ovakvu slast uspjeha, kao što osjećam sada ovdje, u sredini vašoj i uz vaše priznanje, mila braćo, moja.

A sada ću Vam ispričati kroz kakve bure naučnik prolazi da bi došao do otkrića. Bila je noć. Držao sam jednu žicu u jednoj a drugu u drugoj ruci, a pogled mi je bio uperen u staklenu cijev. Sastavio sam žice, ali cijev se nije osvijetlila. Ja se umalo nisam srušio. Da mi je topovsko tane grudi probilo, ne bi mi bilo teže i gore. Ali opet sam se pribrao. Izašao sam ponovo da pregledam cijelu spravu i tada sam našao, gdje na jednom mjestu žice nisu bile spojene. Spojio sam ih i cijev je zasvjetlila. Mojoj radosti nije bilo kraja. To su bili trenuci ekstaze. Takav jedan trenutak za mene je i sad, posle ovog laskavog pozdrava od čovjeka (Zmaja), koji je jedini u Srpstvu, koga toliko štujem i cijenim, i čije sam pjesme u dalekoj tuđini čitao, ljubio ih i suzama zalijevao.„
Bilo je još zdravica. Tesla je i po treći put morao da se zahvali i naglasio da je srećan „što se nahodi u ovom srpskom skupu, i da će mu misli vazda biti sa Srpstvom.“

Veselje je trajalo do pola jedan posle ponoći, kada je Nikola Tesla ustao i oprostivši se od prisutnih otišao ispraćen burnim „živeo“ i „srećan put“. Sutradan 22. maja / 3. juna 1892 godine Tesla je brzim vozom, u 5,22 časova, iz Beograda otišao u Budimpeštu a odatle opet u – Severnu Ameriku. Tako je prošao prvi i jedini za života boravak Nikole Tesle u prestonici Srbije.

Srđan Stojančev/www.sbd.org.rs

---

U AMERICI OTKAZ DOBIJAJU I MAGARCI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

STOTINE MAGARACA NAPUŠTENO U AMERICI 

 Stotine magaraca izbačeno je sa farmi Teksasa i severozapadne Luizijane od marta 2011. zato što zbog suše i ekonomske krize vlasnici nisu imali posla za njih.

Najveće američko društvo za zaštitu magaraca, sklonište Pisful vali saopštilo je da je od marta 2011. primilo skoro 800 tih životinja, uglavnom držanih za čuvanje stada. Veliki broj goveda i koza prodat je zbog suše i ekonomske krize i magarci su postali suvišni.

Iako je suša koja je počela 2010.gotova, magarci i dalje stižu u skloništa, rekao je Mark Mejers, izvršni direktor te organizacije.

 – Cene sena još nisu pale i ono malo trave što raste ljudi čuvaju za životinje koje im donose zaradu – rekao je on.

Mejersova organizacija obično zbrine 400 magaraca godišnje. Od marta 2011. primila je skoro 800 magaraca napuštenih u Teksasu – 600 prošle godine, 172 ove godine. Od 772 magarca u skloništu usvojeno je samo 40 – delimično zato što većinu čine nekastrirani mužjaci koji mogu biti agresivni.

 Prema podacima Univerziteta u Koloradu, magarci su instiktivno agresivni prema psima i njihovim rodjacima vukovima i kojotima. „Na uljeze njaču, pokazuju im zube, trče, gone ih i pokušavaju da ih ugrizu i šutnu“, navodi su u njima.

 Mejers je rekao da vlasnici često krišom ostavljaju magarce na tuđim farmama.

 – Prođu nekoliko okruga, potraže slabu tačku u ogradi i ostave magarce na tuđoj farmi. Svake nedelje dobijem bar jedan poziv od nekoga ko kaže „probudio sam se i ugledao magarce na svom imanju“ – rekao je on.

 Godine 1989. između 1.000 i 1.800 od 11.000 teksaških odgajivača ovaca i koza držalo je magarce kao čuvare.

BizLife

TRAŽENJE NEČEGA U NEČEMU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da.

Bila je to jedinstvena izložba.

Dvojica zaljubljenika u prirodu, pozajmili su deo njene lepote i darove koje nam pruža na svakom koraku ili pri svakom pogledu, pretočivši je u umetničke forme. Svako na svoj način.

Petar – Pera Lazarević i Ljubiša Horvat priredili su od 14. do 16. marta zajedničku izložbu u improvizovanoj galeriji na Stadionu za male sportove u Boru.

 Pružili su nam tako zaista neobično prijatnu mogućnost i iznad svega, zadovoljstvo da nekoliko dana uživamo u slikama i umetničkim figurama od kamena i drveta.

Pera je posvećenik planinarenja. Zaljubio se u lepotu i draži planina još davne 1958. godine a ta zaljubljenost je prerasla u pravu, bezuslovnu ljubav, koju neguje sa strašću za sebe, ali je tom emocijom nesebično „zarazio” na destine drugih.

Crtanje i slikanje je voleo još u danima dečačkim. Ruskinja Zora Krasidskaja, njegova nastavnica, prepoznavši talenat i tu ljubav u njemu, podučavala ga je  i hrabrila. A onda, ni sam ne zna, kako i zašto tu ljubav je negde usput „zaturio”, potisnuo ili šta već.

No, da prave ljubavi nikad ne umiru, pokazalo se i u ovom slučaju. Pre nekoliko godina, nakon penzionisanja, oslobođen egzistencijalnih obaveza, postao je, kako mi reče, „milioner vremena” i ta, negde potisnuta ali tinjajuća ljubav, je izbila kao lavina.

Ovom prilikom je predstavio 16 ulja na platnu, pod nazivom „Ljudi i konji u planini“, na kojima dominiraju priroda i život.

 Ljubiša, penzoner od nedavno, metalurg po obrazovanju, ali do ušiju zaljubljen u lepotu prirode i umetnosti, od kad zna za sebe. I sakupljač po opredeljenju. Kao dečak, dok su vršnjaci „zverali okolo”, on je pogledom ispred sebe stalno tražio zanimljiv kanenčić, list, deo grančice. Džepovi njegovi su uvek bili puni takvih.

Put života ga je odveo u Ameriku, gde je proveo 12 godina.Tamo je video kako se od takvih „tričarija” pravi nemali biznis.

Vrativši se pre 5 godina u svoj rodni grad, intenzivirao je svoje odlaske u prelepe okolne predele i počeo da otkriva pravu riznicu zanimljivih oblika koje je načinila priroda. Sa tih obilazaka i uživanja vraća se kući sa punim rancem kamenih i drvenih, nekad skoro gotovih, umetničkih dela.

Sa ushićenjem, gotovo opsesivno, otpočinje  Ljubiša,  prepoznavanje, čišćenje, minimalne intervencije, da bi na već izvajanom dodao ili naglasio neki detalj ili emociju.

Stotine ovakvih skulptura  danas mu „uzurpira” životni prostor. Mnoge je poklonio. Mašta o svojoj galeriji u kojoj bi „sakupljeno blago” izložio i vratio se svojoj velikoj ljubavi-mozaiku. „Ne, ja sebe ne smatram umetnikom – ja sam sakupljač”.

 Eto, neki moji prijatelji su mislili da će  a neki su i postali ljudi.

Ova dvojica jesu.

Autor: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________