LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

tamoiovde-logo

SUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić

 Iz pripovetke Na stadionu

Izvor:kljucnekosti


 

DOBAR ČOVEK OSEĆA SRAMOTU I PRED PSOM…

tamoiovde-logo

„Ljubav daje krila ali ih i potkresuje.“

Foto ilustracija Bora*S

 „Dobar čovek oseća sramotu i pred psom“

Anton Pavlovič Čehov

Anton Pavlovič  Čehov se rodio na današnji dan, 29.  januara 1860. godine u Tanarogu, u Rusiji, u blizini Azovskog mora.


 

OSVAJANJE SREĆE…

tamoiovde-logo

Dragi i poštovani, koji redovno ili povremeno, namerno ili slučajno dolazite Ovde, želim  da u ovoj kalendarskoj godini osvojite ili još bolje, sami stvorite i oblikujete svoju sreću!

TAMOiOVDE

Bora*S


NOVOGODIŠNJA PORUKA

Na kraju ove i na početku Nove godine, mogli bismo se kao deca zakleti i reći makar sebi:
– Neću više nikad, ili ću manje nego do sada,
ili ću samo onoliko koliko moram, jer sam takav kakav sam.
Nemojte se danas boriti za ono protiv čega ste se nekad borili.
Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje.

Foto ilustracija: Bora*S

Nemojte raditi ono čega bi se vaši roditelji stideli
i čega će se vaša deca sutra stideti,
nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim.
Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema.

Oslobađajte se slugu. Pomozite im da ne budu sluge,
čak i onda kada bi oni to hteli da budu.

Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima
samo onda kada su vam potrebni.
Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima,
pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali
i da bi vam verovali.

Nemojte stalno vikati i tražiti još.
Ponekad recite dosta i neću više, hvala, ni ovo nisam zaslužio.
Nemojte tražiti da vam se unapred plati ono što sto ćete tek uraditi.
Mogli biste pre toga vratiti ili uraditi ono što ste već uzeli.
Budite skromni zato što vi tako hoćete,
a ne samo zato što vam drugi ne daju.

Dušan Radović


OSVAJANJE SREĆE

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
Ovu hoće, onu neće
– tu ne može biti sreće.

Neko traži mnogo sreće,
i najlepše i najveće.
Sve što nije mera puna
on u sreću ne računa.
Mnogo hoće, malo neće
– tu ne može biti sreće.

Nekom zavist mira ne da
svoju sreću i ne gleda.
Svoju sreću ne uzima
jer je drugi više ima.
Tuđu hoće, svoju neće
– tu ne može biti sreće.

Ima jedna mudrost stara:
i za sreću treba dara,
srećan čovek – sreću stvara!

Dušan Radović


PLEMENITOST JAČA OD HENDIKEPA…

tamoiovde-logo

Priča zbog koje ćemo se svi malo postideti: Plemenitost jača od hendikepa

Ovo je priča koja će vas podsetiti da su ljudska plemenitost i snaga volje jači od fizičkih nedostataka, ma koliko veliki ili teški oni bili. Možda ćemo se nakon čitanja malo postideti samih sebe zbog izgovora koje ponekad iznalazimo kada treba da se pokrenemo i učnimo nešto korisno za druge.

Jia Hajksia od rođenja nije video na jedno oko, a drugo je nesrećnim slučajem izgubio na radnom mestu. Njegovom najboljem prijatelju Jia Venkiju obe ruke su amputirane nakon tragedije koju je preživeo sa samo tri godine.

Ova dva čoveka vezala je tužna životna priča, ali i nesalomiva želja da uprkos svojim fizičkim nedostacima učine nešto lepo i plemenito za svet u kom žive. 

Oni su poslednjih deset godina proveli u pošumljavanju nekada neplodnog tla u okolini sela Jeli u severoistočnoj Kini. Od vlade su na korišćenje dobili oko osam ari zemljišta čijim pošumljavanjem žele da sačuvaju selo od poplava. Tokom protekle decenije zasadili su više od 10.000 stabala.

Zajedno su odličan tim i pronašli su način da jedan drugom pomognu da prevaziđu svoj hendikep. Svako jutro se bude u 7 sati i kreću u izvršavanje svog zadatka. Nemaju dovoljno novca za sadnice, pa koriste izdanke sa drveta. Hajksia se penje na drvo kako bi ubrao izdanke, a zatim kopa rupe i sadi ih. Venkui ih zatim zaliva.

Nakon što je ova priču na internetu podelilo dosta ljudi, Hajksia će najverovatnije uspeti da ode na operaciju koja mu može povratiti vid na jedno oko.

Ovo je neosporno tužna, ali divna priča koja treba sve nas da motiviše da učinimo nešto plemenito, lepo i korisno za zajednicu u kojoj živimo.

Izvor: ekokutak.zivotinje.rs

______________________________________________________________

STRAĆARE SRAMOTE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________

 PRED VRATIMA MADRIDA

Kod Madrida se nalazi najveće ilegalno naselje na svetu – neugledna hrpa šatora, straćara i betonskih kuća.

sramota-madrida-najvece-ilegalno-naselje-svijetu-slika-165105Kako Madrid raste, tako se njegove granice primiču naselju poznatom kao Kanjada Real.

I ono počinje da mu smeta.
U Kanjada Realu ulice su neasfaltirane. Kuće su napravljene od talasastog lima ili betona. Na nekim mestima su samo hrpe smeća.
Naselje su pre 40 godina počeli da grade ljudi koji su sa sela dolazili u Madrid tražeći posao. Sa ekonomskom krizom ono je naraslo do gotovo 40.000 stanovnika – mešavinu severnoafričkih izbeglica, Roma i Španaca sa društvenog dna.

Kristina Pozas ovde je živela 11 godina.
– Živeli smo tamo generacijama, ali sada su se predgrađa počela širiti prema nama i prodirati na našu teritoriju pa im odjednom smetamo. Grad je stigao do nas i sada žele da se otarase ovog predgrađa. Žele da se dokopaju novca koji bi im moglo doneti ovo zemljište, a mi da nestanemo – priča Kristina.
Nakon što su vlasti decenijama zatvarale oči pred ilegalnim naseljem koje se sve više širilo, sada su gladne novca i žele zemlju nazad. Tako već dve godine u Kanjadu Real šalju buldožere da uklone desetine domova tamošnjih stanovnika.
Jedan od njih je pripadao Abdulu Gajlanu. On nogom prebire po hrpi šuta – to je sve što je ostalo od njegovog doma. Iz nje izviruje komadić slomljene keramičke pločice – uspomena iz Abdulove domovine Maroka:
– Ostavili su me na ulici. Zahvaljujući pomoći komšija, ponovo sam izgradio kuću. Ali, šest meseci kasnije došli su u pola pet ujutro i ponovo je srušili, a mene i moju porodicu ostavili na ulici – priča marokanski doseljenik.
Naselje je izgrađeno na putu kojim je u stara vremena prolazila stoka, u 14 kilometara dugom rečnom koritu koje je već 700 godina javno dobro. Ljudima se dozvoljava da budu na njemu, ali ne i da izgrade stalne objekte za stanovanje. Njegovi stanovnici plaćaju porez na dohodak, ali ne i na posjedovanje zemlje.
Većina  sama gradi svoje kuće, sa cisternama, ali bez kanalizacije.

sramota-madrida-najvece-ilegalno-naselje-svijetu-slika-165106U naselju nema ni škola ni zdravstvenih ustanova. Ljudi koji tamo žive moraju za ovakve i slične usluge da odlaze u druga naselja. I često kao prebivalište navode adrese prijatelja ili rodbine:
– Kada moji sinovi pošalju molbu za posao, navedu djedovu ili bakinu adresu kao svoju. Jer, ako priznaju da žive u ovom naselju, niko im neće dati posao. A vrlo su dobri studenti. Ono što se događa njima, događa se i mnogim drugim ljudima – priča Kristina Pozas.
Luis Noges je socijalni radnik i profesor koji istražuje Kanjadu Real. Kaže da je ovo sirotinjsko naselje dalo mnogo radnika za vjeme ekspanzije građevinske branše.
– Ali, sada je kriza pa ovdje više nema koristi za velike poslovne projekte u Madridu. I to je pravi problem. Zato je oni sada žele ukloniti. Samo je pitanje kako – objašnjava Noges.
Ahmad Bilkain je iz Maroka u Španiju došao pre 20 godina u potrazi za boljim životom. Uslovi u kojima sada živi su ga, kaže, spustili na zemlju:
– Pa mi smo ovde u Evropskoj uniji! Ne možete ostaviti ljude bez kuća, bez ičega, na ulici… Ne možete ostavljati decu na ulici! Ne možete to raditi – rekao je ogorčeno.
To se pogotovo ne bi trebalo događati u zemlji koja ima višak stambenog prostora. Ironija sudbine je da su mnogi od stanovnika ilegalnog naselja pred vratima Madrida pomogli da se izgrade luksuzni stanovi koji sada zjape prazni, dok oni sami žive u bedi i prljavštini.

Premalo stambenog prostora
Stanovnici i aktivisti za ljudska prava tvrde da vlasti Kanjadu Real prikazuju problematičnijom nego što jeste kako bi javnost pridobile za rušenje naselja. To, argumentuju oni, odvraća pažnju od stvarnog problema – činjenice da u Španiji ima premalo stambenog prostora koji ljudi sebi mogu da priušte.
Izvori: glassrpske.com i vijesti.me/ foto: ongcaps.wordpress.com