LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

tamoiovde-logo

SUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić

 Iz pripovetke Na stadionu

Izvor:kljucnekosti


 

RADOST ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli.


Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju.

Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati.

Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost.

On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

izvor:artnit.net


 

SAGLASJE U BIĆU ČOVEKA…

tamoiovde-logo

NEŽNOST JE HIGIJENA DUŠE

Duša je sestra duhu. Duh i duša su blizanci po rođenju. Koliko su oni saglasniji u biću čoveka, toliko su postupci uravnoteženiji napolju.

Foto ilustracija: Bora*S

Duh je hladan. On računa. Duša je topla. Ona igra i peva.

Na prvom spratu tela, u tamnim predelima utrobe, smeštena je pohota. Na drugom spratu, u plavim predelima grudi, stanuje duša. Na trećem spratu, u svetlim predelima glave, u večnom blesku svetlosti, nastanjen je duh. On je, gore, pronicljiv i hladan, kao čuvar celine postojanja.

Raziđe li se pohota sa duhom i dušom, telo slabi, a duh i duša postaju unezvereni i pod sobom nemaju oslonca. Raziđe li se duša sa pohotom i duhom, dolazi do usijanja tela i pohota raste, a duh, u strahu, bežeći u visine, postaje manji i dolazi do ludila. Raziđe li se duh sa pohotom i dušom, dolazi do naglog hlađenja tela, do zamrzavanja duše, a sa zamrzavanjem duše, u totalnom mraku, raste pohota i nagon za zločinima. Tada, u nemoći, duša plače, a duh je bezosećajan, »neživotan«.

Otuda, malo nežnosti nije na odmet. To pesnik zna. Nežnost je higijena duše. Iz higijene duše poniče poezija kao iznenadna histerija bića.

Vito Marković

V. Marković, Poezija i metafizika„Grafos“, Beograd, 1988. str. 28-29.

Izvor teksta: srodstvopoizboru


NA DOHVAT RUKE…

Daljine

Daljina ništa nije ona uzalud mami

ako na kraju puta opet živimo sami.

 Vekovi ništa nisu samo slojevi praha

ako je ljubavi bilo uvek manje od straha.

Ilustracija: photo by Bora*S

Daljine ništa nisu do znatiželje puke

jer

sve što je moje na ovome svetu

 to je na dohvat ruke.

Vekovi neka teku po svome tajnom planu

a sve što je moje

može da se desi

samo u jednom danu.

Duško Trifunović


 

ZONA PSIHOLOŠKOG KOMFORA…

tamoiovde-logo

Da bi izašli iz zone komfora neophodno je promeniti naše stavove koji nas ograničavaju.

Da bi čovek počeo istinski da živi i da se raduje od samog procesa življenja, on najčešće mora radikalno da izmeni pogled na sebe, da shvati kakvi procesi proishode u njegovoj svesti, na koja psihološka uverenja se i dalje oslanja, a koji ne daju rezultate. Usredsređena pažnja na sebe samog može da se pokaže kao naporan i bolan proces.

Moguće je da se mnogima neće svideti ono što se spremam da kažem, ali ja ću to ipak reći, zato što je shvatanje toga krajnje važno.

To je najteža istina sa kojom se moji klijenti moraju suočiti prolazeći psihoterapiju. Moguće je da će razumevanje toga biti teško i za one koji čitaju ovaj tekst.

Dakle, mi se nalazimo upravo tamo gde želimo da budemo. Naš život je lep tačno toliko, koliko mi sami osećamo da zaslužujemo upravo to što imamo. Sve je prosto. Upravo sada – vi imate taj posao, te odnose, takve prihode u životu koje vi sami smatrate za sebe dopustivim. Drugim rečima, vi se nalazite upravo tamo gde vi želite da budete. To je realnost.

Ja već predviđam neslaganja sa mnom. Vi možete reći: ali to nije tako. Ja čitam toliko raznih članaka o psihologiji i samorazvoju. Ja želim više radosti, slobode i materijalnog blagostanja…

Život može da prolazi u maštama. I sva energija koja je mogla biti potrošena na stvarne promene, u našoj svesti se troši na puste fantazije.

Prosto fantazirati i praviti za sebe slike o boljoj budućnosti je malo.

Ako u dubini duše, u samoj njenoj dubini, vi ne osećate da zaslužujete to što želite – promena neće biti. Taj osećaj može biti sakriven veoma duboko – na nesvesnom nivou. Ali mi moramo do njega dokopati se. Ako vi shvatate da živite ne svojim životom, onda maksimalno iskreno treba da istražujete sve svoje strahove i bojazni.

Mnogima je poznat izraz – psihološka zona komfora. O čemu je tu reč?

To je direktno povezano s našom neslobodom, s nepoverenjem u sebe. Govoreći o ličnosnim svojstvima ne možemo se ne dotaći i duhovnih svojstava ličnosti kao što su – maloverje, malodušnost. Upravo postojanje toga treba najpre da priznamo u sebi. To je priznanje svoje nemoći, svoje slabosti. Priznanje malodušnosti u sebi – može  da bude početak promena.

Ali ovde se može učiniti da postoji određeni paradoks. Kako to? Ja priznajem svoju nemoć, priznajem svoju slabost, ali kako to može da utiče na promene u mom životu?

U stvari to je početak iskrenog dodira sa sopstvenom realnošću, sa svojim ograničenjima. Shvatanje toga da smo do sada prosto izbegavali iskreno gledati na sebe. Čovek se može sakrivati čak u crkvi, nalazeći tamo zonu komfora. Može se sakrivati u vlastitim filozofskim koncepcijama, npr. da evo on radi na sebi, radi na razviju svoje duhovnosti. I biće mu teško da prizna sebi samom, da on pri tom ne živi. On se krije od života. On sve vreme kao da se nalazi na periferiji samog sebe. Ne u središtu, ne u dubini.

Nije potreban nikakav poseban, naročit rad na sebi. Sam život nam stalno nudi zadatke koje je neophodno rešavati. Mi se možemo kriti od tih zadataka, ubeđujući sebe u to da ja stvarno duhovno radim na sebi. Ali često to može da bude prosto lažno shvatanje smirenosti – kao malodušnosti. Ništa specijalno se ne traži, ne trebate ništa naglo menjati. Treba samo da budete maksimalno iskreni. To je naročito teško da urade oni koji za sebe smatraju da su već dovoljno duhovno razvijam…

Niko osim vas samih neće moći da odgovori na ta pitanja, neće stići do iskrenog odgovora. Naš ego je veoma prevrtljiv i lukav. Promene će početi samo ako imamo hrabrosti iskreno da priznamo – ja se samo bojim promena, bojim se da se prihvatim novih poslova, bojim se da menjam posao, svoj život, zato što su mi potrebne garancije… I moja duhovnost  je takav oblik psihološke zaštite od sebe samog. To je moja lična zona komfora.

Istina je da garancije niko i nikada neće da da. I šta se dešava? Čovek zaglušuje svoj unutarnji glas, glas svog dubinskog unutarnjeg JA. I bavi se onim što u psihologiji zovu – racionalizacija i intelektualizacija. Počinje da sebe ubeđuje, opravdava zašto živi upravo tako. I to mu dobro uspeva. On ima pravo da vodi upravo takav život. Moguće je, da to i jeste njegova mera. I niko nikad neće moći da ga izvuče iz njegove zone komfora, dok se glas njegovog unutarnjeg JA ne bude čuo jasno i zahtevno: Ti si sposoban da promeniš sebe, svoj život, ti si u stanju da se iščupaš iz tog zatvora sa uslovnim nazivom – zona komfora.

Beg iz zone komfora

Kako da odredimo da smo se zaglavili, da je došlo vreme da izlazimo van granica onoga što smo sada. U psihoterapiji sve može da bude jasno i očigledno. Usprkos spoljašnjoj sreći, organizovanosti, osoba oseća tugu i nezadovoljstvo. Naravno da to nije uvek slučaj. Setimo se psiholoških zaštita. Čovek je sposoban da sebe nagovori, ubedi… Ali vremenom mu takva stanja veoma zagorčava život. On ne živi. On prosto ne postoji. Pritom, on racionalizira: Ali kod mene je sve u redu. Kod drugih je još gore. Ja imam ovo i ono i još mnogo toga. Ja moram da budem srećan.

Zašto je to samoobmana? On sve vreme upoređuje sebe sa drugima. On traži opravdanje za sebe i svoj život. Psihološke odbrane zato i postoje da bi odbranile naš ego. Kao što je poznato, naš um je lukav i prevrtljiv. Njemi je veoma teško, skoro nepodnošljivo da prizna da – ja lažem sebe. Najčešće biva ovako, da težeći duhovnom razvoju, učinivši to svojim ciljem, čovek u stvari nauči da kontroliše svoja osećanja, nauči da potiskuje svoje emotivne pobude. Ali, tim samim je realno uspeo da ojača svoje psihološke zaštite, ogradio se od svog istinskog JA. Upravo u takvom stanju mu je teško da odluči, šta u stvari želi. Upravo u takvom stanju oseća umor i gubitak energije. Ponekad samo snovi odaju koliko je duboko čovek daleko od svog istinskog Ja.

Ljudska ličnost – to je jedan postojani dinamički proces. A to uopšte ne znači da taj proces mora ići glatko i dosledno. Ponekad čovek pravi nagli preokret u svom životu. Ili čak skok, koji je sposoban da izmeni njen život. Ali za početak prvo mora doći do shvaćanja – da sam se zaglavio u zoni komfora.

Da bi prešli  na novi po kvalitetu nivo u svom životu, mi moramo da se probijemo kroz svoju zonu komfora i da počnemo da radimo za nas neudobne stvari. Treba da imamo na umu da će se naš ego tome protiviti.

Kako restartovati našu svest, pa da bi dopustili sebi da živimo polazeći iz svoga istinskog JA.

Jedini način da se iščupamo iz naše zone komfora jeste da promenimo svoje mišljenje, svoja uverenja. To znači da treba da nađemo druge kriterije od onih na koje smo se do sada oslanjali. Taj kriterij može biti naš unutrašnji glas. Naše JA. I naš zadatak je da se naučimo jasno da razlikujemo glas našeg ega i našeg istinskog JA. Setimo se reči Hrista: tražite najpre Carstvo Nebesko. Ono je u vama. Najčešće to traži veliku hrabrost i odlučnost. Kao uostalom i to da se bude pravi hrišćanin.

Upravo svest o tome da treba izmeniti svoja uverenja, da bi se proširile granice naše zone komfora – sposobno je da radikalno izmeni naš život.

Navešću primer jednog takvog ograničavajućeg uverenja koje često čujem na psihološkim seansama, a koje zadržava čoveka pri donošenju odluke:

„Kada bi ja sigurno znala da će taj izbor biti pravi, onda bi tako i postupila“.

U stvari to nije ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugog. To je želja da se kontroliše situacija. Strah pred greškama i želja za sigurnošću. I iza svega toga stoji naš ego. To on želi psihološki komfor i garancije. To je njemu teško da podnosi udarce po samoljublju u slučaju neuspeha.

Ali ponekad nastupa momenat kad čovek govori sebi: Dosta, dosadilo mi je više da se plašim. A šta se najgore može dogoditi, ako ja počnem da izlazim iz svoje zone komfora? Šta rizikujem? Najčešće spokojni i zdravi odgovori na ta pitanja kažu – ništa posebno. Da, možda i neću uspeti. Ali zato sigurno znam da sam uradio sve što je bilo moguće. Prošao sam taj put do kraja.

Odbacite uverenja koja vas ograničavaju

Pozivam vas da istražujete uverenja, koji vas koče. Sledeći put kada glas u vašoj glavi kaže nešto poput „ma nikad nećeš uspeti“ ili „stabilna plata znači bezbednost“ ili „već je kasno da sada počinjem nešto, previše mi je godina“ – stanite i razmislite, koliko te tvrdnje odgovaraju stvarnosti. Moguće da su to samo vaša uverenja koja vas ograničavaju.

Kada otkrijete uverenja koja vas ograničavaju, postavite sebi pitanja: Da li je to stvarno tako? Da li je to uvek tako i da li je to nepobitna istina? A šta bi bilo, da se ta misao kod mene uopšte nije pojavila? Kako bi ja postupila, šta bih preduzela? Kako bi se posle toga izmenio moj život?

Odbacujući ograničavajuća uverenja, vi ćete se odmah početi osećati slobodnim, shvatićete da imate pravo da budete svoji, da imate pravo da proživite svoj život. A takođe imate pravo da pogrešite i da budete u zabludi. Kao i to, da idete dalje, da odbacite svoje zablude i ponovo tražite svoj put prema Istini ili što je jedno te isto – prema samom sebi.

Svako naše uverenje koje nas ograničava treba da se preispita. Mi sebi prosto postavljamo pitanja i tražimo iskrene odgovore u dubini svoga JA. I ako ne možete da pronađete neke osnovane razloge da bi nastavili da verujete u to, da je to istina, onda postavite sebi izazov. Zamenite vaša ograničavajuća uverenja sa novim, koja vam daju snagu.

Na primer: „Mogu da dozvolim sebi da se bavim poslom koji volim. Mogu da prestanem da trošim svoj život na ono u šta ne verujem i što mi ne daje nikakvo zadovoljstvo i ne donosi mi radost“ ili „Pomaganje drugim ljudima me čini srećnim i ispunjuje me radošću“.

Kada ta nova uverenja zamene vaša stara verovanja, vaše unutarnje stanje, vaš unutarnji glas će Vam javiti da li je to zaista tako.

Važno je da napomenemo, da će vam s vremenom savlađivanje zone komfora postati zanimljivo, čak i privlačno. Jer se i spolja i unutar vas zaista odvija živ i blistav život.

P. S. Mali komentar na članak. Članak je, kao i svi moji tekstovi, pisan na osnovu konkretnog grupnog i individualnog rada. Uopšte ne znači da je svakom čoveku obavezno potrebno da izlazi iz svoje zone komfora.

psihoterapeut Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta

Izvor: poznajsebe


 

ONE, KAO I MI…

tamoiovde-logo

4. OKTOBAR SVETSKI DAN ZAŠTITE ŽIVOTINJA

Svetski dan zaštite životinja obeležava se 4. oktobra još od 1931. godine.

Počelo je u Firenci na konvenciji ekologa. U to vreme ovaj dan se proslavljao kao dan sv. Franje Asiškog, sveca zaštitnika životinja i životne sredine. Vremenom je izgubio svoje versko obeležje i odavno predstavlja praznik svih ljubitelja i zaštitnika životinja bez obzira na veru i naciju.

Ovog dana sve organizacije za zaštitu životinja i svi azili za životinje u svetu otvaraju svoja vrata za posetioce, organizuju informativno-edukativne štandove, radionice, razne vrste edukacija, grupna druženja, prikupljanje donacija i razne druge aktivnosti.

Ove aktivnosti treba da nas podsete na sledeće:

Životinje su ravnopravni stanovnici naše planete sa kojima delimo svoj život na njoj,
– one imaju jednako pravo na život kao i mi,
– one, kao i mi, osećaju bol, patnju, strah i stres, tako da im ne smemo činiti ono što ne želimo da neko čini nama, ono što sankcionišemo u okviru našeg, ljudskog, društva.

Ovog dana takođe treba da se podsetimo da je čovek istrebio mnoge životinjske vrste uništavajući njihova staništa i eksploatišući ih zarad profita i zabave. Ogroman broj kućnih ljubimaca pati i umire odbačen na ulicama ili u prepunim azilima. Samo u Evropi preko 35.000 životinja godišnje strada u mukama u besmislenim eksperimentima. Preko 50 miliona životinja godišnje se ubije na najsvirepije načine zbog krzna. Milioni životinja širom sveta pate i umiru u transportima, klanicama, cirkusima, raznim fijestama, trkama, zoo vrtovima, borbama …

Počeci zaštite životinja mogu se pratiti do u daleku prošlost čovečanstva. U vreme stvaranja organizovanog ljudskog društva nailazimo na prve tragove, pa sve do 17. veka, „zaštitu“ su diktirali vladari i svodila se na osnovna uputstva data narodu, o tome da stoku treba hraniti i pojiti i ne treba batinati. U periodu od 17-19 veka o zaštiti govore veliki mislioci svog vremena i tada počinje da se govori o pravima životinja i moralnoj obavezi čoveka da ih štiti.

Od 19. veka pa do danas o zaštiti govore naučnici i „obični“ ljudi.

Činjenica da su životinje osećajna bića koja osećaju bol, patnju, strah i stres, koju je nauka potvrdila, dovela je do toga da veliki broj ljudi postavi pitanje o moralnoj ispravnosti eksploatacije životinja. Ubrzani tehnički i tehnološki napredak civilizacije, u 20. veku, omogućio je besomučnu eksploataciju, zlostavljanje i ubijanje životinja. Odgovor na to je upravo aktiviranje velikog broja pojedinaca i organizacija na njihovoj zaštiti, koji su se organizovali u pokrete za zaštitu životinja. Ti pokreti i teorije na kojima se oni zasnivaju mogu se razvrstati u tri kategorije: teorija o dobrobiti životinja, teorija o pravima i teorija o potpunom oslobadjanju životinja.

Pristalice pokreta za dobrobit životinja polaze od stava da je opravdano upotrebljavati životinje u onoj meri u kojoj se drastično ne narušava njihova dobrobit definisana preko tzv. pet sloboda:

  1. Sloboda od gladi i žeđi,
  2. Sloboda od fizičke, termalne i psihičke neudobnosti, obezbeđenjem prostranog smeštajnog ambijenta,
  3. Sloboda od bola, povreda i bolesti,
  4. Sloboda od straha, stresa i patnje,
  5. Sloboda da ispoljava normalne oblike ponašanja karakteristične za vrstu.

Pristalice pokreta o pravima životinja smatraju da su prava životinja podjednako važna kao i prava ljudi, te da čovek nema moralno opravdanje da koristi životinje za svoje različite potrebe. Iz prethodnog proizlazi teorija o potpunom oslobadjanju životinja od ljudske eksploatacije i upotrebe.

Singer je rekao: „U svom ponašanju prema životinjama svi ljudi su nacisti. Lakoća sa kojom čovek može raditi po svojoj volji s drugim vrstama ilustruje najekstremnije rasističke teorije po principu zakona jačega. Tretman koji čovek nanosi božjim stvorenjima ismejava njegove ideale i njegov takozvani humanizam.“

Ovo nas dovodi do pojma specizam (tvorac pojma i teorije o specizmu je Richard Ryder) koji govori o diskriminaciji vrsta, o neravnopravnosti vrsta u odnosu na pravo na život. Borba protiv ove diskriminacije je suština zaštite životinja, to je borba za jednako pravo na život za sve.

Izvor: domomladine.org /Posted by Od knjige do duše

_________________________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE