MOJE PUTOVANJE PO SRBIJI S DVEMA ENGLESKINJAMA…

ENGLESKINJE A. P. IRBI I G. M. MAKENZI U TIMOČKOJ KRAJINI 1862. GODINE

Među sve brojnijim evropskim putnicima, misionarima, diplomatama i publicistima, koji su se početkom šezdesetih godina 19. veka počeli interesovati za težak položaj Slovena pod Turcima i za oslobodilačku borbu srpskog naroda, nalazile su se i dve radoznale, obrazovane i hrabre devojke iz Britanskog kraljevstva.

Jedan od retkih nezvaničnih listova u Srbiji početkom šezdesetih godina XIX veka: “Svetovid“ Aleksandra Andrića

One su već tada počele neobično da pomažu kulturni i politički razvoj Srba i nisu prestale to da čine sve do smrti: G. Mjur Makenzijeva je umrla 1874, a Adelina Pavlija Irbi 1911. godine. Plemenita aktivnost i mnogobrojna dobra dela Irbijeve-koja je imala sreću da poživi dugo i vidi mnoge plodove svoga rada-ostavile su dubokog traga, naročito kod naroda u Bosni.(1)

U vreme kada su počele da se interesuju za Balkan, Irbijeva i Mekenzijeva su, između ostalog, 1862. prošle i Timočkom krajinom. Na putovanju kroz Srbiju pratio ih je profesor Kragujevačke gimnazije Josif Veselić. Zajedničke doživljaje iz tog vremena, ovaj uzorni i kulturni radnik i ljubitelj starina izložio je u putopisu „Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama (od 13. avg. do 5. sept. 1862.)“, objavljenom septembra 1863. u beogradskom listu „Svetovid“.

Iz Carigrada preko Jedrena, Bugarske i Niša, Engleskinje su u Kneževinu stigle pre polovine avgusta 1862. i zadržale se u Kragujevcu.(2) Predvođene profesorom, obilazak zemlje počele su posetom Ćupriji i manastirima Ravanici i Manasiji, da bi 17. avgusta napustile ćuprijski i prešle u crnorečki okrug. Nakon obilaska Timočke krajine posetile su Požarevac i Smederevo i zatim Dunavom otišle za Beograd, gde su se zadržale duže. U svim mestima kroz koje su prošle pozdravljali su ih i pratili predstavnici vlasti, a u Smederevu i okružni fizikus dr Valenta, poznati lekar iz tog vremena.(3)

Deo teksta Josifa Veselića o njihovom zajedničkom putovanju kroz Timočku krajinu donosimo bez izmena; jedino su slova iz nereformisane, zamenjena odgovarajučim znacima Vukove auzbuke.

Prvi deo

Kiša je padala, i mi odemo između brda i planina neprestanom šumom.Ovako putujući ostavismo na strani neku „ledenicu“ za koju se govori, da u sred leta u njoj ima leda; zatim prođemo veliki prostor prazan, gdi nigde nikoganismo mogli živa ugledati. U tome putu stanu Engleskinje, te i mene sa nekim napitkom onako mokra ponude, i ja sam ga tim radije primio, što smo već po kiši jedno tri sata putovali, i gotovo sam nazebao bio.

Ja sam sve rado snosio, ali mi je bilo žao za naše putnice što su onako žestoko iskisle bile. Kad al najedanput se nešto malo razvedri, kiša stade i mi na nekim njivama ugledamo nekoliko stada ovaca, a psi započeše nas goniti, dok nas gazda nije odbranio. Za tim pređemo vodu „Vrelo“ zvanu, i odemo veseli, što je kiša stala, preko planine na Kunjak pored „Crvene boje“ na Sušicu veliku, dođemo na malu Sušicu, gdi smo naše umorene konje nešto malo odmarati morali i već smo se započeli dogovarati o našem konaku. Dogovor je naš tim pre nuždan bio, jer smo već i sami uvideli da onu grdnu prostoriju i pustinjuizmeđu sela Jelovca i Podgorca nemožemo na našim umornim konjima preći, a sve da nisu umoreni bili, neverujem da bi se i u najdužem letnjem danu za jedno posle podne od dva sahata pa do noći moglo preći, jer od Jelovca do Podgorca bit će barem osam sati.

Počem smo dakle naše konje odmorili, i već se dogovorili, da u šumi prenoćimo, udarimo preko Javorovog vrha, koji Vlasi zovu: „Tilva kupać“ i išli smo sve samom šumom i to krivudajućim amo tamo putem preko obaljeni grmova i drveća, koje je nestašna pastirčad na mesti ispresecala, a i vetar je dosta grmova i drveća obalio na samu stazu i put, koim se u onako čestoj šumi prolaziti mora. Ovakvim načinom i ovako putujući došli smo do tako zvanog kladenčića, premda vode u kladencu ni od leka ne beše. Ovde pri kladenčiću u sred bukove šume manastira Manasije, mi smo vatru na tri strane naložili, a svakij si predstaviti može, da drva žalili nismo, tim manje što takova na sve strane obaljena leže, niti ih kogod sabira i kupi, no tako obaljena trunu i u zemlju se pretvaraju.

Pri jednoj su vatri naše putnice svoje krevete na federe razapele, a ja sam kod druge vatre svoj dušek koji su mi Engleskinje dale, namestio, a pri trećoj su se smestili naši pratioci. Ovako smo se pod vedrim nebom u sred šume na čistini u zdravom vazduhu odmarali, al  kad oko pola noći ja prvi osetim kišu, i na to razbudim putnice, koje su dobro zaspale bile, i mi bi se zaista na ovom zdravom i punom mirisa mestu odmorili bili, da nas kiša nije zbunila, koja je koja je do četiri sata posle pola noći po malo tek padala, a posle je sve jača i jača bivala.

Najposle nam ništa drugo neostade, no da naše putovanje produžimo zbog čega smo se na put  na novo spremili i oko 6 sati iz šume krenuli. Od našeg kladenčića udarimo na Štrbinu, atar Podgoričkij i Jelavičkij, posle dođemo u nebrojene livade na mesto „Pojenje“ zbog pojenja konja, stoke, marve i goveda tako nazvano, jer od onoga vremena o kojem sam spomenuo pa do onoga mesta slabo ili barem redko gdi vode ima.U vodi gdi je ovo pojenje, ima bakarna žica, a to posvedoćava onaj žućkasti skorup, koji se na vrh iste vode nalazi.

Odavde pa do sela Podgorca već nije više tako daleko, ali nam se opet zbog pljuska velike kiše daleko učinilo..

Na ovom mučnom putu one su više puta po nekij napitak iz svoje staklene tikvice, koja je lepo opletena bila,uzimale, a mene su nudile, osobito kad bi po nekij put zbog velikog pljuska pod nekij grm ili hrast stali bili, da se koliko toliko od kiše  zaklonimo i malo sačuvamo.Tako putujući ostavili smo sela Valakonje, koje je već u okr. Crnorečkom srezu Zaičarskom sa jedno 247 k. i 1317 duša, zatim pak Boljevac pa desno s one strane Timoka i najposle vrlo kamenitim i iskrivudanim putem i po najvećoj kiši stigli smo u 10 sati pre podne u selo Podgorac, gde nas je mesntij paroh g. Petar Milenković  vrlo lepo dočekao i ugostio.

Za vreme ručka Engleskinje su sa g. Petrom  Parohom mnogog i raznog razgovora imale, osobito o Crnogorcima, i o nekim predelima. One su ispitivale i za Vlase o svačemu, pa i o samom broju njinom, i kako žive. Na sva pitanja lepo, i dobro znao ij je višehvaljenij Sveštenik izvestiti, i toga radi toliko su ga zavolele, da su mu obećale poslati portreta Mirka i sadanjeg Knjaza Crnogorskog i jošt neki drugi slavni muževa fotografirana.Mi smo od našeg puta kroz i kroz mokri bili, i zato je nužno bilo, da se, da se u ugrejanoj sobi odmorimo, a naroćito da naše mokre stvari dobro osušimo. I zato ja idem u svoj kvartir u primiritelnom sudu, budući da kod rečenoga sveštenika malo je mesta za konak bilo.

Počem sam se preobukao i sve svoje stvari, pa i ono nekoliko knjiga, koje sam sa sobom imao, povadio iz torbe i po sobi razturio, da se što skorije prosuši, i sam sam malo legao na krevet da se odmorim. (4)

Pred veče otidem našim putnicama, te sam ij posle malo prethodnog razgovora u srbskom jeziku, a naroćito u ćitanju kako srbskom tako i hrvatskom poučavao. Posle toga mi je ona plava izjavila: da ona sumnja, da ćemo sutra moći u Zaječar koje zbog toga, što joj nije najbolje, a kojeg opet i zbog vremena. Posle ovog razgovora ja preporučivši se odem i ovo veče provedem sa starim moim poznanikom g. Petrom Parohom, koji je 1856.god. samnom gotovo po celom okr. Crnorečkom proputovao i razmotrio drevnosti u razvalinama nalazeće se. Mi smo se s osobitim čuvstvom sećali našeg prvog poznanstva, a osobito i onoga, kad smo u pešteru pri Podgorcu nalazeću se ulazili. Najposle okončavši naše razgovore ja se oprostim sa g. Popom i odem na moj kvartir, gdi sam se dobro odmorio.

Pre nego što sam ja 19. Avgusta ustao, ranim jutrom javile su mi Engleskinje preko svoga dragomana Mihla, da ćemo se toga dana u Podgorcu zadržati, a ovo je meni dobro došlo, jer i tako sam naumio bio isto selo malo obširnije pregledati, a počem je iz jutra bila velika magluština i rđavo kišno vreme, to sam si ja o istome selu Podgorcu ovo pribeležio: Podgorac je selo vlaško u Okr. Crnorečkom, srezu Zaječarskom sa 586 preko 300 duša i 740 por. glava. Osim parohijalne crkve ima ovde škola, u koju Vlasi vrlo slabo i rđavo svoju decu šilju. Ovo je najveće selo u celoj Srbiji; a posle dolazi Izvor sa 513 kuća gdi Srbi i Bugari među sobom složno žive, zatim dolazi Zlot selo vlaško sa 445 kuća. U Podgorcu su dve parohije, a ima i primir. sud, u kojem sam ja ovo beležio. Preko puta od primir. suda ima jedna četvorougaonim kamenom lepo ozidana česma, na kojoj je gore čardaklija.

Izvori i česme ovde su ćeste, i uobšte vode su vrlo dobre. Crkva koja ima u dužini 8 f. a u širini preko 4 fata pokrivena je ćiramidom, a inače je vrlo prosta i gotovo prazna. Zvonara je sasvim kvarna i na njoj su dva zvona. Kuće su obšte prilične i ponajviše su kamenitim belim ploćama pokrivene, koje se u mestu „Bogovinja“ koje za jedan sahat od Podgorca odstoi, gdi su ornice i više nji nekij zabran, vade. U istom selu ima 4 mehane. I ove Engleskinje prilježno su beležile, i sa svojom osobitom veštinom i oštroumijem i samim sviom pogledom na jednu ili na drugu stranu već su imali vredan i dostojan predmet za svoj tobolac i za beleženje.

One su i mene samoga često na ovo il na ono podsetile, kao što sam i ja njima pri njinom putovanju pomagao. Ovoga istoga dana posle ručka ja sam ij gotovo celo posle podne u srbskom jeziku nastavljao, a i po neke su beleške od mene iz moi zapiski crpile i ja sam ijm upravo pokazao, kako se ovo il ono selo, brdo, planina i t.d. ima napisati. Ovako odmorni i oporavljeni sutra dan u osam sati oprostimo se sa g. Parohom Petrom, posedamo na konje i ispraćeni Vlasima preko polja „Zabeo“ k severu, ostavimo s desne strane mnoge planine, između koji se dobro vidi „Rtanj“, zatim Lisovska planina i Šaška, pa i Vrška čuka, gdi je Parlator i granica, a s leve strane vidosmo Banjsku planinu, Stol,i onako jašući po prostranom predelu pređemo Zlotsku reku i stignemo u selo Sumrakovac u okr. Crnorečkom sr.Vražogrnačkom, gdi smo u primir. sudu i to na avlii pod jedno drvo, pa su kako Engleskinje tako i mi posluženi bili po  našem srbskom običaju, a kmet je seoskij i grožđa nam nabavio. Putnicima je u avliji nalazeći se „macko“ na kojem krivci kaznjeni bivaju, u oči pao, i odma su belešku učinile.

U ovom selu ima 180 kuća i 224 por. glave; zatim jedna kapela u kojoj se nesluži služba Božija, nego se samo krštava. Posle jedno po sata našega odmora odemo drumom preko ćuprije niz reku Timok a posle kosom uz breg, ostavimo Osnić, gdi ljudi imaju svoje zabrane a i obštinske šume, i pređemo preko Gamzigradske reke. Na jedno dobar po sata pred Gamzigradom vidi se granica srbsko-turska, gde se na kraj planine i dve karaule i parlator ugledati može.

Planina pak vodi vencem preko Tuke i zove se Šaška i polovinom je granica. Od turske karaule pa do kule Ljutice Bogdana ima tri sata. Na Šaški ima nekoliko naši karaula a turska je samo jedna i to na Tuki, a druga je je već čak na Radijevcu.

Kanicov crtež zidina Gamzigrada

Ovako putujući, beležeći i razmišljajući na jedan čerek sata spazili smo mnoge razvaline i ostatke mnogoorazglašenog Gamzigrada, koji je u jednoj lepoj ravnici i oko njega ima brežuljaka, na kojima se takođe nalazi stari razvaljeni zidina, iz koi se zaključiti daje, da su u ono doba kao neke predstraže morale biti. Sada su oko Gamzigrada njive i polja a i iznutra u njemu ima livada i obrađeni zemalja, na koima ponajviše kukuruz se viđa, a pre nekoliko godina, kad sam ja prvi put dolazio u Gamzigrad sa sadanjim Protom Zaječarskim, nije ništa bilo iznutra zasejano i mi smo na konjima kroz korov i trnje preko stena i obaljenog kamenja prolazili, diveći se mnogobrojnom rastenju „beli slez“ zvanom.

Posle toliko vekova i toliki razni katastrofa zidine Gamzigrada postoje u naokolo sa 20 kula ima oko 70 fati, a u širini 60f. i samo po 4 kule, koje su sve okruglaste formr, i sa dužine u pola su sačuvane. Ispod Gamzigrada teče neka reka, koja je negda veća i znatnija mogla a i morala biti.

Međutim u narodu se pripoveda: da su bila dva brata Gamza i Kosta, koji su imali sestru Vidu, a bili su vrlo imućni, pa su se dogovorili,te su sazidali tri grada, i to: Gamzigrad, Kostolac i Vidin.

Kad su ovi gradovi podignuti bili, onda je trebalo između nji granicu postaviti. No da bi ova dva brata tim lakše do svoje namere došli, oni su sa sestrom Vidomdogovore ovako:ko od nji iz ova tri gradapre s guskama dalje dođe, to će onda,gdi se oni sastanu granica biti, ali braća sestru obmanu,  jer su oni iz Gamzigrada i Kostolca s guskama na konjima pošli, dok je međutim njina sestra Vida guske pred sobom terala, pa je zato i manje prostora zemlje mogla preći. Ovako se videći prevarena, jer je njenoj braći veći deo zemlje zapao, ona je svoju braću, kao što se kaže, proklela ovim rečima: „Gamza brate! u gradu ti se zmije legle, a tvoj brate Kosto! grad se razvalio i tako razorio., da mu se i temelj teško poznati može“.

I zaista mi sada vidimo i jedan i drugi grad u ostatcima i razvalinama.

Od prvog ima dosta ostataka, a od drugog vrlo malo, tek se ponešto primećava i vidi, da je nekij grad morao biti. Vidin, grad na Dunavu blizu srbske granice, kao što je poznato i dabas postoi, ali koliko je ipak istine u ovome pričanju, to je naravno teško opredeliti. Engleskinjama su se ove razvaline mnogo dopadale, i govorile su, da takovi ostataka iz prošlosti, kao što je Gamzigrad, u Engleskoj samo jedan ima, jer su ostale ruine i ostatci manje sačuvani, pa zato govore one, trebalo bi da srbsko pravitelstvo osobito vnimanje obrati na ruine i ostatke prošlosti, a to ne samo na najstarije, nego i na one novije, koji zasecaju u povesnicu srbsku, kao što je n.pr.i onaj konak u manastiru Voljevači iz vremena Karađorđevog.(5)

Dr. Života Đorđević

Kraj 1. dela

NAPOMENE

1 Vlastoje Aleksijević, Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića  Karadžića, sa XV, st.155-158.-Narodna biblioteka, Odeljenje posebnih fondova, R. 425; G. Mjur Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, Beograd, 1868; Steva Milovanov, Mis Adelina Pavlija Irbi-srpska dobrotvorka-Stražilovo, Novi Sad,1886, br. 45, st.1569-1574; M. Sv. Vulović, Mis Adelina Pavlija Irbi.-Srpske crkva. Kalendar za prestupnu 1912. godinu, Beograd, 1911, st.123-125; Arkadije Varađanin, Umrla je mis Adelina P.Irbi.-Letopis Matice srpske, Novi sad, 1911.sv.283,st. 78; Julka Jonić, Mis Adelina Irbi.-Žena, Beograd,1911, br.9, st.558; Mis A.P.Irbi- Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 1911, br.36, st.561;Petar Marković, Mis Adelina Pavlija Irbi, Sarajevo, 1921; Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd,1929; Vasa Čubrilović, Bosanski ustanak 1875-1878, Beograd, 1930, st. 388, 416; Vasa Čubrilović, Mis Irbi u Bosanskom ustanku.- Pregled Sarajevo, 1933, knj.IX, sv.119,st.627-630; Stanoje Stojanović, Istorija srpskog naroda u srednjem veku. Izvori i istoriografija, Beograd 1937,knj.I, O izvorima,st.114-115. Plemenita Adelina Paula Irbi 1883+1911. O stogodišnjici rođenja, Sarajevo, 1938

2.Telegram Miloša Piroćanca Iliji Garašaninu od 27.VII 1862.-Arhiv Srbije, fond Ministarstva unutršnjih dela, 1862, prezidijal; V. Aleksijević, nav. rukopis,XV, šematizam za 1862. godinu, st.50; Josif Veselić, Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama(od 13. avg. do 5. sept. 1862).- Svetovid, 3.IX 1863, br. 97, st.1; G.M.Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, nav. delo, XII,1, 90-99; Milan Đ. Milićević, Spomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1888, st.32; Lazarević, nov. delo 57-58; Ljubomir Durković- Jakšić, Prilog proučavanju propagandnog rada za oslobođenje i ujedinjenje Jugoslovena, 1860-1862. god.- Istorijski zapisi, Titograd, 1964, knj. XXI, sv.1, st.34.

3  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid, 3. IX 1863, br.97, st.1-3; 24. IX, 105,3.

4  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid 10, IX 1863, br.100, st. 1-2.

Priredio za: Bora*S

Nastavak sledi…

_________________________________________________________________________________

VODIČ ZA SREĆU…

Oni su NAJSREĆNIJI narod na svetu, a evo i ZAŠTO

Dok je boravio u Timbuu, prestonici Butana, novinar Bi-bi-Sija zatekao se u društvu čoveka po imenu Karma Ura i otvorio mu dušu. Da li zato što se zvao Karma ili zbog proređenog vazduha, tek rešio je da mu prizna nešto veoma lično.

Kralj i kraljica Butana

 Ne tako davno, potpuno nepredviđeno, osetio je uznemirujuće simptome: gubitak daha, vrtoglavicu, utrnulost u šakama i stopalima.

U prvi mah je pomislio da je doživeo infarkt, ili da će poludeti. Možda i jedno i drugo.

Zbog toga je otišao lekaru, koji je uradio nekoliko testova i ustanovio…

 

“Ništa”, rekao mu je Ura.

I pre nego što je novinar uspeo da završi rečenicu, Ura je znao da su mu strahovi bili neosnovani. Neće umreti, barem ne tako brzo kao što je pomislio. Bio je to napad panike.

„Ovo će te izlečiti“

Novinar nije razumeo: “Zašto baš sada, kada mi je neoubičajeno dobro u životu?”

Foto: Profimedia

“Moraš da razmišljaš o smrti pet minuta svaki dan”, rekao mu je Ura. “To će te izlečiti”.

“Molim?”, upitao je novinar zbunjeno.

“Upravo tako, taj strah od smrti, strah da ćemo umreti pre nego što ostvarimo ono što želimo ili vidimo decu kako rastu. To je ono što ti stvara probleme”, odgovorio mu je Ura.

“Ali, zašto bih razmišljao o nečemu tako depresivnom?”

“Bogati ljudi na Zapadu u životu nisu dotakli mrtvo telo, sveže rane, trulež. U tome je problem. To je ljudsko stanje. Moramo biti pripremljeni za trenutak kada ćemo prestati da postojimo.”

„Bruto domaća sreća“

Mala kraljevina u Himalajima najpoznatija je po svojoj inovativnoj politici “bruto domaće sreće”. To je zemlja u kojoj vlada zadovoljstvo i u kojoj je tugi zabranjen pristup. Butan je zaista posebno mesto, baš kao i Ura, direktor Centra za studije Butana. Ta posebnost, međutim, ima različite nijanse i nije tako vedra kao slika o usnulom raju kakvu smo skloni da projektujemo nju.

Foto: Profimedia

U kulturi Butana od ljudi se očekuje da čak pet puta dnevno razmišljaju o smrti. Neobično za bilo koju zemlju, a naročito za onu koja se smatra sinonimom sreće.

Da li je zapravo reč o zemlji mraka i očaja?

Ne baš. Novija istraživanja navode na zaključak da Butanci s razlogom tako često govore o smrti.

Šta je pokazalo istraživanje

U studiji sprovedenoj 2007. psiholozi Nejtan Deval i Roj Baumajster podelili su studente u dve grupe. Jednima su rekli da razmišljaju o neprijatnoj poseti zubaru, a drugoj o sopstvenoj smrti. Studentima je, nakon toga, rečeno da završe reči, kao što je “rad…”.

Ispostavilo se da je grupa koja je razmišljala o smrti češće konstruisala pozitivne reči, kao što je “radost”. Na osnovu toga, naučnici su zaključili da je “smrt psihološki zastrašujuća činjenica, ali kada ljudi razmišljaju o njoj, automatski se aktivira sistem koji traga za srećnim mislima”.

Ništa od toga ne bi iznenadilo Uru, niti bilo kog drugog Butanca. Oni prihvataju činjenicu da je smrt deo života, sviđalo se to njima ili ne, a ignorisanje ove suštinske istine ima teške psihološke posledice.

Foto: Profimedia

Linda Liming, autor knjige: “Vodič za sreću: Šta sam naučila u Butanu o životu, ljubavi i buđenju”, to takođe zna.

“Shvatila sam da me razmišljanuje o smrti ne čini depresivnom, već doprinosi da postanem svesna trenutka i vidim stvari koje obično ne vidim”, napisala je ona.

“Moj najbolji savet je uradite to. Razmišljajte nekoliko puta dnevno o nezamislivom, o onome što vas vas plaši.”

„Bolje od svakog antidepresiva“

Za razliku od većine Zapadnjaka, Butanci ne odvajaju smrt od života. Smrt i slike smrti prisutne su svuda, naročito u budističkoj ikonografiji, gde ćete naći živopisne, jezive ilustracije. Niko, pa čak ni deca, nije zaštićen od tih slika, ili ritualnih plesova koji prikazuju smrt.

Kada neko umre, nastupa 49-dnevna žalost, tokom koje se sprovode složeni, pažljivo osmišljeni rituali. “To je bolje od svakog antidepresiva”, kaže butanski glumac Tševang Dendup.

Foto: Profimedia

Jedan od razloga zašto Butanci toliko često razmišljaju o smrti jeste i činjenica da ih ona vreba na sve strane.

Ljudi stradaju na opasnim, krivudavim putevima, od napada medveda, otrovnih pečuraka ili ekstremnih temperatura.

Drugi razlog je u budizmu i verovanju u reinkarnaciju. Kada znate da ćete imati još jednu šansu, manje ćete se plašiti kraja ovog života. Budisti kažu da umiranje ne bi trebalo više da vas plaši od odbacivanja stare odeće.

To, međutim, ne znači da ovi ljudi ne osećaju strah i tugu. Razlika je u tome što oni ne beže od tih osećanja. “Mi na Zapadu se plašimo tuge, u Butanu je prihvataju. Ona je deo života”, kaže Linda Liming.

bbc.com / M. A. | 28. 03. 2016

Izvor:blic.rs

______________________________________________________

ZABRANJENI GRAD…

Nekada carska palata kineskih dinastija, danas ovaj prostor koji se sastoji od 800 zgrada i ima više od 9 999 prostorija, jedinstven je muzej koji privlači turiste iz celog sveta!

 Reč je o Zabranjenom gradu u Pekingu, atrakciji koju je ove godine posetilo više od 15 miliona ljubitelja istočnjačke kulture.

Izvor: hr.wikipedia.org / Severozapadni ugao

Bora*S

---

---

Zabranjeni grad

U centru kineskog glavnog grada Pekinga prostire se drevni tajanstveni građevinski kompleks, to je Zabranjeni grad svetskog glasa, odnosno bivša imperatorska palata, takođe najobimniji, najcelovitiji drevni građevinski kompleks drvne konstrukcije.

Zabranjeni grad je 1987, upisan u Listu svetske kulturne baštine. Zabranjeni grad je podignut po naređenju drugog imperatora dinastije Ming Džu Lija, izgradnja je otpočela 1406. a trajala 14 godina. Sve do 1911. godine propasti poslednje dinastije Ćing, u gotovo 500 godina u ovoj palati je živelo i obavljalo dužnost ukupno 24 imperatora.

Zabranjeni grad je redak u svetu po velikom obimu, krasnom stilu, građevinskom zamahu i dekorativnom luksuzu.

On zauzima više od 720,000 kvadrata, dužina mu u pravcu jug-sever iznosi gotovo 1000, a širina u pravcu istok-zapad 800 metara. Opasan je sa četiri strane zidom visokim više od 10 metara, van zida proteče zaštitni kanal širok oko 50 metara. Zabranjeni grad je podignut po strogom ritualnom redu, političkom regulativu i etičkom duhu feudalnih dinastija.

Njegov građevinski raspored, obim, oblik, dekorativna boja i nameštaj ovaploćuju vrhunsku imperatorsku vlast i striktnu hijerarhiju.

Najprivlačnije građevine su tri glavne dvorane: “Vrhunska harmonija”, “Centralna harmonija” i “Večita harmonija”. U njima su imperatori vršili vlast i priredili grandionzne svečanosti. “Vrhunska harmonija” je centar celog Zabranjenog grada, tu je smešteno imperatorsko presto zlatne boje. “Vrhunska harmonija” je takođe najveličanstvenija građevina u Zabranjenom gradu.

Ona je podignuta na podijumu visokom 8 metara i opasana sa belim balustradama u tri nivoa. Cela dvorana je visoka gotovo 40 metara, to je najviša građevina u Zabranjenom gradu. U kineskoj kulturi, zmaj je simbol imperatorske vlasti, imperator je nazvan pravim zmajem i nebeskim sinom. U dvorani “Vrhunska harmonija” je maksimalno korišćen zmajev oblik za ukrašavanje, prema navodima , korišćen je gotovo 13,000 zmajevih oblika.

Zabranjeni grad je po arhitekturi legendarni. U narodu se kaže da u njemu ima po građevinskom standardu ukupno 9999,5 soba. Zašto to ？

Zato što su kineski preci verovali da palata nebeskog imperatora poseduje po građevinskom standardu ukupno 10,000 soba . Imperator na zemlji je nebeski sin, mora da se uzdrži, ne sme da nadmaši nebeskog imperatora, zato je Zabranjeni grad za pola sobe manji od nebeske palate.

Ovaj grandionzni građevinski kompleks je kvintesencija izvrsnog uma radnog naroda. Tu sve, i po strukturi celog građevinskog kompleksa, i po razlikosti tavanica i po ukrasu na vratima i oknima, puno je izvanrednih rešenja. Na primer, podijum dvorane “Vrhunska harmonija” ne samo što je učinio samu dvoranu veličanstvenom i fantastičnom, već služi i kao protivvlažna izolacija.

Odvodne cevi u podijumu su u obliku zmajeve glave ( Kineski zmaj kao mitološka životinja ima dugačko zmijino telo). Ceo podijum u tri nivoa ima više od 1,000 zmajevih glava. Kada pada jaka kiša, kišnica proteče kroz sve zmajeve glave što se čini da zmajevi izbacuju iz usta vodu. Prizor je zaista fantastičan.

Zabranjeni grad je drvne konstrukcije. Majstori dinastija Ming i Ćin su iscrpli sve snage u protivpožarnu zaštiti. Na primer u Zabranjenom gradu stoje četiri reda punjenih zgrada, koje su spolja kao druge zgrade, a unutra punjene isključivo kamenim blokovima. To je upravo protivpožarna izolacija. U svim dvorištima Zabranjenog grada se koriste kao protivpožarna zaštita i velike bakarne kante sa vodom. Ima ukupno 308 takvih kanti koje su pune preko cele godine vodom, u svako doba spremne za gašenje požara. Nadležna služba zimi dole loži vatru da se voda u njima ne zaledi.

Zabranjeni grad je najveći postojeći i najbolje sačuvani dvorski kompleks.

Prema istorijskim spisima, dinastija Ming je angažovala 100,000 majstora i milion kulučara za podizanje ove palate, koristila je materijal iz cele Kine, čak iz zabačene jugozapadne provincije Junnan koja je hiljade kilometara udaljena.

Zabranjeni grad kao imperatorska palata čuva veliki broj dragocenih antikviteta, konkretno rečeno, preko milion antikviteta ili jednu šestinu zemaljskih antikviteta. Mnogo od njih spada u neprocenjivo unikatno nacionalno blago. U osamdesetim godinama prošlog veka kineska vlada je sagradila velika podzemna skladišta u više mesta gde se čuva u odličnom stanju veći broj dvorskih antikviteta.

Veličanstveni Zabranjeni grad je simbolika briljantne kineske kulture. Arhitekti Kine i sveta jednodušno ocenjuju da je ova bivša imperatorska palata po projektovanju i građevinskim radovima neuporedivo remek-delo, svedoči milenijumsku kulturnu tradiciju Kine i izvrsni uspeh kineskih majstora pre 500 godina.

Zabranjeni grad je star već 580 godina, većina njegovih građevina je zastarela, šta više, u poslednjim godinama se stalno povećavao broj posetilaca, tako da ga posećuje godišnje gotovo 10 miliona turista.

Radi boljeg čuvanja Zabranjenog grada, kineska vlada je 2004. godine počela da ga svestrano renovira. Kako je saopšteno, renoviranje će trajati 20 godina.
Izvor: serbian.cri.cn

---

Foto-Galerija

 Izvor fotografija:hr.wikipedia.org

---

---

 

BLAGO U SRPSKOJ NARODNOJ TRADICIJI…

Priče o blagu u srpskoj narodnoj tradiciji

U srpskoj narodnoj tradiciji veoma su česte priče o blagu, pre svega o zakopanom blagu, sa mnoštvom mitoloških motiva. Predstave o zakopanom blagu javljaju se u mnogim narodnim verovanjima i u narodnoj književnosti. Tema su brojnih bajki i predanja, baziranih na verovanju da se pod zemljom krije blago.

Još od antičkog vremena pa sve do danas kod različitih naroda mogu se pratiti verovanja o zakopanom blagu. Na njihovu međunarodnu rasprostranjenost ukazuju i brojni motivi srodnog tipa, koji su prisutni u pričama i pesmama raznih naroda.

Kao zakopano blago uglavnom se, na nivou sinonimije, označava zlato, a interesovanje za blago i zlato, kao i za srodne mitološke motive, prisutno je u srpskoj etnologiji, folkloristici i srodnim naukama, pri čemu su predanja ovog tipa konstatovana i širom južnoslovenskog, slovenskog i indoevropskog kulturnog prostora.

Ovaj kompleks je najzastupljeniji u istočnoj Srbiji, gde predstavlja jedan od najvitalnijih mitoloških sistema, koji sažima izuzetno drevna i nova verovanja i motive. Sa druge strane, traganje za zakopanim blagom je u savremenim okolnostima preraslo i u svojevrsni društveni problem, jer „divlji“ tragači uništavaju vredne arheološke lokalitete i potencijalna nalazišta. Osim toga, traganje za blagom često prerasta i u kolektivnu maniju, što, poput kockarske zavisnosti, dovodi do osiromašenja i psiho-socijalnih devijacija ljudi koji se predaju ovoj strasti.

Do blaga se, prema narodnim predstavama, dolazi na različite načine (u tačno određeno vreme i uz različite rituale), najčešće preko prepoznavanja određenog tajnog znaka i uz pomoć mitskog bilja, poput raskovnika, ili uz savladavanje čuvara blaga (zmaj, vila, zmija itd.). Naime, legende o zakopanom blagu, pre svega u istočnoj Srbiji, uglavnom su zasnovane na predstavama o blagu koje se nalazi u zemlji, vodi, ili u pećini, i koje čuva zmaj, zmija, ili neko drugo mitološko biće.

Tajni znak (na primer, neobičan plamen) ukazuje na mesto gde treba kopati, dok čudesna trava raskovnik omogućava neposredan pristup blagu. Raskovnik noću svetli, po obliku je sličan čoveku i, u skladu sa jednim ilustrativnim kazivanjem, raspolaže „najjačom silom u prirodi“.

Postoji i predanje da je Srebrni car, koji boravi pod zemljom, gospodar srebra i zlata. Verovalo se da blago čuvaju i kućni duhovi (talasoni), koji potiču od onih ljudi čija je senka uzidana u odgovarajuću građevinu i da uzimaju oblik neke životinje. Često se talason, kao čuvar blaga, u narodnim predstavama poistovećivao sa samim blagom.

U navedenom kontekstu zanimljivo je i verovanje da ako neko ugleda zmiju pre Đurđevdana, ne treba da je ubije, već da obrati pažnju na kojem će mestu ona ući u zemlju, jer se smatralo da tu ima zakopanog blaga. Predstave o talasonu u istočnoj Srbiji bliske su predstavama o biću pod nazivom talas’m u današnjoj Bugarskoj i domovoju u Rusiji, koji su takođe zaštitnici kuće i javljaju se u obliku zmije.

Blago se često doživljava ne samo kao materijalni već i kao duhovni entitet, čijim zadobijanjem se rešavaju suštinske ljudske potrebe i zapitanosti. I pored privlačne spoljašnjosti, veruje se da je blago prokleto i opasno, odnosno, da se može koristiti samo u posebnim slučajevima, kao i da ga najčešće nalaze oni koji ga ne traže.

Zabeležen je veliki broj predanja o opasnom blagu, pre svega o zlatu, pri čemu traženje blaga dovodi do bolesti ili smrti. Ovakvi sižei su, po svemu sudeći, u vezi sa predstavama o blagu koje je u vlasti natprirodnog sveta, sve dok ga društvo (na nivou relacije kultura / priroda) ne ,,očisti“ od uticaja onostranog.

Predstave o blagu imaju izražen htonski, ali i solarni karakter, naročito kada je reč o simbolici zlata kao idealtipskog zakopanog blaga. Vezu zlata sa suncem naglašava simbolička sinonimija sa motivom podzemnog sunca.

U predstavama o zakopanom blagu često se spajaju savremeni i drevni motivi. Primera radi, u selu Balta Berilovac (Knjaževac) nalazi se kamen u obliku sedla, ispod koga je, prema verovanju, blago. Jedno od zabeleženih predanja kaže da je na taj kamen iz pao Marko Kraljević.

Izvor: srbijuvolimo.rs

---

---

CVET TREŠNJE, SIMBOL LEPOTE I KRATKOĆE TRAJANJA ŽIVOTA…

Cvetanje trešnje – praznik u Japanu

Svakog proleća, počevši od najjužnijeg ostrva Okinave, pa do najsevernijeg Hokkaida, u Japanu počinju da cvetaju trešnje.

RTV (Vladimir Molnar)

Ovo je gotovo magičan momenat za Japance, koji se tokom tih nekoliko dana ponašaju kao da je u njihov kraj stigao karneval.

U parkovima, voćnjacima, u gradovima i selima, svugde gde ima trešanja, okuplja se i staro i mlado, donosi se hrana i muzika i zajedno svi učestvuju u jednom od najneobičnijih običaja.

Kada Japanci kažu “cvet” to najčešće znači cvet trešnje, koji se smatra jedinstvenim simbolom lepote, ali i kratkoće trajanja života. Stoga je Hanami običaj izuzetno važan za ovu istočnjačku zemlju.

Cilj je naći najbolje mesto ispod neke rascvetale trešnje, pa se često dešava da jedan ili nekoliko članova grupe dođu uveče u park, ili u voćnjak u kome ima rascvetalih trešanja, samo da zauzmu što bolje mesto za svoje prijatelje, kolege, članove porodice – koji će se tu okupiti tek sutradan popodne.

„Posmatranje cvetanja trešnje je događaj u kom učestvujem od detinjstva. Japan ne bi bio Japan bez trešnjinog cveta – toliko nam to znači „, kaže Mieko Nakai.

Dok traje hanami, zapostavljaju se neki radni zadaci, odlažu neke obaveze, čini sve da se provede što lepše i isprati taj prelepi cvet kratkog trajanja, ali neverovatne lepote.

Neki Japanci, kažu poznavaoci, odlaze na hanami više zbog jela, pića, zabave, a cvetove se nekada i ne sete da pogledaju, pa zato i postoji poslovica „Hana jori dango“, što znači „kolač je važniji od cveta“.

To ipak ne umanjuje misticizam jedne od najstarijih tradicija u zemlji izlazećeg Sunca.

Izvor: rtv.rs

---

---

 

STANDARD ZA BAKLAVU…

Turska uvela strogi standard za baklavu

Turska je prvi put uvela seriju kriterijuma za baklavu, tradicionalnu orijentalnu poslasticu koja potiče sa jugoistoka zemlje, a poznata je širom sveta.

Turska uvela strogi standard za baklavu

Cilj ove mere je standardizacija proizvodnje baklave, koja se često pravi od sastojaka lošijeg kvaliteta kako bi se smanjili troškovi, saopštio je Turski institut za standarde (TSE), prenosi AFP.

Baklava „mora da ima prepoznatljivu zlatnu boju, sirup ne sme da bude previše gust niti da stvara osećaj peckanja u grlu; trebalo bi da se topi u ustima, bez žvakanja“, ističe se u saopštenju TSE.

U njenoj pripremi moraju da se koriste brašno, so, voda, minimalna količina masnoće i beli šećer, kao i pistaći, a svako parče bi moralo da bude 35 milimetara debljine, navodi TSE.

Ustanovljeno je da su nesavesni proizvođači poslednjih godina varali mušterije koristeći alternativne sastojke, poput graška umesto pistaća ili fruktoznog sirupa umesto šećera, piše u saopštenju.

Oko porekla baklave godinama su se vodile žučne rasprave između Turske i Grčke, ali i polovine zemalja Bliskog istoka.

Sama reč „baklava“ takođe je bila predmet višegodišnjeg spora, ali TSE tvrdi da ona vuče poreklo od stare turske reči „baklagu“ ili „baklagi“.

Baklava, opisana kao poslastica napravljena od tankih kora, sa nadevom od griza i Antep pistaća, postala je prvi turski proizvod koji je registrovan u Evropskoj uniji i stekla je status „zaštićenog proizvoda“.
Izvor: rts.rs

___________________________________________________________

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU…

Timočki Romeo jedini znao put do Argosa!

MISTIKA ANTIČKE TVRĐAVE KOD ZAJEČARA

Od pamtiveka Timočka krajina, njena mistika i prirodne blagodeti privlačila je razna plemena i narode. Iza njih su ostala mnoga naselja i građevine. Ovde su se gradile carske palate i rezidencije. Ovde se zlatom bogatilo, vodom i biljem lečilo. Ovde postoji Argos – poslednji evropski izgubljeni grad.

Argos je, prema istorijskim podacima, bio antička tvrđava monumentalne arhitekture, locirana kod sela Rgotine, između Bora i Zaječara. Izgradili su ga Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.

Argos je bio utočište u kojem su živeli velikaši, donoseći u grad sve ono što su robovi svakodnevno iskopavali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka istočne Srbije.

Drevni majstori izrađivali su u Argosu filigranski nakit od topljenog zlata nestvarne lepote i vrednosti.

Ono malo nakita koje su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri koji zaokupljuju pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.

Predivni lanci, prstenje, broševi, minđuše, kopče i šnale za kosu, kojima su se ukrašavale carske dame pre 2000 godina nađeni su kod sela Krivelj, petnaestak kilometara udaljenog od sela Rgotine, gde se nalazio drevni grad Argos.

Priča o Argosu (po nekim izvorima: Argentisu) kaže da je grad bio sagrađen u kanjonu, između visokih, snežnobelih litica krečnih stena koje okružuju Rgotinu.

Prema legendi, Rimljeni su teškim stenama blokirali sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je činilo zaleđinu otvorili ulaz u pećinu, još prostraniju od sazidane tvrđave, i u njoj uredili sobe za zaštitu od eventualnog napada varvarskih plemena.

„Pećina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uređeno mnogo soba i sve su imale kupatila slična onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovačkoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara.

Druga, nešto manja dvorana bila je očigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice čiji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grnčarije, činija i čaša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani.

Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. Jedna je bila kovnica novca.

Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovčezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda.“ – ispričao nam je meštanin Rgotine, dugogodišnji aktivni tragač za blagom.

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU
Tragična sudbina izvesnog Rajka, iz susednog sela Vražogrnac, pre 50 godina mogla je da razotkrije misteriju izgubljenog grada. Priča ide ovako:

„Rajko je, tragajući za sopstvenim mirom, obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećnu ljubav – Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire – do Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata umrla su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo.

Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je u dvorištu pod hrastom ostalo i mnogo zakopanih zlatnika, i njemu nije više ništa trebalo. On je želeo samo jedno, visoku i tanku Jasminu, s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom komšiluku. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.

Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete. Bila je „bela udovica“.

U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči.

Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, znam da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.

Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju.

Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.

Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak Rgotine.

Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.“

Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure.

Bilo bi to epohalno otkriće za svet, pa taman da nalazač uspe i da iznese sve te silne količine skrivenog zlata. Ponekad se samo pronese glas da je tu u okolini, taj i taj, našao to i to. U njegovom dvorištu posle stvarno, nešto na brzaka, nikne nova kuća, za čas mu se poveća stado, a žena mu nosi neki novi nakit.

Primera je mnogo. Svi bi hteli da nađu izgubljeni grad. I seljaci da očiste onu kovnicu novca; i domaći i strani kolekcionari da se dokopaju ručno kovanog i livenog nakita; i muzeji da svoje depoe popune divnom grnčarijom; i arheolozi da pokažu svetu šta su to Rimljani ovde gradili.

Za sada, ostaju im samo pusti snovi. Ponekad tragači ispuste tužan uzdah proklinjući Jasminu što je ostavila Rajka. Da je ostala s njim, možda bi im se svima Bog smilovao. Možda bi drevni Argos bio otkriven.
Izvor:tvbest.rs

________________________________________________________________________________

UMEĆE I RADOST ŽIVLJENJA…

Izložba posvećena Kama-Sutri

Kulturna jesen u Parizu je ove godine definitvno u znaku seksa.

Nakon postavke posvećene zloglasnom majstoru razvrata, Markizu de Sada, koja je svojom provokativnom reklamom šokirala javnost, i postavljanja ogromne skulpture Amerikanca Pola Mekartija, koja je mnoge Parižane podsetila na džinovsku seksualnu igračku, u francuskoj prestonici je priređena još jedna „škakljiva“ izložba.

wikipedia.org

Nova izložba bavi se Kama-Sutrom, indijskim priručnikom za uživanje, koji se na Zapadu doživljava kao egzotični „bedeker“ koji čitaoce vodi kroz seksualno uživanje.

Postavka, koja je početkom ovog meseca otvorena u Parizu, ima za cilj da ispravi tu pogrešnu predstavu.

Čuveni indijski tekst, koji je na sanskritu u 4. veku napisao mudrac Vatsjajana, prvi put je prikazan kroz izložbu 350 skulptura, slika i svakodnevnih predmeta.

„Naša namera je da pokažemo da to nije mala prljava knjiga, da to nije (samo) knjiga o seksualnim pozama“, objasnila je za AFP organizatorka izložbe Alka Pande.

„Volela bih da posetioci u njoj vide knjigu života, knjigu zadovoljstva, knjigu koja slavi sve tanane nijanse života u velikom stilu i estetici“, navela je ona.
Izložba „nije samo o erotici, senzualnosti, već i o zadovoljstvu, muzici, plesu, umeću življenja“, istakla je Pande.

Naime, poznatija, erotska strana Kama Sutre predstavlja samo jednu od sedam knjiga zbirke, među kojima su „Meditacije“, „Ponašanje supruge“, „Afrodizijak“ i „Zavođenje tuđih žena“.

Kama-Sutra istražuje treći od četiri stuba hinduizma koji se odnose na različite etape života. Nakon spoznaje morala i etike i ostvarenja na profesionalnom planu, pojedinac može da se fokusira na Kamu, tj. žudnju, kako za seksom tako i za zadovoljstvom koje crpimo iz umetnosti, muzike i uživanja u životu.

„To je inače jedna dosadna mala knjiga, ali mislim da su u pokušaju da je reklamiraju, ljudi isticali pre svega njenu seksualnu stranu, jer ništa se bolje ne prodaje od seksa“, kazala je Pande.

Uokvirena toplim tonovima šafrana, zelene i purpurne boje, izložba vodi posetioce na putovanje kroz 36 poglavlja priručnika koji se bavi raznim segmentima društva, podstičući čitaoca da ovlada raznim umećima, od nameštanja kreveta, preko zavođenja tuđe supruge do umetnosti ratovanja.

Slike i skulpture idealnog para, boga Šive i boginje Parvati, scene porođaja, kao i erotski reljefi, koji se često mogu videti na drevnim hramovima, izloženi su zajedno sa pobožnim predmetima, kao što je falusni lingam.
Pande je objasnila da je u tradicionalnoj Indiji, seksualnost bila način da se spozna svet, a da je zbog zapadnjačkog koncepta krivice u odnosu na erotiku bilo teško shvatiti delo poput Kama-Sutre.

„Kama-Sutra ne poznaje koncept greha, seksa isključivo radi produženja vrste, već slavi radost življenja“, dodale je ona.
„Ako je hrišćanski bog, bog ljubavi, u Indiji bog upražnjava seks. Što je bolji ljubavnik, to je bolji bog“, objasnio je Mark Restelini, direktor Pinakoteke u kojoj izložba traje do 11. januara 2015.
Izvor:rtv.rs

______________________________________________________________________________________________

VIDOVDAN-SIMBOL KOLEKTIVNOG IDENTITETA SRBA…

• Danas je verski i državni praznik Vidovdan kao pomen na stradanje Srba i kneza Lazara Hrebeljanovića u bici protiv turske vojske na Kosovu polju 1389. godine.

Uroš Predić-Kosovka devojka

Kao državni praznik obeležava se radno, a u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389, odnosno 15. juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja prisećanje na poginule i umrle u svim ratovima.
fTo je, prema mišljenju istoriografa, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta.

Simbolizuje slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.
Poseban značaj Vidovdan je dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je 1889. na 500-tu godišnjicu od Kosovskog boja.
Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara (1329-1389) je sahranjeno u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik.
U Ravanicu su mošti vraćene 1989, na 600-tu godišnjicu Kosovske bitke.

Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka, a na mestu bitke na Gazimestanu kao endemska vrsta cveta crveni kosovski božur.

Na polju Kosovu 1389. odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Pretpostavlja se da je turski sultan Murat Prvi, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca.
Izvor:rtv.rs/

---

---

Na današnji dan 1389. godine na polju Kosovu odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Oskudni istorijski podaci ne otkrivaju tok bitke, čak ni ko je pobedio.

narodnimuzej.rs/images/Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom (potonji sultan Bajazit I) i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca. Kralj „Srbljem i Bosni“ Tvrtko I Kotromanić – koji je knezu Lazaru pritekao u pomoć odredom pod komandom velikog vojvode Vlatka Vukovića – pisao je Trogiranima 1. avgusta 1389. o pobedi nad Turcima.

Slično pismo je Tvrtko poslao i u Firencu, odakle mu je odgovoreno da već znaju za turski poraz. Na pobedu Srba posredno ukazuje i dnevnik s puta u Carigrad ruskog mitropolita Pimena, u kojem se pominju veliki neredi u Turskoj 12 dana posle Kosovske bitke.

U bici su poginula oba vladara: Lazara su Turci zarobili i posekli, a Murata I je ubio srpski ratnik Miloš Obilić.

U svakom slučaju, nesporna je posledica bila da je Srbija ubrzo postala vazalna država. Kosovska bitka postala je predmet legende, prvo kod čuvenog pisca srednjovekovne Srbije Konstantina Filozofa u „Životu despota Stefana Lazarevića“, zatim kod dubrovačkog istoričara Mavra Orbina u delu „Il Regno degli Slavi“ (Kraljevstvo Slovena) objavljenom 1601. – koje je u stvari prva prava istorija Srba, a najviše preko ciklusa srpskih narodnih epskih pesama.
Izvor:rtv.rs/Tanjug 28. jun 2014.

---

 

Stihove napisao Milan Rakic 1912. godine
Izvođač: bend „357“

---

 

---

---

 

Priredio:Bora*S

EGZOTIČNA TAJNA MAKEDONIJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Proces otvaranja se odvija dvosmerno – svet je krenuo prema Jurucima i oni su krenuli prema svetu. Da li će Juruci uspeti da zadrže autentičnost i ne izgube tako dugo čuvano nasleđe?

Foto: Robert Jankuloski

Soba je mala kao kutija, sa bleštavo belim zidovima, a belinu još više naglašava sunce koje ulazi kroz uzani četvrtast prozor postavljen visoko pri plafonu. Kroz taj prozorčić se vidi da je zid kuće debeo skoro pola metra. Zidovi nisu omalterisani, već samo okrečeni. U sobici nema niti jednog komada nameštaja. Jedino šarene prostirke na podu, kao vrišteći odgovor belini i praznini prostora.

Osećam se kao Alisa u zemlji čuda, glavom skoro dodirujem plafon, uprkos mojoj neimpozantnoj visini. Dva muškarca koja su sa mnom u sobi moraju da sagnu glavu. Svi smo bosi, cipele smo skinuli još pre drvenih stepenica koje vode u ovu belu sobu.
Naposletku svi sedamo na pod, a vrata se otvaraju i propuštaju ženu koja ne govori, već se stidljivo osmehuje i, pokorno klimajući glavom, odgovara muškarcu koji joj se obraća na turskom jeziku. Ona je mlada, odevena u jarkoplavu filcanu haljinu posutu narandžastim i roze ružama, ispod koje nosi, čini se, još dosta odeće. Izviruju debele pantalone i šarene pletene čarape. Njene ruke su crvene i grube, i njima mi pažljivo daje, jedan za drugim, čudesne predmete. U maloj beloj prostoriji dešava se eksplozija boja. Žena nam pokazuje delove odeće predivno izvezene svilenim koncem i srmom, tkane vunene kecelje, marame od šarene svile sa resama, nakit ispleten od raznobojnih perlica…

Pijemo jaku crnu kafu, uz slatku alvu. Pitam je kako provodi dane, a ona kaže da sprema hranu – mađun, kuskus, tatlije. Ili gleda televiziju. Muškarac koji prevodi naš razgovor kaže da oni svi gledaju turske kanale, jer ne razumeju makedonski jezik. Pitam zašto ga nije naučila, a ona samo sleže ramenima. Odgovara stidljivo i spuštene glave, a povremeno me ispod bele marame zablesne pogled njenih plavih očiju i njen osmeh. Osećam, da nije muškaraca u sobi, ona bi mi se otvorila kao sestri i sprorazumele bismo se, makar i jezikom pantomime…

Nikad neću zaboraviti prvi susret sa ženama Juruka u selu Alikoč kod Radoviša, u istočnoj Makedoniji. Tu njihovu prijateljsku radoznalost ispod skrivenih pogleda i bleštavu lepotu stvorenu njihovim veštim rukama, u toj i sličnim malim belim sobicama. Zelene, ružičaste, narandžaste, crvene, tirkiznoplave, egzotične, pažljivo izrađene vezove i tkanice, koji kao da u sebi nose vetrove nekih drugih prostora.

Većina žena u juručkim selima govori samo turski, ne pojavljuje se pred strancima i ne razgovara sa njima. Posebno ne sa muškarcima. Sećam se da mi je pri jednoj poseti drugom selu u okolini Radoviša – Kođaliji, prišla jedna od njih, koja je to sebi verovatno mogla da dozvoli zbog svoje starosti. Sa osmehom me je uhvatila za ruke, nešto rekla na svom jeziku i napravila neke čudne pokrete na mom licu. „Blagoslovila te je”, objasnio mi je Ali, naš vodič kroz juručka sela.

Bilo je to čudesno otkriće planinskih sela kroz čije male, prašnjave ulice proleću jata dece u šarenoj odeći. Kao da nisam u svojoj zemlji, već u nekoj drugoj, za mene egzotičnoj, Nepalu ili na Andima, ako je uopšte takvo poređenje moguće. Čak i u samoj Makedoniji se o Jurucima malo zna. Mnogi nisu nikada ni čuli za njih i ne znaju da oni čine deo etničke raznovrsnosti zemlje. Ipak, ovaj deo makedonskog kulturnog mozaika polako stiče popularnost, i na domaćem i na međunarodnom planu. Možda najveća zasluga za to pripada etnologu u Muzeju Makedonije, magistru Elizabeti Koneskoj, koja više godina istražuje ovu tursku etničku grupu. A verovatno će tome pridoneti i jedan novi film, koji je izazvao veliku pažnju na poslednjem Berlinskom filmskom festivalu – „Žena koja je obrisala svoje suze”, u kome glumica Labina Mitevska (pre snimanja je živela nekoliko nedelja u ovim selima) igra mladu ženu iz plemena Juruka.
Svakako, najplastičnije su prenele život Juruka fotografije Roberta Jankuloskog, koje su pre nekoliko godina izazvale pravu senzaciju na nekoliko izložbi u Makedoniji i inostranstvu, kao i dokumentarni film „Adak” mr Koneske, koji je izazvao ogromnu pažnju na više filmskih festivala i etnoloških skupova u Evropi – bio je više puta prikazivan u Beogradu, Bukureštu, Izmiru, Istanbulu, Ljubljani, Parizu, Trstu, Zagrebu… Film prikazuje običaj nazvan adak, što u prevodu znači „zavet pred Svevišnjim”, koji se daje pri rađanju deteta, kao zahvalnost za sina, za zdravlje deteta i slično. U stvari, film prikazuje svadbu sasvim male devojčice koja je davanjem zaveta obećana kao nevesta.

Elizabeta Koneska je provela mnogo vremena među Jurucima, istražujući njihovu kulturu, običaje, način življenja. „Moje znanje turskog jezika je bilo veoma značajno u uspostavljanju komunikacije, posebno sa ženama u juručkim selima. To, kao i činjenica što sam i sama žena, pomoglo je da steknem njihovo poverenje. Imala sam retku priliku da kao neko ko je za njih tuđinac, zajedno sa fotografom Robertom Jankuloskim, prisustvujem njihovim običajima i da zavirim u njihov skriveni svet, koji je očaravajuć za svakoga, a posebno za jednog etnologa”, kaže Koneska.
AUTOR: Marijana Ivanova
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

MEMOARI JEDINE ZAPADNE GEJŠE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________

Razgovor s gejšom Sayuki, jedinom zapadnjakinjom koja je postala deo sveta japanskih gejši

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

  Profesionalne japanske gejše zabavljačice, deo su japanske tradicije već dugi niz godina. O ovim prelepim, elegantnim i veštim umetnicama snimani su filmovi i pisane knjige, a mnogi ljudi samo su zbog njih krenuli put Japana. Gejše su tradicionalno japanske žene, no, prvi put u tradiciji dugoj 400 godina, zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši u Japanu.

Fiona Graham iz Australije, 2007. godine postala je Sayuki. Bivša novinarka Rojtersa i BBC – a dotadašnji život zamenila je karijerom japanske gejše .

Prvi put u tradiciji dugoj 400 godina , zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši. Kako je sve počelo ? Kada ste počeli da se zanimate za japansku kulturu ?

– Delimično sam odrasla u Japanu i živela sam tamo od svoje petnaeste godine. To je još dovoljno mlado doba da postanete tečni u japanskom jeziku, te sam takođe srednju školu i fakultet pohađala u Japanu. Vrlo su me zanimali Kimoni i japanski antikviteti na prvoj godini fakulteta, no tek mnogo kasnije, nakon što sam postala socijalni antropolog i uređivala antropološke televizijske programe,  ponovo sam se zainteresovala za ovakve stvari.

  Zapadnjaci često vide gejše u medijima, no ne shvataju u potpunosti njihove obaveze. Možete da objasnite šta je tačno posao gejše, zadaci i obaveze. Šta sve mora znati i savladati da bi zaslužila naslov gejše ?

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

– Gejša bukvalno znači “ umetnica „, no posao gejše je prvo i najbitnije biti umetnica i prezentovati umetnost gejši – ples i muziku svojim gostima. Iako gejša redovno nastupa pred velikom publikom, na velikim pozornicama, tradicija gejši je nastupanje na privatnim zabavama i mnogo toga se izvodi u privatnim sobama ekskluzivnih restorana, zbog čega moramo moći da razgovaramo sa gostima i zabavljamo ih na intimnijem nivou. Da bi neko bio “ poput gejše “ mora biti predivan i staložen, mora mu biti prijatno u svakoj društvenoj situaciji i talentovan umetnik.

Šta ste lično morali usavršiti da biste postali deo tradicije stare 400 godina . Je li proces bio različit za Vas ?

– Gejša nikada ne “ usavrši “ svoje umetnosti. Čak i vrlo stare gejše još uvek vežbaju i edukuju se svakodnevno . To je celoživotni proces napretka. Imala sam sreće da bude primljena u Asakusa okrug gejši, jedan od najstarijih u Japanu te mi je omogućeno vežbanje u svakom mogućem smislu, kako bi to radila bilo koja druga gejša.

U stvari je početna ideja bila da snimam televizijski program jednu godinu, no iako se udruženja gejši s time složila, nije bilo moguće snimati dok vežbam, pošto sam morala raditi sve što i bilo koja druga “polaznica”. Bilo je vrlo teško ući unutra i dugo sam uveravala udruženje gejši u to. Ne znam ni jedan drugi okrug u Japanu koji bi pustio strankinju unutra. Veliki uticaj je imalo to da sam delimično odrasla u Japanu i imala vrlo dobre veze.

Zašto ime Sayuki?
– Običaj je da nova gejša preuzme jedan deo slova iz imena svoje majke gejše i formira novo ime. Ime moje majke gejše bilo je „Yukiko„- dete sreće, stoga sam uzela deo “ yuki“ i kombinovala ga sa slovima „sa„,  što je stvorilo ime „Sayuki“ – transparentna sreća .

Možete nam reći nešto više o životu u okiyi?

– U prvoj godini edukacije , pre nego što nova gejša napravi svoj debi, najčešće mora putovati u okiyi  svaki dan i pomagati tamo. Čineći to uči kako treba nositi kimono, gde se stvari drže i sve o tome što njene starije sestre rade svakodnevno. To je vrlo praktičan trening. Sada imam svoju sopstvenu nezavisnu kuću gejši, sa dve mlađe gejše. Dolaze gotovo svakodnevno da pomognu u svemu što radim i praktično se edukuju.

Da li je bilo negativnih komentara od ostalih gejši , ili možda medija zbog svog porekla ?

– Naravno, nova gejša prima mnogo kritika, ali to je potrebno kako bi naučila da bude što bolja. Osnovni proces učenja za gejšu je da bude kritikovana od strane starijih sestara te iz toga  da nauči da je opet ne kritikuju. Ali dobro obučena gejša nikada neće govoriti o drugoj gejši u medijima. Japanski mediji su me podržavali i poštovali zbog čega sam im zahvalna .

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

Može li se gejša udati ?  Nosi li to posledice ?

– Gejša se ne sme udavati prema tradiciji, ali smemo imati ljubavnike, čak i decu. Tradicionalno, gejše su bile radnice i samohrane majke, dugo pre no što je to postalo prihvatljivo na zapadu .

Koliko novca može gejša  da zaradi ? Jesu li cene iste za svaku umetnicu ?

– Honorar za gejše je određen u okrugu, tako da su plaćene jednako, no ako je neka gejša veoma tražena, češće će biti pozivana na događanja.

Odevni predmet kimono veoma je skup, možete nam reći cene .

– Kimono koji gejša nosi može koštati od3000, do 12.000 $  ili više. No oni mogu biti korišćeni generacijama, zbog čega su odlična investicija. Takođe postoji mnogo poklanjanja i primanja između mlađih i starijih sestara. Ja trenutno skupljam kimona dugih rukava za mladu dvadesetogodišnju gejšu iz moje kuće. Njoj je potreban različiti kimono za svaki mesec, obično sa dizajnom baziranim prema godišnjem dobu i 12 setova ukrasa za kosu, od kojih svaki košta oko 500 $ .

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

Šta mislite o filmu “ Memoari jedne gejše “ ? Šta profesionalne gejše misle o njemu ?

– Šteta je da su odabrali glumicu koja se nije znala kretati u kimonu, niti hodati i stajati, a niti ponašati se kao prava japanska gejša, zbog čega film nije bio realističan. Frizure i ostali detalji su takođe bili pogrešni. Film nije shvaćen ozbiljno od strane pravih gejši. Jedina pozitivna stvar koju je doneo, pokazao je, da je svet gejši uistinu predivan .

Zašto obuka počinje sa šest godina, šest meseci i šest dana starosti ? Postoji li simbolika ?

– Podučavanje plesa i umetnosti počinjale su tada u ranijim vremenima. To je povoljno vreme za početak, no smatram da je najbitnije da počne mlad.

Zašto se gejše često povezuje sa prostitucijom ? Odakle taj stereotip ?

– Samo van Japana gejše su zamenjivane s prostitutkama, Japanci nikada ne prave takve greške. Gejše su prvi put predstavljene zapadu tako što je zapadni fotograf uslikao gole fotografije devojaka sa farmi i nazvao ih gejšama. Takođe su prostitutke za vreme Drugog svetskog rata vojnicima govorile da su gejše. Zbog tih grešaka stereotipa su otišli ​​na zapad .

Možete li ispričati šta se dogodilo 2011. godine kada se razbolela Vaša majka gejša ?

– Moja majka gejša se razbolela i nije mogla da hoda, te je morala da zatvori svoju kuću gejši i penzioniše se kao gejša . Pravila Asakusa nalažu da gejša može prijaviti sopstvenu kuću kada je radila kao gejša 4 godine. Bila sam u Asakusa gejša gotovo 4 godine i prijavila sam se za sopstvenu kuću što sam normalno trebala dobiti , no nekoliko vrlo starih ljudi u udruženju su odlučili da  ignorišu sopstvena pravila i ne dozvole strankinji da ima sopstvenu kuću gejši. To nije bila udružena odluka svih gejši i danas još uvek radim sa gejšama Asakusa. Postoji vrlo malo gejši u Japanu koje nisu povezane sa određenim okrugom već imaju sopstvenu kuću gejši, što ja imam danas. Gejša ne mora biti povezana sa određenim okrugom da bi bila gejša. Bitno je da ju je trenirala gejša.

Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa

Bili ste takođe novinarka BBC – a i Rojtersa ?

– Bila sam slobodna novinarka Rojtersa i BBC – a pre no što sam se okrenula rađenju televizijskih dokumentaraca. Još uvek radim za njih, iako se u zadnje vreme češće pojavljujem u programu nego što ga stvaram.

Da li je ijedna zapadnjakinja posle Vas postala gejša? Da li je bilo najteže za Vas pošto ste morali da probijete led i pokažete da se možete uklopiti u tako kompleksnu kulturu ?

– Dve devojke debitovale su na selu gde su standardi veoma različiti od onih u gradu, no ni jedna nije mogla to da učini u okrugu u gradu. Brak nije dozvoljen za gejše, a jedna je već odustala. Nisam “ probila led “ za strankinje pošto je još uvek praktično nemoguće da strankinja postane gejša, pošto je potreban dugotrajan boravak i tečnost u japanskom jeziku. Odrasla sam u Japanu, i nisam različita od ijedne Azijatkinje u Americi koja možda želi da postane operska pevačica ili balerina i ne bi smela biti isključena zbog boje kože .

Koliko gejši ima danas u Japanu ? Mislite li da će tradicija još dugo da potraje ? Ulaže li Japan dovoljno u očuvanje tradicije ?

– Sada ima manje od hiljadu gejši u Japanu. Zemlja ne ulaže baš u održavanje tradicije, kao što to rade za kabuki teatar. No ima znakova promene. Ove godine putovala sam u Veliku Britaniju u društvu pet gejši i sponzorisala nas je vlast grada Tokija. Oduševljena sam novim stvarima u svetu gejši. Volimo da putujemo i moja mlada gejša bi volela ići u istočnu Evropu. Možemo putovati uglavnom u martu, ili tokom leta i rado prihvatamo pozivnice iz inostranstva.

Kabuki glumci i sumo rvači su sponzorisani od strane kompanija, poput sportista i to je moguć put i za gejše. Prihvatam ideju uključivanja u reklame za časopise ili televiziju i smatram da je to dobar način izdržavanja gejši. Ipak ti proizvodi ili usluge moraju biti lepi, skupi i vredni te da pristajaju stilu gejši. Vrlo naporno radim u obezbeđivanju preživljavanja tradicije gejši u modernom dobu i brinem se da se nove gejše obučavaju, stoga, verujem da će tradicija opstati .

Sayuki možete kontaktirati na njenim službenim stranicama: Sayuki – Geisha in Asakusa

Autor:Teklić.hr/Ana Vuković /Izvor:naturala.hr/

---

---

Foto i video:Sayuki – Geisha in Asakusa

Priredio:Bora*S

HAREM PREMA – GUBERU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

Nastavci: 1. Imperija svetog cara  2. Tatari čuvari kapija  3. Trgovci lažnim zlatom  4. Brat bratu ne veruje 5. Harem prema – guberu!

IMPERIJA SVETOG CARA

Carstvo čini 15 regija sa oko 200 miliona podanika. Naseljene kineske reke predstavljaju male gradove

  Carska palata u Pekingu

 U Kineskom carstvu nalazi se 15 velikih provincija, takvih da bi se, budući da svaka ima toliko veliki broj gradova i ljudi lako mogle nazvati kraljevstvima, jer pored 155 stonih gradova koji spadaju u prvi rang i u kojima se nalaze rezidencije, postoji još 1.312 velikih i važnih gradova drugog i trećeg ranga. Ti su gradovi, zbog velikog broja stanovnika i svega ostalog, toliko ukrašeni i opremljeni za uživanje, da bi svaki u svojoj oblasti mogli da budu glavni i prestoni, da i ne pominjemo manje gradove i sela koji su okruženi zidovima i kojih je toliko da ih je skoro teško pobrojati, budući da ih je, kako kažu, oko 3.000. Samo, većina tih gradova je zapuštena i razorena, mada se još mogu videti ostaci građevina i znaci koji ukazuju na to da je reč o gradu.

Rečene provincije su sledeće: Peking Beiđing koji leži na severnom kraju i koji se naziva prestonicom, gde se nalazi kineski dvor; Ksansi Šansi, Ksensi Šensi, Ksantung Šandung, Honan Hunan, Sukven Sečuan, Hukvang Hunan, Kjamsi Đijangsi, Nanking Nanđing ili Kjamnan Đijangnan, u kome se ranije nalazila carska rezidencija u južnim provincijama, Zekjang Džeđang, Foken Fuđijen, Kvantung Gvandung, Kvansi Gansu, Guangsi, Junan Junan, Kvenkeju Guičou. Tu spada i Korejsko poluostrvo, koje je kraljevstvo pod vlašću kineskog cara ili carstva. I mada nema tačnih izveštaja o broju gradova tog kraljevstva, ipak pouzdano znamo da tamo u izobilju ima zlatne i srebrne rude, polja na kojima se mogu gajiti pirinač, pšenica, pamuk, svila i sve ono što je potrebno za opstanak ljudi.

Svi njihovi gradovi izgrađeni su sa trougaonom ili četvorougaonom osnovom. Zidovi tih gradova izgrađeni su od pečene opeke ili na suncu sušenog ćerpiča, sa četvorougaonim kulama, po starinskim običajima. Nijedan od tih gradova ne bi mogao da izdrži klasičnu, osmodnevnu opsadu po savremenim evropskim standardima. I mada u njima postoje mnogoljudni garnizoni, ponajviše u onima koji se nazivaju vojnim tvrđavama, a njih je veliki broj, pored pomenutih gradova, ipak se kineska vojska smatra veoma slabom, uživa mali ugled i bila bi lako uništena.

_________________________________________________________________________________

DVA DELA PEKINGA

Pekin Beiping ili Peking (nije tačno poznato da li je cela provincija dobila ime po tom gradu, ili je pak sam grad nazvan po imenu provincije), ranije se zvao Šuntjen Šuntien. Leži na 40 stepeni geografske visine, bez pet minuta i na 144 stepena geografske dužine. Leži usred stepe među planinama i podeljen je na dva dela, prvi se zove Tatarski, a drugi Kineski grad.

_________________________________________________________________________________

U glavnom gradu svake provincije stoluje po jedan namesnik koji se menja po nahođenju svetog kineskog cara bogdikana. Međutim, priča se da za tri godine, što je obično vreme posle koga se obavlja redovna smena, jedan namesnik, bez uzimanja iz državne kase, može da zaradi pola miliona srebrnih talira iako nema određenu platu. Međutim, kada se docnije s tolikim bogatstvom vraća na dvor, često se događa da zbog mržnje drugih ministara ili zbog škrtosti i lakomosti samog vladara, to njegovo bogatstvo bude oduzeto i on padne u siromaštvo.

Mada su o prihodima svetog kineskog cara i o broju njegovih podanika mnogi istoričari različito pisali, ipak niko nije napisao da on ima manje od 200 miliona duša, uključujući tu carsku porodicu i sve bonze budističke monahe, to jest one koji služe njihovim idolima. I danas je to verovatno tačno, zato što su svi gradovi i sela i ostala nastanjena mesta prepuni ljudi.

Priča se, a o tome su mnogi i pisali, da jedna trećina Kineza, ponajviše onih koji žive u provincijama koje leže na južnoj strani, stanuje na brodovima koji plove po rekama i tako u tim toplim krajevima putuju i približavaju se gradu, koji je izgrađen na nevelikoj udaljenosti od reke ili jezera, pa to izgleda kao drugi veliki grad od svih tih brodova, a između tih brodskih naselja može se ploviti po pet ili šest sati. Oni na tim brodovima imaju svoje stanove, onakve kakvi bi bili izgrađeni i na kopnu, a na nekim rekama ima i do 50.000 takvih brodova. Rečju, čini se da su sve reke u tim krajevima naseljene.

Na isti taj neujednačeni način oni koji opisuju kinesku državu pišu i o prihodima svetog kineskog cara. Međutim, po opštem mišljenju, njegovi godišnji prihodi iznose 200 miliona unci srebra ili srebrnih talira. To deluje sasvim verovatno, jer svi njegovi podanici moraju da plaćaju dažbine, ne samo po glavi, niti od zemlje (svejedno da li se zemlja obrađuje ili ne obrađuje), već sve manufakture, kojih ima bezbroj, plaćaju još i taksu od po pet procenata za svaku rečenu radionicu. Priča se da se u gradu Nankingu Nanđingu samo od proizvodnje papira i pamučnog platna, pored drugih prihoda, ubere taksi u vrednosti od milion talira u zlatu.

Ovde je ukratko opisano stanje u tom prostranom carstvu i to na osnovu vesti dobijenih od lica kojima se potpuno može verovati i na osnovu onoga u šta smo sami mogli da se osvedočimo. Međutim, ako kogod poželi da sazna nešto više i temeljnije o svemu tome, može pročitati one autore koji su o toj državi naširoko pisali, makar i uz laskanje.

 2. TATARI ČUVARI KAPIJA

Pored dvorca jezero puno ribe, ogromni vrtovi i vinogradi. U privatne carske odaje mogu samo čuvari žena

                                                                                    Jezero pored dvorca

KUĆE s dvorištima u Pekingu su prizemne i mada uglednici imaju velike palate, sve su one ipak izgrađene unutar dvorišta, tako da se sa ulice, sem velikih kapija i sa strane podignutih malih kuća u kojima živi njihova domaća služinčad, trgovci, majstori ili dućandžije, ništa drugo ne može ni videti. Ima dvorišta koja su uzdignuta za tri ili četiri stepenice i odvojena raznim praznim prostorima za pomoćne zgrade i senicima, dok se na bočnim stranama nalaze različite građevine podignute u pravoj liniji. U prvim građevinama žive sluge, u drugima rodbina, pa onda sama gospoda, a u ostalima njihove žene.

Dvorišta su tako raskošno natkrivena i ukrašena, da po lepoti raznih figura i kvalitetom opeke prevazilaze sva ostala. Jedino što tavani nisu od čvrste građe, već su opleteni trskom i oblepljeni papirom, obično belim ali i raznobojnim, što predstavlja opasnost za one koji tu žive, jer u vreme kad se digne oluja tavani podsećaju na jedra, pa opeka može da padne ili da se odlomi.

U svakoj njihovoj gostinskoj sobi jedan od četiri zida napravljen je od drvene rešetke koja je odozgo do dole oblepljena belim papirom, zato što tu nema prozora sem okanaca kroz koja prodire svetlost, pa su zato primorani da koriste ovakve zidove. Isto tako, u svakoj njihovoj gostinskoj sobi uza zid (po turskom običaju) na zidu stoji izbočina nalik na policu, napravljena od ćerpiča i oblepljena krečom ili glinom, ispod koje su, zbog hladnoće zimi, napravljene peći, pa tu onda prostru rogozinu ili sukno i tu sede i spavaju.

Carski dvorac izgrađen je usred velikog Tatarskog grada na južnoj strani i opasan je dvostrukim kamenim zidovima kvadratne osnove. Spoljni ili prvi zid izgrađen je od ćerpiča, visok je 16 pedalja, dok u dužinu s južne i severne strane ima dve italijanske milje, a širina na istočnoj i zapadnoj strani iznosi po jednu milju, tako da ukupna dužina celog tog zida oko dvorca iznosi šest italijanskih milja ili devet ruskih vrsta.

Taj zid sa svake strane na sredini ima jednu kapiju, a svaka od tih kapija ima po dva bočna kapidžika, tako da na svakoj strani zida postoje po troja vrata, među kojima su ona srednja, koja su najveća, uvek zatvorena i otvaraju se isključivo radi prolaska cara, dok su druga dva kapidžika od jutra do večeri stalno otvorena i kroz njih prolaze svi oni koji izlaze iz dvorca ili ulaze u njega. Kraj svake kapije stražu čuva po 40 mandžurskih Tatara s komandirima, a ukupno je za stražu oko kapija na dvorcu i na gradu određeno 3.000 vojnika. Taj prvi zid zove se Šunan ćin, to jest, Carski zid.

Unutrašnji ili drugi zid kojim je oivičen dvorac, po visini i debljini premašuje prvi, mada je i taj zid izgrađen od debelog ćerpiča i ukrašen zupcima. Na južnoj i severnoj strani nalaze se po tri iste onakve kapije kakve se nalaze na prvom zidu. Preostale dve kapije, na istoku i zapadu, sasvim su obične.

Iznad tih kapija i iznad četiri ugla tog zida nalazi se osam kula izuzetne veličine ali neugledne arhitekture i te su kule prekrivene crepom u žutoj boji.

Kraj svake kapije raspoređene su straže od po 40 Tatara s dvojicom oficira i samo mandarini, kancelarijski poslužitelji i dvorska posluga mogu da ulaze na te kapije. Ostalim važnim ličnostima koji ne pokažu malu koštanu ili drvenu daščicu na kojoj je napisano ime i mesto gde treba da služe, ulazak je zabranjen.

_________________________________________________________________________________

STRAH OD GLADI

AKO bi neprijateljska vojska namerila da zauzme pekinšku prestonicu (a od toga zavisi osvajanje cele države), bilo bi dovoljno da je samo opsedne ili stavi pod blokadu, tako da u roku od jednog meseca iz okolnih mesta u prestonicu ne može nikakva pošiljka da stigne. Grad bi bio prinuđen da se preda zbog gladi koju bi trpeli njegovi mnogobrojni stanovnici, kojih je unutar zidova šest miliona, koji se svakodnevno hrane provijantom koji iz vascelog carstva dovoze kanalom udaljenim 20 milja od grada.

_________________________________________________________________________________

Oko tog drugog zida iskopan je širok i dubok rov obložen kamenim pločama i u tom rovu ima ne samo mnogo vode, već i dobre ribe, a za prelaz je podignut lep most.

Između ta dva zida, na širokom praznom prostoru podignute su mnoge palate okrugle ili četvorougaone osnove i svakojake druge stambene građevine. U podnožju prvog zida sa istočne strane teče reka na kojoj se nalaze mnogi mermerni mostovi.

Na zapadnoj strani nalazi se jezero u kome ribe ima u izobilju, dugo je oko jedne vrste, a na najužem mestu tog jezera podignut je kameni most koji je sa obe strane ukrašen lukovima ili trijumfalnim krugovima.

Odaje u kojima živi kan, ograđene su tim drugim kamenim zidom po imenu Čiau. U svakom takvom apartmanu postoji velika dvorana starinske arhitekture, na drvenim stubovima obrađenim lakom. Do tih dvorana, čovek se penje mermernim stepeništem, glatko obrađenim i spreda i sa strane.

Na podu dvorane, podvijenih nogu sede prinčevi iz porodice svetog cara, svi ministri i ostali velikaši, svaki na svom malenom dušeku koji svaki od njih donosi kada je prisutan sveti car. U dvorani te dušečiće daju svojim slugama da ih nose.

Iako je carski dvor izuzetne veličine, mi u njemu nikakva bogatstva nismo videli.

Uz dvor se nalaze ogromni vrtovi i vinogradi u kojima ima više starog drveća, kao u gustoj šumi, nego cveća i povrća po evropskom običaju. Nismo u mogućnosti da znamo kako su ukrašene privatne carske odaje, jer ne samo da je svim strancima zabranjeno da u njih ulaze, već zabrana važi i za sve sluge u dvoru sem evnuha, koje su svi kineski kanovi pre ovoga držali u broju od 12 do 7.000. Sadašnji kan je neke među njima kaznio zbog pljačke, dok je druge oterao kako ne bi izdržavao gotovane. Ostavio je samo njih 700 za čuvare ženskinja, a od tog broja svega njih 12 drži kod sebe i oni su nalik na njegove kućne ađutante.

3. TRGOVCI LAŽNIM ZLATOM

Obično kamenje, nađeno u stepama, prodaje se kao drago. Kinesku robu Evropljani menjaju u Indiji za zlatni prah

  Kineski trgovci iz Majmačina

NA mnogim mestima u Kini uspostavljene su carine, gde se za kana skuplja po pet odsto. U svakom mestu gde se ubiraju ta sredstva, na kanalima i rekama, izgrađeni su veliki brodovi, obojeni raznim bojama i ukrašeni malim zastavama na kojima stoji garda. Ako neki trgovac ne plati dažbinu onda gubi robu, ali kada jednom plati i o tome dobije potvrdu ili etiketu, više nigde, u celom carstvu, tu taksu ne mora da plati.

Kinezi ne trguju ni s jednom državom u susedstvu, niti u te države šalju svoje trgovce. Izuzetak su samo neka ostrva između Kine i Japana, gde šalju bogatu flotu koja plovi pod zaštitom vojnih brodova. Iz Japana dobijaju najveći deo zlata i srebra i najbolje manufakturne proizvode, drvene i porcelanske, visokog sjaja i fino izrađene, onakve kakve Kinezi ne umeju da prave. I sva najbolja galanterija koja se u Kini može naći uvezena je iz Japana. Japanska obrada svake stvari trostruko je bolja od kineske i kad god se vidi neka stvar zapanjujuće lepote, onda se kaže da je to „sijamska proizvodnja“, jer oni sve druge strane zemlje, a naročito Japan, nazivaju Sijamom.

Trgovina sa mongolskim zemljama nije bogata. Tu se mahom trguje pamučnim platnom, svilom, svilenim damastom i drugim svilenim materijalima, pirinčem, duvanom i čajem i ta se roba razmenjuje za razne domaće životinje. Naročito je mongolska ovčetina trostruko više cenjena od kineske.

S ruskim podanicima trguju krznom i drugom robom, ali ta trgovina nije bogata, pošto nerado dozvoljavaju izvoz zlata i srebra, iako nikome ko to želi nije zabranjeno da kupi te metale. Mada u Kini posebno zlata ima u izobilju, koje se u velikoj količini dovozi iz Indije i Japana, ipak, kad bi se radilo o velikoj količini, vlasti bi svakako zabranile njihovo iznošenje iz zemlje.

_________________________________________________________________________________

KONZULE NE PRIMAJU

PRE nekoliko godina Francuzi su u Kantonu ostavili jednog konzula koji se predstavljao kao trgovac, ali kada se on kasnije pozvao na svoje privilegije, gubernator je naredio da i njega i sve ljude koji su bili u njegovoj pratnji istuku. On se zatvorio u kuću pripremivši oružje za odbranu, pa mu je bilo dozvoljeno da se ukrca u brod i da otplovi u svoju zemlju. Posle toga Kinezi nisu primili nijednog konzula ni agenta.

_________________________________________________________________________________

Tokom četrdeset godina Rusi su imali veliku dobit u trgovini s Kinezima, a mahom se sastojala od krzna i morževih zuba, jer su u ono doba Rusi imali vlast i nad drugom obalom reke Amur, dok su Mandžurci bili naoružani radi osvajanja Kine, te nisu imali vremena da se bave lovom. Međutim, po sklapanju Nerčinskog mira, ruski podanici su se povukli i sa jedne i sa druge strane reke Amur i prestao je rat u Kini.

I mada je tamo postojao ruski bazar za krzna i drugu vrednu i unosnu robu, gde se ponajviše trgovalo samurovinom, krznom risa, hermelina, kune, veverice, lisice, morževim kljovama, fokama i drugim, zato što su svi ministri i ljudi od ugleda koristili plemenita krzna, za carevanja sadašnjeg kana trgovina robom iz Rusije i cele Evrope postala je znatno siromašnija. Pre svega zato što vladar zabranjuje da bilo ko, sem onih koji su u rangu velmoža, nosi bogatu odeću, a posebno samurovinu i hermelin. Drugo, nije više uobičajeno da se koristi evropska galanterija, a vladaocu su još i svi Evropljani mrski, pa je stoga povećao carinu u dva morska pristaništa, sa pređašnjih 10 na čak 16 procenata.

Pomorska trgovina sada nije zabranjena Portugalcima, Špancima, Francuzima, Englezima i Holanđanima koji iz svojih zemalja dovoze malo robe – najboljih štofova, ogledala, pamučnu tkaninu s primesama vune ili svile i drugo, mada glavnu osnovu njihove trgovine čine srebrni taliri koje razmenjuju za razne svilene kineske materijale i čaj. Potom kinesku robu odvoze u Indiju, gde je menjaju za zlatni prah, srebrne poluge, lekovito korenje i trave, pa se natovareni njome vraćaju u svoje evropske luke.

Pomenute nacije su u kineskim lukama izložene uvredama, nemaju tu svoje konzule, niti bilo kakve privilegije, već trguju pod pritiskom. Naime, kada se približe tvrđavi na puškomet i pre no što istovare deo robe na obalu, primorani su da istovare kormilo i artiljerijsko oruđe s polovinom opreme i da sve to daju pod stražu Kinezima. Kad obave trgovinu i utovare robu, najpre moraju da otplove na udaljenost veću od puškometa, pa tek onda mogu da pošalju po brodsko kormilo i brodsku artiljeriju koja je čuvana pod stražom.

U Kini nema dragog kamenja niti se ono prodaje. Mogu se naći samo neke vrste rubina, safira i hijacinta. Međutim, oni nisu jarkih boja i mali su, a kada se kojim retkim slučajem i pojavi neki veći rubin ili istočni topaz dobre boje, izvoz je zabranjen, pa se to može samo u velikoj potaji činiti, jer su Kinezi proglasili da je drago kamenje namenjeno isključivo za upotrebu na carskom dvoru. Ima, pak, pojedinih ljudi koji prodaju lažno kamenje, sastavljeno od nekakvih smesa, sasvim nalik na pravo, toliko dobro napravljeno, da bi se, bez posebne testerice ili dijamanta i najbolji evropski zlatar prevario.

Stvarno je zapanjujuće da u carskom, prestonom gradu Pekingu nije moguće javno kupiti za 100 rubalja dragog kamenja, dok je ono koje se prodaje kod njihovih trgovaca sasvim obično kamenje koje se nalazi u stepama. Ne prodaju se ni smaragdi, a kamoli dijamanti. Naši Evropejci njihove lažne bisere proglašavaju pravima, ali je mene jedan Kinez, moj prijatelj, uveravao da su upravo takvi lažni: napravljeni su od neke smese od praha drugih loših bisera i to tako dobro, da se i sami Kinezi mogu prevariti. Takav biser, čak i kad ga čekićem razbiju i dalje izgleda kao pravi.

Isto tako prodaju i beli bakar nalik na srebro, od kojeg veoma vešto prave prilično lepo posuđe i druge stvari, pa onda više puta varaju i prodaju ih kao srebrne. Pored toga prodaju i žutu bronzu tako dobro krivotvorenu, da se po boji i težini može porediti sa zlatom!

4.BRAT BRATU NE VERUJE

Trgovci nikada ne mere tačno, i to nije zabranjeno, niti sramotno. Dešavalo se da se pisma stranih vladara vrate neotpečaćena

                                        Kineski zmaj, simbol sreće i napretka

ZLATO u Kini nije skupo i od njega se izvozom u Rusiju postiže najveća dobit, ali taj metal ne menjaju rado za rusku robu, već ga više prodaju za srebro.

Sadašnji kan je zabranio izvoz žute bronze, jer on od bakra kuje novac, koji se zove hiesi i koji u sredini ima rupu, pa se onda te kovanice nanižu u stotinama i hiljadama komada na debeli kanap, kako bi se lakše brojale. Kan u tim bakrenjacima sada isplaćuje najveći deo plata svojoj vojsci, a budući veoma škrt, sve zlato i srebro stavlja u blagajnu. Običan narod lako prihvata te bakrenjake koji su toliko lagani, da vrednost jedne naše rublje odgovara ukupnoj vrednosti od oko 600 rečenih bakrenjaka, a po težini jedan pud tih novčića odgovara težini oko četiri rublje.

Zlata i srebra u Kini ima veoma mnogo i u tome se sastoji kinesko bogatstvo, s tim što postoje različiti stepeni čistoće, a najčistije je ono zlato i srebro koje poseduje kan i ono je za pet do šest procenata čistije od ostalog. Kinezi su toliko vešti da bez ispitivanja, samo probom na kamenu, mogu da odrede tačnu cenu i veliki su prevaranti kada je reč o ovom metalu. Svaki trgovac, makar trgovao i sitnicama, uvek u džepu ima malu vagu i makaze. Makazama proba kakvoću zlata i srebra i reže ih, a vagu koristi za njihovo merenje. Kao i u svemu drugom, nikada ne mere tačno, već se trude da izmere na tuđu štetu i to niti je zabranjeno, niti je sramotno. Jedni drugima ni najmanje ne veruju i niko nikome ne pozajmljuje novac, kao što pred njihovim sudom ne važe priznanice.

Radi koristi narodne i radi zarade kanske, u stonim gradovima drže prebogate posebne dućane koji ne zaostaju za evropskim bankama i u njima imaju velike količine zlata i srebra koje pripadaju kanu. U tim dućanima daju zajmove pod zalog, plaća se po jedan procenat mesečno, a ono što je ostavljeno u zalog mora biti dvostruko vrednije od srebra uzetog na zajam. Ako se za šest meseci zalog ne otkupi ili ako se ne promeni založna priznanica, zalog propada i bankar ga prodaje u korist kanovu, pa pričaju da se od takvog prihoda u Kineskom carstvu svake godine skupi nekoliko miliona talira.

Kad su mi kineski ministri prigovarali zašto ruski car uopšte trguje i šalje karavane, kad, tobože, veliki vladari ne treba da trguju, ja sam im ovako odgovarao: „A zbog čega onda kineski kan trguje u zalagaonicama, kad je to veća sramota nego slanje karavana?“

Oni su mi odgovarali da se to, tobože, ne radi zbog koristi vladara, već naroda. Onda bih ja uzvraćao da je to i dalje trgovina.

Iz susednih zemalja, milioni džakova pirinča prevoze se u Kinu kada u njoj letina loše rodi i to se plaća državnim novcem, a potom se deli kao milostinja po provincijama koje su najviše stradale od gladi i drugih nedaća. Takvo dobročinstvo činio je otac sadašnjega kana i dešavalo se da on tokom jedne godine iz državne blagajne u korist naroda izda od 16 do 20 miliona talira. U Kini se često kaže da „to i nije bila milostinja, već zajam podanicima, jer su oni, pošto su na taj način opstajali, više danka plaćali, a kad bi umrli, propali bi i kapital i dobit od kapitala“.

Zato je taj prošli vladar uživao ugled u celoj Kini. Poštovali su ga kao boga koji čini dobra ljudima na zemlji. Kan koji danas caruje toliko je škrt da u kakvoj god da se oskudici narod nađe, on nikada ne pomaže, već samo uzima. Siromašnima nikada ne daje milostinju već govori da je „svako ko traži milostinju lud i od nebeskog Boga zaboravljen i bolje da umre, nego da moli za milost, jer time rđav primer drugima daje, pošto su podanici dužni da se izdržavaju svojim radom i da plaćaju danak svome vladaru kao božanstvu zemaljskom“.

_________________________________________________________________________________

POŠTOVANI DALAJ-LAMA KINESKI je običaj da nikuda ne šalju ambasadore i izaslanike, a njihov car nema običaj da piše nijednom velmoži ni krunisanoj glavi, a ako piše carsko pismo, onda piše nekako s visine, pa makar to pismo bilo upućeno svetom rimskom caru ili ruskom caru ili francuskom kralju. Ambasadore i izaslanike šalje jedino Tibetancima, gde živi veliki dalaj-lama, njihov arhipatrijarh ili papa i duhovni poglavar svih budista u svim azijskim zemljama.

_________________________________________________________________________________

Pre no što bi ambasadorima i izaslanicima u Kini dopustili da budu primljeni kod kana, morali su tri puta po tri puta da se klanjaju pred kanskim stolom koji je bio postavljen posred sale i prekriven žutim svilenim damastom, a potom da akreditivno pismo spuste na sto. Neki među njima kana uopšte nisu videli, već su razgovarali s ministrima, a ako bi uopšte dobili odgovor na pismo, onda bi on bio napisan tako gordim stilom, s visine, kao kad bi se obraćali svojim podanicima. Nekad se događalo da zapečaćena pisma stranih gospodara i ne otpečate, već ih bez odgovora pošalju nazad. To se dogodilo ne samo sa ruskim poslanikom Spafarijem, već i sa Evropljanima, od kojih su jednog portugalskog izaslanika ubili u tamnici.

Ovako gorda ceremonija delimično je prekinuta za vreme boravka ruskog poslanika g. Izmajlova, koji je starom kanu predao državno pismo i udostojen je time što je dobio mesto naspram generala u kanskoj dvorani i sam kan mu je ukazao mnoge izvanredne počasti, za razliku od prethodnika. Međutim, zbog nenaklonosti kineskog dvora, ovo se nije završilo nikakvim drugim dobrom za Ruse, sem davanja dozvole za prolazak jednog karavana.

Meni su ukazali više poštovanja nego g. Izmajlovu i dali su mi treće po redu mesto od tajnih savetnika kana, državno pismo sam predao samom kanu koji je sedeo na prestolu i sve što mi je poverilo Nj. C. V. povoljno je završeno u Pekingu, dok su granice određene onako kako je to zaključeno u opštem ugovoru, o čemu sam u svojim izveštajima i u registru predmeta sve podrobno naveo.

5.HAREM PREMA – GUBERU!

Muškarac može da ima i 20 žena pod uslovom da ih redovno hrani. Pokojnik u sanduku čuvan u kući 40 dana

  Grupna svadba u današnjoj Kini

 NAJPOŠTOVANIJI ljudi u Kini su upućeni u filozofiju i druge visoke nauke, imaju savršen um, a drugi o njima misle da je nebeski Bog posredstvom idola dopustio da taj čovek pronikne u tako visoku nauku koja se odnosi na božansku suštinu prirode i na pouzdano rasuđivanje o ljudskom životu.

Drugo, poštuju ljude koji se razumeju u civilnu vlast, smatrajući da je Bog njima omogućio da se posredstvom idola obuče i steknu veštinu radi održavanja mira u carstvu, deljenja pravde narodu i valjanog obavljanja državnih poslova.

Treće, poštuju vojnike, iako njih manje nego gorepomenuta dva ranga, i kažu da su vojnici potrebni za čuvanje gospodara i zaštitu države, a oni koji pravedno i hrabro služe i gospodaru i državi, ti zaslužuju zemaljsku nagradu i čast iako Bog na nebesima i idoli nikakvu nagradu za ubistvo ne daju, jer su ubice bogovima i idolima uvek mrske.

Četvrto, poštuju zemljoposednike, smatrajući da su to dobri ljudi koji se trude da ratarstvom obezbede hranu narodu, što je Bogu nebeskom i idolima veoma milo, jer kad ne bi bilo tog četvrtog ranga, onda bi narod pomro od gladi. U skladu s takvim verovanjem kan jednom godišnje odeva ratarsku nošnju, pa ralom poore neki deo njive, seje, a potom, kada žito rodi, sam žanje i od tog žita idolima, poglavito Jupiteru, žrtvu od svog rada prinosi. Tom činu prisustvuju svi iz njegove svite i svi njegovi rođaci.

Peto, poštuju slikare, umetnike, zanatlije, trgovce i sve ostale ljude koji su vični kakvom zanatu i raznom umetničkom ukrašavanju, jer ih smatraju ljudima potrebnim za stvaranje umetničkih dela, za trgovački zanat i slična zanimanja, verujući da su i oni od Boga nebeskog stvoreni i da su ih idoli u ta znanja uputili, kako bi svojim veštinama mogli ne samo sebe već i rodbinu svoju da nahrane i državnu kasu popune, nikome zla ne nanoseći, bez pljačke i nasilja.

Šesto, na svim verskim svečanostima njihove lame i duhovnici uživaju veliko poštovanje i oni nikakve dažbine ne plaćaju i mogu da nose odeću žute boje, što je ostalim podanicima pod pretnjom smrtne kazne zabranjeno. Međutim, ti sveštenici ni na kakvom skupu nemaju mesta među gospodom, jer se kaže da oni služe bogu nebeskom i idolima koji im ukazuju čast i poštovanje, pa među ljudima ne mogu polagati pravo na čast i privilegije.

Kada u Kini ženik nađe nevestu, ako je ona plemenita roda, onda, dogovorivši se s roditeljima ili rođacima o mirazu, on ugovara svadbu koja nije naročito svečana. Samo se okupi nekoliko rođaka, devojku stave u nosiljku, ukrase je cvećem i drugim ukrasima, dovedu je ženiku i njih dvoje se sretnu na dvorišnoj kapiji. Kada je otac ili majka ili ako nema roditelja, neki bliski rođak, izvedu iz nosiljke ili iz jednoprega i uzevši je za ruku predaju ženiku, izgovaraju sledeće reči: Predajem ti ovu nevestu za ženu, voli je i poštuj.

Time je svečanost završena, svatovi se vraćaju kući, a ženik nevestu uzima za ženu i posle tri dana priređuje neveliki banket na kome će nahraniti tazbinu i svatove i time je sve gotovo. Siromašne žene mogu se kupiti za po nekoliko lana srebra i svako ih kupuje prema svojim mogućnostima i posle nekog vremena mogu ih prodati drugome, a sebi kupiti neku drugu. Kod Kineza poligamija ili višeženstvo nije zabranjeno, pa muškarac može da ima i 20 žena i to nije sramno, sem u slučaju da ne može da ih nahrani. Ono što ponajviše začuđuje u tim njihovim običajima jeste to što žene nisu ljubomorne jedna na drugu i što muža i dalje primaju u postelju i posle takvog izbora. Prema svoj deci se jednako ophode, ali prvi sin ili ćerka imaju nešto više prava nego ostala deca.

Bračni blagoslov ni od koga ne primaju, već samo u policiji zapišu da se, na primer, u nekoj kući nastanila osoba ženskog ili muškog pola ili je takva osoba umrla, da bi to znao gradski stražar.

_________________________________________________________________________________

SVAKOM ZANATU SVIRKA

PEKINŠKA policija je po nečemu iznad svih u svetu, jer razne zanatlije imaju svoje instrumente na kojima po ulici sviraju i svaki se po tom svom instrumentu prepoznaje i tako mu se i kuća prepoznaje, pa se tačno zna gde je krojač, gde bolničar, gde neko ko neki drugi zanat obavlja. I niko ne sme da svira na instrumentu koji ne pripada njegovom zanatu, već svaki zanat mora da se drži svog instrumenta.

_________________________________________________________________________________

Na ulici, na vratima svake kuće visi kamena pločica na kojoj domaćin, jednom u 24 sata, mora da navede koliko je duša došlo u njegov dom, a koliko ih je otišlo. Policajci prolazeći ulicom beleže te brojeve u knjigu i onda o tome obaveštavaju načelnika kvarta, ovaj pukovnika, a pukovnik načelnika policije, pa se tako uvek zna koliko je ljudi u prethodna 24 časa stiglo u Peking, ili koliko će ih otići iz Pekinga i o tome policija jednom nedeljno izveštava Senat. Senat pak izveštava Tajni vrhovni savet, a Savet podnosi izveštaje kanu.

Nigde na svetu nema manje svečanosti kod sklapanja braka nego što je to slučaj kod Kineza, dok nasuprot tome, sahrana podrazumeva ogromnu pompu i troškove, od čega mnogi posle zapadnu u siromaštvo.

Kad neko umre, onda su njegovi rođaci, pre svega, dužni da kupe mrtvački sanduk lepe izrade, ukrašen lakom u boji i zlatom i da ga prekriju raznim cvećem kao i da mrtvaca uviju u najbolje belo platno, polože ga u sanduk koji potom zatvore i drže ga u kući 40 dana. Celu porodicu i rodbinu oblače u belu žalbenu odeću, a pred kovčegom koriste razne mirise i miomirisne trave. Nekoliko lama dolazi radi molitve i danju i noću kraj mrtvog stražare s mnoštvom sveća, dok lame čitaju molitvu nadajući se da će, čak i ako je pokojnik bio grešnik, idoli moći da ga oslobode od greha i da njegovu dušu predaju Bogu nebeskom, a ne Jerlihanu ili Luciferu.

Na taj način, čineći svako koliko god može, 40 dana drže pokojnika u sanduku, a potom ga uz veliku pompu na nosiljci nose van grada, do groblja i tamo ga sahranjuju, a lame bogato daruju. Ko god ne organizuje takvu ceremoniju kada mu neko umre, osudiće svoju porodicu na večnu nesreću i odbacivanje.

 Sava Vladislavić / Izvor: novosti.rs

_________________________________________________________________________________

NARUDžBENICA – KNjIGU „Tajna informacija o snazi i stanju kineske države“ možete kupiti u prodavnici RTS na Zelenom vencu (Jug Bogdanova 2) ili naručiti na telefon (011) 655 28 57 i mejl prodaja@rts.rs

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

BALADA O ŠAHU

Šah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:„

Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

---

ŠAH

Šah je igra na ploči za dva igrača .

Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran .

NA IVANJDAN, ŠETNJA KROZ ENCIKLOPEDIJU LEKOVITOG BILJA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Danas je Ivanjdan.

Narodno praznovanje Ivanjdana potiče iz prethrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi sunce kada u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve.

U nizu živopisnih običaja na Ivanjdan posebno mesto ima branje lekovitih trava i pletenje venaca od ivanjskog cveća, praćeno pesmom devojaka.

U predvečerje toga dana, u mnogim slovenskim krajevima palile su se po brdima ivanjske vatre (kresovi), oko kojih se igralo i pevalo. (rts.rs)

---

 Sa velikim zadovoljstvom koristitim prigodu, da na ovaj dan, Ivanjdan,  predstavim nedavno objavljenu, izuzetnu i knjigu neprolazne vrednote, ENCIKLOPEDIJU LEKOVITOG BILJA ISTOČNE SRBIJE,  autorke  Stojane Cane Perčić.

Koncipirajući način predstavljanja, imao sam dilemu, koliko ličnog ostaviti Ovde i da li to uopšte činiti?

Razlog je jednostavan. Pretpostavljena subjektivnost, moja.

A ona otud, što gospođu Canu poznajem dugi niz godina, pratim njenu ljubav i požrtvovanje, imam sreću i zadovoljstvo da u nekim segmentima i službeno i privatno sarađujem sa njom. 

Znam  dužinu i težinu trnovitog puta koji je prevalila, da bi ova knjiga bila pred nama. Nezainteresovanost i nerazumevanje zajednice i pojedinaca, „od danas do sutra zavlačenja“, lažna obećanja, nedostatak sredstava…

A onda je Cana stavila tačku na tuđa obećanja i svoja po tom osnovu očekivanja.

Bez ičije finansijske pomoći pripremila je i odštampala ovo dobro delo.

Bora*S

---

U Encikolopediji se nalazi mnogo informacija za više od 250 lekovitih biljaka.

Stojana Cana Perčić

Saznaćete koje su biljke najbolje za lečenje određenih bolesti, kako se beru, suše, čuvaju, i pripremaju za upotrebu, koji se delovi biljaka koriste: koren, kora, list, cvet, seme, plod ili cela biljka, način spremanja čajeva, melema, tinktura, krema, losiona, i spravljanje lekovitih čajeva od otrovnih biljaka. Ova knjiga je dobar savetnik, za svaki dan i svaku kuću, za zdravlje, lepotu i dug život – bez bolesti.

Recepture i saveti sakupljani su više decenija. Proveravano je više od dve hiljade recepturaza lečenje bolesti koje se najčešće sreću kod našeg naroda. Sve recepture i saveti objavljeni su u ovoj Enciklopediji, da služe narodu za dobro zdravlje, a i da se sačuvaju od zaborava.

Mnoge bolesti za koje se traži spas u savremenoj medicini, mogu se lečiti lekovitim biljem, lekovitom hranom i drugim prirodnim lekovima, a ta lečenja mogu biti sigurnija i manje skupa. Priroda produžava da bude najbolja apoteka. Zato je treba čuvati, oplemeniti je sadnjom ugroženih vrsta lekovitog bilja i ponešto ubrati za svoje zdravlje.

Oba dela su objavljena u jednoj knjizi, jer po mnogo čemu predstavljaju celinu, koja će biti od velike pomoći, kako školskoj deci tako i odraslim, zdravim i bolesnim ljudima.

Lekovito bilje je od davnina korišćeno za lečenje različitih bolesti. I ako nisu znali kako se zove biljka, znali su da je upotrebe za lečenje određene bolesti.

Takvo znanje o lekovitom bilju se prenosilo sa kolena na koleno, kroz vekove.

Upotreba lekovitog bilja kao terapijskog sredstva u našem narodu ima bogatu i veoma dugu tradiciju. O tome svedoče mnogobrojni pisani dokumenti.

Najstariji kodeks srpske medicine je iz XIV veka u kome se opisuje upotreba različitog domaćeg i stranog lekovitog bilja.

Naši najpoznatiji prosvetitelji, u oblasti lekovitog bilja, su Zaharije Stefanović Orfelin, Josip Pančić, Sava Petrović, Rista Gostuški i Jovan Tucakov.

Tek u XVIII veku Zaharije Stefanović Orfelin pored narodnog imena dodaje i latinski naziv biljke. Od tada je, uz narodni naziv biljke, obavezan bio i latinski naziv. Biljke bez latinskog naziva, ne bi trebalo da se pojave, ni u jednom atlasu niti knjizi o lekovitom bilju. S obzirom da ima mnogo različitih biljaka sa istim narodnim nazivom, moglo bi doći do nezamislivo velikih grešaka prilikom pripremanja lekovitih preparata.

Pisani dokumenti o upotrebi lekovitog bilja u lečenju definišu, kako medicinski aspekt tako i etno-kulturološki prostor jednog naroda.

Družeći se sa biljkama, biljarima i knjigama o lekovitom bilju, nailazila sam na mnogo grešaka kod opisa biljaka, naziva ili upotrebe lekovitog bilja. Trebalo bi više posvetiti pažnju lekovitom bilju kada se zna da ono služi za lečenje i poboljšanje zdravlja obolelih ljudi.

Za pripremanje ovog ATLASA koristila sam znanje dr Jovana Tucakova i sopstvena  saznanja o lekovitom bilju. Obuhvaćeno je i obrađeno više od 250 lekovitih biljaka koje se najčešće upotrebljavaju kao monokomponentne ili u mešavinama, sa detaljnim opisom kako izgledaju, gde rastu i koji se delovi biljaka koriste.

Radi prepoznavanja u prirodi, slika se u boji, sa napomenom na kakvom staništu se mogu naći, koje lekovite elemente sadrže i za koje se bolesti primenjuju kao pomoćno lekovito sredstvo.

Upotreba lekovitog bilja, pripremanje čajeva, melema, tinktura i drugih preparata, nalaze se u recepturama drugog dela ove knjige.

Potreba stanovništva za lekovima još nisu u potpunosti zadovoljene, pa je neophodno obučiti stanovništvo za prepoznavanje lekovitog bilja i njegovu upotrebu. Uporedo sa proizvodnjom važnih lekovitih sredstava treba potpunije iskoristiti bogatu prirodu naše prelepe i prebogate SRBIJE.

Ovom ENCIKLOPEDIJOM mogu se služiti bolesni i zdravi, mladi i stari, planinari, izviđači, sakupljači lekovitog bilja i izletnici koji vple da se upoznaju sa izgledom pojedihih biljaka i njihovom upotrebom za lečenje različitih bolesti. Pisana je jasno i razumljivo, bez uveličavanja i ulepšavanja, a na osnovu kazivanja ljudi koji su svoju bolest izlečili biljem. Obuhvaćene su biljke podesne za primenu u lečenju većeg broja bolesti, a istovremeno se mogu lakše naći na našim livadama, brdima, usecima, međama i pored reka. Mnoge biljke se mogu zasaditi u baštama i njivama kako bi se zaštitilo ugroženo lekovito bilje. Ova knjiga treba da bude podstrek lekarima, prijateljima prirode, učiteljima na koje biljke treba obratiti pažnju i beležiti kako pojedine biljke podnose sušu ili preveliku vlažnost. Lekovito bilje se ne može proučavati u zatvorenom prostoru. Treba otići u prirodu, posmatrati ga i ispitivati, beležeći svaku promenu.

Zahzvaljujući geografskom i geomorfološkom položaju istočne Srbije, na ovim prostorima raste više od 300 lekovitih biljaka koje su u široj primeni.

Sakupljanje lekovitog bilja treba raditi razumno, ljudski bez nasilnog uništavanja, jer treba ostaviti najbolji primerak i za naredne generacije. Poznavanje i upotreba lekovitog bilja je deo kulturne istorije čovečanstva. Može se reći da nijedna farmaceutska disciplina nije toliko vezana za istoriju farmacije kao nauka o lekovitim sirovinama biljnog i životinjskog porekla – farmakognozija.

Moj jedini cilj je da pomognem bolesnima, a i zdravim ljudima kako bi im život bio lepši i radosniji. Korišćenje lekovitog bilja u lečenju ima svoju dugu istoriju. Vekovima je bio jedini lek i spasilac obolelih ljudi, koji su znali da uberu i skoriste biljke za svoje zdravlje.

Zato neka svaka vaša šetnja u prirodi bude traganje za mirišljavim lekovitim darovima prirode.

Svakom čitaocu želim svako dobro i mnogo zdravlja.

 HEMIJA NE MOŽE DA ZAMENI SVE PRIRODNE SASTOJKE

 Stojana Cana Perčić

---

ULJE ZA SUNČANJE

 1. U litar zagrejanog maslinovog ulja staviti četiri kašike svežeg lista hajdučice, kamilice i bosiljka. Izmešati i ostaviti da stoji nedelju dana. Izvaditi bilje i pod pritiskom iscediti ulje. Izmešati sa ostalim uljem, procediti i koristiti.

2. Iscediti po 100 grama soka iz krastavca, soka iz šargarepe i limunovog soka. Staviti u litar maslinovog ulja i zagrevati do ključanja. Uz neprestano mešanje dodati 200 grama bilo koje kreme.

3. U litar maslinovog ulja dodati po šaku nevena, cvet kamilice, cvet hajdučke trave i cvet kantariona. Ostaviti na toplom da stoji mesec dana, uz povremeno mućkanje. Procediti i koristiti protiv opekotina od sunca i za sunčanje.

---

---

 

MEDIJANA, LUNA I ASKLEPIJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________

Medijana je bila carsko imanje u predgrađu antičkog Niša – Naisusa – sa raskošnom rezidencijom i visoko organizovanom ekonomijom.

Medijana-Niš
Foto:Bora*S

  Krajem III i početkom IV veka počinje rezdoblje tetrarhije – četvorovlašća kada su neki od careva rođenih na prostorima današnje Srbije, vladali ogromnim Carstvom čije su se granice protezale od Britanskih ostrva do Male Azije, od Dunava, Rajne i Majne do Severne Afrike.

Maksimilijan Herkulije, Konstancije Hlor, Galerije, Licinije i Konstantin Veliki u nekoliko decenija svoje vladavine, učinili su svoj zavičaj središtem Imperije i sagradili u njemu gradove, palate, vile i druge građevine ravne onima u dotadašnjim centrima antičkog sveta.

Neke od ovih građevina dobro su poznate, druge se tek sada otkrivaju, a ne mali broj čeka buduće istraživače.

Konastantin Veliki (280.-337.g.n.e) rođen je u Nišu.

Car Konstantin Veliki
Foto:Bora*S

 

Carica Teodora
Foto: Bora*S

  Odrastao je i vaspitavan u njemu. Majka Helena bila je skromnog porekla. Njegov otac Flavius Valerijus Konstantijus Hlorus, utemeljivač dinastije, vodio je poreklo od Ilirika.

Konstantin Veliki je upravljao Rimskom carstvom od 306.-337. godine. Uspeo je da konsoliduje granice carstva i sredi unutrašnje prilike u vojsci i administraciji.

Godine, 313.  Milanskim ediktom priznao je hrišćanstvo kao državnu religiju. Preneo je prestonicu na istok u Konstantinopolj 330. godine i postavio temelje novom vizantijskom carstvu. Kao car, Konstantin se odužio svom rodnom gradu izgradivši raskošnu rezidenciju u luksuznom predgrađu antičkog Niša – Medijana.

Konstantin je često boravio u njoj i tu završavao državničke poslove. Istorijski spisi svedoče o zakonima iz 315. 319. 324. i 334. godine, potpisanim u Naisu.

Imao je dva sina Konstancija i Konstansa koji su nastavili očevu tradiciju.  

---

OGRADA SA HERMAMA (IV vek)

Tokom iskopavanja u Medijani 2000. godine, u sondi 7, severozapadno od vile sa peristilom otkrivena je ostava sa delovima bronzane ograde.

OGRADA SA HERMAMA-muzej Medijana Niš
Foto: Bora*S

     Radi se o delu montažne ograde od koje su sačuvane tri cele „table“, jedna fragmentovana i dve herme sa bistama Lune i Asklepija.

  Pravougaone „table“ ukrašene su krstastim i zrakastim trakama, po čijim su spojevima aplicirane lavlje i meduzine glave, šupljo livene. Iznad njih je kolonada polukružno zasvedenih niša sa stubićima.

Sa unutrašnje, grubo obrađene strane na svakoj tabli olovom su bila fiksirana po dva šiljka s polumesečastim i krstolikim ornamentom.

Glave božanstava izvedene su sumarno, shematizovano i idealistički, s naznačenim atributima polumesecom (Luna) i genitalijama (Asklepije).

U donjem delu herme prikazana su stopala u „apostolkama“.

 Tekst:ni.rs/muzej-medijana.

Priredio /foto: Bora*S

---

Asklepije
Foto: Bora*S

 

Luna
Foto: Bora*S

 

Atributi-Genitalije
Foto: Bora*S

 

Stopala
Foto: Bora*S

 

GRADINAR…

Danas je Đurđevdan(ovde), dan cveća i ljubavi.

Foto: mudremisli.com

 Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore.

„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.

To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“

„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“

„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“

„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“

 „Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“

  „Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“

„Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“

„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“

 „Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“

***

RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)

Foto:www.totalbhakti.com

Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci,  ženi,  ljudima, prirodi.

Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.

Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame  Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.

***

IZ GRADINARA…

Gradinar 1

Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?
Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.
Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno?
Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Kakva ludost!
Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti?
Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.
Kraljica: A kakva će ti biti nagrada?
Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.
Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.

Gradinar 35

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Gradinar 39

Celo jutro pokušavam da ispletem venac,

ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.

Pokušavam da pevam, ali uzalud.
Na usnama tvojim kradom drhti osmeh;
zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja.
Neka ti usne pod zakletvom kažu
kako mi se glas izgubio u ćutanju
kao pjana pčela u lotosovom cvetu.

Veče je,
i vreme da cveće zatvori čašice svoje.
Dopusti mi da sedim pored tebe,
i da usne moje vrše posao
koji se može vršiti samo
u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.

Gradinar 24

 Tajnu svoga srca ne zadrži za se,

mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Gradinar 41

 Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

 

PODSEĆANJA…

KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU

Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji
objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine

„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici

Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.

Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.

U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.

,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:

,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”

,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.

Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.

Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.

U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.

,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.

On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.

 Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:

,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.

 Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.

 Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”

Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.

Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.

——————————————————-

Ptica sa dva gnezda

Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:

,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.

Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.

Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.”

Slobodan Kljakić (objavljeno: 08.08.2011.)

Izvor:politika.rs/

                   
PRVA BEZIMENA

Foto: bundergroundvoices.runboard.com

 Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

    DRUGA BEZIMENA

  Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

 Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

 TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

 ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________

DUBOKO POD ZEMLJOM, ATRAKCIJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

JEDINSTVENA UMETNIČKA GALERIJA, KATEDRALA I PODZEMNO JEZERO

Duboko pod zemljom u Poljskoj nalazi se nešto značajno, ali malo poznato van istočne Evrope. Vekovima su rudari vadili so ovde, ali su takođe iza sebe ostavili i zaista još nešto jedinstveno.  Najneobičniji rudnik soli u svetu.

Spolja gledajući, Wieliczka rudnik soli ne izgleda ništa posebno, ali je to izuzetno dobro održavano mesto budući da se ovde so ne vadi već više od 15 godina. Izuzev te činjenice, zaista deluje sasvim obično. Međutim, 200 metara ispod zemlje to mesto krije jednu zapanjujuću tajnu.

Rudnik soli postao je jedinstvena umetnička galerija, katedrala i podzemno jezero. Wieliczka je mali grad u Krakovskoj oblasti i ima oko dvadest hiljada stanovnika.  Osnovan je u XIII veku od strane lokalnog Vojvode radi otvaranja rudnika i eksploatacije bogatih naslaga soli koje su se nalazile ispod njega. I bilo je to tako sve do 1996. godine. 

Ali generacije rudara nisu samo vadile so, nego su iza sebe ostavile neverovatne tragove svog života i rada pod zemljom u obliku statua i mitskih, istorijskih i religioznih skulptura. Napravili su i svoju kapelu gde su se molili.

Možda je njihovo najznačajnije delo ogromna podzemna katedrala koju su ostavili iza sebe radi sećanja na njih od strane dolazećih generacija.
Kada zarone u dubinu tog sveta nakon laganog silaska uzanim drvenim stepenicama na dubinu od oko 135 metara posetioci rudnika će ugledati neverovatne prizore.

Najveći utisak u smislu veličine umetničkog dometa će ostaviti Kapela Svetog kralja. Poljaci su vekovima bili veoma verni katolici i poseta ovom mestu nije bila samo turistička, nego i izraz pobožnosti. Neverovatno je i to da su čak i lusteri u katedrali napravljeni od kristala soli. Oni nisu samo prosto pokupljeni sa zemlje i sastavljeni, nego je to bio dug proces  odabiranja i pripremanja specijalno za svrhe osvetljenja.

Nakon iskopa grumeni soli su prvo topljeni, očišćeni od nečistoća, a zatim rekonstruisani i brušeni tako da su dobili izgled providnog kristalnog stakla. Ti komadi soli ni najmanje ne liče na ono što posetioci imaju na umu kada se pominje so – kao so u slanicima kod kuće! Ruda soli je inače sivkaste boje, pa čak na neki način liči kao da je od granita.

Preko milion posetilaca godišnje (mahom Poljaka i turista iz susednih zemalja) dolazi da vidi ovaj neverovatan rudnik soli. Iz razloga bezbednosti manje  od jednog procenta rudnika je otvoreno za posetioce, ali i to je skoro 4 kilometra dugih hodnika – više nego dovoljno da turisti provedu sat-dva u obilasku ovih čudesnih prostorija. Vađenje soli iz rudnika je prekinuto iz dva razloga – niska cena soli na svetskom tržištu koja nije pokrivala troškove proizvodnje, a došlo je i do plavljenja rudnika podzemnim vodama.

To je i glavni razlog što ceo rudnik nije otvoren za posetioce. Religiozni isklesani reljefi, kojih ima mnoštvo, delo su pobožnih hrišćana. Krem evropskih intelektualaca i državnika posetio je ovaj rudnik – počev od Nikole Kopernika, Getea, Šopena, pape Jovana Pavla II, Bila Klintona i mnogih drugih – njihova imena mogu se videti u brojnim knjigama utisaka. Nije bilo nikakvo iznenađenje kada je ovaj rudnik dospeo na UNESCO-vu listu  Svetske baštine još davne 1978. godine.

Katastrofalna poplava 1996. godine dovela je do konačnog prekida iskopavanja soli u rudniku i od tada  je isti postao samo turistička atrakcija. Iz rudnika se još uvek crpe slana voda, koja se isušuje i daje neku manju količinu soli – ni blizu onim količinama kao nekad u davna vremena.

Da se to ne radi, rudnik bi bio ponovo potpuno poplavljen podzemnim vodama. Nemaju sve skulpture isključivo religiozni i simbolički karakter. Rudari su imali i smisao za humor! Tu se mogu videti i skulpture Snežane sa  njenih Sedam patuljaka.

Likovi isklesanih patuljaka su na ironičan način verovatno predstavljali same rudare na radu u rudniku.  Čak su isklesali i jednu aždaju da upotpune ambijent! Na kraju tu je i podzemno jezero, osvetljeno prigušenim svetlom i svećama. Kako je sad to jedan idiličan ambijent za razliku od onog kakav je morao biti dok se u rudniku danonoćno vekovima radilo uz buku i znoj.

mc.kcbor.net

---

KUKU RIKANJE JE SMISAO ŽIVOTA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

ZAJEČARAC  KUKURIČE ZA 1.500 DINARA!

Pritisnuti nemaštinom, mnogi Zaječarci su prinuđeni da nude razne usluge boljestojećim sugrađanima ne bi li zaradili koji dinar.

Bandere su prepune oglasa u kojima se nudi sve: od kupovine namirnica, loženja kotlova, šetanja pasa…

 – Zalepio sam oglase da radim sve kućne poslove. Nameštao sam kvake, popravljao drvenariju, čak sam jednoj gospođi menjao sijalice jer “ne može da dovati plafon” (uzeo sam joj 100 dinara za dve sijalice), ali najčudniji je bio slučaj kada me pozvao gospodin i pitao hoću li da ga budim svako jutro! – priča Zaječarac Mika (neće, kaže, da se imenuje jer bi možda izgubio mušterije).

– Ponudio mi je 1.500 dinara, bio sam baš zadovoljan. Pitao sam ga ima li neku želju, šta da mu kažem u slušalicu, a on će “hoću da mi kukuričeš”.

Prihvatio sam, ali sam mu za to kukurikanje tražio još 1.500 dinara i on je pristao. Pa ne znam ko ispada ovde gluplji, ja ili on – smeje se Mika.

Mnoge Zaječarke prave torte i kolače za novac, a jedna domaćica nam je ispričala da ju je mušterija naterala da pojede skoro pola kilograma kolača.

– Starija gospođa mi je telefonom naručila rafaelo kuglice i ja sam joj ih odnela kući. Onda me je zamolila da sve to pred njom pojedem. Na moje čuđenje, ona je objasnila da je vrlo gadljiva, da ne može znati jesam li ja prala ruke ili, ne daj bože, pljunula u smesu. Shvatila sam da me ne ponižava, već je stvarno fobična, pa sam počela da jedem. Srećom, uvidela je da “ne pljujem u kolače”, pa me prekinula na pola i od tada odlično sarađujemo! – kaže Jasmina Petrović.

Radojica Radonjić (58) kaže da je bez posla, da živi od 6.000 dinara pomoći i da već ima dve mušterije, iako je tek dao oglas da loži kotlove.

– Tek sam počeo, ništa mi se neobično nije dogodilo. Ja samo ujutru založim kotao da se domaćini ne bi mučili ili uprljali i za to naplaćujem 4.000 dinara mesečno – kaže Radojica zadovoljno.

Ima puno mladih koji šetaju kučiće, a cena po satu je od 50 dinara pa naviše. Srednjoškolac koji kaže da ovako zarađuje za užinu i za izlazak u grad kaže da jednom umalo nije udario gazdaricu posred lica.

– Kad vratim kuče, vlasnici, svi do jednog, pitaju da li je ljubimac “obavio ono” i da li je stolica tvrda ili meka. Ali kada mi je nafrakana baba koja kucu naziva ćerkom pružila kesu da joj donesem ono na uvid, umalo je nisam tresnuo! – kaže mladić.
Nezaposlena meštanka Olga Đorđević, koja je ponudila pomoć starijim osobama, zasad ima samo jednu stalnu mušteriju, ali nam je ispričala da ima puno seksualne zloupotrebe u oglašavanju.

– Desilo se da se moja poznanica stara 30 godina javila na oglas gde je penzioner ustupao stambeni prostor u svojoj kući, a zauzvrat tražio pomoć u nabavljanju namirnica i sitnim kućnim poslovima jer ima 70 godina. Ona se uselila, ali je nakon nekoliko dana “nemoćni starac” počeo seksualno da je napada, pa je pobegla – priča nam Olga.

Čuvarka dnevnih novina

Zaječarka Milinka M., koja čisti po kućama i nabavlja namirnice starijim osobama, priča da je zbog novca bila bodigard dnevnoj štampi. – Jedan strani penzioner tražio je da ga svako jutro čeka dnevna štampa ispred vrata. Nakon par dana komšije su shvatile da mogu džabe da čitaju novine, pa su počeli da ih kradu. Gastarbajter nije prihvatio da zvonim i da mu lično uručim novine, pa sam svaki dan stražarila na hodniku sve dok on ne ustane i pokupi ih – kaže Milinka.

Suzana Božinović/Timočke Vesti

---

---

MOJE VREME U PIVNICAMA RAJAČKIM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Hoće li lokalitet Rajačke pivnice uskoro postati deo svetske kulturne baštine?

Rajac. Od davnina čuveno po vinogradima i vinu srpsko selo u Negotinskoj krajini.

A opet, gajenje loze, način spravljanja vina, čuvanja i njegov kvalitet u ovom delu Srbije doprineli su da ovo vinogorje  zauzme istaknuto mesto i ulogu u istoriji srpskog vinarstva, dugoj više od hiljadu godina.

Vina iz Negotinskog vinogorja su još pre nekoliko vekova išla put tadašnjih evropskih prestonica.

Pilo se ovo vino u Beču, Švajcarskoj, Rusiji, Nemačkoj, Rumuniji…

Za takav uspeh zaslužni su izizetan kvalitet grožđa iz ovog vinogorja, tradicionalno visoko tehnološko umeće spravljanja vina, a posebno njegovo skladištenje, ”nega” i čuvanje u za to specijalno građenim objektima, vinskim podrumima-pivnicama.

Ovakvi objekti građeni su kao zasebna mala naselja izvan ljudskih naseobina, kako bi vino „radilo i sazrevalo” u miru i tišini, daleko od bilo kakve buke, mirisa…

Izgradnja vinskih podruma-pivnica u Negotinskoj Krajini počela je u 18. veku.

Građene su od  mekog žutog kamena, peščara, često tesanog, od brvana ili bondruka, ukopanih zadnjih zidova u tle, debelih i preko 60 cm, što omogućava postojanu temperaturu i vlažnost pogodnu,  idealnu za čuvanje vina.

Ovakvi vinski kompleksi građeni su na lokacijama u celoj Negotinskoj krajini, ali su vremenom mnogi od njih potpuno uništeni i nestali. Do današnjih dana, kao svedoci izuzetne kulturne vrednosti ostale su sačuvane Rajačke, Rogljevske, Smedovačke, Štubičke i Bratujevačke pivnice.

Zanimljivo je, da je nekada najveci kompleks pivnica bio u selu Tamnič. Ovaj kompleks je bio uzuzetan, sa kamenom popločanim ulicama i trgovima na kojima su radile i trgovine.

Njega praktično, nažalost, više nema. Poslednja kamena pivnica u ovom kompleksu porušena je 1955. godine.

Nemerljiva šteta.

Ali, na sreću, danas najbolje očuvani i reprezentativan lokalitet ove vrste, su Rajačke pivnice.

Nalaze se nedaleko od pomenutog sela Rajac, na brdu pored reke Timok, udaljene od Negotina 25, a od Zaječara 50 kilometara.

Predstavljaju jedinstven arhitektonski kompleks, lepih, precizno urađenih kuća i vinskih podruma, nastao od polovine 18. do tridesetih godina 20. veka. Kompleks čini 270 pivnica oko centralnog trga sa česmom.

Građene su na već opisan način od tesanog kamena i brvana, a pokrivene ćeramidom. Podrumi su delimično ukopani u zemlju, što omogućava veoma dobru stabilnost temperature i vlage tokom godine. Na spratu su građene prostorije za boravak u doba berbe, muljanja grožđa i negovanja vina.

Između objekata vijugaju uličice raznih širina, koje se „susreću” na trgovima, a između njih bunari…

Danas ovaj lokalitet odiše atmosferom minulih vremena, ali i nudi nove sadržaje prilagođene vremenu i zahtevima tržišta: smeštaj, dobra vina, tradicionalnu hranu ovog podneblja, kulinarske specijalitete, obilazak okoliša, proizvode domaće radinosti, suvenire…

Pored ovog napred lepog izrečenog, nešto što je na mene ostavilo loš utisak, su naizgled banalne, ali za pravilan razvoj i rast ovog zaista jedinstvenog kulturnog i turističkog bisera, preteće činjenice: jako loša dostupnost ( deo puta do samog lokaliteta je u nedopustivo lošem stanju), nedostatak dovoljnih količina vode i čini se prilično ubrzana, nekontrolisana urbanizacija čitavog lokaliteta.

I sad se vraćam na početak ovog teksta, odnosno na pitanje kojim on počinje.

Naime, Rajačke pivnice, Smederevska tvrđava, Caričin grad, manastir Manasija i grad Bač sa okolinom, – kandidati su Srbije za upis na listu svetske kulturne baštine UNESC-a, a našli su se među nominovanima koje je usvojio Komitet za svetsku baštinu te organizacije Ujedinjenih nacija.

Kako kažu stručnjaci, dva od ovih pet lokaliteta imaju i pored izuzetno strogih i specifičnih kriterijuma, realne šanse da postanu deo svetske kulturne baštine.

Hoće li to baš biti unikatne i autentične Rajačke pivnice?

Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________