ACQUA ALTA LIBRERIA …

tamoiovde-logo

Knjižara na vodi

Jedna od najoriginalnijih knjižara na svetu i mesto koje je postalo nezaobilazna stanka za turiste, ali i lokalno stanovništvo – “Libreria Acqua Alta” nalazi se nedaleko od Trga svetog Marka u Veneciji.

U Veneciji se jednom godišnje dešava nešto što se naziva “visoka voda” i tada “Libreria Acqua Alta” biva poplavljena, međutim to ne remeti rad knjižare, pošto u tom periodu knjige samo plutaju u svojim gondolama, čamcima i kadama.

U “Knjižari visoke vode” mogu se pronaći i nove i korišćene i neobične knjige, ali to nije ono što je čini posebnom.

U knjižaru se ulazi direktno sa jednog od glavnih venecijanskih kanala i na tom mestu se nalazi sto sa klupicom za kojim posetioci mogu da se odmore i na miru prelistaju knjigu koja ih interesuje.

Unutrašnjost knjižare je zapravo ono što ostavlja posetioca bez daha – redovi i gomile knjiga poređanih u čamcima, gondolama, kadama, koritima, gajbama… odnosno u svim predmetima koji mogu da plutaju.

One knjige koje nemaju “prođu” pretvorene su u primenjene predmete, pa posetioci iz knjižare mogu izaći stepenicama koje su napravljene od starih enciklopedija koje niko nije kupio. Knjige prekrivaju i zid spoljneg dvorišta i transformišu ga pravo malo umetničko delo.

Svetski putnik i poliglota Luiđi Frico je knjižaru otvorio pre oko 10 godina i vremenom se pokazalo da je to bio pun pogodak, pošto je mesto odlično prihvaćeno i od lokalnog stanovništva, a istovremeno privlači i veliki broj turista.

Turisti tu dolaze kako da kupe knjigu, tako i da se fotografišu u neobičnom ambijentu u kojem mačke spavaju gde god nađu mesto ili u kojoj se radnik može videti sa cigaretom u ruci.

Ambijent i atmosfera su takvi da mesto ima u sebi fascinantnu i misterioznu crtu, niko ne dosađuje potencijalnim kupcima i stiče se utisak kao da u knjižari niko i ne radi.

Oko 60 posto knjiga je novo, dok su ostale korišćene, a među njima se nalaze svi žanrovi: romani, knjige o umetnosti, filmu, sportu, hrani ili muzici, zatim antikvarne knjige, atlasi, rečnici… U drugoj prostoriji se nalaze stripovi i bestseleri, ali i razglednice i časopisi o italijanskoj erotici.

Blic

Izvor:babylonsongs.com


 

OVO JE PRVI SRPSKI BUKVAR…

tamoiovde-logo

Štampan je u Veneciji 1597. godine

Prvi srpski bukvar napisao je Inok Sava, a štampan je kod mletačkog štampara Đ. A. Rampaceta u Veneciji 1597. godine, posle čega ga je pratila huda sudbina zaborava i nemara.

prvi-srpski-bukvar

Prvi srpski bukvar

O Savi Inoku ne zna se ništa više nego da je bio rodom iz Paštrovića i jeromonah manastira Dečani.

Na prvoj stranici bukvara je štampana azbuka, slede samoglasnici, zatim slogovi, imena svih slova (az, buke, vede…).

Bukvar Inoka Save je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja i kultura raspolagala sopstvenim učilima, pismenima, abecedarima, azbučnicima.

On najviše fascinira svojom metodikom, jer je prvi put u Evropi primjenjen fonetski princip čitanja.

No, ostao je zaboravljen.

Dok su se zlopatili učeći se pismenosti iz tuđih pismenoslova, Srbi, na nesreću svoje kulture, nisu znali da već više od dva veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpski – čitati i pisati.

„Prvi srpski bukvar“, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893. godine, a u srpsku kulturnu baštinu uvršten je, veoma stidljivo, tridesetak godina kasnije, kada ga je Ljuba Stojanović stavio u Katalog Narodne biblioteke.

Autor: Trebinje
Izvor:tragovi-sledi.com

__________________________________________________________________________________________

KNJIŽARA VISOKE VODE…

tamoiovde-logo

Skrivena knjižara u srcu Venecije

Ako se ikada uputite ka Gradu mostova, ne propustite da zavirite kroz vrata Luiđija Frica, svetskog putnika koji na jedinstven način širi ljubav prema pisanoj reči.

images-2015-05-skrivena_knjizara_u_srcu_venecije_aps_621482021

Foto: Profimedia

Iako u Veneciji sigurno postoji mnoštvo prodavnica knjiga smeštenih u starim zdanjima koja predstavljaju prava mala čuda arhitekture, nijedna ne privlači pažnju kao Libreria Acqua Alta – „Knjižara visoke vode“.

U njoj se mogu pronaći i nove i polovne knjige, i dela proze i vrhunska poezija, i knjige mladih autora i klasika, ali ono što je čini jedinstveno nema previše veze s knjigama koje se u njoj prodaju.

Put do knjige

Naime, ukoliko želite da uđete u „Knjižaru visoke vode“, nećete moći da u nju svratite tokom šetnje uskim venecijanskim ulicama, već je neophodno da gondolom prođete jedan od glavnih gradskih kanala i, kada ugledate stočić i klupu, iskrcate se direktno ispred niskih vrata – ulaza u ovo neverovatno mesto.

Kada kročite u knjižaru, ugledaćete redove nagomilanih knjiga koje nisu na savršeno uglačanim policama, već u koritima, gajbicama, kadama, gondolama… Sve knjige koje ne privlače pažnju potrošača postale su deo primenjene umetnosti – pa tako možete prošeteati stepenicama od knjiga.

, Image: 241538084, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Foto:Profimedia

Iako deluje kao drevna tajna Venecije, Libreria Acqua Alta otvorena je pre desetak godina, kada je svetski putnik Luiđi Frico došao na ideju da u ovom gradu napravi jedan kutak namenjen umetnosti, pisanoj reči i originalnosti. Ispostavilo se da je to bila dobra ideja, jer danas turisti retko zaobilaze ovu knjižaru.

Čak i ako ne žele da kupe knjigu, svraćaju u nju kako bi se fotografisali u ovom očaravajućem i nesvakidašnjem ambijentu, s mačkama koje su kućni ljubimci knjižare i radnicima kojima je dopušteno da puše iako su okruženi svim tim knjigama.

Kako je dobila ime?

Jedna od najzanimljivijih priča o ovoj knjižari jeste ona o tome kako je ona nazvana. Naime, jednom godišnje u Veneciji se događa „visoka voda“ (Acqua alta), kada nivo vode poraste i određeni delovi grada se nađu pod vodom, a najviše vode poplavi Venecijansku lagunu.

Svaki put kada se to dogodi, poplavi se i čuvena knjižara, ali to ne ometa njen rad – gondole, kade i korita u kojima su skladištene plutaju, a knjige čekaju svoje čitaoce…
Izvor: nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________

PAMET ME STEGNU, JA SRCE STISNU…

tamoiovde-logoLaza Kostić, slavni srpski pesnik i pisac rođen je  u Kovilju na današnji dan 1841. godine.

__________________________________________________________________________________________________

Dnevnik

Njemu je bilo 50, a njoj tek 20 godina. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini Laze Dunđerskog.

lenka01Između Laze Kostića i Lenke rodila se obostrana ljubav. Lenka opčinjena pesnikom, a on mladošću i lepotom. Umesto romanse, Laza se najpre povlači u manastir Krušedol, a potom se, na predlog Lenkinog oca, ženi Julijanom Palanački iz Sombora.

Te iste 1895. godine Lenka je umrla u Beču u 24. godini života. Sahranjena je u Srbobranu u porodičnoj kapeli. Laza Kosić posvetio je ovoj neobičnoj devojci, mnogi se slažu, najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Ovo je dnevnik Lenkin u kome se jasno čitaju njene emocije prema čuvenom pesniku, ali i čuđenje kada joj je predložio da se uda za čuvenog Srbina, pronalazača iz Amerike Nikolu Teslu….

U Čevu, leta Gospodnjeg, 1891.

Danas sam ga videla prvi put. Došao s mojim ocem. I bata Bogdan mi je toliko pričao o njemu dok sam onomad boravila na njegovom imanju kod Bečeja. Njegova slava išla je ispred njegove pojave. Dok sam ih posmatrala krišom kroz prozor moje sobe kako izlaze iz kočija, primetila sam da ima gibak, ponosit hod, prinčevsko držanje.
Kako bih ga opisala?
Razbarušene kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju okruglih i ispupčenih, u kojima se ogleda velika umnost i duševna dubina…Ne znam da li sam se dobro uspela izraziti na srpskom. O muškima koliko znam, on nije onaj koji bi na prvi pogled zaneo neku devojku. Mada, u mladosti, mora da je bio lep. Kod nas će u gostima u Sokolcu odsesti nekoliko dana. Otac će prirediti i prijem u njegovu čast. Mislim da ću imati prili-
ke s njim duže govoriti i bolje se upoznati, naročito s njegovim prelepim stihovima, od kojih mnoge znam, npr. „Zvono” i često u društvu recitujem napamet.

lenka02Lenkin klavir koji je nagrađen u Beču 1873.
Dvorac Sokolac, leta Gosp., 1891.

Prijem u čast Gospodina Laze protekao je kako se samo poželeti može. Bili su ti svi: moja braća, moje udate sestre, Milka i Olga, koje su došle specijalno za ovu priliku, čak i moje družbenice iz zavoda, došle kočijom iz Novog Sada, dok je Branka stigla iz Sombora. Ovde će ostati više dana. Roditelji su bili baš srećni. Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a kada sam im se i ja pridružila, udelio mi je komplimente na pet jezika! I
posle, čini mi se, da je razgovarajući sa njima, čas nemački, čas francuski, upirao svoje oči najčešće u mom pravcu. Razmenili smo nekoliko reči na francuskom (s kojim ja nisam tako dobra kao sa nemačkim), a onda me je svečano zamolio da bi imao retku sreću čuti nešto da im odsviram i otpevam na klaviru. Naravno da sam pristala. Ta, to je moja najmilija zabava! Sela sam za naš starinski klavir (Sohn Wien) koji mi je Oca kupio kad sam imala samo četiri godine, nagrađen prvom nagradom na izložbi u Beču (Weltausstelung Wien 1873 fortschritts-medaille) i pitala Gospodina Lazu šta bi želeo da mu odsviram. A on je odgovorio da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemaljsko plavilo mojih očiju! Da, baš tako se izrazio i još, nakon mog malog koncerta, da su moji prsti ne svirali, već igrali na tipkama, i da će ovo letnje popodne uneti trajni nemir u njegovo srce!

Ovo sve žurim da zapišem da ne zaboravim lepote srpskog jezika koji sam čula te večeri iz usta ovog velikog Pesnika (pa i ovaj Dnevnik posvetiću vežbi maternjeg jezika, koji sam poprilično zaboravila, boraveći dugo u Beču, u zavodu)

lenka03Steva Todorović, portret Lenke Dunđerski, 1887.
Sokolac, l. G. 1891.

Moje družbenice su otišle. Branku sam posebno zadržala da ne ide odmah kući. Ponovo smo se sećale divnih mladalačkih zajedničkih dana u Zavodu. Potom smo pričale o g. Lazi. Znam da je raskinuo jednu veridbu. Da li mu je srce slobodno? Kad sam mu, po običaju one večeri, ponudila spomenar da mi se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene, ali da će mi želju sigurno ispuniti! A u Brankin spomenar, za rastanak, upisala sam joj Geteove stihove na nemačkom: i potpisala se Helene Dungyerszky.

Sokolac, leta G. 1891.

Danas sam se prvi put pogledala u ogledalu u mojoj sobi – onako kako me je on gledao čitave te nazaboravne večeri. Znam, znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim nimladiće u Beču. No, ja sam odmahivala na sve i nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? Još jednom napravih okret pred ogledalom, raspuštene kose, koja mi je inače, uvek savijena uz pomoć moje dadilje Bebice, pod kapicu ili pod šeširom. Ah, Bože, šta sve krije, kakve tajne u ljudskim osećanjima?
Moram sići dole.

S. , leta G., 1891.

Jutros sam predložila Gospodinu Lazi da malo projašemo po imanju, ali on se izvinio da bi radije pjehom. I dok smo šetali avenijom, usamljeniji nego obično i lišeni gužve posluge i mojih ukućana, samo mi najednom odrecitova:

…Tek sad se kajem,
Što nisam češće zemnim prolazio krajem.
Već navek po tom ognjenom vrhuncu,
Po nedomaštanom, umišljenom suncu…

Ne znam šta je mislio, samo je upitao da li mi se sviđaju, a ja sam mu odgovorila da se meni njegovi stihovi svi dopadaju i da sam njegov verni čitatelj i obožavatelj. Samo to, kao da je uzvratio njegov nemi pogled?

****
Reče, takođe posmatrajući za ručkom, u trpezariji, moj portret od g. Steve Todorovića, koji su moji roditelji onomad naručili, da bi želeo da me jednom vidi portretisanu sa fesićem. Reče, kako mi posebno lepo stoji fesić nakrivljen nad jedno oko (Gledao me je juče kako uzjahujem konja u punoj jahaćoj opremi, kojoj je pripadao i taj fesić sa korbačem, moja najmilija jutarnja šetnja po imanju). Odgovorila sam da ću se uskoro dati litografisati, pa ću mu takvu jednu sliku s posvetom pokloniti, ali da zauzvrat od njega tražim jednu njegovu zbirku pesama, takođe sa posvetom!

lenka04S., O Petrovdanu, 1891.

G-din Laza je pristao da mu otac bude dobrotvor. To znači da će biti kod nas u Sokolcu barem godinu dana. Ovde kod nas, moći će na miru pisati svoje božanske stihove i prevoditi. A ja? Moći ću ga svakodnevno viđati, razgovaraćemo svaki dan do mile volje. Mojoj sreći nema kraja!

S., na Ognjenu Mariju, 1891.

Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa Gospodinom Lazom. S njim nikada ne može biti dosadno! Kakve priče iz dalekog sveta, kakve sve ljudske sudbine, kakve anegdote! Od srca sam se nasmejala jednoj od njegovih dogodovština sa Cetinja.Prema njegovom životnom iskustvu, sva moja znanja stečena u Pešti i Beču deluju kao od papira. I jesu papirnata. A ja se smatrala – izobraženom! Tek u g. L. vidim šta je život.

S., uoči sv. Ilije, 1891.

G. Laza uči me i engleskim rečima i pomalo razumem sada i taj jezik, ali daleko od toga da mogu da konverziram. On kaže da je na tom jeziku ispevana najlepša ljubavna tragedija, Romeo i Julija, od g. Šekspira, koju je on i preveo onomad za Letopis. Tražila sam da mi g. Laza donese svoj prevod te predivne tragedije, da je pročitam pretočenu u njegove medene reči, u jeziku koji se srpskim zove. Rekla sam da ću samo zbog ove tragedije i engleski
jezik naučiti, na šta je on dodao: – Nadam se da naša priča neće biti takva! Čvrsto sam mu stegla ruku.

S., o Preobraženju, 1891.

Tako, sedimo kraj kamina u trpezariji i pričamo, Oca i Mati odu ranije na počinak. Ili šetamo po divnoj jesenjoj prirodi na imanju i pričamo, pa odjednom, kao po prećutnom dogovoru, sa srpskog pređemo na nemački. Ili, francuski. Pa mađarski. Ili, kao što je bilo jutros, kojim jezikom smo poželeli jedno drugom „Dobro jutro!”, tim jezikom pričamo čitav dan. Oca se samo smeška. Volela bih da se, ovako ćuteći, razumem sa nekim čitavog života.

lenka05S., na Vel. Gospojinu, 1891.

Pogled kojim me je jutros pogledao, presekao me.Osetila sam da nešto želi da me pita. I pitao je, zamolivši me da posle doručka, dok se posluga vrzmala okolo, iziđemo u šetnju podalje od dvorca.
– Da li je istina da ćete se udati za crnogorskog princa i
prestolonaslednika Mirka?
A ja sam mu na to nehajo odgovorila, da su to sve glasine i možda, nečije želje koje nemaju mnogo veze sa mnom i mojim htenjima, i dodala: Da bih mogla da se udam jedino za čoveka kao što je on, ali da takvog još nisam upoznala, niti za njega čula!

Takođe dodadoh, da će moj otac da poštuje svaku moju želju, jer, sem što me mnogo voli i želi da ženskinje naše bude izobraženo, on smatra da ono treba da ima slobodu da može da bira svoga bračnog druga po želji svoga srca, a ne zbog nekakvih novaca ili titula.

S., oko Male Gosp., 1891.

Pokazala sam g. Lazi, stidljivo, jer to nikom do sada nisam, jednu svoju pesmu, ispisanu na nemačkom, dok sam bila u pansionatu u Beču. Tad sam se osećala tužno i tek tada shvatila kakva je pesma lek kada se napiše. Mnogo sam se premišljala i skanjivala da li da mu je dam ili ne, da je pročita, i na kraju reših. Nek bude kako bude! Od njega i pokuda i pohvala zvuče kao nebeski dar. Sutra čekam odgovor.

Vtornik, 1891. veče

Izašli smo u šetnju iako je bilo hladno. Ali šta je hladnoća prema vrelini mojih obraza. Čuću reči o mom malom stihotvoreniju od najvećeg srpskog pesnika. Nisam ništa pitala, a ni on nije ništa rekao. Odjednom, počeo je da recituje:

Nada za nadom, brodolom sve je,
Al srce se nada uvek više,
Kao što val za valom briše,
Tako gorčina ne nestaje;
Kao što valovi tonu i pene,
Tako gorčina dođe do mene,
Mada se nadom svaki dan hrani,
Udari srca, talasa su dani…

Bila sam bez reči, od sreće. On je recitovao na srpskom, moju pesmu ispevanu na nemačkom! On ne samo da ju je noćas preveo, već je popravio tamo gde su moji nevešti stihovi bili malo hrapavi, na svoj način i još je naučio napamet, izgovarajući reči iz moga srca onim svojim dobro znanim pesničkim patosom. Zagrcnula sam se od sreće. Više nisam pitala, ništa više nisam tražila. Na ulazu kod stepeništa, on je međutim, samo dodao:
– Vaša mlada i divna duša ne bi smela da tako rano, a tako duboko pati i već oseća toliko gorčine života!

lenka06Kuglana u dvorcu „Sokolac”
Sokolac, o sv. Nikoli, 1891.

G. Laza ide za Božić u Sombor. I mi ćemo provesti praznike u Pešti. Iako na kratko, teško mi pada ovaj rastanak.

Pešta, o Mladom Božiću, 1892.

Da li sam zapisala datum kada smo se prvi put sreli? Moram pogledati u ovaj Dnevnik. Mislim da bih – i sad sam sigurna u to – mogla samo sa ovak-
vim duhom opštiti, i ni jedan muški, ne znam sa kakvim titulama i bogatstvom, ne bi mogao moj muž biti sem ovako uzvišenog duha kao što je G. Laza.

Pešta, o sv. Jovanu, 1892.

Sutra se vraćamo u Sokolac. Oh već sam se zaželela svoje sobe. I proleća na našem imanju. Doći će ubrzo i Gospodin Laza.

Sokolac, oko Sretenija, 1892.

Doputovali smo u nedelju u Sokolac. Stigao je juče i Gospodin Laza iz Sombora. Sad smo svi kao tu, kao letos, i gotovo da izustim reč – kao porodica.

Sokolac, s proleća, 1892.

Gospodin Laza je veliki gimnastičar. To mi je i sam rekao, ali me zadivio kako se čitavo veče kuglao sa mojom braćom Đorđem i Gedeonom – i pobedio! Iz sveg srca sam pljeskala njegovom uspehu, a braća su me namrgođeno pogledala.I dok su oni posle seli za kartaški sto i do duboko u noć kartali (Oca, braća, G. Laza sa batom Bogdanom – bože, kako su nekad muškarci sa tim svojim pasijama dosadni, bez ženskog društva), ja sam se zatvorila u svoju sobu, malo čitala, a onda napisala još jednu – pesmu. I stidim se svog rukotvorenija, ali smoći ću snage, pokazaću je G. Lazi.

lenka07S., o Uskrsu, l. G. 1892.

Danas je došao g. Uroš da moluje moj portret. Doveo ga bata Bogdan, a poručio je otac da dođu. Dugo smo se dogovarali, učešće je uzeo i g. Laza, pa smo se po želji Oce ipak složili da to bude portret u prirodnoj veličini, sa balskom haljinom. (Tako propade g. Lazina želja da to bude sa fesićem, koje su moji muškarci smatrali nedovoljno ozbiljnim.) Dugo sam stajala u salonu, u balskoj haljini, dok je g. Uroš pravio skicu, bilo mi već teško. Ali, zadovoljna sam konturama koje sam videla. Stajala sam kraj omiljenog prozora što gleda na glavni ulaz u Sokolac, sa puno svetlosti, pored svog schreibentischa sa cvećem, i g. Uroš kaže da će raspoloženje i cela slika vrlo lepo ispasti.

S., uoči leta G. 1892.

Otac je organizovao još jedan veliki prijem u čast G. Laze. On je juče najavio da uskoro odlazi, a njegov nešto natmuren izraz govori da nije srećan. Bože, šta li misli? Ipak, ne razgovaramo tako dugo i tako često kao pre. On je više povučen, i u svojoj sobi. Kaže da piše. I ja se tad sklanjam i ne želim njegovom uzvišenom duhu da smetam.

S., o Duhovima, 1892.

Zar ima godina dana kako smo se prvi put sreli!?I sinoćnji prijem ovde u našem Sokocu, u najvećoj balskoj dvorani, protekao je nikad lepše. Celo veče sam bila u društvu g. Laze. Zabavljao me je, plesao, a druge dame koje su bile s nama u društvu, željno su ga slušale, jer je on pravi kozer i neverovatan zabavljač ženskog društva. Mada njegov pogled koji po neki putuhvatim, već savršeno ga poznavajući, veli, da se u njegovoj duši sasvim nešto drugo događa, nego što se pred svetom pokazuje.

lenka08S., oko Petrovdana, 1892.

Sutra g. Laza odlazi od nas. Kaže da mu je ovde sve predivno, ali da mora malo da se odvoji i osami. Razumemo mi pesnike, Gospodine Lazo, kaže moja Mati. Ali, mene muči nešto drugo. Da li odlazi zbog mene?

Leto G., 1892. ponedeonik, veče

I bila sam u pravu! Uveče, pre rastanka, dok smo sedeli u salonu, dao mi je pisamce, i zamolio da ga otvorim kada on već bude otišao. Ja sam njemu za rastanak, poklonila fotografiju najnoviju, u libadetu, sa potpisom, načinjenu zimus u Pešti. Ispoštovala sam njegovu molbu, i evo, sada tu kovertu sa francuskim žigom, otvaram. U pismu, na njegov način, što sam i očekivala, nije bilo ni jedne rečenice, samo – pesma. Zapravo stihovi neke pesme bez naslova, bez početka i bez kraja. Da, odmah sam sve razumela. Sad je ostalo da sa ovim pismom, tj. pesmom razgovaram dok je odsutan, dok budemo rastavljeni.

…Koga takne tvoja ruka,
Oko tvoje kog prosuka,
Biće vredan toga struka,
Toga lica, toga guka,
Tih milina i tih muka,
Biće vredan, kako ne bi –
Blago Tebi!…

S. Leto, 1892.

Gospodin Laza je otišao u manastir Krušedol, kaže, da piše malo u osami. Neizrecivo mi je prazno u duši i u kući. Gde god se okrenem očekujem da vidim njegovu dragu, razbarušenu pojavu, i one vodnjikave, tople oči i pogled koji me svuda prati. I sada te njegove oči osećam na sebi. A tek glas! Prvi put osećam da mi neko nedostaje, a da to nije moj otac, mati, sestre… Bože,da li je to ono što jedno drugom nismo rekli, a sve je bilo to? Bože, ja sam srećna, jer se prvi put rodio taj osećaj u meni, i to prema takvom, u svakom pogledu, odličnom čoveku. Kako mi je prvi put dosadno u mom sopstvenom domu, u ovom dragom kutku koji sam oduvek volela i toliko čeznula u Beču za njim. Ne čita mi se, ne jaše, ne šeta, čak ni ne putuje družbenicama, čak ni u Beč! Samo bih da sam sama u ovoj mojoj sobi, i samo da sam u mislima s njim.

N. Sad, Leto G. 1892.

Idem i ja sutra do družbenice Branke, a potom sa njom u Baden, koji volimo još od zajedničkih dana u Zavodu. Moram ovu prazninu nekako zatomiti.

lenka09Lenkina soba u kojoj je iznad kreveta njen portret
Sokolac, s jeseni, 1892., veče

Vratila sam se juče u svoj dom u Sokolac. Kako mi je nedostajao! Naročito moja soba! G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan! To vide i ukućani i posluga. Kad sam se zatvorila u svoju sobu i pročitala pismo ponovo, nešto me u njemu i buni. Al evo, prepisujem:Kaže, razdaljina izbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikad, a ne smem da Vas volim… Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas odatle istisnem. Zato sam od vas i pobegao! (ovo ja podvlačim). Zašto? Šta je prepreka našem osećanju?Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam sve njemu pod noge. Mislim da bi i otac pristao. Pisaću mu.

S. oko Mitrovdana, 1892.

Čudni tonovi njegovog poslednjeg pisma.Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se on nečeg boji? Mog bogatstva? Ništa meni to nije važno. Samo On. Razgovaraću s Ocom.Onako, poizdalje, pitala sam Ocu: da li bi on mene dao nekom ko nije titulisana glava, i nema bogatstva, ali je veliko ime, dobar i duhom bogat čovek? Dobri Oca je video na šta ciljam, pa mi je odgovorio da je to pitanje rano da rešavamo, da sam ja još mlada i još života trebam videti, pre no što se udam.A ja sam na to dodala, ako bi se ja odlučila na udaju i već izabrala, da li bi mi dozvolio, a on se grohotom nasmejao:
– Pobogu, dete, pa ti ćeš mladoženju isprositi, umesto on tebe!
I na tome se završilo.

S. oko Božića, 1893.
(iskinuto)

Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega?Da li sam ja volela iluziju? Ali, to ne može biti! On je to, od krvi i mesa. Ja volim Pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran od života, te star, te nije za mene…Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, pa ne vredi. Ali, boriću se i izboriću za njega. Njemu treba pomoći! Tražiću sastanak, da dođe, odmah!Ovde. I više se nećemo rastajati!

lenka10Novi Sad, s proleća 1893.
(iskinuto)

Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen kao nekom duševnom borbom, razbarušeniji, rekla bih, nemarniji nego inače. No, time, kao da je hteo da mi da do znanja: – Eto, vidite, ovakvog me hoćete! To je prokomentarisala potom i moja Mati:
– Dete, ne znam i brinem se za te, al šta ti vidiš na njemu?
Dugo smo šetali i pričali, pričali, ovog puta ne one naše vrcave igre duha, već vodili vrlo ozbiljne i mučne razgovore. On meni stalno:
– Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju!
A ja njemu:
– Ali, Gospodine Lazo, zašto Vi ne biste bili taj za koga bih se udala?Moje srce Vas je već odavno i neizmenjivo izabralo!
– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dos-tojan, ponavljao je.
– Šta može biti više od duha koji imate, Gospodine Lazo?
Uporna sam i ja. Nije li to najveće bogatstvo sveta, niste li Vi najbogatiji čovek po tome? Moje srce ište samo takvoga bogatstva, drugo mi ne treba, a toliko i toga drugog imam, za nas oboje.
– Brak nije samo duh gospođice Lenka, kao da je setno dodao.
Brak je i telesno zbližavanje…
– Ja ga prekidoh: – Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite g. Lazo?

(iskinuto)

Posle toga je otišao.
Dugo mi nije pisao. A i kad piše – jedno te isto. Kud se dedoše one vrcave igre njegovog božanskog uma, koje sam obožavala da slušam!U neizmernoj čežnji, zatvorim se u svoju sobu, pa onda čitam, iščitavam po ko zna koji put njegove pesme, dodirujem rukom njegove posvete, pipam mastilo na njegovom potpisu – kao da ga time hoću približiti i večno vezati za sebe.

lenka11Dvorac Sokolac, o letu 1893.

Ljubim već davno uveli beli pupoljak u vazi, koji mi je onomad uzbrao u našem vrtu i uz poljubac poklonio.
– Ja sam siromašan pesnik koji nema zemaljskog blaga da Vam pokloni, ali ovaj poljubac u ružu i njen miris koji i posle, kad uvene ostaje, neka Vas uvek seća na mene.

S., Leto G. 1893.

Odlazim na još jedno putovanje. Sve usamljenija i sve tužnija. Ništa me više ne zanima.

S., oko Mitrovdana, 1893.

Rođendan mi je, a ja sam tužna.On neće doći. Tako je javio. Dvadeset tri su mi godine. Vidim već i roditelji brinu i hteli bi, nekako se snebivaju da mi
kažu: „Ne čekaj ga! Vreme ti je za udaju! Tolike prosce, grofove i prinčeve si odbila zbog tog razbarušenog pesnika.”
I braća kad dođu, kritički me posmatraju. Samo sestra Olga me razume. Ona je udata, nije tako daleko, pa mogu čestoda je viđam. Ona mi onomad reče, ne znam možda i iz ličnog iskustva:
– Žena treba samo iz ljubavi da se uda.
I ja mislim da neću moći drugačije.

S proleća, imanje Bogdana Dunđerskog 1894.

Došla sam kod bate Bogdana jer mi je kod kuće postalo neizdrživo. I evo, sada jedino preko Bate čujem za njega. Sasvim se odaljio, i kao, namerno. Bio je kod Bate na imanju i po mesec dana, ali nije mi pisao. Tek, čujem od Bate da ponekad pita za mene, i ono – da li se udala? Nema više ni knjiga da mi šalje. Očajna, izađem malo da jašem po imanju, jer Bata ima prekrasnu ergelu, preko stotinu grla. Prave mi društvi njegovi konjušari. Čestiti ljudi. Svuda me prate da mi se štogod ne dogodi. A ja se osećam, da bih baš volela da mi se nešto dogodi, da padnem s konja i da se ovo sve završi. Došla sam ovde da ne svisnem.
Bog da prosti, ovo neće na dobro izaći.

lenka12Portret Lenke,Uroš Predić
Sokolac, leto 1894.

Namolovan mi portret. G. Uroš je to uradio znalački, majstorski. Imam nešto više melanholičan pogled nego kad je slika početa (ali kakav bih, ah, inače mogla imati!), ali sve je tu dobro pogođeno: i moja plava kosa i kika i vrat i ruke – i naročito balska haljina od moje prabake, sa lentom i
cvetovima od čipke na golim ramenima. I vaza pored stola sa ljiljanima u nežnom desenu haljine, i žute ruže (avaj, simbolične za moje raspoloženje). Sve to u nežno plavoj draperiji i pozadini koja odudara od portreta svih ostalih naših predaka u Sokolcu.

Otac je veoma zadovoljan slikom i bogato je nagradio g. Uroša. I ja sam zadovoljna, ne bih mogla reći oduševljena zbog mog trenutnog stanja, ali slika je lepa i sobom sam zadovoljna na njoj. Ko zna, možda će taj portret ostati jedini trag od mene, da sam ikada postojala na ovome svetu.Visiće iznad mog (ah, bračnog kreveta), pored velikog ogledala u mojoj sobi. Kad god sednem za svoj schreibentisch od sada će me sa strane uvek posmatrati još jedna Lenka. Ah, da ga bar vidi Onaj kome je namenjen!

Beč, Leto G. 1894.

Još jedno leto. On se jednako ne javlja, rekla bih namerno. Bežim i od mojih dobrih roditelja, samo da ne vide patnju na mom licu. Evo me u Beču, kod družbenice Ruže, hodam ulicama kojih volim da se spomenem iz dana prve mladosti i tako bezazlenog i divnog života. I pred jednom apotekom sam zastala. I izašla iz nje sa kupljenim praškom za spavanje. Samo pazite, upozorio me apotekar: – Malo veća doza od propisane i – to je prelazak iz sna u san. Iz sna u san? Možda je to baš ono što bi mi bilo potrebno?

lenka13Glavna dvorana
Sokolac, s proleća, 1895.

Došla sam kući! Kako tužno deluje moja soba. Kao da u njoj nikada ranije nisam živela, u njoj provela tolike časove sreće i snevanja o budućem životu. Prelistavam knjige, pregledam moje balske haljine, omiljeni jahaći kostim, zatim otvorim schriebtisch, u njemu njegova pisma i ovaj Dnevnik. Ko zna gde će završiti?I neće li ubrzo posle mene, i sve ostalo postati prah i pepeo?Evo i njegovih pisama!Mogla bih ih i sama odmah spaliti, da ga ne kompromitujem. Ali, ko će znati onda uzrok, zašto sam otišla?Ne, neka ostanu.

Neka ostane pisani trag, bar za sada, svedočanstvo te ljubavi, kad ju je već on tako brzo pogazio. I onako će vreme potom izbrisati sve.Portret me tužno gleda sa zida. I na njemu zabeležen onaj osmeh koji je prešao umelanholiju. Bože, koliko sam bila srećna kad je započet, a kako se, samo u tom osmehu, ocrtalo vreme koje je proteklo i koje je i slikar zapazio i zabeležio. Ostaće mojim roditeljima uteha i uspomena. Katica je podgrejala kamin.Žurim, zovu me dole. Brinu za mene. Osećaju oni sve. Čekaju na obed. Pripremaju proslavu za moj rođendan. Ali, čini mi se da ih je duboko ponizio taj pesnik. I bojim se da mi braća spremaju neku udaju, preporuku, samo da i mojom udajom njemu uzvrate milo za drago.

lenka14Nikola Tesla
D. Sokolac, o letu, 1895.

Ne znam šta je sa njim? Javio se, ali kako!Nudi mi za udaju (!!!) nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, već slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Šta je njemu? Nahvalio ga, da ga ne bi bolje nahvalile ni moje provodadžike: visok, kaže, lep, lep, baš za Vas, obrazovan,
uman, načitan i već slavan, neženja…Doista, šta se dešava sa njim?Neću ni mladog, ni lepog, ni visokog – kako ne razume da hoću samo njega, da sam mu to već toliko puta napisala, ja sam to u mom srcu već rešila, samo njega treba ohrabriti, dozvati da dođe i da ponovo doživimo one naše bajne dane, ovde u Sokolcu.Ovo više ne mogu izdržati. Idem sutra kod sestre Olge, na njeno imanje. Da malo raspršim misli i da se s njom porazgovaram. Vidim ja i brižne materine i Ocine poglede. Ali, ne mogu protiv sebe.

lenka15Dvorac „Sokolac” još krije tajnu…
Beč, o Maloj Gospojini, 1895.

Tek ovde, u Beču, mogu da dođem k sebi, daleko od svih i svega i prvi put ovde da zapišem nešto, ako išta više vredi i pisati.Gotovo je sve!On se oženio.
Ali, izdaja našeg zajedništva, našeg zaveta, bila bi manje bolna, da mi je to javio lično, da smo se još jednom bar videli.Ništa, samo glas i to – o nebesa!Postupak kojim je valjda hteo da me uvredi, do kraja dotuče – da li je mogao biti svirepiji? Za kuma je pozvao moga oca!!!Savršen zločin, bez traga. (Otac je, naravno, pristao, a ja sam poželela tog trenutka da me nema! Da me nema za duže vreme, ne samo dok se obavi taj čin, već da me nema za dugo, zapravo zauvek!)

Ali zašto? Šta sam mu nažao učinila? I evo me ponovo u Beču, gde sve znam i svi me znaju. Naravno, ne pričam zašto sam se ovde tako iznenada našla, kažem, zaželela sam se Vijene, njegove huke i buke koje mi ponekad nedostaju tamo na imanju, zaželela sam se Burgtheatra, mada sve one uzdišu kako ja tamo živim kao princeza u dvorcu.Eh, pusto mi moje bogatstvo i ime! Zašto se nisam rodila kao sirotica, pa bih već davno pobegla u svet sa njim. Tada me se ne bi uplašio, znam!Ali, opet, sve mi je smušeno u glavi… Zašto se onda ože-nio upravo tako – za bogatstvo i samo zbog toga? Ta druga, ta bivša verenica, čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali!

Pa ja sam sve to imala, pa još i ono što ova nikada imati neće, a što je i on u zvezde uzdizao – moje godine, moj stas i oči! Ili je lepota ženska kod pesnika samo za pesmu, ne i za stvarni život?
Ništa više ne razumem. Ništa mi više kod muških nije jasno. Otišla je moja sreća i ja takvu više nikada neću imati. Našto sada i život?

lenka16Glavni trem
Beč, o jeseni, l. G. 1895.

Čujem da je, sad bogat – o kako to ironično sada zvuči! – otišao sa izabranicom u Italiju. Tamo gde smo mi planirali, gde sam ja poželela s njim, gde mi je obećao pokazati neku čudesnu crkvu o koju se obijaju morski vali, sa kubetima vazdušastim i naslikanim kao u sfumatu, ali sa osnovom od našeg drveta, da baš tako se izrazio, o kojoj je ispevao nekad davno i jednu pesmu. Sve to ja nikada neću videti. Ne samo s njim.

Beč, o sv. Luki, 1895.

Dok je on tamo u Italiji, ja ovde idem po bečkim salonima, slušam opere, gledam predstave u Burgtheatru, ali ništa ne vidim i ništa ne čujem. Udvaraju mi se po salonima divni mladići i pljušte rukoljubi, ali ja nikog ne primećujem. Sama sam i kao s pogledom upravljenim ka jednoj udaljenoj tački. Znam, moram se uskoro vratiti mojim roditeljima, do mog dvadeset šestog rođendana. Tako je otac naredio. Bilo bi predugo i svet bi pitao. Poslušaću mog dobrog Ocu. Vratiću se.

Jutro, 5. Novembra, po star. kal.

Čujem da su se vratili u Sombor i da će ih Oca, sada kum, pozvati u Sokolac, odmah po povratku sa njihovog svadbenog puta u Italiji. I to na moj rođendan!
Ali za prvi susret sa kumom, (precrtano) koji me sad zove „moja mlada kumica”……To nedostojinstvo – da dolaze, da ih gledam preko stola… Ne, ja to ne mogu dozvoliti i neću trpeti… I ne mogu sve te godine što dolaze, podneti…(precrtano) Ovako je bolje, Ne mogu to prirediti mojim jadnim roditeljima tamo. Ostajem ovde, izgovorila sam se bolešću. Bolje da im samo stigne glas.

lenka17Bočna strana dvorca
Uveče, 6. nov. po st. Kal

Još ne znam, i ne smem do kraja da kažem, ali… mislim da se sve odlučilo, i od tada kao da se sve izmirilo u meni i učinilo me čudno spokojnom, čak onom istom, starom. Kao da je sve odjednom došlo na svoje mesto. Ako je to cena ranijeg spokoja moga, onda mu rado idem u susret. Sad samo čekam svoj rođendan. Sve je čisto kao kristal i jasno. Jedino mogućno. Mirna i spokojna, nakon svega. Nakon tako dugo vremena.Umesto da me dariva, ja ću njega, i sebe, darivati. Poklonom večnim. Kojim ćemo se vezati u večnosti.

(poslednji zapis)

Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Doveka sedeti u roditeljskom domu? Jer ja ne mogu više voleti. Da, sutra mi je rođendan. Darivaću i sebe i Njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće On. Razumeće sve….

(ovde se Dnevnik prekida)

lenka18Kapela Dunđerski u Srbobranu
P.S. U ostavštini doktora Simonovića, ličnog prijatelja pesnika Laze Kostića, ostala je sa koricama ovog Dnevnika, sa inicijalima u zlatotisku H. D. i beleška:

Ovu svesku pok. Lenke Dunđerski, dala mi je njena sestra Olga. Nađen prilikom pregleda njene sobe i uništavanja od strane braće i oca, svih, za porodicu, kompromitujućih hartija i pisama g. Laze Kostića, a nakon njene iznenadne smrti, licem na njen rođendan, 8. novembra po starom kal. 1895. godine. Čuvan upapirima Laze Kostića, a ja, dole potpisani, nakon pregleda Lazinih spisa i sadržaja ovog Dnevnika, koji bi mogao teško kompromitovati mog prijatelja, G. Kostića, sve to predajem vatri.

Pečat i potpis
Dr Radivoje Simonović

(Srbobran.net zahvaljuje Zoranu Veljkoviću na ustupljenom materijalu)
Izvor: srbobran.net

_______________________________________________________________________________________

Slavni srpski pesnik i pisac Laza Kostić rođen je na današnji dan 1841. godine, u Kovilju.

laza_1391161563_670x0Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, ginmnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a Prava na univerzitetu u Pešti.

Kostić je snažno uticao na srpsko društvo svoga vremena. Bio je pokretač i urednik književnih i političkih listova i blizak saradnik Svetozara Miletića.

Svoje književno stvaralaštvo počeo u jeku romantizma, u vreme Zmaja i Đure Jakšića. Za deset godina bavljenja književnošću, ušao je u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadestak epskih pesama, balada i romansi.

Bio je začetnik srpske avangardne lirike. Kao poliglota i čovek velike erudicije istakao se i prevođenjem dela Vilijama Šekspira. Kostić je bio i prvi predsednik 1882/83. Srpskog novinarskog društva.

Najpoznatija dela Laze Kostića su: poetične tragedije Maksim Crnojević, Pera Segedinac, rasprave Kritički uvod u opštu filozofiju, O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, Osnova lepote u svetu, lirske pesme Među javom i međ’ snom i Santa Marija della Salute.
Izvor:rts.rs

__________________________________________________________________________________

Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak necu nikoga klet’;
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza Kostić

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PODIZANJE SVESTI…

tamoiovde-logologo_en_2014-1-860x1024Svetska turistička organizacija je 1979. godine ustanovila 27. septembar kao Svetski dan turizma, sa ciljem da se njegovim obeležavanjem razvija i podiže svest (od lokalnog do nivoa međunarodne zajednice) o važnosti ove privredne grane, o njegovim kulturnim, društvenim, političkim i ekonomskim vrednostima.

Bora*S

______________________________________________________________________________________________

KULTURNE ZNAMENITOSTI SRBIJE

Balkan je kolevka drevne Evrope

Srbija zaista može biti ponosna na svoje prirodne lepote i kulturno-istorijsko nasleđe. Posebno na remek-dela srednjovekovnog crkvenog graditeljstva i arheološka nalazišta kao što su Vinča, Lepenski vir ili Gamzigrad, koji svedoče o nastanku drevnih civilizacija, razvoju praistorijske umetnosti, širenju rimske imperije i Vizantije, uzajamnom prožimanju i uticajima raznih kultura na ovim prostorima. Nema mnogo zemalja u svetu koje se mogu pohvaliti takvim bogatstvom. U registru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije upisano je 2.306 nepokretnih kulturnih dobara: 2.023 spomenika kulture, 66 prostornih kulturno-istorijskih celina, 151 arheološko nalazište i 66 znamenitih mesta. Za zemlju koja je mala kao naša, ovakva bogatstva ljudske kreativnosti i podviga nad prirodom kao i u skladu s njom su vredna ponosa i zahtevaju zaštitu, što za naša pokolenja, pa tako i za celu istoriju čovečanstva.

LEPENSKI VIR
Prvo naselje u Evropi

images

foto:opusteno.rs

Lepenski Vir, najvremešnije evropsko urbano naselje, naše je najpoznatije, najveće i najznačajnije mezolitsko i neolitsko arheološko nalazište. Smešteno je na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri. U vreme izgradnje hidroelektrane Đerdap, između 1965. i 1970, otkriveno je ribarsko lovačko naselje. Tokom iskopavanja otkriveno je sedam sukcesivnih naselja i 136 objekata (kako stambenih, tako i sakralnih) koji su izgrađeni u preriodu od oko 6500. do 5500. godine pre naše ere. Glavni rukovodilac istraživanja ovog lokaliteta je bio profesor dr Dragoslav Srejović, čuveni arheolog i akademik.

 VINČA
Najstarija metalurgija bakra

5.0.3

foto:en.atlantida.spletnestrani.com

Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura u svetu, između prvih vekova 5. milenijuma i početka 4 milenijuma pre nove ere. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji. Svaki od istraženih nataloženih slojeva, koji obeležava pojedine faze života u Vinči, sadrži prave riznice raznovrsnih predmeta (oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe, ritualne vaze, figurine upečatljive stilizacije, nakit od raznih vrsta retkih i skupocenih materijala)… O stepenu razvijenosti govore i urezani znaci poznati kao „vinčansko pismo“.

TRAJANOV MOST
Izgrađen za samo dve godine

imageskladovo

Foto:tookladovo.rs

Rimski imperator Trajan početkom drugog veka naredio je da se izgradi put kroz Đerdapsku klisuru i most do tada neviđenih razmera, sa namerom da pređe reku Dunav i pokori hrabre Dačane. Prilikom preuzimanja vlasti Trajan je rekao „Biću poštovan kada Dakiju učinim rimskom provincijom i kada Dunav i Eufrat pređem preko mosta.“ Svečano je otvoren 105. godine. Prvi most ikada podignut na donjem Dunavu, koji je na tom mestu, u blizini Kladova, bio dužine 1.097,5 metara a širok oko 800, ceo milenijum važio je za najduži most ikada sagrađen. Završen je za samo dve godine!

ŠARGANSKA OSMICA
Obistinilo se proročanstvo

imagesželeznica

foto:zeljeznice.net

Jedna od najlepših železničkih trasa na svetu je od 1925, kada je sagrađena, pa sve do 1974, prolazila Mokrom Gorom. Pruga uskog koloseka je povezivala Beograd sa Sarajevom. Parnjača se probijala kroz stenovite tesnace između Šargana i Mokre Gore, trasom na kojoj pruga pravi neobičnu putanju u vidu broja 8. Gvozdena kola i gvozdeni put, prema predskazanju kremanskog proroka Tarabića, nestali su, ali je došlo vreme da „ljudi obnove taj gvozdeni put kojim će ići radi odmora, zabave i uživancije“. Čuvena šarganska osmica ponovo oživljava kao turistička atrakcija.

ĆELE KULA
Uzidane glave srpskih vojnika

индексćele kula

foto:južne veti

Procenjuje se da je u bici na Čegru 1809. poginulo oko 10.000 turskih vojnika. Kako bi opravdao toliki gubitak niški Huršid paša naredio je da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pošalju u Carigrad, što je bila vekovna turska praksa. Zatim kako bi zaplašio Srbe, naredio je da se u znak opomene na istočnoj strani Niša sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih vojnika „tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja“.

 VIMINACIJUM
Najveći amfitetar na Balkanu

индексviminacijum

foto:srpskenovinecg.com

Rimski vojni logor i grad nastao je u prvom i trajao sve do početka sedmog veka. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu, a izvesno vreme i glavni grad rimske provincije Gornje Mezije, koja je obuhvatala najveći deo Srbije, severnu Makedoniju i deo Bugarske. Viminacijum je imao više desetina hiljada stanovnika, dok je logor oko koga je nastao grad imao čak 6.000 vojnika. Razorili su ga 441. godine Atilini Huni, a obnovljen je kao vojno utvrđenje 535. godine, za Justinijana Prvog. U toku su iskopavanja amfiteatra, koji je sa svojih 12.000 mesta jedan od najvećih na Balkanu.

GOLUBAČKA TVRĐAVA
Dunavska kapija

golubacka_tvrdjava_2

foto: npdjerdap.org

Golubački Grad ili Golubac je monumentalna srednjovekovna tvrđava na desnoj obali Dunava na samom ulazu u Đerdapsku klisuru. Ne zna se tačno ko i kada ga je podigao, a prvi put se pominje 1335. Postoje razne legende o poreklu imena grada. Prema jednoj, u mestu je živela lepa devojka po imenu Golubana. Priče o njenoj lepoti stigle su i do turskog paše. Donosio joj je darove ne bi li se udala za njega. Sve je Golubana odbijala, pa je paša naredio da se kazni, tako što ju je vezao za stenu koja je bila u Dunavu. Mučili su je i ostavili pticama koje su unakazile njeno telo.

 GAMZIGRAD
Raskoš antičkog Rima

dsc00149

foto:tamoiovde

Carsku palatu Romulijana s kraja III i početka IV veka sagradio je imperatora Galerije u mestu rođenja, u živopisnoj dolini Crne reke, nedaleko od današnjeg Zaječara i dao joj ime po svojoj majci. Na ostacima Gamzigrada posetilac podjednako dobro može da otkrije moć, raskoš, ali i umetničku prefinjenost i način života drevnog Rima. Raskošne palate, ukrašene izvanrednim mozaicima, freskama i skupocenim skulpturama, predstavljale su vrhunac umetnosti toga doba. Feliks Romulijana, Gamzigrad, od 2007. je na listi svetske kulturne baštine Uneska.

BELI ANĐEO
U vasionskoj diplomatiji
imagesbeli anđeoKada je iz Evrope poslat prvi satelitski signal u vasionu 23. jula 1962, u „paketu dostignuća zemljana“, bile su slike čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i Belog anđela. Verovalo se da će, ako u vasioni postoje razumna bića, shvatiti poruku koju svojom pojavom i likom nosi Beli anđeo, a to je poruka ljubavi i razumevanja. Beli anđeo je do kompozicije „Mironosnice na Hristovom grobu“ iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa i spada u najpoznatije freske Srbije. Smatra se jednim od najlepših radova srpske i evropske umetnosti srednjeg veka.

 SIROGOJNO
Selo iz davnina
imagesirogojnoStaro selo je, u suštini, muzej na otvorenom, koji sadrži drvene i kamene građevine kakve su nekada bile sastavni deo svakog domaćinstva u ovom kraju. Dobilo je ime po narodnom heroju Savi Jovanoviću Sirogojnu. Zgrade su autentične i nameštene kao u staro doba. Etno selo je sagrađeno 1979. na 4,5 hektara površine. U jednoj od kuća napravljena je i krčma, a neke manje kolibe su preuređene za stanovanje. Sirogojno je poznato i po svojim pletiljama i čuvenim odevnim predmetima od vune.

Tekst:vesti-online.com


Najpopularnije turističke atrakcije Italije

U Italiji se nalazi veliki broj spomenika koji su upisani na UNESCO-v spisak svetske baštine, a koji poput njenih nadaleko poznatih gradova (Rim, Firenca, Venecija), privlače veliki broj turista.

Pored brojnih veličanstvenih kulturno-istorijskih spomenika, Italija ima i predivnu obalu, jedinstvena planinska jezera i planine. Zbog svega ovoga, Italiju godišnje poseti preko 40 miliona turista, a sajt touropia.com izdvojio je 10 najpopularnijih atrakcija ove neverovatne zemlje.

San Điminjano

100218_san-iminjano-----kevinpoh_af

San Điminjano l foto: kevinpoh/flickr.com

Ovaj vrlo dobro očuvani srednjovekovni gradić nalazi se pod zaštitom UNESCO-a, a poznat je po svojim tornjevima, odnosno po 14 kamenim kulama. San Điminjano danas je zaštićen kao kulturno dobro. Ovaj grad nalazi se u središnjem delu Italije, 60 km južno od Firence.

Manarola

100217_manarola-----remanufactory_af

Manarola l Remanufactory/flickr.com

Ovo je jedan od najstarijih gradova tzv. Cinque Terre, koji rado posećuju turisti, jer je zadržao stari šarm. Popularna turistička atrakcija ovog grada je stara arhitektura: kuće su male, svetle i šarene. Manarola se nalazi u severnoj Italiji, u okrugu La Specija.

Krivi toranj u Pizi

100220_krivi-toranj-u-pizi-----jackversloot_afKrivi toranj u Pizi l foto: jackversloot/flickr.com

Svetski poznat toranj u Pizi je zvonik katedrale, izgrađen 1173. godine. Planirano je da zvonik bude vertikalan, ali je počeo da se krivi prilikom izgradnje; toranj je iskrivljen za 5,5 %. Čuveni toranj u Pizi otvoren je za sve posetioce, možete se popeti i do vrha, ali morate preći 294 stepenika.

Jezero Komo

100223_jezero-komo----forest-service--northern-region_afJezero Komo l foto: northern-region/flickr.com

Jezero Komo je treće po veličini jezero u Italji, izuzetno popularno među turistima već više od 100 godina, i to zbog svežeg vazduha, kombinacije vode i planine. Čuveno je i zbog atraktivnih vila, koje su izgrađene još u rimsko doba. Sa dubinom od 410 m, jezero Komo jedno je od najdubljih jezera Evrope. Jezero Komo nalazi se u regiji Lombardija.

Pozitano

100219_pozitano-----the-consortium_afPozitano l foto: the-consortium/flickr.com

Neravni teren, scenska lepota, živopisni predeli, ono je što je ovo malo ribarsko selo pretvorilo u pravu turističku atrakciju. Pozitao je jedan od najpoznatijih mondenskih turističkih mesta u celoj Italiji. Grad je sagrađen tako da izgleda kao da se spušta od vrha brda do dna padine, koja vodi do obale, pa ima divan pogled na more.
Pozatino se nalazi u okviru pokrajine Kampanija.

Pompeja

100214_pompeja-----how-i-see-life_afPompeja l foto: How I see life/flickr.com

Pompeja je jedna od najpopularnijih turističkih atrakcija Italije, koju godišnje poseti oko 2.500.000 posetilaca. Ovaj antički grad osnovan je u 6. veku pre nove ere, a kompletno je uništen 79. godine zbog erupcije vulkana Vezuv. Grad je prekrio veliki sloj vulkanske prašine, a prilikom arheoloških istraživanja u 18. veku, on je ponovo
otkriven. Otkriveni su forum, hramovi, pozorišta, kupatila, kuće…

Trg del Kampo

100216_trg-del-kampo-----baswallet_afTrg del Kampo l Baswallet/flickr.com

Ovo je jedan od najvećih srednjovekovnih evropskih trgova, glavni javni prostor u istorijskom centru Sijene. Na ovom gradskom trgu nalazi se gradska većnica (Palazzo Pubblico). Širom sveta trg del Kampo poznat je po svojoj lepoti i arhitektonskoj celovitosti. Dva puta godišnje ovde su se održavale trke sa konjima, koje su 2011.godine ukinute sa liste kulturnih manifestacija Italije zbog okrutnosti prema konjima.

Santa Marija del Fjore

100215_santa-marija-del-fjore-----trioptikmal_afSanta Marija del Fjore l Trioptikmal/flickr.com

Ova firentinska katedrala jedna je od najpoznatijih italijanskih građevina i simbol Firence. Njena izgradnja trajala je od 1296. do 1436. godine, a urađena je u gotičkom stilu. Jedan je od najvećih crkava u Italiji, a sve do modernog doba, njena kupola bila je najveća u svetu. Peta je crkva po veličini u Evropi.

Koloseum

100221_koloseum-----dungodung_afKoloseum l foto: dungodung/flickr.com

Ovo je najveći i najpoznatiji amfiteatar u rimskom svetu. Nekada su se tu održavale gladijatorske borbe, koje je pratilo 50.000 posetilaca. Gradnju Koloseuma započeo je car Vespazijan 72. godine, a završen je deset godina kasnije. Karakteriše ga nekoliko stilova: dorski, jonski i korintski. 2007. godine Koloseum je proglašen za jedno od novih sedam svetskih čuda.

Kanali Venecije

100222_kanali-venecije------rhys-asplundh_afKanali venecije l Rhys Asplundh/flickr.com

Venecija je dragulj među gradovima na vodi. Romantične gondole, italijanska arhitektura, preko 150 kanala, doveli su do toga da Venecija ima više turista nego stanovnika. Sa svojim romantičnim šarmom, Venecija ostaje jedan od najvećih turističkih atrakcija Italije, a njeni kanali neizostavni simbol grada. Gondolijeri su deo venecijanske istorije, a odlično poznavanje gradskih vodenih puteva prenosi se sa generacije na generaciju. Vožnja gondolom je najromantičniji način razgledanja grada, mnogi ga smatraju i najboljim, jer se upravo sa vodenih kanala, najbolje može upoznati ovaj grad na vodi.
I.Zdravković | Foto: flickr.com
Izvor: superodmor.rs

______________________________________________________________________________________________

Izvanredna i jedinstvena jezera

Kada je vodena površina u kopnu, i nije deo okeana, kada je dublja od bare i „hranjena“ rekom, onda se kvalifikuje kao jezero.
Jezera spadaju u neke od najlepsih formacija na našoj planeti. Bilo da su mesta mineralnih akumulacija, visoko u planinama, hranilišta retkih flamingosa, svako od ovih jezera ima nešto sto je vredno njegove pažnje.
1
plitvicka-jezeraPlitvička jezera u Hrvatskoj

Plitvička jezera su u stvari šesnaest pojedinačnih vodenih površina, a dele se na Gornja i Donja. Međusobno su razdvojena prirodnim branama od stena, algi i mahovine. Okolina je veoma šumovita i stanište mnogih životinjskih vrsta, uključujući mrke medvede, orlove i joć oko 140 vrsta ptica. Sa svojim razlicitim bojama koje variraju od azurne, zelene, sive i plave, Nacionalni park Plitvička jezera je upisan u UNESKO-vu listu svetske baštine 1979. godine zbog zvoje izuzetne prirodne lepote.

laguna-koloradaLaguna Kolorada u Boliviji

„Istačkana“ belim ostrvima, laguna Kolorada, ili drugačije Crvena laguna, ili Crveno jezero, je plitko slano jezero u jugozapadnoj Boliviji. Boja u jezeru je crvena zbog sedimenata i pigmentisanih algi, i privlači retku vrstu flamingosa koji se hrane bakterijama sa dna jezera. Oblast oko jezera je zaštićena pa oni imaju potpunu slobodu.

mrtvo-moreMrtvo more u Izraelu i Jordanu

Ovo more, ili bolje reći jezero u jugozapadnoj Aziji, smesteno je na najnizoj depresiji na planeti i 8,6 puta je slanije od okeana, sto ga cini najslanijom vodenom povrsinom na svetu. Iz ovog jezera voda ne otice nigde (osim one koja isparava ili se na ponekim mestima izlije) i tako stvara najekstremnije uslove za zivotinje da prezive – kao sto mu i ime govori. Za Mrtvo more se govori da ima povoljna medicinska dejstva usled velike koncentracije minerala, nedostatka polena i alergena, smanjenog nivoa suncevog zracenja i visokog atmosferskog pritiska.

tackasto-jezero-u-kanadiTačkasto jezero u Kanadi

U Osojusu, Britanskoj Kolumbiji, postoji prirodni fenomen nazvan Tackasto jezero, iako ga neki i danas nazivaju starim indijanskim imenom – Klikuk. Jezero se prostire na povrsini od 153.000 metara kvadratnih. Sadrzi najvecu koncentraciju minerala na zemlji, ukljucujuci magnezijum-sulfat, kalcijum i natrijum-sulfat, koje lokalni zitelji koriste za razne bolesti. Kada dodje leto, jezero se isusi, a ostanu samo mali bazeni minerala koji formiraju bele, bledo-zute, zelene i plave krugove. Jezero se nalazi u privatnom posedu, i nije ga moguce iz bliza videti, medjutim, moze se posmatrati sa obliznjeg autoputa.

jezero-titikakaJezero Titikaka u Boliviji i Peruu

Jezero Titikaka ima tri glavne fizicke odlike: Nalazi se na granici Perua i Bolivije, to je najvise jezero na planeti i po svom kapacitetu, to je najvece jezero u Juznoj Americi. Iako se puni kisnicom, otopljenom vodom glecera, iz 5 vecih i 20 manjih pritoka, voda iz njega ne otice tako lako kao sto dotice. Naime, voda iz ovog jezera otice na samo jednom mestu – Rio Desaguaderu, dok veci deo ispari.

jezero-picJezero Pic u Trinidadu

Jezero Pic, najveci prirodni depozit asfalta na svetu, nalazi se u La Breu, na Trinidadu. Ne samo lepo za oko, ovo jezero, sa svojih nekoliko „asfaltnih“ ostrva je glavni izvor sirovina za kompanije koje se bave proizvodnjom cementa, a takodje se eksploatise radi asfaltiranja puteva u Trinidadu. Ovde godisnje dodje vise od 20.000 turista. Ovo mesto se nalazi na pukotini izmedju dve tektonske ploce, sto je dovelo do izlivanja nafte, koja je kasnije kada je isparila stvorila naslage asfalta.

jezero-pet-cvetovaJezero pet cvetova u Kini

Ziuzhaigu je prirodni rezervat u jugozapadnoj Kini, poznat po svojim vodopadima i jezerima. Posebno je lepo takozvano jezero pet cvetova, koje uliva strahopostovanje. Njegova velika paleta boja (azurno plava, crnkasto zelena, i zuta) je izazvana kalcijum-karbonatom, koji takodje ovom jezeru daje kristalno prozirnu vodu. Sa visine se cak moze videti trulo drvece koje lezi na dnu ovog prekrasnog jezera.

jezero-nakuruJezero Nakuru u Keniji

Zasticeno unutar granica jezerskog nacionalnog parka, jezero, koje se na lokalnom jeziku zove „Prasina“ ili „Prljavo jezero“ , ima veliku populaciju plavo-zelenih algi koje su omiljena poslastica lepih pink flamingosa. Zagadjenje i susa su nagnali mnoge ptice da se presele na obliznja jezera, medjutim, i dalje sa preko 400 vrsta ptica koje ga naseljavaju, ovo jezero je i dalje jedno od najboljih mesta na zemlji ukoliko ste ljubitelj posmatranja i fotografisanja ptica.

kraterska-jezeraKraterska jezera Kelimutu u Indoneziji

Na vrhu vulkana na Floresu (jednog od indonezanskih ostrva) leze tri kraterska jezera: Tiwu Ata Mbupu (Jezero starih naroda), Tiwu Nuwa Muri Koo Fai (Jezero mladica i devojke) i Tiwu Ata Polo (Zacarano jezero). Svako od njih se razlikuje po izgledu, hemijskom sastavu i raznolikosti boja. Boje u ovim jezerima variraju od zelene, crvene, crne pa sve do bele i to u zavisnosti od doba dana i vremenskih uslova. Njihove boje su najuocljivije u rano jutro.

kljucajuce-jezeroKljučajuće jezero u Dominiki

Bistro, sa sivkastoplavom bojom vode, Kljucajuce jezero locirano u nacionalnom parku Morne Trois Pitons na Karibima u Dominikani, je drugi po velicini vreli izvor na svetu. Siroko oko 60 metara, jezero je veoma aktivno i moze mu se prici jedino pesice.
izvor: zezas.me/ dunego.net/

________________________________________________________________________________________

UZVIŠENOST SANKT PETERBURGA…

1239500_460842757356615_865358823_nTIO

Sankt Peterburg: Venecija na severu

 Petrograd i Lenjingrad samo su dva sinonima za Sankt Peterburg, ali uz ovaj grad jednako tako priliči i – uzvišenost. A ta njegova uzvišenost datira još od davne 1703. godine, kada ga je – kao prozor ka zapadu – osnovao ruski car Petar Veliki.

51120_peterhof-bbm-explorer_af

Peterhov ima najveći kompleks fontana na svetu

  Činjenica da je od početka postojanja imao niz imena govori da je imao nemirnu istoriju, a 2003. godine pompezno je proslavio trista godina postojanja.

 Kada kročite u Sankt Peterburg, imate osećaj da grad ima sopstveni identitet, iako je stvoren voljom ruskog autokrate, koji je želeo da njegov grad ima od svakog evropskog grada pomalo. Takođe je i pun kontrasta – lep i jednoličan, star i nov, i bogat i siromašan, a najbolje vreme da ga posetite jeste tokom belih noći, koje traju od sredine juna do sredine jula, kada sviće oko 3-4 časa ujutru i kada se grad slavi posebnim festivalom.

 Severna Venecija

 56484_84360rusijakanalishutterstock11145130f_hlAko se pitate zašto Sankt Peterburg zovu Venecijom severa, dovoljno je da prošetate duž kanala Moika u čijoj se blizini nalazi Palata prinčeva Jusupov, gde je jedan od njih ubio čuvenog Raspućina. Takođe, prošetate li jednom od obala kanala Gribojedova, dospećete na trg Heno, koji je Dostojevski opisao kao “drugo lice raskošne fasade grada”.

 Možda je najbrži i najbolji način da vidite veliki deo grada tura brodićem po kanalima i zalivu, a traje oko pola sata. S obzirom na to da vodič sve vreme priča na ruskom, trebalo bi da razumete barem neki deo. Možda vam neće biti prijatan prolaz ispod nekoliko mostova jer su vrlo niski, pa ćete morate da se sagnete u brodiću.

Muzej Ermitaž

 56482_84359rusijaermitazshutterstock12343024f1_hlOvaj muzej predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj kulturi. Sastavljen je od šest zgrada, a ima preko trista pedeset sala u kojima je sakupljeno oko tri miliona umetničkih i istorijskih eksponata.

 Obavezno pratite grupnog vodiča koji će vas zamoliti da se odlučite šta vas zanima pre nego što krenete u obilazak: slike Rubensa, Monea, Pikasa ili Faberžeova jaja, carske kočije, odeća Petra Velikog ili mumije, jer ne možete sve. Kako je nama vodič rekao, ako biste se ispred svakog eksponata zadržali po jedan minut, trebalo bi vam deset godina da vidite svaki, ako računamo obilazak u trajanju od 12 sati svakog dana! Zato dobro proučite ponudu muzeja i izaberite jedan delić koji ćete uspeti da pažljivije osmotrite.

  U blizini muzeja će vas zadiviti ogromna statua osnivača grada Petra Velikog, poznata kao bronzani konjanik. Preko puta nje se uzdiže impozantna kupola Isakijevske saborne crkve, najveće crkve u gradu i jednog od najvećih pravoslavnih hramova.

 Ratni brod “Aurora”

 Bajaga se pitao: Da l’ je tako bilo hladno i mornarima sa „Aurore“, na koju možete da se ukrcate. Ovaj ratni brod stoji kao muzejni eksponat, a čuva ga pedesetak vojnika i oficira. Ulaz na brod je besplatan, pa mnogi ne propuštaju priliku da se slikaju na njemu sa mornarima.

Crkva Spasa 

49757_f.stroganov--neka-glavna-crkva_hl

Crkva Spasa

 Gradnja najpoznatije i najlepše crkve u Sankt Peterburgu započeta je 1883. godine na mestu gde je ubijen ruski car Aleksandar II, a završena je 1907. godine za vreme vladavine cara Nikolaja II. Nakon Oktobarske revolucije bila je poprilično uništena, pa je bila zatvorena za javnost do 1997. godine.

 Primetićete da ova crkva po raskošnom i šarenom stilu podseća na crkvu Svetog Vasilija Blaženog, koja se nalazi na moskovskom Crvenom trgu.

 

 Peterhov

56481_84361rusijapeterhofshutterstock37531435f1_hl Ukoliko imate vremena da posetite i periferiju, nemojte da propustite carske dvorce, od kojih je najpoznatiji Peterhov. Okružen je prelepim zelenilom, a na trenutak će vam se učiniti kao da ste u bajci.U vrtu se nalazi najveći kompleks fontana na svetu, a ako dođete preko leta, cvrkut ptica koje se kupaju u fontanama pojačaće bajkoviti ugođaj.

 Tradicionalna kuhinja

51198_vecera-qgil_hlZa potpuni doživljaj posetite neki od mnogobrojnih etnorestorana u kojima se nude raznovrsna jela, od kojih je možda najpoznatija boršč čorba, sa zaprškom i raznovrsnim povrćem i neizostavnom cveklom, a jede se sa kiselom pavlakom. Čitava priča o ruskoj tradicionalnoj kuhinji može da se svede na Tolstojevu rečenicu, “boršč i kaša – hrana naša”, jer je navika da se za doručak jede griz, pirinač, heljda, pšenica ili ječam skuvan na vodi ili mleku.

Izvor:superodmor.rs

______________________________________________________________________________________________________