PROBUDI SE
Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao.
Foto ilustracija Bora*S
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije ni istina prava
al’ osetim dugo će da traje.
Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje.
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Duško Trifunović
Tajne starih Srba – devojačko kolanče
Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.
Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.
Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.
Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.
Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.
Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.
Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.
Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?
To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.
Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.
Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.
Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.
(…)A krst ima mnogo značenja.
Prvo, to je savršen simbol koji predstavlja prostorne i vremenske pojmove vasione: četiri strane sveta i vreme nasuprot večnosti!
Drugo, krst je simbol nade da će se sve četiri strane sveta okupti oko jednog sedišta u opštem bratstvu i ljubavi. On nagoveštava da će se u ime života sabrati oni koji nisu opterećeni ideološkim dogmama, koji nisu iskvareni u političkim borbama, koji nisu robovi materijalnih stvari, i koji nisu zagađeni rasnim, klasnim, nacionalnim, verskim i svim drugim predrasudama!
Treće, krst simbolizuje raskrsnicu svih odluka od životnog značaja i značenja: svaka naša odluka podseća na raspetog boga, a Hrist na krstu predstavlja posledice slobodnog izbora!
Đuro Šušnjić – ŽETVA ZNAČENJA (Čigoja, Beograd, 2005)
Izvor: srodstvopoizboru
________________________________________________________________________________
Kako golubovi izbegavaju oblakodere, automobile i prolaznike?
Gradski golubovi vrlo spretno izbegavaju prepreke koje im se nađu na putu, a naučnici su uspeli da utvrde njihove strategije zahvaljujući kojim im to polazi za rukom.
Za vreme leta, golubovi moraju da odaberu između dva načina letenja – sigurnog i efikasnog leta. Kada, na primer, lete između dveju bandera, golubovi biraju imaju dve solucije. Mogu podići krila i „napraviti pauzu“ između zamaha krilima, tj. odložiti sledeći zamah ili saviti krila ka telu.
Foto: Vocativ
Prva opcija je efikasna, jer se njome troši malo energije i ne gubi se na visini. Savijanje krila zahteva više energije, a golubovi ubrzo gube na visini, mada je to siguran način da se spreči povreda koja bi bila rezultat zaletanja u neku zgradu ili neku drugu prepreku.
Istraživanje je uključivalo dresiranje četiri goluba da lete uskim hodnikom niz koji su naučnici postavili nekoliko prepreka kako bi proverili koju tehniku će golubovi koristiti. Kada se radilo o uskim prostorima, golubovi su preferirali sigurnu opciju u kojoj su savijali krila, jer je postojala velika mogućnost da se zalete u stub.
Foto: Profimedia
U nešto širim prostorima, golubovi nisu bili previše zabrinuti zbog bliskog susreta sa stubom i bili su skloniji rizičnijoj opciji pravljenja pauze između zamaha krilima.
„Izbor između dva položaja tela zavisi od elemenata opreza i nesigurnosti – efikasniji način leta golubovi koriste kada su izgledi za sudaranje s nekim predmetom maleni“, zaključuje se u istraživanju.
Izvor: nationalgeographic.rs
___________________________________________________________________________________
Zbog čega ptice smenjuju na čelu formacije?
Opšte je poznato da se ptice smenjuju dok lete u V-formaciji, a Univerzitet u Oksfordu nedavno je istraživao zbog čega one to čine.
Foto: Wikimedia Commons
Odavno je poznato da letenje u formaciji pticama omogućava da sačuvaju dragocenu energiju, koja im je potrebna za duge migracije. Međutim, novo istraživanje navodi da ptice selice „dele bol“ predvođenja V-formacije, pa se svi članovi jata smenjuju na toj poziciji kako bi uštedeli energiju.
Novo istraživanje predstavlja prvi ubedljivi dokaz „smenjivanja“, tj. saradnje kod ptica.
To je ujedno tek drugi dobar primer recipročne saradnje među životinjama, nakon što je drugo istraživanje otkrilo da vampirski šišmiši dele krv kako bi održali druge šišmiše u životu.
Međunarodni tim stručnjaka, predvođen Univerzitetom u Oksfordu proučio je 14 mladih ćelavih ibisa (Geronticus eremita) koje migriraju iz Salcubrga u Austriji do Orbetela u Italiji. Ptice su imale male čipove koji su omogućili istraživačima da prouče kako se jedinke ponašaju u V-formaciji.
Istraživači su otkrili da sve ptice menjaju poziciju unutar jata konstantno, leteći u formaciji između dve i 12 ptica. Jedinke su provele skoro trećinu vremena leteći na potisku koji proizvodi mahanje krilima druge ptice – što im omogućava da sačuvaju energiju – i sličnu količinu vremena predvodeći formaciju.
Da bi pokazali koliko su migracije rizične za ptice, prethodno istraživanje je pokazalo da do 35 odsto mladih ptica može da umre od iscrpljenosti tokom svoje prve selidbe. Letenje u formaciji pomaže im da sačuvaju neophodnu energiju. Na primer, smatra se da guske mogu da sačuvaju i do 10-14 odsto energije zahvaljujući potisku drugih ptica.
Izvor:nationalgeographic.rs
_____________________________________________________________________________________
Saznajte ovde: PENJU SE SVUDA I MEKEĆU AKCENTOVANO…
_____________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
Sup „lutalica”, koji je pet godina boravio na Bliskom istoku odlučio da se gnezdi u Uvcu
Beloglavi sup Hadži Jovan koji je pet godina svog detinjstva i mladosti proveo u Izraelu vratio se kući – u koloniju u Uvcu.
Beloglavi supovi se gnezde u Uvcu
Hadži Jovan je u Izrael „doputovao” decembra 2011, to jest iste godine kad se izlegao. On je 36. iz grupe „izraelsko-srpskih” supova i pokazatelj koliko su ovi lešinari važni ne samo na prostoru Balkana, već je njihovo prisustvo dragoceno i na Bliskom istoku.
– Hadži Jovan je boravio u Nacionalnom parku Gmala udaljenom 1.815 kilometara od Uvca. Za njega se zainteresovao kolega Ido Šaked koji je kretanje Hadži Jovana zabeležio preko 40 puta tokom boravka u Gmali. Sup je iz Gmale nestao krajem 2012. godine i Ido je pomislio da se vratio kući ili da je negde stradao, pa se raspitivao da li ga je neko zabeležio u Srbiji – priča dr Saša Marinković, iz Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.
Krajem 2013. godine Jovan se ponovo pojavio u Nacionalnom parku Gmala, na opšte oduševljenje svih zaposlenih. Ovaj povratak ga je učinio najpoznatijim srpskim supom u Izraelu, jer su pomislili da će biti prvi sup iz Srbije koji je odlučio da se gnezdi kod njih.
– Početkom septembra prošle godine Hadži Jovan se ponovo izgubio iz Gmale, pa nas je Ido zamolio da mu javimo da li se možda vratio kući bezbedno. Ovog supa „lutalicu” na našim prostorima prvi je 11. januara ove godine, ugledao Brano Rudić iz Požege, saradnik Fondacije za zaštitu i fotografisao ga. Ta fotografija je odmah otišla u Izrael do Jovanovog brižnog prijatelja Ide – objašnjava Marinković.
Hadži Jovan nije prvi sup koji se vratio iz Izraela, ali svakako je najpoznatiji. Zabeležen je povratak samo 32 odsto naših beloglavih supova koji su se vratili iz Izraela, ali stručnjaci procenjuju da je taj procenat daleko veći.
– Kvalitet kontrole beloglavog supa, nažalost, pao je u poslednje tri godine. Do toga je došlo zbog nerazumevanja i osporavanja istraživanja od strane upravljača Rezervata „Uvac” – kaže Marinković i ističe da je nebriga države naterala stručnjake da napuste dostignute standarde praćenja beloglavog supa i ostanu bez značajnih informacija.
– Satelitsko praćenje otkazano, jer nema više novca za plaćanje satelita. Zbog toga više i ne kontrolišemo beloglavog supa Konstantina. Satelitski uređaj na leđima ptice i sada odašilje signal i podatke o njegovom kretanju, ali mi nismo u mogućnosti da ih više primamo – kaže Marinković.
Takođe je ugrožen i najuspešniji program u zaštiti biodiverziteta na Balkanu koji je vodio Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, a to je naseljavanje beloglavog supa na Staru planinu i u Republiku Srpsku.
B. Vasiljević
Izvor:politika.rs (objavljeno 09.02.2015.)
Vidi još: tamoiovde.wordpress.com/Avanture beloglavog supa/
_________________________________________________________________________________
Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. U srpskom folkloru vuk zauzima veoma važnu ulogu, a isto je i sa mitologijom. Magijska praksa Srba takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbog čega je važno da ispitamo kakva je uloga ove životinje u staroslovenskom – srpskom verovanju.
Mitologija
Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog (Dajbog), bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave.
Šta zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjem Severu, u legendarnoj Hiperboreji.
Veoma je čudno da beli vuk u mitologiji Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika, dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu.
Bele životinje u evropskom folkoru inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut ima svoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca.
Kao što znamo, vuk je životinja koja se u shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskim rodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je na nivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svim fazama, sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinja imati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođe karatkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno sa fazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći.
Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.
Još jedno božanstvo vezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz – Bog Meseca i jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovog izlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kao životinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe, ovo je i doba u kome se pojedini ljudi – vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka).
Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva do Krima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego što izađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičan vukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik.
Jer šta je «vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kao vukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranije verovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom». Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskoj mitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je ime Managarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje.
Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemni svet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana i Dažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u koga više nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost i odnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca na lomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje da može spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo steći svoje ljudsko obličje.
Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave na lomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara u čoveka spašavaljući sestru od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kao takav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kod Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemo osvrtom na netradicionalan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.
Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominje vuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu bogova – Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utiču na zbivanja u svetu bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje sunca – Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi.
Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj. božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopagana slovenizovano, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođe vuk – Volh Zmajevič , odnosno srpski – Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominje venetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovog sina, tj. poštovalo je bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji je njihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog Veles.
Kult vuka kod starih Srba
Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinjski oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima.
Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila.
Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kandže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.
Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević, Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk» odnosno bugarski «vьlk”. Neka od njih su: Vьlk, Vьlkan, Vьlkovci, Vьlkoviя, Vьlčigradь, Vьlčovci, Vьlčinя itd.
Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje koje bi omogućile zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku.
Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući.
U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana.Vuk se ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjati ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.
Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritualom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».
Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da se njihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje u slovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima. Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstom magijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojoj duša čoveka napušta njegovo telo i ulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji se noću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana iz svih krajeva sveta.
Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junake koji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima – alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače. Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove – zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje.
Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove vlъkolakъ, kod Rusa volkodlak, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba i Hrvata vukodlak. Ova imenica se sastoji od dve reči vuk i dlaka označavajući tako čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i u nordijskoj reči ulfsark, gde imenica ulf označava vuka a sark kožu ili košulju.
Ove imenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika – čoveka koji je svojom voljom za života ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom, što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sa svojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudi koji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti ljudi koje smo već spomenuli kao i nordijski berserci, ljudi koji se delimično pretvaraju u medvede.
Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da će se njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo biće nazive se i vampir a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju.
Zašto su Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što je srpsko vrhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji je životinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vlada mrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da će srpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je i napomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeni način još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacija ima odlike oba sveta; ljudskog – jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer je čovek poprimio odlike jedne htonične životinje.
Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči neko živinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući im krv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kao vampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj, sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom iz čega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenih mrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba. Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš.
Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije i folklora. Ždrebe se odvajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji, posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu između ljudskog sveta i sveta duhova.
Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da ima zaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osim vučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov a osim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavljivao i oko vodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno dete koje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim, ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije.
Kult vuka kod današnjih Srba
Simboliku vuka u tradicionalnoj kulturi svih slovenskih naroda, uveliko određuju njegova ambivalentnost i „graničnost“. Kao karakteristične semantičke opozicije u vezi sa vukom u simboličkom pogledu na svet koji motiviše srpska narodna verovanja, obrede i običaje (a što ga oni i odražavaju), obično se navode svoje – tuđe, blisko – daleko, pitomo ili domaće – divlje, socijalno ili ljudsko – demonsko, pri čemu se simbolika vuka često opisuje u terminima drugog člana opozicije.
Fundamentalnije obeležje, međutim, koje stoji iza većine tradicionalnih simboličkih predstava o vuku, naročito južnoslovenskih, čine njegova posrednička (medijatorska) funkcija i status granične životinje u simbolici sveta. Ovde će biti reč o vučjim ustima (i njihovim sastavnim delovima – čeljusti, zubima, „zevu“, ždrelu, a i o grkljanu) kao nosiocu velikog dela posredničkih značenja i funkcija vuka u simboličkom modelu sveta što se odražava u srpskim narodnim običajima i verovanjima koja se odnose na vuka.
Videće se da narodne predstave o vučjim ustima dalje upućuju na nekoliko drugih domena i kodova tradicionalne kulture, te na elemente čija se značenja i funkcije kodiraju na sličan način. Homologije koje se stvaraju između tih kodova motivisane su opštim shvatanjima o kretanjima kroz telesne otvore kao lokuse – i operatore – za transformisanje simboličkih kvaliteta. Pri razmatranju simbolike vučjih usta govoriće se o semantičkim dimenzijama ili kontinuumima radije nego opozicijama, radi boljeg razumevanja dinamičnog aspekta u medijalnoj poziciji vučjih usta.
Već po najtipičnijim glagolskim predikatima vuka (u narodnom pričanju o vuku, u usmenoj književnosti, u narodnim motivacijama obreda koji se izvode protiv dejstvovanja vuka itd.) vidi se da se glavna konkretna destruktivna delatnost vuka dešava putem njegovih usta i njihovih sastavnih delova: vuk kolje, davi (zubima), ujede, pojede, izjede, ždere, i zeva/zine (da bi ujeo).
Ovaj zadnji predikat ima posebno značenje u simbolici vuka; na njega ćemo se više puta vratiti. Koljući i jedući stoku (najviše ovce), vuk stoku povlači iz kulturne sfere i uništava njenu korist za čoveka. Preko vučjih usta, stoka se kreće i pomiče po semantičkim kontinuumima kulturno ili kontrolisano – prirodno ili nekontrolisano, pitomo ili domaće – divlje, svoje – tuđe, blisko – daleko prema prirodnome i nekontrolisanome, divljemu, tuđemu, dalekome; i „što vuk sobom ulovi i u čeljusti uhvati, a hajduk u kuću unese, to se ne povrće“.
Prema tome, obredno-simboličko delovanje na vuka da bi se sprečilo takvo dejstvovanje, prvenstveno i poglavito se dešava preko njegovih usta kao objekta, koji onda metonimijski predstavlja celog vuka.
Celi niz okazionalnih (kad se stoka izgubi, kad vuk napada na stoku) i kalendarskih (uglavnom u vezi sa „vučjim svecima“ i graničnim periodima kao što su početak zimske sezone, Božić – nekršteni dani, „Međudnevica“ i dr.) običaja, obreda, zabrana i magijsko-simboličkih postupaka ima za cilj da se spreči delovanje vučjih usta tako da se ona zatvore (ili ostave zatvorena), zavežu, zakamene i slično. Zbog ograničenog opsega teksta ovde ne možemo da ponudimo potpuni opis svih tih raznovrsnih zabrana i postupaka, nego ćemo se osvrnuti na nekoliko tipičnih elemenata iz njihovih verbalnih, akcionih i predmetnih kodova, uz pokušaj da malo podrobnije karakterišemo i interpretiramo njihovu simboliku.
Iz etnografske literature dobro su poznate raznorazne zabrane na domaću radinost (osobito na preradu vune) i na rad oko stoke u različitim – poglavito stočarskim – krajevima u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, a od kojih je većina vezana za početak zimske sezone, odnosno na tzv. vučje svece (Mratu, Đorđa, Arhanđela Mihaila, Savu, Andreju, Ignjatija, Nikolu, Dimitrija, Danila i dr. – za koje se veruje da upravljaju vukovima i da mogu da im otvore i zatvore usta, i za božićni period (tzv. nekršteni dani Badnji dan, Božić, Bogojavljenje), tj. za „granične“ i opasne periode u kojima ima i najviše napada vukova.
Ovim se periodima ponegde dodaju i „granični“ i „nesrećni“ dani nedelje preko cele godine, kao npr. sreda i petak. Posebno se zabranjuje rukovanje oštrim predmetima, naročito onima koji se upotrebljavaju u preradi vune i tekstilnoj radinosti, radovi tkalačkog ciklusa, i uopšte rad oko stoke i njenih proizvoda. Motivacije tih zabrana u nekim su slučajevima jasnije iskazane nego u drugima.
Upotreba oštrih i zupčastih predmeta (noževa za rezanje mesa, grebena za grebenanje vune, češljeva i dr.) smatra se opasnom zbog njihovog asociranja sa vučjim zubima; objekat zabrane čine i predmeti koji podsećaju na vučja usta i koji mogu i poput njih da se otvore, kao što su noževi na rasklapanje, makaze (posebno one za striženje ovaca), grebeni, britve, a i kovčezi, slanice itd. Razume se da se na zabranu u vezi njihovog spoljašnjeg izgleda nadovezuje i zabrana na njihovo uobičajeno upotrebljavanje (zabrana u akcionom kodu).
Grebeni i makaze kao predmeti zabrane ovde nisu uzeti iz predmetnog koda jedino po spoljašnjim sličnostima sa vučjim zubima i ustima, no i na temelju njihovih funkcija i delovanja u kulturi, koji su homologni ali suprotni dejstvovanju vučjih usta: njihovo je delovanje u tehničkim radovima oko vune „kontrolisano kulturno-produktivno“ (njima se producira čisto i dobro vuneno vlakno za tekstilnu radinost), dok je delovanje vučjih usta (na stoku) „nekontrolisano prirodno-destruktivno“. Drugim rečima, ovi se predmeti ritualizuju zbog njihovog potencijalnog destruktivnog dejstvovanja u periodima opasnim zbog vukova, zato što se metaforično mogu shvatiti kao vučja usta i zato što objekat njihovog uobičajenog delovanja – vuna – metonimijski može da predstavlja ovcu (i dalje stoku.)
Od njih se, čini se, zabrana može širiti na druge oštre i zupčaste predmete i predmete na rasklapanje (čije funkcije ne moraju obavezno da stoje u vezi sa vunom), kao i uopšte na radove sa vunom (a što se odatle ponekad proširuje i na radove sa konopljom.) Ukoliko se po oznakama „domaće“ i „pitomo“ na semantičkom kontinuumu domaće ili pitomo – divlje mogu poistovetiti ljudi i stoka (a po narodnim shvatanjima vuk zna pojesti i ljude), zabrana u vezi sa vučjim ustima primenjuje se i na češljanje, šišanje i brijanje.
Po zabrani na uprezanje volova vidi se da i jaram, u okolnostima opasnim zbog vukova, može promeniti svoju semantiku i shvatiti se kao neprijateljska usta koja mogu da „obzinu“ stoku. Slično je shvatanje o sedlu verovatno motivisalo zabranu na sedlanje konja od Sv. Danila do Sv. Jovana kod Srba u Bukovici u Dalmaciji. Manje su prozirne motivacije zabrane na rad na opancima i na razopućivanje ili skidanje opanaka kod čobana.
Ovo se može svesti na zabranu na to da se reže ili rastavlja materijal iz kojeg se prave opanci (pogotovu ako se za njih upotrebljava ovčja ili goveđa koža), ali ima i indicija da se opanak može shvatiti kao usta, koja u ovim slučajevima ne smeju da se otvore: u jednoj zagoneci se oputa i đon od opanka kodiraju kao ovčji tor i goveđi gnoj; a u drugoj – u kojoj se pojavljuje i vuk – (ljudska) usta kodiraju se kao „tor“: Uđe kurjak u tor, ovcu uvati, pa kost izjede, a mesa se ne dotače (crv u zubu). Shvatanje tora kao „usta“ može igrati ulogu u motivaciji zabrana na premeštanje, rastavljanje, čišćenje i uopšte diranje torova kao usta koja u ovim periodima moraju da stoje nepomičnim i zatvorenim. Uz to je očita motivacija da se tor sa ovcama nipošto ne sme izložiti (otvaranjem) opasnosti vukova; u istočnoj Hercegovini i
kod Srba Graničara zabeleženo je verovanje da se vilice božićne pečenice ne smeju razglaviti, da ne bi vuk došao u tor. Ponegde se upotrebljava i naziv „usta“ za ulaz u tor. I vrata od staje mogu da simbolizuju vučja usta; tako su u Homolju na Badnji dan staje morale da ostanu zatvorene, „da bi vukovima usta ostala zatvorena“.
Simboličkim poistovećivanjem vučjih i ljudskih usta motivisane su zabrane na upotrebu mesnih i drugih stočarskih proizvoda u prehrani (pri čemu prehrambeno delovanje ljudskih usta s obzirom na vuka pridobija destruktivnu konotaciju), kao i post i ćutanje], što se sve može interpretirati kao „držati usta zatvorena“. Tako se u Imljanima u Bosni na Badnji dan nije smelo ništa jesti do naveče, a čobani čak nisu otvarali usta, da bi zverima (vukovima i medvedima) usta bila vezana preko cele godine; isto se nije ništa jelo na Đurđevdan, da vuk tokom naredne godine ne bi klao ovce.
Tome se dodaje i široko rasprostranjeni opšti tabu na izgovaranje imena vuka; postupci u slučaju narušenja tog tabua, kao i neka eufemistička imena za vuka, već spadaju u aktivne zaštitne mere protiv delovanja vučjih usta (vidi o tome niže). Ovde su od posebnog značaja specifične zabrane na izgovaranje imena vuka za vreme jela, a koje mogu vredeti i van „opasnih“ kalendarskih perioda.
Tako kod Srba u Janju u Bosni „ne valja“ spominjati vuka „preko zalogaja“ u ustima, jer će inače vuk čoveka na putu „napasti“ ili „prepasti„; ako se već na taj način spomenuo, treba taj zalogaj odmah da se izbaci iz usta.
Ovde bismo mogli da spomenemo i veoma rašireno verovanje da vuk može čoveku da oduzme glas (tj. može mu zatvoriti usta da ne može vikati na njega) ako ga kao prvi ugleda ili obzine (otvori usta na njega); obrnuto se veruje da čovek vuku može da zatvori usta ako ga kao prvi ugleda (i počne vikati na njega.
Prema opoziciji čovek – vuk, motivacija ovog verovanja mogla bi se interpretirati po principu „ne mogu dvoja suprotna usta istovremeno biti otvorena“, ili pak po principu da ne idu zajedno govoriti (produktivna aktivnost ljudskih usta koja se ovde može primeniti protiv vuka) i jesti (destruktivna aktivnost vučjih usta), što može vredeti i kao motivacija zabrane na to da se govori o vuku za vreme jela. Sem toga veruje se još da vuk, ako ne zine pre izlaska sunca, toga dana neće moći da otvara usta da ujede stoku.
Zbog svoje medijalne pozicije na horizontalnom planu u simbolici sveta, i simboličkog statusa čuvara granice između tuđeg (neljudskog) i svog (ljudskog) prostora (sličan status uživa pas, ali iz perspektive domaćeg prostora), vuk po narodnim shvatanjima može biti najljući neprijatelj nečistoj sili, često otelotvorenim bolestima, koja narušava granicu dva prostora.
O ulozi vuka u narodnim bajanjima i magiji protiv nečiste sile i bolesti iz takve perspektive pisao je Ljubinko Radenković. Uz opštu upotrebu delova vučjeg tela u narodnoj magiji i medicini (čime se metonimijski ukazuje na njegovu prisutnost, npr. u hamajlijama, u kađenju vučjim dlakama itd.) i često pojavljivanje vuka u sižeima basmi kao aktivnog progonitelja bolesti, u mnogim se slučajevima protiv nečiste sile i bolesti potencira baš destruktivno delovanje vučjih usta ili njihovih sastavnih delova.
Tome bi odgovarala kulturno-simbolička strategija da se destruktivni aspekt vučjih usta (koja su inače otvorena prema domaćem i kulturnom) na horizontalnoj osi okrene u zaštitu protiv demona i bolesti, i u korist čoveku; time ona iz perspektive kulture dobijaju apotropejsku funkciju i značaj. Rezultat je da se nečistoj sili sprečava prelaz od tuđega prema svojemu, ili da se u procesu prelaza unište njene moći.
Asocijacija vuka sa zaštitom protiv bolesti i zlih uticaja ima posebno značenje u vezi sa porođajem i brigom za malu – osobito mušku – decu te u prilikama visoke smrtnosti dece. Ovde, međutim, važnu ulogu igra i opšta asocijacija vuka sa zdravljem i snagom, što za dete koje se na razne načine poistovećuje sa vukom pored zaštitnog značenja nosi i produktivnu konotaciju.
Tako su u širokoj upotrebi u hamajlijama za decu, i među predmetima koji se nakon porođaja stavljaju oko porodilje i deteta, vučji zubi, sem zaštitne funkcije (da veštice ne bi pojele dete – motivacija tome može biti i da dete bude jako kao vuk). Poznata je i praksa da se detetovi prvi zubi zovu vučići (ili vučine) da bi imalo jake i zdrave zube, ili da se detetu oko vrata obesi vučji zub protiv zubobolje.
Zanimljivo je da se među uobičajenim zaštitnim predmetima (protiv veštica, porođajnih demona i uroka) oko novorođenog deteta i porodilje pojavljuju i predmeti koji u periodima opasnim zbog vukova mogu da simbolizuju vučje zube i usta: tako se kod deteta – pored belog luka i dr. – redovno nalaze otvoreni noževi, češljevi, britve, kao i otvorene makaze i grebeni (među koje se stavlja detetova glava.
Oni izazivaju asocijaciju na oštre zube i usta koja su otvorena prema nečistoj sili, te se tako suprotstavljaju negativnom dejstvovanju neprijateljskih usta, njihova moguća veza sa vučjim zubima i ustima još pojačavaju tu simboliku. Dovoljno je poznata i praksa da se deci kao jamstvo za zdravlje, daju imena tipa Vuk, Vuko, Vukašin i druga. U kontekstu simbolike vučjih usta u tom pogledu svakako je zanimljivo prezime Zjajvuk, zabeleženo u Lici, koje ima izrazito akcionu konotaciju i pored elementa vuk sadrži i vučji glagolski predikat zjati (zevati/zinuti).
Provlačenje slabe, bolesne ili plašljive dece kroz kožu odranu sa vučjih čeljusti, najčešće zvanu „vučji zev“ (a zove se još i „vučje vilice“ ili „vučja čeljust“ već pretežno predstavlja drugi, produktivni aspekt vučjih usta. Konkretne motivacije ovog postupka mogu da budu različite; dete se provlači kroz vučji zev: da bi ostalo živo (u slučaju kad se „deca ne drže“); protiv svakog zla i protiv svake bolesti; da bi bilo „zdravo kao vuk“; da bi se lako othranio „kako se kurjak lako othranio“; ili da bi imalo dobar apetit (tj. da bi jelo kao vuk).
Glavni je njegov cilj, čini se, ipak da se dete poistoveti sa vukom te da tako bude zaštićeno od bolesti i zlih uticaja. Sem toga, kao lek protiv raznih bolesti ponegde se pije voda koja je prelivena kroz vučju čeljust. Na Kosovu su kupali decu u vodi prelivenoj kroz vučji grkljan ako je postojala opasnost da će se udaviti od plača, tj. ako im se grlo toliko stiskalo da nisu mogla da dišu; ovaj postupak očito motiviše narodno shvatanje o „otvorenosti“ vučjeg ždrela i grkljana i o „lakoći prolaza“ kroz njih (a što inače u okolnostima opasnim zbog vukova vodi do simboličkog zatvaranja vučjih usta).
Ideja da neki narod vodi preklo od vukova zajednička je mnogim evropskim narodima, naročito severnim. To je jedna od stvari koja nas povezuje sa nordijskim narodima. Kao što je dokazao Veselin Čajkanović, jedan od najvećih autoriteta za slovensku religiju, naši stari slovenski bogovi imaju mnogo više zajedničkih osobina sa starogermanskim i nordijskim bogovima, nego sa ruskim. Sve drevne evropske religije vode poreklo iz jedne zajedničke, slovenske.
Izvor: vizionarski.wordpress.co
tamoiovde.wordpress.com/vuce-jesam-li-dovoljno-slobodan-u-ovoj-zabiti-svemira/
Hrizanteme
Jesenja ruža-hrizantema je prava „zavodnica“ zbog svoje lepote i činjenice da ona cveta onda kad svo drugo cveće prestane i njene prelepe boje krase terase i dvorišta u prohladnim oktobarskim danima.
Hrizantema spada u značajne vrste rezanog cveća, koje se može neprekidno gajiti u otvorenom i zatvorenom prostoru.
Chrysanthemum sinense je biljka poreklom iz Kine i Japana, predstavlja genetsku osnovu za varijetete sa krupnim cvetovima hrizanteme. Chrysantemum indicum je takode mnogo cenjena i gajena vrsta.
Obe vrste zajednickim imenom nazivamo jesenje ruže.
Ima ih u velikom broju varijeteta i sorti. Boja cveta je: bela, žuta, ružičasta, crvena, svetloljubičasta, a može biti i dvobojna. Gaje se mnogobrojne baštenske vrste dendranteme koje se razlikuju uglavnom po visini i izgledu cveta. Ima jednostavnih, polupunih i punih cvetova raznih boja i oblika.
Neke nisu otporne na hladnoću, pa se mogu naći samo u staklenicima, ali postoji i veliki broj višegodišnjih varijeteta koji se mogu gajiti na otvorenom polju. Hrizantema je naročito pogodna za jesenju proizvodnju, mada se cvet može dobiti tokom cele godine. Gaji se pre svega za rezani cvet za aranžiranje buketa, venaca, cvetne korpice. Sve više se gaji kao saksijska biljka za dekoraciju prostorija, a naročito mnogo za groblja.
Baštenske hrizanteme zahtevaju dosta prostora, pa ih treba saditi na rastojanju oko 40 cm. Lepe su pojedinačno i u grupi, a efektne su i u kombinaciji sa drugim biljkama, naročito onim zimzelenim, što vrtu daje efektan zimski izgled.
Hrizanteme će takođe doprineti i izgledu grupacije listopadnih biljaka, koje zimi izgledaju prilično beživotno. Vrlo lepo izgledaju i bordure od ove biljke, a pojedinačni žbunovi mogu se formirati i u vidu malog drveta, zakidanjem terminalnog pupoljka glavne i odsecanjem donjih grana do željene visine krošnje. Ovakva biljka će naročito lepo izgledati u žardinjeri.
U zavisnosti od vrste i načina na koji se gaji, ova jesenja hrizantema u visinu raste 30-80 cm, a u širinu 30-50 cm. Njen koren je jako razvijen, stabljike su uspravne, dok su listovi jajastog oblika, rascepljeni. Dekorativna vrednost ove trajnice je u tome što cveta u jesen i zbog toga nije podesna za leje sa trajnicama koje cvetaju u leto.
Sadimo je pre svega u leju kao trajnicu koja cveta u jesen.
Izvor: Srbiju volimo
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
LEPENSKI VIR
Najstarija arhitektura na tlu Evrope stvara se u periodu od 7000- 6000 p.n.e na desnoj obali Dunava ( Đerdapska klisura)
Ova arhitektura nema paralele sa nekom drugom kulturom i smatara se samostalnom tvorevinom.
Dok su ostali ljudi živeli po pećinama u Lepenskom Viru prave se kuće sa osnovom u obliku zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 60 °.
Pod je od zbijenog, zalivenog krečnjaka a preko drvenih nosača postavljao se krov u obliku presečenog levka ili dvovodni u obliku poliedra.
Očito je da su poznavali neka matematička pravila, jer je unutar osnove izvršena podela prostora po trougaonom modulu. Radi veće iskorišćenosti prostora, jednakostranični trougao je na začelju skraćen za četvrtinu a na pročelju povećan sa kružnim lukom.
Enterijer je takođe bitan: ukošeni kameni pragovi, zatim sledi pravougaono ognjište i tamo gde bi bio centar trougla postavljao se loptasti kameni žrtvenik i skulpture isklesane od oblutaka. Primetićemo da cela ova kompozicija podseća na stilizovanu ljudsku figuru.
Forma kuće je predmet pretpostavki i njih ima više.
Arhitekta Voja Dević ( Novi Sad) pretpostavlja da noseća konstrukcija ima oblik rbljeg skeleta, Drveni nosači ( kosti konstrukcije) povezani su šibljem koje formira mrežu na koju se odozgo lepio glineni materijal.
Unutar kuće postavljena je vertikala koja osim praktične uloge ima i simboličku jer spaja kosmos sa zemljom.
Arhitekta Hristivoje Pavlović ( Beograd ) ima više poverenja u graditeljske sposobnosti Lepenaca pa je njegova forma kuće modernija sa više unutrašnjeg prostora.
On smatra da su Lepenci živeli u ekološkim pećinama (kućama) sa samonosećom kupolastom konstrukcijom. Ni sve kuće u Lepenskom Viru nisu bile iste veličine, pa ovaj model odgovara kućama većih gabarita gde su pojedini konstruktivni delovi morali da se nadovezuju i preklapaju.
Ima i onih koji smatraju da lepenske kuće imaju šatorast oblik na dve vode ali takvu formu su koristili nomadi a ne narodi koji su skoro 2000 godina živeli na jednom mestu.
Sve kuće su oko ognjišta imale kamene znake u obliku:
Začetak pismenosti?
Kuće u Lepenskom Viru pored funkcije stanovanja bila su i mesta magijsko- religijskog delovanja. Oko ognjišta su se nalazile skulpture rađene od peščara koje imaju apstraktne forme sa izraženim ljudskim ili ribolikim glavama. Ovo su , u istoriji umetnosti, najstarije skulpture i prikaz su mita o nastanku živih bića ili ljudi iz vode.
Taj mit imao je svoje uporište i kasnije, npr. filozof Anaksimandar je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe tj. da su nastali iz jednog ribolikog bića.
Ista šema kuće se prenosi na celo naselje koje takođe ima oblik zarubljenog kružnog isečka. Široka pročelja kuća okrenuta su prema Dunavu, a uska začelja skoro urastaju u brdovit teren. Lepezasto postavljeni objekti koji se maksimalno otvaraju prema suncu i svetlosti, dobar su predlog i za moderniju arhitekturu.
Ako se pitate, da li postoji veza između ove najstarije civilizacije u Evropi i nas, odgovor je – potvrdan.
Ako mi ne verujete pogledajte ovaj video :
TAMOiOVDE____________________________________________
Kako će se proizvoditi hrana? Superprecizni roboti farmeri – agriboti mogu da obrađuju isti broj biljaka na vrlo malom prostoru, sa tačno onoliko materijala koliko je neophodno
Sledeći put dok budete uživali u slasnom komadu vrućeg peciva, čaši toplog svežeg mleka ili zreloj jabuci, odvojite sekund da razmislite, otkud baš oni na stolu?
Kako su tu došli i odakle? Ne tako davno, svi ti prozvodi su bili živi, rasli su i razvijali se na farmi, polju, bašti ili voćnjaku… Ne tako davno, o njima su računa vodili ljudi. Ovaj posao je težak, odgovoran i zavisi od mnogo faktora. Na neke od njih farmeri ne mogu da utiču, a potreba za hranom postaje sve veća.
Proračuni kažu da će čovečanstvu do 2050. godine biti potrebno dvostruko više hrane nego danas. Stoga naučnici poslednjih godina rade punom parom kako bi agrokultura postala što efikasnija, a teret se sa leđa farmera pomerio na mašine. Farme budućnosti će biti visoko automatizovane. Zamislite polja, kao iz knjiga Isaka Asimova, sa velikim brojem robota, malih i velikih, nekih kojima upravljaju stručnjaci, drugi potpuno autonomni, stalno aktivni. Nema korova, nema uvenulih ili bolesnih biljaka. Ovakve farme nisu u dalekoj budućnosti.
Ključ povećanja efikasnosti u agrokulturi je preciznost. Kako bismo izbegli zalivanje i nađubrivanje celokupnih polja, u laboratorijama za robotiku se razvijaju mašine koje svojim „oštrim okom“ doziraju količinu nutrijenata i vode po jedinci i tako je hrane. Ovakvo rešenje pre svega štedi neophodne i skupe resurse, ali i prostor. Ogromna polja u SAD i Evropi danas se prostiru i na nekoliko hiljada hektara, što zahteva veliku potrošnju energije i materijala. Umesto toga, superprecizni roboti farmeri – agriboti mogu da obrađuju isti broj biljaka na vrlo malom prostoru, sa tačno onoliko materijala koliko je potrebno. Oni moraju da prepoznaju biljku, odrede njene potrebe i deluju prema tome, ali i da se efikasno kreću.
Pitanje kretanja robota se može rešiti na različite načine. Danas već uveliko rade traktori koji se navode preko GPS sistema i elektronski komuniciraju sa svojim alatima za obradu zemljišta. Ovakav sistem može biti vrlo efikasan i precizan. Jedan od robota koji koriti GPS sistem za navođenje je BoniRob, agribot razvijen na institutu Osnaburg u Nemačkoj. Ovaj rover na četiri točka satelitski mapira ceo prostor koji obrađuje i u svakom trenutku ga „ima u glavi”.
David Dorhot sa Univerziteta u Ajovi je, pak, dizajnirao Prospera – agribota koji radi u timu zajedno sa velikim brojem svojih blizanaca i služi, barem za sada, samo za setvu. Prospero roboti se kreću u roju, koristeći takozvani game theory sistem snalaženja u prostoru i međusobno komuniciraju radio-talasima. Oni ne samo da sa svojih šest nogu liče na mrave već koriste i jedan od fundamentalnih principa ovih vrednih radnika. Naime, kao što mrav svojim feromonima obeležava mesto gde je pronašao hranu, tako i Prospero belom bojom obeležava mesto gde je posejao semenku. Ako neki od robota naiđe na beli marker, zna da može da nastavi dalje jer je na tom mestu seme već posađeno. Dorhot sa svojim kolegama planira da osim setve, opremi Prospera i alatima za uklanjanje korova i održavanje useva, što bi ga u stvari činilo kompletnim zemljoradnikom u metalnom oklopu.
Kako bi agribot mogao da vrši kompletne radove na polju, potrebno ga je opremiti alatima za zalivanje, đubrenje, uništavanje korova i ubiranje plodova. Tehnologija koja se koristi u inkdžet štampačima može doneti izuzetne rezultate u preciznom zalivanju i đubrenju biljke. Pored toga, agriboti su lagani, ne oštećuju tlo kao što je slučaj sa traktorima i velikim mašinama, pa se potreba za oranjem značajno smanjuje. Ovako štedimo energiju utrošenu na ovaj aspekt obrade zemljišta i do 80%. Međutim, najveća ušteda se dobija konstantnim praćenjem nivoa hranljivih materija pri samim biljkama.
Inkdžet tehnologija se koristi i za prskanje mikrokoličina herbicida na korov, čime ga uništavamo bez trovanja samih useva. Korov smanjuje prinose na polju i do 50%. Takođe, za uništavanje korova koristi se plamen, ali i laserski snopovi koji se mogu primeniti i kod ubiranja plodova. Ono što je bitno jeste prepoznati sam korov, a jedan od metoda je posmatranje njegovog lista. Tako danski HortiBot specijalnim kamerama snima list biljke i prepoznaje korov u svojoj bazi podataka. Sve ovo, naravno, znači i mnogo manju emisiju polutanata svih vrsta, pa se zagađenje zemljišta i vazduha u značajnoj meri eliminiše.
A šta je sa prostorom?
Gde ćemo smestiti sve te farme?
Poslednjih nekoliko godina u visoko razvijenim zemljama se javlja trend urbane poljoprivrede. Jedan od značajnih aspekata ovakog tipa zemljoradnje je takozvani vertical farming, koji čine zgrade usred velikih svetskih metropola, gradski staklenici. Te višespratnice ne samo da štede prostor, već smanjuju troškove održavanja od 30 do 50 %, time što same proizvode neophodne resurse kao što su đubrivo, biogas i slično, a pored toga eliminišu se troškovi transporta proizvoda i dovode se fabrike kiseonika u gradove. Najveći projekat ovog tipa trenutno je u Linkopingu u Švedskoj, gde raste dvanaestospratna piramida čija će visina biti preko 50 m.
Nema sumnje da će farme budućnosti biti značajno drugačije nego danas. Preciznost agribota otvara vrata malim poljima sa velikim količinama proizvoda, prilagođenim robotima, višespratnim šumama i voćnjacima, na kojima radi roj laganih mašina. Kolika je tu uloga čoveka? Svakako da će smanjenje broja fizičkih poslova umanjiti potrebu za ljudskom snagom na farmi, ali čovek je potreban kako bi upravljao čitavim sistemom. Svi ovi aspekti će korigovati ne samo cene, nego i to koji proizvodi će se naći na policama.
Jedno je sigurno – pejzaž farmi kao u naučnofantastičnim filmovima je jako blizu.
Izvor:elementarium.cpn.rs/ Piše: Boris Klobučar
TAMOiOVDE_______________________________________________
PROSTORNO REZONOVANJE
Ako znate da rešite ovaj test, uspeh je zagarantovan
Nije čudno da rezultati verbalnih i matematičkih testova u ranom uzrastu mogu da predvide budući uspeh, ali kada dodate na to test sposobnosti prostornog rezonovanja, dobijate još bolje prognoze nečijih budućih dostignuća, kreativnosti i inovativnog potencijala.
Istraživanja koja su pratila preko 500 učenika tokom 30 godina, ustanovila su da deca koja su postigla dobre rezultate na testovima prostornog rezonovanja, imaju veće šanse za uspeh u svojim profesijama.
Studija iz 1970, bila je usmerena na grupu trinaestogodišnjaka, koji su bili posebno nadareni, pa su pored osnovnih testova na kraju školovanja, proveravane i njihove kognitivne sposobnosti.
Zapravo, bili su podvrgnuti diferencijalnoj proveri sklonosti, koja meri prostorno rasuđivanje, odnosno veštine prostornih odnosa, sposobnost za vizuelizaciju, i manipulaciju dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih objekata u glavi.
Istraživači procenjuju da je takva provera ključna za predviđanje budućeg uspeha u dijagnostičkim tehnologijama, inženjeringu, matematici i nauci.
Profesor Lubinski koji je učestvovao u istraživanju sa svojim kolegama, tri decenije kasnije, proverio je profesionalni napredak svih učenika obuhvaćenih prvobitnim testiranjem.
Ispostavilo se da su osobe koje su na testu prostornog rezonovanja postigli najbolje rezultate, kasnije objavili razne naučne radove i patente.
Stručnjaci smatraju da je ova vrsta inteligencije zapuštena u sadašnjem obrazovnom sistemu, i naglašavaju da sigurno može da pomogne u oslobađanju visokih potencijala pojedinaca.
Pa, verovatno se pitate da li tu sposobnost ima vaše dete, ili možda čak vi?
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________
PROSTOR SNA
Foto: nsprogram.org
Vidite li zemlju kako nam se seli,
S prnjama i celom svojom sirotinjom
Kako se seli-
Na sever i na zapad?
A tamo gde se sunce rađa, i na jugu,-
Nje više nema.
Vidite li planine i reke, sela i gradove
I ukopane zadužbine
Kako se pokreću,
Premeštajući svoje oblike i imena,
Čineći sve da se u korenu izmene,
Da zatru svoje poreklo i svoj rodoslov,
Krećući uzbrdo i uzvodno,-
Suprotno zakonima fizike?
Vidite li opšte preokretanje stvari?
Preokretanje povesnice i vraćanje na
prapočetak.
Pogledajte i na ljude,
I oni su kao izvrnuti džepovi:
Uskoro će možda početi-
Da hodaju na rukama
I da dube na glavi?!
Vidite li izvore kako nam sahnu,
Snaga biljaka i životinja
Kako kopni i korenje kako se suši
Do poslednjih žilica u humusu?
I kako suvi škriljac i go kamen
Osvaja i gore i polja?
Ljudi sa zavičajem u srcu i očima,
Kreću u nove pustolovine,
Sanjajući uzaludno izgubljene predele
Predaka i detinjstva.
Sanjajući senku senke,
Što ostade u daljinama,
I zaboravu.
Smeštena u prostor čistog sna,
I kolevka sa detetom nam ostade
Da gine
U zaboravu.
POMEŠANE KARTE
Foto: Bora*S/Pomešane karte
Šta učinismo za toliku kaznu?
Koji li korak, koji li mrak
Toliko pogrešan?
Koji li greh, koja li pokora
Zbog koje ispaštamo?
Jeste li bar vi mirni
U dubini svog mraka,
Rasuti po zemlji?
Ili vam se kosti prevrću?…
Jesu li izravnani računi
Između vidljivog i nevidljivog,
Između bivšeg i sadašnjeg?
Pomešala se imena i reči,
Pomešalo se crno i belo,
Dobro i zlo;
Pomešale su nam se
Karte.
Čiji glas se sad jače čuje?
U dubini godina
Razaznaje se samo plač deteta,
Neutešan.
Tanasije Mladenović (iz knjige pesama Pomešane karte)
TAMOiOVDE________________________________________________________________________
Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji
„Svet jedne žene doslovno je okrenut naglavačke zbog retkog medicinskog fenomena zbog kojeg sve vidi naopako“, piše britanski „Dejli mejl“ o Užičanki Bojani Danilović (28).
Ova radnica gradske uprave sve vidi naopako zbog izuzetno retke greške u načinu na koji njen mozak obrađuje slike, zbog čega je postala zanimljiva i svetskim medijima.
List opisuje neobičnu svakodnevicu devojke iz Užica koja kod kuće ima poseban televizor okrenut naopako, dok ostali ukućani imaju drugi aparat.
Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji. Piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu. Pre nego je prohodala, tek u trećoj godini, puzala je unazad. Do petog razreda osnovne škole nije mogla sama da ode i vrati se iz škole, zbog problema s orijentacijom.
– Meni je levo-desno, gore-dole. To nekome može da deluje čudno, ali za mene je to potpuno normalno – kaže Bojana.
Naučnici sa Instituta za tehnologiju Masačusetsa i sa Harvarda u SAD njeno stanje su opisali kao „fenomen prostorne orijentacije“.
– Rekli su mi da su videli slučajeve ljudi koji pišu onako kako ja vidim stvari, ali da nikad nisu videli slučaj poput mog – kaže Bojana Danilović.
Izvor:www.smedia.rs/foto: printscrn Daily mail
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________
Tibet, zvuči kao nešto šire od geografskog pojma
Ali, kao šta?
Ubedljivo je tumačenje jednog Nemca koji je posle dvadeset godina provedenih u “tibetanskim šumama i manastirima”, već kao budistički sveštenik i sa odgovarajućim imenom Lama Anagarika Govinda, pisao : “Važnost tibetanske tradicije za naše vreme i duhovni razvoj čovečanstva jeste u tome da je Tibet poslednja živa karika koja nas spaja sa civilizacijama iz daleke prošlosti. “Egipat, Mesopotamija, Grčka, Inke i Maje” izgubljeni su za naše znanje, osim nekih oskudnih fragmenata.
“Opet, preživele stare civilizacije Indije i Kine” prožete su mnogim slojevima različitih kulturnih uticaja, tako da je teško, ako ne i nemoguće odvojiti različite elemente i prepoznati njihovu izvornu prirodu. “Srećom, nešto je ostalo. “Tibet duguje prirodnoj izolaciji i nedokučivosti (koja je u poslednjim vekovima pojačana političkim uslovima) što je uspeo ne samo u održavanju već i očuvanju živih tradicija iz dalekih prošlosti, znanja o tajnim snagama ljudske duše i najvišim dostignućima ezoteričnih učenja indijskih svetaca i mudraca.”
Autor knjige “Tibetanska medicina” Sreten Petrović kao dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Južne Azije i urednik za nauku, imao je “zdravstvenih teškoća nepoznatih lekarima savremene medicine” i zbog toga je pristao da ode kod tibetanske lekarke na periferiji Nju Delhija. Taj susret mu je doneo izlečenje i fascinaciju Tibetom. Ovaj feljton preneće neka od objašnjenja misterije za kojima je autor tragao godinama i koja je sakupljao.
Odveli su me u naselje Sarvi Prija Marg, na periferiji Nju Delhija, tibetanskoj lekarki Dolkar Kangkar koja je trebalo da me oslobodi neobičnih zdravstvenih tegoba nepoznatih lekarima savremene medicine.
Dr Dolkar Kangkar – Tibetanska doktorka koja je izlečila Sretena Petrovića
Vi se plašite kupatila, progovorila je.
Žene koje su me dovele, glasno su se nasmejale, na Tibetankinom licu pojavio se blagi, a na mom kiseli osmeh, ali tvrdnja koju je ona glasno izgovorila u deliću sekunde odagnala je sve moje sumnje da su me doveli vračari. Tvrdnja je bila tačna, a nastala je ovako. Posle jednogodišnjeg boravka u Indiji zaboleli su me zglobovi na rukama, zatim je počelo kočenje mišića.
Kad god bih na dotrajalom teleksu pripremao izveštaje za redakciju, suze su mi tekle niz lice. Lekari čiju sam pomoć zatražio nisu mogli da mi pomognu i morao sam da se vratim u Beograd. Posle tri sedmice, koliko su me ispitivali u najboljoj beogradskoj bolnici, oprezno, da me ne uvrede, lekari su me pitali: jesam li ja doista od nečeg bolestan?
U međuvremenu, bolovi u zglobovima i mišićima su se smanjivali, a kad su potpuno prestali, odlučio sam da pokušam ponovo i krenuo sam nazad. Na domaku Delhija, dok su piloti pripremali avion za sletanje, iznenada me je zabolela leva ruka. U prvi mah sam pomislio da je bol odraz podsvesnog protivljenja povratku u Indiju, ali kad sam u kabini ugledao pramenove magle bilo mi je jasno da je avion ušao u niske monsunske oblake i da mene ruka boli od vlage.
U Delhiju istorija se ponovila. Bolovi su se pojačavali iz dana u dan, mišići su bivali sve ukočeniji i evo sada sedim pred tibetanskom lekarkom, kažu vrlo poznatom i cenjenom, koja mi, umesto dijagnoze, saopštava da se plašim kupatila. Tačno je, priznao sam. Ali zašto? Kad se okupate, imate utisak da vam vetar duva kroz zglobove.
Ni ta rečenica nije sadržavala nijedan element koji bi se mogao nazvati dijagnozom u onom smislu u kojem sam ja navikao da ih čujem, ali je, takođe, bila neverovatno precizan opis stanja u koje sam dolazio kad god bih se okupao. I to je tačno, opet sam priznao. Ali zašto? Kakvu vodu pijete? Pitala je. Zbog opasnosti od ameba pio sam prokuvanu vodu, proceđenu kroz naročiti kamen. Ispostavilo se da je takva voda bez mineralnih soli neophodnih kostima. Regeneracija zglobova nije potpuna… Na površini zgloba levog ramena imate rupu. Hrskavica upada u tu rupu, zateže tetive, tetive zatežu mišiće. (Rendgenski snimak napravljen kasnije u bolnici savremene medicine pokazao je da je tibetanska lekarka bila upravu.
Četiri puta dnevno tokom sledeća tri meseca tucao sam tibetanske lekove kuglice, pretvarao ih u prah, pio ih sa “što toplijom vodom” i “na što prazniji stomak”, najmanje pola sata pre doručka, ručka i večere i kasno uveče. To je zakon za uzimanje tibetanskih lekova). Lekarka mi je zatim pročitala i “puls” moje supruge. Rekla je:
Vama nedostaje deo želuca. Šteta je što su vam to isekli. Mogli smo da vas izlečimo! (I to je bilo tačno. Tri godine pre pregleda kod Tibetanke, ona je bila podvrgnuta hirurškom zahvatu poznatom u medicini kao “bilrot II”. Lekari su joj isekli veći deo želuca, jer su samo na taj način mogli da prekinu krvarenje iz perforiranog čira. Život joj je visio o koncu. Spasli su je u poslednjem trenutku.
Gruba i brza analiza istorije nauke neumoljivo je otkrivala da postavljanje dijagnoze čitanjem pulsa prevazilazi nivo razvoja savremene medicine. Otkuda onda to znanje tibetanskoj lekarki?
Naviknut da razmišljam u okvirima sopstvenog vremena i prostora, sedeo sam zbunjen pred pripadnicom druge civilizacije i tražio očiglednu grešku u svom poimanju sveta. Gruba i brza analiza istorije nauke neumoljivo je otkrivala da postavljanje dijagnoze čitanjem pulsa prevazilazi nivo razvoja savremene medicine.
Otkuda onda to znanje tibetanskoj lekarki? Počeo sam da joj postavljam pitanja, ali me je ona prekinula i predložila da razgovaram sa njenom majkom dr Lobsang Dolmom, najpopularnijom lekarkom tibetanske medicine. Potražio sam odgovore u intervjuima sa dr Dolmom, ali se broj pitanja samo povećava. Razgovarali smo više puta, kad bi ona sa severa Indije, iz Daramsale gde živi većina tibetanskih izbeglica, došla u Nju Delhi.
Njeni odgovori bili su toliko van sveta u kojem sam živeo da se više od jedne decenije nisam usudio da objavim te intervjue, jer nije mogla, niti je umela da mi pomogne da nađem važnu kariku-odgovor na neizbežno pitanje:
“Otkud pripadnicima jednog od najzaostalijih naroda na svetu nauka koja se graniči sa naučnom fantastikom i prevazilazi najviša znanja savremene civilizacije, otkud im za zapadnu medicinu potpuno nepoznato znanje o uspostavljanju dijagnoze čitanjem 20 osnovnih vrsta pulseva, otkud im formula kojom veoma otrovni tečni element živu, poput alhemičara, pretvaraju u lekoviti sastojak.
izvor: www.znanje.org
TAMOiOVDE 