JEZIK DRVEĆA…

Prema Dudenovom rečniku, jezik je sposobnost čoveka da se izrazi. Tako posmatrano, samo mi možemo da razgovaramo jer je taj pojam ograničen na našu vrstu. Zar ne bi, međutim, bilo zanimljivo saznati da li i drveće može da komunicira? Ali kako?

Foto ilustracija Bora*S

U svakom slučaju se ništa ne čuje jer je apsolutno tiho. Škripanje grana koje se na vetru međusobno taru i šuštanje lišća nastaju pasivno i drveće nema nikakav uticaj na to. Ali ono drugačije skreće pažnju na sebe: mirisima. Aromatične tvari kao sredstvo izražavanja?

To ni nama ljudima nije nepoznato: za šta se koriste dezodoransi i parfemi, ako ne za to? Čak i bez njihove upotrebe naš miris se obraća u podjednakoj meri svesti i podsvesti drugih ljudi. Miris nekih ljudi jednostavno ne podnosimo, dok nas drugi snažno privlače svojim mirisom.

Po mišljenju nauke, feromoni u znoju su čak presudni u izboru partnera s kojima želimo da začnemo potomke. Prema tome, ljudiimaju tajni jezik mirisa, ali i drveće može takođe da se pohvali barem time.

Pre četiri decenije je u afričkim savanama uočeno da žirafe brste akaciju-kišobran, što se ovoj vrsti nimalo ne sviđa. Da bi se otarasile velikih biljojeda, akacije za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Žirafe to znaju i odlaze do sledećih stabala. Sledećih? Ne, najpre preskoče priličan broj i nastavljaju ručak tek posle oko sto metara.

Foto ilustracija Bora*S

Razlog je zapanjujući: obršćena akacija ispušta plin (u ovom slučaju etilen) kojim upozorava pripadnike svoje vrste u okruženju na preteću nevolju. Sve upozorene jedinke takođe uskladište otrovne materije da bi se pripremile na napad.

Žirafe znaju za tu igru i zato se upute malo dalje u savanu gde pronalaze stabla koja ništa ne podozrevaju. Ili brste uz vetar jer vazduh odnosi mirisne poruke do sledećih stabala, a ako idu uz vazdušnu struju, u neposrednoj blizini pronalaze akacije koje nemaju pojma o njihovom prisustvu.

Takvi procesi se odvijaju i u našim autohtonim šumama. Bilo da su posredi bukve, smreke ili hrastovi, svi bolno primete čim neko počne da ih gricka. Kada gusenica svojski zagrize, menja se tkivo oko tog mesta. Pored toga, ono emituje električne signale, na potpuno isti način kao ljudsko telo koje se povredi.

Istina, ovaj impuls se ne širi u milisekundama kao kod nas, nego samo jedan centimetar u minutu. Posle toga prođe još jedan čas dok se odbrambene materije ne natalože u listovima da bi parazitima ogadile ručak.

Foto ilustracija Bora*S

Drveće je jednostavno sporo, pa je to najveća brzina čak i u slučaju opasnosti. Uprkos sporosti, pojedini delovi drveta nipošto ne funkcionišu svaki za sebe.

Ako se, na primer, korenje suoči s teškoćama, ova informacija se širi po celom drvetu i može dovesti do ispuštanja mirisne materije kroz lišće. I to ne bilo koje, nego one koja je specijalno skrojena za odgovarajuću svrhu.

To je još jedna osobina koja im narednih dana pomaže u odbrani od napada, jer kod nekih insekata prepoznaju vrstu zlotvora.

Svaka vrsta insekata ima specifičnu pljuvačku i može se tačno odrediti čija je. I to tako dobro da drveće lučenjem materije koja privlači insekte može planski prizvati predatore, a ovi se onda poletno bacaju na napast i tako pomažu stablu.

Brestovi ili borovi se na primer obraćaju malim osama. Ovi insekti polažu jaja u gusenice koje jedu lišće. Tu se razvija osinji podmladak koji malo-pomalo iznutra izjeda veću gusenicu leptira – što nije lepa smrt. Ali tako se drveće oslobađa dosadnih parazita i može nastaviti rast bez oštećenja.

Uzgred, prepoznavanje pljuvačke predstavlja dokaz za još jednu sposobnost drveća: to bi značilo da ima i čulo ukusa.

Međutim, mana mirisnih materija je to što ih vetar brzo razređuje. Zato često ne dopiru ni sto metara daleko. Doduše, pritom odmah ispunjavaju i drugu svrhu. Kako se širenje signala u samom drvetu odvija veoma sporo, miris u vazduhu može hitro da prevali mnogo veće udaljenosti i daleko brže upozori druge delove stabla, udaljene nekoliko metara.

Foto ilustracija Bora*S

Ali često čak nije nužan poseban poziv u pomoć za odbranu od insekata. Životinjski svet po pravilu primećuje hemijske poruke drveća i zna da se tamo odigrava napad u kome sigurno učestvuju ofanzivne vrste. Ko voli da jede tako male organizme, biće neodoljivo privučen.

Ali drveće može i samo da se brani. Hrastovi, na primer, sprovode gorak i otrovan tanin u koru i listove. On ubija insekte koji ih nagrizaju ili im barem toliko menja ukus da se od ukusne salate pretvaraju u gorku žuč.

Vrbe proizvode kao sredstvo odbrane salicin koji deluje na sličan način. Ali ne i na nas ljude. Naprotiv, čaj od vrbine kore može ublažiti glavobolju i temperaturu i smatra se pretečom aspirina.
Za takvu odbranu je, naravno, potrebno vreme.

Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. Pritom se drveće ne oslanja samo na vazduh, jer u tom slučaju ne bi svaki sused bio obavešten o opasnosti. Radije šalje svoje poruke kroz korenje, koje je umreženo sa korenjem svih primeraka i funkcioniše nezavisno od vremena.

Iznenađuje što se poruke ne šire samo hemijskim putem nego i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi. Priznajemo da je to u poređenju s našim telom veoma sporo, ali i u životinjskom carstvu postoje vrste, na primer meduze ili crvi, kod kojih se nadražaji prenose sličnom brzinom.

Kada se raširi novost, svi hrastovi u okolini smesta takođe počnu da pumpaju tanin kroz žile. Korenje drveća seže veoma daleko, u prečniku koji je dva puta širi od krošnje. Tako se ukršta s podzem¬nim izdancima susednog drveća i zahvaljujući srastanju uspostavlja kontakt.

Foto ilustracija Bora*S

To se, doduše, ne dešava uvek jer i u šumi postoje samotnjaci koji ne žele da imaju mnogo veze sa svojim kolegama. Da li takvi namćori mogu da zaustave alarm time što ne učestvuju?

Na sreću ne mogu jer se tu najčešće uključuju gljive da bi se obezbedilo brzo širenje vesti. One deluju kao optički kablovi za internet. Tanke niti prodiru kroz tlo i stvaraju nezamislivo gusto tkanje. Tako jedna kašičica šumske zemlje sadrži više kilometara ovih „hifa“.

Jedna jedina gljiva se tokom vekova može raširiti na mnogo kvadratnih kilometara i na taj način premrežiti cele šume. Ona prenosi kroz svoje vodove signale od jednog stabla do drugog i pomaže im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. U poslednje vreme čak i nauka pominje Wood-Wide-Web u našim šumama. Do danas je tek veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se razmenjuje u toj mreži.

Foto ilustracija Bora*S

Možda postoji i kontakt među različitim vrstama drveća, iako jedna drugu smatraju konkurencijom. Gljive, međutim, prosto slede sopstvenu strategiju, koja može biti izrazito posrednička i pomirljiva.

Kada su stabla oslabljena, možda ne posustaju samo njihove odbrambene snage nego i komunikativnost. Teško se drugačije može objasniti da insekti napadači planski biraju osetljivije primerke.

Moguće je da iz tog razloga osluškuju drveće, primećuju hemijska upozorenja i proveravaju neke pojedince tako što im gricnu list ili koru.

Možda je ćutljivost zaista izazvana ozbiljnim oboljenjem, a nekad i gubitkom spleta gljive, zbog čega je stablo odsečeno od priliva svih informacija. Ono više ne prepoznaje preteću opasnost, pa tako postaje švedski sto za gusenice i insekte. Inače, isto su tako osetljivi prethodno opisani samotnjaci, koji doduše deluju zdravo, ali ostaju neobavešteni.

Foto ilustracija Bora*S

U životnoj zajednici šume informacije ne razmenjuje samo drveće nego i žbunje i trave, možda čak i sve vrste biljaka.

Ali kada izađemo na obrađena polja, biljke postaju veoma ćutljive. Naše kultivisane biljke su zbog uzgoja uglavnom izgubile sposobnost komunikacije ispod i iznad zemlje. One su takoreći gluve i neme, pa su stoga lak plen za insekte.

To je jedan od razloga što savremena poljoprivreda koristi tolika sredstva za zaštitu bilja. Možda bi uzgajivači ubuduće mogli malo da se ugledaju na šume i ukrštanjem omoguće da žitarice i krompir postanu malo divljiji, a time komunikativniji.

Komunikacija između drveća i insekata ne mora da bude usredsređena samo na odbranu i bolesti. Verovatno ste i sami primetili, odnosno omirisali da apsolutno postoje mnogi pozitivni signali između tako različitih bića. Reč je o prijatnim mirisnim porukama cvetova. Oni ne šire aromu oko sebe slučajno ili da bi nam se svideli.

Voće, vrbe ili kesten skreću pažnju na sebe porukom koja se obraća čulu mirisa i pozivaju pčele da kod njih natoče gorivo. Slatki nektar, koncentrisani šećerni sok, jeste nagrada za oprašivanje koje insekti usput obavljaju. Oblik i boja cveta takođe su signal, kao reklamna tabla koja se jasno ističe u zelenom mnoštvu krošnje i pokazuje put ka zakuski.

Prema tome, drveće komunicira mirisima, vizuelno i putem električnih signala (preko neke vrste nervnih ćelija na vrhovima korena). A šta je sa zvucima, dakle sa slušanjem i govorom?

Premda sam na početku rekao da je drveće potpuno tiho, najnovija saznanja mogu osporiti čak i to. Monika Galjano sa Univerziteta Zapadne Australije, sa kolegama iz Bristola i Firence, prosto je osluškivala tlo. Drveće je nepraktično u laboratoriji, zbog toga su umesto njega ispitane klice žitarica kojima se lakše rukuje.

I stvarno – ubrzo su merni uređaji zabeležili tiho krckanje na fre-kvenciji od 220 herca. Korenje koje krcka? To ništa ne mora da znači, na kraju krajeva čak i mrtvo drvo krcka kada gori u peći. Ali zvuk koji je utvrđen u laboratoriji naveo je i u prenesenom smislu istraživače da naćule uši jer je na njega reagovalo korenje klica koje nisu učestvovale u eksperimentu.

Kad god su bile izložene krckanju od 220 herca, vrhovi su im se okretali u tom pravcu. To znači da trava može da oseti ovu frekvenciju i možemo mirno reći da može da je „čuje“.

Foto ilustracija Bora*S

Razmena informacija među biljkama preko zvučnih talasa? To budi našu radoznalost da saznamo više, budući da smo kao ljudi upućeni na komunikaciju preko zvučnih talasa, pa bi to možda bio ključ za bolje razumevanje drveća.

Nezamislivo je šta bi značilo kada bismo mogli da čujemo da li se bukve, hrastovi i smreke osećaju dobro ili im nešto fali. Ali do toga još nije došlo, istraživanja u ovoj oblasti su na samom početku.

Ipak, kada prilikom sledeće šetnje po šumi začujete tiho krckanje, razmislite da li je to zaista bio samo vetar ili…

Peter Voleben

Iz knjige Tajni život drveća

---

 

OTKRIVENA NOVA VRSTA BILJKE ZA SRBIJU…

Ekskluzivno: Otkrivena nova vrsta biljke za Srbiju – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.) na obroncima Stare planine

Tokom florističkih istraživanja na području istočne Srbije od strane botaničara Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, otkrivena je nova vrsta biljke za floru Srbije – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.).

Foto: M. Niketić

Efedru je sasvim slučajno, tokom prošlogodišnje florističke ekskurzije, pronašao dr Marjan Niketić, muzejski savetnik i ugledni srpski botaničar, u podnožju Stare planine u okolini Knjaževca, na zaštićenom području Parka prirode. Svoje otkriće nedavno je publikovao u naučnom časopisu Botanica Serbica.

Patuljasta efedra slučajno je otkrivena na svom prirodnom staništu, u maloj populaciji, na obroncima Stare planine u blizini Knjaževca. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki. Pripadnici grupe ovih biljaka su relikti i procenjuje se da su starosti od oko 250 miliona godina, što znači da su preci ovih biljaka nastali pre dinosaurusa, četinara i biljaka cvetnica.

U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L. Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem.
Iako je odavno poznato da su efedre rasprostranjene u toplijim i suvljim delovima Balkanskog poluostrva, pa i u susednim zemljama, za postojanje predstavnika ovog roda u flori Srbije nije bilo ni nagoveštaja.

Patuljasta efedra ima status retke i ugrožene vrste. Na osnovu IUCN kriterijuma (IUCN – The International Union for Conservation of Nature) populacija efedre u Srbiji procenjena je kao krajnje ugrožena. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje staništa, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.
________________________________________

Patuljasta efedra (Ephedra distachya L.)

Tokom juna 2017. godine stručnjaci Prirodnjačkog muzeja konstatovali su po prvi put prisustvo reliktne biljke efedre (Ephedra distachya L.) u Srbiji, ujedno i posebnog razreda (Gnetophyta) kojem pripada. Poređenja radi, u životinjskom carstvu posebnim razredima pripadaju kičmenjaci i insekti. Ove neobične zimzelene bezlisne žbunove sa crvenim bobicama, čije grane često vise preko stena, verovatno ste primetili u primorju gde raste nekoliko vrsta.
U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L.

Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem. Efedrin se koristi kao stimulans, supresant apetita, sredstvo za poboljšanje koncentracije, za tretiranje niskog pritiska uzrokovanog anestezijom, kao i za lečenje nosnog zagušenja (dekongestiv). Koncentracija efedrina je veoma mala kod evropskih vrsta, zbog čega se u narodnoj medicini koriste samo još u Kini gde rastu vrste sa bogatijim sadržajem ovog jedinjenja.

Pomenuta grupa biljaka kojoj ove vrste pripadaju drevnog je porekla i nastala je pre oko 250 miliona godina, što znači da je starija od dinosaurusa, četinara, cvetajućih biljaka, a prema nekim nagoveštajima od te grupe su se čak kasnije odvojili i ginkgo i cikas palme.

U jednom periodu, zbog ekspanzije biljaka cvetnica, čitavoj grupi je pretilo istrebljenje, ali su se ipak neke vrste kasnije promenile i prilagodile, delom zahvaljujući i efedrinu koji ih štiti od insekata, tako da je većina današnjih vrsta nastala nešto pre Ledenog doba.
Interesantno je da su ovi žbunovi često adaptirani na ekstremno sušne uslove sredine, gde druge biljke ne mogu da opstanu. Za potrebe razmnožavanja u pazuhu grana razvijaju se posebne strukture koje se nazivaju lažnim cvetovima, zbog čega je i u naučnim krugovima do nedavno postojala pogrešna teorija da i biljke cvetnice vode poreklo od iste linije. U pitanju su zapravo posebni organi koji su tokom evolucije nastali redukcijom čitavog skupa šišarki (tačnije strobilusa) i koji po građi donekle podsećaju na prave cvetove.

Vrste se često oprašuju vetrom, ali za neke od njih postoje posebni moljci koji su aktivni tokom noći kada se hrane slatkim nektarom, a zauzvrat prenose polen na druge jedinke efedre. Kod jedne primorske vrste nedavno je otkriveno da je lučenje slatkog nektara biljke u potpunom skladu sa mesečevim menama, što znači da je za vreme punog meseca, kada je vidljivost najbolja, najintenzivnije i izlučivanje. Ovakva pojava do sada nije bila zabeležena u biljnom carstvu.

U pitanju je polužbun visine do 10 (20) cm koji se oprašuje vetrom, kod kojeg postoje muške i ženske jedinke (kao npr. kod ginkga, tise i zelenike), od kojih ženske daju (lažne) crvene bobice (zapravo semena sa mesnatim omotačem).
Za razliku od poznatih mediteranskih efedri naša biljka vodi poreklo iz pustinjskih i polupustinjskih krajeva centralne Azije i pretpostavlja se da je naselila ove krajeve tokom Ledenog doba. U Aziji je česta na peščanim dinama, na slanom zemljištu i kao na kamenitom tlu, dok se na području Evrope (Mediteran do Atlantika) uglavnom sreće na peščanim plažama pored obala mora i okeana.

Po ekološkoj prilagodljivosti i tipu rasprostranjenju ova biljka je svakako jedinstvena u našoj i evropskoj flori. Ponekad zađe i dublje u kontinentalni deo kao npr. u Bugarskoj, gde se nalazi i najbliža populacija, udaljena svega dvadesetak kilometara od granice sa Srbijom. Biljka je u Srbiji nađena na stenovitom grebenu na kome dominiraju i žbunovi jorgovana, dok patuljasta efedra raste na veoma eksponiranim i golim partijama gde druge biljke teško opstaju. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki koje zbog prošlogodišnje suše nisu ’cvetale’ niti su razvile veoma dekorativne ’bobice’.

Zbog dugotrajne izloženosti sunčevim zracima uobičajeno je da su grane prošarane crvenkastim do narandžastim nijansama, ali su zbog ekstremne suše neke jedinke skoro dehidrirale što je dovelo do žute obojenosti. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove izuzetno retke i ugrožene vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.

Izvor: nhmbeo.rs

_____________________________________________________________________________________________

LEKOVITO KRVAVO DRVO…

Posebnu vrstu tikovog drveta koje raste na jugu Afrike, poznatu po lokalnim nazivima kiat, mukva ili muniga, ostatak sveta zbog karakterističnog soka koji teče unutar stabla naziva – krvavo drvo.

U nauci je poznato kao Pterocarpus angolensis.

Kada se stablo ili grana odseče, iz drveta obilno poteče gust tamnocrveni sok, čija je funkcija da oporavi drvo i zaceli ranu.

Crveni sok krvavog drveta se tradicionano koristi kao farba, ali i kao lekovito sredstvo.

Lokalno stanovništvo ga meša sa čistom mašću životinja i koristi kao kozmetičko sredstvo, a sam sok kao tradicionalni lek za mnoge bolesti krvi, očne bolesti, ubode, stomačne probleme, malariju i groznicu.

Veruje se da sok ovog drveta mladim majkama obezbeđuje obilje mleka.

Drvo mukve je veoma kvalitetno i cenjeno zbog svoje strukture, kao i svo drveće iz porodice tikovine.

Koristi se za izradu luksuznog nameštaja, lako se oblikuje i prima boje. Pošto se zbog niskog procenta vode veoma malo skuplja prilikom sušenja, naročito je pogodno za izradu brodova, kanua i podova u prostorijama sa visokim procentom vlage, poput bazena ili kupatila.

Raste od 12 do 18 metara u visinu i krase ga krošnja nalik kišobranu i veoma lepi žuti cvetovi.

Zbog visoke vrednosti na tržištu, stanovništvo centralne i južne Afrike danas nekontrolisano eksploatiše krvavo drvo, zbog čega je broj stabala u stalnom padu.

Izvor/Autor: ΜΕΔΙΑΣ

___________________________________________________________________________________________

JESENJE LEPOTICE…

Hrizanteme

Jesenja ruža-hrizantema je prava „zavodnica“ zbog svoje lepote i činjenice da ona cveta onda kad svo drugo cveće prestane i njene prelepe boje krase terase i dvorišta u prohladnim oktobarskim danima.

Hrizantema spada u značajne vrste rezanog cveća, koje se može neprekidno gajiti u otvorenom i zatvorenom prostoru.

Chrysanthemum sinense je biljka poreklom iz Kine i Japana, predstavlja genetsku osnovu za varijetete sa krupnim cvetovima hrizanteme. Chrysantemum indicum je takode mnogo cenjena i gajena vrsta.

Obe vrste zajednickim imenom nazivamo jesenje ruže.

Ima ih u velikom broju varijeteta i sorti. Boja cveta je: bela, žuta, ružičasta, crvena, svetloljubičasta, a može biti i dvobojna. Gaje se mnogobrojne baštenske vrste dendranteme koje se razlikuju uglavnom po visini i izgledu cveta. Ima jednostavnih, polupunih i punih cvetova raznih boja i oblika.

Neke nisu otporne na hladnoću, pa se mogu naći samo u staklenicima, ali postoji i veliki broj višegodišnjih varijeteta koji se mogu gajiti na otvorenom polju. Hrizantema je naročito pogodna za jesenju proizvodnju, mada se cvet može dobiti tokom cele godine. Gaji se pre svega za rezani cvet za aranžiranje buketa, venaca, cvetne korpice. Sve više se gaji kao saksijska biljka za dekoraciju prostorija, a naročito mnogo za groblja.

Baštenske hrizanteme zahtevaju dosta prostora, pa ih treba saditi na rastojanju oko 40 cm. Lepe su pojedinačno i u grupi, a efektne su i u kombinaciji sa drugim biljkama, naročito onim zimzelenim, što vrtu daje efektan zimski izgled.

Hrizanteme će takođe doprineti i izgledu grupacije listopadnih biljaka, koje zimi izgledaju prilično beživotno. Vrlo lepo izgledaju i bordure od ove biljke, a pojedinačni žbunovi mogu se formirati i u vidu malog drveta, zakidanjem terminalnog pupoljka glavne i odsecanjem donjih grana do željene visine krošnje. Ovakva biljka će naročito lepo izgledati u žardinjeri.

U zavisnosti od vrste i načina na koji se gaji, ova jesenja hrizantema u visinu raste 30-80 cm, a u širinu 30-50 cm. Njen koren je jako razvijen, stabljike su uspravne, dok su listovi jajastog oblika, rascepljeni. Dekorativna vrednost ove trajnice je u tome što cveta u jesen i zbog toga nije podesna za leje sa trajnicama koje cvetaju u leto.

Sadimo je pre svega u leju kao trajnicu koja cveta u jesen.

Izvor: Srbiju volimo

---

ZAŠTO, PITAJU SE MNOGE ŽENE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Evolucija (švaleracije) je kriva za sve
Pitanje je prastaro – šta to tera mnoge muškarce da varaju svoje žene? Može da se pita i obratno, ali ovde se bavimo samo muškom naravi. Jedan psiholog tvrdi da ima konačni odgovor. Zapravo, 27 odgovora.

Zašto, pitaju se milioni žena koje uhvate svog partnera u prevari i laži.

Isto pitanje je psiholog Martin Stjuart čuo hiljadama puta. „Bavio sam se opštim istraživanjem problema u emotivnim vezama. Ali dok sam radio na tome, od žena sam non-stop slušao: Mi samo hoćemo da znamo zašto nas muškarci varaju. Tako sam odlučio da to bude moja tema“, priča u razgovoru za DW Stjuart, šef odseka psihologije na katarskom koledžu Doha.

Studija je psihologa odvela u Veliku Britaniju gde je razgovarao sa 500 muškaraca u potrazi za odgovorom na jednostavno žensko pitanje. Čak 45 odsto njih je počinilo prevaru nekada u životu, 27 odsto priznaje da vara aktuelnu partnerku. I skoro svi su imali izgovore, nabraja Stjuart: Došlo mi je na tacni! Nemamo dovoljno seksa u vezi! Pa to je samo seks, i dalje volim svoju devojku! „Sa psihološkog gledišta, ovo nisu razlozi“, kaže Martin Stjuart.
Pravi razlozi, tvrdi psiholog, nalaze se u teoriji evolucije.

Osnovna ideja je da ponašanje današnjih jedinki ima duboke korene u prošlosti. Pravo pitanje bi, kaže naš sagovornik, bilo: zašto su muškarci u prošlosti varali? Na počecima ljudske vrste neko ponašanje je imitirano samo ukoliko je osiguravalo opstanak rase. Za muškarce je itekako imalo smisla da oplode nekoliko žena – tako su obezbeđivali da njihovi geni prežive.

Uzmi sve što ti život pruža

Stjuart planira da obavi slično ispitivanje sa ženama u glavnoj ulozi

Stjuart tvrdi da je evolucija stvorila različite vrste mozgova kod muškarca, da su svi manje-više skloni preljubi, ali iz raznih razloga. „Postoji 27 tipova muškaraca i žene bi trebalo da budu svesne sa kojim od njih su u vezi. Neki su skloniji varanju od drugih“, kaže ovaj psiholog.
Jedan tip je recimo oportunista – on nije u stanju da propusti ni jednu priliku koja mu se nudi. DW je razgovarao sa nekoliko Britanaca koji svi tvrde da su verni. Među njima je i Pol (40) koji ipak poznaje nekoliko idealnotipskih oportunista.

„Okolnosti su povoljne, božićna žurka recimo. Imaš brzopotezni seks gde god, jednostavno oboje su spustili gard, i to se desi! Na kraju se samo to i može reći – desilo se“, kaže Pol.

Drugi tip je manipulator. Stjuart ga definiše kao čoveka koji svaku situaciju pokušava da okrene u svoju korist, spreman je da obmane porodicu, partnerku i prijatelje, samo kako bi imao momentalnu satisfakciju. Ben iz Londona nam kaže da se nekoliko puta svađao sa prijateljem za kojeg misli da je manipulator. „On tvrdi recimo da, ukoliko ne zna dečka devojke sa kojom želi da se smuva, onda i nije važno što ona ima dečka.“

Ima nade za žene
Ipak Martin Stjuart nije ostavio ženski rod bez tračka nade. Njegova studija zaključuje da negde tamo postoje i dostojni muškarci. „Jedan primer je mister sigurni. Njegov cilj je da se uhvati u koštac sa svojim vrlinama i manama kako bi živeo pristojno. Postoje i vizionar, mislilac, porodični čovek…“
Za kraj pitamo Stjuarta kojem tipu on pripada? „O ne! To svi hoće da znaju, ali nikada nećete to izvući od mene!“
Autor: Lindzi Meling, London / nr
Urednik: Jakov Leon
Izvor:www.dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

IDIOKRATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

 On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije.

Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu? Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi. Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

 Tekst: Slobodan Bubnjević/elementarium.cpn.rs/  

________________________________________________________________________________________

MREŠĆENJE ČOVEČIJE RIBICE, PRVI PUT NA OČIGLED LJUDI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

ČOVEČIJA RIBICA POBUDILA INTERESOVANJE NAUČNIKA I POSETILACA

 Čovečija ribica, endemski stanovnik Postojnske jame ovih dana je ponovo pobudila veliko interesovanje naučne javnosti u svetu: u zamračenom akvarijumu prvi put je na očigled ljudi snela jajašca.

Jedna od stručnih saradnica Instituta za istraživanje krasa u Postojni je nekoliko dana ranije primetila da jedna životinjica koja se stisla uz zid akvarijuma, ima jako otekle ovarijume.

Biolog Slavko Polak je odmah upozorio zaposlene da se možda priprema nešto izvanredno, da će čovečija ribica omrestiti jajašca i da će iz njih izleći potomstvo – prvi put u dugoj istoriji na očigled ljudi i izvan mračnih prostora kraške jame.

Za sazrevanje jedanaest jajašca koliko ih je ribica omrestila, i za izleganje novog naraštaja čovečije ribice, treba da prođu tri meseca. Osoblje i svetska naučna javnost jedva čekaju taj trenutak.

Čovečija ribica u proseku živi 75, a neki pretpostavljaju i stotinu godina.

Plemić i istoričar Janez Vajkard Valvasor (1641–1693) je prvi opisao tu životinjicu jamskih dubina koju je Čarls Darvin 1859. godine uvrstio u knjigu „O poreklu vrsta“ pod nazivom Proteus anguinus.

Akvarijum u kojem živi „porodilja“ izdvojen je i pokriven kako bi buduća majka imalo što više mira i tame da bi izvela podmladak što iščekuju osoblje jame, brojni turisti i svetska nučna javnost.

Izvor :Beta/zelenasrbija.rs

---

 

ŽIVI MUZEJ ZA TRI KONTINENTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zašto se ostrvo Sokotra u indijskom okeanu smatra jedinstvenim centrom biodiverziteta na našoj planeti

Mnogi kažu da je čovečanstvo „zapucalo“ ka zvezdama, a da još do kraja nije spoznalo čega sve ima na planeti na kojoj je nastalo.

I dalje se otkriva mnogo toga u vezi sa živim svetom oko nas, što traži odgovore, ali postavi i postavlja mnoga druga.

Tako na Zemlji postoje tri područja, ne računajući Australiju, gde se može pronaći flora i fauna koje nema nigde više na svetu.
Za prva dva, čuli su i vrapci – Havaji i Galapagos su odavno poznati po jedinstvenom živom svetu, mada su Havaji daleko čuveniji kao turističko odredište. A ostrvo Sokotra, u Indijskom okeanu, poznato je kao „najvanzemaljskije mesto na zemlji„.
Ova pomalo rogobatna titula, iako možda nespretno formulisana, više je nego tačna.

Sedam stotina autohtonih biljnih i životinjskih vrsta tu postoji, a 37 odsto svih biljaka ne mogu se pronaći nigde drugde.

Blizu 90 odsto gmizavaca su takođe endemski, a jedina vrsta sisara koja je samonikla na Sokotri su slepi miševi.
Grci, Egipćani, Rimljani i drugi antički narodi bili su dobro upoznati sa čarima Sokotre, a znali su i da ih iskoriste.

Mirisne biljke poput tamjana, ili lekovite kao što je aloja (tri endemske vrste), bile su veoma cenjene i tražene u starom svetu. Smola zmajskog krvavog drveta (Dracaena cinnabari), za koju se, zbog jake crvene boje, verovalo da potiče od mitskih bljuvača vatre, i danas se koristi kao lek, ali i šminka. Meštani ga koriste kao narodni lek „za sve“, jer se pomoću njega vidaju rane, koristi se kao koagulant, protiv dijareje i ostalih dizenteričnih bolesti, i za ublažavanje groznice. U davna vremena, nazivana je „Aveljevom krvlju“, a i danas je arapski naziv Dammu-l-Akhnjain – „Krva dva brata“ (misli se na Kaina i Avelja). Zmajeva krv potiče sa još nekih drveća, prvenstevno iz rodova Croton, Dracaena, Daemonorops, Calamus rotang i Pterocarpus.

Ovaj najvažniji i možda najmanji centar biodiverziteta na svetu (ostrvo je jedva 133 sa 43 kilometra) i dalje zbunjuje biologe jedinstenom smešom elemenata bio-raznolikosti Evrope, Azije i Afrike. Jedinstvena flora se, naravno, nije misteriozno obrela na Sokotri.

Ostrvo se odvojilo od glavne mase super-kontinenta Gondvane, tokom miocena (od pre 23 do pre 5 miliona godina), i time sačuvalo vrste koje su u međuvremenu nestale u drugim krajevima. Kada je čuveni škotski botaničar Isak Bejli Belfur 1880. godine stigao na Sokotru, sigurno da nije očekivao ono što je zatekao – zabeležio je 500 vrsta biljaka, od kojih je 200 vrsta i 20 rodova nauka zabeležila po prvi put.

Brojne ekspedicije koje su kasnije usledile, otkrile su i opisale više vrsta ptica, takođe viđenih samo na malom ostrvu tajni. Tako, ono ima svog čvorka, vrapca, pa i zlatokrilu sokotransku zebu (Rhynchostruthus socotranus) i još četiri vrste ptica.
Ekspedicije su se nastavile i do današnjih dana, i gotovo svaka je otkrila još nešto novo. Belgijski biolog Kaj van Dam je prvi put otišao na Sokotru 1999. godine, a u kasnijim intervjuima jegovorio kako je njegova ekipa jednostavno skupljala nove vrste „usput“, pronalazeći prethodno neotkrivene guštere, puževe i insekte na obeleženim stazama kojima su se kretali. Nije bilo potrebe zalaziti u divljinu da bi se otkrilo i nekoliko novih vrsta na dan. On je nastavio da dolazi na Sokotru, proširivši istraživanje i na običaje i kulturu lokalnog stanovništva.

Preko 600 sela je razbacano po ostrvu, a gotovo svaki odrastao muškarac je naoružan. To bi u većini ljudskih zajednica bio preduslov za nametanje svoje volje ratom i snagom oružja, ali ovde to nije slučaj. Za razliku od ostatka sveta, ovde se nesporazumi rešavaju dogovorom između seoskih starešina. Možda se u tome i krije ključ bogatstva flore i faune, jer svesni ograničenosti prirodnih resursa na tako malom prostoru, stanovnici znaju da moraju da je sačuvaju kako bi i sami preživeli.

Zaštićeno područje
Sokotra je od jula 2008. na Uneskovoj listi zaštićenih područja, jer ni ovo jedinstveno ostrvo nije imuno na pošasti modernog doba. Mnogim vrstama prete klimatske promene, ali i vrstama koje su introdukovane (donete) na ostrvo, pa tako ispada da su koze nešto „najopasnije“, pošto ne mare baš šta brste. Uz sve to, naučnici nestrpljivo očekuju da se politička stabilnost vrati u Jemen, kako bi mogli da se još više posvete očuvanju jedne od poslednjih i najvećih oaza koje čovečanstvo ima.

ENDEMSKA SRBIJA
Uvno rečeno, i naša zemlja može da se pohvali značajnim biodiverzitetom, mada eslondemskih vrsta nema u izobilju. Postoji 197 biljnih endema u Srbiji, neki su karakteristični samo za Srbiju, neki za Balkan, ali se zbog stalne promene granica ova brojka vodi kao zvanična.

Najpoznatija je Pančićeva omorika, a tu su i planinski javor (Acer heldreichii), borika (Daphne blagayana), Pančićev odoljen (Valeriana pancicii)?!?!
Nažalost, pet endemskih vrsta zauvek je iščezlo i niko ih više neće videti – kragujevački slez (Althaea kragujevacensis), vranjski slez (Althea vranjensis), moravski vodeni orašak (Trapa annosa), kao i Pančićeva udovčica i Pančićev grahor.

Nekoliko naučnih izvora spominje pet endemskih vrsta ribe u našim rekama, ali preciznijih podataka o tome nema.

Miša Milosavljević

Izvor: zov.rs

___________________________________________________________________________________________

NA PTICE SE PUCA NEMILICE …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

PTIČJE CARSTVO ZAPADNE MORAVE

Na ovoj reci ornitolozi ove zime izbrojali čak 1.337 ptica više nego lani, iako se oko Trstenika na njih puca bez prekida

Ovčarsko-kablarska klisura: dve velike bele, jedna siva čaplja i veliki kormorani

Tokom akcije zimskog brojanja ptica vodenih staništa, sredinom januara, ornitolozi su obišli čitav tok Zapadne Morave, prešavši 220 kilometara od Požege do Stalaća.

Prepešačili su obale najduže srpske reke i ubeležili sve ptice zatečene na vodi ili oko nje. Takav popis stanovnika neba prvi put je sproveden u zimu prošle godine, s ciljem da se upoznaju prirodne vrednosti reke i priobalja, kao i ptice koje naseljavaju taj prostor u zimsko doba. Popis je sprovelo Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, sa 16 volontera iz naselja uz reku.

– Ovog januara na Zapadnoj Moravi izbrojali smo ukupno 7.281 jedinku od 22 vrste ptica vodenih staništa. U poređenju sa zimom 2012, sada je prebrojano 1.337 jedinki više i jedna vrsta više. Zabeleženo je pet vrsta kojih nije bilo prošle zime – bela pliska, planinska trepteljka, poljska eja, šarena utva i ćubasti gnjurac – ali sada nije bilo crne rode, velikog ronca i potočne pliske. Kao i ranije, ptice su najbrojnije na području Čačka i Kraljeva, a najmanje ih je na deonici od Trstenika do Kruševca – kaže Goran Nikolić, ornitolog i čuvar prirodnog dobra „Ovčarsko-kablarska klisura“.

Ubedljivo najbrojnije su patke gluvare (4.183 jedinke), slede veliki kormoran (1.480), patka krdža (520), obični galeb (323), mali gnjurac (188), siva čaplja (166), velika bela čaplja (126), mali kormoran (62), barska strnadica (54), liska (52), zviždara (44), vodomar (29), sprudnik pijukavac (25), barska kokica (sedam), ćubasti gnjurac i planinska trepteljka (po pet), labud grbac (četiri), čegrtuša (tri), šarena utva (dve) i po jedna bekasina, poljska eja i bela utva.

Po usvojenom planu rada, u izveštaj su unete isključivo ptice močvarice i vrste viđene samo u toku jednog dana obilaska deonice. Tako u popis nisu ušla naknadna, ali veoma zanimljiva posmatranja orla belorepana, velikog labuda, patke lastarke ili šiljkana na jezeru u Međuvršju, krajem januara. – Pored popisivanja ptica, beležene su i pojave koje ugrožavaju opstanak reke i njenog živog sveta, poput nekontrolisanog iskopavanja šljunka i peska, seče šuma u priobalju, zagađivanja, lova i krivolova. Po opstanak ptica posebno je pogubno uznemiravanje tokom nekontrolisanog zimskog lova pataka koje je zabeleženo na čitavom toku reke, izuzev na području Ovčarsko-kablarske klisure gde je lov zabranjen. Na pojedinim deonicama, od Trstenika do Kruševca recimo, pataka gotovo da nije ni bilo, jer se tamo na ptice nemilice puca od jutra do mraka – ističe Nikolić.

Ove godine vremenske prilike bile su naklonjene volonterima, pa su pored Zapadne Morave prvi put obišli i dve njene pritoke u čačanskom kraju, Dičinu i Čemernicu. Na obe rečice zabeleženo je sedam vrsta sa 210 jedinki, a najbrojnije su patka gluvara, barska strnadica, siva i velika bela čaplja.

Inače, u zaštićenom predelu izuzetnih odlika na Zapadnoj Moravi uzvodno od Čačka, trenutno živi 1.349 močvarica među kojima su najčešće patke gluvare, veliki crni kormorani, mali gnjurci i liske.    izvor: zelenamrezapcinjskogokruga

priredio: Bora*S

foto:peratravel

foto:tattoo.co.gp

foto:haoss.org

POBEĆI NEGDE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

Jedan od mogućih razloga za bekstvo iz štale ovog  pametnog lepotana, može biti, da je pročitao vest (u prilogu) o događajima u jednom švedskom Zoo vrtu.

Konj jednostavno više nije želeo da bude zatočen u štali, pa je preduzeo konkretne radnje na putu ka slobodi. Prepreke u vidu nekoliko brava nisu predstavljale naročit problem.

No, pored preduzimljivosti i veštine, moj je junak demonstrirao i neverovatnu solidarnost (šta to beše, čoveče?).

Pre nego je sam „otišao u slobodu“, otključao je i vrata  svojih prijatelja.

Bora*S

---

 izvor:You Tube

---

ZAPOSLENI U ŠVEDSKOM ZOOLOŠKOM VRTU POJELI NA ZABAVI DVE DIVLJE ŽIVOTINJE

Direktori zoološkog vrta u Švedskoj, optuženi su da su ispekli i poslužili dve životinje iz vrta na zabavi za zaposlene koju su organizovali. Razlog za ovaj „meni“ je, navodno, finansijske prirode.

Direktori zoološkog vrta „Parken“ u Eskiltunu, zapadno od Stokholma, odlučili su da na meni zabave zaposlenih stave dve divlje životinje iz svog vrta. Razlog za ovaj skandalozni čin je, navodno, finansijske prirode, piše „The Daily Mail“, jer više nisu mogli da priušte da ih drže.

Jedan od radnika ovog zoološkog vrta izjavio je da je video kako njegove kolege kasape životinje, ali nije mu bilo ni na kraj pameti da će ih služiti nekoliko sati kasnije na zabavi.

– Sve je bilo u redu sa mesom i svi smo mislili da je potpuno normalno da ga pojedemo – izjavio je jedan od radnika.

Direktor vrta, Torbjorn Bergaval porekao je ove optužbe rekavši da neko namerno pokušava da zoološkom vrtu stvori loš ugled, jer ovo nije prvi put da se „Parken“ našao na naslovnicama.

Prošle godine, osoblje je optuženo za uzimanje novca od posetilaca za očuvanje ugroženih vrsta, dok su u stvari, taj novac koristili za isplaćivanje dnevnica. Takođe su postojale sumnje da su namerno uspavali dva kuguara, koji su ugrožena vrsta, da bi napravili mesta za neke „spektakularnije“ životinje, prenosi „24 sata„.

Zoološki vrt je kasnije tvrdio da su kuguari uginuli zbog zdravstvenih razloga. 

  izvor:www.nadlanu.com

---

priredio: Bora*S

KAKO NAS ONE UDARAJU ISPOD POJASA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________

TO ME BAŠ PODSEĆA

 Zamislite sebe kako sedite na senovitoj terasi,

I kako je kraj vas devojka koja vas uzbuđuje više no

          sve što njen otac ima u kasi.

Letnja je noć takva da prosto oblizujete prste,

A mesečina vas podseća na to da je „voleti“ glagol

          prelazne vrste.

Stežete joj šaku, koja ne uzmiče ma kol’ko da ste je

           Stisli,

I posle ćutanja punog romantike pitate je šta misli,

A ona se trgne i vrati iz mesečinom okupanih

           daljina do tog senovitog balkona,

I kaže Oh, baš sam se pitala koliko je bambusovih

            mladica na dan potrebno da bi se nahranilo slonče

           velikog slona.

Ili stojite s njom na bregu i posmatrate zimski zalazak

           sunca,

I sve je, kao stranica iz ljubavnog romana neke

          severnjačke književnice,

          lepo do vrhunca,

Pa je zagrlite oko pasa i otvorite pred njom srce, i to

          tako da bi vam na majstorski zgusnutoj emotivnosti

          mogao pozavideti Kits ili Šeli,

A posle ćutanja punog romantike tek vam ona kaže

          Zaboravila sam da naručim limun, neće mi valjati

          kokteli.

Ili ste joj u sumračnoj gostinskoj sobi postavili

           najsudbonosnije pitanje, koje kao da se ispilelo iz

           Eshilove „Orestije“,

A posle ćutanja punog romantike ona vam odvraća

           Sve mi se čini da bi ovaj stočić bolje stajao tamo

gde je onaj stočić, ali gde bih onda smestila onaj

stočić, imate neke sugestije?

Eto tako nas one udaraju ispod pojasa, takve smo vam

mi sreće,

Jer nije stvar u tome što im ništa nije sveto, nego što u

svakom svetom trenutku

uvek misle na nešto treće.

                                                                                                                      Ogden Neš

RANJENI ORAO…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

Krstić pronašao ranjenog krstaša

Mladunca najugroženije ptice grabljivice u Srbiji, orla krstaša, ranjenog metkom u krilo, u progarskoj njivi pronašao Srđan Krstić. Posle mesec dana brige najzad je našao ustanovu gde će ranjenom ptiću biti ukazana pomoć

Orao je smešten u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, još se ne zna da li je ženka ili mužjak (Foto A. Vasiljević)

Orao krstaš, simbol carskih rimskih legija, najugroženija je ptica grabljivica u Srbiji.

U našoj zemlji postoje svega tri para. Pretpostavlja se da su se ove godine izlegla tri mladunca, a jednog ranjenog, pogođenog metkom u levo krilo, pronašao je na njivi u Progaru Srđan Krstić. Tridesetak dana brinuo se o povređenom ptiću, hranio ga i tražio neku stručnu ustanovu koja bi preuzela brigu o orliću. Pre nekoliko dana stupio je u kontakt sa Fondacijom za zaštitu ptica grabljivica – aktivisti ove organizacije odmah su preuzeli mladunca i smestili ga na Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

Prema prvim procenama, ptić će nažalost najverovatnije ostati bez levog krila. Biće udomljen u subotičkom Zoološkom vrtu i biti sačuvan za reprodukciju.

– Orla sam prvi put video kada sam početkom novembra od kuće, iz Surčina, krenuo na posao, jer radim u PKB-u. Bio je u brazdi na jednoj njivi u Progaru. Kada sam se posle nekoliko sati vraćao kući, zatekao sam ga na drumu. Zaustavio sam traktor i uspeo da ga uhvatim, nije mogao da poleti. Doneo sam ga kući i smestio u šupu. Hranio sam ga komadima piletine. On ima tako snažan kljun da uopšte nije bilo potrebno da mu je seckam na komadiće. U početku nisam znao da je u pitanju izdanak tako retke ptičje vrste. Komšija i ja smo ga identifikovali pomoću fotografija orla krstaša koje smo pronašli na internetu – objašnjava Srđan Krstić.

On i njegova ćerka Sanja svakodnevno su se starali o orliću, obilazili ga u šupi i hranili ga.

– Nije mi baš jeo iz ruke, ali je čim bi me čuo da ulazim, prilazio bi po hranu. Kada su ljudi iz Fondacije za zaštitu ptica grabljivica došli po njega, bilo mi je mnogo teško, steglo me je u grlu – priča Krstić.

Prema rečima dr Saše Marinkovića, sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, orao je najverovatnije pogođen dok je leteo nad atarom Surčina.

Marinković ističe da je jedan od glavnih razloga za nestanak krstaša neumeren lov.

– Ako prevladamo običaj da se ubija sve što se misli da je štetočina, sačuvaćemo ovu vrstu – kaže Marinković.

Još ne zna da li je ranjeni orao ženka ili mužjak.

– Kod orla se mužjaci i ženke ne razlikuju po spoljašnjem izgledu. Uglavnom je kod grabljivica ženka krupnija od mužjaka, ali to nije pravilo. Pol se najsigurnije utvrđuje iz uzorka krvi. U slučaju da bude ženka, ime će joj biti Sanja, po ćerki Srđana Krstića, koji je našao pticu. Ako bude mužjak, zvaće se Cezar – napominje Irena Hribšek, asistent u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

 ————————————————————-

Orao jeo iz ruke

Mladunac krstaša smešten je za sada u zaštićenom prostoru. Još je pomalo uplašen, ali pogled carske ptice uliva strahopoštovanje, čak i u privremenom zatočeništvu.

Videvši da se ekipa „Politike” sprema da ga fotografiše, lukavo se izvalio na leđa i „glumio” da je mrtav. Živnuo je, ipak, kada mu je Saša Marinković pod kljun doneo komade mlevenog mesa. Onako izvaljen na leđa jeo ih je halapljivo iz Sašine ruke.

——————————————————————-

Carski orao simbol velikog Rima

Orao krstaš je grabljivica, hrani se sitnim životinjama, zečevima, tekunicama (glodari koji žive po livadama), a ume da uhvati i poneku kokošku. Raspon krila mu je veći od dva metra. Gnezdi se u nizijama, na drveću.

Sada ga ima samo na Fruškoj gori, a nekada ga je bilo i u Deliblatskoj peščari, po celoj Vojvodini, u Pomoravlju.

– Krstaša još zovu i Carski orao. Simbol je Rimskog carstva i rimskih legija. Gde god se pojavljivao lik ovog orla znalo se da je ta teritorija deo velikog Rima – ističe dr Saša Marinković.

Branka Vasiljević/politika.rs (objavljeno: 05.12.2012.)

ODBRANIMO (makar) AUTOHTONE SRPSKE ŠLJIVE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

POZIV NA ODBRANU AUTOHTONIH SRPSKIH VRSTA ŠLJIVA

Pozivamo vas da zajedno stanemo u odbranu naših Požegača, Ranki, Madžarki, Džanarinki, Drenovki, Šumadinki, Ranovača, Salašarki, Čokešinki, Crvenjača od američkog patenta “Medeno slatke” GMO ponude koja nam stiže sa predstavnicima ambasade SAD i dr Ralph Skorza (Ralph Scorza, istraživač Odseka za poljoprivredu SAD) na predavanje u utorak 25. septembra u 14.30 u kancelariji br. 14, kabinet za međunarodnu saradnju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Na oglednim pacovima koji su hranjeni genetski modifikovanom šljivom javlja se agresivni tumor jetre koji brzo napreduje. Ne postoji ni jedna dugoročna naučna studija koja bi potvrdila zdravstvenu bezbednost ovakve šljive.

Prof. Džo Kumins sa fakulteta Zapadni Ontario iz Kanade, upozorava da nasilno unošenje genetskog materijala bakterije u šljivu, a ti geni su inače su odgovorni za otpornost na antibiotike, nosi i velike rizike. Lišćem, korom, cvetovima ovakve šljive, genetski modifikovan materijal preneće se na bakterije zemljišta a time i u bakterije koje nastanjuju životinje i čoveka. Osim toga virus koji se takođe koristi u procesu dizajniranja GM šljive, mozaički virus karfiola, može inicirati genetičku rekombinaciju, razmenu genetskog materijala virusa šarke i drugih virusa koji napadaju biljku.

Na taj način se stvaraju sasvim novi virusi koji su nepredvidljiva opasnost, a mogu da napadnu i drugo voće. Na oglednim pacovima GMO šljiva izaziva tumor jetre koji brzo napreduje…

Sa godišnjom proizvodnjom domaće šljive većom od 600.000 tona, Srbija je već danas u svetskom vrhu! Da li neko treba da uči srpskog seljaka kako se uzgajaju šljive? Vidi link: http://www.agrif.bg.ac.rs/events/view/151 Zainteresovani članovi FB grupa koji podržavaju inicijative za očuvanje starih semenih vrsta, mogu da proslede svoj komentar za konkretnu akciju u formi komentara, ispod ovog posta, kao i da unesu svoj e- mail, kako bi pratili nove objave na ovom blogu. HVALA!

Izvor: cuvarisemena.wordpress.com

---

O ULIZICAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

„Ulizice – to su za mene najgori ljudi na svijetu, najštetniji, najpokvareniji.

Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi vjerni svakoj državi, kao kurve nevjerni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi.

Dok njih bude nema sreće na svijetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrijednost.“

Meša Selimović

---

ŽIVA PLOVEĆA KRSTARICA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

PLAVI KIT  – BALAENOPTERA MUSCULU

Plavi kitovi su najveće životinje na planeti od kada se zna za njih. Ovi veličanstveni morski sisari mogu biti dugi do 30 metara, a teški i do 200 tona. Njihov jezik je težak kao jedan slon, a srce kita je veličine automobila.

 Plavi kitovi narastaju do tih zapanjujućih dimenzija hraneći se isključivo sitnim živim bićima kao što su planktoni i račići. Tokom određenog perioda u godini, jedan odrasli plavi kit pojede oko 4 tone račića dnevno.

Kitovi se hrane tako što prvo zagrabe ogromnu količinu vode u svoja usta i nakon toga svojim snažnim jezikom potiskuju vodu kroz „filtere“ sa bočnih strana usta i kada izbacu svu vodu, hrana koja je ostala u ustima ubrzo završava u stomaku kita.

PLavi kitovi su tamno plavi pod vodom, ali na površini njihov kolorit je išaran plavo sivom kombinacijom.

Ima šitoku, ravnu i dugu glavu, telo mu se zužava prema repu i završava se velikim trouglastim repnim perajem.

 Žive u svim svetskim okeanima, povremeno plivaju u malim grupama ali najčešće sami ili u parovima. Često provode leta u polarnim vodama hraneći se, a kada dodje zima najčešće su oko ekvatora.

Ove graciozne plivajuće krstarice kreću se brzinom od 8 km na čas, ali ubrzanje im je oko 32 km na čas kada su uznemireni. Svrstavaju se u jedne od najglasnijih životinja na planeti. Emituju seriju impulsa za koje se veruje da u dobrim uslovima kitovi čuju jedni druge i do neverovatnih 1600 kilometara daljine. Naučnici veruju da te vokalne sposobnosti ne koriste samo za komunikaciju nego i kao sonar da bi odredili dubinu i reljef dna.

Bebe plavog kita kada se rode, već su svrstane u najveće bebe na svetu. Posle skoro godinu dana provedenih u utrobi svoje majke mladunče se rađa sa 3 tone težine i dužine do 8 metara. Ono sisa majčino mleko i svakog dana dobija oko 90 kg težine u prvoj godini svog života.

Kitovi su životinje koje najduže žive na Zemlji. Naučnici su otkrili da na uginulom kitu mogu da se prebroje slojevi naslaga i tako utvrdi koliko je star. Utvrdili su da je jedan primerak bio star 110 godina. Prosečan životni vek se procenjuje na oko 80 do 90 godina.

 Veruje se da oko 10 do 25 hiljada plavih kitova još uvek pliva okeanima, ali agresivan lov tokom 1900-tih godina zbog masti doveli si kitove do ivice istrebljenja. Između 1900. i sredine 1960-ih, oko 360 000 plavih kitova je poklano. Konačno su, 1966. godine došli pod međunarodnu zaštitu ali je od tada broj populacije za nijansu povećan.

Plavi kitovi imaju malo predatora, ali se zna da ih napadaju bele ajkule i kitovi ubice ali mnogo ih strada i prilikom susreta sa velikim brodovima. Trenutno su klasifikovani kao ugrožena vrsta i to na crvenoj listi IUCN.

Reference: blogrs.info/

Priredio: Bora*S