ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Foto ilustracija: Bora*S

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor teksta: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________

S vremena na vreme – Biblijska tema


Priredio: Bora*S

BAJKAL, SVETO MORE SIBIRA…

tamoiovde-logo

 Zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa (prvi deo)

Sedeo sam u sred Sibira na obali nemirne Angare, ćerke starog Bajkala, i čeznuo za tihim Donom. Za onim vratancima kroz koje, iz stočnog dvorišta Melehovih, staza vodi pravo do Dona i kroz koje je Aksjuša Astahova, noseći u ruci kofu za vodu, malo – malo pa zamicala ka reci, sve od puste želje da je odozgo ugleda Griška, Šolohovljev.

bajkal-6-750x563Dole, plava i vitka Angara, tekla je ka dragom Jeniseju, sa kojim je davno nekad, govori legenda sa Bajkala, čežnjom spojena, i sa njim, tako, sve do Severnog ledenog okeana.

Sat, dva kasnije, u salonu knjeginje Marije Volkonske, u kući kneza Volkonskog, na kraju sibirskog grada Irkutska, slušao sam priču o čežnji i nadi.

O tome kako je knjeginja Marija, generalska ćerka, ni časa ne časeći, iz Moskve stigla u Sibir, u Irkutsk za svojim voljenim mužem, knezom Sergejom, dekabristom, carskim prognanikom… On kao carski zatočenik, ona za njim, dobrovoljno…

bajkal-68-300x290I u susednoj odaji kuće Volkonskih, odmah pored belog, drvenog paradnog stepeništa, pričalo se o neugasloj čežnji.

O Kamili Petrovnoj Ivoševoj, koju je, kao i Mariju, ta ista čežnja dovela do Sibira da se u zatvorskoj ćeliji venča sa okovanim mužem, carskim prognanikom, da u ćeliji, uz muža, dobrovoljno ostane narednih godinu dana, i da posle, majci u Moskvu, napiše: – Cela godina prošla mi je kao najsrećniji dan…

Umesto leda i snega, pustih prostranstava tajge i beskrajne stepe, u Sibiru dočekale su me priče o čežnjama i nemirima tako uobičajenim i ljudskim.

bajkal-5-297x300Gledao sam čarobnu Angaru, a srce me vuklo Donu… Te puste i beskrajne, nemirne dubodoline ljudske duše, i neispitane, pune iznenađenja, kao sibirske reke i planine…

Jesenjeg ranog popodneva, na aerodromu u Irkutsku, posle šest sati leta od Moskve, 6.000 kilometara preko Urala i azijskih stepa, bezmalo do mongolske granice, video sam srce Sibira.

Odozgo, sa neba, bila je to zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa, beskrajno dugih, snegom ogrnutih planinskih venaca, dole, na aerodromu, zemlja hladnog vetra koji je brijao pistu, i sibirskih brvnara, šarenih, ukrašenih prozora, koje su se pod niskim oblacima gubile među belim brezama po okolnim brežuljcima.

bajkal-7-750x563S neba, pali smo u daleku nepoznatu zemlju, u Irkutsk, grad na Angari, centar ruske oblasti velike kao Britanija i Francuska zajedno, u kome živi 700.000 stanovnika.

Glavnom irkutskom ulicom, prostranim bulevarom, širokim kao beskrajne tajge oko grada, dugim sedam kilometara, u kasno popodne i nema mnogo vozila.

Projuri po koja limuzina sa zatamnjenim staklima i volanom na desnoj strani, po neka “lada” zamakne u sporednu ulicu, među blokove sivih socrealističkih zgrada, oronulih fasada, građenih sve nalik jedna drugoj…

bajkal-409-256x300 U jednoj od sporednih ulica, na putu ka kući kneza Volkonskog, sa strane ostane i spomenik Lenjinu, a odmah iza, u ušorenoj uličici već su naređane sibirske kuće, jarkim bojama izmolovanih spoljnih zidova i prozora, sivih krovova, svaka sa tek malom okućnicom, i ogradom koja zaklanja pogled u dvorište.

Kuća kneza Volkonskog građena je od drveta, još pre 170 godina u selu Urik, u stepi iza grada, pa je onda rasklopljena i na lađama preneta u Irkutsk, da bude dom kneza Volkonskog i njegove porodice, tek pošto je, kao dekabrista, carev protivnik, knez u Sibiru odrobijao deset godina teškog rada i pošto je stekao malo slobodice.

Kada je 1856. godine knez amnestiran, ostavio Irkutsk i vratio se u Moskvu, svom starom domu, kuću je kupio bogati trgovac, kasnije je bila dom ratne siročadi, pa kasarna kozaka, u vreme Staljina dom za ravno 20 ruskih porodica, a sada je muzej dekabrista, osiromašenih plemića koji su se 1818. godine digli protiv cara, 1825. u krvi poraženi, jedni povešani, drugi proterani u Sibir. Jedna kuća, a čitava istorija Sibira u njoj.

Zoran Šaponjić

(iz knjige „Ljubomirova zemlja“)
Izvor: iskra.co

_________________________________________________________________________________________

USPOMENA NA LJUDE U LANCIMA…

tamoiovde-logo

Ostrvo Goree

Malo ostrvo Goree, smešteno na 2 km od obale Dakara u Senegalu, čuva sećanje na najsuroviji period u istoriji ljudske civilizacije. Kroz njega su tokom tri veka prošle stotine hiljada robova na putu za Ameriku.

1760Od XVI do XIX veka, ostrvo Goree je bilo najveći trgovinski centar robovima na afričkom kontinentu. Mala površina od samo 0,17 km2 i izolovanost nudili su idealne uslove za kontrolu zarobljenika koji, okruženi izuzetno dubokim morem, nisu imali gde da pobegnu.

Prvi doseljenici, Portugalci, stigli su na ostrvo 1444. godine. Holanđani su ga pokorili 1588, i u naredna dva veka vlast su naizmenično preuzimali Holanđani, Britanci i Francuzi. Konačno, vlast je 1817 trajno preuzela Francuska, sve do uspostavljanja nezavisnosti Senegala 1960. godine.

Između 1536. i 1848. godine ostrvo je bilo aktivan centar trgovine robovima. Tokom 1776. godine, Holanđani su sagradili neslavnu prvu Kuću robova, jednu od retkih sačuvanih do danas.

Kuće su bile podeljene na ćelije veličine samo 7 m2, u koje je smeštano i do 20 muških robova. Žene i deca su smeštani u poseban deo kuća, a mlade devojke su čuvane odvojeno i često zlostavljane od strane trgovaca.ostrvo_goree

Robovi su u ćelijama držani u sedećem položaju, leđima uz zid, sa lancima i okovima oko vrata i ruku.

Hranjeni su jednom dnevno, i jednom dnevno su mogli na kratko da napuste ćeliju i obave osnovne potrebe.

Uslovi u kojima su živeli su bili neopisivo surovi i nehigijenski, pa su bolest i smrt bile česti posetioci ovog ostrva.

Robovi su u ćelijama nekada provodili i po tri meseca, iščekujući novi pazarni dan, kada su izvođeni na procenu i prodaju. Prodavci bi ih isterivali u dvorište okruženo zgradama, sa čijih su ih balkona kupci posmatrali i pregovarali cene.

Nakon trgovine, kupljeni robovi su napuštali ostrvo kroz Vrata bez povratka smeštena na delu ostrva koje gleda na Atlantski okean. Tu bi ih ukrcali na brodove i transportovali do konačnog odredišta.

r4iohkc6Na ostrvu Goree danas živi 1300 stanovnika, a svakodnevno ga posećuje veliki broj istraživača i turista. Atmosfera je izuzetno mirna, nalik hodočasničkoj. Na ostrvu nema modernih građevina, automobila ni kriminala.

Originalna arhitektura, koju čine kuće ubogih robovskih četvrti i luksuzne kuće trgovaca robljem, do danas je potpuno sačuvana. Od 1962. godine, kada je počelo preuređenje ostrva u muzej, Goree je spomenik ljudske patnje i utočište za pomirenje.

Od 1978. godine, ostrvo je upisano u UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.
Autor Mirjana

Foto: Galerija
Izvor: medias.rs

_________________________________________________________________________________________

JEZERO MAĐORE, LEPŠE OD MORA…

tamoiovde-logo

Mađore: Jedino jezero lepše od mora

Ništa vas ne može pripremiti na prvi susret s veličanstvenim jezerom Mađore u Italiji.

madjore-1788710606Jezero se uglavnom nije nalazilo na utabanim turističkim stazama sve do 1906. kada je tunel Simplon u Alpima omogućio prolazak Orijent Ekspresa.

Doslovno preko noći njegove obale počele su da se pune pripadnicima evropske elite, koji su počeli da grade veličanstvene nekretnine. Neke od njih i dalje su naseljene, ali su neke danas napuštene i u gotovo ruševnom stanju.

Stresa, gradić koji je i dalje zatočen u nekom prošlom vremenu, dugo je bila nezvanična prestonica zapadne obale jezera. Prepun je grandioznih hotela napravljenih u baroknom stilu čija bi fasada lako mogla da posluži kao kulisa za neku od Pučinijevih opera.

Najveći je Grand Hotel des Iles Borromees sa ogromnim kristalnim lusterima u kom je boravio, tada 19-godišnji, Ernest Hemingvej dok se oporavljao od ranjavanja na italijanskom frontu.

madjore1-1030434307Prva među jednakima u palatama Strese pripada porodici Boromeo i nalazi se na ostrvcu Isola Bela na deset minuta vožnje čamcem.

Još jedna izuzetna destinacija do koje se stiže čamcem je Peskatori, ribarsko ostrvo koje možete peške obići za deset minuta, ali tu šetnju sigurno nećete zaboraviti.

Jezero Mađore je ogromno i seže sve do Lokarna u Švajcarskoj, pa njegovu okolinu možete obilaziti sigurno desetak dana, a da vam ni u jednom trenutku ne bude dosadno.

Ako se malo odmaknete od obale i vozite oko dvadeset minuta ka Alpima, možete doći do manjeg jezera Orta uz koji je nikao grad Orta San Đulio sa kaldrmisanim ulicama, fasadama u boji starog parmezana i predivnim kafićima u kojima možete popiti fantastičan espreso.

madjore2-2073289156U blizini Mađorea je i Kastiljone Olona, prelepa kapela u potpunosti ukrašena freskama renesansnog majstora Masolina da Panikala, od kojih je najpoznatija Usekovanje glave svetog Jovana koje gleda “ledena” Saloma.

Zbog vlažne i tople klime gradinari su uspevali da urede neverovatno lepe bašte.

Osim egzotičnih biljaka, one su prepune i raznih kitnjastih statua, pa ako vam dosadi izležavanje na plaži, a ne obilaze vam se mestašca uz obalu, dan možete provesti u hladovini velikih stabala čitajući neku dobru knjigu.
Izvor:aah.rs

_________________________________________________________________________________________

REKE SU PRESUŠILE, JEZERO ISPARILO, ALI…

tamoiovde-logo

Prelepa jezera pustinje Ubari, Libija

Pustinja-Ubari-9Pustinja Ubari, poznata kao Idehan Ubari i Peščano more Ubari, je hiper-suva regija jugozapadne Libije prekrivena peščanim dinama koje zauzimaju površinu od oko 58.000 km².

Pustinja-Ubari-1

No, pre 200.000 godina, ovo je bilo vlažno i plodno područje s puno kiše i reka koje su hranile ogromno jezero (Megafezzan) veličine Češke.

Tokom vlažnih razdoblja jezero je zauzimalo površinu od 120.000 kvadratnih kilometara.

Usled klimatskih promena koje su se desile pre između 3.000 do 5.000 godina reke su presušile, a jezero isparilo.

Pustinja-Ubari-2Ipak, tragovi ovog ogromnog jezera su i dalje prisutni u obliku prelepih mikro jezera raštrkanih između visokih dina.

U pustinji Ubari trenutno postoji oko 20 jezera okruženih palmama i vegetacijom – prekrasne oaze koje izgledaju kao anomalija u oštrom pustinjskom okruženju.

___________________________________________________________________________________

Pustinja-Ubari-3Pustinja-Ubari-4

___________________________________________________________________________________

Pustinja-Ubari-5Pustinja-Ubari-6

____________________________________________________________________________________

Pustinja-Ubari-7Pustinja-Ubari-8

_____________________________________________________________________________________

Izvor: pixelizam.com

____________________________________________________________________________________

PRIČA O DVA ATOLA…

tamoiovde-logo

Jedan od dva atola, sićušnih delova francuske teritorije, zaturenih negde između Madagaskara i Južnoafričke Republike, pruža zelenim morskim kornjačama utočište za razmnožavanje. Drugi je boravište galapagoskih ajkula

images-2015-05-600450_atoli_622701378

Foto: Tomas Pešak

Zamislite dve gromade stena kako plešu.

E, otprilike tako izgleda parenje između zelenih kornjača: dva orijaša, poput nekih sumo rvača, okačeni jedno drugom o oklop, tromo veslaju kroz kristalno bistru vodu koralnog grebena.

Reč je o grebenu koji opasuje ostrvo Evropa, uz jugozapadnu obalu Madagaskara, gde se svake godine okupi po 10.000 ženki zelenih kornjača da bi se parile, a zatim izašle na obalu da polože jaja.

Zelene kornjače imaju strategiju reprodukcije zvanu „ko pre devojci”, odnosno mužjaci se grabe da se spare sa što više ženki. Umesto da troše energiju na odbranu teritorije i me¬đusobne dvoboje, jedini cilj mužjaka jeste da na¬đu slobodnu ženku ili da se umešaju i prekinu parenje koje je već u toku. Mužjaci imaju velike kandže na svojim perajima i repu, koje im služe da se prikače ženkama za oklop. Kad se jedan okači o ženku, drugi pokušavaju da ga zbace sa nje i pritom često ujedaju i zadaju rane oboma.

Ponekad se dešava da se hormonima zaslepljeni rival okači o oklop mužjaka koji je već na ženki. „To bez sumnje ne vodi ničemu”, kaže morski biolog Volas Nikols. On je vi¬đao da se čak po četiri mužjaka okače jedan drugome za oklop. „Kada tako nešto vidimo kod kišnih glista u bašti, jedva da obraćamo pažnju”, kaže on. „Ali sa kornjačama teškim po 180 kila to je pravi cirkus.”

Ipak, malo je ljudi koji imaju prilike da gledaju ovaj cirkus na ostrvu Evropa. Ovo ostrvo je prirodni rezervat i njegove vode su zaštićene. Kao i susedno ostrvo Basas da Indija, koje leži na oko 110 kilometara dalje prema severozapadu, ono je deo takozvanih Rasutih ostrva, pet tačkica zemlje koje okružuju Madagaskar poput meseca. Danas su to samo ostaci nekada moćne francuske kolonijalne imperije, ali na njima se i dalje vije trobojka jer pripadaju francuskim južnim i antarktičkim zemljama.

:
Francuski suverenitet, iako ga osporavaju Madagaskar i neke druge zemlje, ima pre svega strateški značaj. Ukupna površina kopna na Rasutim ostrvima iznosi svega 44 kvadratna kilometra, ali njihova zajednička ekskluzivna ekonomska zona je 15.000 puta veća, što je površina okeana veličine jednog Teksasa ili Francuske.

Ono što je najvažnije za biodiverzitet na ovim ostrvima jeste to da Francuska ne dozvoljava ilegalni ribolov i lov na kornjače. Na većini ostrva, uključujući i Evropu, postoje vojni garnizoni i žandarmerija, a njihovim vodama patroliraju brodovi francuske mornarice.

Mada Evropa i Basas da Indija leže blizu jedno drugog u sredini Mozambičkog kanala, ova dva ostrva se mnogo razlikuju. Evropa je pokrivena grmljem i utočište je ne samo za morske kornjače već i za milione morskih ptica koje se tu gnezde.

S druge strane, Basas je atol koji jedva da proviruje iz vode i ima lagunu veličine Menhetna koja vrvi od ajkula. I jedno i drugo ostrvo među poslednjim su ostacima zdravih morskih ekosistema u zapadnom delu Indijskog okeana – retke oaze divljine u inače opustošenom okeanu. „Gledana sa površine, ova ostrva ne izazivaju nikakav utisak – kao dve beznačajne tacke”, kaže morski biolog Tomas Pešak, koji je snimio fotografije za ovu reportažu. „Ali kad jednom zaronite dole, opčinjeni ste do kraja života.”

Ova dva ostrva zauzimaju površinu okeana čije nepovoljne struje i vrtlozi vekovima zadaju probleme moreplovcima. Savremeni morski biolozi pronašli su način da proučavaju ovaj ekosistem a da uopšte i ne ulaze u more. Zbog tesne ekološke povezanosti između morskih ptica i života u moru, oni koriste ptice kao indikatore za pučinske vrste kao što su tune. Mnoge morske ptice oslanjaju se na ove okeanske grabljivice da im isteraju plen na površinu, odakle mogu da ga pokupe svojim kljunom i kandžama.

:
Blune i čigre lete u jatima nisko nad površinom i prate kretanje riba pod vodom. Kad uzlete sa obale, razviju se u lepezu i drže jedna drugu na oku, tako da odmah reaguju čim neka od njih primeti plen. Druge pak vrste motre na ove prve, krstareci visoko u vazduhu, odakle im se pruža cela panorama. Fregate su neprikosnovene među visokoletacima. One su prave vazdušne akrobate koje jedre uz pomoć toplih vazdušnih struja. Sa visine od više od jednog kilometra one ne samo da prate morsku površinu već i niskoleteće ptice. Kada ugledaju plen, obruše se sa svojim crnim uglastim krilima raspona od dva metra i zgrabe lignju među talasima ili leteću ribu u vazduhu.

Na ostrvu Basas da Indija nema drveća na koje bi sletale morske ptice i nema peščanih žalova na kojima bi kornjače polagale jaja. Basas je mlad atol, koji se tek formira na svom matičnom vulkanu, čija se kupa uzdiže sa morskog dna na do skoro tri kilometra dubine. Iz vazduha izgleda kao neka plava okrugla činija, čiji je jedan deo okrnjen na severoistocnom obodu.

I dok Evropa ima mangrove i plitku lagunu koja u vreme oseke skoro presuši, Basas nema ni grančicu vegetacije, ali zato njegova laguna, duboka i do 14 metara, predstavlja džinovski tropski akvarijum pun mladih ajkula. Skoro sve pripadaju vrsti galapagoskih ajkula, koje se često sreću oko tropskih ostrva, ali retko gde u ovolikom broju.

Biolozi, za koje toliki broj galapagoskih ajkula predstavlja zagonetku, smatraju da je razlog u ograničenom broju staništa u relativno pustoj laguni Basasa, dok prisustvo mangrova i morskih trava u laguni Evrope pruža stanište i utočište i za druge vrste. Basas verovatno pruža jedinstven uvid u život ovih ajkula i predstavlja krajnje neuobičajen primer zdrave generacije podmlatka jedne vrlo eksploatisane vrste.

:
A kada se u vreme oseke voda povuče, ukažu se lengeri brodova koji su se ranijih vekova nasukali na greben Basasa. Portugalski jedrenjak od 900 tona „Santjago” prepolovio se kada se 1585. godine po mraku zario u greben. Zamislite taj užas putnika kad je počelo da svanjuje i kada su videli da im se brod sav raspao a da su čamci za spasavanje ili zdrobljeni ili otplutali daleko na pučinu.

Nastradalo je više od 400 ljudi, a tovar zlata i drugih dragocenosti kroz smrskanu utrobu broda iscureo je u okeanske dubine.
Ronioci su 1970-ih uspeli da nađu deo ovog blaga: srebrne novčiće, bronzani top, dragulje i jedan astrolab. Ali sve je to ništa u odnosu na pravo bogatstvo Basasa i Evrope – ne kovčezi s blagom iz starih jedrenjaka vec biodiverzitet koji buja na ovim sićušnim ostrvima.

Čest saradnik Kenedi Vorn specijalizovao se za priče o prirodi i ekologiji. Tomas Pešak je direktor za oblast zaštite pri fondaciji „Spasite naša mora”, koja je i inicirala fotografisanje ovih atola.
AUTOR: Kenedi Vorn

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

O! Pa da, snalažljive su nego šta…

KORNJAČA

Kornjačin pol, između dva fišbajna,

Za svakog praktično ostaje tajna.

Snalažljiva je, bogme, i zgodna:

U takvom škripcu-

Ipak je plodna.

O.Neš

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________