MALI PRINC – XXI poglavlje
Tada se pojavi lisica: -Dobar dan, reče lisica.
-Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa. -Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom… -Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa… -Ja sam lisica, reče lisica. -Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. Tako sam tužan… -Ne mogu da se igram sa tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena. -Ah! izvini, reče mali princ.
A onda razmislivši dodade: -Šta to znači „pripitomiti“? -Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš? -Tražim ljude reče mali princ.
Šta znači to pripitomiti. -Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljivi. Tražiš li kokoši? -Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to „pripitomiti“? -To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači „stvoriti veze…“ -Stvoriti veze?
-Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćes za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu…
-Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža…. mislim da me je pripitomila… -To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji… -Ah! to nije na Zemlji reče mali princ. Lisica je izgledala vrlo radoznala: -Na nekoj drugoj planeti? -Da. -Ima li lovaca na toj planeti? -Ne. -Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši? -Ne. -Nista nije savršeno, uzdahnu lisica. Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao: -Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je, dakle, pomalo dosadno.
krajičkom oka, a ti nećes ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćeš malo bliže…. Sutradan mali princ ponovo dođe. -Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spemim svoje srce…
Potrebni su čitavi obredi za to. -Šta je to obred? upita mali princ. -I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu.
A kad se dan rastanka približi: -Ah! reče lisica… Plakaću. -Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomimAli, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb.
Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu… Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa: -Molim te… pripitomi me, reče ona. -Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima. -Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!
-Šta treba da radim? upita mali princ. -Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te . -Naravno, reče lisica. -Ali ti ćes plakati, reče mali princ. -Naravno, reče lisica. -Znači, time nista ne dobijaš! -Dobijam, reče lisica, zbog boje žita. Zatim dodade: -Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže. -Vi uopste ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu. Ruže su se osećale veoma nelagodno. -Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas.
Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža. I on se vrati lisici. -Zbogom, reče joj on…
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
-Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio. -Vreme koje su uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom. -Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.
-Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Antoan de Sent-Egziperi
TAMOiOVDE 
Povratni ping: TREBA IMATI SVOJU RUŽU… | TAMOiOVDE
Povratni ping: POSEBNE I PRELEPE… | TAMOiOVDE
Povratni ping: NIJE TREBALO DA JE SLUŠAM… | TAMOiOVDE
Povratni ping: “MALI PRINC” PUNI 70 GODINA… |
Zaista ruza treba da bude odgovorna za emocionalnu ucenu…
Drago mi je da sam imala tu cast da dobijem da procitam ovo, a i kritiku…
Mogla bih mnogo toga da Vam osporim, ali to je vec ispricana prica, kada je neko pise pa ckilji, onda ne sagledava srcem i dusom…
Ruza preuzima ja bar tako mislim, svu odgovornost, i ni slucajno jedna takva lepota ne bi dozvolila da meszo ljubavi, upraznjava emocionalnu ucenu-
Gde si me danas nasao, i to bas sada kada pada kisa… Mali princ u kisnoj sezoni… Ne ide to sa mnom, potopicu svet…
Ponovo pocinjem da citam knjigu! (i ja tesko otvaram vas blog)
P.S. Vrlo tesko otvaram Tvoje stranice, verovatno zato sto imaju dosta sardzaja razlicitog tipa, a komp to ne moze lako da svari. Zato se prikljucujem citanju i komentarisanju kad god uspem da probijem barijeru sporosti i blokade pristupu Tvom blogu.
Tekst je probudio mnogo toga… :OK:
Moram još da dodam: tu se onda pridodaje i odgovornost za lisicu, jer i nju je pripitomio. I tako redom :-). Još drugačije gledano: zar nije dar dobiti šansu da budeš pripitomljen? Lisica je sama to sve lepo objasnila, zašto taj osećaj vredi uprkos suzama koje nosi rastanak .-).
Najjači deo knjige … za mene 🙂 I par ključnih rečenica, opet – za mene:
„Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu…“
„Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!“
„U cetiri sata bicu uzbudjena i uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce…“
„-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.“
„Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.“
Jedino sa čime se ne slažem je pitanje odgovornosti. Ipak je ruža odgovorna za samu sebe. Izabrala je da bude pripitomljena. Nije u redu onda prebacivati odgovornost. To prestaje da bude ljubav i postaje emocionalna ucena :-).