OČINSKA FIGURA…

Naravno, ne bilo fer kada bismo pisali samo o ulozi majke, a ne osvrnuli se na važnu ulogu koju otac deteta ima u njegovom psihičkom razvoju. U prethodnom članku smo naglasili kako majka u ranim periodima razvoja, zauzima veći „mentalni“ prostor u detetovoj psihi, te kako dete odmah oseća mnogo veću povezanost sa majkom nego sa ocem.

To je razumljivo i logično, jer je majka ta koja nosi dete i u čijem se organizmu dete razvija devet meseci.

Ona je ta koju prvo vidi, koja mu da prvi „zalogaj“ hrane (tj. gutljaj mleka), ona je ta koja ga prva drži u naručju i sa kojom je ono bukvalno nerazdvojno tokom prvih meseci života. Otac je u tim momentima prisutan i tu, ali ga dete još ne može „obraditi“ kao objekat kakav stvarno jeste.

To se dešava jer je dete, kao što smo videli, psihički spojeno sa majkom i nema predstavu čak ni da je ona odvojen objekat od njega. Štaviše, nema predstavu ni da uopšte postoji objekti izvan njegovog uma, tj. misli da je sve to što se dešava u stvari deo njegovog unutrašnjeg sveta.

Ovakva situacija, gde je isprva majka „glavna“, a otac malo manje glavna uloga u psihi deteta je sasvim prirodna i tu nema mesta za ljubomoru kod muškaraca. Da nije tako, čovečanstvno ne bi bilo tu gde jeste. Naime, biološki je predviđeno da majka, koja rodi dete i koja je iscrpljena od porođaja leži i odmara se,  dok u isto vreme ispunjava sve potrebe detetu koje je u tom prvom periodu krhko i potpuno nesposobno da se brine samo o sebi.

Otac, budući da je tada fizički jači i sposobniji od majke (jer nije prošao kroz porođajne muke), bivao je zadužen za nabavku hrane, zaštitu od prirodnih nepogoda i ostalih opasnosti, jednom rečju, obezbeđivanju uslova za život. Tako, na ocu je bila krucijalna odgovornost, a to je da se u tim trenucima brine ne samo o detetu, već i o majci, pa i svim ostalim članovima porodice koji se ne mogu brinuti sami o sebi.

U današnje vreme se situacija izmenila u odnosu na praistorijsko doba, te više nema tako striktnih podela rada i isključivo patrijarhalne sredine. Mada, pitanje i da li je i tada bilo striktnih podela rada, ali to je tema za neku drugu priliku. U svakom slučaju, ono što je ostalo to je da se majka prva direktno brine za dete tako što ga doji, a otac se brine za njih oboje, direktno za majku, a manje direktno za dete (tako što ga presvlači, uspavljuje, itd.). Logično je da, dok ne dođe period da dete može jesti čvrstu hranu, otac ne može direktno hraniti dete.

Zadovoljavanje potrebe za hranom i vodom su jedne od najvažnijih stvari za uspešno preživljavanje i razvoj deteta, te će se dete, naravno, više vezati za onoga koji je za to direktno zadužen. Iako otac može biti zadužen i za to da majka preživi (ovde pričamo o starijim načinima življenja i govorimo o tipičnoj porodičnoj strukturi, u moderno vreme imamo dosta samohranih majki, te je tu situacija drugačija), dete toga nije svesno u ranim periodima svog života. Međutim, ako sve ide normalnim tokom, kasnije postaje svesno važnosti oca i vezuje se i za njega. U zavisnosti od specifične dinamike porodice, dete se može kasnije i više vezati za oca nego za majku.

Da vidimo sada kako sve to ide što se psihoanalitičkog pogleda na razvoj tiče. Kao što smo rekli, na početku majka i dete formiraju tzv. dijadu, to jest, simbiotičku povezanost jedno s drugim i to je nužno kako bi dete prešlo u narcističku fazu i steklo osnovu za dobro samopouzdanje. Međutim, ovaj simbiotički odnos ne može i ne sme predugo da traje, jer onda dete iz narcističke faze prelazi u pasivno-zavisnu interakciju sa majkom. Naime, ukoliko se dete ne odvoji na vreme od dojke, produžava i produbljuje taj “narcizam”. Time što dete nema priliku da postane svesno kako je ono odvojeno od majke, kako svoje potrebe da počne da zadovoljava samo, te kako treba biti nezavisnije, naglašava se za potpuna zavisnost od majke. Ovako se nagrađuje i gradi nesposobnost kod deteta i jedna slika sveta u kojoj ono nije odgovorno samo za sebe i gde su uvek drugi ti koji će mu pružiti to što mu treba.

To je osnov za, prvo, tzv. “razmaženost” kod deteta, što dalje dovodi do toga da dete uvek sve očekuje od drugih, pa kada ne dobije ono postaje agresivno ili pada u depresiju; drugo, to podstiče nisko samopouzdanje, usađuje strah kod deteta i osećaj nedovoljnosti, kao i osećaj nesposobnosti da se nešto uradi bez tuđe pomoći i podrške. Upravo je ovde otac, zajedno sa majkom, od ključne važnosti – on može i treba da služi kao jedan od faktora kojim će se “razbiti” ta simbiotika koja je odigrala svoju ulogu.

Njegovo pojavljivanje kao treći i zaseban objekat će oslabiti tu dijadu pretvaravši je polako u trougao, tj. trijadu. Ovim će se podstaći potreba za nezavisnošću kod deteta, te pomoći da se izgradi normalna i stabilna slika objekata oko sebe. Sada u igru ulazi treće “lice” koje komunicira sa detetom, ulazi u njegov život i donosi osveženje i novinu.

Dakle, vezanost sa ocem (tj. sa očinskom figurom) je nužna zbog izgradnje balansirane slike o sebi i izgradnje integriteta. U suprotnom, dete može postati “mamin sin” kada poraste i postati nesposobno da se veže za druge ljude i uvek će tražiti „mamicu“ u drugim ženama.

Stoga, ta maskulinost i probitačnost, autoritet oca koji predstavlja oličenje muške snage i hrabrosti, usađuje kod deteta dovoljno samopouzdanja da se sutra nosi sa izazovima koje pruža život. I opet, da se ne bi pogrešno shvatilo, bez pravilnog odnosa majke sa detetom, ali i sa ocem, ovo se takođe ne može tek tako dogoditi. Majka svojom sada ženskom snagom i odlučnošću, mora sa svoje strane takođe podstaći tu nezavisnost i integritet kod deteta, sarađujući sa ocem u procesu detetovog osamostaljivanja.

Otac je takođe važan za izgradnju skladnog polnog i rodnog identita. Kao što smo videli, figura oca je potreba kako bi se inicirala Edipalna faza koja je ključna za razvoj seksualnog identiteta. U zavisnosti od pola deteta, maskulina slika i autoritet oca su tu ono što je nužno kako bi došlo do pravilne izgradnje sopstvene rodne slike. Ukoliko je dete muškog pola, otac je taj koji sinu uobičajeno pruža primer maskulinosti. Otac, samim svojim ponašanjem prema detetu (ali i prema majci) na neki način prenosi maskulinost na dete.

Prilikom razrešavanja Edipovog kompleksa, dete se identifikuje sa ocem i njegovom muškošću, te tako ima model na osnovu kojeg će i kod sebe izgraditi adekvatnu muškost. U to vreme ono stiče shvatanje o svom polu (falusna faza), a to mu omogućava i prisustvo oca (koji je istog pola kao i on). Izgradnja kompatibilnog rodnog identiteta je osnova za normalno kasnije vezivanje za suprotan pol i odnos prema ženama.

Frojd je smatrao da je jedan od glavnih “uzroka” homoseksualnosti nedovoljna aktivacija oca u detinjstvu deteta, ili čak njegovo odsustvo, što dovodi do konfuzije oko seksualnog identiteta. Dete, nemajući sa kim da se identifikuje i ko da mu bude model muškosti, prihvata seksualni identitet svoje majke, za koju je preterano vezano.

Neka istraživanja u tom domenu su pokazala da deca koja su odvojena od očeva pre svoje četvrte godina ne prihvataju tradicionalnu “mušku” ulogu, tj. ne bave se stvarima tipičnim za muškarce – manje su aktivni u sportu, manje su zainteresovani za seksualne odnose sa suprotnim polom, itd. Takođe, povučeniji su, imaju niže samopouzdanje i sniženu asertivnost (sposobnost da se zauzmu za svoj stav). Naravno, istraživanja ovakve vrste ne predstavljaju neki zakon i ne odnose se na sve ljude, već samo pružaju neku opštu sliku.

Takođe, dete može postati agresivnije nego obično i izrasti u večnog pobunjenika – nemajući adekvatan model muškosti i nekog sa kime bi imali “muško-muško” interakciju, dete prihvata feminin identitet. Međutim, ono se može pobuniti protiv te femininosti, i protiv te preterane zavisnosti i vezanosti za majku, te izgraditi preterano maskulinu (“mačo”) sliku sebe. Ova maskulinost je uglavnom površna jer predstavlja tzv. kompenzaciju, tj. mehanizam odbrane protiv sopstvene preterane femininosti. Napomenimo i to da se kompleks večnog buntovnika može izgraditi i tako što je otac suviše strog i autoritaran, te tako dete, buneći se protiv prestrogog oca, projektuje njega u sve figure autoriteta.

Što se ženske dece tiče, otac je isto tako bitan za razvoj seksualnog identiteta. Naime, prvi muškarac u svetu ženskog deteta je njen otac, te će interakcija sa njim uticati na njenu sliku o sebi, ali i o suprotnom polu, te na vezivanje za isti. Otac takođe predstavlja model maskulinosti za ženu – ukoliko je odnos sa njom adekvatan, ona će u sebi razviti femininost kao odgovor na tu maskulinost. Obrazac odnosa sa ocem i pogleda na njegovu muškost će se preneti na odnose sa ostalim muškarcima u njenom kasnijem životu, te na njeno mišljenje o muškarcima generalno.

Psihoanalitička teorija nam govori da, ukoliko se, na primer, otac ponaša prema ćerci ili majci (zapravo prema bilo kojoj ženi u porodici) grubo ili ako je maltertira, pa čak i zlostavlja, žensko dete će najverovatnije izgraditi sliku o muškom polu kao agresivnim grubijanima, te mrzeti muškarce jer projektuje svojeg nasilnog oca u njih. Međutim, isto tako postoji verovatnoća da će kasnije tražiti upravo takve muškarce – siledžije. S druge strane, ukoliko je otac slab i pasivan, to ne omogućava ženskom detetu da u potpunosti razvije femininost (jer nema “izazova” u formi muške energije), ili će pak da razvije preteranu maskulinost kao odgovor na slabu maskulinost oca.

To se opet može preneti na njen pogled na sve muškarce, te na njen odnos sa istima. Ovaj fenomen se naziva “kompleks oca” i to je obrazac ponašanja i odnosa žene prema muškarcima u odnosu na to kakva je odnos imala sa ocem. Takva dinamika može predstavljati jedno od objašnjenja zašto neke žene uporno ostaju sa svojim muževima koji ih maltretiraju, ili zašto neke žene uporno traže submisivne, pasivne i “slabe” muškarce.

Dakle, da bi se psihički razvoj i adekvatna slika o sebi stekla, detetu je potrebno da internalizuje oba roditelja. Isto tako, kako bi se novi život stvorio, potrebni su i muškarac i žena (naravno, u današnjoj tehnološkoj eri to i ne mora biti tako, mada je opet biološki nužno da se nekako spoje muške i ženske ćelije), te je takva celovita slika važna za zdrav pristup i tim stvarima.

Mi ovde ne zalazimo u konkretnu socijalnu situaciju danas, gde ima dosta istopolnih roditelja ili ljudi koji žele da odgajaju svoju decu sami, te nikako ne želimo da dajemo sud o tome da li je to dobro, loše, ovako ili onako. Ovde se samo naglašava kako psihoanalitička misao gleda na psihički razvoj deteta, te kako određena situacija može uticati na mentalni sklop. Isto tako, opisani efekti su mogući samo u adekvatnoj porodičnoj dinamici. Ukoliko je, na primer, osoba psihopata i zlostavljač ali je biološki roditelj, onda se, naravno, ovaj opisani efekat ne postiže, već se dešava nešto sasvim drugo što je veoma nepovoljno za dete. Sve ono što je pozitivno i dobro može dogoditi samo kada su ljudi pozitivni i dobri.

Većina stvari koje su prethodni put opisane u vezi majke i ovo što smo sada   izneli vezano za oca, odnosi se u suštini na oba roditelja. Majka i otac su najvažnije figure u detetovom životu i podjednako su, kao celina, važni za adekvatan psihički rast. Ukoliko je jedan od njih problematičan, čitava celina se menja i postaje problematična. Dakle, akcenat je na tome da se timskim radom i fer odnosima može postići povoljan kontekst za zdrav razvoj.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (9)

---

---

ULOGA MAJKE…

 Osoba koja je ključna za razvoj deteta – majka. Kako ne bi bilo zabuna odmah na početku i pitanja „a gde je tu otac“, naglasićemo da su oba roditelja, tj. celina koja se naziva porodica, podjednako važna za pravilan razvoj osobe.

Kada smo govorili o Edipovom kompleksu videli smo koliko veliku ulogu može otac imati u tome kakva će sutra neko osoba biti. Međutim, majka je ona koja nosi dete, rađa ga i brine se o njemu u prvim danima njegovog života, te je razumljivo da majka kao figura zauzima mnogo veći prostor od oca, ili bilo koje druge figure, u mentalnom svetu deteta.

Ona i njen način ophođenja prema detetu, a i njeno mentalno stanje su, kao što ćemo videti, ipak mnogo čvršći stožer za formiranje ličnosti i psihološkog funkcionisanja.

Ovaj odnos, pored odnosa sa ocem te veoma važnih bioloških (naslednih) faktora i ostalih uticaja iz sredine, može odrediti da li će dete sutra biti lopov, policajac, učitelj, advokat, biznismen; da li će biti agresivan, antisocijalan ili otvoren i pozitivan; kakvog će samopouzdanja biti; da li će mu se sviđati meke i poslušne žene ili će tražiti dominantne – da li će uopšte voleti žene ili če mu sviđati muškarci? I tako dalje. Stoga smo odlučili da posebno zađemo u taj interesantan i kompeksan univerzum odnosa majka-dete, te pogledamo šta se tu u stvari dešava. I opet, kao što je slučaj sa celom ovom serijom članaka, to ćemo činiti sa psihoanalitičke strane.

Krenućemo od perioda kada je žena trudna. Normalno je, i čini se da se to ne mora naglašavati, da je celokupno psihofizičko stanje majke dok nosi dete veoma važno za psihofizički razvoj deteta. Iz psihološkog iskustva poznato je da se emocionalna stanja (osećanja) koje majka ima dok je trudna i te kako prenose na dete.

Ukoliko je na primer, majka pod nekim većim stresom, dete će to osetiti. Isto tako, ukoliko je majka depresivna ili anksiozna, ili ima dosta konflikata u tom periodu, to će opet imati negativan uticaj na dete. Takva deca su skoro po pravilu i sama psihički labilna, pa se čak i dešava da se dete rodi sa manjom težinom u odnosu na prosek, ili da je fizički fragilno i bolešljivo. O konkretnom mehanizmu uticaja i prenošenja emocionalnih stanja sa majke ka detetu u njenom stomaku se i dalje malo zna, ali je činjenica da postoji velika povezanost.

Kada se dete rodi ono je, kao što smo rekli, ušlo u jedan potpuno novi svet za njega. Od tog trenutka, njegov dotadašnji život (par meseci u stomaku majke) se menja iz korena. Dete, iako ima neki mentalni materijal i kada se rodi, kao i sposobnost za neku veoma primitivnu formu „shvatanja“ i rezonovanja, jednostvano je zbunjeno svime što se desilo. Stoga, prvih par meseci ono čak nije ni svesno da je odvojeno od majke, već ima utisak da su ono i majka i dalje – jedno.

Ovo stanje se zove simbiotička faza i tu dete ne pravi granicu između svog tela i tela majke. Majka ovaj osećaj podržava time što „ugađa“ detetu i zadovoljava mu sve potrebe, te je ono, logično, gleda kao neki produžetak sebe koji je uvek tu kada mu zatreba. Tada se dete oseća omnipotentno (svemoćno), kao da je „najveći car“ i kao da je sve u stvari tu zbog njega i za njega.

Naravno, ovaj osećaj je moguć jedino ukoliko je majka ona klasična i standardna, „dobra“ majka, te se maksimalno brine o svom detetu kada ga rodi. Ovaj osećaj je takođe i nužan i potreban za normalan i dalji razvoj osobe, te je zato potrebno da majka bude upravo ovakva prema njemu, tj. da podržava to njegovo stanje (naravno, ovde postoje i granice, a svaka prosečna majka zna gde su). Zašto je ovakvo podržavajuće ophođenje majke prema detetu važno? Zašto je potrebno pružiti mu tu iluziju ujedinjenosti sa majkom?

Zato što se dete tako uvodi u tzv. fazu primarnog narcizma, gde je samo sebi dovoljno (iako realno nije, ali ono misli da jeste jer ne shvata da su ono i majka različite osobe) i gde počinje da voli sebe. Ovo je, pogađate, osnova i uslov da i kasnije čovek voli sebe, da ima taj bazični osećaj samopouzdanja i samopoštovanja, a i da uspe da zavoli majku (i druge) – jer je ona stara „ko ne voli sebe ne voli ni druge“ tu potpuno na mestu. Takođe, ulaskom u ovu narcističku iluziju dete izgrađuje osećaj sigurnosti i umanjuju mu se anksioznosti i traume vezane za rođenje, tj. „stres“ zbog ovog novog sveta punim jake svetlosti, još jačih zvukova, itd.

E sada dolazimo do malo komplikovanijeg dela. Lako smo dete uveli u ovu omnipotentnu fazu, da je ono “bog” ali sada je potrebno da se pređe na drugu fazu, a to je odvajanje od majke. Ovde dete treba da shvati da su ona i ono dve različite osobe, a šta onda to znači? Pa znači to da dete mora da u isto vreme shvati i prihvati da njegove potrebe nisu automatski i tuđe potrebe, da i drugi imaju svoja osećanja i svoje probleme.

Jasno vam je da, ako se ova tranzicija odradi naglo i grubo, to će biti veoma traumatski za dete. Stoga je sledeća uloga majke da ga postepeno i polako odvaja od sebe i pomogne mu da prihvati ovo novo stanje, koje je normalan proces psihičkog razvoja. Uspešno obavljena, ova tranzicija detetu pomaže da počne da gradi i očvrsne svoj Ego.

Međutim, kako god ovaj prelazak iz pozicije potpune zavisnosti u poziciju razdvajanja se odvijao, on će u određenoj meri predstavljati stresan događaj. Dete, iako sada počinje da shvata ko je zapravo, u isto vreme ima osećaj kao da gubi jedan deo sebe (što proizilazi iz one primitivne iluzije da je majka deo njega). To je, može se reći, prvi osećaj nekog gubitka kod deteta, a to svakako nije prijatan osećaj. Ovde je ponašanje majke od ogromne važnosti, jer može odrediti tok daljeg razvoja, formiranja samopouzdanja i zdravog osećaja nezavisnosti i individualnosti deteta.

O čemu se zapravo tu radi? Naime, tokom ovog procesa odvajanja, kod deteta se javljaju svakojake negativne emocije. Tu je posebno prisutan strah od uništenja i dezintegracije (raspadanja) bića (što ima korene u bazičnom strahu od smrti) a koji se javlja upravo iz gorepomenute činjenice, a to je da dete ima dubok osećaj kao da gubi deo sebe. Ovi konstantni osećaji jakog straha od uništenja su preveliki da bi se mladi dečji um njima bavio, te šta sada psiha radi?

Da, sada na igru dolaze odbrambeni mehanizmi, od kojih je posebno projekcija važna. Dete sada projektuje ta loša osećanja ka spolja – upravo na prvu figuru koja mu je najbliža, a to je majka. Majka u ovom slučaju počinje da služi kao “kontejner” za detetov unutrašnji svet. “Kontejner” je engleska reč koja jednostavno označava “nešto u čemu se nešto drži”, dakle ne u smislu “kanta za đubre”. Zapravo, majka sada ima ulogu da “primi” na sebe ta detetova stanja, da se pozabavi njima i obradi ih, te mu ih “vrati” natrag u obliku koji je mnogo prijemčiviji za njega.

Kako praktično ovo izgleda? Recimo da dete krene da plače “bez razloga” (ako ste shvatili psihoanalizu onako kako treba onda znate da uvek postoji neki razlog). Ono u tom trenutku možda proživljava taj strah od razdvajanja i plač je način da se ispolje i pokažu te teške emocije. Majka će u tom trenutku uzeti dete u naručje, pevati mu, pričati ili raditi šta god treba da ga smiri, te mu tako ublažiti stanje.

E sad, zamislite majku koja krene da se dere na dete ili ga stalno ignoriše kada se ovako oseća. Ili pak majku koja nije tu za dete u tim prvim danima. To detetu može samo da produbi strah i uvede ga u još gore mentalno stanje. Da ne govorimo šta se tek kasnije može sa tim svim desiti i kakve to posledice ima na formiranje čitave ličnosti čoveka. Naime, neuspeo “kontejnment”, tj. majčino primanje i obrada detetovih negativnih stanja na sebe može imati za posledicu potiskivanje, a samim tim i produbljivanje ovih užasnih strahova, te tako načiniti osnovu za kasniji neurotični sklop (depresija, anksioznost, fobije), pa i “cepanje” ličnosti – to jest, psihotičnu strukturu (šizofrenija).

Isto kao što se bavi obradom loših osećanja, majčina uloga je i formiranje i obrada detetovih pozitivnih stanja. Psiholozi se slažu u činjenici da majka, posebno njeno lice, predstavlja neku vrstu psihičkog “ogledala” za dete. Prvo, napomenimo da dete, gledajući u majčino lice, ima potrebu da imitira njene emocionalne izraze. Taj manevar ima ključnu ulogu u učenju deteta kako da i ono kasnije ispoljava svoje emocije, na taj način da majka može videti kako se ono oseća.

Što se tog “ogledala” tiče, ukoliko se dete nasmeje majci i majka se najsmeje njemu, ona tako pokazuje detetu da vidi kako se ono oseća. Tako i ono samo zna kako se oseća i sigurno je u to da li je to dobro ili nije. Ovo je možda nama kao odraslim osobama teško da zamislimo bukvalno, ali sve to upravo ima i te kako smisla za dete koje još nije u potpunosti svesno ko je ono a ko majka, te da li je to njegovo lice ili tuđe! Kasnije, emocionalna ekspresija na licu majke utiče na to da dete shvati kako se i majka, kao zasebna osoba oseća, te da i ono sada počne da obraća pažnju na njena stanja.

Čitav ovaj proces, taj konstantan “ples” osećanja, vraćanje emocija napred-nazad, procene i brige za tuđa mentalna stanja i zdravo odvajanje od majke ima za posledicu formiranje detetovog Ega. Tokom kasnijih faza dete stiče sve veću nezavisnost i sve više počinje da obraća pažnju na druge i na to ko su oni, kako se osećaju, pa i da se pita zašto se tako osećaju. Sve više postaje svesno ko je ono, šta želi, koga voli i kakva je ličnost.

Opet da navedemo primer, majka koja je suviše hladna prema detetu i slabo ispoljava emocije prema njemu će doprineti tome da joj se dete razvije u nesigurnog, povučenog, pa možda i asocijalnog čoveka. Takvog čoveka, pošto ne može da nauči i vidi šta njegova majka oseća prema njemu, ne znajući onda ni kako se drugi osećaju, neće biti baš briga ni kako se odnosi prema njima. U isto vreme, majka koja je neresponzivna, dakle ne reaguje na dečje ispoljavanje emocija, učiniće da dete ne stvori adekvatnu sliku o sebi (nema gde da se “ogleda”), te da počne misliti kako nikog nije zapravo briga za njega, da je on bezvredan i nevažan.

Važna stvar koja se treba naglasiti je to da dete, imajući u vidu ovakav razvoj događaja, nikad ne može postati potpuno zavisno od  majke, a kasnije ni drugih ljudi. Obrasci odnosa sa majkom (kao i sa ocem, te ostalim članovima porodice) se kasnije prenose na druge ljude. Ta činjenica je očigledna nama odraslima, jer retko koga od nas može potpuno biti briga za tuđe emocije, ili za to kako se osećamo u odnosu sa drugima, šta oni misle o nama. Uvek nam je stalo do tuđeg mišljenja, do onoga kako na nas ljudi gledaju.

Sada vam je jasno da to, između ostalog, ima osnovu u tome kako nas je majka gledala kada smo bili sasvim mali i jer nam je to bila najvažnija stvar na svetu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (8)

---

---

EDIPOV KOMPLEKS…

U prethodnom tekstu pomenuli smo jednan interesantan i svakako provokativan koncept, Edipov kompleks. Nešto malo reči smo rekli tada, ali sada ćemo detaljnije razraditi ovu ideju.

Inače, Frojd je ideju o Edipovom kompleksu formulisao i na osnovu sopstvenih iskustava (tj. analizirao je samog sebe) te ga ovo čini još zanimljivijim za proučavanje. Iako je ovaj termin konkretno vezan za mušku stranu priče (jer je Edip bio muškarac), da ne bi komplikovali, mi ćemo iskoristiti priliku i da ovde govorimo o ženama (za žene je skovan naziv “Elektra kompleks”).

Osnovni principi ovog mehanizma su veoma slični kod oba pola. Radi uštede prostora, mi ćemo uglavnom pisati iz muške perspektive (jer je autor teksta muškarac pa mu je muška strana ove priče bliža i poznatija), uz naglašavanje gde se proces razlikuje kod žena.

 Edipov kompleks je dobio ime po Grčkom junaku Edipu. Zašto? Pa zato što je Edip, ne znajući ubio svog oca i oženio se sa svojom majkom. Naglašavamo ovo “ne znajući” jer Edip u trenutku venčanja sa svojom majkom nije znao da mu je ona majka, a takođe nije poznavao ni svog oca, čoveka koga je ubio.

Da se prisetimo sada šta u stvari predstavlja Edipov kompleks u psihoanalitičkoj teoriji razvoja čoveka. Prvo, napomenimo i to je ključan deo falusne faze – dete mora proći kroz ove stvari i uspešno ih razrešiti kako bi normalno nastavilo dalji razvoj. Isto tako, ovaj “manevar” u psihi je proizvod čisto detetove nesvesne fantazije i formiranja libidinalne, seksualne energije. Ništa od ovoga nije bukvalno tako i ne manifestuje se potpuno u svesti deteta.

Neuspelo razrešavanje Edipovog kompleksa može dovesti do neurotičnog sklopa ličnosti, homoseksualnosti, pa čak i pedofilije i sličnih “deformacija” u seksualnom nagonu. Kako god da se Edipov kompleks razrešio (ili ne razrešio) to će uticati na formiranje detetovih želja, potreba, očekivanja i aspiracija u seksualnom i ljubavnom životu, na njegov izbor partnera, i slično.

Ono što se zapravo dešava između 3. i 6. godine detetovog života to je da dete postaje svesno svojeg odnosa sa roditeljima, kao i njihovog međusobnog odnosa. Muška deca, koja su, ako se sve odvijalo kako treba, do sada trebala biti emocionalno vezana za majku, sada posebno “shvataju” da im je majka u suštini prvi i jedini objekat koji vole.

Ono po čemu se ova osećanja razlikuju od onih do ove faze razvoja, je to što sada dete polako postaje svesno svojih genitalija, tj. postaje svesno da je ono određenog pola. Isto tako, postaje mu jasno i da postoji drugi pol, a to su oni ljudi (žene i devojčice) koji imaju drugačije polne organe. Dakle, dete shvata da postoje polovi, te da postoji razlika između njih. Upravo tada, shvata i da su on i njegov objekat prema kojem je prvo osetio ljubav (majka) takođe različitih polova, te to znači da je majka u stvari njegova prva ljubav suprotnog pola. Ovaj psihički “manevar” je nužan kako bi dete ostvarilo i izgradilo svoj seksualni identitet, tj. izgradilo kompatibilne rodne i polne identitete.

Dalje, kada dete okrene svoju libidinalnu energiju prema majci, javlja se želja za “posedovanjem” majke, što je slučaj i sa svim objektima za koje vezan libido. Ono ima želju da stalno bude u prisustvu majke, da joj pokazuje svoju ljubav, ali i da ona njega voli i pridaje mu svu svoju pažnju. Ovaj princip važi i za žene, samo što je razlika u tome što žensko dete kasnije dobija želju i za posedovanjem očeve ljubavi. Međutim, sada se javlja problem. Na scenu stupa otac, koji se meša u “savršen” odnos majke i sina – on kvari par, ruši tu dijadu i pravi se trijada, trougao. Otac se sada pojavljuje kao neko ko oduzima majčinu ljubav i usmerava je ka sebi, tako je na neki način uskraćujući detetu.

Dete postaje svesno da njegov otac u stvari “poseduje” majku, jedinu ženu njihovom odnosu, spava sa njom, a i ona njemu pokazuje ljubav i pridaje pažnju. Detetu, logično, ovo počinje da smeta – ko je sada ovaj i zašto on krade meni moju majku? I što bi on imao više prava na nju od mene? Stoga, ono postaje ljubomorno na svog oca, počinje da mu zavidi… A ubrzo se javljaju i osećanja besa i agresivnosti prema njemu. Javlja se želja da se otac ukloni i izbaci iz slike, a majka vrati u dotadašnju savršenu dijadu, da bude samo detetova. Ova želja, kaže Frojd, često prelazi čak i u želju da se otac fizički totalno ukloni (ubije).

Sada, sve bi to bilo jednostavno da nema jedne “kvake” – otac je, naravno, prvo, mnogo jači i moćniji od malog i još nerazvijenog deteta, te bi svaki konflikt sa ocem bio automatski izgubljen. Ono postaje i toga svesno, postaje mu jasno da je ono u stvari slabije i nemoćno, te se još više oseća ozlojeđenim i besnim. To je i prvi “test” za Ego, koji se u ovoj fazi najviše i razvija, jer on, kao što smo napomenuli, funkcioniše po principu realnosti. Dakle, Ego je taj koji kaže “vidi, ti si mali i ne možeš se suprotstavljati ovom mnogo većem i jačem baji, iako bi ti to voleo”. Ego je taj koji je u ovom slučaju realan.

Želje za uklanjanjem (ubistvom) oca su suviše ekstremne i stoga neprihvatljive za Ego, te se on onda služi raznim menhanizmima odbrane, prvenstveno potiskivanjem, kako bi te želje uklonio iz svesti. Drugi mehanizam koji se ovde javlja je projekcija – dete projektuje svoju mržnju i bes u oca, za kojeg sada misli da on njega mrzi i da želi on njega da ukloni. To je i logično, razmišlja dete, jer čim i on voli ovu ženu i želi da je poseduje znači da i on želi mene da ukloni. Stoga se u detetu javlja ogroman strah od oca, tj. strah od onoga što otac može učiniti sa njim kako bi sad on osigurao ljubav detetove majke a njegove žene. Na oca se gleda kao na rivala i misli se kako i on na dete gleda kao na rivala.

Jedan od glavnih strahova deteta vezano za to šta otac može učiniti kako bi nekako onesposobio svog rivala (dete). A šta on može učiniti? Jedna od glavnih iracionalnih “fantazija” detetovog nesvesnog je to da, ako ga ne ubije, otac može da ga onesposobi u seksualnom smislu – da mu odstrani genitalije. Genitalije su glavni “alat” preko kojeg se neki objekt može seksualno posedovati, te bi se otac tako “rešio problema” a ne bi morao da počini najgore zlodelo (da ga ubije). Ovaj momenat se u psihoanalizi naziva “kastracioni strah” i predstavlja ključnu fazu razvoja i razrešavanja zamršenog edipalnog klupka.

Šta se sada dalje dešava? Pogađate, upošljava se i treće oružje u arsenalu Ega, još jedan mehanizam odbrane, u ovom slučaju identifikacija. Pošto je dete shvatilo da je otac moćniji, da mu može nauditi, a da mu je u isto vreme i najljući rival i takmac za majčinu ljubav, šta mu sada preostaje? Pa da se “pridruži neprijatelju”, dakle ono staro “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Dete se sada identifikuje sa ocem, želi da bude on, ili barem kao on. Ako i ono postane tako moćno i jako kao njegov otac, onda će moći da se izbori za majku u pravom smislu.

Takođe, ako majka voli tog čoveka isto kao i njega (ili čak i više), onda mora da taj čovek nešto valja – hajde onda da ga kopiramo i budemo kao on. Još jedna stvar – ako bude kao otac onda će više da mu se svidi ocu i ovaj će ga manje posmatrati kao rivala. To znači da se smanjuje šansa da ga kastrira. Prosta logika. Ovaj momenat je ujedno i početak uspešnog razrešavanja Edipovog kompleksa, jer se uklanja kastracioni strah a dete, ugledajući se na oca (koji je muškog pola i predstavlja maskulinu energiju) počinje i samo da bude muškarac (sa psihološke tačke gledišta) tj. sa adekvatnom izgradnjom sopstvenog identiteta kao muškarca kojeg privlači suprotan pol.

Kada je reč o ženskoj deci, kod devojčica se takođe javlja želja za posedovanjem majke, ali to proizvodi problem i priča je malo komplikovanija. Naime, postajući svesna svog rivalstva sa ocem, te načina na koji on poseduje majku (budući da je muško i suprotnog je pola), postavlja se pitanje kako će se posedovati majka ako se nema adekvatni (muški) polni organ. Stoga, kod ženskog deteta se javlja tzv. zavist prema muškom polnom organu.

Budući da žena ima anatomski drugačije polne organe, tj. u odnosu na muški polni organ koji vidljivo “štrči” van, detetu sada vizuelno izgleda kao da uopšte nema polni organ. Nesvesno, javlja se pomisao da joj je organ oduzet, tj. da je već kastrirana – i da je to učinila majka. Ova fantazija čini da dete počne da mrzi majku zbog toga i oseća bes prema njoj.

U isto vreme, njen libido se sada prebacuje na oca, sa kojim želi uniju (jer on ima penis a ona ga nema) i osvetu nad majkom. Taj momenat takođe predstavlja put ka uspešnom formiranju adekvatnog polno-rodnog identita i progresiju ka heteroseksualnoj femininosti kod žene, jer se javljaju tendencije ka posedovanju muškarca.

Razvijen ženski identitet, dakle to shvatanje kojem se polu pripada, nužno dovodi do kasnije identifikacije sa majkom jer je jasno da obe imaju iste polne organe, te da nisu antagonisti. Ovo dodatno učvršćuje seksualni identitet kod mladog ženskog deteta i predstavlja uspešan završetak faze Edipovog (tj. Elektra) kompleksa.

Jasno vam je sada, iz svega do sada navedenog, šta mogu biti posledice neuspešnog rešavanja Edipovog kompleksa. Što se muškaraca tiče, nerazrešeno rivalstvo između oca i sina rezultuje u fiksaciji za falusnu fazu, što detetu ne dopušta da se dalje uspešno razvija. Ukoliko se i otac sam postavi kao suviše agresivan, premoćan rival koji kažnjava i koji je strog, on u detetu još više “potpaljuje” kastracioni strah, a ujedno i bes. Tako, možemo dobiti čoveka koji je kao odrasla jedinka agresivan, neurotičan, preambiciozan a ujedno sa veoma niskim samopouzdanjem.

Ukoliko je otac neprisutan, dete nema mušku figuru sa kojom će se identifikovati, te to može predstavljati problem prilikom formiranja seksualnog identiteta. Identifikacija muške dece sa majkom može dovesti do formiranja feminiziranih crta. To, u ekstremnim slučajevima, može rezultirati u homoseksualizmu (u zavisnosti od toga kakva je majka) ili pak do preterane, lažne i naduvane maskulinizacije, što je rezultat bunta prema femininim crtama u samom sebi, ili kompenzovanja nepostojeće očeve figure (dete mora da “gradi” fiktivnog maskulinog oca u samom sebi).

Ukoliko je roditelj suviše posesivan ili se čak i umeša izvan normalnih granica u psihoseksualni razvoj deteta, može se desiti da dođe do fiksacije i preteranog vezivanja za roditelja i roditeljsku sliku, što će rezultovati u tome da dete kao odrasla osoba traži partnera koji veoma podsećaju ili da budu skoro identični kao njihov roditelj.

Nerazrešen Elektra kompleks u domenu majka-ćerka takmičenja za očevu ljubav može proizvesti ženu koja će konstantno imati potrebu da dominira na muškarcima ili da ih čak i mrzi (jer nije prešla preko svoje zavisti od muškog polnog organa). Neadekvatan odnos sa ocem može uveliko uticati na to kakve će muškarce sutra žena birati (i da li će ih uopšte birati), da li će biti zavodnica ili submisivna, i tako dalje.

Očigledno je, kao što smo više puta naglasili, da je Edipov kompleks jedna važna faza u psihoseksualnom razvoju deteta. Napomenimo još jednom i to da se ne slažu svi psiholozi po ovom pitanju, te da je ovo konkretno proizvod Frojdove (psihoanalitičke) misli. Iako je činjenica da smo svi različiti, te da stvari ne idu nužno istim tokom kod svih i da nisu fiksirane, znanje o ovom fenomenu i sagledavanje različitih mogućnosti nam može pomoći da postanemo svesni koliko je važna čitava dinamika u porodici, bilo na odnosu roditelj-dete, bilo na odnosu roditelj-roditelj.

Ljudi koji ovo čitaju mogu ovaj koncept shvatiti ili ne shvatiti, prihvatiti ili ne prihvatiti neke ideje ovde izrečene – suština je da je intelektualno bavljenje ovim i drugim kompleksnim fenomenima našeg uma može samo da koristi da proširimo svoje vidike i naterati nas da razmišljamo i formulišemo sopstvene stavove i teorije o fantastičnom radu nepregledne psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (7)

---

---

 

PSIHOSEKSUALNI RAZVOJ…

Pošto smo se upoznali sa nekim minimalnim osnovama u psihoanalitičkoj teoriji, vreme je da se pozabavimo malo dubljim i kompleksnijim stvarima. Stoga ćemo sada govoriti o razvoju čoveka, tj. načinu i mehanizmima kako on postaje ono što jeste kao odrastao čovek. Dakle, kako se formira ona ličnost i ona struktura o kojoj smo govorili do sada?

Psihoanaliza ima jednu prilično čvrstu i razrađenu sliku o dešavanjima koja prethode formiranju čoveka kao zrele ličnosti (ili nastanku disfunkcionalnog mentalnog sklopa), a mi ćemo videti o čemu se tu zapravo radi.

Naravno da je ovo jedna od interesantnijih tema za proučavanje, a i za neobavezno čitanje, jer se govori o razvoju čoveka koji ima velike veze sa seksualnim domenom.

Prvo, bitno je zapaziti da je razvoj čoveka, gledano iz ove perspektive, u stvari uokviren oko formiranja, razvoja i oblikovanja njegove libidinalne (seksualne) energije. Pomenuli smo već da je libido zapravo jedna manifestacija instinkta života (Erosa) kod čoveka – instinktom za očuvanje sopstvene egzistencije i za produžavanjem vrste.

Dakle, razvoj naših ličnosti i naše funkcionisanje u svetu se svodi na razvoj, ispoljavanje i “puteve” naše seksualne energije, libida. Neko se sada može pobuniti “kako to da se ceo moj život i ono što jesam svodi na seks?” Iako to može biti na ovaj način rečeno, ukoliko to bukvalno tako shvatimo onda propuštamo dosta važnih stvari i širu sliku. Ovaj tekst je tu da bi se takvi nesporazumi i uprošćavanja izbegla.

Da vidimo sada šta se konkretno tu dešava. Napomenuli smo već da se razvoj jedinke odvija i opaža se kroz vezivanje seksualne energije, konkretno za njeno “fiksiranje” za određene erogene zone. Ova situacija počinje od kada se čovek rodi (da, čovek poseduje seksualnu energiju i kada je veoma mali, doduše ne u istom obliku kao kasnije) i traje, ponavlja se do završetka perioda razvoja, tj. kada osoba odraste. Libido, dakle, prolazi kroz ukupno pet faza razvoja – oralnu, analnu, falusnu, latentnu i genitalnu.

 Ove faze dobijaju svoj naziv usled fizičke lokacije na telu osobe za koje se libido vezuje – ta zone se “erotizuje”. Ukoliko se dete osujeti u nekoj od ovih faza, tj. ukoliko se libido ne uspe da adekvatno veže za erogenu zonu, onda se svašta može desiti što će negativno uticati na razvoj ličnosti. U najgorem slučaju, čovek može završiti sa nekim neurotičnim, pa čak i psihotičnim poremećajem. Dakle, naglašava se da su ove faze nužne za adekvatan razvoj, da je njihov redosled upravo ovakav kako je naveden takođe nužan i fiksiran. To jednostavno mora tako ako se želi normalna ličnost, a mi ćemo sada objasniti šta se dešava u svakoj od njih.

Oralna faza je prva faza razvoja osobe, a zove se tako zato jer se libido u ovom slučaju vezuje za oralni deo tela, tj. usta i usne. Ova faza počinje od rođenja i traje okvirno tokom prve godine života. Ono što se ovde događa to je da dete, budući da svo svoje zadovoljstvo (što uglavnom predstavlja hranu) dobija preko svojih usta i to iz majčinih grudi. Dakle, ono sa čime dete ima svoj prvi kontakt, a što je ljudsko i što mu donosi uživanje – su ženske grudi.

Zapravo, usta i usne su i kod odraslih jedan od najosetljivijih delova tela, te se senzacije na usnama i u ustima kotiraju veoma visoko u našem mozgu. Upravo zato se ta libido-energija deteta vezuje prvo za njegova usta, a objekt fiksacije su grudi. Sada, da razjasnimo stvari dok nekom ne počne svašta da padne na pamet i pre nego što ljudi koji su nešto načuli o psihoanalizi krenu sa onim “pa znao sam ja da je ovo neka perverzija”.

 Ova energija, tj. ova fiksacija nije “one” seksualne prirode za koju mi, kao odrasli ljudi, znamo. Dete čak ni biološki tada nije sposobno da oseti seksualnu potrebu (požudu) te je totalno besmisleno o ovome čak i pričati. Majčinske grudi su u ovom trenutku samo izvor hrane i ovde je mehanizam nagrade, tj. uslovljavanja na delu – “volim ono što mi daje hranu”. To je jednostavno neki primitivni osećaj zadovoljstva, prijatnosti usled dobijanja nekakve nagrade, što je u ovom slučaju hrana.

Dakle, još jednom da ponovimo – to nije seksualno fiksiranje kao kod odraslih, već samo generalizovani osećaj prijatnosti i fiksiranja za objekat koji je izvor zadovoljstva i umanjuje fiziološku tenziju kod deteta. Sisanje prsta je takođe jedan “ritual” i to sada samonagrađivanja. Detetu prst predstavlja zamenu za majčinske grudi, te ono ima senzaciju na ustima sličnu onoj kada sisa bradavicu. Isto tako, nevezano za grudi i hranu, usta su kod deteta glavni “alat” interakcije sa okolinom i svako ko ima dete ili je bio u blizini bebe potvrdiće da deca u ovom periodu imaju tendenciju da sve i svašta guraju u usta. E sada, ključna stvar ovde je prelazak u narednu fazu razvoja, a ovde je važno tzv. “odbijanje” deteta od majčinskih grudi i uvođenje drugih izvora hrane.

Neki teoretičari tvrde da sam momenat kada je dete prestalo da sisa (tj. kada mu majka više ne da sisa) može u ogromnoj meri da odredi detetov budući razvoj, tako da se na ovo mora obratiti posebna pažnja. U svakom slučaju, ovde dete još slabo razlikuje sebe od drugih (misli da je ono i dalje fizički deo majke), što znači da se u ovoj fazi Ego još ne formira u pravoj meri. Prelazak u narednu fazu će odrediti put njegovog razvoja.

Sledeća faza psihoseksualnog razvoja je tzv. analna faza. Kao što i sama reč kaže, libido se sada seli na deo tela oko anusa, tj. nižeg digestivnog trakta i taj proces traje do negde treće godine. Ovde se sada glavna akcija događa u situacijama kada se dete uči na upotrebu toaleta, kada se uči na pražnjenje creva i izbacivanje izmeta. Detetu pražnjenje, isto kao i hranjenje, predstavlja nuždu ali i zadovoljstvo, te se energija sada prebacuje na donji deo tela. Treniranje i disciplinovanje deteta u vezi ovih radnji ima važnu ulogu u formiranju detetovog Ega, ali i Super-ega, koji se sada počinje formirati. Kako to?

Naime, kada se dete dovoljno odvojilo od roditelja i razvilo da može shvatiti da je odvojeno i nezavisno biće (ne bukvalno, jer još uvek zavisi na neki način od roditelja), tj. kada se formirao Ego, ono sada počinje opažati odnose između njih i sebe. Detetove primarne i instinktivne potrebe (Id) koje je do sada izvršavalo skoro momentalno i bez kontrole, sada dolaze u konflikt sa silama njegovog Ega, koji zahteva da se odlože potrebe. Onda, na scenu stupa Super-ego, koji predstavlja njegove roditelje. Kažnjavanjem za neadekvatno korišćenje toaleta i nagrađivanjem za adekvatno “pražnjenje” formira se ta prva savest i samodisciplina, tj. Super-ego kod deteta.

Ovim se na neki način rešava konflikt na relaciji Id-Ego, jer Super-ego održava balans i stalno miri ova dva dela između sebe. Sada, ako roditelji ne uspeju da na adekvatan način reše kod deteta ovaj njegov konflikt (tako što ga uopšte ne disciplinuju u ovom domenu, ili su suviše strogi), onda se Super-ego ne formira onako kako treba te dobijamo osobu koja ili nije samodisciplinovana, briga je za druge, nesavesna je i neodgovorna ili dobijamo suviše krutu i opsesivnu osobu, koja stalno sebe samokažnjava i ima nisko samopouzdanje. Dakle, očigledno je da i razvoj i način izlaženja na kraj sa libidinalnim energijama i ovoj fazi može značajno uticati na celokupan dalji tok razvoja ličnosti.

Sledeća zona na koju se libido fokusira (jer mu tako biologija nalaže) je falusna zona, tj. sopstvene genitalije, te se ova faza zato i naziva falusna faza. Tokom ovog perioda, koji traje od treće do šeste godine, deca postaju svesna svojih tela u pravoj meri a posebno svojih genitalija. Isto tako, postaju svesna i da drugi ljudi imaju tela kao i oni, te da imaju i genitalije kao i oni. Tada su deca radoznala da saznaju zašto oni imaju ovakve genitalne organe a ovi drugi onakve – tada se po prvi put upoznaju i sa razlikama između polovima, da su ovi bate a oni seke. Ključan momenat ovde je nastanak, a kasnije i uspešno razrešavanje tzv. Edipovog kompleksa.

Ovde sada nećemo ulaziti u detalje Edipovog kompleksa, to ćemo ostaviti za neke naredne tekstove jer je to samo za sebe kompleksna tema. Za sada, reći ćemo samo da muško dete u ovom procesu postaje svesno da njegova majka ne voli samo njega – da nije samo ono predmet njene pažnje, već se tu javlja i otac. U detetovoj glavi, otac je sada rival sa kojim se ono takmiči za ljubav majke, ali pošto je otac moćniji, ono se u isto vreme plaši da mu se suprotstavi. Dete zbog svega ovoga ima agresivne tendencije prema ocu koje projektuje u njega, pa se sada javlja strah od kažnjavanja.

 Ovaj strah se očituje u tzv. kastracionom strahu, jer dete ima dubok strah da ne izgubi genitalije, tj. da mu ih otac ne odseče (i tako ga liši njegove muškosti, što će ga učiniti nemoćnim rivalom svome ocu). Kod devojčica se javlja „Elektra“ kompleks, a to je imaginarna borba sa majkom za posedovanje očeve ljubavi, pa i stoga konflikt u detetu. U ovoj fazi se javljaju i kompleksniji mehanizmi odbrane, koji služe za to kako bi se dete adekvatno izborilo sa strahovima, projekcijama i unutrašnjim konfliktima i tako se razvilo u prilagođenu ličnost. Edipov kompleks je inače nužan proces i njegovo uspešno razrešenje je nužno kako bi se razvoj nastavio u pravom smeru.

Nakon ove faze, dete ulazi u latentnu fazu, u kojoj se ništa naročito ne dešava. Ovo je kao neki “period odmora” za libido koji traje do puberteta. Naime, tokom falusne faze dolazi do masovnog potiskivanja instinktivnih potreba deteta, a posebno svega onoga što je bilo vezano za Edipov kompleks i njegovo razrešavanje. Tako, buduće da su ove energije sada neraspoložive za Ego, dete sada mora naći svoj izvor zadovoljstva u nekim drugim aktivnostima, kao što su na primer intelekutalne aktivnosti, prijateljstva, hobiji, itd. 

Genitalna i poslednja faza razvoja počinje u pubertetu, i tada se libido vraća na velika vrata. Ovo faza sada predstavlja konkretnu i pravu “upotrebu” libida i seksualne energije u smislu ulaska u realne seksualne odnose. Inače, sve neuroze koje je dete steklo usled neadekvatnog obrađivanja i prelaska iz faze u fazu do ovog trenutka, će sada početi da se manifestuju i otkrivaju.

Nerazrešen Edipov kompleks, kastracioni strah i slične stvari, (pored ostalih mnogobrojnih faktora) mogu odrediti da li će sada adolescent uopšte i moći da upražnjava seksualne odnose, šta će ga privlačiti, kakve će seksualne orijentacije biti, itd. Međutim, i u ovoj fazi postoji prilika za razrešavanja preostalih konflikata iz detinjstva, a to je u stvari i nužno da se dogodi da bi se osoba adekvatno razvila. Genitalna faza služi da se dete osamostali i postane “svoj čovek” da uspešno “konvertuje” simboličke želje koje imao kao dete i ostvari svoje potrebe na socijalno prihvatljiv način. 

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (6)

---

FROJDOVSKI POGLED…

Kada se čuje ime “Frojd” svi odmah pomisle na psihijatriju, psihologiju, terapiju i, najverovatnije, onaj čuveni psihoterapijski kauč, gde jadni pacijenti leže dok im psiholog čita misli i prodire u najdublje dubine duše.

Iako ta slika (mislimo na kauč i psihologa, ne na to da ovaj čita misli) možda donekle i liči na onu koja se mogla videti u Frojdovoj kancelariji početkom 20. veka (a ponegde je danas možemo videti), činjenica je da psihoanaliza jedna ozbiljna teorija, može se nazvati i pokret, koji je promenio psihologiju i srodne nauke, maltene iz korena.

Isto tako je i zauvek promenio i čovekovo shvatanje ljudske psihe i njegov pogled na neke stvari, u toj meri da je mnogim ljudima (pogotovo muškarcima) koji su se susreli po prvi put sa psihoanalizom, neprijatno da narednih par dana posle toga pozovu sopstvenu majku (videćemo kasnije zašto).

Ovo nije tipičan udžbenički tekst pa nećemo pisati o ovoj temi na način na koji se radi u njima, gde se, pre nego što se pređe na konkretnu diskusiju o temi, raspreda naširoko i naveliko o samom autoru teorije i njegovom životu, šta je jeo, pio i koji broj cipela je nosio. Ovakav način pisanja je posebno karakterističan za tekstove koji se bave psihoanalizom, jer je očigledno Frojd bio osoba o kojoj se ima svašta nešto reći.

Što se potreba ovog članka tiče, davaćemo samo važne informacije, to jest one koje se tiču psihoanalize kao teorije, bez ulaženja u to kada je, u minut, sat i dan, nešto palo Frojdu (ili nekom drugom autoru) na pamet.

Dakle, Frojd. Ko je on bio i šta je radio, ukratko? Prvo što će svi pretpostaviti je to da je Frojd bio psihijatar, psiholog, psihoterapeut ili nešto slično. Međutim, on nije bio ni jedno, ni drugo, ni treće. Možda je ovo treće postao kasnije, kada je već ozvaničio svoju teoriju i počeo od nje da zarađuje (tj. da prima klijente). Ali, pre prihvatanja psihoanalize u naučnim krugovima Frojd je bio običan lekar, tačnije neurolog. Poreklom je bio Austrijanac, a živeo je i radio krajem 19. i početkom 20. veka.

Ono što je dalje bitno za ovu diskusiju je to da je Frojd svoj rad nad ljudskom psihom počeo kod svog kolege i prijatelja, J. Brojera, koji je radio sa histeričnim pacijentima i pokušavao da ih “leči” metodom hipnoze. Ovaj hipnotički rad sa ljudima se pokazao kao validan i efikasan način da se osoba oslobodi od histerije.

Histerija je stari naziv za jednu vrsta psihološkog fenomena, gde dolazi do nekontrolisanog ispoljavanja emocija, a danas se uglavnom tako označavaju neuroze. U velikom broju slučajeva, kada se govorilo o histeriji mislilo se na psihosomatski poremećaj – na fizičku tegobu izazvanu nekakvim psihičkim problemom. E sada, kako su u stvari ova dvojica lekara lečila ljude od histerije, šta je tu zapravo bilo “lekovito” i zašto baš hipnoza?

Brojer je prvi i već ranije primetio da su neke somatske tegobe izazvane nekim psihičkim sadržajem. Bitna stvar ovde je uticaj jednog mehanizma, koji će zapravo ući u teoriju psihoanalize kao jedan od glavnih mehanizama funkcionisanja psihe, a to je potiskivanje. Ono što se dešava kod histeričnih (neurotičnih) osoba to je da osoba potisne neki emocionalni sadržaj – najčešće neku traumu ili neku neprihvatljivu misao.

Dalje, usled nemogućnosti svesne obrade ovog materijala (iz činjenice da je on potisnut, takoreći “gurnut pod tepih”), te i rešenja i oslobađanja tenzije, on mora negde da ode i da se ispolji. Najčešće se viđa situacija da se ovaj nepoželjan sadržaj, ta potisnuta energija, vrati kroz neku fizičku tegobu. Osoba, naravno, nije svesna da je nešto potisnula (proces potiskivanja je inače nesvestan i ne može se kontrolisati), te nema pojma da njen fizički problem ima bilo kakve veze sa nečim u dubini njenog uma. Brojerova ideja je bila da će fizička tegoba da se reši ukoliko se reši psihički problem, a on će se rešiti jedino ako ga osoba svesno obradi, ako ga se seti.

Baš zato je potrebno da se taj momenat pre potiskivanja, kada je osoba i dalje bila svesna tog sadržaja, vrati u njeno sećanje – a najbolji metod za to je hipnoza. Naravno, njegova ideja je bila dobra, jer su osobe posle hipnotičke seanse i prisećanja problema (npr. nekog traumatičnog događaja koji je potisnut) uglavnom se oslobađale fizičkih smetnji.

Da bi čitaocima bilo jasno o čemu ovde govorimo, navešćemo jedan primer iz prakse. Kod njih je došla neka devojka koja nije mogla da pije vodu – kad god krene da pije vodu počne da se guši i muka joj je. Kao da je bila nekako alergična na vodu, što je skoro pa nemoguće (ovaj poremećaj zapravo postoji ali je veoma, veoma redak). Terapeuti su pretpostavljali da je ovaj problem u stvari delo neke potisnute traume ili neprijatnog događaja, a ne stvarna alergija za vodu, za šta se ispostavilo da su u pravu.

Međutim, devojka nije uspevala da navede nijedan traumatičan / neprijatan događaj koji se desio i koji bi imao veze sa tim što ona ne može da pije vodu. Kada je hipnotički vraćena kroz sopstveno sećanje, devojka je spomenula jedan prizor koji je videla – psa koji liže čašu i pije vodu iz jedne od čaša koja se nalazila u kuhinji (iz tih čaša je i ona pila). Ovaj prizor je za nju bio toliko gadan, da ona na njega nije nikako odreagovala već ga je potisnula; ali se on vratio u formi “alergije” na vodu, mučnine, gušenja i odbojnosti prema pijenju vode.

U trenutku osvešćivanja sećanja, devojka je pala u afekt i postala užasno besna, što je u stvari predstavljalo njenu zakasnelu reakciju na prizor psa koji pije vodu, da bi trenutak kasnije uspešno mogla da pije vodu koju joj je ponudio terapeut. Od tog momenta, više nije imala odbojnost prema vodi – došlo je do osvešćivanja neprijatnog sadržaja i njegove obrade kroz emocionalno pražnjenje.

Dakle, jasno vam je kojom logikom ova priča ide – psihički sadržaji se moraju adekvatno i na vreme obrađivati, a ukoliko se ne obrade, onda to mora da se uradi u nekom trenutku kako se energija ne bi zadržavala i pravila problem. Upravo ovo zapažanje je inspirisalo čuveni Frojdov “hidraulički” model uma. Naime, Frojd je, na osnovu ovakvih i sličnih slučajeva, došao do teorije uma po kojoj se ovaj ponaša kao neka vrsta hidraulične mašine, gde su misli i čitav psihički sadržaj analogni vodi.

Zna se da, ukoliko imate jedan sud sa vodom, pa pritisnete vodu na jednom kraju, ona će izaći negde na drugom. Količina vode se neće izmeniti ukoliko primenite pritisak na jedan deo suda, već će samo vizuelno delovati kao da je tu ima manje, ali će je zato negde biti više. Tako, smatra Frojd, funkcioniše i ljudski um – postoji fiksna količina psihičke energije koju ne možete uništiti i ako je potisnete sa jedne strane, izaći će negde drugde. Dakle, ona se mora negde manifestovati, bilo u nekom drugom delu uma, bilo kroz fizičku energiju kao neka zdravstvena tegoba (psihomatska bolest).

Ovo je bio veliki pomak za Frojdovoa shvatanje i uspostavio korene psihoanalitičke misli. Iako je ovo krucijalna pretpostavka i važan temelj teorije ovo je samo mali deo onoga što je Frojd “otkrio”, a o tome ćemo u sledećem tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (1)

Prethodni ćlanak: AUTIZAM

______________________________________________________________________________________

UMEĆE LJUBAVI I ŽIVLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. marta 1980. godine, umro je ERIH FROM (Erich Fromm), nemački humanistički filozof, teoretičar društva, psihoanalitičar i sociolog.

Počevši sa njegovim prvim radom, Beg od slobode (Escape from freedom), Fromova dela su poznata po njegovim socijalnim i političkim komentarima, kao i filozofskim i psihološkim podvlačenjima.

 Njegova druga knjiga, Man for Himself: An Inquiry into the Psychology of Ethics iz 1947. je bila nastavak Bega od slobode. Zajedno, te knjige su činile Fromovu teoriju o ljudskom karakteru, koja je bila prirodan izdanak Fromove teorije o ljudskoj prirodi.

Fromova najpopularnija knjiga je svakako Umetnost ljubavi, internacionalni bestseler koji je rekapitulirao i dopunio teoretske principe ljudske prirode iz Bega od slobode i Man for Himself.

Jezgro Fromove humanističke filozofije je njegova interpretacija biblijske priče o Adamovom i Evinom proterivanju iz Rajskog vrta. From je koristio priču Adama i Eve kao alegorijsko objašnjenje ljudske biološke evolucije i egzistencijalnog straha, izjavljujući da su Adam i Eva, nakon što su jeli sa Drveta Znanja, postali svesni samih sebe kao odvojenim od prirode, ali i deo nje.

Iz knjige   UMEĆE LJUBAVI             Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.  Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća. Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.    Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“. Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …     … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…    Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

Po Fromu, svesnost odvojenog ljudskog postojanja je izvor svih krivica i srama, a rešenje za ovu egzistencijalnu dihotomiju se nalazi u razvitku jedinstvene ljudske moći ljubavi i razuma. From je odvojio njegov koncept ljubavi od popularnog shvatanja ljubavi u takvoj meri, da je njegov odnos prema ovom konceptu bio u osnovi paradoksalan. From je smatrao da je ljubav međusobni kreativni kapacitet, a ne emocija, i odvojio je kreativni kapacitet od onog što je smatrao raznim formama narcističkih neuroza i sado-mazohističkih tendencija, koje se obično uzimaju kao dokaz „istinite ljubavi“. From je zaista posmatrao iskustvo „zaljubljivanja“ kao dokaz nečije nesposobnosti da razume istinitu prirodu ljubavi koja, po njemu, uvek ima zajedničke elemente kao što su briga, odgovornost, poštovanje i znanje.

From je takođe tvrdio da vrlo mali broj ljudi savremenog društva ima poštovanje prema autonomiji drugih ljudskih bića, a još manje objektivno znanje o onome što drugi ljudi iskreno žele i trebaju.  

www.scribd.com

---

Biografija

Erih From (nem. Erich Fromm) rođen je u  Frankfurt na Majni, 23. marta 1900. godine.  Počeo je da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnjeg semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta.

From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na „Kolumbija univerzitet“. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945.

 From se 1950. preselio u Meksiko Siti, postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do ponzije 1965.

U međuvremenu je podučavao kao profesor psihologiju na državnom univerzitetu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana.  Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

 Dela

Bekstvo od slobode, Čovek za sebe, Zdravo društvo, Psihoanaliza i religija, S one strane okova i iluzija, Umeće ljubavi, Umeće življenja, Zen-budizam i psihoanaliza, Misija Sigmunda Frojda, Marksovo shvatanje čoveka, Revolucija nade: za humanizaciju tehnike, Anatomija ljudske destruktivnosti, Imati ili biti.

Priredio: Bora*S

---

Erih From: UMEĆE LJUBAVI ~ IMATI ILI BITI

Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud.

Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme« ako ima sreću?

Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu.

Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o srećnim i nesrećnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva iko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi najpre kao problem kako biti voljen a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slede nekoliko putova. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta.

Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postizavamo uspehe: »zadobiti prijatelje i utjicajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači »-biti popularan« i »imati sex-appeala«.

PRIRUČNI ZOOLOŠKI VRT…

TAMOiOVDE_______________________________________________

KORNJAČA

Kornjačin pol, između dva fišbajna,

Za svakog praktično ostaje tajna.

Snalažljiva je, bogme, i zgodna:

U takvom škripcu-

Ipak je plodna.

 ***

 FENIKS

Odavno beleže

Knjige starostavne

Rodoslov Feniksa,

Te ptice slavne,

Najmudrije ptice

Za koju znate,

Koja odbacuje

Sve mame i tate;

 Jedno jaje snese,

A kad, živi bili,

Na njemu odleži-

Sama se ispili.

***

GUSAN I GUSKA

Gusan se sastoji od kljuna i ljutine,

I zato se čuvajte njegove blizine.

On sav svet mrzi iz dna duše;

Sem guske, svi su za njega šuše.

A nju bezmerno voli-da mlati,

Ako je susedima verovati,

Jel guska srećna? Zaboga ljudi,

Zar vredi da se iko trudi

Da psihoanalizira guskine ćudi!

***

 KRAVA

Ovako ja bih kratko

opisao nju

Na jednom kraju mleko,

na drugom-

Mu.

---

 GOLUPČE

Evo mog priloga progresu- vaša je briga ostalo;

Jedem ovo golupče

Da ne bi golub postalo.

Ogden Neš

---

DA JOJ SE DIVIM ILI JE PSIHOANALIZIRAM…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NUDIM DOKAZE

Mala kruška, prva komšinica Moje voćke,

ne mareći za kalendar,  šta će „svet reći“ i slične trice, procvetala je ovih dana, evo, krajem septembra.

Cvetovi krupni, beli, lepi…

A ja,

dok Ovde reči i fotografije biram,

dilemu imam:

da li da joj se divim ili je psihoanaliziram?

Autor: Bora Stanković