PARKOMANIJA…

tamoiovde-logo

Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda

Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu

clipboard02_14649554629

Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.

Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.

bad-muskau-schloss_14649554941

Foto: Vikipedija, Zamak Muskau

Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.

Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.

Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.

branitzer-park-01_14649555215

Foto: Vikipedija, Park Branic

Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.

Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.

U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti

park-muskao_14649555591

Foto: Vikipedija, Park Muskau

Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.

Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…

Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.

pyramide-branitz_14649555987

Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler

Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.

Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.

Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.

Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.

Izvor:newsweek.rs

__________________________________________________________________________________

 

Advertisements

BISER U KRUNI…

tamoiovde-logo

Trebinje – biser u kruni Republike Srpske

Turizam ima sve značajniju ulogu u ekonomiji Republike Srpske, a po mnogima njen najlepši grad ponovo postaje jedan od turističkih centara regiona.

Lepote prirode, tragovi različitih kultura i vera koje su kroz njega prolazile, ali i vino i hrana, veliki su aduti Trebinja, a najveći — gostoljubivost Hercegovaca.

trebinje-sputnik_1000

Foto: Turistička organizacija Trebinja

 

Smešteno na jugu Hercegovine, ispod planine Leotar oko biserno čiste Trebišnice, ponornice koja je odlučila da baš na ovom mestu pokaže punoću svoje modrozelene boje, udaljeno je 27 kilometara od Dubrovnika, a 38 od Herceg Novog, što je još jedan adut turističkog razvoja.

Jedan od najvećih su i niske cene, kaže za Sputnjik gradonačelnik Trebinja Slavko Vučurević.

1103780601

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Jedan od najlepših gradova bivše Jugoslavije danas je grad sa najvećim turističkim potencijalom u Republici Srpskoj

„Sve je mnogo povoljnije nego na Dubrovačkoj rivijeri i Crnogorskom primorju. Ovde je znatno niži porez, PDV, da ne pominjemo disparitet u cenama životnih namirnica i svega što prati turističku ponudu.

To se godinama potvrđuje, a u poslednjih nekoliko godina rast noćenja je čak 20 odsto. Kapaciteti hotela i apartmana popunjeni su od 1. aprila do kraja oktobra“, kaže Vučurević.

Turizam je pored energetike — u blizini grada su termoelektrana i hidroelektrana koje strujom napajaju najveći deo Srpske, najvažniji pravac razvoja grada.

Ne treba zanemariti ni poljoprivredu: radi se na ukrupnjavanju poseda, kako bi škrta, ali plodna zemlja, bila maksimalno iskorišćena, kaže gradonačelnik.

1103781101

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Bašta hotela „Platani““, omiljeno sastajalište Trebinjaca, u kome je tokom snimanja poslednjeg filma Emira Kusturice boravila čuvena Monika Beluči.

„Bili bismo srećniji kada bi se više novca iz energetskog sektora iz republičkog budžeta vraćalo u Trebinje, a dok do toga ne dođe, radimo na razvoju poljoprivrede.

Vino i hranu smo posle rata otkrili kao svoju šansu. Imamo najveće vinogorje u ovom delu Hercegovine, vrhunska vina.

Vranac ’Vukoje‘ dospeo je na 27. mesto svetske liste crvenih vina, potvrđen je njegov kvalitet, ali i ulaganja u ovu granu privrede“, kaže Vučurević.

Turistički biro grada jedan je od retkih u ovom delu sveta koji ima vitrinu sa vinima.

Radi bolje promocije grada, turistička organizacija udružila se sa vinarima, pa je Trebinje počelo da se predstavlja na sajmu turizma u Beogradu.

1103780925

TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Arslanagića most — izgradio ga je Mehmed-paša Sokolović 1574. godine, ali nije imao sreće da doživi slavu vršnjaka iz Višegrada

Sledilo je upoznavanje zemalja regiona sa lepotama grada, a Trebinje je i prvi grad iz BiH koji se predstavio na sajmu turizma u Londonu. Posle Berlina, stigli smo i do Japana, kaže za Sputnjik pomoćnik direktora Turističke organizacije Tatjana Bulajić.

„Najviše je gostiju iz Srbije, ali sada imamo posete Britanaca, fantastičnu saradnju sa prekograničnim opštinama Crne Gore. Međutim, samo jedna agencija iz Dubrovnika za sada ima Trebinje u svojoj ponudi.

Od dvadeset vinarija, osam je otvorilo svoje podrume za turiste koji cene dobro vino i dolaze na degustacije. Cilj nam je da prenoće kod nas, a zatim da posećuju Crnu Goru i gradove pod zaštitom Uneska — Dubrovnik i Mostar“, kaže Bulajićeva.

1103780423

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Manastir Tvrdoš — po narodnom predanju osnovao ga je Sveti car Konstantin, a obnovio kralj Milutin. Manastir je duhovni centar, poznat po vinu sorte „vranac“ koje proizvodi

Ona dodaje da je, pored vina, hrana važan deo turističke ponude. Turistima su vrata otvorili etno-restorani, takozvane hercegovačke kuće, kojima su na jelovniku autentični proizvodi tog kraja — sir iz mjeha, pršuta, jagnjetina, a kao suvenir iz Trebinja možete da ponesete i deo narodne nošnje. Kulturno i versko nasleđe ipak je na prvom mestu, kaže Bulajićeva.

„Imamo sjajnu saradnju sa eparhijom, Hercegovačka Gračanica, crkva na najvišem brdu grada u kojoj je sahranjen najpoznatiji Trebinjac Jovan Dučić, postala je novi simbol grada.

Imamo velike planove za obnovu starog grada, vratićemo mu kaldrmu i zanatske radnje koje su se tu nalazile do osamdesetih. Obnovili smo zidine i muzej grada u impozantnoj zgradi austrougarske kasarne“, kaže Bulajićeva.

1103780314

© FOTO: TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Anđelkina kapija — atrakcija Trebinja. Sve se prilagođava turizmu, kapija kuće ispred koje su snimane scene serije „Ranjeni orao“.

Na području Trebinja je čak 15 pravoslavnih hramova, a manastiri su nezaobilazno mesto turista. Duži, Dobrićevo, Petro Pavlov manastir, a najposećeniji je Tvrdoš, čiji monasi takođe proizvode nadaleko čuveni vranac.

Grad proširuje smeštajne kapacitete, u centru se grade dva hotela kapitalom Srba koji žive u inostranstvu. Velika srbijanska kompanija, koja i u Trebinju proizvodi slatkiše, gradi veliki kompleks i akva-park, u toku su pregovori sa dva investitora iz Rusije, a saradnja sa tom zemljom ostvarena je i kroz preseljenje Ruskog kulturnog centra iz Budve u Trebinje.

 

1103488501

TURISTIČKA ORGANIZACIJA TREBINJA Hercegovačka Gračanica iznad Trebinja u koju su iz Amerike preneti posmrtni ostaci najpoznatijeg Trebinjca, pesnika Jovana Dučića.

Najstariji stanovnici Trebinja bili su Iliri, zatim dolaze Grci, Rimljani, Sloveni. Bilo je pod vlašću Nemanjića sve do kraja dinastije i turske okupacije, a srpska vojska oslobodila je grad od Austrougarske 1918. godine. Tragovi raznih kultura vidljivi su na svakom koraku.

Kao svaki mediteranski grad, Trebinje živi u baštama restorana i hotela, među palmama i čempresima, a najstarija bašta ispod 16 platana prvi je simbol grada, više puta ovekovečen i u srpskoj kinematografiji.

Ipak, pored svega navedenog, najveći adut ovog grada su ljudi, njihova predusretljivost i toplina.

Izvor:balkanspress.com

__________________________________________________________________________________

 

VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA…

tamoiovde-logo

Sam svoj psiholog

Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

gears-818461_1280Do sada smo govorili o faktorima koji uzrokuju manjak samopouzdanja, kao i o mehanizmiama kojima se naš mozak služi kako bi održao stabilnu sliku našeg unutrašnjeg sveta – kao ratnik koji se bori sa neprijateljima koji su sa obe strane fronta.

Ova situacija je svakako iscrpljujuća, kako psihički (mentalno i emocionalno), tako i fizički. Pitanje je kako se rešiti ove muke, tj. kako osloboditi svoj um iz ovih lanaca, kako osloboditi sebe i biti ono što stvarno jesmo.

Odgovor na ovo pitanje leži u iznalaženju načina i puteva da čovek zavoli i prihvati sebe onakvog kakav stvarno jeste i kakvog on sam sebe vidi, a ne kako ga vide drugi; da se nađe staza, kojom će se ići bez straha i gde će putovanje, kao i njegov ishod, zavisiti isključivo od naše volje, napora i sposobnosti.

Veštine, znanje i tehnika se mogu razviti – ali šta ćemo sa voljom i hrabrošću? Da li može neko da vam priđe na ulici i kaže „budi hrabar danas, ne prezaj od pretnji i tamnih ulica“?

Da li bi vas to trglo iz letargije koju pruža bleda svakodnevnica, koja dolazi jutrom i traje do kasno u noć? Da li je ono što čekamo tamo negde iza sledećeg ugla, baš tamo kod onoga drveta, tamo u senci, kada pređemo raskrsnicu, samo kada bismo sreli pravu osobu u životu koja bi nam rekla šta to treba da radimo; da nam kaže šta je ispravno a šta ne, da nas uputi i da nam priručnik kako da budemo srećni.

Ne, toga, nažalost, nema. Niko neće da nam priđe i kaže kako ste mi unikatni i kako nam nema premca. Neće nam reći kako smo jedinstveni i kako zaslužujemo sva blaga ovoga sveta.

Neće, neće nas svi, bezuslovno i uvek, voleti, ceniti i poštovati. Čak nam neće biti ni zahvalni za ono što činimo za njih. Istina je jedna, a to je da je naša jedina realnost ono što mi opažamo, tj. ono što ulazi, prolazi i izlazi iz nas. Nema ničega drugog.

Ostajemo sami sa sobom, ostajemo „prepušteni“ sami sebi. To je gorka istina. Međutim, verovali ili ne – upravo tu je ključ rešenja čitave ove psihološke smicalice. Ovakav zaključak ne samo što nije nimalo loš, već je i poželjan. A sada da vidimo zašto.

Osnovna stvar koju trebamo imati na umu kada je reč o nama samima, našim mislima, osećanjima i opažanjima – to smo upravo mi. Zvuči kao potpuno očigledna stvar, zar ne? I jeste očigledna i zdravorazumska, osim što najčešće imamo situaciju da ljudi jednostavno zaborave na to.

Naime, nisko samopouzdanje, kao što smo pominjali (prisetite se jednog od početnih tekstova na ovu temu, kada smo govorili o korenima samopouzdanja), dolazi iz onoga što mi mislimo da drugi misle o nama. To jest, naša slika o sebi je slika za koju mislimo da drugi imaju o nama. Nećemo sada ponavljati ono što je već rečeno, samo ćemo naglasiti kako je ta slika uglavnom nerealna i potiče iz projekcija naših sopstvenih nesigurnosti, strahova i kompleksa na sredinu.

Ovi strahovi i kompleksi, sa druge strane, dolaze iz naših bazičnih uverenja o sebi koje smo stekli još u detinjstvu (prilikom interakcije sa autoritetima kao što su roditelji, nastavnici, kao i sa vršnjacima). Dakle, ono što mislimo o sebi, pogotovo kada je reč o niskom samopouzdanju, nije proizvod racionalnosti i logike, već je produkt i zaostavština emocija.

Naše ophođenje prema sebi samima, a i prema spoljnjem svetu je u ovom slučaju određeno našom emocionalnom strukturom, iako mi možemo imati iluziju da je sve to logično, razumno i racionalno. Setimo se, naš um ima potrebu da stvari drži pod barem nekakvim redom, te će za razna ponašanja i stavove tražiti objašnjenja i opravdanja.

Međutim, naš je zadatak, da kao inteligentne i zrele osobe, osvetlimo te automatske procese i pokažemo sami sebi kako nikakve logike i racionalnosti nema u velikom broju naših stavova i misli. Shvatanje iracionalnosti ove vrste će uveliko pomoći shvatanju i da smo nešto drugo od onoga što mislimo da jesmo.

Ključna stvar u ovom domenu je rad na zadovoljstvu samim sobom u pogledu onoga ko smo, kako izgledamo, šta nosimo, gde radimo, koliko smo pametni, koliko novca imamo, gde izlazimo, itd. Mnogi ljudi su zapravo nezadovoljni u ovim domenima i to ih dovodi do toga da generalno budu nezadovoljni svojim životom.

Koliko puta ste čuli da je neko nesiguran u svoj izgled ili da misli da je glup i da “nema dovoljno novca da bi imao devojku“ i slično? Možda se i vama desilo da pomislite ovako što, ili da se osećate nezadovoljni sobom kada je reč o stvarima ove vrste. Međutim, pokušajte da razmislite logički o svemu ovome (pošto su ovakve izjave uglavnom nelogične i neosnovane, čiste predrasude i stereotipi, mogli bismo reći).

Na primer, ako mislite da ne izgledate dovoljno dobro za nekog – prvo odgovorite sebi na pitanje da li postoji neka „univerzalna skala lepote“ ili tako neka slična izmišljotina, pa ste vi bili ocenjeni (u nekom momentu kojeg niste bili svesni) od strane neke fantazmatske komisije u pogledu svoje lepote i ružnoće?

Drugo, da li je ta osoba neki sudija i kritičar, ovlašćeni autoritet i predstavnik te fiktivne komisije za ocenu lepote, pa vas sada po tim univerzalnim i opšteprihvaćenim zakonskim regulativama lepote – ne priznaje za dovoljno fizički lepu osobu?

Sada, razmislite o tome koliko ima osoba na ovom svetu, kao i o tome koliko smo svi mi različiti. Imamo različite kriterijume, različite poglede, različita osećanja, misli i stavove o istoj stvari. Da nemamo, ne bi se svađali ovoliko, ne bi bilo konflikata, nesporazuma, ratova i potrebe za diplomatijom.

Znači, pogodili ste, po sredi je to da ste nekom dobri a nekom niste. Ne možete svima biti lepi, ma koliko da ste lepi. Bred Pit, kao muškarac koji je u jednom momentu „ocenjen“ od strane svetskih časopisa kao najlepši i najseksipilniji muškarac na svetu, najverovatnije nije lepši nekoj zaljubljenoj devojci od njenog „suđenog“ momka iz srednje škole, koji joj se sviđa od petog osnovne. Da li je sad taj momak možda lepši od Breda Pita?

Shvatate da je svaki odgovor na ovakvo pitanje nemoguć, jer jednostavno ne postoji objektivno merilo lepote – sve zavisi od oka posmatrača (i od još mnogo drugih stvari, u koje nećemo sada zalaziti). Njoj možda nije, nekom drugom jeste, a nekom trećem su možda svi kolektivno ružni.

E sad, isto važi i za pamet, iliti to koliko ste „realno“ pametni ili glupi (za druge). Iako postoji test inteligencije, za kojeg možemo reći da je neko objektivnije merilo inteligencije (mada svetlosnim godinama daleko od savršenog), to opet nije adekvatna osnova za razmišljanje i predrasude o sebi. Čak i da je ovo sredstvo stvarno toliko objektivno, onda bi svi kolektivno, na svetskom nivou, trebalo da radimo test inteligencije u isto vreme, pa da imamo otprilike neki pokazatelj ko je pametniji a ko gluplji na planeti.

Naravno, opet naglašavamo da ovako nešto, pored toga što nije moguće i što niko to nikad nije uradio, opet ne bi bio dobar pokazatelj, niti bi išta značio kada je reč o kvalitetu naših života. Mnogo je, prvo, tehničkih razloga za to, a mi nemamo mesta da ulazimo u detaljisanje o njima ovde. Drugo, merenje „gluposti“ i „pameti“ je veoma komplikovana stvar i za visoko stručne psihologe, a kamoli za laike i obične građane. Naime, ljudska „pamet“ i sposobnosti se sastoje od tolikog mnoštva komponenti da je skoro nemoguće objedinjeno ih meriti i dobiti neku opštu meru.

Možda vi znate nešto bolje od nekog, možda on zna nešto što vi ne znate… beskonačno je mnogo mogućnosti. Ono što je za nas bitno sada, to je da ne možete realno biti sigurni u to da li ste gluplji od nekog ili niste, jer niko to stvarno ne zna. Možete samo umišljati da jeste – a ako tako mislite, to nije racionalno i objektivno, stručno i naučno zasnovano mišljenje. To su isključivo vaše sopstvene predrasude prema sebi samima i vaše negativne emocije koje ste nepravedno usmerili ka sebi.

Kao rezime ove priče o shvatanju nebuloznosti negativne slike o sebi i niskog samopouzdanja koje iz toga proističe, možemo reći ono što smo već naglašavali tokom svih ovih tekstova, a što se često može čuti i na raznim drugim mestima. Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

Zato, nemojte se truditi da budete iko drugi ili da budete išta drugo, od onoga što stvarno jeste. Nemojte se osećati nezadovoljno sobom jer je iskustvo koje imate posmatrajući svet svojim očima jedinstveno i neponovljivo.

Nemojte se menjati se da bi ispunili tuđe projekcije – jer niko nije vi i vi niste kao iko drugi.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja  (6)

Prethodni članak: BESKORISNE MISLI I PRAVILA

______________________________________________________________________________________________

MA KOLIKO DIVLJA I HIROVITA BILA, OČARAĆE VAS…

tamoiovde-logo

Drina, moćna reka sa hiljadu lica

Kanjon, na pojedinim mestima dubok i hiljadu metara, treći je po veličini u svetu. Silina vode ukroćena je izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac

drina (5)_620x0Divlja i pitoma, brza i spora, neukrotiva i poslušna, vijugava i ravna. Drina.

Ali, ma koliko nepredvidiva i hirovita bila, jedno je izvesno – očaraće vas!

Reka sa hiljadu lica ima moć da, kako je rekao književnik Isak Samokovlija, zanosi kao živo, božanstveno biće. Začarala je i Roberta De Nira kada je 1967. putujući auto-stopom prespavao jednu noć na livadi kraj Drine, da bi nekoliko godina kasnije ćerku nazvao imenom, po mnogima, najlepše reke na Balkanu.

Gde je Drina najlepša, pitanje je koje će izazvati žučnu raspravu među njenim obožavateljima. Jedni je najviše vole tamo gde je brza, snažna i neumoljiva – u planinskim predelima gde useca kanjone i prolazi kroz klisure. Drugi više vole njeno pitomije lice, pa im je draži deo niže od Ljubovije gde se pretvara u ravničarsku reku.

Nastala spajanjem crnogorskih reka Pive i Tare na Šćepan polju, teče silovito Bosnom i Hercegovinom, kroz Foču, Goražde, Višegrad, nastavlja kroz Srbiju, da bi se smirila i kapitulirala pred Savom kod Sremske Rače. Duž celog toka od 346 kilometara smenjuju se klisure, šume i pejzaži koji oduzimaju dah. Kanjon Drine, na pojedinim mestima dubok i hiljadu metara, drugi je po veličini u Evropi i treći u svetu, posle Kolorada i Tare.

U davnoj prošlosti bila je Drina granica između Zapadnog i Istočnog rimskog carstva, u nešto bližoj prostor gde su se u Prvom svetskom ratu vodile bitke između Srbije i Austrougarske, a danas je linija razdvajanja Srbije i Bosne i Hercegovine. Znala je Drina da poplavi okolna naselja, 1896. odnela je Ljuboviju i poplavila most u Višegradu.

Njena silina zato je ukroćena izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac. Ali, i dalje važi ona „ko nauči da pliva u ćudljivoj Drini, bezbedan je u vodi do kraja života“.

drina (3)Kada zaplovite kanjonom od Višegrada do Bajine Bašte, smenjivaće se nestvarni predeli krečnjačkih litica i golih stena koje kao da je vajar isklesao, sa tek ponekim borom koji štrči iz kamena. Izolovani od civilizacije, ušuškani između dve obale koje su u pojedinim delovima tako blizu da ćete imati utisak da možete da dohvatite drveće, čućete tišinu. Na poslednjoj stanici sačekaće vas najčešće fotografisan prizor na Drini – kuća na steni u sred reke, ovekovečena i fotoaparatom Nacionalne geografije.

U blizini je letnja turistička atrakcija, akumulaciono jezero Perućac. Nastalo je kad je Drina pregrađena branom dugom 460 metara i visokom 90 metara. Jezero „čuva“ planina Tara koja nestvarnu zelenu boju Drine čini još čarobnijom.

Atrakcija Perućca je i Vrelo, jedna od najkraćih reka na svetu, dugačka samo 365 metara, zbog čega je meštani zovu „godina“. Manjak u dužini, Vrelo nadomešćuje u atraktivnosti, jer u Drinu utiče stropoštavajući se sa velike visine praveći moćan i efektan vodopad.

drina (1)Nastavlja dalje Drina ka Ljuboviji, Malom Zvorniku, Banji Koviljači, Loznici, da bi se kod Sremske Rače ulila u Savu. Zahvaljujući ratvoju turizma, poslednjih godina sve je veći izbor smeštaja.

Etno selo Vrhpolje, nedaleko od Ljubovije, biser je azbukovačkog kraja u kom Drinu zovu reka života. U kućicama nalik starim brvnarama doživećete Srbiju s početka 19. veka jer se duh prošlih vremena oseća na svakom koraku, od petrolejki, do tronožaca.

U kompleksu Sunčana reka u Banji Koviljači jedno naselje nosi ime po Robertu de Niru, u znak zahvalnosti što je Drinu predstavio svetu. Nije De Niro jedini filmadžija koji se ovde zaustavio. Plaža u blizini nosi naziv Šotrina jer je poznati reditelj tu snimao pojedine scene popularnih serija „Greh njene majke“ i „Nepobedivo srce“.

Ušla je Drina i u Nobelovim priznanjem ovenčanu književnost. Najpoznatiji most, a Drina ih ima mnogo, opisao je Ivo Andrić. Ćuprija u Višegradu, zadužbina Mehmed Paše Sokolovića, izgrađena je 1571. godine kao delo Mimara Sinana, jednog od najvećih arhitekata tog doba. Nisu ga srušile prirodne nepogode, izdržao je nalete ljudskog besa, pa nema razloga da ne poverujemo Andriću da će trajati večno. Kao i moćna reka koja plovi ispod njega.

SPLAVARENjE DO OKTOBRA

drina (4)Drinska regata održava se tradicionalno u julu u Bajinoj Bašti kako bi sačuvala uspomenu na splavare koji su krajem 19. i početkom 20. veka svakodnevno savladavali talase plahovite reke. Kada je u Perućcu izgrađena hidroelektrana, najveća na Drini, splavari su morali da napuste reku, ali tradicija je ostala. Ove godine, najposećenija letnja manifestacija u zapadnoj Srbiji održava se od 15. do 19. jula.

Start revijalne regate, koja se organizuje pretposlednjeg dana, je u Perućcu, a cilj je Rogačica. Osim centralnog događaja, spuštanja plovila niz Drinu, program čine i egzibicioni skokovi sa mosta u Rači, koncerti Bijelog dugmeta, Van Goga, benda Dejana Petrovića, takmičenje u pripremanju riblje čorbe, nadmetanja mladih i pionirskih trubačkih orkestara sa područja zapadne Srbije. Inače, spuštanje čamcima aktuelno je tokom cele sezone, od aprila do oktobra.

RAJ ZA RIBOLOVCE

drina (2)Drina je dom za oko 30 vrsta riba, od kojih su najpoznatije pastrmka, som, lipljan. San svakog ribolovca je mladica, koju zovu i kraljicom Drine. Najteže ju je uhvatiti, ali strpljenje i upornost se isplate jer su neki primerci teški i do 30 kilograma.

Poslednjih godina, nažalost, mogu se „upecati“ i flaše, plastične boce, limenke, pa i poneki stari šporet. Ovi primerci ljudskog nemara kvare bistrinu Drine koja se ubraja među najčistije reke u Srbiji.

KAMELEONSKA PRIRODA
Ime je dobila po Drinosu, mitološkom paganskom božanstvu kome su prinosili i ljudske žrtve. Dugo su je u narodu zvali i Zelenika, zbog nestvarne smaragdne boje. Ima, ipak, trenutaka, posebno leti, kad Drina postaje plavičasta kao more, pa i kristalno prozirna zimi. Za kameleonske promene, tvrde upućeni, zaslužni su planktoni. Ne menja Drina samo boju, već i pravac, naročito na potezu od Višegrada do Zvornika. Otuda i izreka „ne ispravljaj krive Drine“ kao upozorenje da je reč o uzaludnom poslu.
Marija Dedić

Izvor:novosti.rs

____________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus


____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BOTANIČKA BAŠTA „JEVREMOVAC“

tamoiovde-logo

Botanička bašta „Jevremovac“ je jedinica Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Osnovana je 1874. odlukom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije, na predlog Josifa Pančića, koji je bio i njen prvi upravnik.

1826_botanickaGodine 1889. kralj Milan Obrenović poklonio je imanje (koje je nasledio od svog dede Jevrema) Velikoj školi u Beogradu za Botaničku baštu, ali pod uslovom da se zove „Jevremovac“.

 Na tom mestu i pod tim imenom nalazi se i danas.

Botanička bašta se prostire na površini od oko 5 hektara, gde se na otvorenom prostoru nalazi preko 250 vrsta drveća i žbunja, domaćih, evropskih i egzotičnih biljaka, a ukupan biljni fond danas čini oko 500 drveta, žbunja i zeljastih biljaka.

Botanička bašta obuhvata pored otvorenih površina, Staklenu baštu i prostorije Instituta za botaniku (upravna zgrada, herbar, biblioteka, slušaonica, laboratorije).

Staklena bašta, podignuta 1892. godine, pokriva prostor od 500 m2. U vreme kada je građena predstavljala je jednu od najvećih i najlepših staklenih bašti u ovom delu Evrope. U Staklenoj bašti se gaje brojne tropske i suptropske vrste biljaka od kojih treba pomenuti: Phoenix Canariensis, Chamaerops Humilis, Cereus Peruvinianus…

Herbarijum sadrži bogatu zbirku biljaka sa Balkanskog poluostrva i čitave Evrope koja broji oko 120.000 herbarijumskih tabaka i preko 300.000 eksikata.

Biblioteka jedna je od najstarijih i najbogatijih na ovim prostorima. Pored 200 naučnih i stručnih časopisa sadrži i preko 6.000 knjiga.

Otvorena je za posetioce tokom godine od 1. maja do 1. novembra (09.00-19.00).


Izvor:beograd.rs

BIOLOŠKI FAKULTET – INSTITUT ZA BOTANIKU
BOTANIČKA BAŠTA „JEVREMOVAC“
Takovska 43, tel. 3244-847, 3244-498

______________________________________________________________________________

MOJE VREME U BOTANIČKOJ BAŠTI „JEVREMOVAC“

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________

Preporuka: NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA

MOLITVA ZA INTELEKTUALCE…

tamoiovde-logo

Mirko Kovač: Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice
28-okttrezor1Žao mi je svih oni intelektualaca koji gledaju na jedno oko,
koji primaju počasti a prave se da im nije do njih.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi koji strahuju nad svojom egzistencijom, koji su postali robovi sopstvene sudbine.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijeloga života pribavljaju sebi alibi.

Žao mi je svih onih koji se slijepo drže jednog mjesta, jer nijesu za neko drugo.

Žao mi je intelektualaca koji vjeruju da su miljenici vlasti.

Žao mi je svih poltrona, svih onih koji primaju mito laskavaca.

Molim se za one nesrećne dostavljače da se što prije vrate svome Ja.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji tuđe mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je ljudi pohlepnih na vlast, žao mi je svih karijerista, svih materijalista.
Žao mi je svih onih koji vjeruju da znače nešto u očima onih koji ne znače ništa.

Žao mi je koji nemaju snage reći: Ne, kada se ne može kazati: Da!

Žao mi je onih nesretnika koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.

Žao mi je svih onih koji ništa ne znaju o istini, i onih koji nikad neće otvoriti oči, nikada izaći iz svog lunarnog vrta.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava – vječnost.
Žao mi je onih skorojevića koji sebi pribavljaju maske snobova.

Žao mi je svih onih koji idu na premijere, koji za trpezom žude za prvim mjestima.

Žao mi je svih onih koji zavide drugima, koji su tašti i koji se ne mogu izliječiti od oholosti.
Žao mi je i onih ljudi koji misle da je njihova šutnja principijelnost.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijelog svog života ne mogu rizikovati,
svih onih slabića koji drhte nad sobom, koji njeguju svoj strah,
svih onih intelektualaca koji se lako odriču svog mišljenja.

Žao mi je svih onih koji žele uspjeti na tuđu štetu.

Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice.

Žao mi je svih onih koji mrze ljude sposobnije od sebe.

Molim te, Gospodine, za sve nesretnike koji su sami uzrokom svoje nesreće.

Izvor: filozofskimagazin.wordpress.com

_______________________________________________________________________________

POSEBNE I PRELEPE…

tamoiovde-logo

 RUŽE PENJAČICE

Jedna od traženijih vrsta ruža na tržištu su svakako ruže penjačice. A šta treba da znate o ovim lepoticama!

63ae8dd535459e6ddaa9950601158f8d_L

Izvor fotografije:rosemai

Prvenstveno da postoje dve vrste ruža penjačica i u mnogočemu se razlikuju. To su :

1. Rambler penjačice – ruže penjačice mekanih grana, sitnijih listova i cvetova koje se same mogu penjati ili po plotu ili po drvetu ili im pak grane povezujemo uz zidove i slično. Grane su im podatnije pa ih možemo i svijati oko šipke. Cvetaju u sitnim cvetovima u grupi .

Postoje sorte koje cvetaju jednom u sezoni (Amnerican Pillar, Dorothy Perkins, Bonny i sl.) i njihov rast je jako bujan i brz, a postoje i sorte koje cvetaju tokom cele sezone (Martha, Super Dorothy, Elmshorn) i njihov rast nije tako bujan i brz.

Rambler penjačice koje cvetaju jednokratno u sezoni tokom godine dosežu visinu i do 5 m, dok sorte koje obiluju cvetanjem cele sezone dosežu visinu od oko 2-2,5m.

2. Climbing penjačice – odlikuju se dugačkim ravnim granama koje su debele i čvrste, a cvetaju u srednje velikim ili velikim cvetovima, pojedinačno ili u grupi zavisno o sorti. I kod ovih ruža ima sorti koje cvetaju jednom u sezoni (tzv. «majske ruže»), ali danas obilujemo sortama koje cvetaju od maja do novembra.

Njihova je karakteristika da im grane moramo voditi i povezivati, nisu savitljive kao kod rambler penjačica, ali su puno robusnije i dosta su krupnije od rambler penjačica.

Kod odabira sorte penjačice, ljubitelji ruža svakako moraju znati šta žele jer je izbor sorti dosta bogat, ali nećete sa svakom postići željeni efekt.

Postoje sorte penjačica koje su napravljene baš za sadnju uz lukove (Sympathie, Golden showers, Parure d’or, itd ), kao i one koje stvaraju lepe, ali ne prerobusne grmove i bujno cvetaju pa kao takve idealno služe za prekrivanje ograda (Handel, Schwanensee, Gruss an Heidelberg, itd).

Postoje i sorte koje rastu uspravno i od njih je najlakše napraviti cvetne stubove (Freisinger morgenrote, Westerland, Grandhotel, itd).

Bagatelle

Foto: canalblog.som BAGATELLE PARIZ

 Navedene sorte su naravno ,samo primeri jer postoji još puno sorti, a i malo mašte može učiniti čuda. Ako ste imali sreće i našli se u jednom od najlepših i najpoznatijih ružičnjaka na svetu – Le Bagatelle u Parizu, znate o čemu je reč. Malo mašte, a rezultat kao iz bajke!

Zato su ruže penjačice posebne jer nam pružaju puno mogućnosti. Takođe je od njih najlakše napraviti živu ogradu i odvojiti svoje dvorište od neželjenih pogleda. Ako se pravilno posade, prekriće celu ogradu ne ostavljajući nimalo slobodnog prostora. Kao samostalno postavljeni cvetni stubovi svojim cvetanjem od zemlje pa do samog vrha biljke ostaviće svakog posmatrača bez daha.

Ako se odlučimo saditi penjačice kao živu ogradu, preporučuje se sadnja u više boja tako da nam se na ogradi uvek nešto događa. To, naravno, ponajviše zavisi od vešeg ukusa.

Često se ljudi pitaju za sadnju penjačica uz drvo. Ako je drvo živo i vegetira, ne preporučuje se saditi ružu ispod njega. Ruži je potrebno direktno sunčevo svetlo i neće biti srećna ovako posađena. Pustiće duge grane, boreći se za svetlost pa će eventualno cvetati na granama koje su se probile kroz krošnju. Svakako nam tako posađena ruža neće imati prilike pokazati ni upola od svoje lepote ni bujnog rasta. Ali, kad je reč o drvetu koje je odumrlo ili staroj voćki kojoj smo odsekli krošnju, moći ćemo joj grane vezati uz postojeće drvo i tako posađena ruža će takvo stablo ,,obući,, i imaćete predivan ukras uz malo truda.

Ponavljamo, ruže penjačice zaista su posebna priča među ružama i stvarno nam pružaju svakakve mogućnosti. Kod sadnje ruža penjačica važno je znati da, kao i sve vrste ruža uostalom, vole mesta sa što više sunčevog svetla. Minimalno je da imaju 6 sati direktne svetlosti dnevno. Razmak kod sadnje je minimalno 120 cm jedne od druge. Kod sadnje uz stubove, lukove i sl. sadnicu moramo odmaći minimalno 30 – 40 cm, a kod sadnje uz zidove 40 cm i više.

Prve tri godine, u doba vegetacije, pazimo da grane pravovremeno usmeravamo u željenom smeru pa samo sklanjamo ocvale cvetove nakon cvetanja. U 4. godini i svake sledeće godine, ružu u proleće obavezno čistimo od starih grana i ostavljamo samo kvalitetne mlade grane. Na taj način postižemo da nam je ruža uvek u dobroj formi, a to znači da bujno cveta od dna pa do vrha grma , pa se na taj način pomlađuje. Kao i kod drugih ruža, najveća je greška žaliti i ne orezati ružu.

Ruže penjačice sade se i na stablo I tako stvaraju posebnu sortu ruža stablašica – pendulaste ruže stablašice. U ovom slučaju se sade kao dominantni, samostojeći soliteri, na sredini vrta ili travnjaka, a grane puštamo da slobodno padaju prema zemlji i tako naprave prekrasnu formu. Neke od najzahvalnijih sorti pendulastih ruža stablašica su Bonny, Super Dorothy, Sympathie, Rosarium uetersen i sl.

Uživajte u vašim ružičnjacima!
Izvor: srbijuvolimo.rs

___________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: JA SAM OGGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

GRANDIOZNOST PREDSEDNIČKIH PALATA…

tamoiovde-logoGrandiozne palate domovi predsednika

Predsedničke palate predstavljaju dom predsednika svake države na svetu i često reflektuju moć i bogatstvo država. Često su to grandiozna zdanja sa jedinstvenom arhitekturom i stilom.

Osim grandiozne palate u koju se nedavno uselio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tu je i nekoliko predsedničkih palata koje predstavljaju izuzetno sedište svetskih lidera.

slikacitava.php

washington

Foto:workandtravel.iskustvo.org

 Jedna od najgrandioznijih predsedničkih palata je palata američkog predsednika Baraka Obame, poznata kao Bela kuća. Zgrada izgrađena u neoklasičnom stilu načinjena je od belog akva škriljca. Izgradnja je trajala osam godina i završena je 1800. godine. Palata ima 132 sobe, 35 kupatila i šest spratova. Kuhinja Bele kuće može posluživati više od 140 gostiju, a da bi je okrečili potrebno je 2.100 litara farbe. Bela kuća ima oko 6.000 posetilaca svaki dan.

Predsednicka-palata-300x225

Foto:rewadventure.com

Impozantna predsednička palata, napravljena u neoklasičnom stilu nalazi se i u Dušanbeu, prestonici Tadžikistana.

Palata ima 64 ogromna dorska stuba i ispred nje se nalazi najviši stub na svetu predviđen za državnu zastavu, čija visina iznosi 165 metara. Na njoj se vijori zastava veličine 1.800 metara kvadratnih, zbog čega je palata uvrštena u Ginisovu knjigu rekorda. Izgradnja palate koštala je oko 300 miliona dolara i u njoj trenutno boravi predsednik Emomali Rahmon.

predsednicka palata1

Predsednička palata/Foto: rts.rs

U najlepše predsedničke rezidencije spada i Ak Orda, palata Nursultana Nazarbajeva u Kazahstanu, koja je visoka 80 metara i u kojoj se nalazi sva predsednička administracija. Palata izgleda odlično sa svojom plavo-žutom kupolom, na čijem vrhu se nalazi zlatna statua sunca i stepskog orla.

Palata ima sedam spratova na kojima se nalaze prostorije različite namene, kao što je velika centralna sala za prijem stranih zvaničnika i sala sa kupolom, u kojoj se održavaju sastanci kazahstanske vlade.

Palatom dominira zlatna boja, a za pokrivanje podova korišćen je 21 tip mermera.

201206-main-big

Foto:fantinimosaici.it

Predsedničku palatu u Abu Dabiju dizajnirala je kompanija „Vilson asošijets“ i prema nekima procenama to je najskuplja predsjednička palata na svetu, čija je izgradnja koštala 490 miliona dolara.

Glavna zgrada ima oko 180.000 kvadratnih metara, dok se oko nje nalaze manje vile i palate.

25.-Prague-Castle-in-the-Czech-RepublicVažno je pomenuti i sedište češkog predsednika Miloša Zemana, čiji dom se nalazi u pravom dvorcu.

Dvorac Prag je najveći antički dvorac na svetu i pronašao je svoje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. Napravljen je u devetom veku i bio je sedište rimskih imperatora, kraljeva Bohemije i predsednika Čehoslovačke.

Smešten je na području od 45 hektara, a dug je oko 570 metara, dok mu širina iznosi 130 metara. Njegove zgrade bukvalno predstavljaju primer svakog arhitektonskog stila u poslednjih hiljadu godina. U njemu se nalazi nekoliko crkava, velike sale i bašte.

moskovski-kremlj-23

Kremlj/Fot:opusteno.rs

Među najgrandioznijim palatama na svetu sigurno je i Kremlj, sedište ruskog predsednika Vladimira Putina.

On je u stvari smešten u Velikoj kremljskoj palati, koja je napravljena da bi se predstavila grandioznost ruske autokratije. Palatu je 1849. godine napravio Konstantin Ton, majstor cara Nikolaja Prvog i služila je kao carev moskovski dom. Palata ima 25.000 kvadratnih metara, visoka je 47 metara i ima oko 700 soba. U sklopu nje nalazi se devet crkava, manja palata Terem, kao i pet sala za prijeme koje su nazvane po različitim odlikovanjima koje je ruska imperija nekada delila.

Palata Oguzkan predstavlja izuzetnu predsedničku zgradu Turkmenistana, koju je dizajnirao nekadašnji predsednik Separmurat Nijazov. Zgrada je napravljena 2011. godine, a izgradnja je koštala 250 miliona dolara. Centralno mesto palate predstavlja zlatna sala, u kojoj se održavaju bilateralni razgovori najvišeg nivoa.

Sedište brazilskog predsednika u Braziliji, poznato kao Palata Oguzkan, dizajnirao je svetski poznati arhitekta Oskar Nejmajer. Palata je završena 1960. godine i bila je jedna od prvih zgrada napravljenih u novom glavnom gradu Brazila. Ona reflektuje jednostavnost i modernizam kojem je brazilsko društvo težilo poslednjih pet decenija. U sklopu palate, u kojoj trenutno boravi predsednik Dilma Rusef, 1991. godine napravljen je bazen veličine 1.600 kvadratnih metara da bi se povećala bezbednost oko zgrade i poboljšala vlažnost tokom leta.

jelisejska-palata-1405789000-42142

Jelisejska palata/Foto:stil.kurir-info.rs

Neizostavna je i Jelisejska palata u kojoj boravi francuski predsednik Fransoa Oland i koja je smeštena na Jelisejskim poljima Pariza.

Na ulazu u monumentalnu palatu nalaze se četiri jonska stuba iza kojih je ceremonijalno dvorište u kojem se primaju strani zvaničnici. Sa obe strane dvorišta smešteni su vrtovi dok se u sredini nalazi centralna zgrada u kojoj je sala časti, gde francuski predsednik prima goste. Palata, koju je napravio markiz Pompadur, otvorena je za javnost tokom Dana evropskog nasleđa.

Izvor teksta:glassrpske.com

Foto prilozi: internet

_____________________________________________________________________________

JESENJE LEPOTICE…

tamoiovde-logo Hrizanteme

Jesenja ruža-hrizantema je prava „zavodnica“ zbog svoje lepote i činjenice da ona cveta onda kad svo drugo cveće prestane i njene prelepe boje krase terase i dvorišta u prohladnim oktobarskim danima.


2955874dabdd61fd763b543a1fbf3447_LHrizantema spada u značajne vrste rezanog cveća, koje se može neprekidno gajiti u otvorenom i zatvorenom prostoru.

Chrysanthemum sinense je biljka poreklom iz Kine i Japana, predstavlja genetsku osnovu za varijetete sa krupnim cvetovima hrizanteme. Chrysantemum indicum je takode mnogo cenjena i gajena vrsta.

Obe vrste zajednickim imenom nazivamo jesenje ruže.

Ima ih u velikom broju varijeteta i sorti. Boja cveta je: bela, žuta, ružičasta, crvena, svetloljubičasta, a može biti i dvobojna. Gaje se mnogobrojne baštenske vrste dendranteme koje se razlikuju uglavnom po visini i izgledu cveta. Ima jednostavnih, polupunih i punih cvetova raznih boja i oblika.

Neke nisu otporne na hladnoću, pa se mogu naći samo u staklenicima, ali postoji i veliki broj višegodišnjih varijeteta koji se mogu gajiti na otvorenom polju. Hrizantema je naročito pogodna za jesenju proizvodnju, mada se cvet može dobiti tokom cele godine. Gaji se pre svega za rezani cvet za aranžiranje buketa, venaca, cvetne korpice. Sve više se gaji kao saksijska biljka za dekoraciju prostorija, a naročito mnogo za groblja.

Baštenske hrizanteme zahtevaju dosta prostora, pa ih treba saditi na rastojanju oko 40 cm. Lepe su pojedinačno i u grupi, a efektne su i u kombinaciji sa drugim biljkama, naročito onim zimzelenim, što vrtu daje efektan zimski izgled.

Hrizanteme će takođe doprineti i izgledu grupacije listopadnih biljaka, koje zimi izgledaju prilično beživotno. Vrlo lepo izgledaju i bordure od ove biljke, a pojedinačni žbunovi mogu se formirati i u vidu malog drveta, zakidanjem terminalnog pupoljka glavne i odsecanjem donjih grana do željene visine krošnje. Ovakva biljka će naročito lepo izgledati u žardinjeri.

U zavisnosti od vrste i načina na koji se gaji, ova jesenja hrizantema u visinu raste 30-80 cm, a u širinu 30-50 cm. Njen koren je jako razvijen, stabljike su uspravne, dok su listovi jajastog oblika, rascepljeni. Dekorativna vrednost ove trajnice je u tome što cveta u jesen i zbog toga nije podesna za leje sa trajnicama koje cvetaju u leto.

Sadimo je pre svega u leju kao trajnicu koja cveta u jesen.

Izvor: Srbiju volimo

_______________________________________________________________________________________________

NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA…

tamoiovde-logoIzložba povodom 200 godina od rođenja velikana srpske nauke

U sredu, 1. oktobra 2014. godine (danas) u 18 sati u Galeriji nauke i tehnike SANU, Đure Jakšića 2, biće otvorena izložba povodom 200 godina od rođenja našeg velikog naučnika i prirodnjaka i prvog predsednika SANU: JOSIF PANČIĆ – NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA.
images-2013-boximage.php_663938624Izložbu su priredili: Galerija nauke i tehnike SANU, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut za botaniku i Botanička bašta „Jevremovac“.

Autor postavke je akademik Vladimir Stevanović sa saradnicima.

Moto izložbe je Pančićeva naučna zaostavština i njen značaj za savremenu prirodnjačku biologiju u Srbiji.
Na postavci će biti prikazano naučno delo Josifa Pančića, pre svega njegov rad na istraživanjima flore Srbije, Crne Gore i Bugarske, kroz karte Pančićevih putovanja, herbarski materijal i brojne fotografije flore koje je Pančić izučavao. Posetioci će moći da se upoznaju sa biljkama koje je Pančić otkrio, saznaće priču o Pančićevoj omorici i balkanskoj ramondi, a videće i koje sve biljke nose ime našeg velikog naučnika.
Pored toga, biće predstavljena i savremena Crvena knjiga flore Srbije, sa pričom o iščezlim vrstama koje je Pančić otkrio.

Osim flore, Josif Pančić se bavio i izučavanjem faune Srbije, otkrio je dve vrste skakavca, proučavao je ribe i ptice, bio je preteča ekologije u Srbiji, bavio se pedagoškim radom, pisao udžbenike. Na izložbi će biti prikazan njegov bogat opus i kroz originalnu prepisku, knjige i radove.

Postavka će biti otvorena do 10. oktobra 2014. godine.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

49129887

Panciceva omorika na obroncima Drine Foto:panoramio.com

______________________________________________________________________________________________

 Neispunjeni zavet Josifa Pančića

Na vrhu Kopaonika povodom 200. godišnjice od rođenja čuvenog botaničara i planinara. Mauzoleju sa porukom srpskoj omladini, koji je 1999. pogodio projektil NATO, zabranjene posete

josif_pancicKo je ovaj čovek?
Ovo pitanje su tokom zimskog raspusta na Kopaoniku mnogo puta, gledajući mermernu bistu Josifa Pančića, postavljali osnovci i srednjoškolci, koji su se skijali i sankali na vrhu najveće srpske planine. Odgovorom, koji bi dobili od zaposlenih u Nacionalnom parku „Kopaonik“, najčešće nisu bili zadovoljni:

– Josif Pančić je jedan od najvećih svetskih botaničara, planinar koji je bio zaljubljen u Kopaonik i godinama ga istraživao. Pančić ima svoj mauzolej na vrhu planine, ali je on zatvoren za posete.

Navršava se dva veka od rođenja ovog velikog srpskog prirodnjaka, čoveka koji je na magarcu iz Brzeća poslednji put davne 1886. godine izašao na vrh Kopaonika da odatle, kako je govorio, još jednom vidi celu Srbiju.
– Đaci, planinari, turisti, mladi, a i stariji ljudi danas gotovo da i ne znaju ko je bio Josif Pančić, zbog toga što su mauzoleju već dvanaest godina zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović, bivši direktor Nacionalnog parka, koji je 2001. postavio Pančićevu bistu na Sunčanim konacima.

DOZVOLA VOJSKE

PLANINARSKI savez Srbije će prilikom obeležavanja 200 godina od rođenja Josifa Pančića da postavi venac na mauzolej na Pančićevom vrhu, ali za to mora da traži posebnu dozvolu Vojske Srbije i VBA. Savez, inače, podržava inicijativu Nacionalnog parka „Kopaonik“, koja je podneta još 2004. godine, da se Pančićev mauzolej oslobodi vojne nadležnosti i postane dostupan javnosti.

Josif Pančić je rođen 1814. u bivšoj Austrougarskoj. Bio je srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Otkrio je na Tari novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika. Školovao se u Beču i Budimpešti, ali je poslušao Vuka i došao u Srbiju maja 1846. da izučava planine i prirodu.
– Istraživao je mnoge srpske planine, ali se najviše oduševio bogatstvom prirode i ljudi na Kopaoniku, koji je posetio 16 puta. Prvi put 1851. godine, a poslednji kada je imao 72 godine.

Vrh Kopaonika je obožavao jer se na njemu susreću svi balkanski vetrovi i jer se odatle ponajbolje vide sve planine u Srbiji. Pančić je začetnik srpskog planinarstva i prvi planinarski vodič – kaže Dragan Božović, danas prvi planinar Srbije.
Za 42 godine proučavanja prirode Josif Pančić je napisao 42 dela iz botanike, zoologije i geologije. Najlepši opis Kopaonika dao je u radu „Kopaonik i njegovo podgorje“ objavljenom 1869. godine. Kao predavač studentima je javno govorio da se divi toj planini i da iznova želi da joj se vrati.

– Kada je umro u Beogradu 25. februara 1888. Pančić je zbog velike ljubavi prema narodu i nauci iskazao želju da bude sahranjen na Kopaoniku. Želju su mu ispunili naši planinari i SANU 7. jula 1951. kada su njegove zemne ostatke sahranili u kovčegu od Pančićeve omorike u mauzoleju na vrhu Kopaonika. Bio je to veliki slet planinara sa 2.000 učesnika, koji je započeo na Studentskom trgu u Beogradu, a okončao na Pančićevom vrhu – priseća se Dragan Božović.

josif-pancic1

Mauzolej na Pančićevom vrhu na Kopaoniku

Pančićev mauzolej je prvi spomenik kulture na planinama Srbije. Građen je kao zatvoreni kameni sarkofag po projektu arhitekte Vladimira Vladisavljevića. Mauzolej je ozidan kopaoničkim granitom tamnosive boje. Širok je 2,45 metara, dugačak 3,60, a visok 1,65 metara. Do mauzoleja se stiže planinskim putem ili žičarom sa Sunčanih konaka. Na čeonoj strani mauzoleja stoji ploča na kojoj poruka SANU i Planinarskog saveza Srbije:
„Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini – Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu „

PLANINARSKI GENIJE

BOTANIČAR svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina, Josif Pančić je bio dopisni član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, Ugarske akademije nauka, Brandenburškog botaničkog društva i nosilac Ordena Svetog Save prvog stepena, Takovskog krsta i Krsta društva Crvenog krsta.

– Nažalost, ovu Pančićevu poruku danas nema ko da čita, a ni zavet da ispuni, jer je njegov mauzolej prvo bio bomabrdovan, a potom su mu 2001. godine zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović.
NATO je, naime, 1999. godine gađao vrhove Kopaonika sa 81 projektilom i deset sanduka kasetnih bombi. Jedan od projektila pogodio je temelj mauzoleja i teško ga oštetio.
– Od siline eksplozije razmaknute su kamene cigle, kroz koje se video kovčeg od omorike, u kome su posmrtni ostaci Josifa Pančića. Oštećena je bila i desna strana krova mauzoleja. Amerikanci su imali planove da Pančićev mauzolej okupiraju i kroz njega da provuku novu granicu između Srbije i Kosmeta. Srećom to se nije dogodilo, pa su Nacionalni park „Kopaonik“, Zavod za zaštitu spomenika i naš planinarski savez već u leto 1999. ciglu po ciglu vratili natrag i tako renovirali mauzolej – seća se Dragan Božović.
Na Pančićevom vrhu pored mauzoleja danas se nalaze radar Vojske Srbije i zgrada Agencije za kontrolu vazdušnog saobraćaja. Planinari i botaničari traže da posete Pančićev mauzolej i da posade omoriku pored njega. Prema planu razvoja Nacionalnog parka Kopaonik, predviđeno je da se na Pančićevom vrhu na 2017. metara pored mauzoleja ovog srpskog genija izgradi spomen
-kompleks sa botaničkom baštom i muzej odnosno spomen-soba sa dokumentima, otkrićima i delima Josifa Pančića.
Marko Lopušina | 23. februar 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Ko je bio Josif Pančić

josif_pancicRođen je 05. aprila 1814. godine u selu Ugrine u Lici. Obrazovanje je započeo u Gospiću, gde je završio i Osnovnu školu. Gimnaziju pohađa u Rijeci, a visoke škole uči u Zagrebu, gde je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a potom i na Medicinskom fakultetu u Pešti. Doktorirao je medicinske nauke 1843. godine.

U Beču je upoznao Vuka Karadžića koji ga savetuje da ode u Srbiju i u njoj razvije svoj rad. Josif Pančić dolazi u Srbiju 1846. godine i tu ostaje da živi i radi do svoje smrti 15.02.1888. godine.

Josif Pančić je rad u Srbiji započeo kao lekar, ali od lekarske prakse nije mogao živeti, jer nije imao dovoljno pacijenata, a i oni što su dolazili bili su većinom siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde ce bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je upoznao mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.

panciceva_omorika2Dugi niz godina je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu. Napisao je nekoliko udžbenika kao što su: Zoologija, Mineralogija i geologija i Botanika.

Bio je osnivač i prvi predsednik SANU. On je prvi naučno opisao, obradio i sistematizovao floru Srbije i Vojvodine.

Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta, a njegovo životno otkriće je Pančićeva omorika, koja je ”živi fosil” ledenog doba.

Njegova omorika raste samo na jednom uskom lokalitetu uz reku Drinu.

Josif Pančić je umro u Beogradu, ali od 1951. počiva na ”svojoj zemlji”, u kovčegu napravljenom od omorike, na ”vrhu Srbije” – Kopaoniku, u skromnom kamenom mauzoleju.
Izvor:poljoprivredna-skola.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MORAM DA IMAM SOPSTVENI VRT…

tamoiovde-logoVrtovi koji mame uzdahe

Ako ovih dana žudite da pobegnete u hlad nekog prelepe bašte pune cveća i zelenila, evo prilike da, barem u mašti, „prošetate“ stazama najlepših vrtova Evrope

30-basta_620x0
Moneov vrt
Kada se 1883. godine nastanio u malenom Živerniju, Klod Mone, slavni francuski impresionista, verovatno nije ni slutio da će svet opčiniti ne samo svojim slikama, nego i čuvenom, živopisnom cvetnom paletom u prekrasnoj bašti koju je ovde podigao.
Vrt je podeljen na dva dela. Jedan se nalazi ispred kuće i karakteriše ga dubina, simetrija i raznovrsnost boja. Od cveća su najzastupljeniji irisi, narcisi, božuri, suncokreti, ruže i livadsko cveće. Na prelazu vrta nalazi se drvo paulovinija i grmovi lavande u kombinaciji sa narandžastim azalejama. Drugi deo krasi asimetrija, jezerce sa ribama, japanski most sa visterijom, žalosne vrbe i bambusi.

Vrt Ninfa
Udaljen svega 70 km od Rima, Vrt Ninfa koji se prostire na površini od 105 hektara, sigurno je jedan od najromantičnijih na svetu.
Krasi ga 1.300 različitih biljaka, uključujući i retke vrste iz Brazila, Irana i Severne Afrike.
Osnovala ga je Engleskinja Ejda Vilbraham, dok je Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio potočiće i vodopade, stvorivši tako božanstvene melodije bašte.

Kaetanijeva supruga, Margerit Čapin obogatila je baštu ružama, irisima, petunijama i bambusima. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.
Vrt je od aprila do novembra prepun cveća.

Ako ste u mogućnosti, obavezno ga posetite.
Izvor:.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Longlit Lavirint je najduži na svetu!

Longleat Hedge Maze (Longlit lavirint) se nalazi u bašti oko dvorca Longleat u Engleskoj, koji se nalazi u blizini sela Horningšam odnosno blizu grada Varminster. 

Untitled-1_620x0Ovo je najduži lavirint ( od žive ograde) na svetu! Dizajniran je i napravljen još 1975 . godine.

Untitled-4Dužina lavirinta odnosno hodnika je dužine 2,72 kilometara, dok je visna zidova od žive ograde oko 2.5 metra. Takođe ovaj ogormni lavirint se prostire na površini od oko 1,5 hektara zemljišta, a sastoji se od 16.000 engleskih tisa.

Sa ovim brojkama ovo je najduži lavirint na svetu.

Kolika je veličina ovog lavirinta govori i to da je za orezivanje ove žive ograde potrebno skoro više od mesec dana! A orezivanje ograde obavlja se na svakih 6 meseci!

Untitled-3Lavirint u Longlitu ima nekoliko ćorsokaka, dok su na nekoliko mesta postavljeni mali mostovi kako bi posetioci mogli lakše da vide gde se nalaze, a tu je i središnji deo u kojem se nalazi mali toranj.

Nemojte da vas zavaraju ove slike i da vam se ovaj lavirint čini tako malim.

Untitled-2Uzbudljiva šetnja najdužim lavirintom sveta Longlitom može potrajati i do sat i po vremana lutanja.

Naravno u današnje vreme uz GPS uređaj ili Google maps uređaje mnogi su „varali“ u lavirintu, a i u slučaju da zalutate uvek su tu putokazi.

Ipak mislimo da je avanturu mnogo lepše „okusiti“ onako na običan i fer način zar ne?

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

EGZOTIČNA TAJNA MAKEDONIJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Proces otvaranja se odvija dvosmerno – svet je krenuo prema Jurucima i oni su krenuli prema svetu. Da li će Juruci uspeti da zadrže autentičnost i ne izgube tako dugo čuvano nasleđe?

images-2012-06-egzoticna_tanja_makedonije_aps_247573731

Foto: Robert Jankuloski

Soba je mala kao kutija, sa bleštavo belim zidovima, a belinu još više naglašava sunce koje ulazi kroz uzani četvrtast prozor postavljen visoko pri plafonu. Kroz taj prozorčić se vidi da je zid kuće debeo skoro pola metra. Zidovi nisu omalterisani, već samo okrečeni. U sobici nema niti jednog komada nameštaja. Jedino šarene prostirke na podu, kao vrišteći odgovor belini i praznini prostora.

Osećam se kao Alisa u zemlji čuda, glavom skoro dodirujem plafon, uprkos mojoj neimpozantnoj visini. Dva muškarca koja su sa mnom u sobi moraju da sagnu glavu. Svi smo bosi, cipele smo skinuli još pre drvenih stepenica koje vode u ovu belu sobu.
Naposletku svi sedamo na pod, a vrata se otvaraju i propuštaju ženu koja ne govori, već se stidljivo osmehuje i, pokorno klimajući glavom, odgovara muškarcu koji joj se obraća na turskom jeziku. Ona je mlada, odevena u jarkoplavu filcanu haljinu posutu narandžastim i roze ružama, ispod koje nosi, čini se, još dosta odeće. Izviruju debele pantalone i šarene pletene čarape. Njene ruke su crvene i grube, i njima mi pažljivo daje, jedan za drugim, čudesne predmete. U maloj beloj prostoriji dešava se eksplozija boja. Žena nam pokazuje delove odeće predivno izvezene svilenim koncem i srmom, tkane vunene kecelje, marame od šarene svile sa resama, nakit ispleten od raznobojnih perlica…

Pijemo jaku crnu kafu, uz slatku alvu. Pitam je kako provodi dane, a ona kaže da sprema hranu – mađun, kuskus, tatlije. Ili gleda televiziju. Muškarac koji prevodi naš razgovor kaže da oni svi gledaju turske kanale, jer ne razumeju makedonski jezik. Pitam zašto ga nije naučila, a ona samo sleže ramenima. Odgovara stidljivo i spuštene glave, a povremeno me ispod bele marame zablesne pogled njenih plavih očiju i njen osmeh. Osećam, da nije muškaraca u sobi, ona bi mi se otvorila kao sestri i sprorazumele bismo se, makar i jezikom pantomime…

Nikad neću zaboraviti prvi susret sa ženama Juruka u selu Alikoč kod Radoviša, u istočnoj Makedoniji. Tu njihovu prijateljsku radoznalost ispod skrivenih pogleda i bleštavu lepotu stvorenu njihovim veštim rukama, u toj i sličnim malim belim sobicama. Zelene, ružičaste, narandžaste, crvene, tirkiznoplave, egzotične, pažljivo izrađene vezove i tkanice, koji kao da u sebi nose vetrove nekih drugih prostora.

Većina žena u juručkim selima govori samo turski, ne pojavljuje se pred strancima i ne razgovara sa njima. Posebno ne sa muškarcima. Sećam se da mi je pri jednoj poseti drugom selu u okolini Radoviša – Kođaliji, prišla jedna od njih, koja je to sebi verovatno mogla da dozvoli zbog svoje starosti. Sa osmehom me je uhvatila za ruke, nešto rekla na svom jeziku i napravila neke čudne pokrete na mom licu. „Blagoslovila te je”, objasnio mi je Ali, naš vodič kroz juručka sela.

Bilo je to čudesno otkriće planinskih sela kroz čije male, prašnjave ulice proleću jata dece u šarenoj odeći. Kao da nisam u svojoj zemlji, već u nekoj drugoj, za mene egzotičnoj, Nepalu ili na Andima, ako je uopšte takvo poređenje moguće. Čak i u samoj Makedoniji se o Jurucima malo zna. Mnogi nisu nikada ni čuli za njih i ne znaju da oni čine deo etničke raznovrsnosti zemlje. Ipak, ovaj deo makedonskog kulturnog mozaika polako stiče popularnost, i na domaćem i na međunarodnom planu. Možda najveća zasluga za to pripada etnologu u Muzeju Makedonije, magistru Elizabeti Koneskoj, koja više godina istražuje ovu tursku etničku grupu. A verovatno će tome pridoneti i jedan novi film, koji je izazvao veliku pažnju na poslednjem Berlinskom filmskom festivalu – „Žena koja je obrisala svoje suze”, u kome glumica Labina Mitevska (pre snimanja je živela nekoliko nedelja u ovim selima) igra mladu ženu iz plemena Juruka.
Svakako, najplastičnije su prenele život Juruka fotografije Roberta Jankuloskog, koje su pre nekoliko godina izazvale pravu senzaciju na nekoliko izložbi u Makedoniji i inostranstvu, kao i dokumentarni film „Adak” mr Koneske, koji je izazvao ogromnu pažnju na više filmskih festivala i etnoloških skupova u Evropi – bio je više puta prikazivan u Beogradu, Bukureštu, Izmiru, Istanbulu, Ljubljani, Parizu, Trstu, Zagrebu… Film prikazuje običaj nazvan adak, što u prevodu znači „zavet pred Svevišnjim”, koji se daje pri rađanju deteta, kao zahvalnost za sina, za zdravlje deteta i slično. U stvari, film prikazuje svadbu sasvim male devojčice koja je davanjem zaveta obećana kao nevesta.

Elizabeta Koneska je provela mnogo vremena među Jurucima, istražujući njihovu kulturu, običaje, način življenja. „Moje znanje turskog jezika je bilo veoma značajno u uspostavljanju komunikacije, posebno sa ženama u juručkim selima. To, kao i činjenica što sam i sama žena, pomoglo je da steknem njihovo poverenje. Imala sam retku priliku da kao neko ko je za njih tuđinac, zajedno sa fotografom Robertom Jankuloskim, prisustvujem njihovim običajima i da zavirim u njihov skriveni svet, koji je očaravajuć za svakoga, a posebno za jednog etnologa”, kaže Koneska.
AUTOR: Marijana Ivanova
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

NAUČI ME KAKO DA ZAŠTITIM VRT…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Zaštita biljaka bez hemije

Bio-vrtlarstvo je za mnoge izlaz iz vrtloga sumnji izazvanih upotrebom hemijskih sredstava.

ne-otrovuPotpunim prestankom upotrebe hemijskih sredstava poboljšavaju se zemljište i plodovi. Sredstva potrebna za zaštitu ugroženih biljaka u vrtu možete sami pripremiti od bilja, koje većinom sami uzgajate ili mogu da se nađu u prirodi.
Za domaća sredstva za prskanje i đubrenje potrebne su sledeće biljke: kopriva, preslica, gavez, pelin, vratić u cvetu, rabarbara i razno drugo bilje kao što su valerijana (odoljen), luk i beli luk, list paradajza, kamilica, hajdučka trava.

Kopriva je lekovita biljka, a osim mineralnih materija sadrži i kiseonik. Sredstva za prskanje od koprive koriste se za uništavanje mnogobrojnih lisnih vaši, a istovremeno jača biljke, poboljšava im otpornost i đubri ih. Tečno đubrivo od kopriva posebno se preporučuje za lisnato povrće zbog kiseonika, a sadrži niz mineralnih materija.
Gavez sadrži gvožđe, kalijum, kalcijum, fosfor mangan, pa i B-vitamine, te se od njegovih listova i stabljike može napraviti odlično đubrivo koje jača biljke i obogaćuje ih mineralima.
Sredstvo za prskanje od pelina koristi se protiv lisnih vaši, rđe na ribizlima, grinja na kupinama, protiv gusenica i mrava.
Preslica se koristi protiv biljnih bolesti, kao što je plesan, protiv raznih vrsta grinja i crvenog pauka.
Sredstvo za prskanje od vratića u cvetu deluje protiv štetočina na vrtnim jagodama, protiv grinja na kupinama, štetočina na malini, protiv lisnog moljca, rđe na biljkama i plesni.
Sredstvo od listova paradajza koristi se za prskanje kupusnjača od leptira kupusara, a deluje i protiv drugih leptira i gusenica.
Čaj od cveta valerijane deluje kao odlično đubrivo za povrće sa plodovima, vrtne jagode i cvetne biljke, jača biljke, a istovremeno je i odličan dodatak kompostu. Koristi se i za pravljenje aktivatora za kompost.
Sredstvo za prskanje od listova rabarbare deluje protiv moljaca koji napadaju praziluk i nagrizaju mu listove.
Sredstva za prskanje od luka i belog luka koriste se kada se pojave grinje i plesni, npr. na paradajzu, kao i u slučaju da lišće krompira postane smeđe.

Od kuvanih ljuski crvenog luka može se dobiti i sredstvo za prskanje protiv insekata.

_____________________________________________________________________________________________________

Kopriva za zaštitu biljaka u bio-vrtu

priprema-đubriva-od-kopriveU bio-vrtlarstavu kopriva je jedna od najvažnijih biljaka jer ima jako široku primenu, a najviše se koristi za jačanje otpornosti biljaka, kao sredstvo za prskanje protiv štetočina i tekuće đubrivo za biljke.
Kopriva kao tekuće đubrivo za biljke deluje uravnotežujuće i lekovito, podstiče rast i stvaranje hlorofila, i privlači gliste u vrt. Koprivino đubrivo je bogato kiseonikom, a ne vole ga jedino pasulj, grašak, luk i beli luk.
Sredstvo za prskanje protiv lisnih vaši
Sastojci:
– 1 kilogram sveže koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 12-24 sata – ne duže jer se gube „žareće“ materije koprive. Ova smesa se koristi nerazređena i deluje protiv lisnih vaši.
Ne prskajte u vetrovititim danima – da ne uništite i korisne insekte u vašem vrtu.
Ova smesa ima ograničeno delovanje (ne deluje dugo kao herbicidi) i preporučuje se da se, u slučaju najezde, biljke prskaju zaredom nekoliko dana.
Tekuće đubrivo od koprive I
Koristi se kao sredstvo za prskanje ili zalivanje, za odbranu od štetočinja i jačanje otpornosti biljaka.
Sastojci:
– 1 kilogram sveže ili 200 grama suve koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 3-4 dana. Posle 3-4 dana, smesa počinje da fermentiše na suncu i tada se koristi kao sredstvo za prskanje, razređena u razmeri 1:50.
Kao đubrivo za zalivanje koristi se razređeno u razmeri 1:10. Pazite da zalivate na tlo u području biljaka, a ne po zelenim delovima biljaka.
Tekuće đubrivo od koprive II
Postupak je isti kao i kod prvog recepta za koprivino tekuće đubrivo, ali se ostavi duže u posudi – spreman je za upotrebu kad poprimi tamnu boju i prestane da peni, a to je otprilike za 1,5 – 3 nedelje. Ta hranjiva smesa, ako je imate u većim količinama, koristi se do kraja vrtlarske godine. Razređuje se u razmeri 1:10, ili ako je napravljena „jača“ smesa, s više aktivnih sastojaka, u razmeri 1:20. Eventualni ostatak na kraju godine može se dodati u kompost.
Za izradu đubriva koristite plastične ili kamene posude, nikako metalne, jer prilikom vrenja može doći do neželjenih hemijskih reakcija đubriva s metalom.
Posudu nemojte puniti do vrha, ostavite malo slobodnog prostora zbog toga što đubrivo prilikom vrenja zapeni. Na vrh posude obavezno stavite nekakvu mrežu ili rešetku da biste sprečili da u posudu upadnu ptice ili druge životinje.

Izvor: srbel.net

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

PRIČA O MARI, ANDRIJI, JELICI, LJUBAVI, STIPENDIJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

tamoiovde-logo

ILI, O UMEĆU  DAVANJA

TAMOiOVDE-lavica Mara-581035_3832540846276_1679408217_nvtKjara i Dušan su se u decembru 2011, doduše ne svojom voljom, sreli u borskom Zoološkom vrtu.

Ona, zgodna brineta, On, mlad, poseban,  reklo bi se, aristokrata, čak… Beli lav, sav od grive,  oči mu gore…

U kavezu novom svom, provodili su zajedničke dane i noći. Zbog leptirića. Ili, nemajući kud.

TAMOiOVDE-lavica Mara-561183_3832541086282_751731983_nmaeaPogledi suseda i znatiželjnih posetilaca  nisu ih  naročito zanimali, niti doticali.

Posle nekoliko meseci, u junu 2012, Kjara postaje ponosna majka a Dušan, sigurni otac.

Na ovaj svet su došla dva  lepa potomka.

Nekoliko dana nakon što je na svet donela dva lavića, mama Kjara je jedno mladunče iz samo njoj poznatih razloga, odbacila, a otac Dušan je potom izvršio čedomorstvo.

TAMOiOVDE-lavica Mara-403137_458409834196262_431889427_nmalaNedugo potom i drugo mladunče je ostalo bez majčinske nege i zaštite.Odbačeno i iz doma izbačeno.

Da se ne bi ponovio slučaj sa prvim mladunčetom, uprava i zaposleni u zoo-vrtu,  su sklonili bebu lavicu od roditelja i spasili je   sigurne smrti.

Andrija Radojčić, veterinarski tehničar zoo-vrta preuzima ”starateljstvo” nad  bebom lavicom.

Malenu neguje u svom stanu, hrani je specijalnim mlekom za mačke na svakih šest sati i ona se uspešno oporavlja. Iz dana u dan,  napreduje.

TAMOiOVDE-lavica Mara-564571_470189659684946_2083626498_nPriseća se Andrija prvih dana brižnog i celodnevnog negovanja umiljate lavice:

Lavica je danju volela da spava, a noću je uglavnom bila budna, no bila je tiha i mirna i nije pravila nikakve probleme.

Redovno sam se budio oko dva sata posle ponoći i u pet izjutra kako bih je nahranio, a onda smo zajedno nastavljali da spavamo u mom krevetu.”

Nakon nekoliko nedelja, mala ljubimica dobija ime, gleda crtane filmove, boji se mraka i samoće… Andrija joj ugađa, izvodi je redovno u šernju, upoznaje sa drugim životinjama. I ljudima.

TAMOiOVDE-lavica Mara-404604_475716099127173_1645999448_nTV BOROdu tako i do televizijskog studija, bivaju specijalni gosti na prigodnim događajima i postaju lokakne zvezde. Svi bi da vide, ugoste i maze Maru.

No, ona se drži Andrije, ili pak gleda svoja posla.  Rekao bih da je i njen zaštitnik i mentor Andrija „profitirao“, makar kod ženskog dela publike.

Prolaze tako dani, odrastanja Marinog. Posle tri meseca, Mara dobija sopstvenu kućicu sa dvorištem u ZOO- vrtu i vreme je da otpočne sa osamostaljivanjem.

No, Andrija, sada već izuzetno vezan za mladu lavicu, prvih nekoliko dana i noći provodi u njenom novom staništu. Spavao je u njenoj kućici, kako bi se bez trauma postepeno privikavala na nove uslove života.

TAMOiOVDE-lavica Mara-553439_391251300928375_974436352_nU međuvremenu  Mara i Andrija izazivaju sve veće interesovanje posetilaca, ali  i medija. Mara postaje maskota borskog Zoološkog vrta.

Njeno odrastanje uz zaposlene u vrtu, posebno uz Andriju, nije promaklo ni  Jelicu Vranić, devojci koja živi u Cirihu. Jelica je nakon saznanja putem interneta, odlučila da poseti Maru krajem 2012. godine.

 Mara svojom umiljatošću i ponašanjem sasvim je osvojila  Jelicu. I ne samo to.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03794Obezbedila je sebi pristojnu dvogodišnju stipendiju.

Naime, tokom naredne dve godine svakog meseca, Jelica će uplaćivati na račun vrta 100 evra, za troškove Marine ishrane.

 „Putem interneta sam stupila u kontakt sa Andrijom koji tamo radi. U ovom vrtu je rođena lavica Mara, kojoj sam ja želela da pomognem. Zoran i ja smo seli na avion, doputovali u Srbiju i uputili se u Bor..

Proveli smo tamo četiri dana. Sklopili smo ugovor da u naredna 24 mesaca sa 100 evra mesečno stipendiram Maru. Ugovor je stupio na snagu 1. marta”– rekla je tom prilikom Jelica.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03806MARA I JAMara sada ima 17 meseci, i teška je preko 80 kilograma. Na pragu je punoletstva.

Andrija i sada svakodnevno brine njoj.  Svakog jutra u sedam sati, odlazi sa porcijom hrane kod Mare, a ona ga nestrpljivo čeka.

Ne toliko zbog hrane, čini se, koliko zbog  blizine Andrijine i igre sa njim.

Autor: Bora*S

Foto: arhiva Andrije Radojčića & Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________