MISTIČNI RTANJ-SPECIJALNI REZERVAT PRIRODE….

tamoiovde-logo

Nakon održane javne rasprave, uredbom Vlade Republike Srbije od 14. marta  2019. godine, Rtanj je stavljen pod zaštitu države kao poseban biodiverzitet istočne Srbije, dobivši tako zasluženi status  „Specijalni rezervat prirode“.

Foto: Bora Stanković

Pre donošenja ove uredbe Rtanj je 1958. godine proglašen za strogi rezervat prirode i objekat geonasleđa Srbije.

Specijalni rezervat prirode podrazumeva da je Rtanj područje izuzetnih geoloških, geomorfoloških, bioloških, istorijskih i estetskih vrednosti.


Rezervati prirode (Strogi i Specijalni)

Na osnovu Zakona o zaštiti prirode („Službeni glasnik RS“ br. 36/2009, 88/2010“, čl. 29), područja neizmenjenih prirodnih odlika sa reprezentativnim prirodnim ekosistemima štite se kao strogi rezervati prirode, odnosno područja sa neizmenjenom, ili neznatno izmenjenom prirodom od naročitog značaja zbog određenih karakteristika i prirodnih vrednosti gde, ukoliko je čovek prisutan, živi usklađeno sa prirodom, kao specijalni rezervati prirode.

Stručna i naučna istraživanja u ovim zaštićenim područjima vrše se na osnovu dozvole koju izdaje Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine, i uz prisustvo upravljača.

U strogom rezervatu prirode zabranjene su privredne i druge aktivnosti.


RTANJ-FOTO GALERIJA by TAMOiOVDE

Fotografije: Jordan Andrić

Rtanj je planina koja se nalazi u istočnoj Srbiji, oko 200 km jugoistočno od Beograda, nadomak Bolјevca. Pripada Karpatskim planinama, a najviši vrh Šilјak (1565m) predstavlјa prirodni fenomen kraškog relјefa.

Foto: Bora Stanković

Priredio: B. S.


Specijalni rezervat prirode „Rtanj“

Specijalni rezervat prirode „Rtanj” koji se prostire se na površini od 4 997 17 01 ha, nalazi se u istočnoj Srbiji, u jugozapadnom delu Karpatsko–balkanskog planinskog sistema, a administrativno pripada opštinama Sokobanja i Boljevac. U okviru prirodnog dobra izdvojene su tri zone različitog stepena zaštite.

Foto: Bora Stanković

Specijalni rezervat prirode „Rtanj” je područje izuzetnih geoloških, geomorfoloških, bioloških, istorijskih i estetskih vrednosti.

Ova planina se odlikuje vrlo složenom geološkom građom, sa stenama različite starosti iz perioda paleozoika, mezozoika i kenozoika. Posebnu vrednost predstavlja specifičan reljef sa kupastim vrhom Šiljak i vrlo strmim padinama, kraškim reljefom sa dubokim jamama i različitim oblicima eshumiranog subkutanog krasa.

Složena geološka građa i različiti geomorfološki oblici odrazili su se na formiranje tla i razvoj flore i vegetacije izrazite originalnosti, a posebno na šumsku vegetaciju. Najnepristupačnije padine, ispod samog vrha Rtnja, obrastaju bukovo-jelove šume koje predstavljaju retku pojavu u ovom delu Srbije.

Vaskularna flora Srbije broji 3662 taksona u rangu vrsta i podvrsta, a od toga je prema preliminarnim istraživanjima, u flori Rtnja zastupljeno gotovo 18%, odnosno 644 taksona. Pretpostavlja se da broj vrsta i podvrsta na području Specijalnog rezervata prirode „Rtanj“ nije konačan i da se može povećati za 150-200, što govori o značaju ovog relativno malog prostora u Srbiji.

Pašnjačke fitocenoze velike florističke raznovrsnosti, sa prisustvom endemičnih i reliktnih vrsta, predstavljaju jedan od najkarakterističnijih centara diverziteta istočne Srbije. Takođe, Rtanj je stanište vrsta koje se smatraju strogo zaštićenim vrstama u flori Srbije.

Na Rtnju, nalaze se vrste srpska ramonda, rtanjska metvica, kaćunak smrdljivi, kaćun, muški božur, alpska pavit, planinska sasa, velemun, kohova lincura. Navedene vrste zaštićene su kao strogo zaštićene vrste, a šumski ljiljan, kaćunak mali, stepski badem su zaštićene vrste.Samo na Rtnju raste izuzetno retka i endemična vrsta Nepeta rtanjensis. Od lekovitih vrsta izdvaja se i rtanjski čaj.

Rtanj, kao tipično planinsko stanište, karakteriše i prisustvo velikog broja vrsta ptica. Za sada je evidentirano 89 vrsta, što sigurno nije konačan broj. Gotovo polovina evidentiranih vrsta (45%) zaštićene su kao strogo zaštićene vrste – Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta biljaka, životinja i gljiva, dok su 93% (83 vrste) gnezdarice.

U fauni sisara planine Rtanj posebno se ističe fauna slepih miševa sa registrovanih 20 vrsta, što čini 2/3 ukupnog broja registrovanih vrsta slepih miševa Srbije. Iako su nacionalnim zakonodavstvom, sve vrste biljaka zaštićene kao strogo zaštićene vrste, značaj planine Rtanj ogleda se i u prisustvu tri vrste slepih miševa: veliki, mali i južni potkovičar, koji su na listi globalno ugroženih vrsta.

Vodotokovi podnožja planine Rtanj značajni su zbog prisustva autohtonih vrsta riba (potočna pastrmka, potočna mrena, krkuša…), dok su u Vrmdžanskom jezeru registrovane potpuno izolovane populacije riba, interesantne sa aspekta evolutivnih promena.

Prisustvo velikog broja predstavnika batrahofaune, kao i činjenica da se visokoplaninska vrsta – planinski mrmoljak, može pronaći po obodu planine, nedvosmisleno ukazuje da je područje planine Rtanj značajno stanište vodozemaca i gmizavaca. Istovremeno, stepska staništa Rtnja predstavljaju novi lokalitet u rasprostranjenju kratkonogog guštera na teritoriji Srbije, koji je zaštićen kao strogo zaštićena vrsta.

Izvor:www.zzps.rs

___________________________________________________________________________________________

Advertisements

CRVENA KNJIGA FAUNE SRBIJE III PTICE…

tamoiovde-logo

Ovih dana iz štampe je izašla još jedna kapitalna knjiga za zaštitu prirode – Crvena knjiga faune Srbije III Ptice, u izdanju Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Univerziteta u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Prvo predstavljanje Crvene knjige faune Srbije III Ptice i prezentacija Crvene knjige faune IV Pravokrilci, biće održano 22. marta 2019. godine u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu.

Pisanje ove monografije predstavljalo je veliki izazov za sve učesnike u njenoj izradi. Tim za izradu Crvene knjige ptica Srbije imao je zadatak da prikupi, analizira, protumači i u izveštaje o riziku od iščezavanja sažme i pretoči gotovo nesagledivu količinu podataka i znanja o pticama Srbije, koje su tokom skoro tri veka prikupljali prirodnjaci i naučnici različitih profesija.

U knjizi su obrađene 352 pouzdano zabeležene vrste, procenjen je rizik od iščezavanja gnezdeće populacije 255 vrsta i negnezdeće populacije svih vrsta. Objavljivanjem Crvene knjige ptica Srbije stvoren je pouzdan instrument koji bi činio naučnu i stručnu osnovu za zaštitu i očuvanje divljih ptica naše zemlje.

Crvenu knjigu napisao je tim od 36 autora: Dimitrije Radišić, Slobodan Puzović, Voislav Vasić, Marko Šćiban, Milan Ružić, Bratislav Grubač, Ante Vujić, Saša Rajkov, Radislav Mirić, Draženko Rajković, Miloš Radaković, Marko Tucakov, Uroš Pantović, Oto Sekereš, Atila Agošton, Daliborka Stanković, Goran Sekulić, Ivan Đorđević, Marko Raković, Nikola Stojnić, Jožef Gergelj, Nikola Matović, Nikola Stanojević, Milivoj Vučanović, Dejan Đapić, Ištvan Balog, David Grabovac, Ivan Medenica, Brano Rudić, Dragan Simić, Stefan Skorić, Dragan Gačić, Milica Radanović, Sandra Jovanović, Miroslav Vračarić, Anka Vuletić.

Urednici knjige su: Dimitrije Radišić, Voislav Vasić, Slobodan Puzović, Milan Ružić, Marko Šćiban, Bratislav Grubač, Ante Vujić.

Knjiga je pisana dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku i bogato ilustrovana kartografskim prikazima, fotografijama i crtežima.

Izvor: zzps.rs

________________________________________________________________________________________

 

 

MOŽETE SE DUGO DIVITI…

tamoiovde-logo

Narodna umetnost Rusije

Matrjoška – Okruglog lica, punija vesela devojka sa maramom i ruskom narodnom nošnjom osvojila je srca ljubitelja narodnih igračaka i lepih suvenira širom sveta.

Sada matrjoška nije samo domaća igračka, čuvar ruske kulture, već i suvenir za turiste.

Matrjoška je postala dragoceni  predmet za kolekcionare, koji može da košta i nekoliko stotina dolara.

 Emajl – Starinski broševi, narukvice, privesci koji su naglo „ušli” u modu, nisu ništa drugo do ukrasi urađeni tehnikom emajla. Ova vrsta primenjene umetnosti nastala je u 17. veku u Vologodskom regionu.

Majstori su oslikavali na belom emajlu cvetne šare, ptice, životinje pomoću mnoštva boja. Zatim je umetnost višebojnog emajla nestala, a zamenio ju je jednobojni emajl: beli, plavi, zeleni. Sada se uspešno kombinuju oba stila.

 Pavloposadske marame – Svetle i lake, ženske pavloposadske marame su uvek moderne i aktuelne. Ovaj zanat se pojavio krajem 18. veka u radionicama sela Pavlovo, iz kojih se kasnije razvila proizvodnja marama.

U njima su se proizvodili vuneni šalovi sa štampanim crtežom, veoma popularnim u to vreme. Sada se originalni crteži dopunjuju različitim elementima, kao što su rese, napravljene u raznim bojama.

 Hohloma je jedan od najlepših ruskih filigranzanata, nastao u 17. veku, u blizini Nižnjeg Novgoroda. Ovo dekorativno slikarstvo nameštaja i drvenog pribora vole ne samo ljubitelji ruske starine, već i stanovnici drugih zemalja.

Možete se dugo diviti neobično isprepletanim šarama sa jarko crvenim bobicama i zlatnim listovima na crnoj pozadini. Zato, čak i tradicionalne drvene kašike, poklonjene za manje važne povode, ostavljaju najlepše i najduže sećanje na onoga ko ih je poklonio.

Filigran je jedan od najstarijih oblika umetničke obrade metala.

Elementi filigranskih šara su najrazličitiji: u obliku kanapa, trake, pletenja, jele, staze, punjenog veza.

Pletenje se izrađuje od veoma tankih zlatnih ili srebrnih žica i zato izgleda lako i krhko.

 Paleh – paleška minijatura je najfinije, najpoetičnije viđenje sveta, koje je osobeno ruskim narodnim legendama i pesmama. U slikarstvu se koriste braon-narandžasti i modro-zeleni tonovi.

Nema sličnog slikarstva u svetu. Minijatura se izrađuje tehnikom papir mašea i tek onda se prenosi na površinu kutijica svih mogućih oblika i dimenzija.

 Uralski malahit – Poznata nalazišta malahita su na Uralu, u Africi, Južnoj Australiji i SAD, međutim, po boji i lepoti šara ne može se nijedan porediti sa uralskim.

Zbog toga se malahit sa Urala smatra najvrednijim na svetskom tržištu.

Izvor: http://www.adme.ru

Izbor i prevod s ruskog Marijana Erić, IV-3

Autor: ruskikutak /Objavljeno 29. novembra 2015.

Nadnaslov: Bora*S

___________________________________________________________________________________________

SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

tamoiovde-logo

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

HIDROCENTRALA NA ĐETINJI…

tamoiovde-logo

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900.godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od  Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili  da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine. Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu). Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali “u moru svetlosti u kojoj se grad kupao”.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Radno vreme: 09-17h radnim danom i subotom (potrebna najava)
Lokacija: Gradska plaža
Info telefon: 031 521 360
Staralac: Narodni muzej Užice
www.nmuzice.com
info@nmuzice.com

Izvor:turizamuzica.org.rs

_____________________________________________________________

FOTOPLUS-TAMOiOVDE

_____________________________________________________________________________________________

 

SRPSKA ŠLJIVA KAO BREND…

tamoiovde-logo

 Čačanska lepotica najpopularnija, prastaroj srpskoj Požegači preti nestajanje

Srpska šljiva pravi je domaći brend među voćkama. Ona čini 40% stabala u Srbiji.

U Srbiji se gaji veliki broj sorti, od autohtonih, čiji je tipičan predstavnik šljiva požegača, prastara i autohtona srpska sorta šljive, pa do najplemenitijih.

Prva u julu kreče čačanska rana, ali i odomaćena nemačka sorta rutgešteter. Zatim sredinom meseca pristiže kalifornijska plava šljiva, a kraj meseca i ceo avgust rezervisan je za domaće sorte: timočanku, čačansku najbolju, čačansku lepoticu, čačansku rodnu…

U septembru nam stiže najbolja od najboljih, originalna, domaća, srpska šljiva požegača, ali, tu su i ruska šljiva i američki stenlej.

Od drugih sorti u Srbiji se po gde-gde gaje i: aženka, belošljiva, viktorija, drenovka, zelena renkloda, ilinjača, imperial, Italijanka, metlaš, Moravka, nansijka, papračanka (debeljača), prezident, sitnica, trnovača, fruškogorska bela, cimerova rana, crvena ranka, džanarika…

Procenjuje se da autohtone sorte, čiji prinosi osciliraju i lošijeg su kvaliteta, čine polovinu ukupnog broja stabala. Otkup šljive se kreće od osam odsto do 15 odsto ukupne proizvodnje, a veoma male količine se prodaju u svežem stanju.

I ne vole samo Srbi u Srbiji srpsku šljivu. Srpske sorte šljive su među vodećim u Češkoj, a jedna od najzastupljenijih je čačanska lepotica.

Ipak, autentična i najstarija sorta šljive sa naših prostora je čuvena požegača (madžarka, bistrica). Ova prastara odomaćena sorta, kroz istoriju je uvek bila najzastupljenija među sortama šljiva u Srbiji.

Smatra se najkvalitetnijom sortom šljive uopšte, mana su joj samo relativno sitni plodovi, ali veliki problem u njenom gajenju predstavlja izuzetno izražena osetljivost prema virusu šarke šljive, koja ugrožava sam opstanak sorte.

Deblo požegače je osetljivo na izmrzavanje, naročito na jugozapadnim položajima. Kruna je gusta, piramidalna, i odlikuje se velikom nosivošću. Grane su elastične i retko se lome pod teretom ploda. Može se kalemiti na dženariku i belošljivu. Kasno lista, naročito klonovi poznati u narodu kao poznice.

Cveta kasno i eksplozivno, a jedan pupoljak sadrži 1,3 cveta. Samooplodna je, pa može da se gaji u monosortnim zasadima bez oprašivača. Počinje da rađa u četvrtoj godini i, uz primenjenu punu agrotehniku, rađa redovno i obilno.

Smatra se da je u Evropu (Grčku) došla još pre nove ere. Nekada je bila vodeća sorta šljive kod nas. Sazreva krajem avgusta i početkom septembra a na većim nadmorskim visinama i kasnije. U hladnjačama se plod može čuvati do mesec dana.

Šta dalje sa ovom sortom, velika je dilema ne samo kod proizvođača već i od naučnih institucija, upravo zbog njene preosetljivosti na virus šarke. Požegača je pronela slavu srpskog šljivarstva po svetu.

 Najveću ekspanziju imala je krajem 19. i početkom 20. veka. Tada se požegača u Srbiji proizvodila u velikim količinama, sušila, prerađivala u pekmez i rakiju i izvozila po celom svetu. Godine 1917. otkriven je virus šarke šljive u Ćustendilu u Bugarskoj i od tada počinje propast i nestajanje požegače kao sorte.

U Srbiji, ova sorta se do današnjih dana najviše zadržala u njenim zapadnim delovima. Istočna, centralna i južna Srbija skoro da nemaju požegače i zdravih stabala koja imaju ekonomsku opravdanost gajenja.

U valjevskom kraju i ostalim delovima zapadne Srbije požegača se najviše gajila i širila šezdesetih godina prošlog veka. Tada su na imanjima zadruga pravljeni veći kompleksi zemljišta na kojima su podizani zasadi požegače. Pored zasada, u skoro svakoj zadruzi pravljene su i industrijske sušare za sušenje plodova. Sada tih zasada nema, oni su pokrčeni, zemlja vraćena bivšim vlasnicima, a sušare porušene ili van funkcije. Nestale su velike površine pod šljivom požegačom.

U proizvodnju je uvedena američka sorta stenlej, sorta krupnijeg ploda i tolerantna na šarku. Ona se brzo širila po Srbiji i sa sobom nosila virus šarke koji će se kasnije raširiti po celoj zemlji i doprineti ubrzanom propadanju požegače.

Kada svi Srbi jednoga dana budu stali pod jednu šljivu, kako kaže stara narodna izreka, ni ta šljiva, po svemu sudeći, neće biti srpska.

Izvor: opanak.net, zdravasrbija.com

_____________________________________________________________

ČUDA FRUŠKE GORE…

tamoiovde-logo

ČUDA FRUŠKE GORE: Grgeteg – oaza mira i blagoslova duže od pola milenijuma

Manastir Grgeteg smešten je na mirnim obroncima Fruške gore, ušuškan u zagrljaj ove planine, kako jedno ovakvo kulturno blago i zaslužuje.

Naime, manastir Grgeteg je od Iriga udaljen svega 9 kilometara, od Novog Sada tridesetak, dok je od Beograda udaljen 72 kilometra, a do njega se pristiže lokalnim putem R130, od Iriga ka Grgetegu.

Prema legendi, ovu baroknu građevinu je osnovao despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, kako bi u manastir Grgeteg smestio svog slepog oca Grgura Brankovića, kasnije hilandarskog monaha Germana.

Veruje se da je manastir podignut izmežu 1459. i 1521. godine, negde nakon pada Despotovine, a neposredno pre no što su Turci osvojili Srem. Ipak, tačna godina ostaće misterija.

Tokom svoje istorije manastir Grgeteg je vrlo često bio pribežište za kaluđere koji su pod naletom Turaka bežali iz Srbije.

Tako je manastir Grgeteg 1739. godine primio bratstvo manastira Slanci. U ovaj manastir su takođe sklanjane i vredne relikvije pa su iste godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg  prenete i njihove prestone ikone. Manastir nije uspevao da ostane netaknut tokom vekova.

Za vreme tursko – austrijskog rata 1683-1699. godine, manastir su zapalili Turci 1688. godine, posle čega biva napušten.

Kada je 1691. godine odlukom austrijskog cara Lepoloda, poklonjen Isaiji Đakoviću, počinje njegova obnova. Manastir se ponovo naseljava i obnavlja crkva i konaci. Crkva koju je sagradio Isaija Đaković bila je od kamena, sa dva kubeta. Pod je bio popločan opekama,a zidovi okrečeni. Zna se da je postojao ikonostas, koji nije sačuvan i ne zna se kako je izgledao.

U nekim spisima se pominju ikone tog prvog ikonostasa kao “proste molerie”, što dovodi do zaključka da su bile jednostavne i male umetničke vrednosti. 1744. godine Jakov Orfelin izrađuje nov ikonostas koji je na sebi imao 85 ikona, a danas su od njega ostale samo 2 ikone i to prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Pretpostavlja se da je očuvanje ovog ikonostasa bilo nemoguće zbog toga što je bio rađena na zidanoj podlozi.

Za današji izgled manastira Grgeteg zaslužan je arhimandrit  Ilarion Ruvarac, poznati istoričar, koji je započeo restauraciju manastira 1899. godine.

Tada je urađen i treći ikonostas od osnivanja crkve, koji je sa umetničke strane i najvredniji, jer ga je živopisao akademski slikar Uroš Predić. Živopisanje je trajalo 2 godine od 1902-1904. godine. Na ovom ikonostasu se nalazi 21 ikona.

Stare sačuvane drvene prestone ikone koje su do tada bile u nivoucarskih dveri, Predić je nasuprot dotadašnjem običaju postavio iznad carskih dveri. Pored toga Predić je oslikao samo dva najvažnija događaja  Rođenje i Vaskrsenje Hristovo. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali je kompletna unutrašnjost crkve ukrašena mnogobrojnim floralnim ukrasima. Ikonostas je sagrađen odkombinacije mermera, gipsa i kovanog gvožđa, tako da je drvo veoma malo zastupljeno ( carske i sporedne dveri).

U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona – izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone.  Manastir Grgeteg nije imao mnogo dragocenosti, ali je njihova vrednost bila veoma velika.

Pred II svetski rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas nalazi umuzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno).

Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. Obnova crkve je urađena po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Na osvećenju su prisustvovala velika imena tog vremena mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadzić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvaracnakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine.

Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku iznad manastira.  Tokom II svetskog rada ovaj manastir je doživeo velika i teška oštećenja. Najveću štetu pretrpeo je zvonik koji je srušen do temelja. Zbog toga je novi otvoreni zvonik postavljen pod starim borovima, koji je bio u funkciji sve do 2002. godine, kada je obnovljen stari.

Obnova manastira počela je 1953.godine. Manastir se obnavlja postepeno pa su tako 1988. godine izvršeni konzervatorsko-restauratorski radovi. Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana.  Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci.

Danas, nakon više od 500 godina, Grgeteg i dalje odoleva zubu vremena, stasit, blistav i ponosan. Svojom lepotom oduzima dah, a svojom bogatom istorijom pomuti um mnogobrojnim turistima i posetiocima.

Ipak, njegova namena se za pola milenijuma nije promenila: tu je da pruži utočište i mir svakome kome je ono potrebno.

Deo teksta preuzet sa:http://www.ajmonegde.com/

Izvor: sremskevesti.rs

_____________________________________________________________

PARK BUKOVIČKE BANJE KAO JAPANSKI VRT…

tamoiovde-logo

Park koji je geometrijski trasiran po ugledu na francuske, projektovao je arhitekta „Starog zdanja” Kosta Šreplović u 19. veku. – U postojeće parcele uneto je 8.500 sadnica različitih vrsta lišćara i četinara

sp-park-bukovicke-banje

Cilj je da Bukovička banja ponovo postane mondenska banja kakva je nekada bila *Foto TO Aranđelovac

Aranđelovac – Obnova parka Bukovičke banje, koja je više od sto godina putovala svetom posredstvom crno-belih i obojenih razglednica sa motivima „Starog zdanja”, „Bivete”, kur-salona, jezera i cvetnih aleja, danas ulazi u novu istoriju.

Nakon dve decenije sporadičnih popravki i održavanja tek toliko da ne zamre biljni i životinjski svet i endemske vrste, da se ne naruši pejzažno-arhitektonska celina i vizura jednog od prvih uređenih i najlepših parkova u Srbiji, oblikovanih još u 19. veku, JKP „Zelenilo” započelo je ozbiljnu rekonstrukciju. Ona se radi u skladu sa Glavnim projektom zaštite, rekonstrukcije i revitalizacije parka Bukovičke banje, koji je još 1997. godine uradio Institut „Kirilo Savić”.

Tim izuzetno temeljnim projektom obuhvaćen je ceo park, s tim što će se parcijalno raditi onoliko koliko se može, pošto je opština odlučila da se ne zadužuje, već da rekonstrukciju finansira iz poreske kase, rekao nam je predsednik opštine Bojan Radović.

„Rekonstrukcija parka je vrlo ozbiljna i zahtevna investicija, ako ne i najveća (nekoliko miliona evra), i sigurno će trajati četiri-pet godina. Međutim, važno je da imamo dobru osnovu. Ove godine smo izdvojili 50 miliona dinara, a sledeće ćemo najverovatnije još toliko, kako za rasvetu i druge mobilijare tako i za revitalizaciju zelenih i cvetnih površina. Posebno nam je važno da park, koji je sastavni deo Bukulje, povežemo obnovljenim i namenski osvetljenim putem do vrha planine i već postojeće osmatračnice, gde se nalaze i drugi sadržaji, kako bismo turistima omogućili da i noću mogu bezbedno peške da odšetaju do vrha Bukulje i pruže sebi posebni užitak. Idemo na kvalitet, a ne kvantitet, jer nam je želja da Bukovička banja sa svojim hotelima i parkom ponovo postane mondenska banja, kakva je nekada bila”, kaže Radović.

I direktor „Zelenila” Milomir Stašević je potvrdio da se krenulo u veliki posao, počevši od obnove zasada i oblikovanja parkovskih parcela, koje su vremenom narušene što prirodnom selekcijom, što nemarnošću građana, do parkovskih staza koje će, uglavnom, biti urađene u bukovičkom granitu. Jedna se već uveliko radi, a u delu parka koji je ustvari park-šuma i koji se popularno zove „Zvezdara” biće ostavljene zemljane staze, posebno tretirane, kako se ne bi narušio prirodni ambijent.

Prilikom izrade projekta revitalizacije parka Bukovičke banje, kao spomenika prirode, odgovorni projektant u „Zelenilu” Jasna Novaković, posebno naglašava činjenicu da park uživa zaštitu prirodnog dobra i kulturno-istorijske celine, što je bio uslov svih uslova prilikom izrade projekata i planova za njegovu obnovu. Zato se vodilo računa da izbor vrsta zasada odgovara staništu i vegetaciji na terenu.

Od prvobitne postavke, započete još 1849. godine otkupom zemljišta do 1865, kada je park dobio prepoznatljive konture, mnogo toga se uradilo. Čitav vek je bilo potrebno da se zasade aleje borova i kestenova, raznovrsna stabla lišćara i četinara, da se trasiraju staze i oblikuju cvetne kompozicije, urede izvori mineralne vode, kupatila, sagrade objekti „Staro zdanje”, Paviljon „Knjaz Miloš”, „Arkade”, „Šumadija”, a u poslednjih pola veka dodatno postave i skulpture  domaćih i svetskih vajara sa simpozijuma skulpture „Beli Venčac”.

Zbog toga se park Bukovičke banje, koji je geometrijski trasiran po ugledu na francuske parkove, a projektovao ga je arhitekta „Starog zdanja” Kosta Šreplović, i danas smatra za jedan od najstarijih i najočuvanijih banjskih parkova u Srbiji, koji je svoje zlatne dane imao u vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića u drugoj polovini 19. veka i Dunavske banovine tridesetih godina prošlog veka.

Posle obnove parka, nakon završetka Drugog svetskog rata, i manje ili više uspešnog negovanja tokom minulih decenija, sada se rešilo da se krene u detaljnu rekonstrukciju. Već ove jeseni je osvetljena „Zvezdara” LED svetiljkama, a u postojeće parcele uneto je blizu osam i po hiljada sadnica različitih vrsta lišćara i četinara u  centralnoj aleji Živana Saramandića, zatim šiblja, perena, puzavica, žive ograde i cvetnjaka.

S velikim unosom dendromaterijala, ističe Novakovićeva, dobiće se takozvani drugi sprat, koji se tokom vremena potpuno izgubio. U narednim godinama planirano je da se uredi japanski vrt, vodena aleja u obliku padajućih slapova i još mnogo toga. Kruna svega biće velika fontana na mestu gde je nekada bilo jezero, koja će, prema rečima Radovića, možda biti ne samo najveća već i najlepša fontana na Balkanu.

Sadašnja faza razvoja turizma u Bukovičkoj banji počela je pre šest godina završetkom rekonstrukcije i dogradnje hotela „Izvor”. Zahvaljujući izuzimanju dela parka od zaštite (po odluci Vlade Srbije), omogućena je rekonstrukcija hotela „Staro zdanje” i „Šumadije” i izgradnja novog hotela, što će, uz završetak urbanističkog plana detaljne regulacije parka, pretvoriti Bukovičku banju u najkvalitetniju turističku destinaciju u regionu, što ona po svojim građevinskim objektima, skulpturama, očuvanim parkovskim sistemom i ambijentom i jeste.

Autor: Ljiljana Stojanović

Izvor: politika.rs/petak, 03.02.2017. 

_______________________________________________________________________________

 

VEŠTINA JE NAĆI LEPOTU…

tamoiovde-logo (1)

Paja Jovanović – slikar srpske istorije

Umetnik neprocenjivo velikog talenta, školovan na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti, angažovan u vodećim evropskim galerijama i nagrađivan na brojnim svetskim izložbama, nikada nije upao u umetnička lutanja kada je u pitanju inspiracija. Sve njegovo nadahnuće na platno se preslikalo iz balkanske istorije, slave srpskih velikaša i načina života naroda sa Balkana.

paja_jovanovicRođen u Vršcu, u tadašnjem Austrougarskom carstvu, Pavel Pavle Jovanović (16. jun.1859 – 30. novembar 1957.) odrastao je u skladnoj građanskoj porodici fotografa Stevana Jovanovića. Rano je ostao bez majke Ernestine, ali je mnogo ljubavi i pažnje dobijao od svoje maćehe Marije, kojom se Stevan ubrzo nakon smrti supruge oženio. Rastao je sa još petoro braće i jednom sestrom, uz talentovanog oca koji je pored dara za fotografiju imao i zapažen slikarski talenat.

Svoje prve crteže Paja je napravio u vršačkoj Sabornoj crkvi, gde je svakodnevno provodio sate kopirajući crkvene slike. Priča o njegovom talentu je otišla put Beča slučajno, kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu. Kako je trebalo napraviti crteže motiva iz crkve, po kojima bi se u Beču izradili identični reljefi na zvonima, lokalni sveštenik je procenio da to najbolje može da uradi četrnaestogodišnji dečak koji ih je satima savršeno preslikavao za svoju dušu.

Njegovi crteži su na bečke majstore ostavili tako snažan utisak da su poželeli da saznaju više o autoru. Iznenađeni što je u pitanju dečak, sugerišu njegovoj porodici da ga školuju za slikara na bečkoj Akademiji i ističu da je u pitanju vanserijski talenat. Dugo je Stevan Jovanović slutio da je slikarstvo sudbina njegovog sina, ali je pokušavao da ga odgovori od tog suviše apstraktnog i nesigurnog zanimanja.

atelje

Paja Jovanović u svom ateljeu

Kada je stigao poziv iz Beča, shvatio je da se dečaku pruža životna šansa i odlučio je da ga podrži. Nakon završene gimnazije, u aprilu 1877. godine, Stevan odvodi Paju u Beč, gde on danonoćno uči i radi u pripremnom ateljeu Opšteg slikarskog kursa bečke Akademije kod profesora Maholca. Već u oktobru postaje redovan student Akademije u klasi slikara i pedagoga Kristijana Gripenkerla.

Nakon osnovnih studija, nastavlja usavršavanje iz istorijskog slikarstva kod svog profesora, ali i u majstroskoj klasi Leopolda Karla Milera. Živeo je veoma skromno ali je, po rečima njegovih savremenika, oduvek posedovao urođenu mešavinu gospodstva i asketizma. Na njemu se neimaština nikada nije primećivala ni u izgledu, ni u stavu. Ipak, samog sebe je u šali često nazivao “Paja moler“, kako u mladosti tako i u vreme svoje najvće slikarske slave.

ranjeni_crnogoracPutovao je često, uglavnom tokom letnjih raspusta, i po Balkanu upijao slike, atmosferu i običaje naroda. Vraćao se sa blokovima punim skica predela, likova gorštaka, narodne nošnje, oružja i nakita.

Imao je samo 21 godinu kada je za sliku Ranjeni Crnogorac dobio prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu koja je uključivala velikodušnu stipendiju.

kicenjenevesteNjegovu najraniju slikarsku fazu obeležila su dela koja su danas dragulji srpskog realizma: Borba petlova, Kićenje neveste, Arnautska straža, Guslar, Hercegovačka švalja, Pričanje o Boju na Kosovu i dr.

Školovana tehnika, perfekcionizam i urođeni dar za zapažanje detalja omogućili su mu da na platno verno prenese ne samo događaje, već i mentalitet i osećanja ljudi. Iz svakog njegovog dela ispijava talenat podržan kvalitetnom pripremom, znanjem i trudom.

borba_petlovaNakon nagrade koja mu je otvorila vrata u svet profesionalnog slikarstva, Paja Jovanović sklapa desetogodišnji ugovor sa galerijom Frenč u Londonu. Potražnja za njegovim slikama je bila velika. Stekao je ugled i poštovanje u prestižnim evropskim galerijama. Oslobođen finansijskih briga, nastavio je da putuje kad god mu se ukazala prilika, i iz predela Kavkaza, Maroka, Španije i Egipta donosio mnogo utisaka i hrpe skica.

cas_macevanjaIpak, inspiraciju za Čas mačevanja, delo nastalo u ovoj stvaralačkoj fazi, našao je u svom rodnom Vršcu. Britanski likovni kritičari tvrde da je ta slika njegovo najznačajnije delo i sama dovoljan dokaz da je Paja Jovanović bio najveći slikar svoga vremena.

Mladi slikar za koga su se otimale galerije Beča, Londona, Minhena, Rima i Pariza postao je ponos i dika srpskog naroda. Retke su bile kuće u kojoj zid nije krasila bar jedna reprodukacija njegovih slika. Poznate scene iz života, prikazane realno i sa puno duha, lako su našle put i do publike koja nije zalazila u muzeje i galerije. Paja Jovanović je za života postao nacionalni heroj u narodu koji je njegov svetski uspeh doživljavao kao potvrdu svoje vrednosti i posebnosti srpske kulturne tradicije.

Sa samo 29 godina (1888) postao je najmlađi član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) u njenoj istoriji.

vrsacki_triptihU tom periodu nastaje delo Vršački triptih, slikarski omaž rodnom gradu na kojoj predstavlja tri glavne delatnosti Vrščana – vinogradarstvo, ratarstvo i trgovinu.

Ova slika je neplanirano izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Za tu manifestaciju je bila predviđena druga slika, Seoba Srba, koju je naručio Crkveni sabor sa željom da prikaže dolazak srpskog naroda u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, a na poziv austrougarskog cara da brane granice njegovog carstva. Međutim, Karlovačkom saboru se nije dopala slika. Najviše zamerki je imao sam patrijarh Georgije Branković, spočitavajući Paji da Srbi nisu predstavljeni kao vojna sila koja dolazi da brani imperiju, već kao običan narod koji beži pred Turcima. “Briši one ovce i žene!“ – rekao mu je.

seoba_srbaPaja Jovanović je započeo radna drugoj verziji, gde se jasno vidi pozivna plaketa cara u kojoj se srpskom narodu obećavaju brojne povlastice. Međutim, i sam je imao profesionalne nevolje sa ovom slikom. Prvi put suočen sa tako velikim formatom, mučio se da pravilno postavi odnos prvog plana i pozadine, i proporcionalno uklopi detalje.

Novu verziju slike Seoba Srba nije uspeo da završi do početka izložbe, ali je sa njom počela druga faza njegovog stvaralaštva, akademski realizam.

proglasenje_dusanovog_zakonikaVeć na sledećoj velikoj izložbi, Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, Paja Jovanović po narudžbi Vlade Srbije slika Proglašenje Dušanovog zakonika (poznata i kao Krunisanje cara Dušana).

Rad na slici su obeležila brojna studijska putovanja u stare srpske prestonice, gde je pravio skice i u autentičnom okruženju Prizrena, Skoplja, Gračanice i Žiče nalazio inspiraciju za ovo umetničko delo. Radio je temeljno i sa punom predanošću na nekoliko verzija ove slike.

Do danas ih je sačuvano čak sedam!. Slika je nagrađena zlatnom medaljom, a Paja Jovanović ovenčan titulom Officer d’academie, najvećim francuskim umetničkim priznanjem u to vreme.

paja-jovanovic_zenidba-cara-dusana_inv-2415Pored slike Proglašenje Dušanovog zakonika, u ovom periodu su nastale još neke od izuzetno cenjenih slika Paje Jovanovića: Sveti Sava izmiruje braću, Takovski ustanak i Ženidba cara Dušana.

Iako najpoznatiji po slikama sa istorijskom tematikom, velika ljubav Paje Jovanovića su bili portreti kojima je posvetio veći deo svog života i više od pola veka stvaralaštva. Pored brojnih ikonostasa sa likovima svetaca u crkvama širom sveta, na svojim platnima je oživeo likove svetskih, ali i naših velikana poput Milutina Milankovića, porodice Karađorđević, Mihajla Pupina i dr. Jedan od svojih najdražih likova ovekovečio je kao Portret princeze Milice, kćerke crnogorskog kralja Nikole.

zenski_portretiBrojni portreti dama, poput gospođe Štraus, baronese Erlanger, gospođe Kaufman, Sofije Dunđerski, igračice Bergel i sl. svedoče o njegovoj fascinaciji ženskom lepotom, i blagom oku koje je u svakom liku uspevalo da ju nađe. Na primedbe likovnih kritičara da na portretima laska damama, prikazujući ih lepšim nego što zaista jesu, odgovorio je “veština je naći lepotu“.

muniOd svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina (Muni) Dauber, kćer nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (13. mart 1892 – 29. avgust 1972.) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Izvor:rasen.rs

_________________________________________________________________________________

DUNAV U SRBIJI-588 UTISAKA…

tamoiovde-logo (1)

Još jedno priznanje TOS-u za film „Dunav u Srbiji“

Promotivni film Turističke organizacije Srbije (TOS) „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ nagrađen je sa dva prestižna priznanja na osmom Međunarodnom festivalu turističkog i ekološkog filma „Silafest“ 2016 u Velikom Gradištu.

ekologija-ekoloski-dunav-priroda-vodotokovi-jpg_660x330

RTV (Jan Valo)

U konkurenciji od 180 filmova, od kojih je žiri odabrao 46 iz 22 zemlje, 33 u kategoriji turističkog i 13 u kategoriji ekološkog filma, „Dunav u Srbiji“ proglašen je za najbolji domaći turistički film i dobio nagradu za najbolji scenario.

Ta priznanja usledila su nakon velikih uspeha na međunarodnim festivalima u Berlinu, Varšavi, Velikom Trnovu, Iru Fushi (Maldivi) i Los Anđelesu, saopšteno je iz TOS-a.

U toj organizaciji navode da, kako tek predstoje takmičenja na međunarodnim festivalima u Karlovim Varima, Kanu i Zagrebu, sa velikim optimizmom mogu da očekuju da to neće biti konačan broj nagrada koje će film osvojiti.

TOS je za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma izdvojila Dunav i vodeno bogatstvo zemlje,a film o Dunavu deo je te promotivne kampanje i prikazuje lepote tog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.

Snimanjem filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.

Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima, atrakcijama, stoji u saopštenju.

Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja, poručili su iz TOS-a.

TOS takođe saopštava da se film može pogledati na Jutjub kanalu te organizacije http://www.youtube.com/watch?v=_TiHfYWhDmo

Izvor: rtv.rs

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

ELDORADO…

tamoiovde-logo

Legenda o gradu od zlata

Legenda kaže da negde duboko u južnoameričkim planinama leži izgubljeni grad – Eldorado. Među brojnim koji su ga tražili najdominantniji su bili Španci, koji nikada nisu pronašli grad Inka za koji legenda kaže da je pun zlata. Da li ovaj grad zaista i postoji?

108519_jezero-titikaka--alicia0928_af“Nalazi se na ostrvu usred slanog jezera čije je dno zlatno. U sredini ostrva nalazi se hram posvećen Suncu. Zidovi, krovovi, fontane…sve je tamo do suvog zlata” – ovakav opis zlatnog grada dao je vojnik pod komandom španskog osvajača Franciska Pizara.

Eldorado je izvorno bio naziv za čoveka, kasnije za grad, a nakon toga za celu zemlju. Prva legenda o Eldoradu govori o kralju, sinu boga Sunca koji je živeo u zlatnom dvorcu u kojem nije mogla prodreti dnevna svetlost, dok druga legenda priča priču o krunisanju prestolonaslednika.

108513_peru--emmanuel-dyan_afOve legende vremenom su se prepričavanjem promenile sve do kreiranja mita o Eldoradu kao zlatnom mestu, tako da se počevši od 1529. godine rodila zlatna groznica u potrazi za mitskim gradom!

Oko 1530. godine u kolumbijskim Andima, konkistador Gonzalo Himenes de Kesada naišao na Indijance plemena Muisko. Od indijanskih starešina je čuo mit o Eldoradu.

Priča je otišla dalje do Franciska de Oreljana i Gonzala Pizara koji su 1541. godine poveli slavnu ekspediciju u dolinu reke Amazon. Iako Španci nisu pronašli Eldorado, ipak su zgrnuli veliko bogastvo koje su zaplenili Indijancima Južne i Centralne Amerike.

108518_peru--ilkerender_afNemački baron Filip fon Huten, organizovao je još jednu ekspediciju, ali ga je njegova potraga za Eldoradom odvela u Venecuelu. Vekovima su avanturisti tražili tražili ovaj zlatni grad, i stotine ljudskih života je izgubljeno u potrazi za njihovim snom. Njihova požuda za zlatom odvela ih je na put bez povratka.

Edgar Alan Po napisao je pesmu Eldorado koja simbolično govori o vitezu koji traži ovo mesto, a koju je na srpski preveo Stanislav Vinaver. I danas aktivna legenda, Eldorado je ostao simbol nečeg što se želi a što je nedostižno. Možda u legendama ima i istine.

Možda je mitski Eldorado, zlatni grad iz bajke, zaista postojao. Ovaj legenda i dalje ostaje da golica maštu brojnih avanturista.

J.Mirkovic

Izvor: superodmor.rs/07. 04. 2016.

____________________________________________________________________________________

SEBIČNA TRAŽI PLEMENITOG…

tamoiovde-logo

Umesto da tragamo za savršenim partnerom, bolje je da zavirimo u sebe

Lakše je da ubedimo sebe da je problem u drugima. Izjava „Nikako da upoznam nekog normalnog“ je najčešće mehanizam odbrane

06-(1)_620x0KADA se student iz Sarajeva nedavno na Fejsbuku požalio da je sam jer nijedna devojka danas ne ceni finoću, ne želi da ide u pozorište ili bioskop, već da se opija do jutra, izazvao je lavinu reakcija.

Momci iz celog regiona, pa i naše zemlje složili su se sa sapatnikom, dok su devojke uzvratile da je i on, poput mnogih današnjih muškaraca nesposobni mamin sin, bez kvaliteta, ali zato pun sebe.

Muškarci i žene danas imaju barem jednu sličnost – i jedni i drugi misle da nikada nije bilo teže naći srodnu dušu. Za to krive svet, sistem vrednosti i najviše drugu stranu koja se „iskvarila“.

Dok jedni odustaju od potrage, drugi i dalje veruju da će pronaći to što traže. I jedni i drugi, ipak, zaboravljaju osnovno – da bismo pronašli Gospodina Pravog ili Gospođicu Savršenu, prvo moramo mi da budemo takvi.

Na ljubavnom tržištu, stvari funkcionišu kao i na bilo kom drugom. U supermarketu možda želite čokoladu u luksuznom pakovanju, ali kupićete kakao tablu jer samo za nju imate novca. Tako je i u ljubavi.

Ne možete očekivati da pored sebe šetate šarmantnu damu koja izgleda kao Skarlet Johanson ili da se budite pored muškarca koji je u sebi sjedinio izgled Breda Pita, duhovitost Mister Bina i manire Džejms Bonda, ako i sami ne posedujete ništa od navedenih kvaliteta.

ScreenshotODGOVORNOSTŽivimo u narcističkoj kulturi koja nas ne podstiče na samokritiku. Dok nalazimo sto i jednu manu kod druge osobe, nikako da se zapitamo kakvi smo mi. Jer, valjda se podrazumeva da smo savršeni. I, eto problema.

Zašto nam je teško da u ovom slučaju budemo iskreni prema sebi, otkriva sagovornica „Života plus“, psiholog Milena Vujović ističući da svest i podsvest često mogu biti u konfliktu.

– Na primer, osoba može imati različite strahove od intimnosti, nedostatak samopouzdanja i slične probleme zbog kojih nije spremna da zasnuje partnerski odnos. Ali, kako je osećanje neadekvatnosti veoma neprijatno, lakše nam je da ubedimo sebe da su drugi neadekvatni – kaže psiholog.

Zato, umesto da se bavimo sobom, zavirujemo u tuđe dvorište po sistemu napad je najbolja odbrana. Pa tako, dolazimo do toga da su svi muškarci nesposobni slabići, u večnoj potrazi za drugom mamom. Sve žene su, s druge strane, sponzoruše kojima je važna samo debljina novčanika, dok obične momke neće da udostoje ni pogledom. Ali, ovim generalizacijama samo produbljujemo problem.

– Tako ćemo potisnuti sopstvene probleme u podsvest, a svest će stvoriti dobre mehanizme odbrane kao što je poznata rečenica „Nikako da upoznam nekog normalnog, a to je jedino što želim“.

Sa druge strane, osećamo bol, neretko i ljutnju, frustriranost zbog osećanja usamljenosti, te smo zbog toga nezadovoljni, što je opet lakše prebaciti na „Današnje devojke su ovakve“ ili „Momci su onakvi“. A istina je, zapravo, ako nam se ljubav ne dešava, nismo spremni za nju – jasna je Vujovićeva.

06-(2)Popularna kultura nam ne ide u prilog. U filmovima, knjigama, serija sve se vrti oko toga kako naći Gospodina pravog, kako ga prepoznati, zadržati. Uvereni da zaslužujemo najbolje, dok upoznajemo nekoga, u glavi već štikliramo šta od mnogobrojnih zacrtanih uslova ne ispunjava. Naša sagovornica upozorava na opasnosti ovakvog pristupa.

– Ono što nam govori da li je neko za nas „pravi“, barem u datom trenutku, jeste osećaj kontakta sa njim. Važnije je kako se osećamo pored te osobe, kakvi smo, od toga da li je zadovoljila nekakve uslove. Naš mozak često misli da zna šta je našem biću potrebno, ali dok to ne osetimo u kontaktu, ne možemo znati. Često su uslovi pažljivo osmišljeni tako da se nikada ne mogu zadovoljiti. To je ponovo igra naše podsvesti usled straha od intimnog kontakta – kaže psiholog.

ScreenshotSEBIČNAKada shvatimo šta nas tera da drugima tražimo mane, pravi je trenutak da se okrenemo sebi. I da postanemo pravi. Toni Gaskins, autor knjige „Gospođa prava: Vodič za žene kako postati i ostati supruga“ kaže da svaki put moramo da volimo kao da nikada ranije nismo bili povređeni.

– Ako to ne možete, niste spremni da ponovo volite. Nije fer da kažnjavate novog partnera zbog nečeg što je prethodni uradio. Učite iz svojih grešaka, u suprotnom, u svakoj novoj vezi ponavljaćete pogreške iz prethodne – upozorava Gaskins.

Umesto da tražimo pametnog, duhovitog, zabavnog, šarmantnog partnera, bolje je da to sami postanemo. Psiholozi predlažu da nađete hobi, volontirate, nastavite obrazovanje, učite jezik. Da ljubav prema sebi pokažemo ne stavom da smo najbolji, već time što ćemo se truditi da se razvijamo. Jer, svi smo mi, kako kaže Gaskins, direktori sopstvenih života.

– Muškarac želi ženu koja je šef svog života, a ne onu koja čeka nekog da je spase. Pišite blog, knjigu, radite bilo šta što je samo vaše. Hranite svoj mozak, kao i telo. Izađite iz kuće i živite. Ne plašite se da odete same negde i počastite se tortom. Ako znate ko ste i šta zaslužujete, onda će to znati i muškarac – savetuje Gaskins.

Tezu da ćemo, ako budemo radili na sebi, privući ljubav u svoj život, opovrgavaju svi oni pametni, vaspitani, kvalitetni pojedinci koji su, ipak, sami. Nedostatak garancije, ipak, ne znači da ne treba ni pokušavati.

– Rad na sebi je širok pojam. Ali, možemo reći da je pravo vreme onda kad smo spremni da pružimo ljubav uz rizik i neizvesnost, uz osećanje da ne znamo šta ćemo dobiti zauzvrat, ali smo voljni da pokušamo. Bićemo pravi ako budemo ono što jesmo i pustimo da se život dešava. I da nam ljubav dođe onda kada je naše biće spremno, a ne kada mozak ili društvo to žele. I naravno, možemo raditi na osvešćivanju svojih „mračnih strana“ koje leže u podsvesti. A svi ih imamo – upozorava naša sagovornica.

Marija Dedić | 25. februar 2016.

Izvor:novosti.rs

__________________________________________________________________________________

DUNAV U SRBIJI–588 UTISAKA…

tamoiovde-logo

Nagrada TOS-u za film o Dunavu na prestižnom filmskom festivalu u Berlinu

Sajam turizma u Berlinu tradicionalno je prilika da se održi izrazito cenjeni internacionalni festival turističkog filma „Das goldene Stadttor“. Na ovogodišnjem festivalu priznanje za turistički film otišlo je u ruke Turističke organizacije Srbije.

nragrada-e1457698865436Film TOS-a pod nazivom „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ na ovom prestižnom filmskom takmičenju osvojio je “srebrnu zvezdu“, tačnije drugo mesto.

Priznanje je dobijeno u konkurenciji preko 1500 filmova iz 42 zemlje sveta u kategoriji „Turistički film“, po odluci međunarodnog žirija sastavljenog od poznatih stručnjaka iz oblasti filmske industrije, marketinga i turizma.

Berlinski Međunarodni filmski festival „Das goldene Stadttor“ već 15 godina jedan je od vodećih svetskih međunarodnih festivala turističkog filma i multimedije, posvećenih priznanju turističkih produkcija.

TamoiOvde-ScreenshotDUNAV

foto: Screenshot

Turistička organizacija Srbije za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma naše zemlje izdvojila je Dunav i vodeno bogatstvo naše zemlje.

Film o Dunavu deo je ove promotivne kampanje TOS-a i prikazuje lepote ovog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.

Snimanjem ovog filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.

Dunav-Screenshot-TamoiOvde

foto: Screenshot

Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima atrakcijama.

Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja!

Film TOS-a „Dunav u Srbiji – 588 utisaka

Izvor: srbija.travel

__________________________________________________________________________________

VINU U POHODE…

tamoiovde-logo

Sveti Trifun – Vinu u pohode!

Osvećenjem loze, vinogradari širom Srbije obeležavaju svog zaštitnika – Svetog Trifuna. Veruje se da lepo vreme na ovaj dan obećava berićetan rod, te samim tim i dosta “božanskog napitka”.

Našim vinogradarima želimo dobru berbu, a vama, našim dragim čitaocima da se uputite put naših najpoznatijih vinogorja i ako već niste probate najbolja srpska vina.

87456_oplenac-drvored--d.bosnic_af

Šumadijski vinski put

Predeo oko Topole i Oplenca je oduvek bio poznat po gajenju vinove loze. Pogodna klima i sama konfiguracija terena uslovila je da se žitelji ovog kraja opredele za gajenje sortnih loza i pravljenje ukusnih i kvalitetnih vina.

73668_topola-03-foto-n-raus_afGrožđe i vino predstavljaju simbol svakog sela ove oblasti, stoga ovaj kraj sa ponosom krasi titula prestonice srpskih čokota, a od skoro i “šumadijska Toskana”.

U Vinči, nedaleko od Topole, čije ime potiče od rimskog vincea, koje nam jasno govori o tome čime se stanovništvo ovde od davnina bavilo, nalazi se vinarija Arsenijević. Iako mlada, ova vinarija je među ljubiteljima i poznavaocima vina uspela da se izdvoji pre svega izuzetno izbalansiranim Sauvignon blanc – om.

Nakon finog uvoda u ovoj vinariji posetite čuvenu vinariju Aleksandorvić. Regent, Vizija, Varijanta, Trijumf su samo neke od etiketa pred kojima nećete ostati ravnodušni!

Za kraj ostavite ono najbolje – odlazak do Kraljeve vinarije! Oprema iz kraljevog vremena postala je deo muzejske postavke, a posebna muzejska atrakcija jesu najstarije bačve, lični poklon kralja Petra iz 1906. godine. U muzejskoj postavci nalazi se i najstarija srpska vinoteka.

Riznica tajni – vinska tura Srema

87166_sr-karlovci---d.bosnic_afKažu da se u Sremskim Karlovcima prave najbolja vina u Sremu. Još u rimsko doba vinovu lozu u ove krajeve doneo je imperator Marko Aurelije Prob.

Karlovačka vina točena su i u evropskim prestonicama, od dvora u Beču, preko Češke, Poljske, Švajcarske, Belgije i Moldavije, do krčmi u Londonu. Poznato je da su se karlovačka vina pila i na čuvenom „Titaniku“!

100528_jutro2-1318583839_afBermet je vino koje je proslavilo Karlovce. Čak je i carca Marija Terezija da bi uživala u ovom čuvenom vinu provodila nekoliko dana u godini na Fruškoj Gori.

Nikola Tesla je Bermet cenio i smatrao da podstiče intelektualne sposobnosti, dok mnogi smatraju da ima afrodizijačku moć.

Vinarija „Kiš“ je jedna od najzasluženijih u Sremskim Karlovcima kada je u pitanju promocija Bermeta i vraćanje starog sjaja ovog zaista posebnog vina. Ova vinarija datira još iz davne 1830. godine.

Vršačko vinogorje

122731_Two-churches-1317203201_af

Foto: vladam l fotokonkurs

Vršac i njegova okolina poznati su kao vinogradarski kraj još od vladavine Rimljana. Za ljubitelje dobre kapljice, one pravljene po tradiciji starih majstora, svakako je doživljaj poseta i degustacija vina u privatnim podrumima.

Tu su i gostoprimljivi domaćini, koji su svoje stare podrume preuredili u mesta, gde uz degustaciju vina možete uživati u ukusu specijaliteta “začinjenim” zvukom tamburice.

122732_foto-mala-1317160097_gfZnačaj vinogradarstva za ovaj kraj ogleda se u činjenici da je od 1804. godine, vinova loza sastavni deo grba grada Vršca. Uživajte u šetnji kroz ovaj lepi barokni gradić, posetite staru Apoteku u kojoj se nalazi galerija slika Paje Jovanovića, jednog od najpoznatijih srpskih slikara.

Posebna atrakcija je odlazak do sela Gudurice u kojem se nalazi čuveni podrum Le chateau d’ amitie .

Srpski Bordo

88965_DSCI0958-1319573335_srbija_af

Župa zauzima značajno mesto u vekovnoj tradiciji srpskog vinogradarstva i vinarstva. Nekada su tri najveća srpska manastira Hilandar, Studenica i Žiča, kroz čitav srednji vek imali svoje vinograde i podrume u Župi.

73225_aleksandrovac-02-fontana-vina-foto-gvozden-zdravic_hlSrpska Šampanja, kako je Župu nazivao francuski konzul Deko, nalazi se u kotlini između Kopaonika, Željina, Goča i Jastrebca. Kažu da je klima u Župi ista kao klima u francuskoj oblasti Bordo.

Vino u Župi vekovima je bilo znak moći, bogatstva, vlasti ali i izvor opstanka. Pili su ga keltski ratnici, rimski legionari, srpski carevi i turski begovi.

Aleksandrovac i okolina gaje tamjaniku i prokupac, najstarije autentične sorte u Srbiji. Još se gaje i bojadiser, smederevka, sovinjon, semijon, župljanka, šardone i italijanski rizling. Uz kajmak i beli sir sa ovog područja odlično se slaže lokalno vino župljanka, uz koju dobro ide i gibanica.

Rajačke pimnice
100545_P7170178-1318412208_hlRajačke pimnice, kao jedinstven arhitektonski kompleks vinskih podruma u Negotinskom vinogorju, predstavljaju važan deo srpske baštine. Vinova loza u ovom kraju gaji se još od rimskog perioda. Početkom prošlog veka kajinska vina su nosila epitet najboljih u Evropi.

Kažu da ovo vino podstiče da se dobro misli, bolje govori, a najbolje peva. Od autohtonih sorti neguje se bagrina, začinak, prokupac, vranac i smederevka.

Rajačke pimnice su građene od polovine XVIII veka do 30tih godina prošlog veka, te je tako nastalo oko 270 jedinstvenih kuća za vino. U njima se odvijao ceo proces proizvodnje vina, a kasnije i skladištenja vina.

U Negotinskoj Krajni bogatu vinsku istoriju imaju sela Rajac, Rogljevo i Smedovac za koja kažu da imaju najmirisnija crvena vina, nastala iz srećnog spoja dobre zemlje, sunca i nadmorske visine od 150 do 250 metara.

Izvor: superodmor.rs

_________________________________________________________________________________