MISTIČNI RTANJ-SPECIJALNI REZERVAT PRIRODE….

tamoiovde-logo

Nakon održane javne rasprave, uredbom Vlade Republike Srbije od 14. marta  2019. godine, Rtanj je stavljen pod zaštitu države kao poseban biodiverzitet istočne Srbije, dobivši tako zasluženi status  „Specijalni rezervat prirode“.

Foto: Bora Stanković

Pre donošenja ove uredbe Rtanj je 1958. godine proglašen za strogi rezervat prirode i objekat geonasleđa Srbije.

Specijalni rezervat prirode podrazumeva da je Rtanj područje izuzetnih geoloških, geomorfoloških, bioloških, istorijskih i estetskih vrednosti.


Rezervati prirode (Strogi i Specijalni)

Na osnovu Zakona o zaštiti prirode („Službeni glasnik RS“ br. 36/2009, 88/2010“, čl. 29), područja neizmenjenih prirodnih odlika sa reprezentativnim prirodnim ekosistemima štite se kao strogi rezervati prirode, odnosno područja sa neizmenjenom, ili neznatno izmenjenom prirodom od naročitog značaja zbog određenih karakteristika i prirodnih vrednosti gde, ukoliko je čovek prisutan, živi usklađeno sa prirodom, kao specijalni rezervati prirode.

Stručna i naučna istraživanja u ovim zaštićenim područjima vrše se na osnovu dozvole koju izdaje Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine, i uz prisustvo upravljača.

U strogom rezervatu prirode zabranjene su privredne i druge aktivnosti.


RTANJ-FOTO GALERIJA by TAMOiOVDE

Fotografije: Jordan Andrić

Rtanj je planina koja se nalazi u istočnoj Srbiji, oko 200 km jugoistočno od Beograda, nadomak Bolјevca. Pripada Karpatskim planinama, a najviši vrh Šilјak (1565m) predstavlјa prirodni fenomen kraškog relјefa.

Foto: Bora Stanković

Priredio: B. S.


Specijalni rezervat prirode „Rtanj“

Specijalni rezervat prirode „Rtanj” koji se prostire se na površini od 4 997 17 01 ha, nalazi se u istočnoj Srbiji, u jugozapadnom delu Karpatsko–balkanskog planinskog sistema, a administrativno pripada opštinama Sokobanja i Boljevac. U okviru prirodnog dobra izdvojene su tri zone različitog stepena zaštite.

Foto: Bora Stanković

Specijalni rezervat prirode „Rtanj” je područje izuzetnih geoloških, geomorfoloških, bioloških, istorijskih i estetskih vrednosti.

Ova planina se odlikuje vrlo složenom geološkom građom, sa stenama različite starosti iz perioda paleozoika, mezozoika i kenozoika. Posebnu vrednost predstavlja specifičan reljef sa kupastim vrhom Šiljak i vrlo strmim padinama, kraškim reljefom sa dubokim jamama i različitim oblicima eshumiranog subkutanog krasa.

Složena geološka građa i različiti geomorfološki oblici odrazili su se na formiranje tla i razvoj flore i vegetacije izrazite originalnosti, a posebno na šumsku vegetaciju. Najnepristupačnije padine, ispod samog vrha Rtnja, obrastaju bukovo-jelove šume koje predstavljaju retku pojavu u ovom delu Srbije.

Vaskularna flora Srbije broji 3662 taksona u rangu vrsta i podvrsta, a od toga je prema preliminarnim istraživanjima, u flori Rtnja zastupljeno gotovo 18%, odnosno 644 taksona. Pretpostavlja se da broj vrsta i podvrsta na području Specijalnog rezervata prirode „Rtanj“ nije konačan i da se može povećati za 150-200, što govori o značaju ovog relativno malog prostora u Srbiji.

Pašnjačke fitocenoze velike florističke raznovrsnosti, sa prisustvom endemičnih i reliktnih vrsta, predstavljaju jedan od najkarakterističnijih centara diverziteta istočne Srbije. Takođe, Rtanj je stanište vrsta koje se smatraju strogo zaštićenim vrstama u flori Srbije.

Na Rtnju, nalaze se vrste srpska ramonda, rtanjska metvica, kaćunak smrdljivi, kaćun, muški božur, alpska pavit, planinska sasa, velemun, kohova lincura. Navedene vrste zaštićene su kao strogo zaštićene vrste, a šumski ljiljan, kaćunak mali, stepski badem su zaštićene vrste.Samo na Rtnju raste izuzetno retka i endemična vrsta Nepeta rtanjensis. Od lekovitih vrsta izdvaja se i rtanjski čaj.

Rtanj, kao tipično planinsko stanište, karakteriše i prisustvo velikog broja vrsta ptica. Za sada je evidentirano 89 vrsta, što sigurno nije konačan broj. Gotovo polovina evidentiranih vrsta (45%) zaštićene su kao strogo zaštićene vrste – Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta biljaka, životinja i gljiva, dok su 93% (83 vrste) gnezdarice.

U fauni sisara planine Rtanj posebno se ističe fauna slepih miševa sa registrovanih 20 vrsta, što čini 2/3 ukupnog broja registrovanih vrsta slepih miševa Srbije. Iako su nacionalnim zakonodavstvom, sve vrste biljaka zaštićene kao strogo zaštićene vrste, značaj planine Rtanj ogleda se i u prisustvu tri vrste slepih miševa: veliki, mali i južni potkovičar, koji su na listi globalno ugroženih vrsta.

Vodotokovi podnožja planine Rtanj značajni su zbog prisustva autohtonih vrsta riba (potočna pastrmka, potočna mrena, krkuša…), dok su u Vrmdžanskom jezeru registrovane potpuno izolovane populacije riba, interesantne sa aspekta evolutivnih promena.

Prisustvo velikog broja predstavnika batrahofaune, kao i činjenica da se visokoplaninska vrsta – planinski mrmoljak, može pronaći po obodu planine, nedvosmisleno ukazuje da je područje planine Rtanj značajno stanište vodozemaca i gmizavaca. Istovremeno, stepska staništa Rtnja predstavljaju novi lokalitet u rasprostranjenju kratkonogog guštera na teritoriji Srbije, koji je zaštićen kao strogo zaštićena vrsta.

Izvor:www.zzps.rs

___________________________________________________________________________________________

CRVENA KNJIGA FAUNE SRBIJE III PTICE…

tamoiovde-logo

Ovih dana iz štampe je izašla još jedna kapitalna knjiga za zaštitu prirode – Crvena knjiga faune Srbije III Ptice, u izdanju Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Univerziteta u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Prvo predstavljanje Crvene knjige faune Srbije III Ptice i prezentacija Crvene knjige faune IV Pravokrilci, biće održano 22. marta 2019. godine u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu.

Pisanje ove monografije predstavljalo je veliki izazov za sve učesnike u njenoj izradi. Tim za izradu Crvene knjige ptica Srbije imao je zadatak da prikupi, analizira, protumači i u izveštaje o riziku od iščezavanja sažme i pretoči gotovo nesagledivu količinu podataka i znanja o pticama Srbije, koje su tokom skoro tri veka prikupljali prirodnjaci i naučnici različitih profesija.

U knjizi su obrađene 352 pouzdano zabeležene vrste, procenjen je rizik od iščezavanja gnezdeće populacije 255 vrsta i negnezdeće populacije svih vrsta. Objavljivanjem Crvene knjige ptica Srbije stvoren je pouzdan instrument koji bi činio naučnu i stručnu osnovu za zaštitu i očuvanje divljih ptica naše zemlje.

Crvenu knjigu napisao je tim od 36 autora: Dimitrije Radišić, Slobodan Puzović, Voislav Vasić, Marko Šćiban, Milan Ružić, Bratislav Grubač, Ante Vujić, Saša Rajkov, Radislav Mirić, Draženko Rajković, Miloš Radaković, Marko Tucakov, Uroš Pantović, Oto Sekereš, Atila Agošton, Daliborka Stanković, Goran Sekulić, Ivan Đorđević, Marko Raković, Nikola Stojnić, Jožef Gergelj, Nikola Matović, Nikola Stanojević, Milivoj Vučanović, Dejan Đapić, Ištvan Balog, David Grabovac, Ivan Medenica, Brano Rudić, Dragan Simić, Stefan Skorić, Dragan Gačić, Milica Radanović, Sandra Jovanović, Miroslav Vračarić, Anka Vuletić.

Urednici knjige su: Dimitrije Radišić, Voislav Vasić, Slobodan Puzović, Milan Ružić, Marko Šćiban, Bratislav Grubač, Ante Vujić.

Knjiga je pisana dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku i bogato ilustrovana kartografskim prikazima, fotografijama i crtežima.

Izvor: zzps.rs

________________________________________________________________________________________

 

 

MOŽETE SE DUGO DIVITI…

tamoiovde-logo

Narodna umetnost Rusije

Matrjoška – Okruglog lica, punija vesela devojka sa maramom i ruskom narodnom nošnjom osvojila je srca ljubitelja narodnih igračaka i lepih suvenira širom sveta.

Sada matrjoška nije samo domaća igračka, čuvar ruske kulture, već i suvenir za turiste.

Matrjoška je postala dragoceni  predmet za kolekcionare, koji može da košta i nekoliko stotina dolara.

 Emajl – Starinski broševi, narukvice, privesci koji su naglo „ušli” u modu, nisu ništa drugo do ukrasi urađeni tehnikom emajla. Ova vrsta primenjene umetnosti nastala je u 17. veku u Vologodskom regionu.

Majstori su oslikavali na belom emajlu cvetne šare, ptice, životinje pomoću mnoštva boja. Zatim je umetnost višebojnog emajla nestala, a zamenio ju je jednobojni emajl: beli, plavi, zeleni. Sada se uspešno kombinuju oba stila.

 Pavloposadske marame – Svetle i lake, ženske pavloposadske marame su uvek moderne i aktuelne. Ovaj zanat se pojavio krajem 18. veka u radionicama sela Pavlovo, iz kojih se kasnije razvila proizvodnja marama.

U njima su se proizvodili vuneni šalovi sa štampanim crtežom, veoma popularnim u to vreme. Sada se originalni crteži dopunjuju različitim elementima, kao što su rese, napravljene u raznim bojama.

 Hohloma je jedan od najlepših ruskih filigranzanata, nastao u 17. veku, u blizini Nižnjeg Novgoroda. Ovo dekorativno slikarstvo nameštaja i drvenog pribora vole ne samo ljubitelji ruske starine, već i stanovnici drugih zemalja.

Možete se dugo diviti neobično isprepletanim šarama sa jarko crvenim bobicama i zlatnim listovima na crnoj pozadini. Zato, čak i tradicionalne drvene kašike, poklonjene za manje važne povode, ostavljaju najlepše i najduže sećanje na onoga ko ih je poklonio.

Filigran je jedan od najstarijih oblika umetničke obrade metala.

Elementi filigranskih šara su najrazličitiji: u obliku kanapa, trake, pletenja, jele, staze, punjenog veza.

Pletenje se izrađuje od veoma tankih zlatnih ili srebrnih žica i zato izgleda lako i krhko.

 Paleh – paleška minijatura je najfinije, najpoetičnije viđenje sveta, koje je osobeno ruskim narodnim legendama i pesmama. U slikarstvu se koriste braon-narandžasti i modro-zeleni tonovi.

Nema sličnog slikarstva u svetu. Minijatura se izrađuje tehnikom papir mašea i tek onda se prenosi na površinu kutijica svih mogućih oblika i dimenzija.

 Uralski malahit – Poznata nalazišta malahita su na Uralu, u Africi, Južnoj Australiji i SAD, međutim, po boji i lepoti šara ne može se nijedan porediti sa uralskim.

Zbog toga se malahit sa Urala smatra najvrednijim na svetskom tržištu.

Izvor: http://www.adme.ru

Izbor i prevod s ruskog Marijana Erić, IV-3

Autor: ruskikutak /Objavljeno 29. novembra 2015.

Nadnaslov: Bora*S

___________________________________________________________________________________________

SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

tamoiovde-logo

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

HIDROCENTRALA NA ĐETINJI…

tamoiovde-logo

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900.godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od  Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili  da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine. Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu). Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali “u moru svetlosti u kojoj se grad kupao”.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Radno vreme: 09-17h radnim danom i subotom (potrebna najava)
Lokacija: Gradska plaža
Info telefon: 031 521 360
Staralac: Narodni muzej Užice
www.nmuzice.com
info@nmuzice.com

Izvor:turizamuzica.org.rs

_____________________________________________________________

FOTOPLUS-TAMOiOVDE

_____________________________________________________________________________________________

 

SRPSKA ŠLJIVA KAO BREND…

tamoiovde-logo

 Čačanska lepotica najpopularnija, prastaroj srpskoj Požegači preti nestajanje

Srpska šljiva pravi je domaći brend među voćkama. Ona čini 40% stabala u Srbiji.

U Srbiji se gaji veliki broj sorti, od autohtonih, čiji je tipičan predstavnik šljiva požegača, prastara i autohtona srpska sorta šljive, pa do najplemenitijih.

Prva u julu kreče čačanska rana, ali i odomaćena nemačka sorta rutgešteter. Zatim sredinom meseca pristiže kalifornijska plava šljiva, a kraj meseca i ceo avgust rezervisan je za domaće sorte: timočanku, čačansku najbolju, čačansku lepoticu, čačansku rodnu…

U septembru nam stiže najbolja od najboljih, originalna, domaća, srpska šljiva požegača, ali, tu su i ruska šljiva i američki stenlej.

Od drugih sorti u Srbiji se po gde-gde gaje i: aženka, belošljiva, viktorija, drenovka, zelena renkloda, ilinjača, imperial, Italijanka, metlaš, Moravka, nansijka, papračanka (debeljača), prezident, sitnica, trnovača, fruškogorska bela, cimerova rana, crvena ranka, džanarika…

Procenjuje se da autohtone sorte, čiji prinosi osciliraju i lošijeg su kvaliteta, čine polovinu ukupnog broja stabala. Otkup šljive se kreće od osam odsto do 15 odsto ukupne proizvodnje, a veoma male količine se prodaju u svežem stanju.

I ne vole samo Srbi u Srbiji srpsku šljivu. Srpske sorte šljive su među vodećim u Češkoj, a jedna od najzastupljenijih je čačanska lepotica.

Ipak, autentična i najstarija sorta šljive sa naših prostora je čuvena požegača (madžarka, bistrica). Ova prastara odomaćena sorta, kroz istoriju je uvek bila najzastupljenija među sortama šljiva u Srbiji.

Smatra se najkvalitetnijom sortom šljive uopšte, mana su joj samo relativno sitni plodovi, ali veliki problem u njenom gajenju predstavlja izuzetno izražena osetljivost prema virusu šarke šljive, koja ugrožava sam opstanak sorte.

Deblo požegače je osetljivo na izmrzavanje, naročito na jugozapadnim položajima. Kruna je gusta, piramidalna, i odlikuje se velikom nosivošću. Grane su elastične i retko se lome pod teretom ploda. Može se kalemiti na dženariku i belošljivu. Kasno lista, naročito klonovi poznati u narodu kao poznice.

Cveta kasno i eksplozivno, a jedan pupoljak sadrži 1,3 cveta. Samooplodna je, pa može da se gaji u monosortnim zasadima bez oprašivača. Počinje da rađa u četvrtoj godini i, uz primenjenu punu agrotehniku, rađa redovno i obilno.

Smatra se da je u Evropu (Grčku) došla još pre nove ere. Nekada je bila vodeća sorta šljive kod nas. Sazreva krajem avgusta i početkom septembra a na većim nadmorskim visinama i kasnije. U hladnjačama se plod može čuvati do mesec dana.

Šta dalje sa ovom sortom, velika je dilema ne samo kod proizvođača već i od naučnih institucija, upravo zbog njene preosetljivosti na virus šarke. Požegača je pronela slavu srpskog šljivarstva po svetu.

 Najveću ekspanziju imala je krajem 19. i početkom 20. veka. Tada se požegača u Srbiji proizvodila u velikim količinama, sušila, prerađivala u pekmez i rakiju i izvozila po celom svetu. Godine 1917. otkriven je virus šarke šljive u Ćustendilu u Bugarskoj i od tada počinje propast i nestajanje požegače kao sorte.

U Srbiji, ova sorta se do današnjih dana najviše zadržala u njenim zapadnim delovima. Istočna, centralna i južna Srbija skoro da nemaju požegače i zdravih stabala koja imaju ekonomsku opravdanost gajenja.

U valjevskom kraju i ostalim delovima zapadne Srbije požegača se najviše gajila i širila šezdesetih godina prošlog veka. Tada su na imanjima zadruga pravljeni veći kompleksi zemljišta na kojima su podizani zasadi požegače. Pored zasada, u skoro svakoj zadruzi pravljene su i industrijske sušare za sušenje plodova. Sada tih zasada nema, oni su pokrčeni, zemlja vraćena bivšim vlasnicima, a sušare porušene ili van funkcije. Nestale su velike površine pod šljivom požegačom.

U proizvodnju je uvedena američka sorta stenlej, sorta krupnijeg ploda i tolerantna na šarku. Ona se brzo širila po Srbiji i sa sobom nosila virus šarke koji će se kasnije raširiti po celoj zemlji i doprineti ubrzanom propadanju požegače.

Kada svi Srbi jednoga dana budu stali pod jednu šljivu, kako kaže stara narodna izreka, ni ta šljiva, po svemu sudeći, neće biti srpska.

Izvor: opanak.net, zdravasrbija.com

_____________________________________________________________