PAMET ME STEGNU, JA SRCE STISNU…

Laza Kostić, slavni srpski pesnik i pisac rođen je  u Kovilju na današnji dan 1841. godine.

---

Dnevnik

Njemu je bilo 50, a njoj tek 20 godina. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini Laze Dunđerskog.

Između Laze Kostića i Lenke rodila se obostrana ljubav. Lenka opčinjena pesnikom, a on mladošću i lepotom. Umesto romanse, Laza se najpre povlači u manastir Krušedol, a potom se, na predlog Lenkinog oca, ženi Julijanom Palanački iz Sombora.

Te iste 1895. godine Lenka je umrla u Beču u 24. godini života. Sahranjena je u Srbobranu u porodičnoj kapeli. Laza Kosić posvetio je ovoj neobičnoj devojci, mnogi se slažu, najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Ovo je dnevnik Lenkin u kome se jasno čitaju njene emocije prema čuvenom pesniku, ali i čuđenje kada joj je predložio da se uda za čuvenog Srbina, pronalazača iz Amerike Nikolu Teslu….

U Čevu, leta Gospodnjeg, 1891.

Danas sam ga videla prvi put. Došao s mojim ocem. I bata Bogdan mi je toliko pričao o njemu dok sam onomad boravila na njegovom imanju kod Bečeja. Njegova slava išla je ispred njegove pojave. Dok sam ih posmatrala krišom kroz prozor moje sobe kako izlaze iz kočija, primetila sam da ima gibak, ponosit hod, prinčevsko držanje.
Kako bih ga opisala?
Razbarušene kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju okruglih i ispupčenih, u kojima se ogleda velika umnost i duševna dubina…Ne znam da li sam se dobro uspela izraziti na srpskom. O muškima koliko znam, on nije onaj koji bi na prvi pogled zaneo neku devojku. Mada, u mladosti, mora da je bio lep. Kod nas će u gostima u Sokolcu odsesti nekoliko dana. Otac će prirediti i prijem u njegovu čast. Mislim da ću imati prili-
ke s njim duže govoriti i bolje se upoznati, naročito s njegovim prelepim stihovima, od kojih mnoge znam, npr. „Zvono” i često u društvu recitujem napamet.

Lenkin klavir koji je nagrađen u Beču 1873.
Dvorac Sokolac, leta Gosp., 1891.

Prijem u čast Gospodina Laze protekao je kako se samo poželeti može. Bili su ti svi: moja braća, moje udate sestre, Milka i Olga, koje su došle specijalno za ovu priliku, čak i moje družbenice iz zavoda, došle kočijom iz Novog Sada, dok je Branka stigla iz Sombora. Ovde će ostati više dana. Roditelji su bili baš srećni. Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a kada sam im se i ja pridružila, udelio mi je komplimente na pet jezika! I
posle, čini mi se, da je razgovarajući sa njima, čas nemački, čas francuski, upirao svoje oči najčešće u mom pravcu. Razmenili smo nekoliko reči na francuskom (s kojim ja nisam tako dobra kao sa nemačkim), a onda me je svečano zamolio da bi imao retku sreću čuti nešto da im odsviram i otpevam na klaviru. Naravno da sam pristala. Ta, to je moja najmilija zabava! Sela sam za naš starinski klavir (Sohn Wien) koji mi je Oca kupio kad sam imala samo četiri godine, nagrađen prvom nagradom na izložbi u Beču (Weltausstelung Wien 1873 fortschritts-medaille) i pitala Gospodina Lazu šta bi želeo da mu odsviram. A on je odgovorio da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemaljsko plavilo mojih očiju! Da, baš tako se izrazio i još, nakon mog malog koncerta, da su moji prsti ne svirali, već igrali na tipkama, i da će ovo letnje popodne uneti trajni nemir u njegovo srce!

Ovo sve žurim da zapišem da ne zaboravim lepote srpskog jezika koji sam čula te večeri iz usta ovog velikog Pesnika (pa i ovaj Dnevnik posvetiću vežbi maternjeg jezika, koji sam poprilično zaboravila, boraveći dugo u Beču, u zavodu)

Steva Todorović, portret Lenke Dunđerski, 1887.
Sokolac, l. G. 1891.

Moje družbenice su otišle. Branku sam posebno zadržala da ne ide odmah kući. Ponovo smo se sećale divnih mladalačkih zajedničkih dana u Zavodu. Potom smo pričale o g. Lazi. Znam da je raskinuo jednu veridbu. Da li mu je srce slobodno? Kad sam mu, po običaju one večeri, ponudila spomenar da mi se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene, ali da će mi želju sigurno ispuniti! A u Brankin spomenar, za rastanak, upisala sam joj Geteove stihove na nemačkom: i potpisala se Helene Dungyerszky.

Sokolac, leta G. 1891.

Danas sam se prvi put pogledala u ogledalu u mojoj sobi – onako kako me je on gledao čitave te nazaboravne večeri. Znam, znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim nimladiće u Beču. No, ja sam odmahivala na sve i nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? Još jednom napravih okret pred ogledalom, raspuštene kose, koja mi je inače, uvek savijena uz pomoć moje dadilje Bebice, pod kapicu ili pod šeširom. Ah, Bože, šta sve krije, kakve tajne u ljudskim osećanjima?
Moram sići dole.

S. , leta G., 1891.

Jutros sam predložila Gospodinu Lazi da malo projašemo po imanju, ali on se izvinio da bi radije pjehom. I dok smo šetali avenijom, usamljeniji nego obično i lišeni gužve posluge i mojih ukućana, samo mi najednom odrecitova:

…Tek sad se kajem,
Što nisam češće zemnim prolazio krajem.
Već navek po tom ognjenom vrhuncu,
Po nedomaštanom, umišljenom suncu…

Ne znam šta je mislio, samo je upitao da li mi se sviđaju, a ja sam mu odgovorila da se meni njegovi stihovi svi dopadaju i da sam njegov verni čitatelj i obožavatelj. Samo to, kao da je uzvratio njegov nemi pogled?

****
Reče, takođe posmatrajući za ručkom, u trpezariji, moj portret od g. Steve Todorovića, koji su moji roditelji onomad naručili, da bi želeo da me jednom vidi portretisanu sa fesićem. Reče, kako mi posebno lepo stoji fesić nakrivljen nad jedno oko (Gledao me je juče kako uzjahujem konja u punoj jahaćoj opremi, kojoj je pripadao i taj fesić sa korbačem, moja najmilija jutarnja šetnja po imanju). Odgovorila sam da ću se uskoro dati litografisati, pa ću mu takvu jednu sliku s posvetom pokloniti, ali da zauzvrat od njega tražim jednu njegovu zbirku pesama, takođe sa posvetom!

S., O Petrovdanu, 1891.

G-din Laza je pristao da mu otac bude dobrotvor. To znači da će biti kod nas u Sokolcu barem godinu dana. Ovde kod nas, moći će na miru pisati svoje božanske stihove i prevoditi. A ja? Moći ću ga svakodnevno viđati, razgovaraćemo svaki dan do mile volje. Mojoj sreći nema kraja!

S., na Ognjenu Mariju, 1891.

Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa Gospodinom Lazom. S njim nikada ne može biti dosadno! Kakve priče iz dalekog sveta, kakve sve ljudske sudbine, kakve anegdote! Od srca sam se nasmejala jednoj od njegovih dogodovština sa Cetinja.Prema njegovom životnom iskustvu, sva moja znanja stečena u Pešti i Beču deluju kao od papira. I jesu papirnata. A ja se smatrala – izobraženom! Tek u g. L. vidim šta je život.

S., uoči sv. Ilije, 1891.

G. Laza uči me i engleskim rečima i pomalo razumem sada i taj jezik, ali daleko od toga da mogu da konverziram. On kaže da je na tom jeziku ispevana najlepša ljubavna tragedija, Romeo i Julija, od g. Šekspira, koju je on i preveo onomad za Letopis. Tražila sam da mi g. Laza donese svoj prevod te predivne tragedije, da je pročitam pretočenu u njegove medene reči, u jeziku koji se srpskim zove. Rekla sam da ću samo zbog ove tragedije i engleski
jezik naučiti, na šta je on dodao: – Nadam se da naša priča neće biti takva! Čvrsto sam mu stegla ruku.

S., o Preobraženju, 1891.

Tako, sedimo kraj kamina u trpezariji i pričamo, Oca i Mati odu ranije na počinak. Ili šetamo po divnoj jesenjoj prirodi na imanju i pričamo, pa odjednom, kao po prećutnom dogovoru, sa srpskog pređemo na nemački. Ili, francuski. Pa mađarski. Ili, kao što je bilo jutros, kojim jezikom smo poželeli jedno drugom „Dobro jutro!”, tim jezikom pričamo čitav dan. Oca se samo smeška. Volela bih da se, ovako ćuteći, razumem sa nekim čitavog života.

S., na Vel. Gospojinu, 1891.

Pogled kojim me je jutros pogledao, presekao me.Osetila sam da nešto želi da me pita. I pitao je, zamolivši me da posle doručka, dok se posluga vrzmala okolo, iziđemo u šetnju podalje od dvorca.
– Da li je istina da ćete se udati za crnogorskog princa i
prestolonaslednika Mirka?
A ja sam mu na to nehajo odgovorila, da su to sve glasine i možda, nečije želje koje nemaju mnogo veze sa mnom i mojim htenjima, i dodala: Da bih mogla da se udam jedino za čoveka kao što je on, ali da takvog još nisam upoznala, niti za njega čula!

Takođe dodadoh, da će moj otac da poštuje svaku moju želju, jer, sem što me mnogo voli i želi da ženskinje naše bude izobraženo, on smatra da ono treba da ima slobodu da može da bira svoga bračnog druga po želji svoga srca, a ne zbog nekakvih novaca ili titula.

S., oko Male Gosp., 1891.

Pokazala sam g. Lazi, stidljivo, jer to nikom do sada nisam, jednu svoju pesmu, ispisanu na nemačkom, dok sam bila u pansionatu u Beču. Tad sam se osećala tužno i tek tada shvatila kakva je pesma lek kada se napiše. Mnogo sam se premišljala i skanjivala da li da mu je dam ili ne, da je pročita, i na kraju reših. Nek bude kako bude! Od njega i pokuda i pohvala zvuče kao nebeski dar. Sutra čekam odgovor.

Vtornik, 1891. veče

Izašli smo u šetnju iako je bilo hladno. Ali šta je hladnoća prema vrelini mojih obraza. Čuću reči o mom malom stihotvoreniju od najvećeg srpskog pesnika. Nisam ništa pitala, a ni on nije ništa rekao. Odjednom, počeo je da recituje:

Nada za nadom, brodolom sve je,
Al srce se nada uvek više,
Kao što val za valom briše,
Tako gorčina ne nestaje;
Kao što valovi tonu i pene,
Tako gorčina dođe do mene,
Mada se nadom svaki dan hrani,
Udari srca, talasa su dani…

Bila sam bez reči, od sreće. On je recitovao na srpskom, moju pesmu ispevanu na nemačkom! On ne samo da ju je noćas preveo, već je popravio tamo gde su moji nevešti stihovi bili malo hrapavi, na svoj način i još je naučio napamet, izgovarajući reči iz moga srca onim svojim dobro znanim pesničkim patosom. Zagrcnula sam se od sreće. Više nisam pitala, ništa više nisam tražila. Na ulazu kod stepeništa, on je međutim, samo dodao:
– Vaša mlada i divna duša ne bi smela da tako rano, a tako duboko pati i već oseća toliko gorčine života!

Kuglana u dvorcu „Sokolac”
Sokolac, o sv. Nikoli, 1891.

G. Laza ide za Božić u Sombor. I mi ćemo provesti praznike u Pešti. Iako na kratko, teško mi pada ovaj rastanak.

Pešta, o Mladom Božiću, 1892.

Da li sam zapisala datum kada smo se prvi put sreli? Moram pogledati u ovaj Dnevnik. Mislim da bih – i sad sam sigurna u to – mogla samo sa ovak-
vim duhom opštiti, i ni jedan muški, ne znam sa kakvim titulama i bogatstvom, ne bi mogao moj muž biti sem ovako uzvišenog duha kao što je G. Laza.

Pešta, o sv. Jovanu, 1892.

Sutra se vraćamo u Sokolac. Oh već sam se zaželela svoje sobe. I proleća na našem imanju. Doći će ubrzo i Gospodin Laza.

Sokolac, oko Sretenija, 1892.

Doputovali smo u nedelju u Sokolac. Stigao je juče i Gospodin Laza iz Sombora. Sad smo svi kao tu, kao letos, i gotovo da izustim reč – kao porodica.

Sokolac, s proleća, 1892.

Gospodin Laza je veliki gimnastičar. To mi je i sam rekao, ali me zadivio kako se čitavo veče kuglao sa mojom braćom Đorđem i Gedeonom – i pobedio! Iz sveg srca sam pljeskala njegovom uspehu, a braća su me namrgođeno pogledala.I dok su oni posle seli za kartaški sto i do duboko u noć kartali (Oca, braća, G. Laza sa batom Bogdanom – bože, kako su nekad muškarci sa tim svojim pasijama dosadni, bez ženskog društva), ja sam se zatvorila u svoju sobu, malo čitala, a onda napisala još jednu – pesmu. I stidim se svog rukotvorenija, ali smoći ću snage, pokazaću je G. Lazi.

S., o Uskrsu, l. G. 1892.

Danas je došao g. Uroš da moluje moj portret. Doveo ga bata Bogdan, a poručio je otac da dođu. Dugo smo se dogovarali, učešće je uzeo i g. Laza, pa smo se po želji Oce ipak složili da to bude portret u prirodnoj veličini, sa balskom haljinom. (Tako propade g. Lazina želja da to bude sa fesićem, koje su moji muškarci smatrali nedovoljno ozbiljnim.) Dugo sam stajala u salonu, u balskoj haljini, dok je g. Uroš pravio skicu, bilo mi već teško. Ali, zadovoljna sam konturama koje sam videla. Stajala sam kraj omiljenog prozora što gleda na glavni ulaz u Sokolac, sa puno svetlosti, pored svog schreibentischa sa cvećem, i g. Uroš kaže da će raspoloženje i cela slika vrlo lepo ispasti.

S., uoči leta G. 1892.

Otac je organizovao još jedan veliki prijem u čast G. Laze. On je juče najavio da uskoro odlazi, a njegov nešto natmuren izraz govori da nije srećan. Bože, šta li misli? Ipak, ne razgovaramo tako dugo i tako često kao pre. On je više povučen, i u svojoj sobi. Kaže da piše. I ja se tad sklanjam i ne želim njegovom uzvišenom duhu da smetam.

S., o Duhovima, 1892.

Zar ima godina dana kako smo se prvi put sreli!?I sinoćnji prijem ovde u našem Sokocu, u najvećoj balskoj dvorani, protekao je nikad lepše. Celo veče sam bila u društvu g. Laze. Zabavljao me je, plesao, a druge dame koje su bile s nama u društvu, željno su ga slušale, jer je on pravi kozer i neverovatan zabavljač ženskog društva. Mada njegov pogled koji po neki putuhvatim, već savršeno ga poznavajući, veli, da se u njegovoj duši sasvim nešto drugo događa, nego što se pred svetom pokazuje.

S., oko Petrovdana, 1892.

Sutra g. Laza odlazi od nas. Kaže da mu je ovde sve predivno, ali da mora malo da se odvoji i osami. Razumemo mi pesnike, Gospodine Lazo, kaže moja Mati. Ali, mene muči nešto drugo. Da li odlazi zbog mene?

Leto G., 1892. ponedeonik, veče

I bila sam u pravu! Uveče, pre rastanka, dok smo sedeli u salonu, dao mi je pisamce, i zamolio da ga otvorim kada on već bude otišao. Ja sam njemu za rastanak, poklonila fotografiju najnoviju, u libadetu, sa potpisom, načinjenu zimus u Pešti. Ispoštovala sam njegovu molbu, i evo, sada tu kovertu sa francuskim žigom, otvaram. U pismu, na njegov način, što sam i očekivala, nije bilo ni jedne rečenice, samo – pesma. Zapravo stihovi neke pesme bez naslova, bez početka i bez kraja. Da, odmah sam sve razumela. Sad je ostalo da sa ovim pismom, tj. pesmom razgovaram dok je odsutan, dok budemo rastavljeni.

…Koga takne tvoja ruka,
Oko tvoje kog prosuka,
Biće vredan toga struka,
Toga lica, toga guka,
Tih milina i tih muka,
Biće vredan, kako ne bi –
Blago Tebi!…

S. Leto, 1892.

Gospodin Laza je otišao u manastir Krušedol, kaže, da piše malo u osami. Neizrecivo mi je prazno u duši i u kući. Gde god se okrenem očekujem da vidim njegovu dragu, razbarušenu pojavu, i one vodnjikave, tople oči i pogled koji me svuda prati. I sada te njegove oči osećam na sebi. A tek glas! Prvi put osećam da mi neko nedostaje, a da to nije moj otac, mati, sestre… Bože,da li je to ono što jedno drugom nismo rekli, a sve je bilo to? Bože, ja sam srećna, jer se prvi put rodio taj osećaj u meni, i to prema takvom, u svakom pogledu, odličnom čoveku. Kako mi je prvi put dosadno u mom sopstvenom domu, u ovom dragom kutku koji sam oduvek volela i toliko čeznula u Beču za njim. Ne čita mi se, ne jaše, ne šeta, čak ni ne putuje družbenicama, čak ni u Beč! Samo bih da sam sama u ovoj mojoj sobi, i samo da sam u mislima s njim.

N. Sad, Leto G. 1892.

Idem i ja sutra do družbenice Branke, a potom sa njom u Baden, koji volimo još od zajedničkih dana u Zavodu. Moram ovu prazninu nekako zatomiti.

Lenkina soba u kojoj je iznad kreveta njen portret
Sokolac, s jeseni, 1892., veče

Vratila sam se juče u svoj dom u Sokolac. Kako mi je nedostajao! Naročito moja soba! G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan! To vide i ukućani i posluga. Kad sam se zatvorila u svoju sobu i pročitala pismo ponovo, nešto me u njemu i buni. Al evo, prepisujem:Kaže, razdaljina izbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikad, a ne smem da Vas volim… Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas odatle istisnem. Zato sam od vas i pobegao! (ovo ja podvlačim). Zašto? Šta je prepreka našem osećanju?Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam sve njemu pod noge. Mislim da bi i otac pristao. Pisaću mu.

S. oko Mitrovdana, 1892.

Čudni tonovi njegovog poslednjeg pisma.Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se on nečeg boji? Mog bogatstva? Ništa meni to nije važno. Samo On. Razgovaraću s Ocom.Onako, poizdalje, pitala sam Ocu: da li bi on mene dao nekom ko nije titulisana glava, i nema bogatstva, ali je veliko ime, dobar i duhom bogat čovek? Dobri Oca je video na šta ciljam, pa mi je odgovorio da je to pitanje rano da rešavamo, da sam ja još mlada i još života trebam videti, pre no što se udam.A ja sam na to dodala, ako bi se ja odlučila na udaju i već izabrala, da li bi mi dozvolio, a on se grohotom nasmejao:
– Pobogu, dete, pa ti ćeš mladoženju isprositi, umesto on tebe!
I na tome se završilo.

S. oko Božića, 1893.
(iskinuto)

Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega?Da li sam ja volela iluziju? Ali, to ne može biti! On je to, od krvi i mesa. Ja volim Pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran od života, te star, te nije za mene…Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, pa ne vredi. Ali, boriću se i izboriću za njega. Njemu treba pomoći! Tražiću sastanak, da dođe, odmah!Ovde. I više se nećemo rastajati!

Novi Sad, s proleća 1893.
(iskinuto)

Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen kao nekom duševnom borbom, razbarušeniji, rekla bih, nemarniji nego inače. No, time, kao da je hteo da mi da do znanja: – Eto, vidite, ovakvog me hoćete! To je prokomentarisala potom i moja Mati:
– Dete, ne znam i brinem se za te, al šta ti vidiš na njemu?
Dugo smo šetali i pričali, pričali, ovog puta ne one naše vrcave igre duha, već vodili vrlo ozbiljne i mučne razgovore. On meni stalno:
– Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju!
A ja njemu:
– Ali, Gospodine Lazo, zašto Vi ne biste bili taj za koga bih se udala?Moje srce Vas je već odavno i neizmenjivo izabralo!
– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dos-tojan, ponavljao je.
– Šta može biti više od duha koji imate, Gospodine Lazo?
Uporna sam i ja. Nije li to najveće bogatstvo sveta, niste li Vi najbogatiji čovek po tome? Moje srce ište samo takvoga bogatstva, drugo mi ne treba, a toliko i toga drugog imam, za nas oboje.
– Brak nije samo duh gospođice Lenka, kao da je setno dodao.
Brak je i telesno zbližavanje…
– Ja ga prekidoh: – Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite g. Lazo?

(iskinuto)

Posle toga je otišao.
Dugo mi nije pisao. A i kad piše – jedno te isto. Kud se dedoše one vrcave igre njegovog božanskog uma, koje sam obožavala da slušam!U neizmernoj čežnji, zatvorim se u svoju sobu, pa onda čitam, iščitavam po ko zna koji put njegove pesme, dodirujem rukom njegove posvete, pipam mastilo na njegovom potpisu – kao da ga time hoću približiti i večno vezati za sebe.

Dvorac Sokolac, o letu 1893.

Ljubim već davno uveli beli pupoljak u vazi, koji mi je onomad uzbrao u našem vrtu i uz poljubac poklonio.
– Ja sam siromašan pesnik koji nema zemaljskog blaga da Vam pokloni, ali ovaj poljubac u ružu i njen miris koji i posle, kad uvene ostaje, neka Vas uvek seća na mene.

S., Leto G. 1893.

Odlazim na još jedno putovanje. Sve usamljenija i sve tužnija. Ništa me više ne zanima.

S., oko Mitrovdana, 1893.

Rođendan mi je, a ja sam tužna.On neće doći. Tako je javio. Dvadeset tri su mi godine. Vidim već i roditelji brinu i hteli bi, nekako se snebivaju da mi
kažu: „Ne čekaj ga! Vreme ti je za udaju! Tolike prosce, grofove i prinčeve si odbila zbog tog razbarušenog pesnika.”
I braća kad dođu, kritički me posmatraju. Samo sestra Olga me razume. Ona je udata, nije tako daleko, pa mogu čestoda je viđam. Ona mi onomad reče, ne znam možda i iz ličnog iskustva:
– Žena treba samo iz ljubavi da se uda.
I ja mislim da neću moći drugačije.

S proleća, imanje Bogdana Dunđerskog 1894.

Došla sam kod bate Bogdana jer mi je kod kuće postalo neizdrživo. I evo, sada jedino preko Bate čujem za njega. Sasvim se odaljio, i kao, namerno. Bio je kod Bate na imanju i po mesec dana, ali nije mi pisao. Tek, čujem od Bate da ponekad pita za mene, i ono – da li se udala? Nema više ni knjiga da mi šalje. Očajna, izađem malo da jašem po imanju, jer Bata ima prekrasnu ergelu, preko stotinu grla. Prave mi društvi njegovi konjušari. Čestiti ljudi. Svuda me prate da mi se štogod ne dogodi. A ja se osećam, da bih baš volela da mi se nešto dogodi, da padnem s konja i da se ovo sve završi. Došla sam ovde da ne svisnem.
Bog da prosti, ovo neće na dobro izaći.

Portret Lenke,Uroš Predić
Sokolac, leto 1894.

Namolovan mi portret. G. Uroš je to uradio znalački, majstorski. Imam nešto više melanholičan pogled nego kad je slika početa (ali kakav bih, ah, inače mogla imati!), ali sve je tu dobro pogođeno: i moja plava kosa i kika i vrat i ruke – i naročito balska haljina od moje prabake, sa lentom i
cvetovima od čipke na golim ramenima. I vaza pored stola sa ljiljanima u nežnom desenu haljine, i žute ruže (avaj, simbolične za moje raspoloženje). Sve to u nežno plavoj draperiji i pozadini koja odudara od portreta svih ostalih naših predaka u Sokolcu.

Otac je veoma zadovoljan slikom i bogato je nagradio g. Uroša. I ja sam zadovoljna, ne bih mogla reći oduševljena zbog mog trenutnog stanja, ali slika je lepa i sobom sam zadovoljna na njoj. Ko zna, možda će taj portret ostati jedini trag od mene, da sam ikada postojala na ovome svetu.Visiće iznad mog (ah, bračnog kreveta), pored velikog ogledala u mojoj sobi. Kad god sednem za svoj schreibentisch od sada će me sa strane uvek posmatrati još jedna Lenka. Ah, da ga bar vidi Onaj kome je namenjen!

Beč, Leto G. 1894.

Još jedno leto. On se jednako ne javlja, rekla bih namerno. Bežim i od mojih dobrih roditelja, samo da ne vide patnju na mom licu. Evo me u Beču, kod družbenice Ruže, hodam ulicama kojih volim da se spomenem iz dana prve mladosti i tako bezazlenog i divnog života. I pred jednom apotekom sam zastala. I izašla iz nje sa kupljenim praškom za spavanje. Samo pazite, upozorio me apotekar: – Malo veća doza od propisane i – to je prelazak iz sna u san. Iz sna u san? Možda je to baš ono što bi mi bilo potrebno?

Glavna dvorana
Sokolac, s proleća, 1895.

Došla sam kući! Kako tužno deluje moja soba. Kao da u njoj nikada ranije nisam živela, u njoj provela tolike časove sreće i snevanja o budućem životu. Prelistavam knjige, pregledam moje balske haljine, omiljeni jahaći kostim, zatim otvorim schriebtisch, u njemu njegova pisma i ovaj Dnevnik. Ko zna gde će završiti?I neće li ubrzo posle mene, i sve ostalo postati prah i pepeo?Evo i njegovih pisama!Mogla bih ih i sama odmah spaliti, da ga ne kompromitujem. Ali, ko će znati onda uzrok, zašto sam otišla?Ne, neka ostanu.

Neka ostane pisani trag, bar za sada, svedočanstvo te ljubavi, kad ju je već on tako brzo pogazio. I onako će vreme potom izbrisati sve.Portret me tužno gleda sa zida. I na njemu zabeležen onaj osmeh koji je prešao umelanholiju. Bože, koliko sam bila srećna kad je započet, a kako se, samo u tom osmehu, ocrtalo vreme koje je proteklo i koje je i slikar zapazio i zabeležio. Ostaće mojim roditeljima uteha i uspomena. Katica je podgrejala kamin.Žurim, zovu me dole. Brinu za mene. Osećaju oni sve. Čekaju na obed. Pripremaju proslavu za moj rođendan. Ali, čini mi se da ih je duboko ponizio taj pesnik. I bojim se da mi braća spremaju neku udaju, preporuku, samo da i mojom udajom njemu uzvrate milo za drago.

Nikola Tesla
D. Sokolac, o letu, 1895.

Ne znam šta je sa njim? Javio se, ali kako!Nudi mi za udaju (!!!) nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, već slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Šta je njemu? Nahvalio ga, da ga ne bi bolje nahvalile ni moje provodadžike: visok, kaže, lep, lep, baš za Vas, obrazovan,
uman, načitan i već slavan, neženja…Doista, šta se dešava sa njim?Neću ni mladog, ni lepog, ni visokog – kako ne razume da hoću samo njega, da sam mu to već toliko puta napisala, ja sam to u mom srcu već rešila, samo njega treba ohrabriti, dozvati da dođe i da ponovo doživimo one naše bajne dane, ovde u Sokolcu.Ovo više ne mogu izdržati. Idem sutra kod sestre Olge, na njeno imanje. Da malo raspršim misli i da se s njom porazgovaram. Vidim ja i brižne materine i Ocine poglede. Ali, ne mogu protiv sebe.

Dvorac „Sokolac” još krije tajnu…
Beč, o Maloj Gospojini, 1895.

Tek ovde, u Beču, mogu da dođem k sebi, daleko od svih i svega i prvi put ovde da zapišem nešto, ako išta više vredi i pisati.Gotovo je sve!On se oženio.
Ali, izdaja našeg zajedništva, našeg zaveta, bila bi manje bolna, da mi je to javio lično, da smo se još jednom bar videli.Ništa, samo glas i to – o nebesa!Postupak kojim je valjda hteo da me uvredi, do kraja dotuče – da li je mogao biti svirepiji? Za kuma je pozvao moga oca!!!Savršen zločin, bez traga. (Otac je, naravno, pristao, a ja sam poželela tog trenutka da me nema! Da me nema za duže vreme, ne samo dok se obavi taj čin, već da me nema za dugo, zapravo zauvek!)

Ali zašto? Šta sam mu nažao učinila? I evo me ponovo u Beču, gde sve znam i svi me znaju. Naravno, ne pričam zašto sam se ovde tako iznenada našla, kažem, zaželela sam se Vijene, njegove huke i buke koje mi ponekad nedostaju tamo na imanju, zaželela sam se Burgtheatra, mada sve one uzdišu kako ja tamo živim kao princeza u dvorcu.Eh, pusto mi moje bogatstvo i ime! Zašto se nisam rodila kao sirotica, pa bih već davno pobegla u svet sa njim. Tada me se ne bi uplašio, znam!Ali, opet, sve mi je smušeno u glavi… Zašto se onda ože-nio upravo tako – za bogatstvo i samo zbog toga? Ta druga, ta bivša verenica, čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali!

Pa ja sam sve to imala, pa još i ono što ova nikada imati neće, a što je i on u zvezde uzdizao – moje godine, moj stas i oči! Ili je lepota ženska kod pesnika samo za pesmu, ne i za stvarni život?
Ništa više ne razumem. Ništa mi više kod muških nije jasno. Otišla je moja sreća i ja takvu više nikada neću imati. Našto sada i život?

Glavni trem
Beč, o jeseni, l. G. 1895.

Čujem da je, sad bogat – o kako to ironično sada zvuči! – otišao sa izabranicom u Italiju. Tamo gde smo mi planirali, gde sam ja poželela s njim, gde mi je obećao pokazati neku čudesnu crkvu o koju se obijaju morski vali, sa kubetima vazdušastim i naslikanim kao u sfumatu, ali sa osnovom od našeg drveta, da baš tako se izrazio, o kojoj je ispevao nekad davno i jednu pesmu. Sve to ja nikada neću videti. Ne samo s njim.

Beč, o sv. Luki, 1895.

Dok je on tamo u Italiji, ja ovde idem po bečkim salonima, slušam opere, gledam predstave u Burgtheatru, ali ništa ne vidim i ništa ne čujem. Udvaraju mi se po salonima divni mladići i pljušte rukoljubi, ali ja nikog ne primećujem. Sama sam i kao s pogledom upravljenim ka jednoj udaljenoj tački. Znam, moram se uskoro vratiti mojim roditeljima, do mog dvadeset šestog rođendana. Tako je otac naredio. Bilo bi predugo i svet bi pitao. Poslušaću mog dobrog Ocu. Vratiću se.

Jutro, 5. Novembra, po star. kal.

Čujem da su se vratili u Sombor i da će ih Oca, sada kum, pozvati u Sokolac, odmah po povratku sa njihovog svadbenog puta u Italiji. I to na moj rođendan!
Ali za prvi susret sa kumom, (precrtano) koji me sad zove „moja mlada kumica”……To nedostojinstvo – da dolaze, da ih gledam preko stola… Ne, ja to ne mogu dozvoliti i neću trpeti… I ne mogu sve te godine što dolaze, podneti…(precrtano) Ovako je bolje, Ne mogu to prirediti mojim jadnim roditeljima tamo. Ostajem ovde, izgovorila sam se bolešću. Bolje da im samo stigne glas.

Bočna strana dvorca
Uveče, 6. nov. po st. Kal

Još ne znam, i ne smem do kraja da kažem, ali… mislim da se sve odlučilo, i od tada kao da se sve izmirilo u meni i učinilo me čudno spokojnom, čak onom istom, starom. Kao da je sve odjednom došlo na svoje mesto. Ako je to cena ranijeg spokoja moga, onda mu rado idem u susret. Sad samo čekam svoj rođendan. Sve je čisto kao kristal i jasno. Jedino mogućno. Mirna i spokojna, nakon svega. Nakon tako dugo vremena.Umesto da me dariva, ja ću njega, i sebe, darivati. Poklonom večnim. Kojim ćemo se vezati u večnosti.

(poslednji zapis)

Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Doveka sedeti u roditeljskom domu? Jer ja ne mogu više voleti. Da, sutra mi je rođendan. Darivaću i sebe i Njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće On. Razumeće sve….

(ovde se Dnevnik prekida)

Kapela Dunđerski u Srbobranu
P.S. U ostavštini doktora Simonovića, ličnog prijatelja pesnika Laze Kostića, ostala je sa koricama ovog Dnevnika, sa inicijalima u zlatotisku H. D. i beleška:

Ovu svesku pok. Lenke Dunđerski, dala mi je njena sestra Olga. Nađen prilikom pregleda njene sobe i uništavanja od strane braće i oca, svih, za porodicu, kompromitujućih hartija i pisama g. Laze Kostića, a nakon njene iznenadne smrti, licem na njen rođendan, 8. novembra po starom kal. 1895. godine. Čuvan upapirima Laze Kostića, a ja, dole potpisani, nakon pregleda Lazinih spisa i sadržaja ovog Dnevnika, koji bi mogao teško kompromitovati mog prijatelja, G. Kostića, sve to predajem vatri.

Pečat i potpis
Dr Radivoje Simonović

(Srbobran.net zahvaljuje Zoranu Veljkoviću na ustupljenom materijalu)
Izvor: srbobran.net

---

---

Slavni srpski pesnik i pisac Laza Kostić rođen je na današnji dan 1841. godine, u Kovilju.

Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, ginmnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a Prava na univerzitetu u Pešti.

Kostić je snažno uticao na srpsko društvo svoga vremena. Bio je pokretač i urednik književnih i političkih listova i blizak saradnik Svetozara Miletića.

Svoje književno stvaralaštvo počeo u jeku romantizma, u vreme Zmaja i Đure Jakšića. Za deset godina bavljenja književnošću, ušao je u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadestak epskih pesama, balada i romansi.

Bio je začetnik srpske avangardne lirike. Kao poliglota i čovek velike erudicije istakao se i prevođenjem dela Vilijama Šekspira. Kostić je bio i prvi predsednik 1882/83. Srpskog novinarskog društva.

Najpoznatija dela Laze Kostića su: poetične tragedije Maksim Crnojević, Pera Segedinac, rasprave Kritički uvod u opštu filozofiju, O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, Osnova lepote u svetu, lirske pesme Među javom i međ’ snom i Santa Marija della Salute.
Izvor:rts.rs

---

Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak necu nikoga klet’;
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza Kostić

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

---

---

Priredio: Bora*S

MIRIS VRUĆEG HLEBA…

Moja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka.

Onda razmaknemo zavese, sednemo uz prozor, ćutimo, srčemo glasno, žvaćemo tu toplu tišinu ustima bezubim, i gledamo u neku veliku, zlatnu jesen, nabreklu od sunca, što tek stidljivo iznad krovova i bandera izviruje. Ponekad ne mogu da nađem naočare, pa celu kuću naglavačke izvrnem.

Ona me gleda, tako izgubljenog, pa mi kaže da sam matora, izlapela budala, ja joj velim “ćuti tu, babetino nijedna”, a ona mi, vazda nešto kao mrzovoljno mrmljajući, uvek odnekud naočare iščeprka. Jutros ih je, recimo, u frižideru pronašla, mora biti da sam ih tamo zaboravio kad sam noćas krišom opet jeo. Nije da mi baba brani, ruku na srce, nego joj neki doktor glavu sa trista nekakvih bolesti i budalaština napunio, a baba, ko i svaka baba, više veruje doktorima nego dedi svom.

Doduše, lažem sad, nije “ko i svaka baba”, ova moja je nekako drugačija, kao da je s neke skroz druge kruške od ostatka sveta ubrana. I to joj, kad stavim naočare, pa je tako okat pogledam, svakog jutra kažem. I još joj kažem da, tri Mađarske da pretresem, sve i da je svaka od njih od tri Rusije veća, lepšu babu od nje pronaći ne bih mogao. Eto, toliko mi je lepa, ta baba moja. A ona mi, opet, kaže da sam izlapeo, iako znam da bi svisnula kad joj jednog jutra to rekao ne bih. Onda nastavimo da gledamo kroz prozor, pa odjednom, kao da nas je neko po istom stomaku zagolicao, krenemo da se kikoćemo, najpre nešto tiše i prigušeno, pa sve glasnije, dok ne počnemo oboje smehom da skvičimo, ko neka dva praseta srećna. A da nas čovek pita, i mene i nju, što li se tako cerekamo, ne bismo, znam, umeli da objasnimo. Ko što nikad ništa i ne objašnjavamo. Ni svetu, ni sebi samima. Do sveta nam ionako nije, a sebi smo ovakvi baš lepi. I šta tu ima da se objašnjava?

Kad se u nozdrve već uveliko uvuče onaj mekan miris hleba pečenog, oboje, kao po komandi, ustanemo od stola, pa se privučemo rerni, svakog jutra sa istim iščekivanjem i istim nestrpljenjem, ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrđa, ja sam, rekoh već, na očima malo tanji, ali nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Tu ona iz frižidera počne da kopa nekakve trave i čudesa, a ja je gledam najmolećivije što umem, sve dok joj ruka ne posegne i za onim komadom slanine. “Još danas”, kaže, “sutra više ne može.” Ja pomirljivo kažem “dobro”, kao da zaista više nikad slaninu neću okusiti, a sve se u meni smeje, jer znam da će se ovo jutro još trista godina ponavljati, ko što se i trista prethodnih već ponavljalo.

Kad ona sve na sto stavi, da nam sto miriše lepše od one jeseni što nam se pod prozorom sunča, ja nam u one velike, nogate, svilene čaše, one od kojih ruke vazda drhte kad ih pereš, sipam sok od borovnice, pa se pravimo da je vino. “Da nam nije malo rano?”, kaže ona i opet se smeje. Ja ne kažem ništa, ali se i ja smejem. I za tili čas već smo oboje, od tog smeha, pijani. Meni se pamet zaboravna od pamtiveka razvezala, pa ne zna ni dan, pa ne zna ni godinu, pa sve plete li plete, o snegovima, o travama, o onoj foliji što pucketa pod prstima, o ringišpilima, o brodovima, o onim autićima na struju, što se sudaraju i prave munje na onom nebu žičanom, o našim malim Ciganima što već godinama, umesto nas samih, svetovima jurcaju, tražeći sve ono što smo mi pronašli i pre no smo postojali, i što nam niko uzeti neće, dok poslednja buba pod nebom živi.

I još joj pričam kako sam je, nekog mračnog, dalekog dana, u nekom mračnom, dalekom gradu, od nekog mraka svog pravio, da mi baš takva bude, i ni za mrvu drugačija, da mi peva smehom, da mi na vruć hleb miriše.

Njoj tad, gotovo uvek, jedna suva suza u oku zablista, ona je otre uzdrhtalom rukom, pa mi kaže kako bi ona, u to je sigurna, već stoput od tuge umrla, da je tog mračnog dana, od mračnog mraka ovog, napravio nisam. Meni se, osetim to, zbrčkani obrazi postide i od stida zarumene, pa joj, da vrag ne odnese šalu, kao ljutito kažem: “Ćuti tu, babetino nijedna.” Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.
Duško Domanović

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

---

MENTALITET BRZOG NOVCA…

Iako novac jeste veoma važan, mnogi ga precenjuju.

(Ilustracija S. Pečeničić)

Stiče se utisak da mlađe generacije novac sve više povezuju sa društvenim statusom i kvalitetom života. Sve više je zastupljen stav da je onaj ko ima novac životni pobednik, a onaj ko ga nema dovoljno – životni gubitnik. Tako se vrednost neke osobe ocenjuje u skladu sa njenim materijalnim stanjem.

Kada neko usvoji takav stav, ne primenjuje ga samo na druge ljude, već i na samoga sebe. Posedovanje viška novca razlog je da neko bude arogantan, bahat i da na druge gleda sa visine. Nedostatak novca kod onih koji prihvataju opisanu logiku, postaje razlog za samoprezir.

Mnogi mladići očekuju da devojke budu impresionirane materijalnim statusom. Veruju da bi fascinirali potencijalnu devojku kada bi posedovali dobar automobil, kada bi nosili garderobu poznatih dizajnera, kada bi mogli da izvedu devojku na neko „fensi” mesto za provod. Kada bi to mogli, tada bi sebe poštovali i verovali da ih drugi poštuju. Kako mladi po prirodi svoje pozicije nisu u prilici da raspolažu većim novcem, oni u tome nalaze razlog za nezadovoljstvo sobom.

Zato možemo povremeno da čujemo od mladića da izbegavaju izlaske i da se ne viđaju sa devojkama pravdajući se time što nemaju dovoljno novca ni za jedan običan izlazak.

Ono što mladi doživljavaju kao problem jeste to što novac žele „sada kada se živi”, a ne za 10 ili 20 godina. Kada ih prođe ljutnja na roditelje što nisu bogati pa da im omoguće „dostojnu mladost”, tada problem nedostatka novca pokušavaju da reše na druge načine: ili se oslanjaju na puku sreću ili na svoju pamet. U prvom slučaju igraju različite igre ne sreću, verujući da bi im odgovarajući dobitak značajno promenio život u pozitivnom pravcu. U drugom slučaju imaju „mentalitet brzog novca”, jer pokušavaju da svoju pamet i inteligenciju iskoriste kako bi u kratkom roku, bez truda, zaradili mnogo novca.

Veliki broj kladionica i salona za igre na sreću ukazuje da postoji široko tržište za ovakve usluge. To ukazuje da je kod nas mnogo muškaraca koji veruju da svojim znanjem i inteligencijom mogu veoma brzo da zarade dosta novac bez velikog rada i truda. Mnogo je onih koji zapadaju u velike dugove verujući da su na tragu sistema pomoću koga će za kratko vreme sigurno dobiti veliku sumu novca.

Prevencija kockanja započinje u roditeljskom domu u kojem tinejdžeru treba ukazati na probleme logike „brza zarada”. Pri tom ne treba oduzimati vrednost uloge novca u životu, već treba mlade učiti da se kada je novac u pitanju zarađuje polako, da „uzgajanje” novca više liči na posao farmera, nego na posao lovca.
Zoran Milivojević
Izvor: Politika/24.01.2015.

---

KADA ZATREBA SPAVAM I U ŠTALI…

Ana (21) iz Bora ima 6 konja koje je spasila smrti: “Kada zatreba spavam i u štali!”

Ana Torina iz Bora ima 21 godinu. Završila je srednju školu i uvek je bila odličan đak. Njeni roditelji su za svoju jedinicu želeli najbolje – da upiše fakultet, ima dobro radno mesto i još bolju platu. Ipak, Ana je izabrala drugačiji život. Ova mlada devojka ima 6 konja koje je spasila i izlečila, a njenu svakodnevicu ispunjava timarenje i hranjenje konja i čišćenje štale. Ovo je priča o mladoj, vrednoj i humanoj devojci kojoj ćete nakon čitanja ovog teksta poželeti da stegnete ruku!

“U mojoj porodici postoji šala da sam prvo izgovorila reč „konj“, pa tek onda „mama“ i „tata“. Roditelji su moje interesovanje za konje shvatili ozbiljno tek kada sam u osnovnoj školi odvajala novac od užine i skupljala da kupim konja. Kada sam već skupila ozbiljnu sumu novca rekla sam im da idem na hipodrom da kupim konja. Iako živimo u zgradi, nekako su pristali jer su videli da neću odustati…”

Ana je prvo kupila kobilu sa zaječarskog hipodroma, a onda je dobila i ždrebe o kojem vlasnik, jedan zaječarski političar, više nije hteo da brine.

Nije prošlo mnogo, a Ana je sa Zlatibora preuzela dva konja koje su vlasnici zapostavljali ili mučili. Jedan od konja sa Zlatibora imao je oko vrata urezan lanac, bio je neuhranjen a bahati vlasnik ga je svakodnevno jahao. Ana ih je za male pare kupila od vlasnika, koji kao da su jedva dočekali da ih se otarase…

“Iz Beograda mi je stigao beli trkački konj, englesko punokrvno grlo. On je bio toliko mršav da sam mogla rebra da mu prebrojim. Kada bih ga mazila po leđima, on bi i tada osećao bol. Jahali su ga do iznemoglosti…”

Kako je konja bivalo sve više, Ana je morala da im nađe siguran smeštaj. Uz pomoć svog dečka i roditelja pronašla je štalu i napuštenu kuću u obližnjem selu, koju su odlučili da renoviraju i tu smeste svoje životinje.

“To je stara kuća sa podrumom, koji nam služi kao štala. Kada smo došli ovde sve je izgledalo užasno, trnje na sve strane, podrum je bio prljav, nije bilo prozora, pa smo to sve morali da saniramo. Postavili smo prozore da ne duva i sredili krov da ne prokišnjava. Kupili smo stari crep i popravili krov, napravili smo vrata a svakom konju ogradili odvojen prostor.

Kada pada kiša ili sneg voda se sliva u štalu, pa to moramo stalno da čistimo. Nema struje i vode, pa posao oko konja gledam da završim dok ne padne mrak. Leti konje vodimo na potok, da ih napojimo, a zimi im vodu donosim u kofama”, priča Ana o svojoj svakodnevici, a iako obavlja i teške muške poslove, nijednom se nije požalila!

Pitali smo Anu kako nabavlja hranu za konje:

“Zamolili smo ljude koji ne kose svoje livade da ih mi pokosimo i travu odnesemo konjima. Ljudi iz sela nam daju slamu ako im ne treba, a kada je lepo vreme konje pustim da pasu, jer oni to najviše voli, a to je i najjeftinije”.

Njeni konj su bili bolesni, mršavi i pripremani za klanje pre nego što je ona počela da brine o njima. Danas su svi dobro uhranjeni, zdravi i srećni. Ana im je pružila mir koji su sanjali celog života. Kaže da su njeni konji u dvorištu uvek pušteni, ali da se ne plaši da će pobeći. A i zašto bi, kada se pored Ane osećaju voljeno i spokojno…

Ana kaže da čim kroči u štalu, problemi nestaju jer je konji čine srećnom:
-Oduvek sam više volela da spasim bolesnu i staru životinje, nego da kupim mladu i zdravu. Te zdrave imaju šanse, dok stari i iznemogli konji završavaju u klanicama. Nemam brata ni sestru a oduvek sam volela o nekome da brinem. Kada ste dobri prema čoveku, on to zna da zloupotrebi, dok vas životinje nikada neće izneveriti…

Ždrebe po imenu Tereza imalo je slomljenu nogu kada ga je Ana kupila.
-Mesec dana, dok nije skinula gips, ja sam spavala sa njom u štali. Čak i sada kada je gips skinut, ona ima krivu nogu, jer su joj tetive atrofirale. Za nju je lečenje bilo veoma skupo, a veterinar je dolazio čak iz Beograda jer su nam ovi veterinari rekli da samo možemo da je uspavamo.

-Ponekad sate provodim samo gledajući ih kako pasu, mirni i spokojni. Kada se razigraju meni srce bude puno – zemlja počne da se trese a griva da im se vijori na vetru. Ponekad izgledaju tako snažno, a zapravo su vrlo nežne životinje koje je lako povrediti! Konj je oduvek bio plen, i zloupotrebljavali su ga i ljudi i druge životinje…

Pored konja, Ana brine i o nekoliko pasa. Svi oni su takođe preuzeti ili sa ulice, ili od neodgovornih vlasnika. Bili su mršavi, bolesni, preplašeni a Ana ih je sve lečila i negovala.
Danas svi žive srećno i zadovoljno kao velika porodica.

Ukoliko biste voleli da posetite Anino imanje i njene konje, ili da joj pomognete u održavanju štale, možete joj se javiti na telefon 0649907843.

Ova skromna devojka rekla nam je da često strahuje da će joj konji ostati gladni, ili da će ih ova zima dočekati nespremne u nedovršenoj štali, pa je zamolila dobre ljude da joj se jave ukoliko su spremni da joj pomognu i doniraju hranu za konje ili građevinski materijal.

Mladi kao što je Ana vraćaju veru da će nam budućnost biti sve bolja! Bravo!
Izvor: www.zivotinje.rs/istmedia.rs/

---

ANA, MAJKA SVETOG SAVE…

ANA – žena Stefana Nemanje, puna dobrih dela kao bisera i dragog kamenja

Istorijski izvori o majci Svetog Save su vrlo oskudni. Iako je to žena koja je našoj istoriji i kulturi Srednjega veka podarila najznamenitiju ličnost i našoj pravoslavnoj Crkvi najvećeg narodnog svetitelja, o njoj se malo pisalo i vrlo malo pevalo.

Zanimljivo je da su njeni sinovi, Stefan Prvovenčani i Sveti Sava, pišući prilično opširne biografije njihovog oca Nemanje, majku spomenuli samo uzgred. Zabeležili su o njoj ono što se u Srednjem veku od žene, pa bila ona i vladaočeva, očekivalo i tražilo: dobra supruga, nežna mati, pobožna i mi-losrdna gospođa.

Razlog ovome treba potražiti u ondašnjem pogledu na ženu, ali i u tome što su naši srednjovekovni pisci mahom bili monasi, čiju pažnju je žena mogla privući samo ako se odrekla sveta i ako je primila „anđeoski oblik“, tj. ako se zamonašila.

Mnogi istoričari su se bavili i pitanjem porekla Ane – majke Svetoga Save. Sav njihov trud, usled nedostatka izvora, zasniva se samo na pretpostavkama; tako se i dalje nagađa o njenom poreklu.

Vesti o poreklu Nemanjine žene nema kod starijih pisaca; zabeležili su ih neki docniji. M. Orbin piše da je Desa, koji „vladaše u Humu, sve do Kotora, i u Gornjoj Zeti“, imao tri sina: „Miroslava, Nemanju i Konstantina, i oni behu pametni ljudi i dobri ratnici“. Posle očeve smrti nastavili su da vladaju u pomenutim oblastima, i „počeli su težiti za kraljevstvom Raške i Donje Zete. Skupivši, dakle, jaku vojsku uz pomoć bosanskog bana koji beše tast Nemanjin, pođoše u Zetu protiv kneza Radoslava“.

Lepa Ana, kći bosanskog bana
Tvrdnja Orbinova da je Nemanja oženjen ćerkom bosanskog bana ne zasniva se na istorijskom izvoru. Moglo bi biti da je Orbin zamenio Nemanju sa bratom Miroslavom, koji je bio oženjen sestrom bana Kulina. Za Orbinom se poveo J. Rajić pa je u svojoj istoriji zapisao da je Ana bila kći bosanskog bana Stefanan Borića. Sledeći Rajića, istoričar Bosne, Vaso Glušac, o poreklu Aninom je zapisao: „Kao prvi bosanski vladar, spominje se 1154. godine ban Borić, o kome se inače ne zna gotovo ništa.

Interesantno je da Jovan Rajić u svojoj Istoriji spominje da je Nemanja bio oženjen Anom, ćerkom bosanskog bana Stefana Borića. Prema tome, Sv. Sava je bio sin jedne bosanske princeze…“. U istom radu dalje Glušac tvrdi da je Ana sestra bana Borića: „Spomenuo sam kako Jovan Rajić piše da je Nemanjina žena Ana bila sestra (!) bosanskog bana Borića. Iako se to ne da proveriti, ipak je karakteristično da je to Rajić našao negde zabeleženo. Ali se pozitivno zna, da je sestra bana Kulina bila udata za Nemanjina brata Mi-roslava, kneza Humskoga…“

Da je Ana kći bana Borića tvrdio je i Siniša Bogdanović, samo što je po njemu ban Borić i Boris, sin Kolomana I, kralja ugarskog, jedno lice, te bi po tome Ana bila kći Borisa Kolomanovića, a unuka kralja ugarskog Kolomana I. Ban Borić i Boris Kolomanović nisu isto lice. Boris Kolomanović je poginuo 1154. godine u borbi sa Kumanima, dok se ban Borić pominje sve do 1163. godine.

Tronoški letopisac je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja i o tome donosi ovu legendu: „Kad se Nemanja spasao od braće, pomoću Sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan.

Izaslanstvo srpskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva sina njegova, koje nazva pri rastanku „dva krina svoja’ kao „znamenje krvi francuskog kralja'“. Tako dođoše u pečat Nemanjin „dva krina“, a time Tro-nošac objašnjava i unošenje dva krina u grb „beli orao“ koji je Nemanja uzeo kad je raširio svoje carstvo. Istoričar Miodrag Purković navodi podatak da je Ana „roda fruškago“, dakle Francuskinja, ali je dodao da za to nema potvrde. Pantelija Slavkov Srećković donosi sasvim novu vest u svojoj Istoriji: da je Ana bila kći Đorđa Bodinovića, kralja zetskoga. Većina istraživača smatra da je Ana Nemanjina vizantijskog porekla.

U eseju M. Karanovića o Ani kaže se: „Domentijan u Životu svetih srpskih prosvetitelja Simeona i Save veli za majku Sv. Save da je bila velika kneginja Ana, kćer carigradskog imperatora Romana“.

Prota Sava Petković u Napomenama uz Akatist Svetome Savi I, arhiepiskopu srpskome piše za Nemanju: „Oženjen je bio Anom, kćerkom grčkoga cara Romana, s kojom je imao tri sina: Vukana (velikoga kneza Zete, Trebinja i Huma); Stefana (potonjega Prvovenčanoga kralja) i Rastka (Sv. Savu) i nekoliko kćeri“.
Ovaj podatak o Aninom poreklu je prihvatio i dr Justin Popović u Spomenu prepodobne ma-tere naše Anastasije srpske, majke svetoga Save, gde kaže: „Ana, kći grčkoga cara Romana IV (1168-1171) i supruga velikog srpskog župana Stefana Nemanje…“. On je ovo mišljenje po-novio i u biografiji Simeona i Save u svom dvanaestotomnom izdanju Žitija svetih. Ovaj podatak gubi važnost zbog pogrešnog datovanja vladavine cara Ro-mana IV. On nije vladao kako je napisao J. Popović već sto godina ranije, pa zato ova pretpostavka gubi verodostojnost.

Interesantna je pretpostavka do koje je došao Svetislav Mandić, poveden vešću Stefana Prvovenčanog, koji je u biografiji svoga oca Nemanje zabeležio da je car Manojlo Komnin dao Ne-manji „carski čin“, a uz to i jednu manju oblast svoga carstva, Dubočicu. S obzirom da su titule dobijali najbliži carevi srodnici (brat, sin, bratučed), ali i oni koji su to postali navodno uspostavljanjem porodičnih veza, Mandić smatra da je i Nemanjino dobijanje carskog čina i oblasti Dubočice u vezi sa nekim takvim događajem koji je u istoriji ostao nepoznat. Naime: „Car Manojlo Komnin dolazio je u Rašku u ratnim pohodima prvi put 1149, potom 1150. i 1155. godine, u vreme dok je na vlasti bio veliki župan Uroš II. Ratovanje protiv velikog župana 1150. godine bilo je odlučujuće.

Te godine je car, posle gušenja Uroševe pobune, primorao velikoga župana na poštovanje vazalskog statusa i na izvršavanje obaveza koje je taj status podrazumevao, a pre svega očuvanje mira u zemlji i davanje određenog broja vojnika u carevim pohodima. Radi buduće saradnje sa Raškom i zbog sprovođenja svojih planova, osobito u odnosu na Ugarsku, car je, u stvari, utvrdio sporazum, načinio ugovor o okončanju ratnog sukoba sa velikim županom. A kako je mir posle ratova obično praćen uzimanjem talaca od pobeđenih, ili je pak učvršćivan i osiguravan orođavanjem vladarskih porodica, ja mislim – kaže Mandić – da je sastavni i bitan deo toga ugovora, pored eventualnog uzimanja talaca, bio sporazum o ženidbi najmlađeg županovog sina sa carevom rođakom, njegovo odlikovanje ‘carskim činom’ i darivanje oblasti Dubočice. Ostali, stariji sinovi Uroša već su u to doba morali biti oženjeni, pa je najmlađem, Nemanji, dopalo da bude u središtu sporazuma između cara i velikog župana“.

Iako ovo razmišljanje deluje uverljivo, pitanje porekla majke Svetog Save ipak je i dalje otvoreno. U pravu je Ilarion Ruvarac kada kaže: „Stefan Nemanja, veliki župan i samodržavni gospodin svoj Srpskoj zemlji i Dioklitiji (Zeti) i Dalmaciji (gornjoj) i Travuniji (kraj oko Trebinja), izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri…“ Time je Ruvarac hteo da kaže da je Ana Nemanjina nepoznatog porekla.

Pošto ove hipoteze nisu istorijskim izvorima potkrepljene, to se pored pitanja porekla javljaju i druga, kao: kada se i gde rodila majka Svetog Save, kako je provela mladost, kada i kako je došlo do udaje odnosno ženidbe i kada je umrla. Potpuno se slažemo sa dr Lazom Popovićem koji o majci Svetog Save kaže: „Uopšte je vrlo interesantno pitanje majke Rastka, jer po mom mišljenju: bez dobre majke nije bilo velikog sina, pa eto o toj njegovoj dobroj majci ćuti cela istorija… Začetak je Rastkov zato nešto drugo, neobično, izuzetno, izvanredno, baš kao i onda kad je u teška vremena poslao Bog Sina Svojega Jedinorodnoga…“

Srednjovekovni biografi nisu zabeležili gde su se Ana i Nemanja prvi put sreli, kada i u kojim godinama su stupili u brak. Teodosije, govoreći o vrlinama Stefana Nemanje, kaže: „Taj spomenuti muž, blagočes-tiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen – uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“. Domentijan o ženidbi Nemanjinoj kaže: da je Nemanja došavši do mladićkog doba stupio u zakoniti brak i da mu je dat deo otačastva njegova, i to istočna strana. Od sina mu Save doznajemo da se nije dvaput ženio, već jedanput. Stefan Nemanja osim „žene svoje (Ane), Bogom danoga prvoga venca… ne bi učesnik drugoga braka“.

Ana i Nemanja rodili su tri sina: Vukana, Stefana i Rastka. Posle rođenja Stevanova nisu dugo imali dece. U Žitiju Svetoga Save monah Teodosije zapisao je ovo o njihovoj želji da dobiju još jednog sina: „Mnogo vremena prođe i ne rodi više pomenuta blagočestiva Ana. Radi toga bejahu oboje u tuzi i žalosti jer im duše mnogo željaše da dožive još jedno dete.“

„Molili su se Svemogućem, svako za se, sa suzama: Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, Ko-ji Si negda poslušao Avrama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo, usliši danas i nas, grešne sluge Svoje što Ti se mole. Daj nam, po Tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i Tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počiniti. I dajemo Ti zajedničke obete: od začeća deteta od prirodne zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se, i svako za sebe u čistoti tela sve do kraja života sačuvaćemo se.“

Prema Teodosiju, imali su i kćeri, ali koliko – to se ne zna. Podatke o ženskoj deci njihovoj sakupio je istoričar Miodrag Purković. On kaže da takozvani Novakovićev rodoslov pominje Nemanjinu kćer Vuku, a Tronoški rodoslov kći Devu, za koju se kaže da je sahranjena desno od ulaza u prvu pripratu u Studenici, levo od svoje majke… Možda je, piše Purković, Nemanja imao još jednu kćer, da ih je, dakle, bilo tri.

„Na rodoslovnom stablu Nemanjića, živopisanom oko 1330. u priprati crkve Pe-ćke patrijaršije, naslikana je pored Nemanjinog sina Vukana jedna ženska figura i obeležena je kao Efimija. To bi mogla da bude Nemanjina kći, kao što se u nauci već pomišljalo. Ako bi ovo bilo tačno, onda se ova treća Nemanjina kći nije udavala. To se vidi po tome što su na Lozama Nemanjića u Gračanici, Peći i Dečanima sli-kane samo one princeze koje se nisu udavale, koje su os-tale do kraja života Nemanjićeve… Ženska figura na Lozi Nemanjića u Peći naslikana je na desnoj ivici freske u prvom redu, na mestu gde je, u istom redu, na levoj ivici, prikazana Nemanjina žena Ana.

Primanjem uverenja da je ovo Nemanjina kći, teško možemo da objasnimo zašto ova Nemanjina kći nije naslikana na Lozi Nemanjića u Gračanici, rađenoj 1315, ni na velikoj kompoziciji rodoslovnog stabla Nemanjića, u Dečanima, slikanoj između aprila 1346. i aprila 1347. Ako bi se našle potvrde da se ova kći zamonašila, moglo bi se s više poverenja prihvatiti podatak Tronoškog rodoslova kako je jedna Nemanjina kći sahranjena uz majku u priprati crkve u Studenici. Šta je prirodnije nego da majka i kći, obe monahinje, imaju večno odmorište jedna pored druge.“

Purković upućuje i na izvore koji govore: da je „jedna, danas po imenu poznata, kći Stevana Nemanje bila udata za Manojla Komnina, brata epirskoga despota Mihaila Anđela Komnina“, i „da je jedna Nemanjina kći, čije ime isto tako ne znamo, bila udata za Tiha, s kojim je rodila docnijeg bugarskog cara Konstan-tina Tiha (1258-1277)…“. Zbog os-kudice podataka teško je dalje o njima govoriti, pogotovu što se godine njihovog rođenja i udaje ne poklapaju sa godinama rađanja dece u Nemanjinoj porodici.

Iako o Aninom školovanju nemamo podataka, izgleda da je bila za ondašnje prilike prilično obrazovana žena, što se može zaključiti na osnovu obrazovanja njenih sinova Stevana Prvovenčanog i Svetog Save, koji su prve osnove vaspitanja i obrazovanja dobili od svoje majke. Ona im je usadila i prve iskre pobožnosti i ljubav prema knjizi. Izgleda da je imala sna-žnog uticaja i na svoga muža, koji je isto tako bio veoma pobožan. Uopšte je poznato da su majke svih velikih ljudi imale veliki psihofizički, moralni i intelektualni uticaj na genij i stvarala-štvo svojih sinova, pa je to slučaj i sa majkom Svetog Save.

Imajući u vidu zauzetost Nemanjinu javnim i državnim poslovima, sigurno je da je najveću brigu o vaspitanju svoje dece vodila pobožna Ana. Zato joj se sin Stefan u životopisu svoga oca odužio lepom pohvalom. U opisu podizanja hrama Presvete Bogorodice kaže: „Ukrasiv ga svima pravima crkvenim, ustanovi u njemu sabor črnaca (tj. mo-nahinja), sa časnim bogoljubivim podruž(i)jem svojim, po imenu Anom. I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po sva-kome delu i o črncima (tj. kaluđericama) koje ustanovi u tom manastiru svetom. A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću, čuvajući hram Presvete Bogorodice, predani joj ovim njenim svetim gospodinom. Jer o ovoj reče Mudri (premudri Solomon): „Časna žena u domu muža svojega više vredi od bisera i dragoga kamenja“ (Priče Solomonove, 31, 10). Zemaljski misle o biseru i (dragom) kamenju. Trošni su kamen i biseri; a prorok misli na onoga koji je pun dobrih dela kao bisera i dragog kamenja. Na to se ona ugleda, tvoreći ugodna dela pred Gospodom u domu muža svojega…“

Bez obzira na veliku Nemanjinu zauzetost, ne može se isključiti i njegova velika uloga u vaspitanju svoje dece. O tome nam svedoči Teodosije: „Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše Božanstvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.“

Ana je bila veoma nežna prema deci. Kada se Rastko spremao da ode u Svetu Goru, da se roditelji ne bi tome dosetili zatražio je dozvolu od njih da ide u planinu u lov. Pošto je od oca dobio blagoslov, odlazi kod matere: „I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu za-povediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, no izvor života, Hrista, da NJi-me napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjen od čežnje ljubavi NJegove“. Kada su se iz lova vratili pratioci Rastkovi i saopštili roditeljima o nestanku sina, „od žalosti umalo ne svisnuše“. Ovo mesto ukazuje na snažnu ljubav roditelja prema deci, a posebno pobožne Ane. Da bi je utešio, Nemanja je materi i prisutnima rekao: „Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj. Bog, Koji mi ga je mirne nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.“

I dano joj bi ime Anastasija

Od ovoga događaja naši izvori više ne pominju majku Svetog Save do njenog monašenja. Doduše, Teodosije pominje jedno duže pismo monaha Save u kome poziva oca u manastir, a kraj pi-sma posvećen je majci Ani: „A dobra gospođa i mati moja na isti način, radi Boga, kod kuće od svega da se oslobodi!“, savetujući i nju da ide u manastir, što je i učinila.

Kada je početkom 1195. godine na vizantijski carski presto došao car Aleksije III, tast Stevana Prvovenčanog, carigradski dvor je želeo da mesto Nemanje na srpski presto dođe Nemanjin sin Stevan. Želju carigradskog dvora Nemanja je lako prihvatio, jer je i sam želeo da poslednje dane svoga života provede kao monah u molitvi i postu, da bi pošao poput svoga sina – Save. Sava ga je inače stalno iz Svete Gore pozivao da mu dođe, pa da u postu i molitvi u živopisnoj Svetoj Gori provedu zajedničke dane.

Na Blagovesti 1196. godine odrkeli su se svetovnoga života Nemanja i Ana i iz ruku episkopa Kalinika primili monaški postrig. Nemanja je dobio ime Simeon, a njegova žena Ana ime Anastasija. Anastasija je otišla u manastir Sv. Bogorodice u Toplici, a Simeon u svoju zadužbinu Studenicu. Sveti Sava o ponašanju svojih roditelja kaže: „Razdav sve imanje svoje ubogima i rastade se od države svoje i dece svoje i žene svoje, Bogom danoga prvoga venca – jer on ne bi učastnik drugoga braka – i učini sebe udeoničarem neiskazanoga i časnog i svetoanđelskog i apostolskog lika, malog i velikog. I dano mu bi ime gospodin Simeon, meseca marta 25, na sveto Blagoveštenje, godine 6703. (1195).

U isti dan i bogomdana mu supruga, pređe gospođa sve Srpske zemlje, Ana – i ona primi ovaj sveti lik. I dano joj bi ime: gospođa Anastasija“. Jasno se vidi da su se Nemanja i Ana zamonašili istoga dana od episkopa Kalinika. Nemanja je primio malu, a potom i veliku shimu. Zbog nedostatka podataka, nije jasno gde i kada je pri-mio veliku shimu. Za Anu se kaže da je primila „sveti lik“, nema pomena o velikoj shimi.

Grob u priprati Bogorodične crkve

O monaškom životu monahinje Anastasije nemamo nikakvih podataka, pa zato mnogi istoričari veruju da je umrla ubrzo pošto se zamonašila. Umrla je u manastiru Sv. Bogorodice, mada R. Grujić smatra da je docnije i u Rasu osnovan ženski manastir, gde je monahinja Anastasija provela poslednje godine života. Kao dan smrti se navodi 21. jun, a ponegde 21. jul; verovatno se radi o grešci prepisivača. Pošto je godina njene smrti nepoznata, to su neki istoričari pokušavali da je iz jedne beleške arhimandrita Save približno odrede. Naime, kad je arhimandrit Sava sastavljao pravila o životu monaha u manastiru Studenici, zapisao je: „vječnaja pamjat“ mona-hinji Anastasiji. Kako je Sava sastavljao ta pravila između 1209. i 1216. godine, to nas ova beleška upućuje na to da je u vreme pisanja tipika monahinja Anastasija bila umrla.

Na osnovu dosadašnjih saznanja, većina istoričara uzima za godinu njene smrti 1200. ili 1199. godinu.
Do skora se nije verovalo da je dovoljno pouzdan podatak da je Anastasija sahranjena u Studenici. Najnovijim istraživanjima utvrđeno je da je sahranjena u priprati Bogorodične crkve manastira Studenice. Ostaje i dalje nepoznato kada je iz manastira Sv. Bogorodice preneta u Studenicu. Iznad groba očuvana je freska monahinje Anastasije kako kleči pred likom Sv. Bogorodice, kao i natpis: „Presvjataja Djevo i Boga našego mati, primi moljenija rabje svojej monahinji Anastasiji.“

Zbog svoga života i rada, Nemanjina žena Ana, majka prvoga kralja Stefana Prvovenčanog i prvog narodnog prosvetitelja i arhiepiskopa Sv. Save, zaslužila je da se o njoj više govori. Na žalost, izvori o njoj su veoma šturi, tako da su mnogi događaji iz njenog života ostali za nas tajna.
Autor: dr Predrag Puzović
Izvor:www.srbijuvolimo.rs

---

 

PRAVA ISTINA O BUREKU…

Verovatno ste i sami čuli priču, prežvakaniju od bureka samog, o tome da se burek može biti samo od mesa, a da su sve ostalo pite.

Foto: 金娜 Kim S / Flickr.com

Burek je sastavni deo gastronomske kulture Balkana. Iako se tradicionalno jede kao užina, uz obavezni jogurt, mlađa populacija neretko ga konzumira kao dobrodošlo sredstvo za utoljavanje gladi pri povratku iz izlaska.

Tad se obično nađe neko ko ima potrebu da obavesti druge da burek može biti samo od mesa, a da su sve ostalo pite.

Jednim delom, zagovornici takve teze su u pravu. Naime, u Bosni I Hercegovini burek je zaista naziv za jelo od vučenog testa punjenog mesom – mlevenim ili seckanim, najčešće spiralnog oblika.

Ostala jela, koja se prave na isti princip, a imaju različite nadeve, nazivaju se pitama, koje obično uz sebe imaju apoziciju u zavisnosti od vrste nadeva: sirnica, zeljanica, tikvenica, krumpiruša… Problem je, međutim, što takva podela važi samo u BiH.

Kako je burek osvojio Evropu

Foto: Alpha / Flickr.com

Burek potiče iz Turske; štaviše, stariji je od Turske i veruje se da su to jelo pravili još Turci u svojoj pradomovini u srednjoj Aziji. Etimološki, povezan je s turskim korenom bur-, koji znači “savijati”. Upravo zato, u Turskoj i danas vlada najveća raznolikost u pogledu nadeva i oblika: od malih smotuljaka nazvanih sigara böreği (“cigara – burek”), polumesečastog çiğ börek (“sirovi burek”) prženog u ulju pa sve do uobičajenog su böreği (“vodeni burek”), koji je najsličniji onom koji se pravi na Balkanu – u obliku velikog kruga koji se reže na četvrtine.

Turci su svojim osvajanjima proširili burek širom Bliskog Istoka i Balkana pa su burek tako počeli da prave i arapski beduini, a preuzeli su ga i Jevreji Sefardi, koji su se u većem broju naselili u Otomanskom Carstvu nakon što su ih hrišćani proterali iz Španije.

Na zapad, burek je dospeo do zemalja Magreba (gde je poznat kao brik), a i do severne Italije. gde su ga i opet preneli Sefardi (tamo se naziva burriche i isključivo je punjen slatkim nadevom, poput marmelade od mandarina).

Na istoku je burek, zahvaljujući Tatarima, pokorio veliki deo bivšeg SSSR-a, dospevši tako posredno i u neke severnoevropske kuhinje (litvansku, poljsku). Na tom ogromnom području, burek se puni najrazličitijim nadevima – od uobičajenog mesa, sira, spanaća, sve do neobičnijih, poput kiselog kupusa, leblebije, tunjevine – a postoji i prazni burek.

Niš – mesto rođenja jugoslovenskog bureka

Foto: Alpha / Flickr.com

Na područje bivše Jugoslavije burek dolazi krajem 15. veka kad je u Nišu stvoren recept za „okrugli burek“.

Niš će se tako ovenčati titulom „pradomovine balkanskog bureka“, a od 2004. godine tamo se održava i manifestacija Buregdžijada, na kojoj je 2011. ispečen najmanji, ali i najveći burek na svetu: najmanji je ispečen u pivskom čepu, a najveći je imao površinu od 8 metara kvadratnih i bio težak 200 kg. Nažalost, organizatori nisu imali sredstava da plate put zvaničnicima Ginisove knjige rekorda, koji bi time potvrdili njihov uspeh.

 Krešimir Međeral – Sučević

Izvori: b92.net/Dnevnik.hr

________________________________________________________________________________

U MIRU PREDAVALA, U RATU LEČILA…

Persida Pinterović – u miru predavala, u ratu lečila

Nastavnica, upraviteljica škole, bolničarka. Njen dar je primetio Ljubomir Nenadović, po čijem savetu je postavljena za nastavnicu Više ženske škole

Persida Pinterović

U uglednim listovima iz druge polovine 19. veka uz njeno ime je stajala odrednica – „jedna od najinteligentnijih srpskih kćeri„.

Iako je ona danas mnogima nepoznanica, Zavičajni muzej u Rumi, retkim spisima i tekstovima, još čuva sećanje na znamenitu sugrađanku – Persidu Pinterović, vrsnog pedagoga, velikog prosvetnog i humanitarnog radnika.

Ova Rumljanka, govorilo se pametna, ljupka, plemenita i dobre duše, rođena je 29. septembra 1844. godine u domu majke Nastasije i oca Stanka, uglednog trgovca.

Da u pitanju nije bila časna porodica, jedna ulica u njenom rodnom gradu ne bi nosila ime po Pinterovićima. A uz ugled je u to doba nužno išlo – obrazovanje. Tako je Persida već u prvim đačkim danima znala da se neće zaustaviti na osnovnoj školi, tada prevelikom „kolaču“ za devojke.

Ženska učiteljska škola u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bila je njena „ulaznica“ za učiteljsku poziciju u Šapcu. A znalo se koliko je za dame bilo teško da se izbore za mesto predavača u muškom svetu u kojem je živela. Tek što je prošla godina, a njen rad je već bio zapažen. Za obrazovanje i vaspitanje srpskog podmlatka odlikovana je poveljom, a ubrzo i postavljena za stariju učiteljicu. Bio je to početak Persidinog uspeha, nezaustavljivog. A onda…

– Jednom prilikom Ljubomir Nenadović, poznati srpski književnik, tada u svojstvu izaslanika Ministarstva prosvete, obilazeći škole u Šapcu, zapazio je izvanredne pedagoške sposobnosti ove mlade učiteljice. Po njegovom savetu ona prelazi u Beograd i, pošto je 1864. godine položila stručni ispit, biva postavljena za nastavnicu Više ženske škole – zapisao je Đorđe Arsenić u knjizi „Znameniti Rumljani“.

Predavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije:

– Ovde se učilo napamet, nijedna reč nije smela da se promeni. Samo profesorka Persida Pinterović nije bila pakosna, dok su mi druge uvek nešto prebacivale, da bi mi smanjile ocenu sa rečima: „Šta bi vam otac kazao da ste ovako izrezali svesku“ i još mnogo drugih zaključaka.

U njenom domu je stanovala Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar, čiji je talenat i upornost prepoznala, pa je pomogla njenom ocu Dimi da je školuje, uprkos finansijskim poteškoćama.

Posle decenije marljivog rada, Persida je nagrađena državnom stipendijom, kada je 1874. godine otišla u Prusku na dalje usavršavanje. Po povratku u Srbiju ponovo radi kao nastavnica Više ženske škole u Beogradu, a od 1894. i kao njena upraviteljica i naslednica Katarine Milovuk.

Posvećenost radu u najvišoj devojačkoj obrazovnoj ustanovi tog doba, gde je ostala do kraja života, nije bila jedina tačka u njenoj biografiji. Pinterovićeva je bila previše sposobna i humana da bi na tome stala. To je dokazala u vreme srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata, kada je obukla bolničarsku uniformu i krenula da spasava ranjenike. Za sve što je tada učinila odlikovana je Pohvalnicom Crvenog krsta i Srebrnom medaljom.

Zavičajni muzej u Rumi

U ratu je bila negovateljica, a u miru aktivistkinja. I ona je želela da pomogne ženama, da ih ohrabri i osvesti. Zato je bila jedna od najangažovanijih u „Ženskom društvu“, a od 1887. godine na njegovom čelu, a potom i kao počasna predsednica.

Da nije bilo nje, časopis „Domaćica“ ne bi redovno izlazio, a ona ga je svojim pedagoškim tekstovima i prevodima pozorišnih članaka učinila omiljenim štivom među pripadnicama nežnijeg pola. Bila je predsednica njegovog literarnog odbora.

Persida je dobro govorila nemački jezik, ali je još više volela pozorište. Spojila je znanje i ljubav i za svoju dušu, a na radost ljubitelja teatra, odlučila da prevodi popularne komade. U periodu od 1871. do 1895. godine uspela je da beogradsko pozorište obogati sijasetom kultnih tekstova. Repertoar je zahvaljujući njoj bio značajno osvežen.
Nije umela da stane. Radila je do samog kraja, do 2. juna 1895. godine, kada je umrla u Beogradu. Kratko je živela, ali opet dovoljno da zaduži mnoga prosvetna i patriotska društva, osvetla obraz struci i bude vetar u leđa ženama željnim emancipacije.
Tatjana LOŠ
Izvor:novosti.rs/12. januar 2015./ZNAMENITE SRPKINjE

NAJSTARIJA MAJKA NA SVETU…

Najstarija majka na svetu: 76-godišnja Indijka, mama predškolca

Foto: Profimedia

Omkari Sing majka je šestogodišnjeg dečaka iz severnog dela Indije, a njega je rodila kada je imala punih 70 godina, piše Daily mail.

Ova žena iz Indije često se susreće sa pitanjem da li je to njen unuk, ali ona sa ponosom odgovara da je maleni šestogodišnjak njen sin.

Ovaj dečak je, kao i njegovi drugari, veselo i razigrano dete što predstavlja problem Omkari, najstarijoj majci na svetu, da ga prati.

Foto: Profimedia

Omakr je 2008. godine, kada je imala punih 70 godina, rodila blizance Amritvanija i Barsatu.
Devojčica po imenu Barsat tragično je preminula sa četiri godine, ali je sin Amritvani uspeo da preživi.

Ova žena bila je na meti mnogih zbog rešenosti da rodi blizance u svojoj 70-oj godini.

Foto: Profimedia

Osuđivali su je i kritikovali, međutim, ona je bila najsrećnija jer je mužu Čaranu (89) pružila sina.

„Ja sam najsrećnija žena na svetu, to je neobjašnjivo“, ushićeno je rekla Omkari.

Izvor:www.yumama.com/20.01.2015

VALENSIJA MAMI MUZEJIMA…

Dobra hrana, jeftin smeštaj i srdačni ljudi najbolja preporuka. Valensiju je zanimljivo posetiti u bilo koje godišnje doba

UKOLIKO želite da vidite najstariji stadion u Španiji, čuvenu “Mestalju”, morate da požurite, jer će za nekoliko godina to impresivno zdanje biti srušeno.

Fudbalski klub Valensija preseliće se na drugu adresu, u novi, moderniji objekat. Ako ipak ne stignete na vreme da ga posetite, ne brinite, jer ovaj lučki grad pruža turistima još mnogo toga.

Interesantnu arhitekturu, jedinstvene muzeje, dobru hranu, lepe i srdačne ljude… Valensiju je podjednako zanimljivo posetiti u bilo koje godišnje doba.

NOĆNI ŽIVOT
VALENSIJA je jedan od glavnih univerzitetskih centara u Španiji, što automatski znači da je “preplavljena” studentima iz cele zemlje, ali i iz inostranstva. To joj daje poseban mladalački duh koji se oseća na svakom koraku. Mada može zvučati neskromno, ukoliko ste jednom izašli u neku od beogradskih diskoteka, teško da će vas noćni život Valensije oboriti s nogu. Kafići i klubovi vikendom su krcati, a radnim danima su poluprazni.

S druge strane, ugostiteljski objekti nalik na menze nalaze se na svakom koraku. U njima uglavnom sede “lokalci”, ali i poneki turista “zaluta” na pivo. Interesantno je da se u Valensiji ne izlazi u grad pre ponoći. To je i razumljivo ako uzmete u obzir da meštani večeraju oko 23 sata, a nekada i u jedan ujutru. Cene pića su vrlo slične našim cenama, ali se zato ulazak u pojedine klubove naplaćuje od 10 do 20 evra. Uz sve to nemojte se iznenaditi kada u ranim jutarnjim satima pronađete zaključanu diskoteku. Neke od njih se otvaraju tek u tri sata posle ponoći i uglavnom rade do kasno pre podne.

HEMINGVEJEV RESTORAN

MI smo na preporuku otišli u restoran “La Pepika”, i tek pošto smo jeli shvatili smo da je taj objekat svojevrsna znamenitost Valensije. Osnovan je 1898. godine, a vlasnici vole da se hvale kako je to bio omiljeni restoran Ernesta Hemingveja. Postoje i njegove slike za jednim od stolova, a čuveni pisac je ovaj restoran čak spomenuo u svojoj knjizi “Opasno leto”.

SAVRŠEN OBROK
IDEALNA opcija, ako želite obilan i jeftin obrok, jesu dnevni meniji koje ima praktično svaki restoran. Čak i u nekim naoko ekskluzivnim lokalima nalaze se ponude koje uglavnom obuhvataju predjelo ili supu, glavno jelo, desert i piće po izboru. Cene dnevnog menija kreću se od 10 do 12 evra. Naravno, ne smete propustiti priliku da probate čuvenu paelju koja se prodaje na svakom koraku.

NAUKA I UMETNOST
SMEŠTAJ i osnovne namirnice u Valensiji poprilično su pristupačni, pa se isplati iznajmljivanje apartmana. Kada putujete s većim brojem ljudi, višekrevetne sobe u centru grada mogu da se nađu i za desetak evra po danu. Ako planirate da obiđete što više turističkih znamenitosti, moraćete da odvojite malo veću sumu novca. Naime, kombinovana karta za Muzej nauke i umetnosti, u okviru kojeg se nalaze akvarijum i opservatorija, košta 36 evra po osobi, dok će vas poseta Bioparku (otvoreni zoološki vrt) koštati 24 evra. Ipak, ne smete dozvoliti da vas cena odvrati od poseta ovim atrakcijama, jer one “vrede svaku paru”.

Sama spoljašnjost ogromnog kompleksa oduzima dah. Moderna arhitektura ovih zgrada savršeno je ukombinovana s fontanama i parkom koji ih okružuju. Bilo da ste s malom decom, društvom, ili u paru, interaktivni Muzej nauke i umetnosti sigurno će vam biti zanimljiv.

I pored toga ona nije na listi 10 najpopularnijih evropskih destinacija, mada ima sve što je potrebno jednom gradu da bi se našao u tom probranom društvu.

FANTASTIČNI AKVARIJUM
NA nas je poseban utisak ostavio akvarijum u Valensiji u kojem je smešteno neverovatnih 500 životinjskih vrsta sa 45.000 jedinki. U okviru njega nalazi se i delfinarijum natankovan s 24 miliona litara vode, dubine 10,5 metara! Tu se svakodnevno dva puta održavaju predstave s dresiranim delfinima, pa ako ste u poseti, obavezno se raspitajte za termine.

OBAVEZNO
* Stadion “Mestalja”
* Muzej nauke i umetnosti
* Akvarijum
* Biopark
* Park u koritu reke Turije
* Centralna pijaca
* Valensijska katedrala (Sveti gral)
* Botanička bašta
N. M. NEDELjKOVIĆ
Izvor:www.novosti.rs/16. januar 2015. /

____________________________________________________________________________________

USAMLJENIČKE ŠETNJE…

Emil Cioran: Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest
Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd? Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi.

Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos.

Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.

Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest.

Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?

***
Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća.

Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju?

Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja.

Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica?

Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet?

Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!

Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje – izuzetno plodne, ali i istovremeno opasne – za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca.

Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo.

Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu
Izvornik: Ре culmile disperarii, Bucuresti,Fundatia pentru literatura si arta “Regele Carol II 1934.
Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

SMISAO ŽIVOTA…

Kako objasniti smisao života šestogodišnjaku

Kao jedan od najuticajnijih ljudi u nauci danas i voditelj naučnog serijala „Kosmos“, astrofizičar Nil Degras Tajson gost je mnogih debata, a u prepunim salama ljudi iz publike često mu postavljaju zanimljiva pitanja. Ovaj put je u pitanju bio šestogodišnjak sa pitanjem: „Šta je smisao života?“

Poznati naučnik je započeo odgovor tvrdnjom da ljudi možda greše što pretpostavljaju da je smisao života nešto što se može pronaći.

„Mnogi uopšte ne razmišljaju o mogućnosti da se smisao života može stvoriti. Kada razmišljam o smislu života, često se pitam: ‘Da li sam danas naučio nešto što juče nisam znao’“, rekao je Tajson.

Kada u toku dana ne nauči ništa novo – on smatra da je protraćio dan.

„Učiti znači približavati se prirodi. Saznavanje kako stvari funkcionišu daje vam moć da utičete na događaje. Da pomažete sebi i drugima. Zato ne shvatam smisao života kao neko večno pitanje na koje nema odgovora – već mi je on svakog dana nadohvat ruke“, objasnio je astrofizičar.

Onda se direktno obratio dečaku, koji je uporno tvrdio da ima šest godina i devet meseci.
„Predlažem ti da istražuješ prirodu koliko god možeš. Ponekad to znači da ćeš se isprljati jer ćeš uskočiti u blatnjavu baru. Roditelji verovatno neće želeti da to radiš, ali ti im reci da sam ti ja dozvolio. Znaš šta? Sad ću ti dozvoliti još nekoliko stvari“, nastavio je Tajson uz aplauz i smeh iz publike.

Pitao ga je da li je nekada izvadio sve šerpe i posude iz ormara i po njima lupao kašikom. Mališan mu je odgovorio da je to radio sa papirnim tanjirima.

„To nije ni blizu zabavno kao kada lupaš u metalno posuđe. Imaš moju dozvolu da izvadiš šerpe i posude, i lupaš po njima kašikama. Ti si dete i treba da istražuješ svet oko sebe i na koje sve načine prirodni zakoni utiču na taj svet. Zato ćeš videti da će svaka šerpa drugačije odzvanjati kad je udariš. Zvučaće drugačije ako koristiš drugačije kašike“, naveo je naučnik.

Onda mu je rekao da zbog toga roditelji verovatno neće biti oduševljeni.
„Reći će ti da prestaneš jer prljaš posude i šerpe. Reći će ti da prestaneš jer praviš previše buke. A ti njih pitaj zašto su uopšte želeli dete? Ako žele decu onda ne mogu da imaju urednu kuću, jer deca prave nered. Zašto? Istražuju svet oko sebe“, dodao je Tajson.

Na kraju je zaključio: „Tvoj smisao života biće bogatiji ako ti je dozvoljena što veća sloboda u istraživanju sveta, jer kad budeš porastao – biće ti toliko jasno kako svet funkcioniše da kada se problem pojavi ti ćeš znati da ga rešiš jer si o tome razmišljao u mladosti.“

Ceo razgovor je izuzetno zanimljiv i simpatičan, kao i samo Tajsonovo obraćanje i način objašnjavanja – sa valjanjem po bini kao nestašni prvak.
Izvor:informacija preuzeta sa sajta http://www.rts.rs/

_____________________________________________________________________________________

BIJELJINSKI ROMEO I JULIJA…

Jovan Dučić je jedan od najznačajnijih srpskih mislilaca i pjesnika, autor niza knjiga poezije i proze, među kojima su i „Gradovi i himere“ i „Blago cara Radovana“, akademik Srpske kraljevske akademije, diplomata Kraljevine Srbije i Jugoslavije u Rimu, Atini, Madridu, Kairu i Društvu naroda, poslanik (u rangu koji je odgovarao rangu ambasadora) u Budimpešti, Rimu i Madridu.

Prvi jugoslovenski diplomata sa zvanjem ambasadora (u Bukureštu), veliki rodoljub, ali i osvajač brojnih ženskih srca u gradovima u kojim je službovao, zavodnik koji je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas ambasada Republike Srbije, čovjek koji je, priča se, na pitanje zašto nema kuću u Beogradu, odgovorio: „Šta će mi kuća, kad ću jednom imati čitavu ulicu?“.

Jednog jesenjeg dana 1893. godine u Bijeljini je, na početku uzbudljivog životnog puta, osvanuo Jovan Dučić. Prvo zaposlenje koje je našao nakon završene somborske Preparandije (Učiteljske škole) bilo je u Srpskoj osnovnoj školi (današnja OŠ „Sveti Sava“) u Bijeljini.

Pod uticajem jugoslovenskih slobodarskih ideja i talasa nacionalnog buđenja koji su zahvatili tadašnju Bosnu i Hercegovinu, Dučić se odmah uključio u društveni život Bijeljine, privlačeći pažnju okoline kako već tada bogatim duhom, tako i hercegovačkim stasom i naočitošću. Vrlo brzo po dolasku u Bijeljinu, sa vršnjacima – trgovcima, zanatlijama i rijetkim službenicima, osnovao je amatersku dramsku grupu koja je izvodila komade nacionalno-romantičarskog sadržaja.

U to vrijeme, središnji kulturni događaji su bile Svetosavske akademije, a Akademija u hotelu „Drina“ 1894.godine je imala sledeći program:

1. Govor – Jovo Dučić, srpski učitelj
2. Srbin, Srbin – kompozicija Havlasa, pjeva muški zbor
3. Vila – J. J. Zmaj, deklamuje Vjera Bugarska, srp. učiteljica
4. Sabljo – pjesma
5. Sveti Sava – pjesma V. Ilića, deklamuje Katarina Novaković, učenica IV razreda osn. škole
6. Duet za tenor i bariton, od Ivana pl. Zajca, pjeva g. Stevo Todorović, ovdašnji građanin
7. Izdajici – J. J. Zmaj, deklamuje Pavle Čonić, srp. učitelj
8. Pod prozorom – pjevaju članovi muškog zbora
9. Kosovka djevojka – narodna pjesma uz guslu
10. „Svetislav i Mileva“ – žalosna igra u četiri radnje, predstavlja bijeljinska srpska omladina.

Vjerovatno na ovoj Svetosavskoj akademiji mladi Dučić je upoznao Magdalenu – Magu Živanović, unuku bogatog bijeljinskog trgovca i jednog od najuglednijih Bijeljinaca (Magdalenino rođeno prezime joj je bilo Nikolić, ali je iz ljubavi prema djedu preuzela njegovo prezime). Kasnije je Dučić ovako opisivao Magdalenu: „Al i bješe đevojka, rođo moj, da je ne bi aman u svoj Posavini našao! Mani se, čoče, ko je nije vidio, nije mu ni oko zapelo za njom.“ Njihovi savremenici su o mladoj Magdaleni govorili da je voljela da se poslednja pojavljuje u kolu, jer je držala do toga da svi na nju obraćaju pažnju. Bila je uvijek lijepo obučena, držeći u ruci pri igranju crvenu maramicu kojom je često mahala, a ostale su im u sjećanju i njene crvene papuče u kojim je igrala.

Između dvoje mladih ubrzo je planula ljubav, koja je od početka bila osuđena na propast, što će Jovanu i Magdaleni donijeti oreol bijeljinskih Romea i Julije. Krajem 1893. godine mladi ljubavni par se tajno vjerio i, vjerovatno pod Dučićevim uticajem, Magdalena je počela da piše poeziju, postavši tako prva bijeljinska pjesnikinja. Ubrzo je o ljubavi Živanovićeve unuke i siromašnog učitelja počelo da se priča po čaršiji i svi su čekali da vide šta će se dogoditi i kako će reagovati Magdalenina porodica.

Naravno, u to vrijeme je bilo teško preći preko klasnih razlika i Magdalenin otac nije dozvolio da mu se kćerka uda za siromašnog čovjeka iz nepoznate daljine i za nju je tražio priliku ravnu sebi po bogatstvu i položaju. Kao patrijarhalno vaspitana kćerka, Magdalena ga je poslušala i nije se udala za Dučića, ali je bila dovoljno odlučna da se ne uda ni za „priliku“ koju joj je našao otac, bogatog trgovca iz Brčkog.
Kraju Magdalenine i Jovanove je doprinijela i sila mnogo moćnija od bijeljinske čaršije i porodice Živanović. U maju 1894. godine policija je izvršila premetačinu Dučićevog stana i pronašla dvije rodoljubive pjesme u kojim Dučić, između ostalog pjeva:

„Ne trza te užas bjede, nit te trza užas rana,
Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom okovana,
Zarudiće ljepša zora, ljepšom dobu svanut dani…“

10. jula iste godine Dučić je, na osnovu rješenja Zemaljske vlade, morao da zauvijek napusti Bijeljinu i svoju Magdalenu. Dopisivali su se još nekoliko godina, a onda su Dučićeva pisma prestala da dolaze. Svojevrsna pjesnička prepiska je ostala zabilježena i na stranicama književnog časopisa „Bosanska vila“ u kojem su objavljivane njihove pjesme.

Magdalena je pisala:

„Nad grančicom djeno slavuj bolno jeca,
Spustila se noćca tija,
Đe potočić tiho bruji, vjetrić pirka
I grančicu lako nija:
Tu umorna duša moja mira traži
I u čežnji tebe čeka:
Grudi dršću, usne šapću, bono, tijo,
Kad ćeš doći izdaleka…?“

A Dučić joj je „odgovarao“:
„Tebe tražim dan kad mine
I spusti se veo noći,
Kad zvjezdano nebo sine,
I po tihoj, po samoći,
Mjesec blijedi kad zaplovi
Po pučini neba plava
…
Tebe tražim slatko lane
I plamene tvoje oči
I sve dane prosnivane,
Probdivene strasne noći –
I vesele, burne sate
I jad što me sjeća na te…“

Magdalena nikad nije preboljela rastanak sa Dučićem i sve do smrti, 1956. godine, živjela je u kući svoje mladosti, usamljeno i u nepovjerenju prema spoljnom svijetu, zaboravljena gotovo od svih. Jedina utjeha su joj bila bezbroj puta pročitana Dučićeva pisma.
A ni Dučić, i pored nebrojenih ljubavnih avantura, vjerovatno nikad nije prebolio Magdalenu, o kojoj je često sa sjetom pričao svojim prijateljima.

O Dučićevoj vezi sa Bijeljinom svjedoči i jedna molba koju je Dučić, kao već poznati književnik i diplomata, dobio od Pjevačkog društva „Srbadija“ za pomoć u izgradnji doma za potrebe Društva: „Na prvom mjestu, u ovome idealnom, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi željelo i da bi bilo srećno, ako vidi da Vaš dom Srbadije bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića“, stoji, između ostalog, u pismu upućenom 1937. godine.

Na margini pisma Dučić je zapisao: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1.000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pjesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“.

| Pri izradi teksta o ljubavi Magdalene Živanović i Jovana Dučića, između ostalog, korišteni su podaci iz knjige „Korzo stare Bijeljine“ Slobodana Petrovića |

Izvor: infobijeljina.com Dnevnik stare Bijeljine /23.11.2014 /

_________________________________________________________________________________

 

DUPLO GOLO…

Hrabro je skočio u reku i spasao golu devojku koja je skočila, a onda je usledio šok

Devojka snimljena pre skoka u vodu

Mlada devojka se skinula gola i skočila u ledenu vodu reke na istoku Kine, a pre skoka je uočilo nekoliko ljudi i potrčalo da je spase.

Najhrabriji je bio mladić koji je skočio u vodu za njom i pomogao joj da se dokopa obale, ali je potom ostavljen da se sam izvuče iz opasne situacije.

Drama se desila u nedelju na obali reke Nanđing u pokrajini Đijangsu kada je devojka skinula sve sa sebe i uskočila u ledenu vodu.

Nakon spasavanja ljudi je prate, a spasioca ostavljaju samog

Student lokalnog univerziteta skočio je za njom i izvukao je, nakon čega joj je u pomoć pritekla velika grupa posmatrača koja se tu okupila.

Na fotografijama objavljenim na mikrobloging sajtu Sina Veibo, kineskoj verziji Tvitera, prikazan je hrabri spasilac koji je potom ostavljen da se snalazi kako zna i ume, dok svi ostali prate golu devojku.

– Svi su gledali golu ženu i niko nije ruku pružio spasiocu. Bilo je ledeno – napisao je jedan od korisnika te društvene mreže.
N.V.
Izvor:blic.rs

____________________________________________________________________________________

I ODRASLIMA IGRA POMAŽE…

I odraslima igra pomaže da budu kreativni

Kako doći do novih poslovnih ideja ili usavršiti postojeća rešenja? Kako nadmašiti konkurenciju? Promenom ustaljenog načina razmišljanja, kažu autori „Igrališta (g)radilišta“

U ovim burnim i teškim vremenima pitanje (ekonomskog) opstanka firmi, porodica i pojedinaca često zavisi od faktora na koje je gotovo nemoguće uticati, pa ipak postoje i neka psihološka „tajna oružja“ uz čiju pomoć se može steći prednost nad takmacima.

Jedno od njih je – kreativnost, tvrde autori knjige „Igralište (g)radilište“ Dejv Stjuart i Mark Simons. Prvi je osnivač i predsednik multimedijalne kompanije „Sredstva masovne zabave“, javnosti poznatiji kao deo čuvenog benda „Juritmiks“, a drugi je stručnjak za brendiranje i vodi niz reklamnih agencija u Velikoj Britaniji i SAD. Izdavač u Srbiji je „Klio“, a s engleskog jezika je prevela Mirjana Ivanji.

Ostavljajući po strani zvanična istraživanja, naučne teorije, savete psihologa sa zvučnim titulama i impresivnim bi(bli)ografijama i suvoparne, visokoumne priručnike za snalaženje kroz svet biznisa (odnosno, koristeći ih samo da pojasne i argumentuju svoje stavove), Stjuart i Simons su kroz razgovore sa mnogobrojnim uspešnim poznatim ličnostima pokazali kako iskorak iz ustaljenih, okoštalih obrazaca ponašanja i razmišljanja može da donese odlučujući pozitivni preokret.

„Kada oslobodimo svoj urođeni kreativni potencijal, sve je moguće“, pišu njih dvojica, a kako to postići, objašnjavaju na primerima Mika Džegera, „Bitlsa“, Džimija Hendriksa, Boba Dilana, Tima Brauna…

Svako kreativno mišljenje, podsećaju autori, počinje u dečijem uzrastu, kroz igru i istraživanje koje ne poznaje ograničenja stečena kasnijim obrazovanjem, iskustvom i nametnutim okvirima realnosti. Većina odraslih kroz proces sazrevanja zanemaruje ili potiskuje tu svoju sposobnost, mada neki – umetnici, pre svih – nastave da je razvijaju i usavršavaju na nov način, kroz neobične ideje, poduhvate i stvaralački rad. „Svako dete je umetnik, problem je kako ostati umetnik kada odrastemo?“, pitao se Pablo Pikaso.

Dobar predlog para vredi

Vrhunac kreativnosti ljudi uglavnom dožive u tridesetim i četrdesetim godinama života, ali to ne znači, tvrde Simons i Stjuart, da ga ne mogu ponoviti i u kasnim šezdesetim.
Na žalost, kako za većinu poslovnih delatnosti kreativnost nije neophodna, jer se prednost daje procedurama, pravilima i sistemima, pojedinci koji uspeju da pronađu prostor da razmišljaju nezavisno i van okvira nisu (dovoljno) ohrabreni i podstaknuti u kompanijama u kojima rade. A ako napuste takav posao da bi započeli sopstveni, nailaze na nove prepreke. Privatno preduzetništvo je prava umetnost kombinovanja kreativnosti i komercijalizma u kojoj dobra ideja malo vredi ako je neupotrebljiva ili nema ko da je finansira i, obrnuto, novčano ulaganje propada ukoliko ne podržava nešto novo, čega nema na tržištu, ili što nadilazi ponudu konkurencije.
Primer za to je Tomas Edison. Godine 1879. je patentirao inkadescentnu električnu svetiljku, prvu „viseću“ lampu, ali ona nije mogla da bude iskorišćena na pravi način jer je energija koju koristi bila preskupa. „Načinićemo struju tako jevtinom, da će samo bogataši paliti sveće!“ obećao je poznati pronalazač, i uskoro razvio (zahvaljujući i našem Nikoli Tesli) sistem snabdevanja energijom na svakoj lokaciji, „počistivši“ konkurenciju.

Špagete, pojedinci i timovi

Kako kreativnost pomaže da se reši neki konkretan poslovni problem? Pre svega, predlaganjem što više načina da se to uradi („špageti ideja“). Na primer, u jednom hotelu su se gosti žalili da uvek predugo čekaju na lift. Prva pomisao je bila da se, naravno, ugradi još neki lift, ali uprava za to nije imala para. Umesto toga, pored lifova su postavljena ogledala i stočići sa časopisima, a na zidove okačeni zanimljivi posteri tipa „Da li ste znali…“ i kvizovi (poput „Maselovih“ u vozilima beogradskog javnog saobraćaja).

Autori „Igrališta (g)radilišta“ ukazuju da se do novih ideja može jednako uspešno doći samostalno ili grupno, s tim što je u prvom slučaju pojedincu potrebna podrška kolega i šefova da tu ideju ostvari (a prepreke su surenjivnost, lenjost, birokratija….) a u drugom sloboda da svaki član grupe otvoreno iznese svoj predlog, bez straha da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen. Zato se dešava da „grupno razmišljanje“ bude kontraproduktivno, naročito ako postoji tendencija preteranog opuštanja – kriterijumi se snižavaju, umesto sukoba mišljenja jedni drugima potvrdno klimaju glavom i na kraju dopuštaju da se povedu za najlenjijim ili najmanje ambicioznim članom grupe. To se može izbeći tako što se pojača takmičarski duh, recimo u odnosu na neku drugu grupu, a nagrada odnosno priznanje za najuspešniju ideju dodeli celom timu. Umesto međusobnog „tetošenja“ ili, naprotiv, svađe oko toga čija je ideja bolja, članovi tima odaberu najbolji predlog i zajednički rade na njegovom poboljšanju i prezentaciji.

Putovanje vozom inovacija
„Kreativnost ne podrazumeva iznošenje jedne ideje koja će promeniti svet, reč je o živopisnom putovanju u vozu inovacija koje se nikada ne završava“, pišu Stjuart i Simons. Ništa nije savršeno, nijedan proizvod, nijedna usluga, nijedan poslovni model, nijedna situacija. Uvek postoje stvari koje mogu da se poboljšaju. Pitanje „Šta bi se moglo promeniti“ pokretač je celog ciklusa unošenja inovacija, i to otvara prostor za nove poslove, nova radna mesta.

Kao primer iznose izum asimetričnog kišobrana koji je dizajnirala holandska kompanija Senz Umbrelas.Umesto klasičnog, okruglog kišobrana koji se na vetru zaklopi, izvrne ili polomi, oni su napravili takav koji je na jednoj strani kraći, na drugoj duži, pa se okreće i prilagođava strujanjima vazduha, a ne da im se opire. Ovi su kišonrani pušteni u prodaju 2007. godine po ceni od 67 dolara i u već u prvih devet dana je prodato 10.000 komada!

Najbolji način da se dođe do nove ideje o starim proizvodima, uslugama i modelima je utvrditi šta je to što nas kod njih nervira, pa smisliti kako da to popravimo. Pored okruglih kišobrana to mogu biti neudobna sedišta u avionima, previsoki držači u gradskim autobusima, pseći izmet na pločniku (pa su se na ulicama pojavile kesice za njihovo prikupljanje), ambalaža koju je nemoguće otvoriti (pa se neko kod nas dosetio kesica sa kafom „otvori lako“), ključevi koje stalno zaturamo (odgovor je bio privesak koji se oglašava kad zazviždimo), bauljanje po mraku dok ne napipamo prekidač za svetlo na zidu (sad se svetlo može uključiti zvučnim signalom)…

Drugi dobar način je da se problem rastavi na manje delove, koji će se rešavati odvojeno (sistem „riblje kosti“ koji je razvio Japanac Kaoru Išikava: problem se ispiše na ribljoj glavi, a ključni detalji na kostima). Upravo tako je tim stručnjaka iz Kalifornije i Japana dizajnirao najpopularniji ikad napravljen automobil u svetu, „mazdu MH-5“ (prema Ginisovoj knjizi rekorda): razdelili su ono što žele da postignu na pet elemenata, i radili na svakom zasebno. Prva „kost“ je bio kompaktan i lagan, a ipak siguran auto. Druga „kost“ kabina dovoljno udobna za dvoje. Treća – položaj motori koji će prepoloviti težinu na prednji i zadnji deo vozila. Četvrta – ravnomerno korišćenje sva četiri točka na putu. I peta – dobra povezanost između motora i stražnjeg diferencijala, tako da je otporan na pritisak prilikom smanjivanja brzine.

Stjuart i Simons, opet kombinujući naučne dokaze sa primerima iz prakse, navode da je u traganju za dobrim idejama jednako potrebno imati prethodno znanje iz oblasti kojom se (svesno) bavite, ali i dopustiti sebi da misli „odlutaju“ u neke sasvim druge (nesvesne) prostore, kako bi se povezale leva i desna moždana hemisfera i stimulisalo kreativno razmišljanje. Tako se pokreće proces u kojem iz činjenica kojima raspolažemo uz pomoć intuitivnog sagledavanja situacije dolazimo do savim nove ideje („aha!“ momenat). Luj Paster je to ovako objasnio: „Mogućnost ide na ruku samo umu koji je spreman“.

Neki od načina da se pobudi kreativnost su i vizuelizacija (crtanje skica, dijagrama, tabela… ili jednostavno zamišljanje), zatim poređenje (čips je izmišljen tako što ga je organski fizičar Fredrik Bauer uporedio sa suvim lišćem), provera i razmena ideja u komunikaciji sa drugima, ambiciozno razmišljanje (početi od male zamisli, pa je razrađivati – recimo, kao što je Al Gor uverio ljude u značaj globalnog zagrevanja tako što je počeo ukazivanjem na manje klimatske promene, pa uveo termin planetarne „klimatske krize“), posmatranje problema iz različitih uglova, povezivanje naizgled nepovezanih stvari i događaja (što je suština humora – vicevi su smešni upravo zbog tog neočekivanog obrta)…

I, naravno, stalno tragati za drugačijim, novim saznanjima i gledištima. Kao što je rekao jedan od najkreativnojim umova u istoriji, Albert Ajnštajn: „Ja nemam neki poseban dar, ja sam samo strastveno radoznao!“.

Aleksandra Mijalković/ Politika Magazin /12. oktobar 2014. /
Izvor:clio.rs

________________________________________________________________________________________

UPOTREBA ČOVEKA…

Romani i priče srpskog pisca Aleksandra Tišme žive i dalje kao univerzalni primeri onoga što čoveka čini čovekom.

Roman Upotreba čoveka je veoma uzbudljiva, potresna, gorka i složena knjiga o čovekovom tragičnom udesu u ratu. Naslov knjige je indikativan, sa etičkim pitanjima u sebi, sa upozorenjima da se nešto tragično u čoveku i sa njim zbiva – upotreba čoveka.

Rene Magrit – Primenjena dijalektika

Aleksandar Tišma u romanu Upotreba čoveka polazi od pretpostavke da je rat nasilje nad čovekom i da ga njegova atmosfera u svemu razara, ograničava njegovu slobodu, čini ga nesigurnim, ispunjava ga raznim oblicima straha, otupljuje u njemu ljudska osećanja, i kao takvog obezvređuje i upotrebljava u svoje svrhe.

On pokazuje da su uzroci rata razni interesi, ideologije, niske strasti i brojne nagonske pobune u miru. I svi ovi uzroci mogu biti usmereni na upotrebu čoveka.

U središtu romana su tri porodice koje vezuje isto mesto, isti vremenski i životni kontekst. Iako su odvojene i svaka od njih zivi u svojoj ulici, međusobno se dodiruju i preko pojedinih članova i u određenim situacijama zbližavaju, da bi na kraju došlo do njihovog potpunog rasejanja. Razlažući životne sudbine porodica Kroner, Lazukić i Božić, Tišma je kritički rasvetlio crni dosije rata.

Realizam života u romanu polako, ali sigurno nagriza ratna psihoza. Pojedinci različito reaguju na pojave prvih simptoma rata, različito se uključuju u tu psihozu koja ostavlja tragove u njima. Njihove različite životne situacije se veoma široko otvaraju kroz splet ratnih zbivanja. Naslikane su najsloženije unutrašnje veze u njihovom psihičkom životu. Kronerovi kao Jevreji bivaju izloženi nacističkom uništavanju, Lazukići pod teretom malograđanskih manira i klasnih isključivosti skliznu u pogrešne istorijske tokove, Božići se ne snalaze i tragično se utapaju u svom idealizmu.

Upotreba čoveka je roman o ljudskim nesrećama, o zlu, o ponižavanju čoveka, o padu morala, o hipokriziji, o traženju puta na totalnom bespuću. Ovaj roman u svemu gorka knjiga, tamna u slojevima, kritička, ali i slika dramatičnog ljudskog udesa. Iako su neke ličnosti u opštoj situaciji romana poražene, iako su isključene iz novih slobodnih tokova života, to nije njihov poraz, to je poraz epohe koja ih je učinila takvima.

O tome sam Aleksandar Tišma kaže: „Ako su moje ličnosti imale trpnu ulogu to je sigurno zato što sam ja rat tako doživeo…“ On naglašava i da čovek ne može da opstane, ako u sebi nema čvršćih uporišta i jasno definisanu misao kako da savlada prepreke na koje nailazi.
Izvor: artnit.net

---

---

Luka Mičeta
ALEKSANDAR TIŠMA
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. Objavio je više romana i zbirki priča. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i NIN-ova nagrada za roman godine, austrijska Državna nagrada za evropsku književnost i nagrada Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.

---

Književnost je, kao što kaže Žan Rikardu, u svojoj dvostrukoj funkciji pisanja i čitanja, jedna od retkih čovekovih distinktivnih osobina.

Tišma će u ranoj mladosti napisati da želi da postane pisac ili ništa. Težnja da se odvoji.

Da li samo želja za pisanjem može stvoriti pisca?

Danilo Kiš će na slično pitanje odgovoriti:

“Pisac se ne postaje slučajno: podmuklo dejstvo biografije jeste prvi i najveći podsticaj. A u jednoj biografiji preovlađujuće je osećanje različitosti, ‘sramni pečat’ različitosti je detonator mašte. Pisac ili budući pisac pita se o sopstvenom postojanju, pokušava da objasni poreklo te različitosti i njenu vezu sa svetom. Kada sami sebi postavljamo pitanja, time činimo i prvi korak prema književnosti, koja, kao što kaže Bart, i nije ništa drugo do postavljanje pitanja samom sebi”.

Pisac Aleksandar Tišma takođe postavlja ta pitanja.
“Svaki romanopisac želi”, kaže Fokner, “najpre da piše pesme; vidi da ne može, i onda proba kratke priče, koje posle poezije zahtevaju najviše talenta. A kada ni to ne uspe, onda se tek ogleda u romanu”.

Da li to važi za Tišmu?
Pojavio se u našoj književnosti pripovetkom “Ibikina kuća”. Prva objavljena knjiga bila mu je knjiga poezije “Naseljeni svet”. Međutim, slavu postiže tek svojim romanima.
Ali, prvo o “podmuklom dejstvu biografije”, o tom “detonatoru mašte”.

U svačijem životu, naročito u životu muškarca, posebno mesto i ulogu ima otac. Kakav je bio vaš otac Gavra Tišma? Koliko je bio inspirativan za identifikaciju budućem piscu?
– Moj otac je rođen u Lici u mestu Visuća u blizini Ogulina. Majku je izgubio jako rano. On i petorica njegove braće svi su se raselili. Patriotske organizacije iz Hrvatske – koja je tada bila u sastavu Austrougarske – moga oca, koji je bio dobar đak, poslale su na školovanje u Karlovačku gimnaziju. Tada se o toj deci iz srpskih krajeva vodilo računa. Završio je četiri razreda gimnazije i bilo je predviđeno da uči za sveštenika. Međutim, on to nije hteo.

Zbog čega?
– Nikada ga to nisam pitao, niti je on našao za shodno da mi to ispriča, objasni. To u velikoj meri objašnjava i naš celokupni odnos.

Bio je trgovac.
– Da, bio je, moglo bi se reći, čak i, relativno, uspešan trgovac. Ali on nije bio trgovac po vokaciji. On je postao trgovac jer nije hteo da postane sveštenik. Onda ga je “Privrednik”, takođe jedna patriotska organizacija, posle završetka gimnazije poslala u Segedin kod jednog trgovca na veliko.
Otac je tu naučio perfektno nemački i mađarski. I to po potrebi bez školovanja.

Da li Vam je nametao svoja gledišta?
– Nije. Šta god da sam želeo da radim ili da budem on bi rekao: u redu. Njemu je bilo važno samo da ja budem zadovoljan. Međutim, iz majčine porodice došla je ideja, pošto mi je otac trgovac, da i ja postanem trgovac. Otac je to takođe prihvatio.

Upisujete u Budimpešti ekonomiju. Fakultet koji nema mnogo sličnog sa književnoću, pisanjem.
– Da, usred rata, 1942. godine, upisujem taj moj prvi fakultet. Nikada nisam imao želju da završim bilo koji fakultet, samo sam na pisanje mislio. Međutim, pod uticajem mamine sestre i njenog muža, koji je bio racionalan čovek, počeo sam da studiram ekonomiju u Pešti. I ne samo to, već me je i zaposlio. Skoro godinu dana sam radio u jednom privatnom trgovinskom preduzeću koje se zvalo Mađarski opšti centar za snadbevanje. Bilo je to komotno zanimanje, ali sam posle nekog vremena osetio da bi moglo da bude opasno ako se na to priviknem. Da svakodnevna kolotečina može da zasmeta mojoj ambiciji da postanem pisac. Jednostavno sam im jednog dana rekao: više neću to da radim.

Nešto slično kao vaš otac kada je odbio da uči za sveštenika?
– Da, ali ja se nisam ugledao na njegov primer. Meni je bilo jasno: kakva trgovina, to je glupost. Taman posla. Nisam mogao otvoreno da se opirem, jer nisam imao, tada, nikakvih dokaza da mogu da budem nešto drugo, a pogotovu ne pisac.
Tako da sam posle, mislim, jednog semestra ekonomije upisao nove studije francuskog jezika i književnosti. Iako sam francuski još kao dete učio u Novom Sadu, nisam ni ovim studijama pristupio mnogo ambicioznije. Opet sam sigurno znao da ne želim da završim kao nekakav profesor francuskog jezika.
Međutim, iz jednog drugog razloga bilo je važno da sam student: studenti su za vreme okupacije imali drugi status, bolji u svakom slučaju, od nekoga ko se tek tako muva po Budimpešti.

Kada vaš otac upoznaje vašu majku Olgu? Koliko se ona razlikovala od vašeg oca trgovca? Je li bila sklonija umetnosti i literaturi?
– Ni ona nije imala umetničkih sklonosti. Njeni roditelji su takođe bili trgovci. Ali, za razliku od mog oca koji je bio prvi građanin u familiji majka je odrasla kao kći seoskog trgovca. Istina njen otac je bio čak i manje trgovac od moga oca, iako je bio Jevrej.

Jevrej, pa slab trgovac. Nije baš uobičajeno?
– Ima toga, još kako ima. Moj deda po majci je bio takav izuzetak. Jednom, kada je trebalo da zbog nekog sitnog prestupa bude u zatvoru tri dana, spremao se da se ubije. Spasla ga je žena, izmolivši da ga kazne novčano. Ta njegova žena, moja baba Terezija Miler, mnogo sposobnija od njega, držala je sve poslove u svojoj ruci, tako da je ipak sve nekako funkcionisalo.

Moja mati je imala još dve sestre. Jedna sestra je stradala u Aušvicu. Jedino je ona nasledila nešto od sposobnosti moje babe.
Moja mati pak kao i njena druga sestra, nisu bile žene velikih sposobnosti i nekog širokog vidokruga. Bile su to obične devojke koje su odrastale i čekale udaju.
Moja mati se udala za oca kada se vratio iz rata.

Gazda iz Segedina ga je, kao novopečenog Jugoslovena, poslao u Horgoš, dakle u Jugoslaviju da likvidira gazdine podrume vina, da to vino ne propadne. Kada je došao u Horgoš, uzeo je sobu kod tetke moje matere. Tu su se moji roditelji upoznali, zaljubili i venčali.

Bilo je to 1923. godine. Kada je završio posao zbog kojeg je došao u Horgoš, otišao je sa mojom majkom u Zagreb. Ubrzo dolaze u Novi Sad u kome se moj otac zapošljava kod trgovca Dimovića. Pošto je uvek težio samostalnosti, napustio je Dimovića i osnovao agenturu za posredništvo u uvozu južnog voća. Otvorio je i veletrgovinu južnim voćem.

Ona mu je posle Drugog svetskog rata bila nacionalizovana. Dobio je nešto novca kao odštetu za koju je kupio vinograd, naivno misleći da će moći samostalno da se bavi vinogradarstvom. Nažalost, od toga nije moglo da se živi pa se zaposlio u jednom izvoznom preduzeću. Bavio se istim poslom kao i pre rata samo ovaj put za račun države. Sve je to uticalo da se relativno rano razboli i umre.

Izgleda, na osnovu ove priče, da vam je najviše pomogla vaša baka Terezija Miler?
– Ona je bila jedna čudna žena, vrlo jaka ličnost. Čak je napisala i autobiografiju i to na moj predlog. Ona je ceo svoj život provela u radu, vezla je goblene, pravila raznovrsne ručne radove itd. Imala je dobrano preko 90 godina kada mi je rekla da nema više šta da radi, pošto više ne vidi dobro i pošto je svima toliko svojih ručnih radova ispoklanjala da im je postala dosadna. Kažem joj onda: sedi i napiši svoju biografiju. I ona pristane. Kupim jednu debelu svesku i dam joj. Pošto je bila veliki radnik brzo je posao i obavila.

Jednoga dana dođe ona fijakerom kod nas, donese nam dva velika goblena, oko dva metra skoro, na poklon, jer je, eto, jako stara i to joj više ne treba. I njoj su posle rata svu imovinu oduzeli. Faktički je samo te goblene imala i donela ih je. Posle ručka ona nam kaže: “ Sada ću da vam čitam moju biografiju”. Sedne i svojim jakim glasom počne da čita. Kad se umorila, a mi i pre nje, legla je na kauč i odspavala.

Kakav je utisak na vas ostavila ta autobiografija?
– Kao i svaka autobiografija, ona je jako zanimljiva. Naročito rane godine.

Može li se reći da je ona uticala na vas da postanete književnik?
– Ne. Baba je bila vrlo praktična osoba. Nije me ni mogla nagovoriti na nešto tako maglovito. Međutim, bila je otvorena prema svemu. Recimo, kupovala je knjige, prva je u selu uvela radio sa slušalicama, pa bi uveče kad ona i deda legnu, imala običaj da s njim sluša radio. Volela je i operu, pozorište, iako je od obrazovanja imala samo osnovnu školu koju je završila u Horgošu. Imala je i klavir koji je dobila od svoga oca. Nije to bila mala stvar da jedan seoski trgovac ima klavir i da njegova žena svira na njemu. U nedelju posle ručka svi bi posedali i ona bi svirala. Deda je to poštovao i u svemu je slušao. Moja mati, kao ni te moje tetke, nikada nije naučila da svira klavir. Eto, nije svako za sve.

Koliko sam uspeo da saznam, baba je sa vama živela u Novom Sadu. Kada odlazi u Budimpeštu?
– Ona je otišla u Budimpeštu posle januarske racije u Novom Sadu 1942. godine. I nju su bili izveli na Dunav. Preživela je samo zbog toga što nije došla na red dok racija nije bila zaustavljena. Možete samo pretpostaviti kakav je šok preživela žena od preko sedamdeset godina na minus 25 stepeni, dok je stajala u redu za klanje. To ju je toliko potreslo da više nije htela da živi u Novom Sadu, pa je otišla kod ćerke u Budimpeštu. Iako joj u Budimpešti život nije bio ugrožen, prošla je, kao i svi tamošnji Jevreji, glad i getoizaciju.

Gde ste vi bili za vreme racije? Kako ste je vi preživeli?
– Kada smo se preselili u Njegoševu ulicu iz Nikolajevske, tu je u dvorištu imao svoj stan jedan mađarski berberin. Zvao se Terek Pal. Tada su patrole upadale u kuće, legitimisale i određivale ko ide u smrt. Postojala i je jedna komisija od deset Mađara koja je određivala ljudske sudbine.

Tri vrste patrola su obilazile kuće i legitimisale. Bile su to: žandarmske, vojne i policijske. Miletićevu ulicu, recimo, obilazila je žandarmska patrola i tu su svi Srbi i Jevreji pobijeni. Našu ulicu je obilazila vojna patrola. Upali su u naš stan, sve pretresli, pogledali dokumenta i rekli da sačekamo. Otišli su kod komšije Tereka. Nisu nas likvidirali. Očigledno naš mađarski komšija ništa nepovoljno nije rekao o nama. Da jeste, sigurno bismo drugačije završili.
On je bio dobroćudan čovek koga politika nije interesovala i koji je voleo po koju da popije. Mom ocu je posle racije rekao da ga je sramota što je Mađar. Verovatno nam je on spasao život.

Zar ga nikada niste pitali?
– Ne, niko od naših nikada o tome nije sa njim razgovarao.

Napisali ste da 1943. godine niste znali da postoji Ivo Andrić. Ali, čitali ste Prusta, Tomasa Mana…
– Da.

…U Dnevniku iz te godine beležite: “Ne osećam se privučen nekim uglednim mestom u našoj literaturi, već žudim ka velikim u daljini”. Kako gledate danas na ovu misao jednog devetnaestogodišnjaka? Može li se u “velike daljine” bez poznavanja sebe, vlastitog literarnog nasleđa?
– Odrastao sam u mešanskoj familiji sa dva jezika. Vrlo rano, kao što sam vam ispričao, naučio sam i tri strana jezika. Tako da sam čitajući naše pisce uporedo čitao i strane u originalu. Mene je tada u literaturi pre svega zanimala radnja i ta daljina u kojoj se radnja odigrava. Uvek su me privlačili nepoznati svet i mogućnosti proširenja svog života.
S druge strane, bio sam potrešen našom zaostalošću, zaostalošću ove sredine.

Kao mladić, već?
– Kao dečko, kao dete. Kad sam imao deset godina.

Mislite na našu literaturu?

– Ne, naravno. Na život, na okruženje i uslove u kojima smo živeli. Vrlo rano mi se javilo pitanje: šta ja tražim tu? Ovo nije život.
Komšiluk koji sam poznavao bio je zaostao. Jedan komšija mi je bio mesar koji se obogatio i podigao veliku kuću. S druge strane naše kuće živeo je krojač koji je još jeo slaninu iz ruke. U sredini, među njima, moj otac koji trguje. Ta njegova trgovina i te njegove narandže, sve je to izgledalo, bar meni, jako, jako jadno. A tamo negde u Kombreju – Marsel Prust…

Mamio Vas je svet?
– I te kako. Mislim da me je u literaturu odvela ne toliko sklonost ka pisanju koliko želja da se pobegne od te i takve stvarnosti.
Sve je to bilo skopčano i sa lošom ekonomskom situacijom. Doba kada ja odrastam, su tridesete godine, vreme je velike ekonomske krize. Vidim da se otac muči, vidim da ne može da nabavi dovoljno novca za kuću i porodicu. To baca još tamniju senku na taj svekoliki jad.
Literatura je za mene tada pre svega bilo čitanje, pa tek onda pisanje. U tome sam video izlaz iz besmisla svakodnevnog novosadskog života.

Žudeli ste za svetom a svet je došao kod vas. Počinje rat. Okupacija. Vi se tada interesujete samo za žene i knjige. Vrlo lepa interesovanja, ali dosta neobična za ratno vreme. Ili nam se to samo čini?
– Meni je, kao nekoj vrsti idiota, nedostajala ta politička perspektiva.

Mislite, niste je imali?
– Da, nisam je imao. Sav sam u knjigama koje čitam. Uglavnom trivijalna literatura.
Prust i Man nisu baš trivijalna literatura…
– Naravno, ali ja sam njih čitao zbog toga što su zanimljivi, a ne zbog toga što sam znao da su to neka kvalitetna dela. Taj svet me je potpuno bio zaokupio kao da stvarnosti nema.

Kako biste to objasnili?
– Ne znam. To je prosto neki manjak, neki centar je kod mene faličan. Vidite, i moj otac je bio apolitičan, nije se nikada nešto naročito opredeljivao i bio je podsmešljiv u odnosu na politiku. Možda je i to uticalo na moj stav. To je jednostavno kod mene jedno šuplje mesto. Nema političkog, društvenog interesovanja i tačka.
To što su me interesovale žene mislim da je to normalno kad neko ima devetnaest godina. Mada su mene žene interesovale više nego druge.

Volite žene?
– Ne, naprotiv. Bežim od njih. Čim žene čim počnu svoju ličnost da ispoljavaju i nameću, postaju nesnosne, i to je strašno. U to doba niti sam ih voleo niti sam bio neki seksualni udarnik. Težio sam ženama iz istog razloga iz kojeg sam težio knjigama. Bežao sam od stvarnosti. Sve je to kod mene tada bilo prenaglašeno baš iz tog očajanja.
To me je udaljavalo od drugih. To me je izolovalo. Jer naša sredina je jako ratoborna a ja sam postao punoletan 27. marta.

Vi niste vikali “Bolje rat nego pakt” i slične parole?
– Naravno da nisam. Za mene je to bilo isto kao posle jogurt revolucije. Ljudi viču, hoće nasilne promene. Za to nisam imao i nemam smisla.

Ulazite u NOV. U Dnevniku pišete, odnosno pitate se: šta mi je bolje? da li da se dobrovoljno prijavim ili da čekam da me mobilišu? Otkud toliko racionalizma kod jednog mladića? Kažete za jednog vašeg junaka Sergeja Rudića: “Opredelio ga je život, mladost koju je imao kao svako što je ima, koja je za trenutak zasvetlela ognjem zapaljenog žita, a onda odmah i zgasnula, zatrpana kricima i leševima”. Gde je bila vaša mladost “koju svako ima” ? Nedostaje li u vašoj mladosti trenutak kada zasvetli ognjem zapaljeno žito?
– Ja sam radio suprotno od tog mog junaka Rudića. Nije mi bilo ni na kraj pameti da palim žito. Gledao sam samo kako da se iz toga izvučem. Video sam da je to lud svet koji srlja ne žaleći život i impulsivno uleće u pogibiju. Video sam to već 1941. godine – vrlo jasno.
Imao sam veliku sreću da sam imao školskog druga koji me je spasao te dileme. Zvao se Slobodan Radujkov. Nije više među živima. Sreo me je i pozvao da se prijavim u orkestar pri III armiji, gde je on već bio primljen.

Koji instrument svirate?
– Nijedan. To sam i njemu rekao. Doduše, mene je majka slala na neke časove, ali nijedan instrument nisam naučio da sviram. On mi kaže: nema to veze, udesićemo nešto. Poslušao sam ga i pristupio sam tom orkestru u okviru III armije.

Napisali ste: “Kada je došlo oslobođenje, osećao sam se bedno”. Koliko je takvo raspoloženje bilo rasprostranjeno među vašim drugovima, među Novosađanima? I možete li – mada ste samo jednom rečju objasnili svoj osećaj – malo detaljnije da kazujete o oslobođenju, o oslobodiocima?
– Mislim da sam bio potpuno usamljen. Nisam naišao ni na jednog čoveka koji je delio moja osećanja. Naravno, ja sa svojim osećanjima i nisam baš paradirao. Vladalo je opšte oduševljenje.
Moj profesor, recimo, Bogdan Čiplić – koji je čitao moje rane radove, koji me je podržavao u literarnim naporima i pomagao mi na mojim počecima – kada sam došao kod njega sa tom svojom dilemom koju ste vi naveli u pitanju, on mi je rekao: idi na front, svi naši najbolji ljudi su tamo.
Dakle, neko ko me je dobro poznavao, ko je znao za moja opredeljenja i ambicije tako je reagovao. Na front. I njega je bilo uhvatilo to revolucionarno oduševljenje.
Bio je brat Miloja Čiplića, koji je kao simpatizer komunista stradao u logoru na Banjici. Sam Bogdan je postao jedan od rukovodilaca u posleratnoj kulturi Novog Sada. Bio je upravnik i pozorišta.

A Vama je prporučivao front?
– Tako je tada bilo. Bio sam jako usamljen.
Mnogi su kao i ja, od straha cvokotali četiri godine rata. Neki i više jer su bili stariji i svesniji situacije u kojoj smo se nalazili.
Ali, posle rata su mnogi odjednom promenili fizionomiju obukavši partizanske uniforme, mašući partizanskim i komunističkim zastavama. Devojke iz grada koje su sve vreme okupacije gledale da se zabave, pa i sa mađarskim oficirima ako su bili lepi. Odjedanput su navukle narodnu nošnju i ljubile se sa ovim partizanskim seljačinama. Jer žene prve osete ko će napredovati.

Kao neki Gajgerov brojač?
– Da, da. Hoću da kažem da me je to sve ispunjavalo gađenjem. A ruska vojska, koja je ušla na seljačkim kolima delovala je zastrašujuće. A ni mentalitet pobednika mi nije odgovarao. Nisam imao ničega zajedničkog sa njima. Distancirao sam se. U tom mom distanciranju bilo je dosta i osvetništva.

U kom smislu osvetništva?
– Bio je tada u Novom Sadu neki Lazić, sin velikog trgovca, koji je bio apsolutni buržuj i po vaspitanju i po svemu ostalom. Godine 1944. on je rekao: idem u partizane da kupim ulaznicu za budućnost.

Da li je uspeo?
– Jeste.
A ja sam sve to posmatrao sa nekom skepsom. Postao je čovek od uspeha. I u tome je bila moja osveta.

Pre nego što ćete se dobrovoljno prijaviti u NOV, bili ste kao student na prinudnom radu u Transilvaniji? Kako je došlo do toga?

– Kada je Nemačka 1944. godine konačno okupirala Mađarsku, jer je Mađarska htela da iskoči iz rata, jedna od mera nove kvinsliške vlade bila je ta da studente pokupi u radne logore. Nije bilo lako, ali nije bilo ni opasno. Nisu nikoga ubili niti tukli. Spavali smo pod šatorima i to je bilo najteže.

Šta ste radili?
– Kopali smo protivtenkovske rovove. Oni su, navodno, hteli da studente sklone iz Pešte da se ne bi eventualno politički organizovali. A i da ih prevaspitaju. No za to više nisu imali vremena. Stigla je Crvena armija.

Postajete novinar. Četiri godine ste u “Slobodnoj Vojvodini” i “Borbi” (1945-1949). Nije li to bila svojevrsna uvertira u kojoj Aleksandar Tišma otkriva sebe kao pisca? Ovo vas pitam iako znam da ste u jednom intervjuu rekli: “Znao sam već odavno, otkako sam pročitao prvu knjigu, da moram postati pisac ili ništa”. Kada ste pročitali prvu knjigu? Koja je to knjiga bila? Šta vas je toliko fasciniralo da pomislite da morate postati “pisac ili ništa”?
– Fascinirala me je mogućnost stvaranja sveta koji nije trivijalan kao svet u kome sam živeo. Naravno, nisam ja to tada sebi tako formulisao ali sam osećao da je to jedini svet kojim se treba baviti. Da sve ostalo nije ništa.
Ne mogu da se setim naslova knjige koju sam prvu pročitao. Verovatno neka knjiga Edgara Valasa. Neki kriminalistički roman. Takve sam knjige tada čitao. Nisam čitao Žila Verna, niti me je zanimala fantastika.

Ništa nije fantastičnije od stvarnosti?
– Ispostavilo se da je tako bar kada je o meni reč.

Da li ste čitali Karla Maja?
– Jesam. Prva knjiga koju sam pročitao mogla je lako biti njegova.

Na osnovu onoga što ste mislili i pisali kao mladić čini se da se to nije baš uklapalo u lik novinara komunističke “Borbe” koji treba da objašnjava, popularizuje, sprovodi komunizam? To su prelomne godine, da pomenemo samo Informbiro. Da li ste se i tada osećali bedno?
– Bedno sam se osećao isto kao što sam se osećao bedno za vreme okupacije, tada zbog svoje fizičke ugroženosti kao Srbina i polujevrejina. Sada sam se osećao bedno jer sam opet bio ugrožen kao čovek koji drugačije misli od onoga kako piše.

Da li ste se upitali tada zašto to radite?
– Kako da ne.

Kakav je odgovor?
– Naravno da mi to nije bilo prijatno ali ja sam se s tim mirio, prvo zato Što sam znao da kod nas slobodne štampe nema i neće skoro biti i drugošto je za mene moj rad u novinarstvu bio sredstvo da preživim a ne neka lična ambicija. Mom ocu su sve nacionalizovali i više nije mogao da me izdržava, niti da mi pomaže. Morao sam nešto da radim. Na studije uopšte nisam pomišljao sem kao vanredni student, što sam i postao i kao takav diplomirao. Želeo sam samo da pišem i ništa više. Tada se opet pojavljuje Bogdan Čiplić koji je u “Slobodnoj Vojvodini” bio urednik kulturne rubrike. Preporučio me je kao pismenog čoveka i tako sam ušao u novinarstvo. Vrlo rado sam pristao jer mi je bio potreban posao. Povremeno sam mislio da i u novinarstvu čovek može da ispolji talenat pisca što na kraju krajeva nije netačno.

Bio sam dopisnik iz Sremske Mitrovice, a onda iz Subotice. Pisao sam o svemu što je tada bilo aktuelno. O kolektivizaciji, nacionalizaciji, elektrifikaciji, traktorskim stanicama itd.
Sigurno znate da se o svemu tome tada nije moglo pisati kritički niti bi takve tekstove tada neko objavio. Nisam bio toliko moralan da kažem ja o tome neću pisati.

Glava bi se izgubila?
– Ne bi, možda, glava, ali bi čovek mogao lako da ode u polubesprizorne. To meni ne bi odgovaralo.

Opet je prevladao racionalizam?
– Da, jer sam ja imao svoj cilj. Nisam želeo da postanem rukovodeći novinar. Čak ni da pišem o kulturi. Bio sam dovoljno praktične pameti da što manje svoju kulturnu potrebu čuvam za buduće knjige. U “Borbi” sam uglavnom pisao o snadbevanju, o pijacama i sličnom, a jedno vreme i vodio rubriku napisa iz sovjetskih novina, kada je “Borba” želela da dokže da Jugoslavija nije protiv SSSR-a.

Kada ste se osetili piscem? U letopisu Matice srpske objavljena vam je pripovetka “Ibikina kuća”. Godine 1956. objavili ste prvu knjigu, zbirku poezije “Naseljeni svet”.
– Ja sam i tada znao da sam pre svega prozni pisac. Pesme su mi poslužile u krizama da lakše dođem do nekih svojih književnih formulacija. Pesmu je lakše napisati nego knjigu. Ali sam i tada osećao da u prozi mogu više da postignem. Ali dok proza nije krenula kako treba, pisao sam i drame, pesme, prevodio, pisao prikaze. Sve sam to radio sa velikom upornošću iako nijednog trenutka nisam poželeo da postanem prevodilac, književni kritičar ili bilo šta drugo što nije – prozni pisac.

Vašom literaturom, uglavnom, dominiraju ratne teme. U stvarnom životu to vas nije zanimalo. Nije li to svojevrsni paradoks? Doduše, da podsetimo, posle “Ibikine kuće” slede pripovetke “Koncert”, “Najveći znalac na svetu”, gde ste mimoišli ratnu tematiku. Međutim, onda slede vaše najjače knjige. Da navedemo samo: “Knjiga o Blamu”, “Upotreba čoveka”, “Kapo”… Sve o ratu. Zašto?

– To je interesantno pitanje. U početku se ratna tematika kod mene nije ispoljila. “Ibikina kuća” tretira, doduše, ratno vreme ali u potpuno neratnim uslovima. Sve se dešava u javnoj kući. Rat je tu uzgredan. A moj prvi roman “Za crnom devojkom” je ljubavni roman.

Kako je došlo do toga preloma, do zaokreta ka ratnoj tematici?
– Desilo se to šezdesetih godina na jednom putu za Poljsku. Odjedanput sam ponovo došao u kontakt sa tim strašnim pogibijama koje sam ranije registrovao ali sam bežao od njih da bih ostao živ, da bih sebe sačuvao.

Tada ste verovatno posetili i Aušvic?
– Da. Nisam to posebno želeo nego je bilo u programu naše izdavačke posete Poljskoj. Nisam više radio kao novinar već sam bio zaposlen u “Matici srpskoj” i išli smo u posetu poljskim izdavačima. Onda sam prošao i kroz Mađarsku. Bilo mi je to prvo putovanje posle rata jer nisam mogao da dobijem pasoš sve do 1957. godine, kada su ga svi dobili.
To nedobijanje pasoša bilo je važno u mom životu i još me je više zagnjurilo u osećanje bespomoćnosti i promašenosti.
Dakle, Mađarsku sam video prvi put posle okupacije.
Svu onu stvarnost sam ponovo preživljavao. Sada, međutim, nisam imao razloga da bežim od nje. Shvatio sam da je to moja sudbina, da sam time obeležen. To sam ja.

Znači li to da tada shvatate da je to vaša tema, da ćete to obrađivati u svojim knjigama?
– Da. Shvatio sam da je to moja tema i da ja od toga ne mogu pobeći kao da se nikada nije desilo. Sve mi se otvorilo ali ne baš u potpunosti i na način na koji sada razgovaramo. Prvo su mi se počeli pojavljivati neki likovi, nekada živi ljudi, situacije koje sam mislio da sam zaboravio. Recimo, setio sam se racije u Novom Sadu kada sam i ja bio tu sa dignutim rukama pred puškama mađarskih vojnika, kada sam mogao lako biti ubijen. Sve sam to izbegao ali mi se vratilo kao doživljaj.
Znači, suočio sam se sa svojom sudbinom i seo da pišem.

“Kapo” je tu, čini se, posebno zanimljiv. Da li ste pomišljali nekada da je to ljubavni roman?
– Nikada to nisam pomislio. To jeste roman o čoveku željnom žena. Možda se to može tumačiti kao ljubav.

Asocira na radnju filma Lilijane Kavani “Noćni portir”?
– Jeste. Kada sam video taj film, pomislio sam da ima dosta sličnosti sa mojim “Kapoom”.

Nisu li najjače ljubavne veze patološke veze?
– Mislim da ne. Ljubav, naravno, može biti i patološka ali da je patološka ljubav najjača – ne verujem. Ljubav može biti snažna čak i bez telesnih dodira.

Kao ljubav Šopena i Žorž Sandove?
– Da. Znate, libido koji u nama radi traži svoje puteve. A oni mogu biti i u onom najnevinijem ali i u patološkom, u incestu, homoseksualnosti.

Pariski “Mond” je oktobra 1985. napisao o vama: “Ono što ga zaokuplja jeste intimna drama svih tih protivurečnih ljudi, žrtava i dželata, junaka i gadova, koji su odreda poniženi i uvređeni. Kao kod Dostojevskog, oni idu teturajući se između radosti i bolova, između kukavičluka i zločina, ka jednoj razigranoj vedrini, ka jednom drugom svetu gde za Boga nema mesta”. Vaš junak Dulič u “Školi bezbožništva” uzvikuje: “Bože, hvala ti! Tebe nema… Hvala ti!” Koliko su zločin i nasilje imanentni čoveku? Šta je razlog da tako precizno, minuciozno i duboko pišete o zločincima?
– Mene zločin fascinira, mada lično nisam sklon zločinu. Čak ni ne osećam mržnju prema ljudima koji su mi zlo učinili. Da ne govorim o tome da bih, recimo, pomislio na zločin ili sanjao o tome kako nekog maltretiram, kažnjavam…

Sadistički poriv?
– Da, ne mogu reći da to postoji u meni. Međutim, sve te zločine koje sam u životu video izgleda da su ostavili traga na meni, da ja to nekako razumem, osećam. Znači ja, ipak, verovatno imam dovoljno sadizma u sebi kada to sve mogu dobro da shvatim. Tu su moj sluh i intuicija dobro izoštreni. To je jedna moja tema iako ja kada je o tome reč nemam nikakvog iskustva.

Lik kapoa Vilka Lemiana smatra se najnegativnijim junakom srpske proze. Kako ste gradili taj lik? Otkud ideja?
– Privlačile su me osobe koje su u tolikoj meri sklone surovosti. Privlačilo me je da ih odgonetam. Pročitao sam mnogo dokumenata sa suđenja nacističkim zločincima, sa suđenja esesovcima koji su upravljali logorima. Sve sam to detaljno proučavao, svašta sam tu nalazio. Imao sam predstavu da bi bilo vrlo zanimljivo opisati jednog kapoa, dakle logoraša koji upravlja drugim logorašima. Kada je esesovac surov, to je nekako prirodno. On je Nemac i njega su tako vaspitali. Ali kapo je logoraš.

O Vašem junaku kapou Lamianu kažete na jednom mestu: “Da je bio esesovac kao Šranke, možda ne bi tako postupio. Možda bi bio dobar, jer bi znao da je na zlo prisiljen poreklom, a ne odlukom da preživi”.
– Sigurno je da bi mu bilo lakše. Njemu su to naredili, Nemac mora da bude surov. Himler je njima rekao: vi vršite jednu veliku žrtvu, vi se žrtvujete jer ćete činiti najveće surovosti. Jevrejinu kao što je Lamianto niko nije rekao. On samo hoće da preživi i postaje deset puta gori. Sam se stavlja u taj položaj.

Dugo sam tragao za takvim likom. U dokumentima sam našao da je jedan zagrebački Jevrejin bio kapo u Aušvicu. Tek kada sam to pročitao, odjedanput mi je sve sinulo i rasvetlilo se. Zbog toga je kapo Zagrepčanin i dobar deo radnje se odvija baš u tom gradu. Nisam hteo ništa da menjam. Da nisam na to naišao u dokumentima, verovatno ne bih napisao taj roman.

Negde sam pročitao da je Pekić rekao da nigde policajac ne izgleda tako verno kao u vašim delima?
– Ljudi koji pišu često pisanjem nadoknađuju ono što nemaju. Francuski pisac Žilijen Grin, koji je sada u dubokoj starosti, piše i dnevnik i romane. Kada su ga pitali nešto slično ovome što vi mene pitate, on je odgovorio: “Romani su ono što mi se u stvarnosti dešava a dnevnici su ono što izmišljam”. To jeste paradoksalno, ali ima tu nekog vraga. Ja izmišljam te policajce, recimo tog Duliča, a sa njima nemam ama baš ničeg zajedničkog.
Može biti da čovek mnogo toga nadoknađuje pisanjem jer traži drugi svet.

Vi ste tražeći drugi svet došli u svoj svet, svet koji ste živeli. Preko literature ste došli u svet iz koga ste bežali?
– Eto, bežeći od stvarnosti stigao sam baš u nju.

“Hiljadu i druga noć” je pripovetka, ako se ne varamo koja, pored ostalog, govori i o rasnoj diskriminaciji u kojoj jedan bračni par ne dobija sobu u hotelu zbog toga što su Cigani. O muci diskriminisanih vratićete se kroz jevrejstvo. Tu je posebno upečatljiv lik kapoa Vilka Lamiana, ali i Miroslava Blama. Ima li tu, donekle, i vlastitog preispitivanja?
– Tu ima mnogo vlastitog preispitivanja. Kao dete sam se suočio sa činjenicom da sam drugačiji, pa sam se pitao da li sam stvarno drugačiji. Onda, do koje mere? Sve me je to zaokupljalo. To je sada takođe jedna od mojih tema. To je komponenta moga dela, kao što je komponenta moje ličnosti.

Roman “Za crnom devojkom” je ljubavni roman u kome vi, čini nam se, problematizujete smisao ljudskog života kao moguće ljubavi pri čemu destruišete tradicionalnu viziju tog ideala. Tu pripovedate u prvom licu. Zašto? Prvom licu ćete se vratiti opet u “Širokim vratima”, dosta kasnije.
– “Široka vrata” su napisana još pre romana “Za crnom devojkom”, samo su objavljena dosta kasno. To je jedno od objašnjenja. Pišući svoje prve romane oslanjao sam se na prvo lice kao lakši i za pisca sigurniji okvir. Ne pokušavate ništa objektivno da prikažete. Ništa ne znate sem onoga što zna pisac. Veliki je napredak kada izađete iz prvog lica. Sledeći iskorak je kada pisac pokušava da bude bog i da kaže šta je šta. Što ne znači da čovek ne može da piše u prvom licu u starosti.
Ali vi ste me pitali o smislu ljudskog života kao moguće ljubavi.
O toj mogućnosti u knjigama.
– To je opet samo jedno pražnjenje. Mogućnost dostizanja ideala preko knjiga, literature.

O “ambisu divljanja u krvi” govori i vaše možda najpoznatije delo “Upotreba čoveka”. Na jednom mestu kažete: “Zacarila je svetom mistika, kult krvi i nasilja, tama, žudnja za prošlošću, nacionalizam”. Tim romanom dali ste nam jednu mračnu, ali, ako smemo da kažemo, realnu sliku sredine XX veka. I šta, što bi rekao Krleža? Evo nas opet tu?
– Rat u kome sam ja učestvovao bio je u znaku dva totalitarizma – nacionalsocijalističkog i komunističkog, utopističkog recimo. Ali ja sam samo stigao da pišem o nacizmu. Ono što se desilo devedesetih godina, više nije moja tema.
Ako se izuzme potreba za dramaturgijom, dnevnik Ane Dretvenšekove smeštate na sam kraj romana. Do dnevnika nas dovode kratke i efektne sekvence koje sevaju kao fleševi.

Kako ste se osećali kada ste završili pisanje “Upotrebe čoveka”? Da li ste bili upotrebljeni?
– U svim knjigama čovek je upotrebljen. Pisac je sličan medijumu. Dok piše on je kao i medijum u stanju izvrnute stvarnosti, mora da se razstvari da bi mogao da piše. On se prebacuje u neki drugi svet. On dozvoljava da preko njega taj drugi svet piše. To je sposobnost slična onima koje imaju medijumi, ekstrasensi.

Bogom data sposobnost?
– Bogom data bolest. Jer medijum je i bolesno biće pošto je u stanju da radi stvari koje normalan svet ne može.

Neki kritičari su vaš roman “Vere i zavere” doživeli kao roman apsurda. Da li je Vama on apsurdan ili, baš, logičan? Ima li danas išta logičnije od apsurdnosti?
– Meni on nije apsurdan. On je, u stvari, istina. Gotovo sve što sam tu napisao zasniva se na činjenicama iz moje okoline. Život sam dovodi do takvih apsurdnosti, ako je to apsurd. Sada je najveći apsurd da ljudi koji su se kleli u komunizam i internacionalizam postaju nacionalisti. Šta ćete većeg apsurda i veće istine! I tu nije ništa nelogično. Taj razvoj je potpuno logičan. On je, u stvari, zakonomeran, što bi rekli marksisti. Jer jedan fanatizam može lako da pređe u drugi oblik, drugu vrstu fanatizma. Čak on i nije nov fanatizam. To su ljudi koji ne mogu da žive bez vere, jer se osećaju slabima, bednima i ne znaju šta će sa sobom.
Bez obzira na to da li je reč o veri u čovečanstvo, ili o veri u svoju naciju, ili u svoju ulicu… Sve je to ta pogubna vera.

U “Širokim vratima” vraćate se u vreme posle Drugog svetskog rata. Sremski front. Pratite sudbinu jednog “saputnika revolucije i rata”. Na jednom mestu glavni junak kaže: “Sad pošto sam okusio rat, video sam koliko su bile zaludne ambicije kojima sam se bio stavio u službu, video isto koliko je on, rat, manje zagonetan, pa čak i manje opasan nego što sam zamišljao”. Iako se niste stavljali u “službu”, može li se reći da u ovom vašem romanu ima najviše autobiografskog?
– Svi moji romani su autobiografski. I u “Upotrebi čoveka” ima mnogo autobiografskog. Ali ožda ovaj roman sadrži najviše lično doživljenog.

Kratki roman “Koje volimo” zanimljiv je mozaik “žena koje trguju svojim telom”. Iako ste se na neki način te teme dotakli u “Upotrebi čoveka” i u nekim svojim drugim delima, otkud želja za literarnom obradom novosadskih burdelja? Ili je možda sve burdelj? Kako kaže Sioran, nema razlike između crkve i burdelja – jecaj na sve strane.
– Prostitutke su me uvek privlačile.

One su suština ženskog principa?
– Srećan sam što sam kao mlad posećivao prostitutke i razgovarao sa njima. To je tada bilo zakonski dozvoljeno zanimanje. Nisi morao da se kriješ. Sa nekima od njih sam se i družio. Odlazio sam kod njih na razgovore i ostajao po pola dana, jer su one po danu imale vremena. Najzad, volele su da se druže sa mladim muškarcem koji sa njima normalno razgovara.

Koji ih tretira kao ljudska bića?
– Upravo tako. To su neverovatno nežna i inteligentna bića. One su shvatile da do svojih prava mogu da dođu jedino naplaćujući svoje usluge. Postoji i drugi način – brak, ali neću sada da ulazim u to.
Odnos prostitutke i muškarca je jedini odnos u kome žena nije gubitnik pod uslovom da čestito naplati svoje usluge. Njima taj osećaj daje neverovatnu snagu. One su autonomne ličnosti, ali istovremeno i očajnici. Odbacili su ih i porodica i društvo. Oduševljavale su me. I to sam morao da stavim na papir već u prvoj svojoj priči.

Pavle Ugrinov u “Egzistenciji” piše: “Za vreme ručka uglavnom pričamo o literaturi. ‘Samo podzemlje, samo podzemlje!’, ponavlja Tišma dok raspravljamo o temama naših novih romana”.
Da li i dalje ostajete pri svom stavu koji je Ugrinov naveo u ovoj svojoj knjizi: “‘Uveren sam da umetnost izvire iz samog podzemlja!’ ponavlja, želi da precizira (Tišma)”

– Mogu taj stav da potvrdim. Što da ne? Sve što nije podzemlje, što je dakle zvanični, nadzemni život, samo je fasada i nema vrednosti za literaturu.

Nikola Milošević vas je u “Jevanđelju skepticizma” definisao kao suštog skeptika. Nije li ta definicija preblaga? Čini se da ste vi više od skeptika, pa čak i suštog? Mizantrop možda? Jer, recimo, pišete leta 1949. u “Dnevniku”: “samo pišući mogu da doživim zadovoljstvo”.
– Pa jeste. Šta znači skeptik uopšte? Vrlo sam oprezan čovek, možda sam više to. Jednostavno nepoverljiv. Više je to nepoverenje nego skepticizam. Svakoga život uči nečem drugom. Mene je učio da budem nepoverljiv. Nikome ne verujem.

Gavra Tišma
“Bio je ekstrovertan, simpatičan čovek koga su svi voleli. Opet obrnuto od onoga što karakteriše jednog pisca.
Nije kod njega bilo nikakvih analiza, uputstava, a pogotovu ne ispovedanja. Recimo, zna se da svi muškarci vole da pričaju kako su bili u ratu ili vojsci. Nikada mi moj otac nije ni reč rekao niti o ratu niti o svom vojevanju. Iako je bio u Prvom svetskom ratu.
On je bio okrenut sadašnjosti i trenutnom životu. Voleo je da prima u kući goste i da se sa njima uz čašicu druži. Uopšte je voleo ljude i uživao u njihovom prisustvu.
On je, dakle, na mene više uticao kao negativan primer. Bio je sve ono što ja nisam želeo da postanem. Sve ono što je radio i čime se bavio, kako se ponašao jednostavno mi je bilo strano.”

Olga Miler
“Mati je bila ambicioznija od oca. Izučila je dva zanata trudeći se da i sama nešto zaradi. Izučila je rukavičarski zanat, a kasnije i zanat pravljenja midera i korseta. Po ceo dan je radila. Zahvaljujući njenoj ambicioznosti ja sam odlazio na časove jezika. Do kraja gimnazije sam naučio nemački, engleski i francuski. To znanje jezika mi je pomoglo da vrlo rano počnem da čitam strane pisce u originalu.”

Život, knjige i nagrade
Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. godine. U Novom Sadu je završio osnovnu i srednju školu. U Budimpešti je tokom Drugog svetskog rata studirao prvo ekonomiju, a potom francuski jezik i književnost. U Zagrebu upisao medicinu a Beogradu istoriju umetnosti. Najzad je diplomirao germanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Od 1945. do 1949. godine radio kao novinar u “Slobodnoj Vojvodini” i “Borbi”. U Maticu srpsku dolazi 1949. godine, prvo kao sekretar redakcije, a potom kao urednik gde je i radio sve do penzionisanja 1982. godine. Član redakcije Letopisa Matice srpske bio je od 1958. do 1979. godine, četiri godine glavni urednik.
Dopisni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti postaće 1979. godine, a redovni 1984. Prilikom spajanja VANU i SANU postaje redovni član SANU.

Dela su mu prevedena na sedamnaest jezika. Objavio je dve zbirke pesama: Naseljeni svet i Krčma, zbirke pripovedaka Krivice, Nasilje, Mrtvi ugao, Povratak Miru, Škola bezbožništva i Hiljadu i druga noć; romane Za crnom devojkom, Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka, Begunci, Kapo, Vere i zavere, Široka vrata i Koje volimo; knjigu putopisa Drugde, sabrane intervjue Šta sam govorio i Dnevnik.
Prevodio je sa mađarskog i nemačkog.

Nagrade: Brankova nagrada Sremskih Karlovaca, Oktobarska nagrada Novog Sada, Nolitova nagrada, NIN-ova nagrada za roman godine, nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, nagrada “Karolj Sirman”, Andrićeva nagrada, Nagrada oslobođenja Vojvodine, nagrada Željezare “Sisak”, nagrada Bažalikom za prevode sa mađarskog jezika i nagrada Društva književnika Vojvodine za životno delo. Dobitnik je austrijske državne nagrade za evropsku književnost i nagrade Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje.

Izvor: alexandria-press.com

---

---

 

SVAKA FRIZURA NOSI PORUKU…

UPOZNAJTE SELO DUGE KOSE: Ovde se žene šišaju jednom u životu

Zbog vlasi koje na glavama žena dosežu i do dva metra, ovo mesto ušlo je u Ginisovu knjigu rekorda

Čuvaju tradiciju… Žene su ovde prava atrakcija za turiste

Duga kosa dugo se smatrala simbolom ženstvenosti i elegancije, ali kod žena etničke grupe Jao iz sela Huangluo na jugozapadu Kine kosa predstavlja nešto više. Tamo je tradicija da žene nose što dužu kosu.

Zahvaljujući tome, selo se našlo i u Ginisovoj knjizi rekorda, pa je nazvano i Selo Duge Kose. Prosečna dužina vlasi je 1,7 metara, a najduža prelazi i preko 2,1 metar.

Ranije morale da kriju kosu

Kosa je oduvek igrala ulogu u životu Jao žena iz ovog mesta. Do pre nekoliko godina bilo je veoma važno da niko, osim muža i dece, ne sme da vidi žensku kosu. Zbog toga su žene tokom leta i jeseni išle na reku da je peru, a posle bi je prekrile maramom kako bi bila skrivena od tuđih pogleda.

Ranije je samo budući suprug mogao videti kosu Jao žene, i to se dešavalo isključivo na dan venčanja. Ipak, tradicija je napuštena 1987. godine, tako da danas devojke i žene kosu mogu slobodno da pokazuju čak i potpunim strancima.

Tokom života samo jednom mogu da je skrate, i to kad napune 16 godina, kada zapravo mogu da počnu sa traženjem mladića. Odsečena kosa čuva se i predaje mladoženji kao deo miraza.

Svaka frizura nosi poruku

Jao žene ističu kako im se kosa sastoji iz tri dela – prvi je deo koji se seče dok su mlade, drugi je kosa koja raste nakon toga, a treći su dlake koje otpadnu nakon svakodnevnog češljanja, koje se takođe čuvaju.

Način na koji se nosi tako duga kosa ima posebnu poruku, pa ako je vezana oko glave, znači da je žena udata, ali da nema decu. Ako je vezana ukrug sa punđom na vrhu, znači da je udata i da ima decu, a ako nosi maramu oko glave, u potrazi je za suprugom.

Izvor: kurir.rs

________________________________________________________________________________

OSTALI BEZ DAHA…

Saudijska Arabija: Sneg u pustinji, deca se grudvaju, kamile u šoku!

Ova pojava nije svetsko čudo, jer su meterolozi objasnili da je hladan vazduh iz Rusije išao jugozapadno ka ovoj zemlji, što je prouzrokovalo da ovo, uglavnom vrelo područje, nekoliko dana bude hladno i zavejano

Foto: YouTube

Stanovnici pustinje u Saudijskoj Arabiji, doživeli su krajnje, može se reći, prijatno iskustvo. Naime, oni su po prvi put u svom životu videli sneg.

Svi svetski mediji su preneli vest o tome kako je pao sneg u pustinji, a slike na kojima se vide peščane dine kako su zavejane u snegu, oduzimaju dah.

Beli sneg i tamnocrveni pesak, napravili su izuzetni kontrast i stvorili su predivnu sliku.

Ipak, ovo nije svetsko čudo, jer su meterolozi objasnili da je hladan vazduh iz Rusije išao jugozapadno ka Saudijskoj Arabiji, pa je prouzrokovao da ovo vrelo područje i njegovo stanovništvo, iskusi zimske čarolije.
I pored toga što su mnogi meštani zbog padavina bili primorani da napuste svoje šatore, bili su srećni zbog ove pojave.

– Ovo je poklon od Boga. Međutim, mi smo postali ograničeni zbog ovih vremenskih uslova. Kamile su iscrpljene i polegale su – rekli su meštani i dodali:

– Nakon snega će sve postati zeleno, pa smo srećni zbog toga – istakli su oni, ali su rekli da su kamile zbunjeno gledale u sneg i čudile se tom neobičnom događaju.

A deca, ko deca. S’obzirom da su po prvi put u životu mogli da se grudvaju, uživali su ovim zimskim čarolijama.

Izvor:novosti.rs (Telegraf.rs)

---

PRELETITE, PLIVAJTE, ULOVITE…

BELIZE: Preletite džunglu, plivajte sa ajkulama, ulovite večeru

Kada ljudi pomisle na tropski raj, misli im verovatno lutaju ka Bahamima, Havajima, Bora Bori, Mauricijusu ili Devičanskim ostrvima.

Ukoliko dobijete na lutriji ili jednostavno uštedite za putovanje života, možda treba da pogledajte malo južnije ka maloj zemlji zvanoj Belize…

Bogate tropske prašume, prelepa obala sa kristalno čistom vodom i puno avantura čeka putnike koji traže nešto malo drugačije od ekskluzivnih hotela i noćnih klubova u kojima se luduje do jutra. Ukoliko želite da istražite prirodu u njenom punom sjaju ili da se divite antičkim Majanskim ruševinama, ne tražite dalje – Belize je savršen izbor!

Belize je jedina centralno američka država gde je engleski zvanični jezik, što može biti još jedna prednost za njen obilazak. Granica mu je Karipsko more i ima najmanju gustinu naseljenosti stanovništva u ovom području. Ovde se preklapaju najrazličitije kulture koje boje ovu malu zemlju, kreirajući iskustvo kakvo nikada pre niste doživeli.

Foto: Profimedia

Lamanai
Ako ste mislili da se svi ostaci Majanske kulture nalaze u Meksiku, grešite. Belize je poznat po tome što ima neke od najčudesnijih Majanskih gradova, a Lamanai je mesto koje nikako ne smete zaobići ukoliko vas zanimaju antičke kulture. Nalazi se u „New River Lagoon“ i do njega možete stići brodićem – taksijem.

Ime Lamantai potiče iz jukatanskog Majanskog jezika i znači „potopljeni krokodil“, a velika je verovatnoća da ćete videti i uživo ovog gmizavca kako se sunča u plićaku. Na ovom mestu Maje su se najduže zadržale i razvile svoju jedinstvenu kulturu.

„Hol Chan“ morski rezervat
Ovaj rezervat napravljen je zbog brige o destruktivnosti prekomernog ribolova u ovom području. U ovom prelepom rezervatu možete roniti i videti zadivljujuće koralne sprudove i najrazličitije morske životinje poput peščanih ajkula, morskih kornjača, sunđera…

Rezervat je podeljen u četiri celine, od kojih je jedna posvećena samo ajkulama i ražama. One dolaze direktno do brodića očekujući ribu kojom ih vodiči često hrane. Takođe su navikle na kontakt sa roniocima i interakciju sa ljudima. Iako su prijateljski nastrojene, najbolje je da ih ne dodirujete, mada to može biti teško iskušenje dok plivaju svuda oko vas i češu se o vaše telo, pozivajući na dodir.

Foto: Profimedia

Zoo vrt
Ukoliko želite iz prve ruke da se upoznate sa životinjskim svetom Belizea, bez da naletite na njih u divljini, Belize Zoo je prava stvar za vas. Nije preterano veliki i pokazuje samo životinje koje se mogu naći u ovoj zemlji.

To je zbog toga što su većina ovih životinja siročad, spašene ili rehabilitovane posle povreda, pa je vrt nastao kao mesto gde će one moći bezbedno da žive.

Prvenstveno je bio dvorišni vrt, ali je vrlo brzo prerastao u dinamični edukacioni centar, gde posetioci imaju priliku da uče o divljim životinjama koje naseljavaju ovu lepu zemlju.

Foto: Profimedia

Zaronite u Plavu rupu
Ukoliko volite ronjenje sa bocom, istraživanje Plave rupe (Blue Hole) biće prava poslastica. Žak Kusto je učinio ovo mesto poznato kada ga je proglasio najboljim mestom za ronjenje u svetu, što je napravilo pravi bum u ronilačkom turizmu.
Plava rupa je skoro savršeni krug širok 304 metara i dubok preko 120 metara, prepun stalaktita i zanimljivih kamenih formacija. Za one koji nisu iskusni ronioci i preferiraju „snorkeling“, oko rupe se nalaze fascinantni koralni sprudovi za istraživanje.

Istražite pećinu Izgubljenog sveta
Poseta pećini Izgubljenog sveta, podrazumeva šetnju kroz džunglu i istraživanje zadivljujućih pećina, ceremonijalnih mesta antičkih Maja i upoznavanje sa njihovom 2000 godina starom grnčarijom, zidnim crtežima, relikvijama, i pravim skeletima ljudi koje su žrtvovali bogovima.

Pad u Crnu rupu
Ovo je samo za ekstremiste zavisne od adrenalina i svi sa slabijim srcem bi trebalo da preskoče ovu akciju. Radi se o skakanju u ponor bez dna… Iako rupa nije stvarno crna kako joj ime kaže, tako izgleda sa mesta sa koga skačete.
Kada skupite hrabrost i skočite u ambis prvih deset metara pruža pravi adrenalinski šok, dok ostalih 61 metar pada pruža pogled na predivne pejzaže, a zadnjih 30 metara spuštate se kroz prirodni baldahin od prašume. Strah od visine ostavite kod kuće pre nego što se upustite u ovu avanturu.
Video of Black Hole Drop Rappelling Adventure, Caves Branch, Belize

Istražite pećinske vodopade
Majka priroda se veoma potrudila kada je stvorila vodopade i retko ko može da prođe pored istih i da ostane ravnodušan. A ukoliko i vi volite da se divite bujici koja graciozno pada sa visina, onda je šetnja kroz pećinu punu vodopadima prava stvar za vas. Istražite prelepe kristale i krečnjačke formacije i šest različitih vodopada.

Čak možete da se bućnete u kristalno čistim vodopadskim bazenima.

Prespavajte u džungli
Zavisno od preferencija možete ići na šetnju kroz džunglu danju, iskusiti safari po mraku ili čak provesti par dana u džungli.
Lokalci će vas voditi kroz prašumu i naučiti vas sve što treba da znate o preživljavanju u divljini. Šatori nisu dozvoljeni, jer ćete naučiti kako da napravite sopstveno sklonište.

Možda će poneti malo hrane koju će podeliti sa vama, ali pokazaće vam kako da sami uhvatite i pripremite neku životinjku za jelo. Takođe će vam objasnite sve lekovite biljke koje se mogu naći u džungli, koje će vam možda i zatrebati posle dva puna dana i jedne noći u divljini, koliko traje ova tura.

Ukoliko vas ne privlači ideja da sami lovite večeru i gradite skloništa, zavalite se i uživajte u safariju na kome ćete videti majmune, veprove, i mnoge druge zanimljive životinje, a opet ćete noć provesti u udobnosti svoje hotelske sobe.

Letite kroz džunglu
Prašuma je fascinantna u svakom slučaju, ali zamislite kakav li je tek osećaj kada je sagledate u letu. Ukoliko se ne plašite visine zip lajning kroz džunglu biće baš po vašoj meri. Zip lajn nudi mogućnost da uz pomoć postavljene sajle preletite sa jedne strane prašume na drugu, sa posebnim panoramskim užitkom. Letite iznad prašumskog pokrova, zastajte od drveta do drveta i uživajte u punom sjaju prirode i vožnji koja podiže adrenalin do maksimuma.

Spustite se cevima kroz podvodne pećine
Iako niste vrsan ronilac, ipak postoji mogućnost da istražite neverovatne podvodne pećine Beliza. „Cave tubing“ je jedna od najvećih atrakcija ove zemlje i nešto što morate da probate ako se ikada nađete tamo. „Cave tubing“ podrazumeva plutanje po kilometrima dugačkim kanalima koje se prostiru podvodnim pećinama. Jednostavno sednete na gumu, samo sa lampom na glavi i uživate u izvanrednom pogledu.
Video of Belize – Cave Tubing

Foto: Profimedia

Popnite se na antičku znamenitost
Kada ste u Belizeu, ne samo da možete da se divite znamenitostima, nego možete da se i popnete na neke od njih. Za sve ljubitelje planinarenja, Ka’ana predstavlja pravu poslasticu. Karakol je najveće arheološko mesto gde su živele Maje u Belizeu, a penjanje na Ka’anu stavlja vas 43 metara iznad njega.

Sa te visine možete videti balsku dvoranu, rezervoare sa vodom i dvorišta koje je koristila ova antička civilizacija. Sagledane na ovaj način, ruševine vam više nikada neće izgledati isto. A i nema puno njih na koje možete da se pentrate, što je dodatno zadovoljstvo.

Kada putujete u ovu zemlju čudesa, bilo bi lepo da strahove od visine, dubine ili morskih životinja ostavite kod kuće, kako bi mogli u potpunosti da uživate u svim izvanrednim avanturama koje ova zemlja pruža. Ukoliko uspete, čeka vas neponovljivo iskustvo i uspomena koju ćete zauvek pamtiti. Ukoliko ne, pa uvek vam ostaju mirnije destinacije poput Bahama i Havaja.

K. Jaćović/Foto: Profimedia
Izvor:srbijadanas.com

---

JEDINI ŠKOLSKI MUZEJ…

ČUVA UDŽBENIKE OD PRE  90 GODINA

Muzej Osnovne škole Starina Novak u Beogradu jedini je te vrste u Srbiji gde posetioci na jednom mestu mogu da vide kako su izgledale đacke knjizice, udžbenici i diplome pre više od 90 godina.

Muzej je nastao 2012. nakon što je hol rekonstruisan povodom 90-te godišnjice od osnivanja škole.

„Ideja je starija, ali su se snage smogle tek kada je škola slavila 90 godina postojanja.

Zamisao je da to bude živa institucija, što znači da oni koji žele da vide postavku, mogu da to urade u bilo kom trenutku, bez formalnih obaveza, koje postoje u drugim muzejima“, rekao je Tanjugu direktor škole Vlada Vučinić.

Pri ulasku u školu, sedeći u drvenoj skamiji napravljenoj po ugledu na školske klupe iz Pedagoškog muzeja u Beogradu, posetioce dočekuju dežurni đaci.

„Dobili smo sve podatke i naručili repliku skamije koja se nalazi u holu, u prostoru za izlaganje. Ono što sada možemo da kažemo je da nemamo najstariju skamiju, ali imamo najmlađu na svetu, koja je živa i služi đacima. Ona ne služi nastavi u učionici, već dežurnim đačima da u njoj dočekuju one koji dolaze u školu“, ispričao je Vučinić.

Bivšim đacima ove ustanove, koji su donirali većinu izloženih eksponata, skamija vraća uspomene na vreme kada su ispod ploča za pisanje krili puškice i ljubavne poruke.

Školske vitrine čuvaju sećanje na đačke knjižice iz vremena predsednika nekadašnje SfRJ Josipa Broza Tita, trofeje i nagrade najuspešnijim učenicima, savijene korice bukvara iz perioda između dva svetska rata i pisaljke kojima su đaci beležili svoja prva slova.

Pored toga, stalnu izložbenu postavku čine i diplome iz 1957. i svedočanstva još iz vremena vlade Milana Nedića, koja pričaju istoriju ne samo škole već razvoja prosvetne ustanove uopšte.

„Osnovna škola ima misiju da održava kontinuitet jednog naroda i kulture, da prenosi kulturnu baštinu na sledeće pokoljenje, što je u srži definicije obrazovanja i vaspitanja“, objašnjava sagovornik Tanjuga.

Taj zadatak najbolje ispunjava analitička vaga iz 1914, koja ponosno stoji u staklenoj kultiji kao najstariji ekponat.
„To je vaga koja deli desethiljaditi deo grama. Ono što mi zovemo apotekarska vaga“, rekao je Vučinić i dodao da je taj eksponat kupljen kada je škola prvi put otvorila vrata učenicima 1922. godine.

Iste godine u školu je dospela i pisaća mašina, a „družinu starina“ ukrasili su đaci tridesetih godina prošlog veka kada su na času biologije izradili herbarijum, koji se još čuva.

Priču o razvoju obrazovanja u toj školi, na prvi pogled, prekida kolekcija fotografija lokalnih ulica od pre 100 godina, koja ima za cilj da podseti gledaoce da se istorija tog zavedenja ne može posmatrati nezavisno od istorije opštine Palilula.

Nedaleko od palilulskih ulica nalazi se fotografija spomenika srpskom junaku, po kome je škola dobila ime.
„OŠ Starina Novak nosi ime jednog nerasvetljenog srpskog junaka, usamljenog u mračnom 15. i 16. veku, o kome malo znamo osim iz narodnih pesama“, kaže Vučinić i dodaje da je fotografija uslikana u gradu Klužu u Rumuniji, gde se nalazi jedini spomenik Starini Novaku u svetu, visine oko 10 metara.

„Rumuni slave našeg junaka Starinu Novaka, oni ga tamo zovu Baba Novak i ispostavilo se da je on jedan školovani, pismeni vojskovođa koji je imao veliku važnost u rumunskoj istoriji. Oni ne osporavaju da je on bio Srbin, ali mi mu nismo dali toliko na važnosti kao Rumuni“, rekao je Vučinić.

Kako bi se đaci vaspitali u kulturi sećanja, muzej je ugostio izložbene postavke povodom proslave 100 godina od Prvog svetskog rata, godišnjice smrti Nikole Tesle, kao izložbu o dinastiji Obrenović.

„Veliki broj izložba je već postavljen, a oni koji u njima uživaju često nisu ni svesni da se nalaze u pravom muzeju. Oni posmatraju postavku u našoj školi, a recimo, Narodni muzej ne radi više od decenije. Kroz hol škole tada prođe 700, 800, a ponekad i 1.000 dece, roditelja i nastavnika“, istakao je Vučinić.

U 2015. godini, kako je rekao, muzej planira da bude domaćin izlozbe povodom obeležavanja 200 godina od Drugog srpskog ustanka.
Izvor:tanjug.rs

---

---

 

LAKU ZIMSKU NOĆ…

SA PRVIM SNEGOM BROJNE ŽIVOTINJE SPAS SU POTRAŽILE U HIBERNACIJI

Prvi sneg nas je sigurno podsetio na životinje koje u prirodi pokušavaju da prežive uprkos niskim tempetarurama i nedostatku hrane.

Bez brige, neke od njih su se u ovakvim uslovima sasvim dobro snašle. Spas su našle u dugom zimskom snu, u relativno toplom brlogu. Zahvaljujući evoluciji, one su davno naučile kako da prespavaju zimu.

Zajedničko im je da svoje aktivnosti svedu na minimum i rasporede prikupljene masne naslage. Njihovo telo troši manje energije, metabolizam se usporava, a srce kuca dva do tri puta u minuti umesto uobičajnih 120-170 otkucaja.

Oprezni meda

Iako se medvedi obično ubrajaju među okorele zimske spavače, oni zimu zapravo provode u stanju koje se naziva zimska letargija. Njihova temperatura tokom tog perioda iznosi 30 stepeni, a iz tog stanja vrlo lako mogu da se probude.
Kod medveda se za vreme zimskog sna amonijak ne izlučuje urinom. Jetra urin i ne sprovodi u bubrege, već direktno u krv. Tamo se on pretvara u pljuvačku, koju medved ponovo guta, da bi je bakterije u želucu ponovo razdvojile na amonijak i bikarbonat. Pritom najveći deo vlage iz njegovog daha ostane u krznu, pa je on odatle ponovo udiše. Dodatne potrebe za vodom zadovoljava iz rezervi masti. Medved u zimskom snu ne diše duboko, tako da ne može da izdahne mnogo ugljen-dioksida.

Mali sisariu snu

Zbog velike površine omotača u odnosu na telesnu zapreminu, mali sisari nemaju dovoljno masnih naslaga koji bi ih štitili od hladnoće. Zato je za sitne životinje zimski san jedina šansa za preživljavanje.
Veverice se tokom najhladnijih delova zime šćućure u jazbini i upadaju u duboko nesvesno stanje, ali se često bude u periodima poboljšanja vremena da bi nešto pojele. Slepi miševi provode duge periode u zimskom snu.

Telo puha skoro sasvim prestaje da funkcioniše. Zimu on prespava dubokim snom u šupljem drveću. Spava pet do šest meseci, a u planinskim uslovima i sedam. Za vreme zimskog sna živi usporeno zahvaljujući zalihama nagomilane masti, koju sakuplja bukvalno jedući svu raspoloživu hranu. Krajem jeseni, puhovi su toliko debeli da jedva hodaju. Zimski san provode sklupčani jedni uz druge u mekanom brlogu i to u većim grupama.

Podzemno skrovište

Jež tokom leta udvostruči svoju težinu stvarajući potkožne zalihe sala. Njegovo gnezdo nalazi se u zemlji i obloženo je starim lišćem, mahovinom i travom. Taj sloj debeo je do 50 centimetara, pa je temperatura gnezda veoma prijatna. Jež se u gnezdo zavlači početkom decembra.
Jazavac spava gotovo pet meseci, u rupi u zemlji dubokoj tri metra, koju oblaže suvim lišćem i travom.
Kad bi čovek spavao toliko dugo kao neke životinje, njegovi mišići bi gotovo potpuno atrofirali. Ne bi mogao da se uspravi, a kamoli da hoda i zbog te lenjosti se ne bi oporavio ni do sledeće zime. Srećom, životinje su zahvaljujući evoluciji sačuvale tajnu opstanka i tokom zime.

Spavaju i ribe

Zimskim snom spavaju i neke ribe koje se zavuku u mulj, kao i žabe koje prespavaju punih šest meseci. Za to vreme dišu preko kože, a sve ostale funkcije u telu su na minimumu. U ekstremno hladnim uslovima mogu se čak i zalediti, jer ih poput antifriza štiti posebna vrsta šećera u njihovoj krvi!

Ž. ŠTRBO
Izvor: zov.rs

_______________________________________________________________________________________