PRAVA ISTINA O BUREKU…

tamoiovde-logo
Verovatno ste i sami čuli priču, prežvakaniju od bureka samog, o tome da se burek može biti samo od mesa, a da su sve ostalo pite.

slikacitava

Foto: 金娜 Kim S / Flickr.com

Burek je sastavni deo gastronomske kulture Balkana. Iako se tradicionalno jede kao užina, uz obavezni jogurt, mlađa populacija neretko ga konzumira kao dobrodošlo sredstvo za utoljavanje gladi pri povratku iz izlaska.

Tad se obično nađe neko ko ima potrebu da obavesti druge da burek može biti samo od mesa, a da su sve ostalo pite.

Jednim delom, zagovornici takve teze su u pravu. Naime, u Bosni I Hercegovini burek je zaista naziv za jelo od vučenog testa punjenog mesom – mlevenim ili seckanim, najčešće spiralnog oblika.

Ostala jela, koja se prave na isti princip, a imaju različite nadeve, nazivaju se pitama, koje obično uz sebe imaju apoziciju u zavisnosti od vrste nadeva: sirnica, zeljanica, tikvenica, krumpiruša… Problem je, međutim, što takva podela važi samo u BiH.

Kako je burek osvojio Evropu

7673245475454f705a2dfe017566376_v4_big

Foto: Alpha / Flickr.com

Burek potiče iz Turske; štaviše, stariji je od Turske i veruje se da su to jelo pravili još Turci u svojoj pradomovini u srednjoj Aziji. Etimološki, povezan je s turskim korenom bur-, koji znači “savijati”. Upravo zato, u Turskoj i danas vlada najveća raznolikost u pogledu nadeva i oblika: od malih smotuljaka nazvanih sigara böreği (“cigara – burek”), polumesečastog çiğ börek (“sirovi burek”) prženog u ulju pa sve do uobičajenog su böreği (“vodeni burek”), koji je najsličniji onom koji se pravi na Balkanu – u obliku velikog kruga koji se reže na četvrtine.

Turci su svojim osvajanjima proširili burek širom Bliskog Istoka i Balkana pa su burek tako počeli da prave i arapski beduini, a preuzeli su ga i Jevreji Sefardi, koji su se u većem broju naselili u Otomanskom Carstvu nakon što su ih hrišćani proterali iz Španije.

Na zapad, burek je dospeo do zemalja Magreba (gde je poznat kao brik), a i do severne Italije. gde su ga i opet preneli Sefardi (tamo se naziva burriche i isključivo je punjen slatkim nadevom, poput marmelade od mandarina).

Na istoku je burek, zahvaljujući Tatarima, pokorio veliki deo bivšeg SSSR-a, dospevši tako posredno i u neke severnoevropske kuhinje (litvansku, poljsku). Na tom ogromnom području, burek se puni najrazličitijim nadevima – od uobičajenog mesa, sira, spanaća, sve do neobičnijih, poput kiselog kupusa, leblebije, tunjevine – a postoji i prazni burek.

Niš – mesto rođenja jugoslovenskog bureka

16432018915454f70738b7d960109998_v4_big

Foto: Alpha / Flickr.com

Na područje bivše Jugoslavije burek dolazi krajem 15. veka kad je u Nišu stvoren recept za „okrugli burek“.

Niš će se tako ovenčati titulom „pradomovine balkanskog bureka“, a od 2004. godine tamo se održava i manifestacija Buregdžijada, na kojoj je 2011. ispečen najmanji, ali i najveći burek na svetu: najmanji je ispečen u pivskom čepu, a najveći je imao površinu od 8 metara kvadratnih i bio težak 200 kg. Nažalost, organizatori nisu imali sredstava da plate put zvaničnicima Ginisove knjige rekorda, koji bi time potvrdili njihov uspeh.

 Krešimir Međeral – Sučević

Izvori: b92.net/Dnevnik.hr

________________________________________________________________________________

ČUDA ZASAVICE…

tamoiovde-logo
Sir od magarećeg mleka najskuplji na svetu, slanina od mangulice bez holesterola, povratak dabrova – samo su neke od vesti koje iz godine u godinu skreću pažnju na rezervat prirode u blizini Sremske Mitrovice

Zasavica

Sava je bliža, ali se bara Zasavica ipak napaja svežom vodom – iz Drine (Foto Milan Janković)

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je magareći sir koji se proizvodi u Zasavici, specijalnom rezervatu prirode, najskuplji na svetu.

Tako je „pule”, sir nazvan po magarećem mladuncu, čija cena je za kilogram hiljadu evra, zasenio mangulice i podolsko goveče, vidre i dabrove, ribu mrgudu i biljku mesoždera, pa i ljubičastu čaplju, koji su, takođe,iz godine u godinu, punili novinske stupce i mamili posetioce iz zemlje i sveta da dođu do bare Zasavice.

Bara Zasavica je zaštićena kao specijalni rezervat prirode 1977. godine radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću biljnog i životinjskog sveta. Poverena je na staranje „Pokretu gorana” iz Sremske Mitrovice.
Rezervat prirode ukupne površine 1.825 hektara, raširio se po teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić, pa ga danas rado svojataju i Sremci i Mačvani. Do njega se lako stiže zahvaljujući dobro raspoređenim putokazima, što je prava retkost na srpskim drumovima. Jedan od orijentira, koji se ugleda iz daljine, jeste visoka drvena kula – vizitorski centar koji predstavlja i centralno turističko mesto rezervata.

Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga prema kuli smeštena je mala farma, sa natpisom: „Stare rase – genetički resursi Srbije”. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa, podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metara, domaći brdski konj, balkanski magarac i buša.
Oni koji se popnu na 18 metara visok toranj imaju priliku da uživaju u predivnom pogledu na jedini nerazoran stepski pašnjak, najlepši deo toka reke Zasavice i izuzetno prijatan miris – ali ne miris reke, prirode, cveća – već miris šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, pod katancima, što je jedini diskretni znak negostoljubivosti u ovoj rajskoj oazi.

Roze čaplja
Posle pogleda iz ptičje perspektive, na raspolaganju je polusatna vožnja turističkim brodom „Umbra”.Rečni vodič je Mihajlo Stanković, saradnik i istraživač u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica”, čije priče su bajkovite.

– Od 25 vrsta riba koje su do sada registrovane, jedna se izdvaja, a to je mrguda (umbra krameri), zaštitni znak rezervata, po kojoj je i brod dobio ime. To je riba ne veća od 12 santimetara, takozvana dvodihalica, koja se, kad nivo vode počne da opada, ukopa u blato i diše atmosferski kiseonik. Kada nadođe voda, ona izlazi napolje i, jednostavno, ponovo se ponaša kao i svaka druga riba, koristi kiseonik iz vode. U Evropi je ona jedini predstavnik ove vrste, dok još dve žive u severnoj Americi – kaže Stanković.

– Do sada je evidentirano više od 600 vrsta biljaka, od kojih se izdvaja aldrovanda, koja se dve decenije u Srbiji vodila kao izumrla vrsta. Godine 2005. našao sam prve primerke ove biljke tu, u Zasavici. To je bilo jedno od najvećih iznenađenja, jer smo dokazali da vrsta nije nestala, i da je ovde njeno jedino dokazano stanište. Aldrovanda je biljka o kojoj se najčešće priča kao o biljki mesožderki, premda pripada retkoj grupi insektivornih biljaka, koja hvata sitne planktonske životinjice i tako sebi obezbeđuje hranu– objašnjava vodič i napominje da nam biljke daju signale kuda možemo da idemo, a kojeg terena da se klonimo.
– Leva i desna obala su obrasle jednom dominantnom biljkom, rogozom. To je biljka koja vas upozorava da je tu dubina mulja do tri metra – navodi poznavalac ove oblasti. – Za razliku od njega trska raste na već formiranom zemljištu. Međutim, interesantniji su lokvanji. Ako je bara obrasla samo belim, to je važno upozorenje da pazite kuda se krećete, jer on traži plitku vodu i veliki mulj. Žuti lokvanj traži duboku vodu.

– Kada su ptice u pitanju, do sada je zabeleženo oko 180 vrsta. Neke se teško mogu razaznati. Turisti u većini slučajeva za crne liske misle da su patke. Međutim, te ptice nisu patke, niti njihovi srodnici. One pripadaju barskim kokama. Kada su specifičnosti kod ptica u pitanju, 2007. godine su se na prostoru Zasavice pojavila dva primerka roza čaplji. Oko 200 godina, koliko se istražuju ptice u Srbiji, ovo je nezabeleženo. Kasnije smo ustanovili da je to naša evropska bela čaplja. Zimu je provela u Africi i hranila se istim onim račićima kojima se hrane flamingosi. Rezultat toga je crveno obojeno perje. Čim je prestala da se njima hrani,vratila joj se bela boja.

Najveća ptica u rezervatu je orao belorepan, vrsta koja dostiže raspon krila preko 2,5 metara. Posebna zanimljivost Zasavice jeste jedna mala ptičica, ritska senica, i način na koji pravi gnezdo. Kompletno gnezdo gradi mužjak. Kada završi, ženka dođe da ga vidi i ako joj se ne svidi, ona kljunom pregrize nit koja drži gnezdo, a on, mužjak, primoran je da počne sve iznova. Jedan mužjak u vreme gnežđenja opslužuje do pet ženki.

Biber crep ili dabar
Od ostalih vrsta zanimljivo je spomenuti da na Zasavici živi vidra, a od 2004. godine ovde je vraćena jedna nestala vrsta. Evropski dabar. Iz Bavarske je doneto 35 primeraka. Danas ima oko trinaest porodica. Svi su čipovani, tako da se preko satelita prati njihovo kretanje. Dabar je noćna životinja i ne može se videti preko dana, ali njegovo prisustvo se prati na osnovu oborenih stabala, humki i onoga po čemu ga svi znamo – jedan je od najvećih graditelja u prirodi, pravi brane.
Inače, postoji direktna veza između biber crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra, čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber crep“!

Nastavak priče sledi, gde drugde nego u kafanici, u „Bircuzu kod dabra” uz čašicu likera od magarećeg mleka.
– Rezervat je najveći čuvar starih rasa u Srbiji, tako da se i u našem restoranu služi paprikaš od mangulice, kao i od podolskog govečeta, proizvodi od magarećeg mleka i mesa, kaže upravnik – direktor rezervata, pravnik Slobodan Simić, koji se danas više razume u ptice, zmije, leptirove, ribe nego u pravo. Simić ne krije da je početak bio težak. Nerazumevanje, besparica. Pobedio je entuzijazam, timski rad i vera u viziju.

Danas mnogi primećuju da upravniku rezervata sve polazi za rukom. Prvo je počeo uzgoj mangulica, čije meso i slanina nemaju štetnog holesterola, i sada prodaje meso, kobasice i kulen tri-četiri puta skuplje nego što je isti proizvod od tovljenih svinja. U saradnji sa stručnjacima proizveo je kremu za lice i sapun od mleka magarice. Rezervat je najveća farma muznih magarica u jugoistočnoj Evropi.

– Shvatio sam vrednost ovih životinja kada sam u Italiji, Holandiji i Francuskoj video da su sačuvali 14 rasa, da od magarećeg mleka prave pomade za lice i sapun za ruke, da Belgijanci od magarećeg mleka prave liker. Onda sam se setio priča da se, ovde u Sremu, mlekom od magarice lečio magareći kašalj, da su deca prezdravljala – objašnjava Simić i dodaje:
– Napravili smo sir od magarećeg mleka. Jedan kilogram košta 1.000 evra. Cena deluje papreno, ali za jedan kilogram polutvrdog sira treba 25 litara mleka, a to je količina koja se od jedne magarice namuze za pola godine.

Od jedne dnevne muže na Zasavici dobiju se tri-četiri litra mleka – objašnjava upravnik. Trenutno na farmi ima oko 130 magarica.

Međutim, nije samo količina mleka ta koja diktira cenu. Najveća vrednost „belog mrsa” sa Zasavice u Americi, jer se, kako neki pišu, „našao na jelovniku jednog restorana u Las Vegasu, gde se može poručiti po ceni od 3.720 evra za parče čija se gramaža ne precizira”. Tajna je u recepturi.

– Magareće mleko nema kazeina, pa se zbog toga ne može zgrušavati ili se zgrušava na takav način da bude tvrd kao kamen kad je to običan postupak. U svetu ima na hiljade vrsta sireva, ali nisu uspeli da proizvedu sir od magarećeg mleka. Zbog toga je sir iz „Zasavice” u centru interesovanja svetskih proizvođača sira – likuje Simić dodajući da je visoka cena sira dala željeni efekat. Priča o magarećem mleku, i magarcima uopšte, podigla je interesovanje za držanje magaraca i digla im cenu na tržištu.

Krajnji cilj zaposlenih u rezervatu jeste da od svih aktivnosti – turizma, farme životinja, sopstvene proizvodnje – podmire osnovne potrebe zaposlenih, troškove za održavanje ovakvog poseda, a sredstvima prikupljenim međunarodnim i domaćim projektima da se dalje razvijaju.

Specijalni rezervat prirode „Zasavica” je primer kako se domaćinskim gazdovanjem i korišćenjem prirodnih mogućnosti može unaprediti život u zaštićenim dobrima, apoljoprivredna proizvodnja biti unosan posao.
Slavica Berić
Izvor:politika.rs (objavljeno: 25.08.2014.)


DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

 


DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

 

_________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NE PODGREVAJTE…

tamoiovde-logoŽelite li izbeći trovanje, ove namirnice  ne podgrevajte

Nutricionisti ističu kako većina namirnica sadrži supstance koje postaju štetne ako ih podgrevate. Te namirnice, naime, postaju otrovne. Donosimo spisak namirnica koje su najopasnije nakon što ih podgrejete.

kuhanje

Foto: Nicole Abalde/Flickr

Spanać, cvekla i celer sadrže nitrate koji pod uticajem mikroorganizama i grejanja razvijaju spojeve koji su štetni i kancoregeni.

Spanać je najriskantniji u ovoj grupi namirnica i zato ga uvek treba jesti sveže pripremljenog.

Gljive zbog proteina koje sadrže, lako menjaju nutricionističku vrednost i postaju štetne. Preporučljivo ih je zagrejati na temperaturi ne većoj od 70 stepeni.

Krompir takođe spada u grupu otrovnih namirnica nakon podgrijavanja. Gubi nutritivna svojstva, a nedavna istraživanja su pokazala kako je najzdraviji krompir kuvan, ali ohlađen. Naime, kada se ohladi, krompiru povećava udeo rezistentnog skroba koji ima probiotski učinak.

Kada se podgreva meso ono postaje nešto što naše telo ne prepoznaje jer dolazi do promena u sastavu proteina. To se događa kada se proteini dugo zagrevaju na visokim temperaturama, pa se menja njihova struktura, postaje neprobavljivo, a time i toksično.

Visoko su rizične i namirnice koje se prioizvode na niskim temperaturama, poput piletine i dimljene ribe (losos i bakalar), sirove ili blago prokuvane školjke, mlečni proizvodi, sirevi i jaja.

Namirnice koje se mogu podgrevati su celovite žitarice jer njihov sastav ostaje relativno nepromenjen.

To su pirinač, proso, ječam i zob.

Variva i supe takođe možete podgrevati, prethodno izvadite meso i povrće te ih ostavite u toploj vodi.

Izvor:samopismo.net

______________________________________________________________________________________________

 

TREBA ZNATI GRANICE SVOG TELA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Rakijica pre jela, a šetnja posle?
Mnogo je onih koji posle jake hrane, vole da popiju i čašicu rakije ili neko slično alkoholno piće, uvereni da će tako bolje svariti jelo. Da li alkohol zaista pomaže u varenju masne hrane? Za lekare, odgovor je jasan.

0,,16464807_303,00Masno pečenje je ukusno, nema govora – jer mast je „nosilac“ ukusa. Ali, ubrzo posle jela „oglasi“ se želudac.

Preteško, šta da radim? Ako je recimo to masno pečenje bio giros, već vas čeka rakijica na stolu – tradicionalni uzo koji su pravi od anisa. Ne samo na Balkanu postoji običaj da se rakija pije kao lek. Navodno pomaže i pri varenju. Ako i postoji neki pozitivan efekat konzumiranja žestokog pića posle jake i masne hrane, onda je to placebo efekat, a naučne studije ukazuju da alkohol posle jela može čak da deluje suprotno – i uspori varenje.

Fondu od sira za naučne svrhe
Švajcarski naučnici su 2010. sproveli jedno istraživanje i 20 zdravih odraslih osoba „pozvali“ na ukusni Fondu od sira. Mlečni proizvod sa 32 odsto masti pravi je izazov za varenje. Deo učesnika je tokom eksperimenta, dakle za vreme jela, pio crni čaj, drugi su dobili po pola flaše vina (300 ml). Pored toga, neki od učesnika su posle večere dobili po čašicu rakije, drugi su dobili vodu.

0,,15667536_401,00Rezultat ovog eksperimenta bio je sledeći: što više alkohola, tim gore varenje. Već vino je usporilo rad digestivnih organa, a ako je na kraju popijena i čašica rakije – još gore.
„Želudac je u stvari veliki mišić koji kontinuirano pumpa hranu u pravcu creva“, kaže Kristijan Princ direktor Gastroenterološke klinike Helios u Vupertalu. Verovatno alkohol blokira nerve koji želucu daju impulse za pumpanje. „Ja sam veliki neprijatelj rakije posle jela“, kaže Princ. I uopšte ne vidim nikakvo pozitivno delovanje žestokih pića po zdravlje“.

0,,4119268_4,00

Flaše Portugalskog specijaliteta – Porto

Pravi aperitiv može da pomogne
Specijalista za „stomak“ ipak ne želi da demonizuje alkoholna pića. Međutim, važno je popiti pravo piće, i to u umerenim količinama i u pravo vreme. „Najbolje je pre večere popiti šeri (nešto između likera i vina)“, kaže Princ. Alternativno su za probleme sa varenjem, kao aperitivi takođe dobri porto (desertno vino), pivo ili neke vrste penušavog vina.“

Gorke supstance sadržane u napicima stimulišu specijalne ćelije želudačne sluznice, kako bi oslobodile kiselinu. To može da pojednostavi prvu fazu varenja hrane. Taj efekat nema nikakve veze sa alkoholom. Espreso, u smislu gorkih materija, u principu ima isti efekat, kaže Princ. „Međutim, zbog svog intenziteta, espreso može da nam pokvari ukus hrane“.
Oni koji se odluče za aperitiv, najbolje je da ga uzmu pola sata pre jela – kao što je to uobičajeno u Francuskoj. „Posle pola sata možete u potpunosti da uživate u ukusu hrane“, kaže Princ.

Šetnja – najbolje sredstvo za varenje
Čaša vina uz jelo može da bude dobra – ali samo da izazove ili podstakne poseban ukus jela. Sa medicinske tačke gledišta, Princ u ovom trenutku ne vidi još neke prednosti za varenje. On čak izričito kaže da uz jelo ne bi trebalo piti pića na bazi kvasca, piva koja se često služe u Bavarskoj uz svinjsko pečenje. „Kvasac dovodi do akumulacije vazduha u želucu i dodatno ga nadima. To dovodi do još jačeg osećaja napetosti,“ kaže on.

0,,17168103_401,00

Najbolje je posle jela otići u laganu šetnju

Pored toga, svako treba da zna granice svog tela. Prema Princu, zdrava jetra može da toleriše, i to samo povremeno: kod žena do 30 grama alkohola, kod muškaraca maksimum 50 grama. Za poređenje: pivo (330 ml) sadrži 13 grama alkohola, vino (200 ml) 16 grama, šeri (100 ml) takođe 16 grama i viski (20 ml) 7 grama. „Flaša vina je definitivno previše“, kaže Princ.

Ako posle jela zaista želite da pomognete svom želucu i crevima, trebalo bi da odete u opuštenu šetnju. Naime, na osnovu jednog drugog istraživanja o uticaju rakije kao digestiva, došlo se do zaključka da je ležerna šetnja posle večere najbolji način da se što brže isprazni stomak. „Pokreti trbušnog zida verovatno imaju direktan uticaj na ćelije koje su zadužene za pumpanje želuca“, kaže Princ.

Zaključak: Klonite se digestiva: više štete nego koristi. Ko želi da se izbori sa osećajem sitosti, umesto da popije rakiju, trebalo bi da ode u kraću šetnju. Takođe, pre jela može da pomogne šeri – ali ne zbog alkohola, već zbog posebnih gorkih supstanci.

Autor Dijana Roščić

Izvor:dw.de

___________________________________________________________________________________________

RAJ U SRCU VENETA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

BORGOLUCE

Između Venecije i Dolomita, nedaleko od gradića Treviso u samom srcu regije Veneto prostiru se 1200 hektara zelene površine, među kojima šume, proplanci i obradive površine pretvorane u mali raj na velikoj zemlji

Borgoluce-1_620x0Borgoluce

Imanje porodice Collalto čije gospodarstvo datira još iz 1200 godine danas jeste poznata farma, vinarija i agroturizam Borgoluce. Bogata zemlja dinastije Collalto nekada se prostirala na površini od 9000 hektara, od čega 5000 ha u Moraviji, nekadašnjoj Čehoslovačkoj.

Danas, poslednja generacija ove dinastije tj. princeza Trinidad di Collalto i njene dve ćerke grofice Ninni i Caterina Di Collalto sa svojim porodicama vode i održavaju imanje čija lepota prirode i ambijenta prizivaju turiste iz celog sveta.

Samo ime borgo (utvrđenje) i luce (svetlost), kao spoj ruralnog i aristokratskog već dosta govori o samom mestu. Ako bi krenuli od poljoprivrednih aktivnosti, dovoljno je reći da na pašnjacima Borgluce svakodnevno pase više stotina životinja, od kojih neke od najpoznatijih rasa goveda i konja.

Borgoluce-3Farma životinja na ovom imanju jedna je od ređih farmi u Italiji koje poštuju sve standarde održivog i bio razvoja. Pored proizvodnje mesa i vrhunskih sireva, proizvodnja biogasa jedna je od ključnih aktivnosti.

Pored toga, Borgoluce je jedan od poznatijih proizvođača vina od kojih su najpoznatija imena Proseco Rive di Collalto, Proseco Extra Dry, Brut, Lampo, Pinot Grigio, Merlot i druge vrste. Borgoluce se može takođe pohvaliti i specijalizovanom proizvodnjom belog kukuruznog brašna.

Kad je reč o turizmu, na različitim lokacijama nalaze se dve ogrome kuće (Casa Sfondo i Casa Lentiner), koje su na raspolaganju sa svojim luksuznim apartmanima i sobama, a čiji stil gradnje jeste tipična arhitektura Paladijana (Andrea Palladio, napoznatiji arhitekta u vreme Republike Venecije).

Nedaleko od agriturizma nalazi se i biološki bazen ili bolje rečeno malo veštačko jezero, koje baca pogled na porodični zamak San Salvatore. A ako bi se krenulo nekom od ruta kroz šumu, može se stići do restorana “Osteria Borgoluce”, čiji su specijaliteti isključivo domaće proizvodnje ili do muzeja “Casa Roccagelsa”gde se može na trenutak osetiti život sa početka prošlog veka.

Borgoluce-4Borgoluce-2U muzeju je izloženo i porodično stablo Collalto, a poslednju generaciju čine pet sestara.

Kao turista, osim odmora i izvrsne hrane, u ponudi su još biciklističke ture ili jahanje konja. A ako se ovo mesto uvuče toliko pod kožu nekom od turista, suveniri i gastronomoski proizvodi se mogu pronaći u malom butiku Borgoluce.

U svakom slučaju, ovaj mali zeleni raj jedan je od retkih primera u kojem su tradicija i ljubav prema zemlji jači od svega, a njegova lepota prevazilazi svaku granicu realnog.

 Tatjana Đorđević / Novosti Online | novosti.test.mainstream.rs/

__________________________________________________________________________________

Ne može se lepota ova, tek rečima dočarati. Uživajte Ovde.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


__________________________________________________________________________________

Izvor fotografija:borgoluce.it

Priredio: Bora*S

BAČIJE KOJIH VIŠE NEMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Možda još samo u pesmi, ali na padinama Dubašnice i Vojale, nadomak borskog sela Zlot, nema više “100 ovaca- 300 jaganjaca“.

Naslovna-_5665-300x199 “Spala knjiga na tri slova“. Verovatno jedinu ovogodišnju Bačiju, zajedničko čuvanje seoskih ovaca, drže tri vremešna “čobančeta“: Vladimir i Ruža Nedeljković, sa po oko 70 godina, i vižljasta i krhka Miroslava Barzilović, koja je zakoračila u devetu deceniju.

DSC_5427-150x150Vreme kada je najveće selo “grada bakra“ imalo na hiljade ovaca i Bačije diljem Dubašnice, na istočnom delu Kučaja, na površini od skoro 100 kvadratnih kilometara, može se videti još samo na “Susretima sela“, gde se evociraju uspomene i baštini vlaška tradicija i kultura.

Ruza-Nedeljkovic-5413-212x300

Ruža Nedeljković

– Dolazi novo vreme, deca se dala na škole, a mi stari posustajeno. Pitanje je samo vremena kada više niko neće imati ovce da čuva, pa ni na ovaj način-kaže Ruža, čiji svakodnevni posao je da od tri dnevne muže mleko pretvori u kvalitetan i punomastan ovčiji sir, nadaleko čuven po kvalitetu.

 Vladimir, zvani Krajan, se ovim poslom bavi otkad je otišao u penziju, koju je stekao u “Srbija šumama“.  Tek što je doterao ovce sa prepodnevne paše, umoran i žedan , ali ga “ne drži mesto“. Skakuće i obleće oko nas i nutka nas onim što se na Bačiji zateklo. Dosadilo mu, valjda, samovanje sa ovcama, pa mu omilelo društvo.

– Tu, polovinom maja smo se okupili svi čije su ovce i izmerili čije daju koliko mleka. Pošteno i saglasno. Sada prvi sir, koliko mu pripada, uzima gazda čije su ovce na merenju dale najviše mleka, pa tako do poslednjeg, sa najmanje mleka. Svi dobiju svoj deo i sve se lepo složi- širi ruke Krajan iz Zlota i dodaje– Ma, zapričasmo se, a ja vas ne pitah hoćete li da prezalogajite? Ima svega, dao Bog, ima rakije, piva… Hoćete hladnu surutku, lekovita je, leči sve?

Miroslava-Barzilovic-5400-211x300

Miroslava Barzilović

Iako najstarija, Miroslava, koja je Nedeljkovićima “rod po trećem kolenu“, neumorno, metlom sačinjenom od vitkog obližnjeg pruća, vešto i temeljito mete obor za ovce. Kaže, nikada je niko nije “turio u novine“.

– Deco, nije mi ovaj posao težak, teže je po ceo dan čobanovati na suncu, po šumama, brdima i dolinama. Ovce su neumorne, samo negde jurcaju, a čobanin treba dobro da ih nahrani kako bi dale dosta mleka, zbog koga sav ovaj posao i radimouverava nas baka Miroslava, koja je, kaže, ceo život provela sa stokom i na poljoprivredi.

Spuštamo se niz planinu, za nama ostaje Bačija i blejanje ovaca. Možda od čistog vazdu i prelepe netaknute prirode, tek, tu negde, maštom stvorena, priviđa nam se i Muma paduri-šumska majka, u vlaškoj mitologiji najveća svetica i zaštitnica žena, a zašto ne i sve ređih čobana. Uskoro će i o Bačija ostati samo mit.

Izvor:bor-sve.net


DSC_5589-150x150 DSC_5618-150x150DSC_5654-150x150Naslovna-_5665-150x150DSC_5673-150x150



DSC_5421-300x199DNEVNA PAŠA-LITAR MLEKA

Ovogodišnja Bačija broji 85 ovaca, iz 7-8 zlotskih domaćinstava. Čobani dobijaju za čuvarinu po oko 30 evra po ovci, za celu sezonu , koja traje od maja do kraja septembra, pa se lako može izračunati čobanska plata. Skromno za celodnevni naporan posao, i skromnih 60-70 litara mleka dnevno. Domaćini napominju da su 15-tak ovaca “jalovice“ i da ne daju mleko, što, pak, znači da se po ovci dobije oko litar mleka dnevno.

DSC_5578-300x215“PLES S VUKOVIMA“

 Ima i vukova, ali i oni su proredili. Tu i tamo napadnu ovce, ili se tek pojave, koliko da se priča o njima prenese.

– Tu, pre koju godinu dva vuka su se ustremila na jednu moju ovcu. Hoće na moje oči da je odvuku. Šta sam drugo mogao, vrisnem, dignem galamu, i oni utekoše. Ne vole oni da se sretnu s nama, kako ni mi s njima-tu su negde, prate, vrebaju, ali beže od velike larme koju mi stvaramo-kaže Vladimir.

PAZI ŠTA PITAŠ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

PITALICA

KRALJ: Zasmej me, ludo!

LUDA: Sire,vaš prvi ministar je budala, vaš drugi ministar je idiot, vaš treći ministar je kreten, vaš četvrti ministar…

KRALJ: (Silno razdragan): Dosta, ludo, dosta, i koji je odgovor?

LUDA: Odgovor je Sire: Vi ste kralj budala.

 

Žak Prever

 

DEDA ILIJA ČUVA STADO I GRANICU…

tamoiovde-logo

Deda Ilija Petrović (82), jedini čobanin na Kadibogazu, na Staroj planini

Brdo Kadibogaz na srpsko-bugarskoj granici, u dubini Stare planine, nekada je sa okolinom napasalo 50.000 brava, danas se na ovim prostorima na prste ruke može izbrojati po koji čobanin sa po nekoliko ovaca, ne računajući ostarelog Iliju Petrovića (82).

On je odavno u penziji i ne rastaje se od svog nevelikog blaga, trenutno čuva 23 ovce, i tako će, veli, ostati do kraja života.

 -Radio sam u Građevinskom preduzeću „Mile Julin“ u Knjaževcu. Kada se rasformiralo otišao sam u selo Krivelj kod Bora, gde sam šest godina držao tišljersku radionicu. Rudnički kop je proširivan, tako da je i zgrada sa radionicom morala da se ukloni. Pričekalo se i otišao sam u penziju. Imam 10,11 hiljada. Malo, ali mora da se živi. Naučio sam da se mučim.

Ovde je narod siromašan. Kada sam bio u firmi svakodnevno sam putovao 14 kilometara do Minićeva i nazad. I zimi i leti. A u planini ume da naveje i do metar, dva. Bog zna kako sam sve izdržao-govori starina ne ispuštajući iz ruku tranzistor na kome „grme“ najnovije vesti.

 Ilija nije običan čobanin. On godinama sarađuje sa graničarima i policijom.  Imao je i drugara preko brda. Pokatkad su udruživali stada, al on je pre dve godine umro. Nestalo je i njegovo stado. Danas samo Ilija čobaniše napasajući svoje „belke“ sve do same granice. Ne da im da pređu liniju.

 -To nikako. Zna se šta je i čije je i tako će ostati.  Sam sam u planini. Sin i ćerka su u Beogradu. Imam i unuke. Dođu ponekad, obiđu me, pitaju kako mi je, hoću li da se pod stare dane skrasim u centar sela ili u Minićevo.

Ne, ovde je najlepše. Muzem ovce i pravim najbolji sir. Imam mesa i brašna, donesu mi sa granice pivo i vino, ispekao sam i najbolju rakiju na Staroj planini. Čista šljiva-veli Ilija pozivajući namernike da ga posete u njegovoj pojati, oronuloj kući sa okućnicom i velikim dvorištem.

 Spremio je Ilija drva za zimu. Za ovce je dovoljno sena. Pre neku godinu graničari su doveli struju i do njegove pojate. Nabavio je i televizor.

 -Meni je ovo Amerika  i Egleska. Kod svoje sam kuće. U planini sam odrastao, počeo sam kao čobanče, tako ću i da završim. Voleo bih da oživi Kadibogaz i Novo Korito.

Ne verujem da će se deca iz Beograda ili Zaječara i Bora  skoro vraćati u reon Zaglavka i Budžaka.

 Sirotinja je i Bogu teška-reče Ilija i sakupi pune ruke oraha za goste koje je, pri kraju razgovora podno Kadibogaza, dugo, dugo molio da odu do njegove pojate i okrepe se, jer „ima svega i svačega“.

 Srndać za nagradu

Od graničara saznajemo da je Ilija njihova desna ruka. Ni ptica ne može da prođe, a da on ne primeti. Bilo ko da prođe bilo kojim puteljkom i stazom on vidi i odmah dojavi. Nikad nije tražio neku nadoknadu. Za nagradu  svake godine dobije srndaća od Lovačkog društva.

Takav je dogovor.

Autor: B. F.

______________________________________________________________________