VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Foto ilustracija: Bora*S
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
Nekada veoma popularna knjiga- zbirka zabeleženih iskrenih dečjih misli koje u svakom čitacu izazovu istovremeno i unutrašnju tugu i osmeh na licu…
Bora*S
Foto ilustracija Bora*S
Olovka piše srcem
Radeći na statističkoj obradi podataka jednog teksta za merenje dečje inteligencije u Istitutu a psohologiju, listajući protokole, naišli smo na čitavo blago dečjih odgovora.
Ispitivanjem je bilo obuhvaćeno oko 2000 devojčica i dečaka iz Srbije uzrasta od 4 do 14 godina.
Prilikom odabiranja nije nas interesovalo da li si to odgovori samo mudri ili samo smešni, niti da li dobijaju poene u testu – mi smo, jednostavno, želeli da sačuvamo tu izvornost ito bogatstvo.
Tako odabrani odgovori, uz naznačen pol i uzrast deteta, objavnjivani su tokom 1967. i 1968. godine u listu „Svest“.
Nekoliko godina kasnije, praveći od tih odgovora celine, trudili smo se da u što većoj meri očuvamo autentičnost. Neke od tih celina nastale su od više dečjih odbovora na jedno pitanje., dok je za druge korišćen namo jedan odgovor.
Knjiga koja je tako izašla doživela je deset izdanja.
U XI, XII i XIII izdanje uvrstili smo one odgovore koji ranije nisu korišćeni kako bi smo još bolje ilustrovali dečje shvatanje sveta.
Zahvaljujemo Institutu za psihologiju u Beogradu, koji nam je omogućio da koristimo ovaj materijal, a posebno Ivanu Iviću, bez čije pomoći ove knjige ne bi ni bilo.
Vanja Rupnik Rašić
Budimir Nešić
IZNENAĐENJE
kad se iznenada iznenadiš i samo vikneš joj
kad oćeš da sedneš na stolicu
a neko ti izvuče
kad oćeš da jedeš kolače
a ono ih pojeli razni u kući
kad ti neko podmetne nogu
a ti slomiš ruku
kad nekog potegneš kamenom
a on kukavica pa pušti krv
kad nađeš iznenađenje kao rupa
pa upadneš
kad nekog udariš po uvetu
da te ne čuje što si ga udario
kad dođu gosti pa neće da idu
najviše se iznenadiš.
Iz knjige Olovka piše srcem
KRAVA
krava je za pašnjak
na pašnjaku ona pase
pa onda žvaće
žvakaću travu
krava je jedna domaća životinja od mesa
rodi se na selu od teleta
muze mleko
daje kajmak i sir
a posle opet pravi tele
ima razne krave
tako ima jedna krava
što uvek dođe kad imamo goste
da traži nešto od mame
krava je jedna što pravi sir
jedna što jede i kad spava
ona nam daje rogove
ona nije dobra jer se ne jaši
krava je ženski vo
krava je domaća životinja
sa repom za muve
krava je mnogo lepa stvar
zato što ima lepo telence
iz nje se sipa mleko
za sir i doručak
to je jedna
što stalno viče MUU
a ti je ništa ne razimeš
krava je najveća stoka
u naše selo.
Iz knjige Olovka piše srcem
Predgovor
Ako hoćete izveštaj sa lica mesta o tome zbog čega i kako nastaje MIŠLJENJE, obratite se maloj deci, jedinim živim i autentičnim svedocima onoga dramatičnog trenutak kada još nerazvijena čula i svest prvi put sreću i upoznaju deo po deo velikog sveta i prvi put mogu sama sebe da identifikuju.
Govor i simboli kojima se odrasli služe i komuniciraju zaboravili su lepo i uzbudljivo detinjstvo reči. Izgubljeni raj ličnog upoznavanja i imenovanja, konkretnog, čulnog, životnog povoda za misao i reč – ti slikoviti predeli pripadaju dalekim i davnim danima ranog detinjstva.
Bez iskustva, bez pamćenja i znanja, prvi put ovde, deca pipaju očima, ušima, svim čulima, i tim neposrednim i burnim doživljajima daju svoja, autentična imena, vrednosti i karakteristike.
Prvi susret i dodir, prvo iskustvo, prvi pokušaj imenovanja, odgonetanja i razumevanja. Ta jedna mala reč, to jedno, subjektivno i delimično tumačenje – tu je sve bogatstvo sveta i naših doživljaja.
Samo još na početku otkrivanja i sazrevanja naši doživljaji imaju temerature, toliko srećne proizvoljnosti, tu neograničenu raznovrsnost. Samo tih nekoliko prvih godina, dok još saznajemo i učimo sami, bez učitelja, škola i standarda.
Samo mladi i gladni radosti i začuđeni mogu toliko da vide i dožive. I niko sem njih ne zna toliko različitih imena za jednu stvar ili pojavu. Bogatstvo tih doživljaja i imena ove male neznalice u sprezi uvek novih i drukčijih konkretnih okolnosti. Sve je za njih novo i sa novim imenom, ako se javi u novim okolnostima i novoj funkciji.
Oni najpre ne znaju ništa a zatim dugo putuju, lutaju i otkrivaju dok ne saznaju „sve“.
I tu se završava najlepša čovekova avantura, posle svega nekoliko godina spontanog i nekoristoljubivog života bez smisla i cilja.
Udaljimo se od detinjstva a ne približimo cilju. Cilja nema, cilja života, ne sam život, i mi se nostalgično počinjemo vraćati dobu kada smo bili najbliže životu i sebi. Sva umetnost je, čini mi se, pokušaj da se život ponovo doživi ali na onaj način, onim čulima i glađu, onako bogato, slobodno i nevino. Biti detinjast i neozbiljan, jer je sve drugo manje ozbiljno i mudro.
Tu se i dodiruju poezija i ova orginalna i poučna knjiga. I biće malo i pogrešno ako se ovi dragoceni dokumeti budu registrovali samo kao cake ili štosovi.
Ne, ovo je knjiga za razmišljanje i otkrića.
Dušan Radović
Iz knjige
VERNOST
to je kad se neko voli
pa se piše sa pismima
vernost je koliko vredimo
ja nisam veran
to je kad ti tata nešto kaže
a ti mu ne veruješ
pa te on povuće za nos
i onda sve veruješ
vernost je
što se majmun vere
vernost je
veliki nos
kada sam ja uverena
u svoju drugaricu
kada nešto uverimo
u knjižicu đačku
vernost je kad se
veri devojka
BEGUNAC
begunac je neko veliko i krivo drvo
begunac je jedan što ima brkove
begunac je jedan što vata žabe
to sam ja što sam krao jagode
pa sam posle bio begunac
begunac je ovca ili ovan
kad mu se tako nadene ime
kako se poznaje begunac
ako ideš napred
i sve brzo ideš
a svi viču drž ga
VUK I LISICA
vuk je sav dlakav
a lisica kao crvena
vuk menja dlaku
a lisica kokoške
vuk ima strašne oči
a lisica lisičje
vuk se sanja
a lisica ne mora
vuk i lisica
isti su kao braća
jer su lajavi i strašno zinu
jer im rastu repovi pozadi
jer stanuju u šumi
jer jure po mraku i svi su lopovi
jer pojedu koga ne poznaju
vuk crvenkapu
a lisica petla
DOLETETI
to je kad se penješ na drvo
pa padneš odozgore
pa doleti tvoj roditelj
da te prebije što si se penjao
GOMILATI
kad se ugomilaš u pesak
pa te posle sve svrbi
kad se neko golica
pa se posle miluje
to je kad se gomilaju ljudi
ili druga stoka
ili krompir
kad je veče nagomila se mrak
gomila se znanje
što nisi naučio
kad mnogo pojedeš
pa stomak nagomilaš
gomilati to je nešto sramotno
šta ima glava
glava ima oči
oči paze da ne padneš na glavu
na glavi ima rupe
za uveta na stranama
glava ima brkove
za muškarca da se ženi
glava ima i rogove
ako je stoka
Foto ilustracija Bora*S/ skulptura Milrad Antić Pirke
čemu služi glava
da je peremo
da se klima
da pričamo sa njom
da je okrećeš na sve strane
da se u nju stavljaju lekovi
da se metne na jastuk kad spavaš
glava
sve što ima kapu to je glava
glava od stoke je
jedna izdužina od životinju
ona je korisna jer se jede
Foto ilustracija Bora*S/ skulptura Milrad Antić Pirke
glava od čoveka je
jedna okruglina
ona nije korisna
ima glava od lava
ona je mnogo opasna
bez glave si gotov
glava je jedna glavna stvar
iz nje pamet dobijamo
sa glavom sve zapamtiš
da ne moraš da pitaš posle
kad si na moru
pliva ti glava na vodi
ako hoćeš da je nalepšaš
veže se mašna
glava je sprava za mislenje
ona nam služi za govor
tu se reči pretvaraju u rečenice
Iz knjige „Olovka piše srcem“ Vanja Rupnik i Budimir Nešić
VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
„ Da sam te onda voleo kad si ti htela, ne bih te ovoliko voleo sada.
Foto ilustracija: Bora*S
Ljubavi koje se kap po kap cede iz čovekovog srca na kraju naprave stalaktite u njemu.
To je bolje nego velike bujice koje ga odnesu sa sobom.“
Gistav Flober „Pisma“
Licideri vas zovu na novogodišnje vašare: Liciderski zanat je jedan od najstarijih, a evo i kad je stigao u Srbiju
Licideri su se i ove godine potrudili da novogodišnju čaroliju na ulicama naših gradova upotpune šarenilom svojih liciderskih tezgi!
Neki njihovi slatkiši lepi su i namenjeni samo za gledanje, a neki bogami vrlo ukusni. Ljudi liciderska srca i lizalice najčešće kupuju kao suvenir, da okače kao ukras oko vrata ili na zid.
Licidarski zanat ranije je bio veoma rasprostranjen u našim krajevima. Vašari su bili glavni dani za licidare, ali su imali i svoje radnje. Evo odakle potiče jedan od mnogima najdražih zanata.
Najpoznatiji liciderski kolač je svakako onaj u obliku srca tj. licidersko srce.
Ono nije namenjeno za jelo jer sadrži pored brašna i gips (da bi bilo lepše i čvršće). To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo.
Njega su momci poklanjaju devojkama na vašarima kao znak simpatije.
Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači, a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egiptu su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolači.
Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje…
Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.
Šta znači reč licider odn. licidar ili licitar?
Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač. Najveći vrhunac licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije.
Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.
Kada je ovaj zanat stigao u Srbiju?
U Srbiji se, osim u Beogradu, ovaj zanat javlja tek u drugoj polovini 19. veka. I to kao voskarsko-liciderski. Praktično je prenet iz Vojvodine gde je bio razvijen u 18. veku.
Ova dva veoma različita zanata i po materijalima i po alatima su spojeni potrebama tržišta – tražnje tj. tražnja je bila mala pa su zanatlije bile primorane da se bave sa oba zanata. Interesantno je da su se licidarskim zanatom bavili Nemci, a Srbi voskarskim.
Danas se u Beogradu nalazi jedina stara bombondžijska radnja koja se bavi proizvodnjom licidarskih slatkiša.
Od Katarina – December 22, 20190600
Izvor: Zanati u Požarevcu krajem 19. i početkom 20. veka, Danica Đorđević
Izvor: opanak.rs/
TAMOiOVDE FotoPlus
Foto by Bora*S – krajem novembra u Kragujevcu
TRULE KOBILE
Jedan drugom budu kamen na srcu
Kamen ko kuća
Nijedan da se pod kamenom makne
Ilustracija: Igra,ulje na kartonu/ Bora*S
I jedan i drugi se polome
Da bar prst podignu
Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu
Ili da bar trepnu
Nijedan da se pod kamenom makne
I jedan i drugi se polome
I umore i od umora zaspe
I tek u snu kosa im se digne na glavi
(Ova igra dugo traje)
Vasko Popa
VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
Ilustracija: Bora*S – Ulje na kartonu
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
“ Kažem ti da je uzaludno traćiti život na put koji nema srca…
Foto ilustracija: Bora*S
– Ali kako znaš kad neki put nema srca, don Huane?
– Svako bi to znao. Nevolja je u tome što niko ne postavlja to pitanje, a kad čovek najzad uvidi da je pošao putem bez srca, tad je taj put spreman da ga ubije. U to vreme veoma mali broj ljudi može da zastane i razmisli, pa da nastavi put.
– Na koji način treba da postavim to pitanje, don Huane?
– Samo ga postavi.“
Karlos Kastaneda, Učenje Don Huana
KAGA KAMA
Kaga Kama je jedinstven prirodni objekat od stena, koji se nalazi u srcu pustinje, blizu planine Tsederberg u Južnoj Africi.
To je privatni rezervat u netaknutoj divljini, daleko od smoga, saobraćaja, telefona i drugih urbanih pogodnosti.
U stenama su luksuzne sobe za goste. Vrhunska udobnost smeštaja u Kaga Kama ne remeti poseban osećaj jedinstva s prirodom.
Izvor: agroekonomija
________________________________________________________________
MUŠKARAC I ŽENA
Muškarac je najuzvišenije stvorenje.
Žena je najdivniji ideal.
Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.
Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava;
Ljubav oživljava.
Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.
Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže.
Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.
Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neopisiv.
Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličastveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.
Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.
Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;
Sanjati znači imati na čelu aureolu.
Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.
Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajiti Dušu.
Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hrmom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.
Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.
Viktor Igo
_____________________________________________________________
Kako je pamćenje pomoglo mozgu da postane organ koji se često poistovećuje sa sedištem ličnosti
Foto: Pixabay
Kada bismo pre nekoliko milenijuma faraona iz Srednjeg egipatskog kraljevstva upitali gde se nalazi njegovo ”ja”, pokazao bi ka srcu u kome je, prema njegovom verovanju, sedište inteligencije.
Faraonovo srce je zato čuvano na svom mestu prilikom mumificiranja dok je mozak odstranjivan kao manje značajan organ.
Čak ni milenijum kasnije Aristotel nije odlučio da um premesti u mozak već je ovom organu dodelio skromnu ulogu mašine za hlađenje krvi.
Premeštanjem intelekta iz srca u mozak posvećeno je više pažnje i objašnjavanju funkcionisanja organa za koji je vezan čovekov identitet. Objašnjenja su, doduše, ostala vrlo simpatično zasnovana na metaforama i asocijacijama u skladu sa trendovima razvoja tehnike i nauke. Razvoj hidraulike je rad mozga asocirao sa kretanjem fluida, razvoj hemije i elektronike omogućio je lekaru i fizičaru Hermanu fon Helmholcu da uporedi mozak sa telegrafom, a pojava računara je navela matematičara Džona fon Nojmana da posmatra mozak kao digitalnu mašinu.
Mozak je odgovoran za procese pamćenja koje smatramo bitnim delom identiteta. Pamćenje nije sve što smo mi, ali ono čini bitan deo ličnosti jer se odluke i razmišljanja uvek prelamaju kroz prizmu onoga čega se sećamo. Ukoliko primetimo da pamćenje koje delimo na kratkoročno i dugoročno podseća na računarsku radnu (RAM) i sekundarnu, stalnu memoriju (Hard Disk), u zamci smo da podlegnemo privlačnoj metafori koja može navesti na pogrešno razumevanje načina na koji pamtimo i postojimo. U načinu funkcionisanja memorije mozga i računara postoje suštinske razlike.
Kada je polovinom 20. veka psiholog Karl Lešli u svojim eksperimentima krenuo u potragu za engramima, u kojima je pretpostavljao da se nalazi memorija, došao je do neočekivanog rezultata. Miševima koje je naučio da reše lavirint je odstranjivao delove mozga i primetio da ih na taj način samo usporava da reše lavirint, ali ih ne sprečava da posle nekog vremena rekonstruišu rešenje. Zaključio je da memorija nije lokalizovana na jednom mestu već se verovatno rasprostire po cerebralnom korteksu.
Ovakvo otkriće je postalo manje iznenađujuće zahvaljujući neuronaučniku Eriku Kandelu i radu za koji je dobio Nobelovu nagradu 2000. godine. Proučavajući jednu vrstu morskih puževa i njihov disecirani nervni sistem, Kandel je šezdesetih godina primetio da nadražaji koji putuju kroz nervni sistem formiraju nove, do tada nepostojeće, veze između neurona. Zaključio je da se informacije ne pohranjuju u postojećim nervnim ćelijama već njih čine formirane složene strukture.
Foto: Pixabay
Ukoliko pokušamo da se setimo prezimena nekog poznanika, u svest ćemo spontano prizvati i njegov lik ili čuti rečenicu koju je izgovorio poslednji put kad smo ga videli. Ovo objedinjavanje različitih senzacija u jednu uspomenu se odigrava uz pomoć hipokampusa koji konsultujući amigdalu procenjuje emotivni odziv na senzacije što utuče na jačinu veza između neurona, odnosno na stabilnost sećanja na određeni momenat. Ovo ljudsku memoriju čini potpuno drugačijom od memorije računara dajući joj asocijativan karakter i različito tretirajući sećanja sa različitim emotivnim odzivom.
Iako postoje slučajevi izraženog autobiografskog pamćenja, prosečan čovek zaboravlja većinu preživljenog. Sam proces selekcije, šta pamtimo a šta zaboravljamo, možda nas efektnije identifikuje nego sam sadržaj pamćenja. Poistovećivanje ličnosti sa onim što je zapamtila može biti posebno problematično ako se uzme u obzir doslednost pamćenja.
Psihološkinja specijalizovana za ljudsko pamćenje Elizabet Loftus je sedamdesetih godina prošlog veka u svojim eksperimentima otkrila snažan uticaj sugestije na pamćenje uspevši sugestijom da izmeni zapamćene podatke ispitanika. Dvadesetak godina kasnije, motivisana slučajevima nevino osuđenih na zatvorske kazne što je bilo uzrokovano greškama u pamćenju svedoka, odlučila je da se posveti proučavanju lažnih sećanja. U svojim eksperimentima je kod 25 odsto ispitanika uspešno implementirala lažno sećanje na digađaj koji se nikada nije desio.
Ako se ne možemo pouzdati u svoja sećanja, imamo još veći problem sa pitanjem ličnog identiteta. Odgovoru se možda mogu približiti dva velika istraživačka poduhvata Neuralink i Kernel koje su pokrenuli inovatori i biznismeni Ilon Mask i Brajan Džonson. Cilj ova dva projekta se može opisati kao još jedan od pokušaja boljeg razumevanja ljudskog mozga kako bi se na primer omogućilo efikasnije lečenje Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti. Pažnju su ipak privukli zbog ambicioznije formulisanih motiva koji se vrlo popularno kreću od pokušaja razumevanja algoritma mozga, njegovog hakovanja, povezivanja sa spoljašnjom memorijom ili čak, u šali rečeno, sprečavanje pojave SkyNet-a.
Danas se mozak ne ustručava da sam o sebi misli kao o najkompleksnijoj strukturi u poznatom svemiru. Pokušavamo da se ogledamo u njemu, ali zbog nepotpunog razumevanja i dalje naziremo samo obrise. Novi veliki poduhvati gaze daleko u nepoznato, ali stupaju nikada bliže onome što smo mi i ne pokušavaju samo da odgovore na pitanje šta jesmo, već hrabro postavljaju pitanje šta možemo biti.
Tekst: Bojan Džodan
Izvor: elementarium.cpn.rs
_____________________________________________________________
Novosti u proizvodnji voća, tačnije jabuka, dolaze iz Nemačke. Voćar iz Hamburga, Hein Lühs, osmislio je način da ukrasi jabuke na jedinstven način.
Lepljenjem nalepnica određenog oblika u vreme dok su jabuke još zelene, pa skidanja istih nakon branja, odnosno kad postanu zrele i crvene.
Na ovaj način dobio je originalne jabuke, kao i mnoštvo mušterija, koje naručuju jabuke sa željenim motivom na njima. Ludo inovativno, zar ne?
Izvor: otkacenaplaneta
______________________________________________________________
Osim što se, u odnosu na druge ptice, kolibriji razlikuju po tome što mogu da lete i unazad, specifični su i po svom letu u stranu. Posebna građa, dobar raspored mišića i veći broj rebara, omogućava im da budu vrlo spretni, a u isto vreme i graciozni.
Kolibri poseduje osam pari rebara
Simpatični kolibriji, za razliku od ostalih ptica, bez problema lete unazad! Međutim, kolibri ima još jednu tajnu veštinu: može da leti i u stranu!
Za izuzetnu pokretljivost kolibrija zaslužna je jedinstvena građa mišića, posebno u krilima.
Krila mogu da pokreću ne samo gore-dole, već i kružno, stvarajući „osmice“ u vazduhu. Smer osmica određuje i na koju stranu će se kolibri usmeriti u daljem letu. Lako kontrolišu telo i kada se u vazduhu zadržavaju na jednom mestu, posebno tokom hranjenja.
Te spretne ptice mašu krilima brzinom od petnaest do čak sto zamaha u jednoj sekundi, a pritom uvek ostaju graciozne u letu.
Najmanja ptica na planeti
Kolibriji su uglavnom vrlo male ptice. Najmanja vrsta u familiji je i najmanja ptičja vrsta na svetu ‒ „Mellisuga helenae“ je, sa kljunom i repnim perajima, dugačka tek šest centimetara.
S druge strane, najveći kolibri je „Patagona gigas“, koji dostiže veličinu od oko 25 centimetara.
Kolibriji se ističu i po većem broju rebara ‒ dok druge ptice imaju najčešće šest pari rebara, kolibriji ih imaju čak osam.
Njihovo srce broji od 400 do 500 otkucaja u minuti, a za to vreme jedan kolibri udahne čak 250 puta!
Familija kolibrija broji više od 100 rodova i oko 350 vrsta. U prirodi naseljavaju Ameriku, u pojasu od juga Aljaske pa do Ognjene zemlje.
Autor: Maja Stojanović
Izvor: RTS
__________________________________________________________________________________
Ašikov grob na tromeđi Pocerine, Mačve i Posavotamnave privlači sve više putnika namernika, ekskurzija i turista. Belo srce rascepljeno napola posvećeno večnoj ljubavi Pavla i Đule
Obeležje večne ljubavi
„Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postadoše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja“ , epitaf je na spomeniku srpskom Romeu i Juliji, smeštenom na tromeđi Pocerine, Posavotamnave i Mačve.
Obeležje čuva narodnu priču, koju je još u 19. veku zapisao Janko Veselinović (1862-1905), a lokalitet nazvan Ašikov grob danas sve više privlači putnike namernike, ekskurzije, turiste.
– Belo srce rascepljeno napola, kao simbol tragičnog kraja dvoje mladih, postavljeno je 2008. godine, a do tada, tu na brdu, stajao je samo mali kameni beleg bez datuma, sa krstićem i utisnutom šakom.
Turistička organizacija Šapca prepoznala je ovu, u narodu živu priču, kao svojevrstan turistički motiv – kaže za „Novosti“ Tamara Pejić, diplomirani turizmolog.
Pavla i Đule, bili su jedina deca dvojice najvećih gazda toga kraja – Jovana i Filipa. Zavoleli su se kada su se prvi put ugledali, ali su ljubav morali da kriju, zbog velikog rivalstva očeva. Posle dve godine, ipak, bili su otkriveni, pa je Filip saopštio da udaje Đulu, a Jovan naložio Pavlu da bira koju hoće – svaku osim Đule!
Kada su shvatili da im je ljubav zabranjena i da sudbinu ne mogu promeniti, dogovorili su se da se vide poslednji put, na mestu gde su se upoznali. Bila je jaka zima, vejavica i noć. Mladić je došao u zakazano vreme, ali je devojka kasnila. Dok je čekao, napali su ga i rastrgnuli gladni vukovi.
Đula je stigla kada su zveri već bile site, a jedan od vukova ispustio je pred nju krvavu Pavlovu desnicu. Uzela ju je, privila na grudi i – na mestu ostala mrtva!
Stari spomenik
Prema legendi, Jovan i Filip krenuli su da traže decu po tamnoj zimskoj noći. Sreli su se i, navodno, pomirili, ali je za Đulu i Pavla već bilo kasno.
A meštani okolnih sela Mrovske, Metlića i Goločela, koja se graniče kod Ašikovog groba, vele da je ovo mesto pouka i upozorenje do čega mogu dovesti mržnja i taština. I plaše se da zbog greha otaca obavezno ispaštaju njihova deca.
– Janko Veselinović zabeležio je tu priču kada je imao 29 godina, a ona je prethodno, već dugo živela u narodu. Kao i Vilijam Šekspir, koji je pisao o tragičnoj ljubavi u Veroni, 300 godina pre njega, Janko je pomogao da se sačuva od zaborava priča o Pavlu i Đuli. A sa pozicije turizmologa, nije ni važno da li je ona tačna ili ne – objašnjava Pejićeva.
Prema njenom mišljenju, Pavle i Đula spadaju u domen srpske nematerijalne kulturne baštine i nema razloga da u doba modernih komunikacija, ne podsećamo na nju.
TOŠ je Ašikov grob uvrstio u turističku ponudu grada, a oživljavanje istorijske planine Cer svakako će doprineti atraktivnosti ovog mesta.
JANKO HTEO DA SPALI RUKOPISE
MAČVANSKI pisac Janko Veselinović (1862-1905) bio je sveštenički sin, učitelj, novinar, ali i predsednik posavotamnavske opštine Koceljeva. Ipak, prvi njegov pokušaj štampanja pripovedaka 1886. završio se neslavno jer mu je urednik „Misli“, Kosta Arsenijević, vratio rukopis sa savetom „da se mladi uča ovoga posla okane“.
Janko je hteo da spali sve što je napisao, ali ga je odvratio prijatelj Jova Aleksić, unuk hajduk Stanka, junaka dela po kojem je Veselinović ostao prepoznatljiv.
Aleksandra DELIĆ
Izvor: novosti.rs | 14. januar 2016.
_________________________________________________________________________________
UBISTVO KOJE JE UŠLO U ANTOLOGIJU POEZIJE
Sve sam gled’o u tami za sobom
Posle smrtonosnih revolverskih hitaca u grudi svoje lepe i verolomne žene, satrven bolom i grižom savesti, Vojislav J. Ilić Mlađi napisao je svoje najbolje pesme i uzleteo u sam vrh srpske ljubavne lirike
Vest je prvo poveravana polušapatom. Ne zbog straha već u neverici. Gosti „Žmurkove kafane” i „Zlatne slavine”, obe na beogradskim Terazijama, jedna preko puta druge, s primetnim nestrpljenjem od svakog pridošlice očekivali su potvrdu onoga što su malopre samo načuli.
— Zar takva lepotica da strada? Kako je moguće da jedan ugledni državni činovnik, pa još i poeta, postane ubica?
Pitanja koja su prestonom varoši lebdela bez pouzdanog odgovora sutradan su, četvrtog dana pretoplog jula 1905, dobila i zvaničnu potvrdu u novinama. Surovo kratku:
„Juče na noć je Vojislav J. Ilić, pisar aleksinačkog prvostepenog suda, ubio svoju ženu u Krivom Viru u srezu boljevačkom gde je ona bila učiteljica. Ilić je, poznat pod pseudonimom Mlađi, bio pesnik i mnogo njegovih pesama štampano je po raznim književnim listovima. Po izvršenom delu, Ilić je pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim.”
Potvrda vesti odjeknula je poput groma iz vedrog neba, posebno u književnim i svešteničkim krugovima. Među prvima jer su, osobito pesnici, oduvek snevali i veličali lepotu žene a ne potezali pištolje na njih, a kod drugih, kod sveštenstva, jer su oboje, i ubica i ubijena, poticali iz porodica koje su služile Crkvi…
Ovaj zločin, izazvan ljubavnom dramom, sem u uobičajenoj policijskoj hronici, ostavio je značajan trag i u istoriji srpske književnosti. Naime, dotad tek pesnik u dokazivanju svog dara, Vojislav Ilić Mlađi, docnije pokajnički ojađen, s neizmernom grižom savesti zbog trenutka sopstvenog bezumlja, ispisao je prelepe potresne stihove koje je uvaženi kritičar Bogdan Popović uvrstio u svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike. Čak tri pesme: „Zvoni…”, „Iz jedne šetnje” i „Noćna svirka”.
SUMNJE
Tragični junak ove priče Vojislav J. Ilić Mlađi ugledao je svet 7. oktobra 1877. godine u selu Oreovci kod Požarevca. Osnovnu školu izučio je u zavičajnom mestu, šest gimnazijskih razreda u Kragujevcu, a Pravni fakultet na Velikoj školi u Beogradu, gde mu je otac Jovan u to vreme bio paroh Crkve svetog Marka na beogradskom Tašmajdanu, kasnije i dvorski prota.
Već kao student počeo je da objavljuje stihove, ponajpre u Brankovom kolu, a zatim u Zvezdi, koju je uređivao Janko Veselinović. I dok je većina saradnika Zvezde gajila potajne simpatije prema urednikovoj kćerki Persidi-Pepi, neki joj čak i pesme ispisivali, dotle se student prava zagledao u komšinicu Darinku, studentkinju Velike škole i usvojenicu popa Miloša Simonovića. Zbilo se to na razmeđu stoleća i venčali su se čim je Vojislav diplomirao.
Dvoje mladih se potom, zbog njegove službe, seljakalo po srpskim varošima i stiglo do Aleksinca, gde je sudskog pisara počela da muči grudobolja. Po preporuci lekara, otišao je na jadransku obalu. Zakratko, jer Darinka, koja je ostala u Beogradu, nije odgovorila ni na jedno njegovo pismo i Vojislav je brže-bolje, nagrizan crvom sumnje, pohitao natrag. Nakon prepirki, zajedno su se vratili u Aleksinac, gde im je rođena kći Julijana koja je dobila ime po Vojislavljevoj majci.
Ubrzo je državnim ukazom od 24. februara 1905. godine Darinka postavljena za učiteljicu u Krivom Viru, selu na putu od Paraćina prema Boljevcu, odnosno Zaječaru. Vojislav je ostao u Aleksincu, daleko od žene i deteta. I opet je sumnja, ali i želja da porodica bude na okupu, počela da ga proganja jer je Darinka njegova svakodnevna pisma i dalje ostavljala bez odgovora. A onda mu je stigao strašan glas — umrla je tromesečna Julijana. Sahranjena je u Krivom Viru. Vojislav je morao natrag u Aleksinac, a Darinka je ostala u selu.
MUZIKANT
Za Uskrs mu se Darinka pridružila u Aleksincu, ali je ta poseta bila pod senkom tragedije koja je pospešila bračne nesporazume. Docnije će jednom svom prijatelju poveriti da ga je posebno pogodilo to što je „bagatelisala šešir koji sam joj kupio”. Mesec-dva kasnije Vojislav stiže u Krivi Vir i, mada već sluteći, skamenjen skuša Darinkino priznanje da ga je kao supruga izneverila.
Pređašnje česte bračne nesuglasice, tragičan odlazak deteta i duge samotne noći u besputnom selu, te naočit učitelj muzike, vešt prebiranju žica na violini, učinili su svoje — pokušala je Darinka da Vojislavu obrazloži preljubu. S početka je sedeo kao oduzet i onda munjevito zgrabio kuhinjski nož rešen da sebi presudi. Jedva ga je nekako odgovorila i do jutra je razgovor poprimio mirnije tonove. Ophrvan još neusahlom ljubavlju pomešanom s opakom ljubomorom, Vojislav se zaputio u Beograd uveren da će među prijateljima naći kakvo-takvo smirenje, možda i dobar savet šta mu dalje valja činiti.
Povratak u Krivi Vir, s čvrstom namerom da Darinki ipak oprosti neverstvo, bio je koban, mada početni razgovor nije naslućivao tragediju. Ona je pristala da proda svilene bube koje je gajila i, pošto je već počinjao letnji raspust, odlučila da s njim ode iz sela. A onda se iznenada predomislila. To je dodatno izbezumilo Vojislava i dovelo do nesreće…
REVOLVER
Desetak dana kasnije, on je to pred istražnim organima ovako objasnio:
„U zoru 3. jula hteo sam bar da se nauživam bračnih slasti, jer sam se bio rešio da sam otputujem. Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugoga, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, krv me njena obli, ona polete k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razjaren do vrhunca kao zver, dohvatim revolver koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe. Pogođena u grudi ona se stropošta… Uh! Tada sam legao na krevet da i sebe ubijem, ali zbunjen nisam mogao okinuti revolver…”
Priča dotekla do naših dana veli da je tada Vojislav J. Ilić Mlađi bezglavo istrčao iz kuće i pojurio kroz šumu zaustavivši se tek podno stene iznad krivovirskog Timoka. Upravo tamo gde je za srećnih dana s Darinkom rado odlazio i to opisao u pesmi „Iz jedne šetnje”. U očajanju je dograbio perorez i njime zasekao vene na levoj ruci.
Upravo tada tuda je slučajno naišao neki seljak kome se čovek u varoškom odelu učinio sumnjiv jer je bio bez kape, što je u to vreme bilo prava jeres. Uz to, bio je neobično zgrčen i nije se ni osvrnuo na došljaka. Seljak je odjurio u Krivi Vir pravo kod pandura koji su, izvršivši uviđaj ubistva seoske učiteljice, odmah naslutili ko je u pitanju. Vojislav je uhapšen i sproveden, bolje reći odnesen, do seoske kancelarije. Malo kasnije, na seoskom groblju sahranjena je Darinka, jer se zbog pretoplog vremena to nije smelo odugovlačiti.
PRESUDA
U tim trenucima, uz pratnju jecaja crkvenog zvona, pandur je na taljigama sprovodio vezanog Vojislava prema sreskom zatvoru u Boljevcu. Docnije je taj potresan trenutak ubica opisao u bolnoj pesmi „Zvoni…”.
Sudski pretres Vojislavu J. Iliću Mlađem, nakon podužih istražnih radnji, održan je pred Zaječarskim prvostepenim sudom u avgustu 1906. godine. Optužnica ga je, pozivajući se na član 156 stav 2 Krivičnog zakonika Kraljevine Srbije, teretila za „delo hotimičnog ubojstva bez predumišljaja”, zato „što je noću između 2 i 3 jula 1905 ubio revolverom svoju ženu Darinku, učiteljicu iz Krivog Vira, u njenom stanu…”
U obrazloženju presude izrečene pretposlednjeg dana avgusta, a do čijeg originala je ovaj novinar došao zahvaljujući potomcima optuženog, „utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah učinio”. Brojni svedoci su nedvosmisleno potvrdili da je ubijena Darinka bila neverna svom mužu i da je živela u nedozvoljenim odnosima sa Živojinom Stojiljkovićem iz Krivog Vira.
Sud, kojim je predsedavao Mih. Dav. Ginić, dalje je naveo da je „isleđivanjem utvrđeno da pisma kao i saveti njenog muža nisu imali nikakvog uticaja na ubijenu Darinku i ona se nije vratila na put vrline i poštenja već je produžila raniji nemoralni život…” U svojim iskazima svedoci su rekli „da je ubijena sa učiteljem Živojinom Žikom često išla u šetnje i rado se s njim i kod njega zadržavala”. Njen stanodavac ispričao je „da je učitelj Živko redovno, i to krišom, dolazio u stan ubijene i s njom zajedno pio kafu i jurio se, pa čak, šta više, i da ih je video jednom prilikom kad su upalili sveću u sobi Darinkinoj i legli zajedno u njen krevet…”
Sudsko veće je, na osnovu svedočenja i izvedenih dokaza, utvrdilo „da je optuženi voleo svoju ženu i da je bio jako uznemiren i zabrinut kad mu ona nije pisala…” te „da je optuženi poduže vremena bolestan i da pati od razdraženosti živaca u većem stepenu, da pati od nervoze…” Ne čudi stoga što je sud zaključio da je „optuženi ovo delo učinio bez ranijeg prethodnog mirnog mišljenja o istom delu, u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan i doveden u to stanje od strane ubijene Darinke i to njenim nemoralnim životom, koji je optuženom bio poznat, iako ne u ovoj meri koliko je napred navedeno…”
Vojislav J. Ilić Mlađi osuđen je na šest meseci zatvora „koja će mu se uračunati od dana lišenja slobode i da plati sudu 20 dinara i pritvorski trošak po računu…” Drugog decembra iste godine Apelacioni sud potvrdio je presudu Zaječarskog prvostepenog suda…
NOV ŽIVOT
Pesnik koji je svoje ponajbolje stihove iznedrio posle tragičnog događaja u Krivom Viru nakon nekoliko godina oženio se Jovankom Prvanović, domaćicom, i s njom izrodio osmoro dece. I u tom braku prerano je izgubio troje dece. Danas je živa jedino Katarina, nastanjena u Mostaru.
Inače, Vojislav J. Ilić Mlađi pisac je četrdesetak knjiga poezije, pripovedaka, antologija, eseja, književne kritike i prevoda. Bio je ugledan pesnik svog vremena o čemu, pored ostalog, svedoči i podatak da mu je 1936. godine probirljivi Geca Kon objavio zbirku pesama na 940 stranica u tiražu od 3065 primeraka, u vreme kad je bilo uobičajeno da se pesme ne štampaju u tiražu većem od 500 primeraka i ne duže od 100 stranica.
Nekoliko njegovih pesama, posebno one nadahnute nesrećom u Krivom Viru, bile su obavezno štivo u čitankama, a nije se mogla zamisliti nijedna svečanost na dvoru bez njegovih „deklamacija”. Uostalom, pripala mu je tada ne mala čast da održi govor nad odrima vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića.
Umro je 22. maja 1944. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom gorblju.
Nakon Drugog svetskog rata njegovo pesničko ime gotovo je prekonoć iščezlo, da bi tek nedavno stidljivo počelo da se vraća. U Žabarima je Centar za kulturu poneo njegovo ime, a ustanovljena i književna nagrada „Vojislav J. Ilić Mlađi”, prvenstveno za dečju poeziju koju je sam pesnik često i rado pisao.
***
Ilići pesnici
Počesto se u nas verovalo da su Vojislav J. Ilić i Vojislav J. Ilić Mlađi u srodstvu. Ništa od toga. Jednostavno, imajući isto ime i prezime, čak i srednje slovo, junak ove naše priče je, da bi se razlikovao od svog slavnog prethodnika koji je živeo od 1860. do 1894, sebi dodao pridevak — Mlađi. Zanimljivo je da su obe porodice živele u komšiluku, na beogradskoj Paliluli.
Stihovi na Zejtinliku
Stihove uklesane na istočnoj kapiji ratničkog groblja na Zejtinliku kod Soluna neobavešteni su često pripisivali Vojislavu J. Iliću, bez onog pridevka Mlađi, ispuštajući iz vida da je prethodnik umro dvadeset godina pre početka Prvog svetskog rata.
Stihovi su, dakle, Vojislava J. Ilića Mlađeg i to odabrani nakon državnog (strogo anonimnog) konkursa, a po odluci žirija u kome su bili Bogdan Popović, Aleksandar Belić i Stanoje Stanojević…
Zvoni…
Žureći stazom iz kobnoga sela
Kroz žitna polja, kao zlato žuta,
Ja i moj čuvar, lica nevesela,
Umorni, najzad, sedosmo kraj puta…
… Sumnje i molbe, gnev, nemirnu radost,
Sve sam gled’o u tami za sobom,
I jednu bujnu, verolomnu mladost,
Početu pesmom, završenu grobom…
Gde su sad dani i časovi mili,
Kad bi u šetnji, u šumicu zašli,
I jedno drugo, tobož, izgubili,
Pa bi se opet uz klicanje našli?
… I gle! Moj čuvar skide kapu s glave!
Kud ga to misli daleko odnose?
„Šta slušaš, brate?” upitah, pun strave,
A on mi reče „Zvoni… sad je nose…”…
Pa, napred!… Vozar ludo uzmahuje
I bičem šiba, znojnu kljusad goni.
Stražari ćute… Ah, da l’ se to čuje
Kako odnekud zvoni… zvoni… zvoni?
Piše: Petar Milatović
Izvor:nacionalnarevija
_________________________________________________________________________________________
NOĆNA SVIRKA
Kad lepa „Gospa“, u ponoćno doba,
Sa puno čežnje zavesu otškrine,
Do nje tad dopru zanošljivi zvuci
S „Gospodinove“ tanke violine.
A u toj svirci drkte bol i čežnja,
Zanos pun strasti i ljubavna seta;
Kao da kaže: „Ta zar nismo mladi?
Pustimo ljubav slobodno nek’ cveta.
„Koleginice! ljupka, mlada ženo!
Zašto kopniš tako u odaji sama?
Iziđi da vidiš draž aprilske noći!
Zar ti nije teška samoća i tama?
„Prozori su moji otvoreni vazda.
Unutra postelja ugodna i meka.
Ruka mi nemarno prevlači vrh žica —
Al’ srce… srce… ono na Vas čeka!
„Ta zaboravite prošlost, dužnost, muža!
Dođite amo, lepa mlada ženo!
I u mojim grudm’a žar mlađani tinja,
I moje je srce čežnjom opijeno.
„Il’ mislite, možda, ja sam hladna stena,
Da krv ne teče u žilama mojim;
Ne varajte se! Sit sam selskih cura!
Ja bih da Vašu naklonost prisvojim!
„Dođite amo, lepa mlada ženo,
Da srknete ljubav sred noćnoga mira!
Ne bojte se ništa! Jer ima daleko
Od Vašega muža do Krivoga Vira!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
I prestadoše zvuci violine,
Kao da čekaju šta će biti sada…
A na prozoru nerešljivo stoji,
Stoji i misli učiteljka mlada.
Da li da ide? A prošlost? A vernost?…
. . . . . . . . . . . . .
Zar da zaboravi na onog čoveka
. . . . . . . . . . . . .
Koji je na njenim devojačkim grud’ma
Sanjao nebo, Boga, rajske dveri;
I čiju ljubav čistu i duboku
Sva večnost ne bi mogla da premeri.
Zar sve da zgazi?… I ona se misli…
Slatka je neka jeza poduhvata;
Misli — i šapnu: „Oprosti mi, Bože!“
Pogleda u noć, i otškrinu vrata.
I k’o kad ptica, plašljiva i laka,
Raširi krilca u noćnoj tišini,
I ona prhnu i iščeznu nekud,
Preko sokaka — k svojoj „Violini“.
I snažna ruka seoskoga uče
Pojavi se na mah u trenutku tome,
Pridrža pticu, i prozor polako,
Nečujno-tiho, zatvori za njome.
I ptice nesta… ptice moje mile!
— Da l’ ima Boga i sred noćne tmine?
Tišina… Samo iz izbe dopire
Prigušen, sanjiv drhtaj violine,
Kao kad žica o žicu se tare…
— Al’ ćuti, pesmo, dalje ne govori!
Nebo i zemlja spe u tome času!
Samo brz Timok šumi i žubori…
IZ JEDNE ŠETNJE
Gore sjaj sunca, čar zelenoga krša,
Dole iz krila sumorne divljine
Otrgnut Timok bruji, i iskače
Iz crne, hladne, memljive pećine.
„Hajd’mo“ — ja rekoh — „Timokovom vrelu!
Eno okomka kraj obale ove!
Tu ćemo sesti okruženi vodom,
Slušati žubor i sanjati snove!“
„Ne“, — reče ona — „strašim se tog vrela!
K’o grobni zadah da iz njega piri!
No hajd’mo gore, gde je svetlost sunca,
Gde lete orli, vetar, i leptiri!“
„Al’, draga“, — rekoh — „put je tamo strmen…
I dok ja nisam u selu još bio,
Da l’ te je, reci, moj suparnik srećni
Putanjom onom gore izvodio?“
„Ah, ludo moja!“ — začuh prekor nežni —
„Tom večnom sumnjom što žalostiš mene?
Da, put je strmen, al’ hajde, da vidiš
Da ne premaša snagu jedne žene!“
I tada stište s kamena na kamen,
U hitrom skoku — k’o laka gazela.
Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen
Beše joj prosut preko lepog čela.
Pred njom se uz put spletahu stostruko
Vinjaga, pavit, i bujad zelena;
Kupina trnjem zadiraše grubo
U njene skute tanušne k’o pena.
Zalud je vraćah! Gvozdeno uporstvo
Sjaše iz njenog zažarenog oka;
Dok, na po puta, jogunica lepa,
Susta i klonu… i dalje ni kroka.
Vetar se titr’o haljinicom njenom,
I zlatnom kosom mekanom k’o svila;
Sunce se baš tad spustilo za brda,
I sva se šuma ućutala bila.
„Dosta! Ne treba!“ — ja rekoh; a srce
Tad mi je bilo, da prsa raskine!
Jedan je slavuj baš tad priželjkiv’o,
U tome času večernje tišine;
A Timok jec’o, teško zaogrnut
Mrakom, k’o adskom zlokobnom haljinom…
„Nad čim uzdišeš?“ — upita me ona.
— „Nad svojom srećom, i tvojom vrlinom!“
_________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!
Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.
Kako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!
Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.
Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.
On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.
Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!
Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.
Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.
Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao:
“Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.
Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.
Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo?
Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.
Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.
Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!
Izvor: vestinet.rs (novi-svjetski-poredak.com)
____________________________________________________________________________________
Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.
Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.
Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.
Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.
Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.
Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.
Prihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.
Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.
Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.
Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.
To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.
To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.
_________________________________________________________________________________
_________________________________________________________________________________
Naše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.
Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.
Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.
Pitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.
Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.
A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.
U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).
Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.
Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.
One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.
_________________________________________________________________________________
_________________________________________________________________________________
dipl.ing.arh Ivana Rakarić
Izvor: zzvonkorr.wordpress.com
_________________________________________________________________________________
Saznajte Ovde: SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA
_________________________________________________________________________________
Laza Kostić, slavni srpski pesnik i pisac rođen je u Kovilju na današnji dan 1841. godine.
Njemu je bilo 50, a njoj tek 20 godina. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini Laze Dunđerskog.
Između Laze Kostića i Lenke rodila se obostrana ljubav. Lenka opčinjena pesnikom, a on mladošću i lepotom. Umesto romanse, Laza se najpre povlači u manastir Krušedol, a potom se, na predlog Lenkinog oca, ženi Julijanom Palanački iz Sombora.
Te iste 1895. godine Lenka je umrla u Beču u 24. godini života. Sahranjena je u Srbobranu u porodičnoj kapeli. Laza Kosić posvetio je ovoj neobičnoj devojci, mnogi se slažu, najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.
Ovo je dnevnik Lenkin u kome se jasno čitaju njene emocije prema čuvenom pesniku, ali i čuđenje kada joj je predložio da se uda za čuvenog Srbina, pronalazača iz Amerike Nikolu Teslu….
U Čevu, leta Gospodnjeg, 1891.
Danas sam ga videla prvi put. Došao s mojim ocem. I bata Bogdan mi je toliko pričao o njemu dok sam onomad boravila na njegovom imanju kod Bečeja. Njegova slava išla je ispred njegove pojave. Dok sam ih posmatrala krišom kroz prozor moje sobe kako izlaze iz kočija, primetila sam da ima gibak, ponosit hod, prinčevsko držanje.
Kako bih ga opisala?
Razbarušene kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju okruglih i ispupčenih, u kojima se ogleda velika umnost i duševna dubina…Ne znam da li sam se dobro uspela izraziti na srpskom. O muškima koliko znam, on nije onaj koji bi na prvi pogled zaneo neku devojku. Mada, u mladosti, mora da je bio lep. Kod nas će u gostima u Sokolcu odsesti nekoliko dana. Otac će prirediti i prijem u njegovu čast. Mislim da ću imati prili-
ke s njim duže govoriti i bolje se upoznati, naročito s njegovim prelepim stihovima, od kojih mnoge znam, npr. „Zvono” i često u društvu recitujem napamet.
Lenkin klavir koji je nagrađen u Beču 1873.
Dvorac Sokolac, leta Gosp., 1891.
Prijem u čast Gospodina Laze protekao je kako se samo poželeti može. Bili su ti svi: moja braća, moje udate sestre, Milka i Olga, koje su došle specijalno za ovu priliku, čak i moje družbenice iz zavoda, došle kočijom iz Novog Sada, dok je Branka stigla iz Sombora. Ovde će ostati više dana. Roditelji su bili baš srećni. Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a kada sam im se i ja pridružila, udelio mi je komplimente na pet jezika! I
posle, čini mi se, da je razgovarajući sa njima, čas nemački, čas francuski, upirao svoje oči najčešće u mom pravcu. Razmenili smo nekoliko reči na francuskom (s kojim ja nisam tako dobra kao sa nemačkim), a onda me je svečano zamolio da bi imao retku sreću čuti nešto da im odsviram i otpevam na klaviru. Naravno da sam pristala. Ta, to je moja najmilija zabava! Sela sam za naš starinski klavir (Sohn Wien) koji mi je Oca kupio kad sam imala samo četiri godine, nagrađen prvom nagradom na izložbi u Beču (Weltausstelung Wien 1873 fortschritts-medaille) i pitala Gospodina Lazu šta bi želeo da mu odsviram. A on je odgovorio da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemaljsko plavilo mojih očiju! Da, baš tako se izrazio i još, nakon mog malog koncerta, da su moji prsti ne svirali, već igrali na tipkama, i da će ovo letnje popodne uneti trajni nemir u njegovo srce!
Ovo sve žurim da zapišem da ne zaboravim lepote srpskog jezika koji sam čula te večeri iz usta ovog velikog Pesnika (pa i ovaj Dnevnik posvetiću vežbi maternjeg jezika, koji sam poprilično zaboravila, boraveći dugo u Beču, u zavodu)
Steva Todorović, portret Lenke Dunđerski, 1887.
Sokolac, l. G. 1891.
Moje družbenice su otišle. Branku sam posebno zadržala da ne ide odmah kući. Ponovo smo se sećale divnih mladalačkih zajedničkih dana u Zavodu. Potom smo pričale o g. Lazi. Znam da je raskinuo jednu veridbu. Da li mu je srce slobodno? Kad sam mu, po običaju one večeri, ponudila spomenar da mi se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene, ali da će mi želju sigurno ispuniti! A u Brankin spomenar, za rastanak, upisala sam joj Geteove stihove na nemačkom: i potpisala se Helene Dungyerszky.
Sokolac, leta G. 1891.
Danas sam se prvi put pogledala u ogledalu u mojoj sobi – onako kako me je on gledao čitave te nazaboravne večeri. Znam, znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim nimladiće u Beču. No, ja sam odmahivala na sve i nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? Još jednom napravih okret pred ogledalom, raspuštene kose, koja mi je inače, uvek savijena uz pomoć moje dadilje Bebice, pod kapicu ili pod šeširom. Ah, Bože, šta sve krije, kakve tajne u ljudskim osećanjima?
Moram sići dole.
S. , leta G., 1891.
Jutros sam predložila Gospodinu Lazi da malo projašemo po imanju, ali on se izvinio da bi radije pjehom. I dok smo šetali avenijom, usamljeniji nego obično i lišeni gužve posluge i mojih ukućana, samo mi najednom odrecitova:
…Tek sad se kajem,
Što nisam češće zemnim prolazio krajem.
Već navek po tom ognjenom vrhuncu,
Po nedomaštanom, umišljenom suncu…
Ne znam šta je mislio, samo je upitao da li mi se sviđaju, a ja sam mu odgovorila da se meni njegovi stihovi svi dopadaju i da sam njegov verni čitatelj i obožavatelj. Samo to, kao da je uzvratio njegov nemi pogled?
****
Reče, takođe posmatrajući za ručkom, u trpezariji, moj portret od g. Steve Todorovića, koji su moji roditelji onomad naručili, da bi želeo da me jednom vidi portretisanu sa fesićem. Reče, kako mi posebno lepo stoji fesić nakrivljen nad jedno oko (Gledao me je juče kako uzjahujem konja u punoj jahaćoj opremi, kojoj je pripadao i taj fesić sa korbačem, moja najmilija jutarnja šetnja po imanju). Odgovorila sam da ću se uskoro dati litografisati, pa ću mu takvu jednu sliku s posvetom pokloniti, ali da zauzvrat od njega tražim jednu njegovu zbirku pesama, takođe sa posvetom!
S., O Petrovdanu, 1891.
G-din Laza je pristao da mu otac bude dobrotvor. To znači da će biti kod nas u Sokolcu barem godinu dana. Ovde kod nas, moći će na miru pisati svoje božanske stihove i prevoditi. A ja? Moći ću ga svakodnevno viđati, razgovaraćemo svaki dan do mile volje. Mojoj sreći nema kraja!
S., na Ognjenu Mariju, 1891.
Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa Gospodinom Lazom. S njim nikada ne može biti dosadno! Kakve priče iz dalekog sveta, kakve sve ljudske sudbine, kakve anegdote! Od srca sam se nasmejala jednoj od njegovih dogodovština sa Cetinja.Prema njegovom životnom iskustvu, sva moja znanja stečena u Pešti i Beču deluju kao od papira. I jesu papirnata. A ja se smatrala – izobraženom! Tek u g. L. vidim šta je život.
S., uoči sv. Ilije, 1891.
G. Laza uči me i engleskim rečima i pomalo razumem sada i taj jezik, ali daleko od toga da mogu da konverziram. On kaže da je na tom jeziku ispevana najlepša ljubavna tragedija, Romeo i Julija, od g. Šekspira, koju je on i preveo onomad za Letopis. Tražila sam da mi g. Laza donese svoj prevod te predivne tragedije, da je pročitam pretočenu u njegove medene reči, u jeziku koji se srpskim zove. Rekla sam da ću samo zbog ove tragedije i engleski
jezik naučiti, na šta je on dodao: – Nadam se da naša priča neće biti takva! Čvrsto sam mu stegla ruku.
S., o Preobraženju, 1891.
Tako, sedimo kraj kamina u trpezariji i pričamo, Oca i Mati odu ranije na počinak. Ili šetamo po divnoj jesenjoj prirodi na imanju i pričamo, pa odjednom, kao po prećutnom dogovoru, sa srpskog pređemo na nemački. Ili, francuski. Pa mađarski. Ili, kao što je bilo jutros, kojim jezikom smo poželeli jedno drugom „Dobro jutro!”, tim jezikom pričamo čitav dan. Oca se samo smeška. Volela bih da se, ovako ćuteći, razumem sa nekim čitavog života.
S., na Vel. Gospojinu, 1891.
Pogled kojim me je jutros pogledao, presekao me.Osetila sam da nešto želi da me pita. I pitao je, zamolivši me da posle doručka, dok se posluga vrzmala okolo, iziđemo u šetnju podalje od dvorca.
– Da li je istina da ćete se udati za crnogorskog princa i
prestolonaslednika Mirka?
A ja sam mu na to nehajo odgovorila, da su to sve glasine i možda, nečije želje koje nemaju mnogo veze sa mnom i mojim htenjima, i dodala: Da bih mogla da se udam jedino za čoveka kao što je on, ali da takvog još nisam upoznala, niti za njega čula!
Takođe dodadoh, da će moj otac da poštuje svaku moju želju, jer, sem što me mnogo voli i želi da ženskinje naše bude izobraženo, on smatra da ono treba da ima slobodu da može da bira svoga bračnog druga po želji svoga srca, a ne zbog nekakvih novaca ili titula.
S., oko Male Gosp., 1891.
Pokazala sam g. Lazi, stidljivo, jer to nikom do sada nisam, jednu svoju pesmu, ispisanu na nemačkom, dok sam bila u pansionatu u Beču. Tad sam se osećala tužno i tek tada shvatila kakva je pesma lek kada se napiše. Mnogo sam se premišljala i skanjivala da li da mu je dam ili ne, da je pročita, i na kraju reših. Nek bude kako bude! Od njega i pokuda i pohvala zvuče kao nebeski dar. Sutra čekam odgovor.
Vtornik, 1891. veče
Izašli smo u šetnju iako je bilo hladno. Ali šta je hladnoća prema vrelini mojih obraza. Čuću reči o mom malom stihotvoreniju od najvećeg srpskog pesnika. Nisam ništa pitala, a ni on nije ništa rekao. Odjednom, počeo je da recituje:
Nada za nadom, brodolom sve je,
Al srce se nada uvek više,
Kao što val za valom briše,
Tako gorčina ne nestaje;
Kao što valovi tonu i pene,
Tako gorčina dođe do mene,
Mada se nadom svaki dan hrani,
Udari srca, talasa su dani…
Bila sam bez reči, od sreće. On je recitovao na srpskom, moju pesmu ispevanu na nemačkom! On ne samo da ju je noćas preveo, već je popravio tamo gde su moji nevešti stihovi bili malo hrapavi, na svoj način i još je naučio napamet, izgovarajući reči iz moga srca onim svojim dobro znanim pesničkim patosom. Zagrcnula sam se od sreće. Više nisam pitala, ništa više nisam tražila. Na ulazu kod stepeništa, on je međutim, samo dodao:
– Vaša mlada i divna duša ne bi smela da tako rano, a tako duboko pati i već oseća toliko gorčine života!
Kuglana u dvorcu „Sokolac”
Sokolac, o sv. Nikoli, 1891.
G. Laza ide za Božić u Sombor. I mi ćemo provesti praznike u Pešti. Iako na kratko, teško mi pada ovaj rastanak.
Pešta, o Mladom Božiću, 1892.
Da li sam zapisala datum kada smo se prvi put sreli? Moram pogledati u ovaj Dnevnik. Mislim da bih – i sad sam sigurna u to – mogla samo sa ovak-
vim duhom opštiti, i ni jedan muški, ne znam sa kakvim titulama i bogatstvom, ne bi mogao moj muž biti sem ovako uzvišenog duha kao što je G. Laza.
Pešta, o sv. Jovanu, 1892.
Sutra se vraćamo u Sokolac. Oh već sam se zaželela svoje sobe. I proleća na našem imanju. Doći će ubrzo i Gospodin Laza.
Sokolac, oko Sretenija, 1892.
Doputovali smo u nedelju u Sokolac. Stigao je juče i Gospodin Laza iz Sombora. Sad smo svi kao tu, kao letos, i gotovo da izustim reč – kao porodica.
Sokolac, s proleća, 1892.
Gospodin Laza je veliki gimnastičar. To mi je i sam rekao, ali me zadivio kako se čitavo veče kuglao sa mojom braćom Đorđem i Gedeonom – i pobedio! Iz sveg srca sam pljeskala njegovom uspehu, a braća su me namrgođeno pogledala.I dok su oni posle seli za kartaški sto i do duboko u noć kartali (Oca, braća, G. Laza sa batom Bogdanom – bože, kako su nekad muškarci sa tim svojim pasijama dosadni, bez ženskog društva), ja sam se zatvorila u svoju sobu, malo čitala, a onda napisala još jednu – pesmu. I stidim se svog rukotvorenija, ali smoći ću snage, pokazaću je G. Lazi.
S., o Uskrsu, l. G. 1892.
Danas je došao g. Uroš da moluje moj portret. Doveo ga bata Bogdan, a poručio je otac da dođu. Dugo smo se dogovarali, učešće je uzeo i g. Laza, pa smo se po želji Oce ipak složili da to bude portret u prirodnoj veličini, sa balskom haljinom. (Tako propade g. Lazina želja da to bude sa fesićem, koje su moji muškarci smatrali nedovoljno ozbiljnim.) Dugo sam stajala u salonu, u balskoj haljini, dok je g. Uroš pravio skicu, bilo mi već teško. Ali, zadovoljna sam konturama koje sam videla. Stajala sam kraj omiljenog prozora što gleda na glavni ulaz u Sokolac, sa puno svetlosti, pored svog schreibentischa sa cvećem, i g. Uroš kaže da će raspoloženje i cela slika vrlo lepo ispasti.
S., uoči leta G. 1892.
Otac je organizovao još jedan veliki prijem u čast G. Laze. On je juče najavio da uskoro odlazi, a njegov nešto natmuren izraz govori da nije srećan. Bože, šta li misli? Ipak, ne razgovaramo tako dugo i tako često kao pre. On je više povučen, i u svojoj sobi. Kaže da piše. I ja se tad sklanjam i ne želim njegovom uzvišenom duhu da smetam.
S., o Duhovima, 1892.
Zar ima godina dana kako smo se prvi put sreli!?I sinoćnji prijem ovde u našem Sokocu, u najvećoj balskoj dvorani, protekao je nikad lepše. Celo veče sam bila u društvu g. Laze. Zabavljao me je, plesao, a druge dame koje su bile s nama u društvu, željno su ga slušale, jer je on pravi kozer i neverovatan zabavljač ženskog društva. Mada njegov pogled koji po neki putuhvatim, već savršeno ga poznavajući, veli, da se u njegovoj duši sasvim nešto drugo događa, nego što se pred svetom pokazuje.
S., oko Petrovdana, 1892.
Sutra g. Laza odlazi od nas. Kaže da mu je ovde sve predivno, ali da mora malo da se odvoji i osami. Razumemo mi pesnike, Gospodine Lazo, kaže moja Mati. Ali, mene muči nešto drugo. Da li odlazi zbog mene?
Leto G., 1892. ponedeonik, veče
I bila sam u pravu! Uveče, pre rastanka, dok smo sedeli u salonu, dao mi je pisamce, i zamolio da ga otvorim kada on već bude otišao. Ja sam njemu za rastanak, poklonila fotografiju najnoviju, u libadetu, sa potpisom, načinjenu zimus u Pešti. Ispoštovala sam njegovu molbu, i evo, sada tu kovertu sa francuskim žigom, otvaram. U pismu, na njegov način, što sam i očekivala, nije bilo ni jedne rečenice, samo – pesma. Zapravo stihovi neke pesme bez naslova, bez početka i bez kraja. Da, odmah sam sve razumela. Sad je ostalo da sa ovim pismom, tj. pesmom razgovaram dok je odsutan, dok budemo rastavljeni.
…Koga takne tvoja ruka,
Oko tvoje kog prosuka,
Biće vredan toga struka,
Toga lica, toga guka,
Tih milina i tih muka,
Biće vredan, kako ne bi –
Blago Tebi!…
S. Leto, 1892.
Gospodin Laza je otišao u manastir Krušedol, kaže, da piše malo u osami. Neizrecivo mi je prazno u duši i u kući. Gde god se okrenem očekujem da vidim njegovu dragu, razbarušenu pojavu, i one vodnjikave, tople oči i pogled koji me svuda prati. I sada te njegove oči osećam na sebi. A tek glas! Prvi put osećam da mi neko nedostaje, a da to nije moj otac, mati, sestre… Bože,da li je to ono što jedno drugom nismo rekli, a sve je bilo to? Bože, ja sam srećna, jer se prvi put rodio taj osećaj u meni, i to prema takvom, u svakom pogledu, odličnom čoveku. Kako mi je prvi put dosadno u mom sopstvenom domu, u ovom dragom kutku koji sam oduvek volela i toliko čeznula u Beču za njim. Ne čita mi se, ne jaše, ne šeta, čak ni ne putuje družbenicama, čak ni u Beč! Samo bih da sam sama u ovoj mojoj sobi, i samo da sam u mislima s njim.
N. Sad, Leto G. 1892.
Idem i ja sutra do družbenice Branke, a potom sa njom u Baden, koji volimo još od zajedničkih dana u Zavodu. Moram ovu prazninu nekako zatomiti.
Lenkina soba u kojoj je iznad kreveta njen portret
Sokolac, s jeseni, 1892., veče
Vratila sam se juče u svoj dom u Sokolac. Kako mi je nedostajao! Naročito moja soba! G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan! To vide i ukućani i posluga. Kad sam se zatvorila u svoju sobu i pročitala pismo ponovo, nešto me u njemu i buni. Al evo, prepisujem:Kaže, razdaljina izbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikad, a ne smem da Vas volim… Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas odatle istisnem. Zato sam od vas i pobegao! (ovo ja podvlačim). Zašto? Šta je prepreka našem osećanju?Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam sve njemu pod noge. Mislim da bi i otac pristao. Pisaću mu.
S. oko Mitrovdana, 1892.
Čudni tonovi njegovog poslednjeg pisma.Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se on nečeg boji? Mog bogatstva? Ništa meni to nije važno. Samo On. Razgovaraću s Ocom.Onako, poizdalje, pitala sam Ocu: da li bi on mene dao nekom ko nije titulisana glava, i nema bogatstva, ali je veliko ime, dobar i duhom bogat čovek? Dobri Oca je video na šta ciljam, pa mi je odgovorio da je to pitanje rano da rešavamo, da sam ja još mlada i još života trebam videti, pre no što se udam.A ja sam na to dodala, ako bi se ja odlučila na udaju i već izabrala, da li bi mi dozvolio, a on se grohotom nasmejao:
– Pobogu, dete, pa ti ćeš mladoženju isprositi, umesto on tebe!
I na tome se završilo.
S. oko Božića, 1893.
(iskinuto)
Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega?Da li sam ja volela iluziju? Ali, to ne može biti! On je to, od krvi i mesa. Ja volim Pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran od života, te star, te nije za mene…Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, pa ne vredi. Ali, boriću se i izboriću za njega. Njemu treba pomoći! Tražiću sastanak, da dođe, odmah!Ovde. I više se nećemo rastajati!
Novi Sad, s proleća 1893.
(iskinuto)
Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen kao nekom duševnom borbom, razbarušeniji, rekla bih, nemarniji nego inače. No, time, kao da je hteo da mi da do znanja: – Eto, vidite, ovakvog me hoćete! To je prokomentarisala potom i moja Mati:
– Dete, ne znam i brinem se za te, al šta ti vidiš na njemu?
Dugo smo šetali i pričali, pričali, ovog puta ne one naše vrcave igre duha, već vodili vrlo ozbiljne i mučne razgovore. On meni stalno:
– Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju!
A ja njemu:
– Ali, Gospodine Lazo, zašto Vi ne biste bili taj za koga bih se udala?Moje srce Vas je već odavno i neizmenjivo izabralo!
– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dos-tojan, ponavljao je.
– Šta može biti više od duha koji imate, Gospodine Lazo?
Uporna sam i ja. Nije li to najveće bogatstvo sveta, niste li Vi najbogatiji čovek po tome? Moje srce ište samo takvoga bogatstva, drugo mi ne treba, a toliko i toga drugog imam, za nas oboje.
– Brak nije samo duh gospođice Lenka, kao da je setno dodao.
Brak je i telesno zbližavanje…
– Ja ga prekidoh: – Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite g. Lazo?
(iskinuto)
Posle toga je otišao.
Dugo mi nije pisao. A i kad piše – jedno te isto. Kud se dedoše one vrcave igre njegovog božanskog uma, koje sam obožavala da slušam!U neizmernoj čežnji, zatvorim se u svoju sobu, pa onda čitam, iščitavam po ko zna koji put njegove pesme, dodirujem rukom njegove posvete, pipam mastilo na njegovom potpisu – kao da ga time hoću približiti i večno vezati za sebe.
Dvorac Sokolac, o letu 1893.
Ljubim već davno uveli beli pupoljak u vazi, koji mi je onomad uzbrao u našem vrtu i uz poljubac poklonio.
– Ja sam siromašan pesnik koji nema zemaljskog blaga da Vam pokloni, ali ovaj poljubac u ružu i njen miris koji i posle, kad uvene ostaje, neka Vas uvek seća na mene.
S., Leto G. 1893.
Odlazim na još jedno putovanje. Sve usamljenija i sve tužnija. Ništa me više ne zanima.
S., oko Mitrovdana, 1893.
Rođendan mi je, a ja sam tužna.On neće doći. Tako je javio. Dvadeset tri su mi godine. Vidim već i roditelji brinu i hteli bi, nekako se snebivaju da mi
kažu: „Ne čekaj ga! Vreme ti je za udaju! Tolike prosce, grofove i prinčeve si odbila zbog tog razbarušenog pesnika.”
I braća kad dođu, kritički me posmatraju. Samo sestra Olga me razume. Ona je udata, nije tako daleko, pa mogu čestoda je viđam. Ona mi onomad reče, ne znam možda i iz ličnog iskustva:
– Žena treba samo iz ljubavi da se uda.
I ja mislim da neću moći drugačije.
S proleća, imanje Bogdana Dunđerskog 1894.
Došla sam kod bate Bogdana jer mi je kod kuće postalo neizdrživo. I evo, sada jedino preko Bate čujem za njega. Sasvim se odaljio, i kao, namerno. Bio je kod Bate na imanju i po mesec dana, ali nije mi pisao. Tek, čujem od Bate da ponekad pita za mene, i ono – da li se udala? Nema više ni knjiga da mi šalje. Očajna, izađem malo da jašem po imanju, jer Bata ima prekrasnu ergelu, preko stotinu grla. Prave mi društvi njegovi konjušari. Čestiti ljudi. Svuda me prate da mi se štogod ne dogodi. A ja se osećam, da bih baš volela da mi se nešto dogodi, da padnem s konja i da se ovo sve završi. Došla sam ovde da ne svisnem.
Bog da prosti, ovo neće na dobro izaći.
Portret Lenke,Uroš Predić
Sokolac, leto 1894.
Namolovan mi portret. G. Uroš je to uradio znalački, majstorski. Imam nešto više melanholičan pogled nego kad je slika početa (ali kakav bih, ah, inače mogla imati!), ali sve je tu dobro pogođeno: i moja plava kosa i kika i vrat i ruke – i naročito balska haljina od moje prabake, sa lentom i
cvetovima od čipke na golim ramenima. I vaza pored stola sa ljiljanima u nežnom desenu haljine, i žute ruže (avaj, simbolične za moje raspoloženje). Sve to u nežno plavoj draperiji i pozadini koja odudara od portreta svih ostalih naših predaka u Sokolcu.
Otac je veoma zadovoljan slikom i bogato je nagradio g. Uroša. I ja sam zadovoljna, ne bih mogla reći oduševljena zbog mog trenutnog stanja, ali slika je lepa i sobom sam zadovoljna na njoj. Ko zna, možda će taj portret ostati jedini trag od mene, da sam ikada postojala na ovome svetu.Visiće iznad mog (ah, bračnog kreveta), pored velikog ogledala u mojoj sobi. Kad god sednem za svoj schreibentisch od sada će me sa strane uvek posmatrati još jedna Lenka. Ah, da ga bar vidi Onaj kome je namenjen!
Beč, Leto G. 1894.
Još jedno leto. On se jednako ne javlja, rekla bih namerno. Bežim i od mojih dobrih roditelja, samo da ne vide patnju na mom licu. Evo me u Beču, kod družbenice Ruže, hodam ulicama kojih volim da se spomenem iz dana prve mladosti i tako bezazlenog i divnog života. I pred jednom apotekom sam zastala. I izašla iz nje sa kupljenim praškom za spavanje. Samo pazite, upozorio me apotekar: – Malo veća doza od propisane i – to je prelazak iz sna u san. Iz sna u san? Možda je to baš ono što bi mi bilo potrebno?
Glavna dvorana
Sokolac, s proleća, 1895.
Došla sam kući! Kako tužno deluje moja soba. Kao da u njoj nikada ranije nisam živela, u njoj provela tolike časove sreće i snevanja o budućem životu. Prelistavam knjige, pregledam moje balske haljine, omiljeni jahaći kostim, zatim otvorim schriebtisch, u njemu njegova pisma i ovaj Dnevnik. Ko zna gde će završiti?I neće li ubrzo posle mene, i sve ostalo postati prah i pepeo?Evo i njegovih pisama!Mogla bih ih i sama odmah spaliti, da ga ne kompromitujem. Ali, ko će znati onda uzrok, zašto sam otišla?Ne, neka ostanu.
Neka ostane pisani trag, bar za sada, svedočanstvo te ljubavi, kad ju je već on tako brzo pogazio. I onako će vreme potom izbrisati sve.Portret me tužno gleda sa zida. I na njemu zabeležen onaj osmeh koji je prešao umelanholiju. Bože, koliko sam bila srećna kad je započet, a kako se, samo u tom osmehu, ocrtalo vreme koje je proteklo i koje je i slikar zapazio i zabeležio. Ostaće mojim roditeljima uteha i uspomena. Katica je podgrejala kamin.Žurim, zovu me dole. Brinu za mene. Osećaju oni sve. Čekaju na obed. Pripremaju proslavu za moj rođendan. Ali, čini mi se da ih je duboko ponizio taj pesnik. I bojim se da mi braća spremaju neku udaju, preporuku, samo da i mojom udajom njemu uzvrate milo za drago.
Nikola Tesla
D. Sokolac, o letu, 1895.
Ne znam šta je sa njim? Javio se, ali kako!Nudi mi za udaju (!!!) nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, već slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Šta je njemu? Nahvalio ga, da ga ne bi bolje nahvalile ni moje provodadžike: visok, kaže, lep, lep, baš za Vas, obrazovan,
uman, načitan i već slavan, neženja…Doista, šta se dešava sa njim?Neću ni mladog, ni lepog, ni visokog – kako ne razume da hoću samo njega, da sam mu to već toliko puta napisala, ja sam to u mom srcu već rešila, samo njega treba ohrabriti, dozvati da dođe i da ponovo doživimo one naše bajne dane, ovde u Sokolcu.Ovo više ne mogu izdržati. Idem sutra kod sestre Olge, na njeno imanje. Da malo raspršim misli i da se s njom porazgovaram. Vidim ja i brižne materine i Ocine poglede. Ali, ne mogu protiv sebe.
Dvorac „Sokolac” još krije tajnu…
Beč, o Maloj Gospojini, 1895.
Tek ovde, u Beču, mogu da dođem k sebi, daleko od svih i svega i prvi put ovde da zapišem nešto, ako išta više vredi i pisati.Gotovo je sve!On se oženio.
Ali, izdaja našeg zajedništva, našeg zaveta, bila bi manje bolna, da mi je to javio lično, da smo se još jednom bar videli.Ništa, samo glas i to – o nebesa!Postupak kojim je valjda hteo da me uvredi, do kraja dotuče – da li je mogao biti svirepiji? Za kuma je pozvao moga oca!!!Savršen zločin, bez traga. (Otac je, naravno, pristao, a ja sam poželela tog trenutka da me nema! Da me nema za duže vreme, ne samo dok se obavi taj čin, već da me nema za dugo, zapravo zauvek!)
Ali zašto? Šta sam mu nažao učinila? I evo me ponovo u Beču, gde sve znam i svi me znaju. Naravno, ne pričam zašto sam se ovde tako iznenada našla, kažem, zaželela sam se Vijene, njegove huke i buke koje mi ponekad nedostaju tamo na imanju, zaželela sam se Burgtheatra, mada sve one uzdišu kako ja tamo živim kao princeza u dvorcu.Eh, pusto mi moje bogatstvo i ime! Zašto se nisam rodila kao sirotica, pa bih već davno pobegla u svet sa njim. Tada me se ne bi uplašio, znam!Ali, opet, sve mi je smušeno u glavi… Zašto se onda ože-nio upravo tako – za bogatstvo i samo zbog toga? Ta druga, ta bivša verenica, čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali!
Pa ja sam sve to imala, pa još i ono što ova nikada imati neće, a što je i on u zvezde uzdizao – moje godine, moj stas i oči! Ili je lepota ženska kod pesnika samo za pesmu, ne i za stvarni život?
Ništa više ne razumem. Ništa mi više kod muških nije jasno. Otišla je moja sreća i ja takvu više nikada neću imati. Našto sada i život?
Glavni trem
Beč, o jeseni, l. G. 1895.
Čujem da je, sad bogat – o kako to ironično sada zvuči! – otišao sa izabranicom u Italiju. Tamo gde smo mi planirali, gde sam ja poželela s njim, gde mi je obećao pokazati neku čudesnu crkvu o koju se obijaju morski vali, sa kubetima vazdušastim i naslikanim kao u sfumatu, ali sa osnovom od našeg drveta, da baš tako se izrazio, o kojoj je ispevao nekad davno i jednu pesmu. Sve to ja nikada neću videti. Ne samo s njim.
Beč, o sv. Luki, 1895.
Dok je on tamo u Italiji, ja ovde idem po bečkim salonima, slušam opere, gledam predstave u Burgtheatru, ali ništa ne vidim i ništa ne čujem. Udvaraju mi se po salonima divni mladići i pljušte rukoljubi, ali ja nikog ne primećujem. Sama sam i kao s pogledom upravljenim ka jednoj udaljenoj tački. Znam, moram se uskoro vratiti mojim roditeljima, do mog dvadeset šestog rođendana. Tako je otac naredio. Bilo bi predugo i svet bi pitao. Poslušaću mog dobrog Ocu. Vratiću se.
Jutro, 5. Novembra, po star. kal.
Čujem da su se vratili u Sombor i da će ih Oca, sada kum, pozvati u Sokolac, odmah po povratku sa njihovog svadbenog puta u Italiji. I to na moj rođendan!
Ali za prvi susret sa kumom, (precrtano) koji me sad zove „moja mlada kumica”……To nedostojinstvo – da dolaze, da ih gledam preko stola… Ne, ja to ne mogu dozvoliti i neću trpeti… I ne mogu sve te godine što dolaze, podneti…(precrtano) Ovako je bolje, Ne mogu to prirediti mojim jadnim roditeljima tamo. Ostajem ovde, izgovorila sam se bolešću. Bolje da im samo stigne glas.
Bočna strana dvorca
Uveče, 6. nov. po st. Kal
Još ne znam, i ne smem do kraja da kažem, ali… mislim da se sve odlučilo, i od tada kao da se sve izmirilo u meni i učinilo me čudno spokojnom, čak onom istom, starom. Kao da je sve odjednom došlo na svoje mesto. Ako je to cena ranijeg spokoja moga, onda mu rado idem u susret. Sad samo čekam svoj rođendan. Sve je čisto kao kristal i jasno. Jedino mogućno. Mirna i spokojna, nakon svega. Nakon tako dugo vremena.Umesto da me dariva, ja ću njega, i sebe, darivati. Poklonom večnim. Kojim ćemo se vezati u večnosti.
(poslednji zapis)
Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Doveka sedeti u roditeljskom domu? Jer ja ne mogu više voleti. Da, sutra mi je rođendan. Darivaću i sebe i Njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće On. Razumeće sve….
(ovde se Dnevnik prekida)
Kapela Dunđerski u Srbobranu
P.S. U ostavštini doktora Simonovića, ličnog prijatelja pesnika Laze Kostića, ostala je sa koricama ovog Dnevnika, sa inicijalima u zlatotisku H. D. i beleška:
Ovu svesku pok. Lenke Dunđerski, dala mi je njena sestra Olga. Nađen prilikom pregleda njene sobe i uništavanja od strane braće i oca, svih, za porodicu, kompromitujućih hartija i pisama g. Laze Kostića, a nakon njene iznenadne smrti, licem na njen rođendan, 8. novembra po starom kal. 1895. godine. Čuvan upapirima Laze Kostića, a ja, dole potpisani, nakon pregleda Lazinih spisa i sadržaja ovog Dnevnika, koji bi mogao teško kompromitovati mog prijatelja, G. Kostića, sve to predajem vatri.
Pečat i potpis
Dr Radivoje Simonović
(Srbobran.net zahvaljuje Zoranu Veljkoviću na ustupljenom materijalu)
Izvor: srbobran.net
Slavni srpski pesnik i pisac Laza Kostić rođen je na današnji dan 1841. godine, u Kovilju.
Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, ginmnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a Prava na univerzitetu u Pešti.
Kostić je snažno uticao na srpsko društvo svoga vremena. Bio je pokretač i urednik književnih i političkih listova i blizak saradnik Svetozara Miletića.
Svoje književno stvaralaštvo počeo u jeku romantizma, u vreme Zmaja i Đure Jakšića. Za deset godina bavljenja književnošću, ušao je u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadestak epskih pesama, balada i romansi.
Bio je začetnik srpske avangardne lirike. Kao poliglota i čovek velike erudicije istakao se i prevođenjem dela Vilijama Šekspira. Kostić je bio i prvi predsednik 1882/83. Srpskog novinarskog društva.
Najpoznatija dela Laze Kostića su: poetične tragedije Maksim Crnojević, Pera Segedinac, rasprave Kritički uvod u opštu filozofiju, O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, Osnova lepote u svetu, lirske pesme Među javom i međ’ snom i Santa Marija della Salute.
Izvor:rts.rs
Santa Maria Della Salute
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak necu nikoga klet’;
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k’o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
Među javom i međ snom
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza Kostić
Priredio: Bora*S
SRCE POD PRITISKOM:Besprizorni život
Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja
Mirjana Bobić-Mojsilović
Izgleda da je mnogo toga ovde otišlo dođavola. Društvo koje je izgubilo moralne vrednosti, suočeno je sa lošim vestima.
Jezive tragedije mladih ljudi, alkohol, sumanuta vožnja, nasilje na sportskim događajima, nasilje na ulicama, maloletni kriminalci koji zlostavljaju i pljačkaju starce, to je, rečju, strašni bilans protekle dve nedelje.
Sa druge strane, mediji se gotovo utrkuju u promociji besmisla – pornografija nasilja, materijalne oblapornosti i stvarne pornografije (na društvenim mrežama sve vrvi od golih zadnjica i grudi) samo doprinosi ludilu koje ovde uzdrmava sve društvene segmente. Iako često akteri, mladi ljudi su zapravo žrtve.
Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja. Jedna kompanija, na primer, u svojoj reklamnoj akciji ovih dana poziva mlade ljude da fotografišu svoje tetovaže i svoje pirsinge, a „najbolji“ (najluđi?) će kao nagradu dobiti kompjuterske igrice, mobilni telefon ili neku sličnu modernu i prestižnu igračku.
Nema zbora da je ova akcija usmerena ka klincima, a onome ko zaista želi da vidi poruka je jasna: u jednom olakom, prividno opuštenom tonu, deci se sugeriše da je veoma šarmantno ako su tetovirani ili izbušeni. Normalnom čoveku se od ovoga diže kosa na glavi – nije teško pretpostaviti da će neka deca potrčati da se tetoviraju ili buše obraze, da bi dobila kompjuter na poklon.
Uopšte me ne bi čudilo da uskoro pokrenu akciju poklanjanja digitalnih fotoaparata za konkurs za tinejdžerke za najbolji selfi sopstvene zadnjice. Skrivena poruka glasi – budi majmun i radi šta ti se kaže, a za uzvrat ćeš dobiti nagradu. U čemu je tu izuzetnost, osim u psihologiji stada – najbolje ovce, najbolje prolaze?
Do duše, to je samo trend koji stiže iz epicentra Velikog Brata, u kome je pornografija i sredstvo i cilj: idol mladih je tetovirana i besprizorna Majli Sajrus koja, isplaženog jezika, bukvalno jaše ogromni penis na svojim nastupima. Koncept besprizornosti i kao „političko sredstvo“ je i pokret FEMEN, čije članice, gole, vrše nuždu po slikama političkih protivnika u istočnoj Evropi, i za to su gromoglasno podržane od globalističkih medija kao „prava stvar“ i borci za demokratiju.
Ogavno postaje normalno, a pornografski diskurs u savremenoj kulturi ne vidi samo onaj ko je slep. Pa ipak, zanimljivo je kako ovde niko nije reagovao na pokušaj „suptilnog“ preoblikovanja mladih, po standardima koji stižu sa globalnih mreža. Skandalozan primer može se videti u jednoj ovdašnjoj reklami u kojoj nekoliko lepih i mladih devojaka vrši malu nuždu nad pisoarima u muškom toaletu. I, kako jedan mladić meri svoj penis. I kako nekoliko devojaka u donjem vešu jure jednog gologuzog dečka, verovatno na ekskurziji. I kako jedan mladić masturbira. I kako su na nekoj pijanoj žurci jednog dečka lepljivim trakama zalepili za plafon. I kako je sve to, ono što mora da se uradi pre tridesete godine. I kako to znači da si uradio nešto o čemu će svi pričati.
Osim što niko normalan ne želi da vidi bilo koga na klozetskoj šolji, ni u životu ni na televiziji, radi se o mnogo perfidnijoj stvari. Šta devojke smaknutih gaća traže nad pisoarima u muškom ve-ceu? I zašto treba da se uradi nešto o čemu će svi pričati?
Priča o devojkama u muškom ve-ceu, zaslužuje poseban esej (i u skladu je sa aktuelnim i vrlo moćnim pokretom ukidanja razlike među polovima), ali ništa nije slučajno. Ovo je samo deo globalnog pokreta koji uči generacije koje stižu – ne da je važno do tridesete naučiti bar jedan strani jezik, završiti neku školu, biti najbolji u nekoj veštini, u sportu, nego da život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć.
To je život koji se reklamira.
A u stvari, jedino što svaki mladi čovek mora da uradi pre tridesete godine je – da ukapira šta mu rade mediji.
Mirjana Bobić-Mojsilović
mirjanabm.com
Izvor:novosti.rs
___________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 