„Nikаd čovek ne može dа kаže onoliko mudrosti koliko može dа prećuti ludosti, čаk i gluposti. Jedino ćutаnje može dа prikrije kod čovekа strаsti koje su nаjnаsrtljivije i nаjštetnije: sujetu, lаkomost, mrzovolju, osetljivost, mizаntropiju.
Foto ilustracija Bora*S
Jedino ćutаnje može dа sаčuvа čovekа od posledicа koje mogu dа mu nаnesu trenutnа i nesmotrenа rаspoloženjа; i nаgle i nepromišljene impulsije.
Čovek koji pusti uvek jedаn rаzmаk u vremenu između pitаnjа koje mu se postаvi, i odgovorа koji trebа dа dаdne, jedini je koji može rаzmišljeno dа kаže štа hoće. On je već tim odmerio koliko jednа minutа može dа sаdrži pаmeti i gluposti, dobrote i zloće.
Sаmo tаkаv uzdržljiv čovek izbegne nаjveći broj nesrećа, nesrećа koje dolаze od nаše nesposobnosti dа uvek budemo prisebni, i dа nikаd ne budemo glupi. – I učenici Pitаgore su morаli ćutаti.
Duhoviti Atinjаni su se divili i tаkozvаnoj lаkonskoj krаtkoći izržаvаnjа, kojom su se služili ljudi iz Spаrte. Kаtolički red kаluđerа kаrmelitа imаju tаko isto propis dа govore sаmo četvrtkom.
Kаd bi svi ljudi i žene govorili sаmo četvrtkom, nа svetu bi bilo mnogo mаnje gluposti i mnogo mаnje zlа; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečimа nego delimа.
– Neke životinje kušаju jedno drugo sаmo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlаzeći svаko nа svoju strаnu, а dа imаju sposobnost govorа, rаstrgle bi jednа drugu.
U rečimа uvek imа više lаži nego istine, i više zloće nego ljubаvi; jer ljudi nаjčešće ne znаju ni sаmi štа kаžu, ni zаšto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporаzumа, nego što bi bilo nesporаzumа dа reči uopšte ne postoje.“
Jedan bude klin drugi klešta Ostali su majstori Klešta dohvate klin za glavu Zubima ga rukama ga dohvate I vuku ga vuku Vade ga iz patosa Obično mu samo glavu otkinu Teško je izvaditi iz patosa klin
Majstori onda kažu Ne valjaju klešta Razvale im vilice polome im ruke I bace ih kroz prozor Neko drugi zatim bude klin Neko drugi klešta Ostali su majstori
Čovek se, kažu, razlikuje od ostalih prirodnih bića po tome što je samoživ. Teza je loša. Svako biće je takvo. Štaviše, čovek kao da je manje samoživ od životinje. Naravno, ne zato što je bolji, već zato što je gluplji.
Foto ilustracija Bora*S
Bolje ovako: zato što je egoizam životinje trezven i budan. Još bolje: jer je ova samoživost objektivna. I čovek želi da ono što čini njemu bude od koristi. Ali „sasvim maleni broj ljudi ima dovoljno pameti da bi bio samoživ”.
Čovekov egoizam, treba priznati, jedva da je koristan. Zašto? Zato što nije trezven i budan, to jest jer: subjektivan je. Čovek se od ostalih prirodnih bića ne razlikuje po tome što je samoživ, nego po tome što je subjektivan.
Životinjski egoizam je nepristrasan, čak toliko da se za njega može reći: samoživost je bez zainteresovanosti. Bez interesa je jer je bezličan. A ličnost nanosi štetu i prirodnoj samoživosti čoveka. On je glup da bi mogao biti istinski samoživ. Budnost i trezvenost gasi se u ovoj njegovoj zainteresovanosti. Ništa ga ne interesuje izvan njega samog. „Samo imam osećaja za ono što ja jesam”, kaže jedan francuski pesnik.
Čovek ne želi korist, nego sebe sama. Zato nije nepristrasan. Humano rag ehellence nije samoživost, nego – sujeta. Svet – ogledalo. Samo sebe sama hoće i želi da vidi i zato jedino sebe sama ume da vidi. Nebo je plavo; ali to plavetnilo je on sam. Kad nekoga zavoli, voli jednu zamišljenu varijantu sebe sama. Ne vidi svet, nego svoje sopstvene slike. Nema odnos prema stvarnosti, nego prema sebi samom. Nalazi se pred ogledalom i tu živi. Ogledalo nije ništa drugo nego ugao koji je zauzet naspram sveta.
Položaj životinje je takav da ona sebe stavlja među stvari, svoje Ja smešta u svet. Čak ga i ne izdvaja iz sveta, nego ga ostavlja u njemu. Zbog toga je svet životinje: okolina. Svet čoveka: ogledalo. Jer je sebe izdigao iz stvari i zauzeo položaj da kada pogleda svet, zrak pogleda se lomi i odbija s površine stvari. Zbog toga čovek umesto stvari uvek vidi sebe. Objektivnost životinje nije ništa drugo do objektivno prihvaćeno držanje; čovekova subjektivnost pak onaj je kosi ugao koji on zaklapa sa svetom. Ono što on iz toga ugla može da vidi jedino je njegov sopstveni odblesak. Čovekova je situacija u svetu ogledalo.
MASKA
Tako bi se moglo pomisliti da je čovek odabrao ugao ogledala kako bi iz te pozicije više video. Uz to što ne gleda svet, nego sebe sama a i ne ume drugo da vidi do sebe, eventualno dublje vidi i perspektiva mu je dublja i bogatija. Možda je bolje: otuda vidi istinskije i više. Ali nije tako. Ogledalo je upravo to što je oko bačeno na nešto o čemu u svetu nijedno biće ne zna ništa. Cela priroda je skrivena ispred sebe same. Niko ne može pogledati u sopstvene oči.
Ali ogledalo nije suočavanje čoveka sa samim sobom. Naprotiv. Biće onda vidi sebe ako se smestilo u svet ispravno, nepristrasno, trezveno. Sebe onda vidi ako sebe ne vidi. Jer onda je pod pravim uglom. Onda je u središtu. To je kosmičko ugnježđenje prirodnih bića: jasno i istinski vide svet i zato na isti način vide i sebe. Ogledalo je iskrivljeniji ugao i ono što pokazuje nije Ja, nego — maska.
Maska nije ni Ja, ni ti Ti. Nije čovek i nije svet. Nalazi se između njih, ali ne u pravoj liniji, nego smeštena ukoso, u smeru odbijene linije. Nevolja ogledala nije što je ono lažno, već što je impotentno. Odnosno, nije impotentno što je lažno, nego je lažno zato što je impotentno. Vele: „lagati se može i istina”. Jer ono što čovek iskaže može biti istina samo onda kad otvara. Bilo šta da kažem, ako se time skrivam, ja lažem. I istinu mogu da iskoristim tako da ona za mene bude kora. Ako sada čovek kaže: i laž mogu da iskoristim tako da njome lažem, onda znam šta je maska. Sujeta se ne odnosi na samog čoveka, nego na masku.
Svako zna da čovek postoji tek ako je nestala maska. Međutim, maska je skupa — skuplja od čoveka. Jer je čovek badava, a za masku treba platiti. Badava? – da: nenaglašeno, jednostavno, čisto i trezveno. Treba platiti? — Da: mora se napustiti nenaglašenost, jednostavnost, čistota, trezvenost. Zbog toga je maska skuplja i zbog toga je potrebna jer mnogo košta. Otmenija je, lažnija, življa, bogatija, zbunljivija. To je ono što se naziva istinom maske. Istina maske ne odnosi se na ono što kazuje, jer kazuje laž; nego na ono što skriva, jer krije istinu.
LOM OGLEDALA
Pred ogledalom stoji onaj koji nije u stanju da vidi drugo do sebe sama. Ali ne vidi sebe, nego masku. Jer ogledalo ne laže istinu, nego laž. Maska pak nije bog, nego idol. Zbog toga ljudska sudbina, koja konačno nije ništa drugo do odigravanje organskog života u božanskoj ravni i prostoru, stiže upravo na suprotnu stranu od one kuda se uputila.
Sujeta nije obogotvorenje, nego upravo obrnuto. Maska je idol, lažni bog. Potpun božanski privid, odnosno potpun ljudski privid. Ali šta je ljudski privid? — ponašanje kojim se čovek izdvaja iz prirodnog poretka stvari i zbog toga ostaje usamljen i subjektivan. Otuda je sujeta humano rag ehellence. U sujeti čovek prihvata sve privide obogotvorenja, ali tu sve ostaje privid i maska. Slika božanstva bez božanstva: idol. I to je maska iz ogledala koja uzvraća pogled čoveku.
Sujeta ne propada na sujeti, nego na stepenu dublje. Ogledalo ostaje. Uvek pokazuje i pokazivaće masku. I ko god pogleda u ogledalo, uvek će videti ono što vidi. To je grozna ironija poretka sveta: ostavljeno je da stvari i ljudi budu onakvi kakvi jesu i da svi žive sudbinom koju su odabrali. Nema upozorenja ni popravke. Čak i gore: svako je ostavljen u situaciji da i ne primećuje kada mu je izmaknuto tlo ispod nogu.
Čovek ne propada zbog sujete, nego zbog istinitosti stanovišta zauzetog prema sebi samom. Ne po tome na šta se odnosi, nego za stepen dublje: ne postaje lažan po tome što vidi i misli da vidi oči u oči, nego po tome za šta smatra ono što vidi. Zbog toga nikada iz sujete neće doći do toga da je čovek sujetan. Onaj ko kaže: nisam sujetan, sopstvenu sujetu ni ne dotiče, samo je skriva, odnosno laže. I ovaj čovek ne biva otkriven i pokoleban sujetom, jer mu svet i dalje dopušta da gleda toliko i tako u ogledalo kako hoće, i da laže.
Svet nikada neće skinuti masku sa čoveka. Mora se razbiti zajedno s maskom, mora propasti u maski i na maski. Lom ne dodiruje masku, nego ono što je iza maske: istinu. Jer je istina odvajala laž.
Neće biti uništeno ono što je skrivalo lice, nego lice koje je bilo skriveno. A to je opet istina maske: maska ostaje istina; dalje laže. Čak i onda ako iza nje više nema ništa. Može li se stajati tako da se zraci ne lome i ne odbijaju? Tako da pogled direktno prodire kroz prostor i dostiže ono na što je usmeren? Tako da čovek vidi kroz ogledalo? Kakva je mogućnost da čovek svojim pogledom kroz vidi i da zrak njegovog pogleda ne dotakne odblesak sopstvene maske, ‘nego svet? Mora li polomiti ogledalo? Opet i poslednji put: istina maske. Sve ostaje onako kakvo je bilo i kakvo je.
Čovekov položaj u svetu menja se samo u jednom slučaju: samo onda može stati pod pravim uglom i može čisto stupiti među stvari ako polomi, ali ne ogledalo, nego ono što se nalazi u ogledalu — idol. Maska je zato istinita, jer istina zavisi od nje. Svet se samo onda može videti ako čovek vidi boga a ne idola. Zato Montenj piše: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — treba skinuti maske stvarima i ljudima.
„Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu.
Foto ilustracija: Bora*S
Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju…
I pitam se ne bi li sve to moglo da se proširi izvan pojedinačnog ljudskog života i primeni na produženje života čovečanstva u celini. Možda je istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba ako se ljudi, i svi narodi, okupe na zajedničkim zadacima, ako svi budu zahvaćeni ne samo onim što logoterapija naziva voljom za smislom već i zajedničkom voljom za jednim zajedničkim smislom?“
Viktor Emil Frankl– iz predgovora knjige “Zašto se niste ubili“
“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.
Ilustracija: Bora*S / ulje na keramici
Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju.
Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje. Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želeo reći.
Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju.
Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“
Prema legendi, Istina i Laž su se sreli jednog dana.
Laž je rekla Istini: “Danas je prelep dan.“.
Foto ilustracija: Bora*S / Figure: Lenka Matić
Istina je pogledala u nebo, uzdahnuvši, dan je zaista bio veoma lep.
Proveli su dosta vremena zajedno, kada su naišli na jedan bunar. Laž je rekla Istini: “Voda je veoma lepa, hajde da se okupamo zajedno.“.
Istina, još jednom sumnjičava, isprobala je vodu i otkrila je da je ona zaista veoma lepa. Skinuli su se i počeli kupati.
Iznenada, Laž je izašla iz vode, obukla odeću Istine i počela da beži. Iznervirana Istina je istrčala iz bunara i počela da juri u potrazi za Laži da bi uzela svoju odeću natrag.
Svet, videvši Istinu potpuno nagu, skretao je pogled sa prezirom i besom. Jadna Istina se vratila do bunara i nestala zauvek, skrivavši se u njemu, u svojoj sramoti.
Od tada, Laž putuje svetom, prerušena u Istinu, zadovoljavajući potrebe društva, jer svet, u svakom slučaju, nema nikakvu želju da upozna golu Istinu.
Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.
Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju.
Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.
Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.
Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.
Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.
Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči.
Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.
Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.
I učenici Pitagore su morali ćutati.
Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom.
Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…
Sajt Yugopapir nedavno je preneo tekst objavljen u TV Novostima 1969. godine u kome futuristi predviđaju kako će izgledati 2000. godina. Elementarijum tim povodom istražuje šta se od toga obistinilo
Jedna od razglednica iz francuske serije na kojima je krajem 19. i početkom 20. veka prikazivana 2000. godina, Foto: Flickr
Iz ugla brojnih stanovnika Zemlje 2000. godina nije označavala samo poslednju revoluciju planete oko Sunca u 20. veku ili kraj drugog milenijuma, već mnogo više od toga. Od dvehiljadite godine očekivalo se mnogo u naučno-tehnološkom smislu. Kako futurologija nikako ne može biti egzaktna, jer dobrim delom počiva na induktivnom mišljenju, a često i velikoj pretencioznosti neutemeljeno optimističnih vizionara, mnoga predviđanja o dvehiljaditoj godini ostala su neostvarena. Za pojedina se danas čak i zna da su nemoguća, dok se ponešto ipak i ostvarilo.
Ukoliko biste koristeći vremensku mašinu skoknuli pola veka u prošlost i sreli nekog Jugoslovena, vrlo lako biste mogli da pobijete njegov entuzijazam dokazima da prosečan ljudski vek u 2000. godini nije iznosio vek i po, da Jugoslavija nije postala „mala Švedska“ i da, što je po njega možda najtragičnije, zemlja u kojoj živi uopšte više neće postojati. Kao i u velikom delu sveta, i u Jugoslaviji je hladnoratovski period velikih globalnih ulaganja u nauku i tehnologiju doneo optimistične poglede u budućnost. Nakon razaranja u Drugom svetskom ratu, zemlja se narednih decenija ubrzano obnavljala, standard i kvalitet života su rasli, spoljnopolitičke prilike su uglavnom bile povoljne, a kolektivni duh samoupravnog socijalizma je kreirao sliku berićetne budućnosti.
JUGOSLAVIJA BUDUĆNOSTI
Detalj sa novčanice iz 1987. godine, Foto: Wikimedia
Godina 1969. ostaće upamćena po jednom od najvećih podviga ljudske civilizacije – prva ljudska posada je kročila na Mesec, a oduševljenje se osetilo i u Jugoslaviji. U to vreme popularna emisija „Vidici“ na Televiziji Beograd bavila se temom načina i kvaliteta života kada jednom bude došla ta 2000. godina. Brojni sagovornici iz sveta nauke i tehnologije su tokom nekoliko epizoda predviđali kako će izgledati život za tri decenije, a rečenica iz scenarija ove emisije „I mi, Jugosloveni, kao da smo ukrcani u neku raketu koja nas nosi u budućnost“, opisuje tadašnji entuzijazam koji iz današnje perspektive zvuči pomalo naivno.
Od Jugoslavije se očekivalo da dvehiljaditu godinu dočeka u grupi visokoindustrijskih zemalja sa BDP-om ravnim onom u Švedskoj 1965. godine, što bi iznosilo oko 2500 dolara po stanovniku. Taj prosek je dostignut, istina, dosta ranije. Još tokom osamdesetih godina dosezao je i 6000 dolara po stanovniku, ali raspad zemlje i ratovi devedesetih doprineli su da krnja Jugoslavija u novi milenijum uđe sa BDP-om od svega 1500 dolara po stanovniku, kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi.
Ni predviđanje o Jugoslaviji sa 30 miliona stanovnika nije se obistinilo, a sada se može gotovo sa sigurnošću reći da ta brojka ne bi bila ostvarena čak ni da je zemlja ostala cela. Prema Popisu iz 1991, SFRJ je imala nešto više od 23 miliona žitelja, a današnji broj stanovnika unutar istih granica iznosi oko 21 milion. Osim velike emigracije nakon raspada države, tadašnji prognozeri očigledno nisu imali u vidu ni veliki pad nataliteta.
PRODUŽITI ŽIVOT
Foto: Pixabay
Vizionari tog doba mnogo nade su polagali u spoj medicine i tehnologije, koji je čoveka koji ulazi u 21. vek trebalo da pretvori u neku vrstu Ničeovog Übermensch-a. Životni vek od 150 godina, zaustavljanje starenja, veštački organi, te povećanje intelektualnih kapaciteta spajanjem mozga i računara, bili su samo neki od zacrtanih ciljeva na kapiji 21. veka. Međutim, bliska budućnost se pokazala nešto drugačijom. Prosečan ljudski vek od 150 godina ostao je samo san, a globalni prosek je 2015. iznosio samo 71,5 godina, dok je dvehiljadite bio ispod 70 godina.
Uprkos porastu kvaliteta života u većem delu sveta i napretku medicine u poslednjih pola veka, očekivani rezultat nije ni približno postignut, a najbliži tom broju je životni vek Japanki, koji danas iznosi u proseku oko 87 godina. Smatra se da ljudski vek ima ograničenje od oko 120 godina (Hejlfikova granica), što je posledica maksimalnog broja deoba ćelija. Ipak, neki naučnici tvrde drugačije. Džejms Vaupel sa Instituta „Maks Plank“ mišljenja je da ta granica prelazi 120 godina, ali i da je moguće da ona uopšte ne postoji. Takođe, biolog Zigfrid Hekimi sa Univerziteta u Montrealu za „Gardijan“ je rekao da će „prosečan životni vek ljudi biti u stalnom porastu pa će najstarija osoba 2300. godine doživeti sto pedeseti rođendan“.
Doktor Džejms Bedford je krioprezervirao prvu mrtvu osobu 1967. godine i od tada su postojale tendencije da bi ljudi kojima medicina njihovog doba ne može pomoći mogli biti izloženi tretmanu dubokog zamrzavanja. Ideja da se tako očuvana tela „probude iz zimskog sna“ u bliskoj ili dalekoj budućnosti možda zvuči utopijski, ali je ovom procesu već podvrgnuto oko 250 osoba, te se tako ova vizija iz 1969. može na neki način nazvati i dalje živom. Sa druge strane, transplantacija organa je imala svoj bum šezdesetih godina prošlog veka. Prvi pankreas je uspešno presađen 1966, a jetra godinu dana kasnije, pa su ljudi tog doba očekivali da će se 2000. vitalni organi menjati kao rezervni delovi kod automobila. Na početku 2018. možemo reći da je ova prognoza bila ipak preambiciozna, barem u pogledu masovne dostupnosti, i pre svega cene.
NADGRADNJA ČOVEKA
Foto: Flickr
Berni Klark je ime prve osobe kojoj je 1982. godine uspešno ugrađeno veštačko srce koje je kucalo narednih 112 dana. Shodno predviđanjima, 2000. godine je stvorena prva veštačka bešika. Ipak, nju je dobio jedan pas, a prvi čovek tek šest godina kasnije. Prvo veštačko uvo je iz laboratorije izašlo 2013, dok sa većim ili manjim funkcionalnostima ljudi danas mogu imati veštačku jetru, pluća, pankreas i druge organe. Britanac Rej Flin je prvi kome je 2015. ugrađeno bioničko oko – uređaj koji informacije sa kamere smeštene na njegovim naočarima pretvara u električne stimuluse koji putem retine stižu do mozga.
Protetika ekstremiteta je možda otišla najdalje, jer je slučaj Oskara Pistorijusa ušao u anale medicine i sporta. On je 2011. postao prvi osvajač medalje na svetskom prvenstvu u atletici sa obema veštačkim potkolenicama i stopalima. To je izazvalo kontroverze jer mnogi smatraju da bi u budućnosti sportisti sa veštačkim ekstremitetima mogli biti u velikoj prednosti u odnosu na ostale takmičare.
Ideje o povezivanju mozga i računara postoje decenijama, ali 2000. godina nije donela čoveka sa mikropocesorom u glavi. Međutim, prošla godina potencijalno može biti značajna u istoriji, jer je započet projekat Neuralink – pionirski poduhvat Ilona Maska sa ciljem razvijanja računarsko-moždanog interfejsa koji bi se koristio kako za tretiranje oštećenja mozga tako i za njegovu „nadrgadnju“.
Sanjar iz 1969. bi danas verovatno bio razočaran jer Sahara i druge pustinje nisu postale cvetne oaze, energija nije besplatna pa čak ni dostupna svima, a sintetička hrana prepuna vitamina ne stiže masovno iz prodajnih objekata na kućnu adresu. Takođe, ne samo da nije pronađen način da se temperatura ne Zemlji kontroliše „ubacivanjem kiseonika u atmosferu“, već su efekti globalnog zagrevanja iz godine u godinu sve izraženiji. Čak ni veštački Mesec koji dodatno obasjava Zemlju takođe nije realizovana ideja. Sa druge strane, promene pola, boje kože i sve vrste plastičnih operacija koje menjaju lični opis iz korena, danas su dostupne. Ostvarilo se čak i predviđanje o biranju pola novorođenčadi, a „čudesni svetlosni zraci“, kako su tada nazivani laseri, zaista su ušli u sve oblasti života.
Profesor Rozenhan je smislio neobičan eksperiment – poslao je svoje savršeno zdrave saradnike kod psihijatra, rekao im da slažu kako čuju nejasne glasove a na sve ostalo da odgovaraju iskreno i – svi su zadržani kao psihotični bolesnici. Da ironija bude veća – jedino su pravi bolesnici prepoznali, i to vrlo brzo, lažne pacijente kao potpuno zdrave uljeze
A šta kada pogreše?
Probudite se ujutro, a glava vam je već puna obaveza i briga. Krenete na posao, a niste sigurni da li ste isključili ringlu. Na pola puta, pomislite kako ste ostavili otključana vrata. Poznato? Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Tresete se svaki put kad treba da govorite pred više ljudi? Ponekad ne možete da zaspite do kasno u noć?
Ne brinite – ovo su savršeno normalne reakcije na situacije, uspone i padove modernog života. Ipak, budite oprezni, naročito ako razgovarate sa psihijatrom: one mogu biti rastumačene i kao simptomi mentalne bolesti. Da je tako, potvrđuju i brojne studije samih psihologa i psihijatara.
Lažni pacijenti
Psiholog Dejvid Rozenhan, profesor na slavnom Stanford univerzitetu u Kaliforniji, izveo je neobičan eksperiment. Rozenhan je ubedio osmoro svojih saradnika i prijatelja, savršeno zdravih ljudi, da se prijave u najcenjenije psihijatrijske ustanove u pet različitih američkih država i kažu da čuju glasove. Rozenhan je ovim „lažnim pacijentima“ rekao da izjave kako povremeno čuju sasvim nejasne glasove u glavi, ali da im se čini da čuju reči „prazno“, „šuplje“ i „tup“. Lažni pacijenti nisu prijavljivali nikakav drugi znak bolesti, a osim imena i podataka o zaposlenju, ništa više nisu lagali. Ako budu primljeni, Rozenhan im je rekao da kažu kako više ne čuju glasove, a da se inače ponašaju potpuno opušteno i normalno.
Lažni pacijenti su bili: student završne godine psihologije, tri iskusna psihologa, pedijatar, psihijatar, slikar i domaćica. Niko od njih nije imao ikakvu istoriju mentalnih oboljenja. Ako ih prime, trebalo je da ostanu u ustanovama dok ne budu uredno otpušteni. Niko od osoblja ni u jednoj od klinika nije znao za eksperiment.
Jedini shvatili
Rezultat je bio poražavajući: svih osam lažnih pacijenata je zadržano u ustanovama, sedam sa dijagnozom „šizofrenija“ i jedan kao manični depresivac. Čak i tokom boravka u klinikama, niko nije „provaljen“ od strane medicinskog osoblja. Da ironija bude još veća, mnogi stvarni bolesnici brzo su prepoznali lažne pacijente kao uljeze koji su potpuno zdravi.
Ako vam se ovo dogodi, teško ćete dokazati suprotno…
Rozenhanovi saradnici su na kraju pušteni kućama sa dijagnozom „šizofrenija u remisiji“ (prolazno popuštanje simptoma).
U ustanovama su proveli od sedam do pedeset i dva (!) dana, u proseku devetnaest dana.
Kad je eksperiment razotkriven, bolnički dosijei otkrili su šokantne detalje. Osoblje je i najobičnije aktivnosti tumačilo kao „bolesne“. Kad je jedan od lažnih pacijenata zapisivao nešto u svoju svesku, to ponašanje je pribeleženo kao „napad pisanja“ i označeno kao patološko. U isto vreme, to isto ponašanje (pisanje u svesku) je kod ostalih bolesnika izazvalo sumnju da je lažni pacijent u stvari novinar ili istraživač na zadatku.
Nema kući dok ne priznaš
Kad su se jednom našli u klinici, niko od lažnih bolesnika nije mogao da ide kući dok nije „priznao“ da je bolestan i pristao da pije lekove. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: „Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo par dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađeš je da im kažeš da su u pravu. Rekao sam da sam lud. ’Lud sam, ali mi je bolje’, rekao sam.“
Profesor Rozenhan je sve vreme znao da će njegov eksperiment naići na žestoke kritike. Na kraju krajeva, njegovi saradnici su lagali da čuju glasove, a lekari se oslanjaju baš na izjave pacijenata. Iako je nesposobnost osoblja da prepozna zdravog čoveka jasno pokazana, te bi kritike imale svoju težinu… da ovaj hrabri test nije imao i svoju drugu fazu.
Drugi deo eksperimenta
Pošto je u stručnim krugovima obelodanio svoju „prevaru“, Rozenhan je kontaktirao vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu ogleda. Osoblje ove bolnice je čulo za rezultate prvog eksperimenta, ali su bili uvereni da se takvi propusti njima ne mogu dogoditi.
Dogovor je glasio ovako: Rozenhan će im u toku tri meseca poslati jednog ili više lažnih pacijenata, a njihov zadatak je da ih prepoznaju. Takođe, za svakog ko im se prijavi lekari bolnice će davati i procenu kolika je verovatnoća da je „prevarant“.
Kao rezultat, stručnjaci ugledne klinike su među 193 pacijenta prepoznali četrdeset i jednog lažnog (poslatog od Rozenhana), a za četrdeset dvoje su našli da su „sumnjivi“.
Laki na dijagnozi
Rezultat je svakako sjajan, s jednim malim problemom: Rozenhan im nije poslao nijednog „prevaranta“! Dakle, stručnjaci ugledne klinike su skoro polovinu pacijenata, građana koji su došli da traže pomoć, proglasili zdravim ili sumnjivim. Ovaj deo studije postao je kamen temeljac svim kritikama moderne psihijatrije, a ima ih sve više.
Lažni ili pravi bolesnici – tanka je granica
Osim osnovnih pitanja, postavlja se i sledeće: kako su u takvoj jednoj klinici mogli poverovati da im je Rozenhan mogao poslati četrdeset, pa i osamdeset ljudi? Koliko pacijenata oni obično prime na pregled tokom uobičajena tri meseca, kad su sada pomislili da im je osamdeset „smešteno“? Da se nisu takmičili – ko će ih više „uhvatiti“?
To što su bili tako revnosni da prepoznaju „uljeze“, govori koliko su inače revnosni da otkriju „šizofreničare“, „depresivce“ i „neurotičare“… Tačnije: koliko su „laki“ na dijagnozi, glasila ona „ludak“ ili „prevarant“.
Etiketiranje
Zaključak profesora Rozenhana, objavljen zajedno sa celim eksperimentom u časopisu „Science“, glasio je: „Svaki proces postavljanja dijagnoze koji dozvoljava sebi ovako masivne greške ne može se nazvati pouzdanim. Očigledno u psihijatrijskim bolnicama nismo sposobni da razlikujemo zdravog od bolesnog“.
Rozenhan je dalje zaključivao da je problem u dijagnozama i „etiketiranju“, i predložio reformu koja bi podrazumevala da se bolnice usmeravaju na konkretne probleme ljudi a ne „etikete“, dijagnoze kojima pacijente jednostavno „trpaju u fioke“ bez mnogo udubljivanja u njihovo realno stanje i osobenosti pojedinačnog slučaja.
Rozenhan je kritikovan jer su njegovi saradnici lagali. Tako su, navodno, mogli lagati bilo kog doktora da ih nešto boli. Ipak, kritike padaju u vodu zbog drugog dela studije, sa nepostojećim lažnim pacijentima. S druge strane, kako su onda mentalno oboleli pacijenti uspevali da prepoznaju uljeze? Oni bi trebalo da imaju poremećeno viđenje stvarnosti, da su „ludi“, zar ne?
Uz to, njegove zaključke su potvrdile i druge slične studije.
Bolesna želja?
Nema bežanja – niko od lažnih bolesnika nije mogao da ode kući dok nije „priznao“
U eksperimentu iz 1995, psiholog Moris Temerlin je podelio grupu od dvadeset i pet psihijatara na dva dela i dao im da slušaju glas glumca koji je imao zadatak da glumi potpuno normalnu osobu. Jednoj od grupa Temerlin je „onako usput“ rekao da je u pitanju „interesantan mladi čovek koji deluje kao neurotičar, a u stvari je potpuni psihotičar“. Drugoj grupi nije rekao ništa. Šezdeset odsto prve grupe je kod glumca „prepoznalo“ psihozu (većinom šizofreniju), dok je kod druge grupe (kojoj Temerlin ništa nije rekao) glumac ostao bez dijagnoze.
godine, istraživači Loring i Pauel dali su pisani intervju jedne osobe grupi od 290 psihijatara. Polovini su rekli da je u pitanju crnac, a drugoj polovini da je belac. Zaključak: psihijatri pripisuju nasilnost, sumnjivost, opasnost po sebe i okolinu pacijentima crne boje kože čak i kad potpuno identičan dosije za belca ne izaziva takve procene.
Ovo podseća na jednu surovu istorijsku zanimljivost: do izbijanja građanskog rata, psihijatri su u SAD (kao, na primer, Semjuel Kartrajt) robove često označavali kao „mentalno obolele“, koristeći dijagnozu „drapetomanija“ – iracionalna želja za slobodom i težnja za bekstvom.
Ugrožena ljudska vrsta
U naukama o ponašanju, „normalno“ obično znači „ono što ne odstupa od prosečnog“. Takva definicija svrstava Ajnštajna, Teslu i Pikasa (da ne navodimo dalje) među potpuno nenormalne.
Oksfordski rečnik definiše normalno kao „u skladu sa standardom“. Normalan je dakle onaj koji se ponaša kao većina. Dakle, ako većina laže i krade, lagati i krasti je normalno. Ako većina sluša jednu vrstu muzike, ostali su nenormalni. Ako većina glasa za jednu partiju… i tako dalje.
Druga vrsta „normalnosti“ bi se odnosila na zamišljeno „idealno“ – ono što svi mislimo da je dobro i poželjno, to je normalno. Ta drukčija definicija nam pravi drugi problem – ko bi onda, od svih nas, mogao sebe nazvati savršeno normalnim?
Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Ponekad razgovarate sami sa sobom? Ima dana kad vam dođe da lupite glavom o zid?
Mišel Fuko, jedan od najvećih kritičara savremene psihijatrije, naglasio je da je težnja za samopovređivanjem jedan od osnovnih simptoma mentalnog oboljenja. Ako je tako, nastavlja Fuko, onda je ljudska vrsta u celini teško mentalno obolela, jer kroz celu svoju istoriju uništava svoje okruženje i sama sebe. Dimitrije Manojlović
Šta će ti velika plata ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan?
„Šta ako su vas slagali da se od ljubavi ne živi? Meni je mater jednom rekla da se od ljubavi živi, a od para preživljava. Ja njoj verujem. Zato što nigde toliko ljubavi nisam videla kao u stanovima od 30 kvadrata i bolesničkim posteljama.
Foto: Buka
Šta ako su vas slagali da prestane vremenom, da ćeš joj se „smejati jednog dana i zaboraviti je? Nijedna naša mlada ruka ne drži čvrsto onu drugu kao što se drže dve staračke. Šta ako su vas slagali da bi trebalo da nađete sebi ravnog?
Meni nisu uspeli slagati tako nešto, jer nikad nisam videla toliko prkosa i borbe, kao u ljubavima koje su komšije i strine osuđivali sa prozora.
Kao da su one merilo vaših života. Što ako su vas slagali da ljubav mora nositi vašu naciju i veru? U novinama i pričama su propali, a ja sam na svoje oči viđala one najveće ljubavi, najlepšu decu, najviše odricanja i žrtve baš kod takvih. I da, oni su sretni. Daleko od svih koji su ih se zbog njihove ljubavi odrekli. I onih kojima je njihova mešana ljubav propala, baš kako bi propala i da nije bila mešana.
Što ako su vas slagali da morate do 25-te? Do 35-te? Do 40-te, jer je krajnje vreme? Mene nisu uspeli, jer niko mi nije tako stvarno i realno pričao o ljubavi kao ona koja je svoju pronašla sa 50. I sada mu trči u zagrljaj kao devojčica od 15 godina. Šta ako vam sve vreme lažu? Šta ako vas sve vreme pokušavaju da uvere da je ljubav ono što su oni nekad imali, i sad više nemaju jer prestane ‘kada sirotinja uđe na vrata’, ‘kada dođu deca’, ‘kad treba vratiti kredit’, ‘kada ga izobliči bolest’, ‘kad više ne može da spava s tobom tri puta dnevno’.
Nemojte verovati ni meni. Verujte samo sebi. Držite svoju ljubav čvrsto; rukama, nogama, noktima. Jer ona neće prestati, nego će ojačati, baš kad dođu deca. Baš kad sirotinja uđe na vrata. Baš kad bude trebalo vratiti kredit. Baš kada on bude bolestan. Baš kada ne bude mogao spavati s tobom tri puta dnevno.
I možda niste svi napravljeni u ljubavi, ali pravite novu decu u ljubavi. Ili ih nemojte praviti. Nekim ljubavima ona nisu ni potrebna. Samo nemojte dozvoliti da vam lažu. Drugi nam se mešaju u plate, školovanje, posao, zdravlje, oblačenje, prehranu, utiču na polovinu našeg života jer je svet takav. Ali svoju ljubav nikome ne dajte. Jer je to najviše što ćete postići u životu.
Je*eš ti platu od deset hiljada ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan s kesama najnovije odeće koju nema ko da skine. I sve pare ovog sveta, ako ih nemaš s kime podeliti. Jer, od ljubavi se živi. Od para se preživljava, i s parama se iživljava.“
ISTINA O NAJVEĆEM PESNIKU 20. VEKA: Nerudina romansa je dokaz da se vredi boriti
Buntovnik, večiti dečak, borac za pravdu i istinu, zaljubljenik u ljubav, život, slobodu, kosmopolita, ali i ženskaroš – Pablo Neruda ostavo je neizbrisiv trag u poeziji 20. veka oplemenivši je i učinivši malo poletnijom, malo srećnijom, malo „življom“ i daleko optimističnijom.
Legendarni Čileanac bio je pesnik ljubavi, ljubavi koja ima krila, ljubavi sa srećnim krajem, ljubavi koja nas budi i tera na velika dela.
Kada pomislite na poeziju koja slavi ljubav, onakvu kakvu bismo svi voleli da imamo, ne možete da se ne setite Nerude.
Njegove reči otvaraju srce i dušu, uče nas da je ljubav iskra života, neprolazno čudo koje prožima čitavo naše biće, zbog koje plačemo, skačemo, smejemo se, pevamo, dodirujemo zvezde i ostajemo noću budni…
I sam Neruda živeo je takve ljubavi – velike, strasne, nemirne i burne, često kratkotrajne i prolazne, a samo jednom večnu i do smrti.
O čuvenom Nobelovcu znamo mnogo – bio je ostrašćeni političar, odličan diplomata i senator, a istina i pravda koju je na tim funkcijama propagirao i zalagao koštale su ga mirnog i stabilnog života – progonjen od strane režima azil je zatražio u susednoj Argentini. Ipak o Nerudinoj intimi i romansama, koje su zapravo inspirisale čitavo njegovo stvaralaštvo, znamo veoma malo.
Zato, danas, uplovite u romantičnu priču o najvećoj ljubavi ovog pesnika koja je trajala gotovo četvrt veka, do kraja njegovog života, a koja dokazuje da istinska osećanja ne biraju vreme, godine i mesto, kao i da mogu da se sačuvaju i podnesu prepreke, bol i trzavice.
Matilde Urutije bila je treća i poslednja supruga Pabla Nerude, njegova životna saputnica tokom 22 godine, njegova saveznica, saradnica, najbolja prijateljica i nepresušna inspiracija. Matilde?
Matilde je bila fascinantna žena kojoj se Neruda divio od trenutka kada je prvi put video njenu vatreno-crvenu kosu na koncertu na kom je pevala i koju je obožavao bez zadrške. Obožavao toliko da joj je posvetio jednu od najdirljivijih zbirki pesama u istoriji – „100 soneta o ljubavi“
Ako ste pomislili da neko ko piše tako snažno, ko dočarava plime ljubavi na najbolji način, čije su emocije duboke i „ludačke“ ne može da bude nitkov, niste u pravu.
Neruda je bio čovek ljubavi, gajio je kult žena, voleo ih i divio im se, te su brojne avanture činile njegov život, čak i kada je bio u zvaničnom braku. Tako mu se desila i Matilde – trebalo je da bude samo još jedna ljubavnica u nizu… Ali, sudbina i strelice ljubavi učinili su svoje.
Počeci njihove ljubavi vezuju se za romantično i skriveno morsko mesto Atlantida u Urugvaju, gde su oni udarili „temelje“ svojoj velikoj romansi. Drvena kućica na plaži, orkužena mirisnim borovima, pripadala je Nerudinom prijatelju koji je bio jedan od retkih upućenih u ovu vezu.
Oni su danima plivali, smejali se, čitali poeziju, pričali, i dok je Matilde spremala večeru, Neruda je pripremao i služio im aperitive. Potom, ona bi dekorisala sto neobičnim stvarčicama koje bi tokom dana pronalazila na plaži. Zaljubljeni par skupljao je i cvetove, koje bi odlagali u svesku sa Nerudinom poezijom – na kraju su taj spomenar i „spomenik“ njihove ljubavi poklonili u znak zahvalnosti prijatelju koji im je pružio to utočište.
Afera se pretvorila u ozbiljnu i trajnu vezu, a Pablo i Matilde izgradili su „gnezdo“ u kom su zajedno živeli njegovoj tadašnjoj supruzi ispred nosa. Konačno, godinama kasnije, Neruda se razveo i odveo Matilde pred oltar.
U svojim memoarima, ona je priznala da je upravo „atmosfera greha“ podstakla njihovu ljubav i učinila da se ona ne ugasi.
– Taj ukus greha, to laganje, skrivanje, bežanje – bio je najveći podsticaj našojj ljubavi. Ti tajni pogledi, saučesništvo u svakoj minuti jeste nešto zbog čega je naša želja da budemo zajedno stalno rasla. Želja nas je izjedala, i uveravala u to da ne možemo da živimo odvojeno – napisala je Matilde.
Nerudino pismo Matildi
Kao uvod u „100 ljubavnih soneta“ Neruda je priložio pismo svojoj obožavanoj supruzi, puno metafora i ličnih utisaka, ali ipak moćno, bogato strastima, uspomenama, protkano snažnim romantičnim nabojem i dubokim emocijama.
Za moju voljenu ženu
Patio sam dok sam pisao ove sonete bez imena, boleli su me i činili tužnim, ali sreća koju osećam dok ti ih nudim je velika kao savana. Kada sam sebi dao ovaj zadatak, znao sam pravac ovih soneta, sa elegantnim diskriminišućim ukusuom, pesnici su se uvek trudili da njihove rime zvuče kao srebro, kristal ili topovska paljba.
Ali sa velikom poniznošću napravio sam ove sonete od drveta, dao sam im zvuk te neprozirne čvrste supstance, i to je način na koji ti treba da ih čuješ.
Šetajući šumom ili plažom, pored skrivenih jezera, na predelima posutim pepelom, ti i ja smo pokupili komade čiste kore, komade drveta koji su dolazili sa svakim talasom, sa svakom promenom vremena. Od takvih mekanih relikvija džepnom sekirom sagradio sam ove gomilje ljubavi, i sagradio sam male kuće, tako da tvoje oči, kojje ja obožavama i kojima pevam, mogu da žive u njima.
Sada kada sam otkrio temelje moje ljubavi, predajem ovaj vek tebi – drvene sonate koje se uzdižu samo zato što im ti daješ život.
Prvi sonet
Matildo, ime od biljke, kamena ili vina, od svega što se rađa iz zemlje i traje, reci u čijem rastu sviće, u čijem letu planu svetlo limunova.
U tom imenu plove brodovi od drveta okruženi rojem vatre morske modrine, i ova slova su voda neke reke koja utiče u moje zakrčeno srce.
O ime otkriveno ispod puzavice kao da su vrata nepoznatog tunela što se s mirisom sveta spaja!
O, osvoji me svojim vrelim ustima, istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima, ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.
Matilde je Nerudi opraštala sve grehe, sitne i krupne, a kada to i nije mogla – ona mu je priređivala male, „slatke“ osvete. Njena ljubav bila je iznad svega, iznad prolaznih avantura, iznad sitnih razmirica, iznad političkih obračuna… Kada je poeta imao aferu sa svojom nećakom, Matilde je, umesto da ga ostavi, glasala protiv njegovog kandidata na političkim izborima. To je bio njen način da mu uzvrati udarac.
Kada je 1973. njen Pablo, njen vitalni, razigrani, nestrpljivi čovek, umro, ona je ostala uz njegovo telo dugo, dugo, gorko plačući i ne mogavši da ga ne dodiruje. Zaspala je pored hladnog Nerude, i čak u snu držala ga je za ruku.
Ona je svoje dane i godine provedene sa legendarnim Čileancim pretočila u memoare „Moj život sa Nerudom“, donoseći duhovitu, toplu i na trenutke srceparajuću priču koja je zapravo najbolja biografija ovog čoveka uvek gladnog života i ljubavi.
Pesma za Matilde
Danas, posvećujem ovo tebi, ti si tako duga kao telo Čilea, delikatna kao cvet anisa i svaka stabljika je svedok naših neizbrisivih proleća: Koji dan je danas? Tvoj dan. A sutra je juče, i još ne prolazi, ali dan nikada ne može da isklizne iz tvojih ruku: ti čuvaš sunce, zemlju, ljubičice u tvojoj senci dok spavaš I na taj način, svako jutro ti udišeš meni život.
Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.
— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.
Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:
— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.
— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:
— Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:
— Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.
— Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):
— Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:
— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.
— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.
Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar. * Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.
Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.
Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:
— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.
Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u „aščinici i kafani Lugomerskih“ mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.
Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše. * Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.
Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.
Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.
12. april 2012., Pariz Vlasta Stanisavljević Šarkamenac
Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru
________________________________________________________________________________________
*) Stihovi pesme (a slede i dalje) koju je Šanko komponovao i pevao na „velikoizvorskom“ dijalektu, na kome su dalje date još neke reči (u italiku)
ŠANKO SI BONKA ZALIBI Aleksandar Dišković – Šanko
Šanko si Bonka zalibi, Libi ja Šanko, voli ja, Godina i polovina. Kuga sa Bonka isprosi, Isprosi more za drugog, Prez devet sela i deseto, U toa pusti Negotin. Šanko si Bonći dumaše: „Zašto ma, Bonće, izvara, Vara ma, Bonće, laga ma, Godina i polovina Pa sa za druđi isprosi?“ Ali mu Bonka dumaše: „Nesam te Šanko varala, Varala, Šanko, lagala, Nego ma majka ne dava, Majka mi opšte bašta mi, Za tebe Šanko da ida.“ Kuga je bila s’bota, S’bota sproti nedelja. Teška se svadba podigla, Svadbata ošte svatove, Te Bonka da mi odved’t, U toa pusti Negotin. Najni sa Šanka viknale, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Kuga e bilo v’ nedelja, Šanko mi rano porani, Bela si riza premeni, Zapasa poes do grdi, Zabode oštro nožlence, I ze si jasna lauta, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Rano na svadba utide, Gospodsko oro zasviri. Dorde si Šanko sviriše, Bonka si oro vodeše, Pa si na šanka dumaše: „Libe le, Šanko, mlad zelen, Kuga mi oro razvališ, Po mene v’ soba da vlezneš, Sas tebe da sa oprosta, . I da ta, Šanko, daruvam, Če as šta, Šanko da ida, U toa pusti Negotin.“ Šanko mi oro razvali, Pa si kutija izvadi, Cigara da si napravi, Pa v’ soba trgna da vlezne, Cigara da si zapali, Orata da se ne setat. Kuga mi v’ soba toj vlezna, Ubava Bonka sagleda, Bonka mi stoji i plače, Kato plačeše, dušmane: „Što stojiš, Šanko, što gledaš, Zašto ma mlada ne gubiš Od tvoja ruka da gina, Svatove da ma ne vodat, U toa pusti Negotin.“ Šanka mi žalba napadna, S ljava je r’ka prigrna, Basna mu r’ka vaf pojas, Izvadi pštro nožence, Pa toj si Bonka ubode, Na ljava strana v srceto. Bonka mi pisna, zaplaka, Zaplaka, bolno produma: „Male le, majko, prokleta, Zašto ma, majko, ne dade, Za Šanka mlada da ida, Nali sam nego libila, Godinu i polovina. Šanko ma, mamo, ubode, Raf ljava strana v srceto, Aze šta, majko, da umra, Bog da ta, mamo, ubije,“ Kuga si tova izreče, Ća sa sas duša razdeli. Zarana v’sveta nedelja, Nejin si Bonka zimale, Odnele pa sa raevale, A Šanko more ostana, Okovan, Šanko, zatvoren, Dvaes godin osuden, Zaradi Bonka ubava.
Zapisao Sergije Kalčić
Tekst, stihovi pesme i fotografija preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“ Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač „Krajinski književni klub“ Negotin, 2012. Izvor:riznicasrpska
Bio jednom jedan seljak koji je prodavao maslac pekaru. Jednoga dana, pekar posumnja u seljaka i odluči da izmeri maslac da vidi da li mu je seljak dao tačno jedan kilogram.
Foto: Thefirstworldwar.net
Imao je šta i videti – bilo je manje maslaca nego što mu je seljak rekao. Toliko se razbesneo da je tužio seljaka.
Sudija upita seljaka da li koristi vagu za merenje.
Seljak odgovori: „Poštovani sudija, ja sam prost čovek. Ne koristiim ove moderne vage, ali imam jednostavan kantar.”
Sudija ga onda upita da objasni kako meri maslac. Seljak odgovori:
„Poštovani sudija, mnogo pre nego što je pekar počeo da kupuje maslac od mene, ja sam svakoga dana kupovao kilo hleba od njega. Svakoga dana kada pekar donese hleb, ja ga stavim na jedan kraj kantara i odmerim mu tačno toliko maslaca na drugoj strani. Ako je neko kriv, onda je to pekar.”
Naravoučenije: U životu nam se uvek sve vrati istom merom. Nekim ljudima je nepoštenje preraslo u naviku, tako da više i ne znaju šta je istina.
Dekart (1596-1651) je ključna figura na početku moderne filozofije.
U moderno vreme, od 17. veka, kaže se da na filozofsku scenu stupa subjekt, što je filozofsko ime za pojedinca koji želi da sam bude nezaobilazan faktor u pitanjima istine.
On misli da, ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako.
U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu (lat. racio).
On veruje da svako poseduje „prirodno svetlo razuma“, odnosno „urođene ideje“ pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio duboko nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je došao na ideju da sva njemu poznata znanja podvrgne sistematskoj (metodičkoj) sumnji, ne bi li možda tako našao nešto u šta se ne može sumnjati.
U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita: Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i u matematičke istine – šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati? Odgovor je bio da čak iako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam.
Ovu istinu on je izrazio u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam ( lat. Cogito ergo sum ).
Ovu istinu saznajem potpuno jasno i razgovetno i bez pomoći čula. Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari. Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:
1. Treba prihvatati samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno. 2. Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove. 3. Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari. 4. Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške.
Pomoću ovih pravila možemo da napredujemo u nauci sigurni da dolazimo do pouzdanih znanja. Dekart je smatrao da se ova pravila uspešno primenjuju u matematici, i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama.
Dekart je zasnovao i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke. Po Dekartu svet je podeljen na dve supstancije – misaonu i prostiruću (materijalnu) supstanciju. One mogu da postoje nezavisno jedna od druge. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu. Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se; u njoj takođe deluju fizičke sile.
Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je tada bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel. Taj svet se u svom funkcionisanju ne obazire na naše želje. Zato ispitivanje aristotelovskih svrha treba isključiti iz nauke.
Tela se naprosto ponašaju prema zakonima prirode, ne želeći time da postignu nikakvu svrhu. O ljudskim svrhama treba da brine sam čovek, menjajući svet oko sebe. Izvor:znanje.org
„Raspravu o metodi“ Dekart počinje ovim rečima: „Nijedna stvar na svetu nije bolje raspodeljena nego zdrav razum, jer svako smatra da ga ima u tolikoj meri, te čak i oni koje je teže zadovoljiti u svemu drugom nemaju običaj da ga žele više negoli ga imaju. U tome se verovatno svi ne varaju; štaviše, to pre svedoči da je sposobnost pravilnog suđenja i razlikovanja istine od zablude – a to se zapravo i zove zdrav ljudski razum ili um – od prirode kod svih jednaka i da stoga raznovrsnost naših shvatanja ne dolazi od toga, što su jedni pametniji od drugih, već jedino od toga što mislimo na različite načine i nemamo u vidu iste predmete. Nije naime dosta imati zdrav duh, nego je glavno pravilno ga primenjivati.“ Nešto dalje kaže: „U ogledu uma ili zdravog razuma mogu pretpostaviti da ga ima u potpunosti i celovito svaki čovek, jer je to jedino što nas čini ljudima i što nas razlikuje od životinja, te se slažem u tome s opštim mišljenjem filozofa koji kažu da oznake više ili manje postoje samo među akcidencijama, ali nikako među formama i prirodama pojedinaca iste vrste.“
O strastima duše U svom poslednjem delu „O strastima duše“ Dekart pokuljava da objasni odnos psihičkog i fizičkog, duše i tela u samom čoveku. Iz prirode samih supstancija, duhovne i materijalne, proizlazi po Dekartu da se one međusobno apsolutno isključuju, to jest mišljenje, misao, svest, duh se ne da objasniti iz materije, čija su jedina obeležja i osobine protezanje u dužinu, širinu i dubinu, prostornost, deljivost u beskonačnost i njeno mehaničko kretanje. Znači, čovek se sastoji iz dva bića koja se uzajamno isključuju, jer telo ne može delovati na dušu, niti duža na telo, i ta razdvojenost se naziva dualizam.
Tako ne samo da je totalitet ljudskog bića u sebi protivrečan, nego se on uopšte ne da shvatiti. Dekart je to tačno uvideo i on ide čak tako daleko, da dopušta uzajamno delovanje duše i tela, ali samo kao svakodnevnu empirijsku činjenicu, dok mu njegova opšta filozofska pozicija nikako ne dopušta da to i teorijski konsekventno zaključi. Zato se Dekart stalno koleba između povezanosti, jer mu se to neophodno i stalno nameće kao činjenica proste svesti, i nepovezanosti, što najviše dolazi do izražaja upravo u njegovoj fiziologiji i na njoj zasnovanoj psihologiji, dakle u onim područjima gde se psihičko i fizičko najočevidnije i najtesnije dodiruju, to jest upravo na planu afektivnog, osećajnog i čulnog, jednom rečju emocionalnog u najširem smislu, što sve Dekart tretira pod zajedničkim određenjem – strasti.
U srednjevekovnom načinu života strasti su smatrane kao nešto nedostojno čoveka, kao tabu, greh i đavolska stvar, koja se razmatra samo kao negativnost, kao ono što treba izbeći. Dekart se toga pokušao osloboditi. Pored toga što je želeo da pronađe fiziološku osnovu strasti, uslovnost i povezanost, on je želeo da utvrdi i način da se one nadvladaju, a to se moće postići njihovom spoznajom i aktivnim, voljnim upravljenjem njima i njihovim svesnim usmeravanjima.
Ipak, po Dekartu strasti nisu ni dobre ni zle. On u njima pronalazi mogućnost korisne primene koju vidi na primer u tome „da one podstiču dušu na htenje stvari koje nam priroda nameće kao korisne i da ona istraje u toj volji“, a osim toga strasti podstiču životne duhove na kretanja tela u pravcu izvršenja tih stvari, pa one preuzimaju na sebe odlučni životni zadatak snalaženja i prilagođavaja čoveka u određenim prilikama i situacijama. Tu dolazi do izražaja veza i delovanje psihičkog na fizičko, duše na telo i obrnuto.
Centar u kome dolazi do uzajamnog delovanja duše i tela Dekart stavlja u malu žlezdu u sredini mozga epifizu (glandula pinealis) koju je pronašao u svojim anatomskim istraživanjima i seciranjem, čime se on mnogo i često bavio. Pošto je nešto ranije otkriven krvotok, Dekart je smatrao vene i živce malim kapilarnim cevčicama kroz koje se terani krvlju iz srca u mozak, a iz mozga u sve organe tela kreću takozvani „životni duhovi“ (spiritus animales) koji dodirujući i pokrećući tu žlezdu, preko nje pokreću telo izazivajući istovremeno u duši odgovarajuća kretanja u oblicima različitih strasti i uzbuđenja.
Dekart razlikuje šest osnovnih ili jednostavnih strasti, a to su čuđenje, želja, ljubav, mržnja, radost i žalost, iz kojih se u različitim nijansama i prelazima oblikuju sve ostale složene, i o svakoj od njih on daje njihovu fiziololjku osnovu i uslovljenost, kao i detaljan opis njihovog ispoljavanja.
Pravila Dekart je tvrdio da um nije neki nadprirodni dar, niti je istina privilegija i posao odabranih, već je svaki pojedinac i mimo crkvenog autoriteta sposoban razlikovati istinu od zablude.
Time se utvrđuje široko područje istraživanja, sposobnosti ljudskog uma u pronalaženju istina i njegova praktična primena, a u vezi sa tim i opšta povezanost i jedinstvo svih nauka. „Jer kako sve nauke nisu ništa drugo do mudrost ljudska, koja ostaje uvek jedna i ista, ma koliko različiti bili predmeti na koje se ona primenjuje i koja se zbog njihove različitosti ne menja, baš kao ni svetlost Sunca zbog raznolikosti stvari koje osvetljava, ne može se raditi o tome da se duhovima propisuju ma kakve granice; i daleko od toga da nas spoznaja jedne istine, kao u praktikovanju jedne veštine, od pronalaženja druge istine odvraća, naprotiv, ona nas u pronalaženju ove druge pomaže.“
Koliko je Dekartu prvobitno bila na umu praktična primena nauke vidi se najbolje po njegovom prvom filozofskom delu „Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraživanju istine“.
Tako u prvom pravilu piše: „Svakako treba misliti da su nauke tako međusobno povezane da ih je mnogo lakše sve zajedno proučavati nego i jednu jedinu od ostalih izdvojiti. Ako, dakle, neko ozbiljno hoće da istinu stvari istražuje, ne treba da bira nikakvu posebnu nauku: sve su one međusobno povezane i uzajamno zavisne; nego neka misli na to da jača prirodnu svetlost uma, ne radi toga da bi rešio ovu ili onu školsku teškoću, već da bi u pojedinačnim slučajevima života razum volji ukazao na ono što treba odabrati…“.
Ta „Pravila“, kao prvo Dekartovo filozofsko delo, su karakteristična za odvajanje i oslobađanje njegove misli od teoloških i skolastičkih, po njegovim vlastitim rečima, okova, i obračunavanje sa aristotelovskom logikom kao teorijskom osnovom skolastičke filozofije. Dekart, dosledan svojoj osnovnoj filozofskoj poziciji, daje oštru kritiku te formalističke logike, koja nam u spoznajnom pogledu ne donosi ništa novo, već besplodno i prazno kretanje u krugu starog i poznatog.
Svako ima pravo da ne da za pravo šefu, važnom klijentu, supružniku, detetu, roditelju, prijatelju… Pogotovo ako želi da ostane pošten prema sebi čak i kada može da ugrozi i svoju budućnost. Kako da to izvede?
Veština komuniciranja je put ka uspehu
Sigurno se svakoga dana neko nađe u situaciji da treba da kaže „ne” prijatelju, članu porodice, šefu, kolegi, pa čak i samom sebi. Da li i kako govorimo „ne” od suštinskog je značaja za kvalitet života te osobe.
To je reč koja mora da se kaže dostojanstveno i delotvorno, a ljubazno.
Psiholozi kažu da je veština izgovoriti pozitivno „ne”, jer je uostalom i čitav život balans između „da” i „ne”.
Ne čudi da se ova tema našla među koricama knjige „Moć pozitivnog ne” dr Vilijama Jurija, antropologa, konsultanta i medijatora, svetskog stručnjaka za psihologiju pregovaranja angažovanog od Ujedinjenih nacija da posreduje u rešavanju sukoba, počev od rudarskih štrajkova do građanskih ratova širom sveta. Harvardski profesor čitaoce upućuje kako da iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugih kažu „ne” svemu što ih ugrožava, što im ne odgovara ili im je neprijatno.
„Ne”, najmoćnija i najpotrebnija reč u svakom jeziku, danas je ujedno i najdestruktivnija reč, pa je mnogima teško da je izgovore. Univerzalni problem nastaje u situacijama kada je treba izgovoriti krojačima sopstvene sudbine, to jest ljudima od kojih zavisimo.
Kada dr Juri pita učenike na svojim seminarima za izvršne menadžere zbog čega im je teško da kažu „ne”, najčešći odgovori su: „Ne želim da mi propadne posao, ne želim da pokvarim odnos sa njim, ne želim da ih uvredim, plašim se da bi mogli da mi se osvete…”
I tu svi upadaju u trostruku zamku. Kažu „da”, mada žele da kažu „ne”, samo da bi ugodili onom drugom, kupujući lažni privremeni mir. Kada šef zamoli saradnika da radi tokom vikenda, a planirao je da sa partnerom negde otputuje, zaškrgutaće zubima i pristati, plašeći se da će ostati bez unapređenja koje želi, čak i po cenu da zapostavi sopstveni porodični život.
Suprotno ugađanju je napadanje. Ugađanje proističe iz straha, a napadanje iz ljutnje, naravno, kad čovek plane i kažemo „ne” na način koji će povrediti drugog i koji je loš po njihov odnos. Svaki put kad ljudi napadnu jedni druge, koju poruku zapravo šalju? U srži svakog destruktivnog sukoba na svetu, bio on veliki bilo mali, nalazi se toliko pominjano „ne”. Šta je terorizam nego velika pretnja savremenog doba, ako ne i užasan način da se kaže „ne”!
Treći uobičajen pristup je izbegavanje. Ne kažemo ni „ne” ni „da”. Izbegavanje je vrlo česta reakcija na sukobe u današnje vreme, posebno u porodicama i radnim kolektivima. Ali, izbegavanje može osobu da košta zdravlja, podiže pritisak i stvara čireve, a može da košta i zdravlja firmu, jer se problemi množe dok ne prerastu u neizbežnu krizu. Kao što je Martin Luter King jednom rekao: „Naši životi počinju da se završavaju onog dana kada počnemo da ćutimo o onome što je važno.”
Ipak, kada neko ume pravilno da koristi „ne”, ova reč ima moć da iz korena promeni njegov život. Ako čovek nauči da kaže „ne” vešto i mudro, moći će da stvori ono što želi, zaštiti ono što mu je važno i promeni ono što ne funkcioniše. To su, smatra dr Juri, tri velike prednosti pozitivnog „ne”. Jer, kada jednom ovlada veštinom pozitivnog „ne”, ona može da mu pruži nešto neprocenjivo: slobodu da bude ono što zaista jeste i da uradi ono zbog čega je ovde.
Verovatno je najveća greška koju pravi onaj ko nekome izgovara „ne” baš to što počinje od „ne”. Preformuliše li svoje „ne” zvučaće kao da je rekao „da”. Umesto: „Nema igranja dok ne završiš domaći”, svom detetu može reći „Možeš da se igraš kad završiš domaći”. Pozitivno „ne” zahteva da osoba uradi upravo suprotno – da zasnuje svoje „ne” na tome za šta zapravo jeste.
Sada se zapitajmo koje „da” se krije iza našeg „ne”, preporučuje konkretno dr Vilijam Juri. Odgovor nije uvek očigledan. Iako uglavnom znamo svoj stav, često ga ne ispitamo kako bismo otkrili svoje dublje interese i potrebe i pokazali naš sistem vrednosti.
Sledeći izazov je da pripremimo drugog da kaže „da” našem „ne”. Drugim rečima, kako da olakšate drugome da prihvati vaše odbijanje i uvaži vaše potrebe? Tajna nije u tome da ga odbacimo, već da uradimo suprotno – da ga poštujemo. Pod poštovanjem se ne podrazumeva ugađanje, već to da nekoga cenimo kao čoveka, ljudsko biće, isto kao što bismo voleli da drugi cene nas. To je za naše dobro. Očigledan razlog jeste taj što je delotvorno. Recimo, ako imamo posla s naoružanim kriminalcem, prvo pravilo je da budemo učtivi. Zvuči banalno, ali to su izuzetno opasni i anksiozni ljudi. Da bismo smirili situaciju, prvi korak je ukazivanje poštovanja.
Saopštavanje pozitivnog „ne” zahteva veštinu i taktičnost. Zamislimo, na primer, da dobijemo poziv da govorimo u organizaciji u lokalnoj zajednici, a to ne želimo. Evo kako to saopštiti? „Drago mi je što ste se javili i što čujem da da centar obavlja odličan posao. Iz porodičnih razloga ne preuzimam nikakve dodatne obaveze u ovom periodu. Iduće godine, ako još budete zainteresovani, biće mi drago da razmotrim vašu ponudu. Hvala što ste me se setili.”
Kada bi morao da sažme veštinu pozitivnog „ne” u metaforu, dr Juri bi je opisao kao štit. On štiti nas i naše „da”, a ne povređuje drugog.
Nasuprot tome, negativno „ne” je mač odbijanja. Napada i ne obazire se na odnos. Koliko god bilo primamljivo da odbijemo i napadnemo kada kažemo „ne”, ne treba da smetnemo s uma da je naša osnovna namera i suština da zaštitimo i odbranimo sebe, a da ne povredimo drugog.
Drugi možda neće želeti da čuje naše „ne”. Možda će da poriče i da bude šokiran. Možda će da se pretvara da nas nije čuo ili da je zaboravio šta smo rekli. Ponekad zato moramo da kažemo „ne” nekoliko puta dok drugi ne shvati poentu.
I sledeći objašnjenja i tumačenja dr Jurija, došli smo do poslednje faze pozitivnog „ne”. Vreme je da požnjemo ono na čemu smo vredno radili. Jer, cilj nije samo reći „ne” nego reći „ne”, a ipak doći do „da” – pregovaranjem.
Jedan od najranije zabeleženih pregovora opisuje kako Avram odvažno pregovara s Bogom. Kada se Bog poverio Avramu da će uništiti gradove Sodomu i Gomoru zbog grehova njihovih građana, Avram se usudio da božjem planu kaže „ne” na pozitivan način upitavši: „Da li ćeš uništiti i nedužne s krivima?” Ovim „ne” Avram je zapravo rekao „da” – za vrednost ljudskog života. Dakle, uz pozitivno „ne” moguće je zauzeti se za ono što je ispravno bez ugrožavanja dragocenog odnosa. Moguće je reći „ne” i najmoćnijem biću, a ipak doći do „da”.
Ljudi imaju običaj da se udalje jedni od drugih nakon što kažu „ne”. Međutim, pozitivno „ne” nam omogućava da imamo čak i bliži i autentičniji odnos s drugim ukoliko je to ono što želimo. Treba vežbati. Dobro je reći „ne” makar jednom dnevno u slučajevima koji su značajni. Nema sumnje da pozitivno „ne” zahteva hrabrost, viziju, saosećanje, doslednost, strpljenje i istrajnost. Ali, upamtimo, imamo pravo da kažemo „ne” šefu, ključnom klijentu, supružniku, detetu, roditelju, prijatelju… Zapravo, imamo dužnost prema sebi da kažemo „ne” onda kada je to zaista potrebno.
Način na koji kažemo „ne” ponekad deluje zanemarljivo, ali s vremenom može da zauzme značajnu ulogu u našim životima. Kada na pozitivan način kažemo „ne”, mi sebe nagrađujemo. Stvaramo vreme i prostor za ono što želimo. Štitimo ono što nam je važno. Menjamo okolnosti nabolje, a pri tom čuvamo prijatelje, kolege, klijente… Ukratko, ostajemo dosledni sebi! D. Stanković Izvor: politika.rs(16.02.2015.)
Kаd bi svi ljudi i žene govorili sаmo četvrtkom, nа svetu bi bilo mnogo mаnje gluposti i mnogo mаnje zlа; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečimа nego delimа. 
TAMOiOVDE 