ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru


____________________________________________________________________________________________

TI MOŽDA MISLIŠ DRUGAČIJE…

tamoiovde-logo

Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi možda , to nisu nikakva prava.

Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije.

Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada. Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa.

Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima. Ti možda misliš drugačije.

Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti. Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava.
Dragan Babić

Izvor: facebook.com/Visoka.ocena

______________________________________________________________

Dragan Babić, prevodilac, pisac i jedan je od najvećih novinara Srbije i Jugoslavije, rođen je 3. septembra 1937. u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu.

 Gimnaziju je završio u Beogradu, a potom apsolvirao engleski jezik i književnost. Najpre se pojavio u književnoj javnosti, pričama u NIN-u, a potom je pisao u književnom časopisu Delo.

U njegov literarni opus spadaju i knjige „Putovanje na kraj jezika“, „Ti možda misliš drugačije“ i dokumentarni roman „Kao mehur od sapunice“.

Radio u RTS-u kao urednik i voditelj nekih od najboljih televizijskih emisija i serija, gde spada i neponovljivi „Dvogled“ s početka njegove televizijske karijere, koji je bio namenjen deci i emitovan je u više ciklusa. Njegove su najbolje putopisno –obrazovne emisije „Dvogled“ i jedne od prvih emisija uživo posvećene filmu „Kino oko“, kao i „To sam ja“, „Umeće življenja“, „Kraj epohe“, „U senci“, „Nacionalna geografija“…

Njegovi intervjui na televiziji predstavljali su poseban događaj – razgovarao je sa Džonom Hjustonom, Lijem Strazbergom, Glendom Džekson, Šeli Vinters, Ingmarom Bergmanom, Erlandom Jozefsonom, Liv Ulman…

Bio je prvi novinar iz nekadašnje Jugoslavije koji je dobio poziv da radi na Bi-Bi-Siju, ali je umesto ponuđenih pet, ostao samo pola godine i vratio se, jer se susreo sa administracijom kojoj nije bio vičan, pošto ga je zanimao autorski, a ne činovnički posao.

Nikada nije bio član nijedne partije. Ceo radni vek je proveo u Televiziji Beograd, gde su ga najpre poslali na prinudni odmor, a tokom bombardovanja 1999. dobio je otkaz i otišao u penziju, navodi se u Babićevoj biografiji koju je 2005. objavio NIN.
Njegove emisije koje su menjale dinamiku socijalnog života i ostavljale snažan odjek u javnosti, ostaće zauvek standardi u srpskom novinarstvu.

Preminuo je 23. jula 2013. godine.

Izvor:  facebook.com/Na.danasnji.dan/

______________________________________________________________

Zahvalan sam na postavljenim“putokazima“ gospodinu Zoranu Stojadinoviću.

Bora*S

______________________________________________________________

KRST…

tamoiovde-logo

 (…)A krst ima mnogo značenja.

Prvo, to je savršen simbol koji predstavlja prostorne i vremenske pojmove vasione: četiri strane sveta i vreme nasuprot večnosti!

screenshot001Drugo, krst je simbol nade da će se sve četiri strane sveta okupti oko jednog sedišta u opštem bratstvu i ljubavi. On nagoveštava da će se u ime života sabrati oni koji nisu opterećeni ideološkim dogmama, koji nisu iskvareni u političkim borbama, koji nisu robovi materijalnih stvari, i koji nisu zagađeni rasnim, klasnim, nacionalnim, verskim i svim drugim predrasudama!

Treće, krst simbolizuje raskrsnicu svih odluka od životnog značaja i značenja: svaka naša odluka podseća na raspetog boga, a Hrist na krstu predstavlja posledice slobodnog izbora!

Đuro Šušnjić – ŽETVA ZNAČENJA (Čigoja, Beograd, 2005)

Izvor: srodstvopoizboru

________________________________________________________________________________

SKLAPANJE BRAKOVA, NEKAD…

tamoiovde-logo

KAKO SU SE NEKAD BIRALI MUŽ I ŽENA: Sklapanje brakova nekad i sad

Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke.

Nekada se smatralo da je momak stasao za ženidbu kada mu se nagarave usnice, ili zapravo kada mu porastu prvi brčići, a devojka je stasala za udaju kada joj porastu grudi. Zatim se čekalo da muškarac odsluži vojsku, a devojka napuni 16 godina i već su roditelji mogli da prave prve planove oko venčanja.

mlada-iPonekad se događalo da mladi stupe ie ranije u brak, da se ne bi ispustila neka dobra prilika, dobar momak ili devojka ili dobra i bogata domaćinska kuća. Zbog potrebe za novom radnom snagom, golobrade mladiće su nekada ženili za starije i već zrele devojke.

Ako u kući ima više sinova ili kćeri, dobro se pazilo da se prvo najstariji sin oženi i najstarija kćer uda. Međutim, nisu se svi uvek toga pridržavali.

Događalo se ranije da kad prosci dođu da prose najstariju sestru iz neke kuće, isprose mlađu, jer se ona mladoženji više dopala.

Svadba dece se smatrala najsrećnijim danom u životu roditelja, pa su zato oni nastojali da što bolje udaju i ožene svoju decu. Zato su pre prosidbe išli da se dobro raspitaju o kući iz koje im dolazi zet ili snaja. Takođe se smatralo za veliki greh kuditi devojku stasalu za udaju ili momka za ženidbu.

Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke. Devojke su sa druge strane, ipak više volele da se udaju u svom mestu da bi bile blizu majke i da bi ona mogla da im se nađe radi saveta i pomoći.

svadba

Svadba danas

Kada momak i devojka stasaju za brak, na raznim seoskim i crkvenim saborima tokom leta, prisluškujući želje svoga srca, ali i savete roditelja i prijatelja, biraju sebi partiju za brak.

Ono što se preko leta na saborima pripremi, to se s jeseni i sprovede u delo.

Za razliku od današnjih modernih brakova, koji se brzo skalpaju, a još brže i rasturaju, i o čemu se roditelji obaveštavaju tek kada sve bude završeno, nekada su roditelji tražili svojoj deci priliku za udaju, odnosno ženidbu.

U tim vremenima deca su se retko kada išta pitala u vezi sa tim, a nije bilo malo slučajeva da su se budući muž i žena upoznali tek na sam dan venčanja.

Izgleda da se danas iz jedne krajnosti potpuno otišlo u drugu.

Izvor: opanak.rs

_________________________________________________________________________________

OTMICA DEVOJAKA: Kako su i zašto mladići nekad otimali devojke

Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota.

Otmica devojke u našim krajevima nije bila retka. To se najčešće događalo u slučajevima kada roditelji devojke nisu odobravali brak sa nekim mladićem, pa je ona u dogovoru sa momkom bežala od kuće.

otmica-933x445Nekoliko dana posle takvog bega, mladićev otac ili neki drugi član porodice odlazi u kuću te devojke i od njenih roditelja traži mir i saglasnost. U većini slučajeva roditelji pristaju na saglasnost i tada se ugovara venčanje i svadba.

Događalo se čak da su neki roditelji i sami organizovali prividno otimanje devojke, da bi se tako izbegli troškovi veridbe.

Kad neka devojka neće da se uda za nekog momka, koji bi hteo baš tom devojkom da se oženi, dolazi do otmice. Momak prikupi nekoliko poverljivih drugova, pa na zgodnom mestu sačeka devojku i silom je odvede svojoj kući. Posle otmice otac momka dolazi devojčinoj kući i trži mir. Ako devojka ne pristane da se uda za momka koji ju je oteo, njen otac je putem zakona može vratiti kući.

Događalo se i da mladić koji je oteo devojku, da bi dobio saglasnost od njenog oca, mora da plati izvesnu sumu novca kao naknadu za gubitak radne snage iz devojčine kuće.

bežanje-mlade

Otmica mlade

Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota. Često se događalo da se celo selo digne na noge čak i u pola noći da brani devojku iz svog sela, ukoliko se dogodi da momci iz nekog susednog sela pokušaju da otmu devojku.

Vuk Karadžić je zapisao: “U otmicu se ide oružjem kako god u vojsku. Namame devojku kod stoke, ili kad pođe na vodu, te je odvedu.

Prota Mateja Nenadović je 1804. godine sastavio zakon u kome je jedan od prvih članova bilo zabranjeno otimanje devojke.

U kasnijem Karađorđevom zakonu je stajalo ovako: “Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, devojka da se pusti i za koga ona hoće neka se uda, kumu da se udari 50 štapova, starom svatu i deveru 50, a ostalim svatovima po 30 štapova.

Danas otmice devojaka gotovo i da nema, ali stari običaj otkupljivanja mlade u mnogim krajevima se zadržao.

Izvor: opanak.rs

__________________________________________________________________________________

BUDUĆNOST VEZA…

tamoiovde-logo

Osećanja više nećemo moći da sakrijemo

Stručnjaci predviđaju na osnovu razvoja tehnologija kako će izgledati naši odnosi prema drugima. Oni smatraju da nećemo moći da sakrijemo emocije od drugih: Tehnologija će učiniti da budemo „emotivno osetljiviji“: Uređaji nam pomažu da vidimo otkucaje srca, da merimo nivo holesterola, broj unetih kalorija, a uskoro ćemo nositi gedžete koji će pokazivati partnerove emotivne biomarkere. Tako da uprkos ljudskoj tendencji da sakrije osećanja, gedžeti će otkriti šta nas to „pali“ (rast feromona) ili nas nervira (raste nivo kortizola), piše sajt Psychology Today.

sarkazam-pixabayGenetika će nam pomoći da prepoznamo i procenimo potencijalne partnere

Već postoje testovi za genetsku procenu sa kojom verovatnoćom par može da prenese bolest na svoju decu, a u ne tako dalekoj budućnosti ljudi će moći da postave rezime svog genoma (na primer koliko u njihovim genima ima apetita za seksom i kolika je inteligencija) na Match.com profil zajedno sa podacima o težini, visini i sklonostima.

Budućnost može da bude takva da ćemo ugrađivati čip u našu decu. Najveća zabrinutost roditelja jeste da će se njihova deca izgubiti ili da će biti kidnapovana. Ugrađeni GPS može da im pomogne, mada će za mnoge ovo delovati nehumano.

Propast braka će se ubrzati

Ubrzanje će se pojaviti jer sve više žena postaje finansijski nezavisno, a to je povezano i sa velikom stopom razvoda. Ipak, ljudi i dalje žele formalne dugoročne odnose.

U poslednje vreme, postoje obnovljivi bračni ugovori koji traju nekoliko godina. Na taj način, ugovor nudi fleksibilnost, a ljude tera da daju najbolje od sebe i smanjuje stopu razvoda. Takođe, ljudi nemaju više velika očekivanja od braka, to više nije „zajedno do kraja života“ – bez obzira koliko su novca potrošili na taj „poseban dan“.

Stopa rađanja će nastaviti da opada. To je dalje izazvalo opadanje broja brakova. Kako strani autori predviđaju, srednja klasa sebi neće moći finansijski da priušti odgajanje dece.

Heterocentričnost će opasti. Čitavo društvo uključujući škole, fakultete, i medije sve više podržava toleranciju na seksualnu različitost. Kao rezultat toga, seksualna različitost biće mainstream.

Ono što psiholozi sa sajta Psychology Today predviđaju jeste otvorenost i prihvatanje seksualnog opredeljenja. Na primer, sve više ljudi biće panseksualno – odnosno privlačiće ih ljudi oba pola, i različitih seksualnih orjentacija.

Tehnologija će u budućnosti, kao i sada, zameniti kontakt licem-u-lice, ali to ne znači da ćemo prestati da žudimo za kontaktom sa ljudima od krvi i mesa: sa prijateljima, porodicom, partnerom ili našim ljubimcima.

Ništa ne može da zameni dodir, zagrljaj, prisni kontakt, mimiku, osmeh, izraz lica…

Autor: N.V.
Foto: Pixabay
Izvor: BIZLife

_______________________________________________________________________________

IZVLAČENJE NAJGOREG IZ NAS…

tamoiovde-logo

Pol Verhege: NEOLIBERALIZAM IZVLAČI NAJGORE IZ NAS

Skloni smo da doživljavamo svoje identitete kao stabilne i odvojene od spoljašnjih sila. Ali nakon decenije istraživanja i prakse, postao sam ubeđen da ekonomske promene utiču ne samo na naše vrednosti već i na ličnosti.

labor_and_employmentTrideset godina neoliberalizma, sile slobodnog tržišta i privatizacije uzelo je svoj danak, a nemilosrdan pritisak „da se uspe“ postao je pravilo.

Ako ovo čitate sa skepsom, reću ću vam prosto: Meritokratski neoliberalizam favorizuje osobe sa određenim karakternim osobinama, a druge odbacuje.

Postoje određene idealne karakteristike potrebne da bi se danas izgradila karijera. Prva je imanje cilja da se odnese pobeda nad što je moguće više ljudi. Kontakt sa ljudima može biti površan ali budući da je većina današnjih interakcija među ljudima takva, to uopšte neće biti primećeno.

Najvažnije je zgrnuti što više profita

Važno je imati sposobnost da govorite o vlastitim kapacitetima koliko je god moguće npr. poznajete puno ljudi, imate mnogo iskustva i skoro ste završili ogroman projekat. Kasnije, ljudi će otkriti da ste se uglaVnom samo hvalili, ali sama činjenica da ste u početku uspeli da ih prevarite dovodi do nove karakterne osobine: Možete da lažete uverljivo i da osetite malu krivicu.

Zato nikad ne preuzimate odgovornost za svoje vlastito ponašanje. Povrh svega fleksibilni ste i impulsivni, uvek u potrazi za novim stimulansom i izazovom. U praksi ovo može dovesti do rizičnog ponašanja, ali nema veze.

Ovakve stvari najbolje opisuje Robert Hare najveći stručnjak za psihopatiju danas.

Ovaj opis je naravno karikatura koja ide do ekstrema. Ipak, finansijska kriza na makro-društvenom nivou (npr. konflikti u zemljama eurozone) je ono što liberalna meritokratija radi ljudima. Solidarnost postaje skup luksuz, a jedina preokupacija je kako zgrnuti što više profita. Društvene veze sa kolegama slabe kao i emocionalna privrženost poslu ili organizaciji.

Maltretiranje je obično vezano za škole, a sada je redovna pojava na radnim mestima. Ovo je tipičan simptom koji se ispoljava zbog frustriranosti tokom nedelje – termin u psihologiji poznat pod nazivom premeštena agresija.

Tu je i prikriveni osećaj straha koji varira od anksioznosti do prećenja drugima.

Konstantne evaluacija na poslu dovodi do pada autonomije i dovodi do povećanja zavisnosti. Ovo je sociolog Ričard Senet objasnio kao „infantilizaciju radnika“.

Odrasle osobe počinju da se ponašaju detinjasto i postaju ljubomorne zbog trivijalnih stvari (npr. „Ona je dobila novu stolicu, a ja nisam“), koriste se sitnim lažima, obmanama, raduju se neuspehu drugih i imaju želje za sitnim osvetama.

Ovo je posledica sistema koji sprečava ljude da misle svojom glavom i koji ne uspeva da tretira zaposlene kao odrasle osobe.

Najvažnije od svega je što ovim dolazi do toga da ljudi gube samopoštovanje, koje uglavnom zavisi od priznanja koja dobijamo od drugih, kao što su pokazali mislioci od Hegela do Lakana.

Semet dolazi do sličnog zaključka kada kaže da je glavno pitanje koje zaposleni postavljaju ovih dana „Kome sam ja potreban?“. Za sve veći broj ljudi, odgovor na ovo pitanje je: „Nikome.“

Paradoks slobode

Naše društvo konstantno propagira da može uspeti svako ko se zaista trudi, te dolazi do stalnog pritiska na ionako umorne građane.

Sve je veći broj ljudi koji doživljavaju neuspeh, osećaju se krivi, poniženi i posramljeni. Stalno nam se govori da smo slobodniji nego ikad da biramo način života, ali sloboda da biramo izvan priče o uspehu je ograničena. Takođe, oni koji ne uspeju smatraju se gubitnicima i onima koji će stalno pozajmljivati a nikad neće vraćati.

Neoliberalna meritokratija nas je naučila da verujemo da uspeh zavisi od ličnog talenta i napora, što znači da odgovornost ide zajedno sa pojedincem i vlastima i to bi trebalo dati ljudima onoliko slobode koliko im je potrebno da ostvare cilj.

Za one koji veruju u bajku neograničenog izbora, sopstvena vlast i sopstveno upravljanje su izuzetno moćne političke poruke posebno ako obećavaju slobodu. Zajedno sa idejom poboljšanog pojedinca, sloboda kakva postoji na zapadu je najveća laž današnjeg vremena.

Sociolog Zigmunt Bauman govori o paradoksu današnjeg vremena: „Nikada nismo bili ovako slobodni. Nikada se nismo osećali nemoćnije. Slobodniji smo nego ikad u smislu da možemo da kritikujemo religiju ili podržavamo politički pokret koji želimo.

Ove stvari možemo da radimo jer su one izgubile svaki značaj – prema slobodi ovakve vrste svi su postali ravnodušni. Ipak, s druge strane naš svakodnevni život postao je stalna bitka sa birokratijom. Postoje propisi o svemu od količine soli u hlebu do načina čuvanja živine“.

Naša pretpostavljena sloboda vezana je jednim uslovom – moramo biti uspešni jer tako pravimo nešto od sebe. Ne treba gledati daleko da bi se videli primeri ovoga.

Stručan pojedinac koji roditeljstvo stavlja ispred karijere biva kritikovan. Osoba koja ima dobar posao, a odbije unapređenje da bi se bavio nekim drugim stvarima smatra se ludim osim ako te druge stvari ne donose uspeh. Mladoj ženi koja želi da postane učiteljica u osnovnoj školi roditelji kažu da bi trebala da ima master diplomu iz ekonomije – učiteljica u osnovnoj školi.

Konstantno se žali za takozvanim padom normi i vrednosti u našoj kulturi, pa ipak naše norme čine osnovni deo našeg identiteta. Dakle, one se ne mogu izgubiti već samo promeniti.

I upravo se to dogodilo: Promena u ekonomiji dovodi do promena u etici i dolazi do promene identiteta. Sadašnji ekonomski sistem izvlači najgore iz nas.
Preveo: Nemanja Vukotić
Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________________

TVOJ IZBOR ILI TVOJ PRISTANAK…

tamoiovde-logo

Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.

Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.

„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“.
Bora*S

______________________________________________________________________________

ČAČANSKI TOČAK

Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.

0,,18518308_303,00Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.

Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.

Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.

U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari.
Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.

Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.

Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo.
*
Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“.
Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.

Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.

0,,18522612_401,00

Točak i Jof 1982. u Beogradu

Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.

„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.

*
Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom.
*
Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara.
Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.

Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.

Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje.
*
Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom.
Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke.
*
Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.

Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare.
*
Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.

Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.

Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.

*
Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.

0,,18518310_401,00Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.

Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“
*
Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“

Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču:
– Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’
Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!

U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom.
*
Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“
Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“
*
Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“

Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.

 Autor Jovan Nikolić
Izvor:dw.com/sr/19.06.2015

__________________________________________________________________________________

 

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Ovde: LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK

STRATEGIJE LETENJA…

tamoiovde-logo

Kako golubovi izbegavaju oblakodere, automobile i prolaznike?

Gradski golubovi vrlo spretno izbegavaju prepreke koje im se nađu na putu, a naučnici su uspeli da utvrde njihove strategije zahvaljujući kojim im to polazi za rukom.

Za vreme leta, golubovi moraju da odaberu između dva načina letenja – sigurnog i efikasnog leta. Kada, na primer, lete između dveju bandera, golubovi biraju imaju dve solucije. Mogu podići krila i „napraviti pauzu“ između zamaha krilima, tj. odložiti sledeći zamah ili saviti krila ka telu.

pigeon-gif.r2

Foto: Vocativ

Prva opcija je efikasna, jer se njome troši malo energije i ne gubi se na visini. Savijanje krila zahteva više energije, a golubovi ubrzo gube na visini, mada je to siguran način da se spreči povreda koja bi bila rezultat zaletanja u neku zgradu ili neku drugu prepreku.

Istraživanje je uključivalo dresiranje četiri goluba da lete uskim hodnikom niz koji su naučnici postavili nekoliko prepreka kako bi proverili koju tehniku će golubovi koristiti. Kada se radilo o uskim prostorima, golubovi su preferirali sigurnu opciju u kojoj su savijali krila, jer je postojala velika mogućnost da se zalete u stub.

images-2015-03-600450_golub_787708860

Foto: Profimedia

U nešto širim prostorima, golubovi nisu bili previše zabrinuti zbog bliskog susreta sa stubom i bili su skloniji rizičnijoj opciji pravljenja pauze između zamaha krilima.

„Izbor između dva položaja tela zavisi od elemenata opreza i nesigurnosti – efikasniji način leta golubovi koriste kada su izgledi za sudaranje s nekim predmetom maleni“, zaključuje se u istraživanju.
Izvor: nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

Zbog čega ptice smenjuju na čelu formacije?

Opšte je poznato da se ptice smenjuju dok lete u V-formaciji, a Univerzitet u Oksfordu nedavno je istraživao zbog čega one to čine.

images-2013-12-600450_vptice_899120292

Foto: Wikimedia Commons

Odavno je poznato da letenje u formaciji pticama omogućava da sačuvaju dragocenu energiju, koja im je potrebna za duge migracije. Međutim, novo istraživanje navodi da ptice selice „dele bol“ predvođenja V-formacije, pa se svi članovi jata smenjuju na toj poziciji kako bi uštedeli energiju.

Novo istraživanje predstavlja prvi ubedljivi dokaz „smenjivanja“, tj. saradnje kod ptica.

To je ujedno tek drugi dobar primer recipročne saradnje među životinjama, nakon što je drugo istraživanje otkrilo da vampirski šišmiši dele krv kako bi održali druge šišmiše u životu.

Međunarodni tim stručnjaka, predvođen Univerzitetom u Oksfordu proučio je 14 mladih ćelavih ibisa (Geronticus eremita) koje migriraju iz Salcubrga u Austriji do Orbetela u Italiji. Ptice su imale male čipove koji su omogućili istraživačima da prouče kako se jedinke ponašaju u V-formaciji.

Istraživači su otkrili da sve ptice menjaju poziciju unutar jata konstantno, leteći u formaciji između dve i 12 ptica. Jedinke su provele skoro trećinu vremena leteći na potisku koji proizvodi mahanje krilima druge ptice – što im omogućava da sačuvaju energiju – i sličnu količinu vremena predvodeći formaciju.

Da bi pokazali koliko su migracije rizične za ptice, prethodno istraživanje je pokazalo da do 35 odsto mladih ptica može da umre od iscrpljenosti tokom svoje prve selidbe. Letenje u formaciji pomaže im da sačuvaju neophodnu energiju. Na primer, smatra se da guske mogu da sačuvaju i do 10-14 odsto energije zahvaljujući potisku drugih ptica.
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________

Saznajte ovde: PENJU SE SVUDA I MEKEĆU AKCENTOVANO…

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LJUBAV JE ROPSTVO PO SOPSTVENOJ VOLJI…

tamoiovde-logo

NAJČUDNIJA PRIČA O „PLATONU IZ ŠUME“

 “Ljubav je rosptvo po sopstvenoj volji“. Ovaj citat portugalskog pesnika Luiša de Kamoiša najbolje opisuje život Milije Stojaovića (74) iz sela Drešnice nedaleko od Blaca, koji je razočaran zbog nesrećne ljubavi pre 18 godina napustio civilizaciju i preselio se u šumu. Tamo i danas živi u skromnoj kućici na drvetu.

suma-drvo-kuca1Ako poželite da do Milije stignete, odmah da znate, to ćete morati da uradite – pešaka! Šumskim stazama pored vodopada Golijske reke, stiže se do drveta u čijoj se krošnji nazire mala daščana udžerica.

U njoj starac duge sede brade već dve decenije vida ljubavne rane. Milija je ekipi “Informera” poverio svoju životnu priču:

– Iako sam rodom iz Drešnice, gotovo sam 15 godia živeo i radio u Skoplju. Tamo sam zavoleo jednu prelepu crnku Packanu Gerovsku. Ona je pre mene imala dvoje dece, ali meni to nije smetalo i ubrzo smo se uzeli. Imali smo dogovor da mi rodi samo jedog naslednika – kaže Milija i setno nastavlja:

– Ali, avaj, sva moja ljubav je bila uzaludna, pošto nije mogla da mi uzvrati. Posle godinu dana moja Packa me je ostavila i razvela se od mene. Skrhan i razočaran, vratio sam se u rodno selo, a tamo sam doživeo još veću bol, pošto su mi u kratko vreme od bolesti umrli brat, sestra i majka. Ostao sam sam u praznoj kući – prča Milija za ovaj devni list.

Porodična tragedija i čijenica da ljubav svog života ne može da preboli nagnali su Miliju da se odmetne od ljudi i lek za dušu pronađe u bukovoj šumi.

– Razočarao sam se i u život i u ljude i pobegao sam u šumu. Napravio sam ovu kolibu, imam nešto posuđa, izdubljeno stablo za čuvanje hrane, i tu sam već 18 godina. Sve što čujem su žubor vode i cvrkut ptica i mogu vam reći da nema veće slobode od samoće. Srce me i dalje boli, moju ljubav verovatno nikada neću prežaliti, ali sam ovde našao mir i ne želim nikada više da se vratim među ljude. Na neki sopstven način, ovde sam srećan – ubeđuje ovaj starac.

– Milija jedini kontakt sa civilizacijm ima kada ode u Blace u biblioteku. Voli da čita filozofiju i psihologiju, pa su ga meštani zato prozvali Platon iz šume.

– Čitam svakodnevno već 18 godina, a najviše mi leže Platon i Šopenhauer. Uz to sam veliki zaljubljenik u rusku književnost, pogotovo u Tolstoja i Dostojevskog, koji je imao težak život kao ja. Mnogi ljudi misle da imaju bogatiji život od mene jer žive u urbanoj sredini, a ja ću ih samo podsetiti na jedas citat Maksima Gorkog: “Na praznom licu i ožiljak je ukras”. Odnosno, džaba im sve to ako su prazni, a moja duša je i dalje puna emocijama, iako je bolom skrhana – kaže ovaj večiti romantik.

Kao pravi šumski čovek, ovaj starac se hrani samo onim što može da nađe u šumi i uprkos tome je izuzetnog zdravlja:

– Jedem sve oo što priroda nudi – biljke, pečurke, puževe, zmije, kornjače, rakove, ali i ribu koju ručno hvatam u reci. Nije to ništa preterano ukusno, puževi su na primer puni oe sluzi, pa može da ti pripadne muka, rakovi tvrdi, a kornjača mora dugo da se kuva na vatri. ali meni to prija i hvala bogu izuzetnog sam zdravlja, nijedom se nisam obratio lekaru za sve ovo vreme – jasan je Milija.

Govoreći o tome kako ga nije strah da noću spava u šumi, Milija otkriva jednu veliku istinu: “Divlje zveri ikada nikog ne povređuju bez povoda. To na ovom svetu čine samo ljudi.”

Izvor:web-tribune.com

___________________________________________________________________________________

ČEKAJUĆI VETAR…

tamoiovde-logoŽivot prođe u propuštenim šansama

Neodlučnost nas „koči“ da budemo srećni u ljubavi, uspešni u poslu, ali i da se razvijamo kao ličnosti. Mnogi ne mogu da prežale što u određenim momentima nisu imali više hrabrosti.

334215_1 Svakodnevno pravimo izbore, donosimo odluke. Ipak, neki ljudi za razliku od drugih imaju grdne muke čak i kada pokušavaju da odaberu u koji red za šalter će stati i koju majicu da kupe.

Životne izbori im se čine poput najgoreg usuda i kao da bi jedino mogli da ih donesu kada bi im sam Bog ukazao na ispravan put.

Propuštene prilike se samo ređaju, a život im prolazi.

O uzrocima i posledicama hronične neodlučnosti, koja nam često uskrati sreću u poslu, ljubavi, ali i lični razvoj, razgovarali smo sa psihoterapeutom Sanjom Perković:

– Koren neodlučnosti je strah od preuzimanja odgovornosti. Osoba koja dugotrajno ne donosi odluke u stvari ne želi da se suoči sa njihovim posledicama. To im je neprihvatljivo iz više razloga, a najčešći je strah od greške. Kolebljivima je zajedničko i postojanje unutrašnjeg konflikta. Jedan deo ličnosti želi jedno, a drugi nešto potpuno suprotno.

– Ljudi koji su kao deca bili prezaštićeni, ne dobiju mogućnost da razviju sposobnost odlučivanja. Ako roditelji umesto njih donose rešenja za koje su oni zreli, štiteći ih pritom od neprijatnosti ili im ne dozvoljavaju da osete posledice svojih postupaka, razvijaju kod njih osećanje bespomoćnosti koje posledično vodi u neodlučnost. Takve osobe često očekuju da neko drugi umesto njih „presudi“ – kaže sagovornica „Života plus“.

Ako čovek ima jasne prioritete i zna šta traži, nema puno premišljanja. Ipak, one neopredeljene, konstantno i suvišno preispitivanje sprečava da žive punim plućima, jer dok se oni dvoume, vozovi dolaze i odlaze.

– U zavisnosti od važnosti izbora koji stoji pred čovekom, procenjujemo uticaj neodlučnosti na dalji tok života. Onaj ko se „lomi“ oko svakodnevnih stvari osim gubljenja vremena nema druge štete, dok neko ko ne može da odluči za koji posao da aplicira može da propusti šansu da se uopšte zaposli. I nedonošenje odluke je odluka.

Devojka koja želi da raskine lošu vezu, ali se plaši suočavanja sa posledicama i žaljenjem koje će trajajti neko vreme, može da dođe u situaciju da sebi „zatvori“ mogućnosti da se zbliži sa nekim ko joj mnogo više odgovara – napominje Perković.

KOJE CIPELE DA KUPIM?

197dd7a93c8dcbbe56443d423a421e99Ako se neko „lomi“ između dva para cipela, ne znači da se dvoumi oko izbora prihvatanja ili promene posla, dečka, kupovine stana. Neko će lako i brzo da odluči kakvu obuću želi, ali ne može da izabere između dva potencijalna partnera ili da li konačno da priđe simpatiji. Neko „kao od šale“ donosi sve odluke, a nekome više „leže“ one „krupne“.

Tako dolazimo u situaciju da veliki broj ljudi „stoji“ u mestu i ne napreduje kroz život, već čeka znak sa neba, nada se čudu i povoljnijim okolnosti,… Postavlja se pitanje kako će oni kojima je ovo utisnuto u DNK „preživeti“ i prežaliti propuštene šanse.

– Tako što će preuzeti odgovornost i prestati da krive druge ljude, okolnosti, Boga ili sudbinu za to gde se trenutno nalaze. Trebalo bi da se suoče sa strahom, donesu odluku i budu spremni na sve što ih čeka. Međutim, događa se i da kad nešto odluče, posle početnog pozitivnog utiska počnu da sagledavaju negativne strane tog izbora. Kako o opciji koju nisu izabrali nemaju potpunu informaciju, često imaju pogrešan utisak da kod nje ne postoje negativne strane. Zato, umesto da se fokusiraju na negativne ishode svog izbora, trebalo bi da sagledaju i koristi – navodi naša sagovornica.

Ovi „lomovi“, „borba“ sa samim sobom i odsustvo želje da „konce sudbine“ drže u svojim rukama, utiču i na voljene osobe.

– Ako partner voli da sve bude po njegovom, u suštini će mu odgovarati neodlučni životni saputnik. Problem nastaje kad druga osoba želi da podeli odgovornost i izbore, a neodlučna polovina to uporno odbija i tada prebacuju odluku sa jednog na drugo kao „vruć krompir“ – govori psihoterapeut.

Liste „za“ i „protiv“ kod ljudi koji se „bore“ sa hroničnom neodlučnošću ne pomažu, ali i dobronamerna ideja da bi ih trebalo malo „pogurati“, nekada nije idealno rešenje.

– To je po pravilu prilično pogubno. Odluke „da li ćemo i sa kim stupiti u brak, imati decu ili ne, živeti u jednoj ili drugoj zemlji“, svaka osoba bi trebalo da donese sama bez obzira na to koliko neodlučno može da izgleda. Ipak, hoćemo li ih forsirati da načine izbor i do kojih granica, zavisi od toga koliko je to nama važno. Ukoliko želimo porodicu, a partner ne može da se odluči, onda svakako ima smisla postaviti mu neki rok do kojeg je važno da se izjasni.

Ima slučajeva u kojima ljudi znaju šta žele, ali imaju problem da želje kažu drugima, pa se pogrešno stiče utisak da su neodlučni. U ovom slučaju, njihov centralni konflikt je između izražavanja svoje želje i ispunjenja tuđih očekivanja – naglašava Perković.

Preispitajte razloge koji „leže“ u korenu neodlučnosti i suočite se sa njima. Takođe, nepoznavanje vlastitih osećanja, potreba i želja utiču na kolebanja, a onaj ko ne zna šta zaista želi, teško može da se odluči. Zato upoznajte sebe i držite se japanske poslovice – „Pre odluke razmisli, posle odluke ne razmišljaj“, jer ćete samo tako prihvatiti sve što posle usledi.

PODSTAKNITE DECU NA SAMOSTALNOST

37d73304db71e83cdb4d7d75e4688807Kada su roditelji perfekcionisti, sve što mališan uradi nije dovoljno dobro. To može da utiče na dete da izbegava donošenje odluke, kako se ne bi osećalo bezvrednim.

– Najbolji način je da dozvolimo detetu da samo izabere, pa i da pogreši. Ako želi da se bavi nekim sportom i posle nekog vremena odluči da prestane, važno da samo ode na trening, kaže treneru i drugarima da više ne želi da trenira i navede razlog za to.

Tako mališan uči da odabere, preuzme odgovornost i snosi posledice. I u mlađem uzrastu ga možemo podsticati na samostalno odlučivanje. Recimo, da sam izabere koju će majicu obući za vrtić, jer tako doživljava iskustvo donošenja odluka, pa će se kasnije u životu, u situacijama u kojima mora da bira, osećati kompetentnije i sigurnije – savetuje psihoterapeut.

Izvor:rtvbn.com

_______________________________________________________________________________________

PRELETITE, PLIVAJTE, ULOVITE…

tamoiovde-logo
BELIZE: Preletite džunglu, plivajte sa ajkulama, ulovite večeru

Kada ljudi pomisle na tropski raj, misli im verovatno lutaju ka Bahamima, Havajima, Bora Bori, Mauricijusu ili Devičanskim ostrvima.

Ukoliko dobijete na lutriji ili jednostavno uštedite za putovanje života, možda treba da pogledajte malo južnije ka maloj zemlji zvanoj Belize…

Bogate tropske prašume, prelepa obala sa kristalno čistom vodom i puno avantura čeka putnike koji traže nešto malo drugačije od ekskluzivnih hotela i noćnih klubova u kojima se luduje do jutra. Ukoliko želite da istražite prirodu u njenom punom sjaju ili da se divite antičkim Majanskim ruševinama, ne tražite dalje – Belize je savršen izbor!

Belize je jedina centralno američka država gde je engleski zvanični jezik, što može biti još jedna prednost za njen obilazak. Granica mu je Karipsko more i ima najmanju gustinu naseljenosti stanovništva u ovom području. Ovde se preklapaju najrazličitije kulture koje boje ovu malu zemlju, kreirajući iskustvo kakvo nikada pre niste doživeli.

lamanai-belize

Foto: Profimedia

Lamanai
Ako ste mislili da se svi ostaci Majanske kulture nalaze u Meksiku, grešite. Belize je poznat po tome što ima neke od najčudesnijih Majanskih gradova, a Lamanai je mesto koje nikako ne smete zaobići ukoliko vas zanimaju antičke kulture. Nalazi se u „New River Lagoon“ i do njega možete stići brodićem – taksijem.

Ime Lamantai potiče iz jukatanskog Majanskog jezika i znači „potopljeni krokodil“, a velika je verovatnoća da ćete videti i uživo ovog gmizavca kako se sunča u plićaku. Na ovom mestu Maje su se najduže zadržale i razvile svoju jedinstvenu kulturu.

„Hol Chan“ morski rezervat
ronilac-mazi-ajkuluOvaj rezervat napravljen je zbog brige o destruktivnosti prekomernog ribolova u ovom području. U ovom prelepom rezervatu možete roniti i videti zadivljujuće koralne sprudove i najrazličitije morske životinje poput peščanih ajkula, morskih kornjača, sunđera…

Rezervat je podeljen u četiri celine, od kojih je jedna posvećena samo ajkulama i ražama. One dolaze direktno do brodića očekujući ribu kojom ih vodiči često hrane. Takođe su navikle na kontakt sa roniocima i interakciju sa ljudima. Iako su prijateljski nastrojene, najbolje je da ih ne dodirujete, mada to može biti teško iskušenje dok plivaju svuda oko vas i češu se o vaše telo, pozivajući na dodir.

jaguar

Foto: Profimedia

Zoo vrt
Ukoliko želite iz prve ruke da se upoznate sa životinjskim svetom Belizea, bez da naletite na njih u divljini, Belize Zoo je prava stvar za vas. Nije preterano veliki i pokazuje samo životinje koje se mogu naći u ovoj zemlji.

To je zbog toga što su većina ovih životinja siročad, spašene ili rehabilitovane posle povreda, pa je vrt nastao kao mesto gde će one moći bezbedno da žive.

Prvenstveno je bio dvorišni vrt, ali je vrlo brzo prerastao u dinamični edukacioni centar, gde posetioci imaju priliku da uče o divljim životinjama koje naseljavaju ovu lepu zemlju.

plava-rupa-belize

Foto: Profimedia

Zaronite u Plavu rupu
Ukoliko volite ronjenje sa bocom, istraživanje Plave rupe (Blue Hole) biće prava poslastica. Žak Kusto je učinio ovo mesto poznato kada ga je proglasio najboljim mestom za ronjenje u svetu, što je napravilo pravi bum u ronilačkom turizmu.
Plava rupa je skoro savršeni krug širok 304 metara i dubok preko 120 metara, prepun stalaktita i zanimljivih kamenih formacija. Za one koji nisu iskusni ronioci i preferiraju „snorkeling“, oko rupe se nalaze fascinantni koralni sprudovi za istraživanje.

Istražite pećinu Izgubljenog sveta
pecina-belizePoseta pećini Izgubljenog sveta, podrazumeva šetnju kroz džunglu i istraživanje zadivljujućih pećina, ceremonijalnih mesta antičkih Maja i upoznavanje sa njihovom 2000 godina starom grnčarijom, zidnim crtežima, relikvijama, i pravim skeletima ljudi koje su žrtvovali bogovima.

Pad u Crnu rupu
Ovo je samo za ekstremiste zavisne od adrenalina i svi sa slabijim srcem bi trebalo da preskoče ovu akciju. Radi se o skakanju u ponor bez dna… Iako rupa nije stvarno crna kako joj ime kaže, tako izgleda sa mesta sa koga skačete.
Kada skupite hrabrost i skočite u ambis prvih deset metara pruža pravi adrenalinski šok, dok ostalih 61 metar pada pruža pogled na predivne pejzaže, a zadnjih 30 metara spuštate se kroz prirodni baldahin od prašume. Strah od visine ostavite kod kuće pre nego što se upustite u ovu avanturu.
Video of Black Hole Drop Rappelling Adventure, Caves Branch, Belize

Istražite pećinske vodopade
profimedia-0082069734Majka priroda se veoma potrudila kada je stvorila vodopade i retko ko može da prođe pored istih i da ostane ravnodušan. A ukoliko i vi volite da se divite bujici koja graciozno pada sa visina, onda je šetnja kroz pećinu punu vodopadima prava stvar za vas. Istražite prelepe kristale i krečnjačke formacije i šest različitih vodopada.

Čak možete da se bućnete u kristalno čistim vodopadskim bazenima.

Prespavajte u džungli
majmunZavisno od preferencija možete ići na šetnju kroz džunglu danju, iskusiti safari po mraku ili čak provesti par dana u džungli.
Lokalci će vas voditi kroz prašumu i naučiti vas sve što treba da znate o preživljavanju u divljini. Šatori nisu dozvoljeni, jer ćete naučiti kako da napravite sopstveno sklonište.

Možda će poneti malo hrane koju će podeliti sa vama, ali pokazaće vam kako da sami uhvatite i pripremite neku životinjku za jelo. Takođe će vam objasnite sve lekovite biljke koje se mogu naći u džungli, koje će vam možda i zatrebati posle dva puna dana i jedne noći u divljini, koliko traje ova tura.

Ukoliko vas ne privlači ideja da sami lovite večeru i gradite skloništa, zavalite se i uživajte u safariju na kome ćete videti majmune, veprove, i mnoge druge zanimljive životinje, a opet ćete noć provesti u udobnosti svoje hotelske sobe.

Letite kroz džunglu
profimedia-0010469372Prašuma je fascinantna u svakom slučaju, ali zamislite kakav li je tek osećaj kada je sagledate u letu. Ukoliko se ne plašite visine zip lajning kroz džunglu biće baš po vašoj meri. Zip lajn nudi mogućnost da uz pomoć postavljene sajle preletite sa jedne strane prašume na drugu, sa posebnim panoramskim užitkom. Letite iznad prašumskog pokrova, zastajte od drveta do drveta i uživajte u punom sjaju prirode i vožnji koja podiže adrenalin do maksimuma.

Spustite se cevima kroz podvodne pećine
Iako niste vrsan ronilac, ipak postoji mogućnost da istražite neverovatne podvodne pećine Beliza. „Cave tubing“ je jedna od najvećih atrakcija ove zemlje i nešto što morate da probate ako se ikada nađete tamo. „Cave tubing“ podrazumeva plutanje po kilometrima dugačkim kanalima koje se prostiru podvodnim pećinama. Jednostavno sednete na gumu, samo sa lampom na glavi i uživate u izvanrednom pogledu.
Video of Belize – Cave Tubing

profimedia-0182633026

Foto: Profimedia

Popnite se na antičku znamenitost
Kada ste u Belizeu, ne samo da možete da se divite znamenitostima, nego možete da se i popnete na neke od njih. Za sve ljubitelje planinarenja, Ka’ana predstavlja pravu poslasticu. Karakol je najveće arheološko mesto gde su živele Maje u Belizeu, a penjanje na Ka’anu stavlja vas 43 metara iznad njega.

Sa te visine možete videti balsku dvoranu, rezervoare sa vodom i dvorišta koje je koristila ova antička civilizacija. Sagledane na ovaj način, ruševine vam više nikada neće izgledati isto. A i nema puno njih na koje možete da se pentrate, što je dodatno zadovoljstvo.

Kada putujete u ovu zemlju čudesa, bilo bi lepo da strahove od visine, dubine ili morskih životinja ostavite kod kuće, kako bi mogli u potpunosti da uživate u svim izvanrednim avanturama koje ova zemlja pruža. Ukoliko uspete, čeka vas neponovljivo iskustvo i uspomena koju ćete zauvek pamtiti. Ukoliko ne, pa uvek vam ostaju mirnije destinacije poput Bahama i Havaja.

K. Jaćović/Foto: Profimedia
Izvor:srbijadanas.com

______________________________________________________________________________________

KUPEN PETL…

tamoiovde-logo

MUŠICA
Ima jedna mudros stara
Koju neće da nauče:
Život, toj ti je prevara,
svak na svakog će zavuče.

Ljudi tera želja jaka,
izvedena iz podsvesti:
Svaki traži svog ortaka
na koga bi da ga smesti.

Mi živimo život dlakav,
dlakav al na sitne lokne.
Svaki traži neki takav
sa nameru da mu kokne.

Naravi su naši kvarni
saves ni u dušu lecka
i tera ni ko nestvarni
Na tog koj će da ni kecka.

Zbog dubišta naši tavni
zbog ponor na bolni srca,
otvaramo nužnik javni
Na tog koj će da ni prca.

Da ni ne bi sve toj smlelo,
napravilo od nas tranje,
Okrenimo na veselo,
Na smeh i na zajebavanje.
Dragan Radović

_______________________________________________________________________________________________

LAVIRINTI DUŠE…

tamoiovde-logo

Da li ste zavisni od drugih?

U vezi, prijateljstvu, u običnim i svakodnevnim međuljudskim odnosima, veoma je važno naći meru u traženju i primanju tuđih emocija, bliskosti, intime. Emocionalna zavisnost, odnosno, preterana vezanost za druge učesnike u tim relacijama, može da predstavlja veliki problem.

Zaljubljeni-ili-zavisniIstraživanja pokazuju da svi ljudi mogu da budu zavisni, ali od različitih osoba u životu. Nisu samo ljubavni odnosi zavisnički – oni mogu da budu bilo koje prirode: roditeljske, prijateljske, seksualne… pa tako možemo da budemo zavisni od dece, roditelja, emotivnog partnera, ali i od najboljeg prijatelja, kolega sa posla, bilo koje socijalne grupe.

Zavisnost u međuljudskim odnosima najčešće nam otežava da ostvarimo stabilne veze sa drugima i osetimo unutrašnji mir i sreću.

Ljubav u muško-ženskim odnosima u životu često se zamenjuje pravom zavisnošću od druge osobe, bez koje se sopstveni život čini praznim, besmislenim ili bezvrednim. Kako izgleda zavisna veza? Šta nas pokreće da se bezgranično dajemo svojim bližnjima, ili da bezuslovno zahtevamo nešto?

Suština zavisnosti je iracionalno uverenje da „Ne mogu da podnesem da sam bez njega/nje”. Vezivanje na nezreli način – kroz potpuno predavanje sebe partneru, vodi u zavisničku ljubav – vrstu odnosa koja nastaje kada neko počne da veruje da ne može da funkcioniše bez osobe koju voli. Ovakva ljubav prepuna je žrtvovanja, samosažaljenja i pasivnosti. Inicijativa je uvek prepuštena drugoj strani, do te mere da više nemamo ni svoje mišljenje, stavove i reakcije. Jedino zadovoljstvo potiče od partnerove naklonosti i njegovog emotivnog odgovora. Druge osobe doživljavaju se kao jedini izvor sigurnosti.

Privrženost bez granica

Postoje brojni nezdravi razlozi zbog kojih ljudi ostaju zajedno. Sa psihološke strane, osobe koje su preokupirane svojom vezom karakteriše negativna slika o sebi i pozitivna o drugima – odnosno, idealizacija partnera. Stranu koja se boji odbacivanja, nazivamo zavisnom osobom. Ona ignoriše svoja osećanja i potrebe, a istovremeno je zaokupljena osećanjima, razmišljanjem i ponašanjem partnera, prijatelja…

Jedan od najvećih gubitaka u ovakvim odnosu jeste gubitak sebe, odnosno, samopoštovanja i samopouzdanja.

Teškoće u funkcionisanju, potčinjavanje, zavisnost od tuđeg mišljenja i odobravanja, kao i tendencija dopuštanja drugima da preuzmu odgovornost umesto njih, jer im je mnogo lakše da budu „oslonjeni“ na nekoga drugog, opisuje emocionalne zavisnike. Kako nisu izgradile ljubav prema sebi, ovakve osobe su sklone da kroz primanje ljubavi od drugog i kroz borbu za sticanjem tuđe naklonosti, steknu doživljaj da ipak vrede, da se osećaju kompletno, što ih s vremenom vodi u takozvane zavisničke ljubavne odnose.

Zavisnost od partnera ne treba posmatrati kao bezazlenu, jer ona može da izazove iste fizičke i psihičke posledice kao i druge zavisnosti, tvrde psihijatri. Moguće je da smo emocionalno neumereno vezani za određene ljude iz svog života, a to je nezreli oblik povezanosti. Takvo ponašanje može prilično da otežava život u svim segmentima i da s vremenom stvori nezdrave oblike odnosa, koji retko mogu da opstanu.

Pokretač te zavisnosti, ono što im je svima zajedničko, je parališući strah od gubitka ljubavi i oslonca, strah od samoće koji je duboko skriven u podsvesti, kao i stalno traženje nekih garancija koje se ne mogu dati. Zavisne osobe na prvi pogled deluju mirno i blago, ali ispod toga krije se ličnost koja sebe vidi kao bespomoćnu, sa strahom da preuzme bilo kakvu inicijativu. Ovaj tip ličnosti ne traži podršku samo u teškim situacijama, njima treba neko na koga će se osloniti i s kim će se konsultovati čak i za rutinske odluke.

Partnerski odnos protokom vremena postaje beskrajna strepnja, panika od gubitka kontrole nad drugim. Lako upadaju u začarani krug, polako gube vezu sa okolinom, sa prijateljima, porodicom. To su osobe koje su sklone ostajanju u odnosu u kojem se sa njima loše postupa iz straha da ne budu same.

Na formiranje zavisničkog ponašanja može uticati neka trauma iz detinjstva ili suviše kritičan stav roditelja tokom odrastanja. Obično su ove osobe imale preterano stroge roditelje, ili roditelje koji su preterano uslovljavali ljubav: „Ne volim te, jer nisi bio dobar”. Kada odraste, ta osoba će tu sliku o sebi videti i u očima drugih, naročito onih s kojima bude bliska, u vezi ili braku. Nesigurna u svoju vrednost, nastojaće da svog partnera zadrži kraj sebe i pokušavaće da ga što više i jače veže za sebe, što neminovno vodi pogoršanju, a verovatno i kraju te veze.

Čak 80 posto mladih žena i 60 momaka procenjuju da je bolje ostati u bilo kakvom odnosu nego biti sam – veruju da je smisao njihovog života sadržan u partnerskoj vezi.

Osnovne karakteristike

Zavisničke crte ličnosti nisu uvek jasno prepoznatljive. Emocionalno zavisne osobe karakteriše: preokupiranost odnosom; preterana potreba za bliskošću; želja za totalnim jedinstvom; socijalna i emotivna izolovanost; ostanak u vezi jer ne mogu da budu sami; lako se zaljubljuju; idealizuju partnera i novu vezu; veoma brz i intezivan početak veze; karakteristična osećanja u odnosima su bes, strast, ljubomora i posesivnost; investiraju u vezu više od partnera; nerealističan strah i preokupiranost idejom kako će biti ostavljeni; izraziti osećaj neprijatnosti, nemoći i bespomoćnosti kada su sami; nemogućnost iskazivanje neslaganja bilo koje vrste. Veza postaje izvor stresa, depresije, osećaja krivice i žaljenja…

U takvim (ne)uslovima, nijedan odnos ili partnerstvo, ne može da opstane. Ove osobe teško doživljavaju prekid, pa često ostaju u zajedništvu uprkos ozbiljnim problemima. Nezdravo se oslanjaju na nekoga, u pogrešnom uverenju da će ih taj neko voditi kroz život. Razdvojenost i granice u odnosu čine da se osećaju nemoćno i neprijatno. Neretko se u dugim vezama i brakovima kod jednog partnera javlja osećaj gubljenja identiteta kroz stopljenost sa partnerom, nestajanje granica, količine. Sigurni znak da je neko u ovakvom odnosu je potpuno odsustvo konflikata po cenu gubljenja identiteta, i idila, koja je samo privid – najtipičniji znak da je u pitanju zavisan tip ličnosti.

Suprotno od ljubavi

Da li ljubav podrazumeva emocionalnu zavisnost od partnera? Osećaj da ne možemo da živimo bez voljene osobe je osećanje suprotno ljubavi. To je zavisnost. Velika je razlika između stvarne ljubavi i neumerene emotivne privrženosti, to su u suštini suprostavljene pojave. Mnogi lako pomešaju ljubav i zavisnost, pa o veličini ljubavi sude po dubini zavisnosti od druge osobe.

U zavisničkoj ljubavi osećanja su izmešana, prepuna je bola, neizvesnosti, nesigurnosti, straha od odbacivanja, ljubomore, psihičkog bola koji prerasta u fizički. Ovakve ličnosti veruju da je smisao njihog života sadržan u partnerskoj vezi, ne shvatajući da su njihovi izbori takvi da su unapred osuđeni na propast.
Emocionalno zavisan partner od druge strane očekuje „večnu” vernost i ljubav, stalne garancije da će veza trajati do kraja života, konstantno ponavljanje da je sve u redu, bez obzira na okolnosti.

To je veliki teret za oba partnera. U panici, grčevito se „drže “ druge osobe, čak i kada je odnos disfunkcionalan i tako sebe povređuju na bezbroj načina. Imaju teškoća da započnu nešto novo, preosetljivo reaguju na kritike i neodobravanje, anksioznost ih prati veći deo njihovog života, posebno u novim situacijama i odnosima. Žive svoj život kroz druge i za druge – granica između njih i drugih osoba se topi. Svaka situacija koja je i najmanja pretnja vezi, doživljava se „fatalno”- kao mogućnost gubitka voljene osobe, a samim tim i gubitka slike o sebi kao osobi koja vredi. Kritičnost izostaje, i u potpunosti se potčinjavaju željama onih koje vole, sputavajući svoje potrebe i svoju ličnost. Na potencijalni kraj veze gleda se kao na završetak svega smislenog, a partnerovo bavljenje drugim aspektima života doživljavaju kao zanemarivanje. Ideja o prekidu veze unosi veliki nemir i strah, a kada se odnosi prekinu, nastaje ogromna patnje i tuga – onoga ko je emocionalno zavisan. Rezultat je gubitak samopouzdanja, promene raspoloženja, očaj i još veća zavisnost. Zavisni tip ličnosti sklon je da preuzme tuđe mišljenje kao svoje. Na pitanje o bilo čemu, odgovori su: „On/a misli da“…

Kako prekinuti?

Ništa ne parališe lični razvoj tako efikasno kao ljubavna veza koja je destruktivna. Zdrave veze baziraju se na individualnosti i identitetu. Kako odustati od zavisničkih odnosa koje nam otežavaju stabilan partnerski odnos i povećati svoje šanse za opstanak veze ili braka?
Bolje je još na početku veze preispitati sebe i odnose sa drugim ljudima, a za to je potrebno sledeće: realno proceniti mane i kvalitete partnera; uporediti svoju vezu sa zdravim vezama iz okoline; razgovarati s prijateljima o vezi i saslušati njihovo viđenje stvari; pripremiti se na patnju ukoliko se veza završi; otkriti sopstvene razloge zbog kojih je zavisnost nastala. Najtoksičnija misao je da je naša sreća u nečijim, tuđim rukama.

Prava istina je da je podizanje osećanja zadovoljstva i ispunjenja u nama samima, da je to je naš lični čin, ne možemo to očekivati od drugih. Nemoguće je kontrolisati druge – i sama postavka da naša sreća zavisi od drugog, donosi mnogo više štete nego koristi.

Kako biste izbegli ovaj scenario i izgradili zdravu vezu ili brak, važno je učiti kako graditi partnerski odnos, kako od zavisničke pozicije: „Moram mu ugoditi”, doći do samostalne i zrele ličnosti. Ako dođete dotle da vas iscrpljuje međusobna zavisnost u odnosu s partnerom, prvi korak je da počnete da volite sebe i time se već krećete ka uspešnim odnosima. A ljubav prema sebi se vežba. Ispunjenje tražite pre svega u sebi, ne u drugima. Važno je shvatiti da je potreba da vas neko ili nešto spolja ispuni, nezdrava, pogrešna. Ona je često rezultat naše emocionalne nezrelosti. Potrebno je da kroz stavove, komunikaciju, odluke, pokažete zrelost i postavite granice u odnosu sa drugima.

Piše Vesna Bantić
Izvor: treceoko.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

ODGOVORNOST ZA SOPSTVENE EMOCIJE…

tamoiovde-logo

Emocionalne reakcije

prva_ocp_w380_h300Sve vam u braku i kući škripi, ali biste mogli da podmažete bar vrata. Kad čujemo ta vrata, imamo utisak da se radi o braku strave i užasa.D. Radović

Iracionalna uverenja, zdrave i nezdrave emocije

Događaji sami po sebi, ne proizvode naše emocionalne reakcije. Oni se prelamaju kroz naša uverenja, tumačenja, i tek tako obrađeni dovode do funkcionalnih ili disfunkcionalnih emocija.

Često događaje na koje reagujemo povlačenjem, tugom, strahom ili ljutnjom, krivimo za svoje loše raspoloženje, nesanicu, visok krvni pritisak, emotivnu bol. Međutim nisu događaji sami u nama proizveli emocionalnu reakciju. „ Iznervirala me je komšinica!“ ne oslikava istinu u potpunosti, ali : „ Ja sam pobesnela kada mi se komšinica obratila onakvim tonom…“ bilo bi bliže realnosti.

Odgovornost za naše emocionalno stanje je u nama samima. Događaj aktivira naša uverenja, i u zavisnosti od njih proživljavamo zdrave ili nezdrave emocije. Svi, naravno, želimo da nam bude bolje, da nam život ne predstavlja preveliki teret, ali se često osećamo kao da smo zarobljeni u živom pesku. Što se više opiremo, on nas sve dublje vuče. Cilj nam, naravno, nije dno, već napredak. Neke savete oko boljeg snalaženja u procenjivanju sitaucija, možemo da poslušamo iz psiholoških knjiga, a one nam kažu:

prvaus_ocp_w300_h336Ako su naša uverenja sva u zahtevima i „moranjima“, ako u sebi sadrže užasavanje, nepodnošenje, neprihvatanje sebe, drugih, uslova života, globalno vrednovanje i etiketiranje, onda su ona iracionalna. U neskladu su sa realnošću, nelogična i nepragmatična. Ako mislimo da mi uvek moramo da budemo savršeni, da drugi ljudi moraju uvek biti dobri prema nama, da nam uslovi života moraju uvek biti na zavidnom nivou, stvaraćemo sebi veći problem u životu i blokirati mogućnosti za akcije.

U nama će se buditi nezdrave emocije: bes, povređenost, krivica, stid, zavist, ljubomora, depresija, anksioznost. Ako se oslobodimo ovakvih uverenja osporavajući ih i transformišići ih u racionalna uverenja koja sadrže želje umesto zahteva, kao rezultat ćemo imati privilegiju da osećamo zdrave emocije: ljutnju umesto besa, zabrinutost umesto anksioznosti, tugu umesto depresije, kajanje umesto krivice, žaljenje umesto povređenosti, razočaranje umesto stida, zdravu ljubomoru umesto nezdrave i zdravu zavist umesto nezdrave zavisti. Zamena iracionalnih uverenja racionalnim postiže se najpre tako što se svako „mora“ pretvara u želju, svako „užasno“ u loše, „nepodnošljivo“ u teško, a globalno obezvređivanje u kritiku konkretne misli, dela ili ponašanja neke osobe.

Možete da imate želju da u radu date sve od sebe, želju da budete na visini zadatka, želju da vas okolina ili značajni drugi cene i poštuju, i želju da vam uslovi života budu bolji. Sa ovakvim željama ne blokirate sebe, idete ka kontaktu, ka osobi, i otvarate sebi mogućnost za akciju, ne potiskujući i ne doživljavajući nezdrava osećanja.

Iracionalna uverenja dovode do pogrešnih tumačenja događaja i disfunkcionalnih emocija. Najčešća iracionalna uverenja su zahtevi prema sebi, drugim ljudima i životu. Kada mislimo da bi moralo nešto biti onako kako mi smatramo da treba, a to što zahtevamo nije u našoj moći.

Odgovornost za sopstvene emocije

Što pre prihvatimo da je najveća odgovornost za naše psiho – fizičko tj. emocionalno stanje na nama samima, brže ćemo se naći na putu razvoja i zrelosti. Ostaje nam još da pravilno procenjujemo da li se vredi uzbuđivati, sekirati oko nekih situacija. Teorija kaže da mi sami biramo da li ćemo neku situaciju proceniti kao aktiviraćuju tj. stimulusnu, ili ne. Odnosno da li će neki događaj u nama buditi bilo kakve emocionalne reakcije, kao i da li će one biti pozitivne ili negativne.

Nakon što sama odabere da li će odreagovati u datom mementu, tj. nakon što osoba proceni da li je situacija ikako dotiče, ona prelazi na procenjivanje da li je ta situacija uznemirujuća ili ne. U slučaju da proceni situaciju kao ugrožavajuću, dalje će procenjivati da li je ta situacija promenljiva ili ne. Ako se čini podložna promeni, osoba se tada ljuti ili napada. Ljutimo se, na primer, kada nas neko izneveri, kada nas drugi lažu, kada deca ne ispune naša očekivanja jer imamo zahtev da se uvek lepo ponašaju i postižu uspehe. Ljutimo se na partnera kada ne zadovoljava naše potrebe. Ljutimo se na ostarele roditelje kada prekomernim radom ugrožavaju svoje zdravlje. Sve ovo radimo kada procenjujemo da situacija može da se promeni ako se neko tu samo malo potrudi ili promeni svoje ponašanje. Promenu ponašanja vidimo kao moguću i imamo racionalno uverenje koje sardrži u sebi želju za promenom!

Međutim, može da se desi da u uznemirućim situacijama koje vidimo kao promenljive osećamo i bes i mržnju! Zašto se javljaju ova dva osećanja? Iza njih stoji neko iracionalno uverenje, jak zahtev prema sebi, drugima ili uslovima života. Možemo osećati mržnju prema nekome a da ustvari projektujemo osećaj samomržnje! Možemo delovati kao da se ljutimo na druge, a da ustvari projektujemo samoljutnju. Kada nas iznerviraju najbliži za koje smo verovali da će biti odgovorni bar pedeset procenata u odnosu na to koliko smo mi sami odgovorni, tada naglas možemo pokazivati ljutnju prema njima, a da se podsvesno ili u sebi , ustvari više ljutimo na sebe same, zato što smo im ukazali naše poverenje, zato što im se dajemo, a oni nam tako malo vraćaju …

Adekvatne emocije na promenjive situacije

Ako pak procenimo stimilusnu situaciju kao ugrožavajuću po nas i da uz to još i ne postoji način da je mi sami promenimo, tada naš um kreće u promišljanje: da li je moguće izbeći je. Tako loša i nepromenljiva situacija u nama budi strah i najadaptivnije se čini izbegavanje. Ako vidimo to kao realnu mogućnost, mi se povlačimo. „ Ako se pravim da sam mrtav, medved me neće primetiti, zaobićiće me i neće me pojesti“, poznata je „šumska“ priča iz našeg detinjstva. Ovaj šablon ponavlja se i kada je situacija opasna samo u glavi posmatrača kao, na primer, kada momak razgovara sa osobom suprotnog pola, a njegova devojka to doživljava kao preteću situaciju. Ako proceni situaciju kao ugrožavajuću i nepromenljivu, i povuče se i pritom se ponaša kao da ništa ne primećuje, da se ništa ne dešava, u sebi će potiskivati strah, ruke će joj biti hladne, sve više će se povlačiti u sebe…

Ovakva reakcija ima za cilj da njen voljeni primeti da je pogrešio, da se u njemu javi osećaj krivice, i da brže bolje to popravi, prekidajući kontakt sa drugim ženskim osobama, izvinjavajući se ili čineći ustupke. Kod nje se aktivira separacioni strah: devojka se tada plaši da će joj druga i bolja preoteti momka! Da će je dečko ostaviti zbog druge koja je lepša, bogatija, uspešnija, zgodnija, ženstvenija, nežnija, bezobraznija, šta god bilo okidač osećaja inferiornosti koji je duboko potisnut. Dok razmišlja u smislu „šta bi bilo kad bi bilo“, razrađuje strategije u kojima bi do prevare došlo, iracionalne misli se kumulativno uvećavaju. Ponašanje ide u smeru „od kontakta“ umesto „ ka kontaktu“ , povlači se, duri se u sebi. Dobit koju ima od ovakvog načina ponašanja je kažnjavanje momka za loše ponašanje.

Druga dobit, koju retko ko priznaje, je što ne mora da odraste, ne suočava se sa razvojnim zadatkom tolerisanja frustracija, razgovaranja sa partnerom o mogućim nezadovoljenim potrebama, ne neguje optimalnu distancu jer teži ka simbiozi sa partnerom… Ovako ostaje mala devojčica čija stabilnost zavisi od ponašanja druge osobe, koja neće čak ni da se pozabavi svojim osećajem inferiornosti, već svu krivicu projektuje na partnera. On je kriv, ona je žrtva, emocije su loše, a razvoja nema… Zdravije bi bilo ne procenjivati pogrešno uobičajene komunikacije partnera sa osobama suprotnog pola i ne videti pretnje vezi tamo gde realno ne postoje. Ne zamišljati prevaru, a mogućnost da se partneru neko drugi dopada ne videti kao ugrožavajuću. Trebalo bi dozvoliti partneru da pokaže prirodni interes za osobe suprotnog pola, dozvoliti mu slobodu kao i to da se izrazi bez otpora. Kada ostajemo u kontaktu, tada se i realne pretnje vezi mogu analizirati i eliminisati. Sa partnerom se trenutne krize mogu i popravljati kroz razgovor, zadovoljavanje nezadovoljenih potreba i to samo kroz kontakt, razumevanje, odgovornost, poštovanje i prihvatanje.

Raspoznavanje promenjivih i nepromenjivih situacija

Ako ugrožavajuću situaciju procenimo kao nepromenljivu i uz to vidimo da nemamo način da se iz nje izvučemo, onda će nas ona odvesti u apatiju i pasivnost. Tada nemamo energije da se pokrenemo jer osećamo da je uzaludno boriti se. Ljudi, međutim, često nisu u stanju da razlikuju promenjive od nepromenjivih situacija. Nekada se grčevito upinju da promene nešto što objektivno nije u njihovoj moći (na primer da promene druge ljude), a nekada kao nepromenjivo doživljavaju ono što, zapravo, jeste u njihovoj moći (na primer, da promene sopstveno ponašanje i doživljavanje).

Ako su nam, recimo, roditelji u detinjstvu delovali nepristupačni i omalovažavali nas, a mi bili zavisni od njih i nismo mogli da promenimo takvo stanje, pa smo prihvatili negativnu sliku o sebi, možemo se, nesvesno, držati istog obrasca i u kasnijim sutuacijama sa nekim autoritetom, jer smo naučili da se ta situacija ne može promeniti. Zaboravljamo da smo sada odrasli, veći, imamo više znanja i iskustva, da možemo razvijanjem sopstvenih sposobnosti drugačije procenjivati kritične situacije. Ono što neki autoritet koji o nama nešto loše misli ne mora biti doživljeno kao „objektivna stvarnost“, možemo se suprotstaviti, ne prihvatiti takvo mišljenje o sebi…nismo zavisna deca i mišljenja i ponašanja autoriteta nisu naša „sudbina“, nepromenjive situacije u kojima nemamo mogućnost izbora.

Ako nam neki autoritet šalje, prema našem doživljaju, degradirajuće poruke, i procenimo situaciju kao nepromenljivu, možemo reagovati kao u detinjstvu: pokušamo najpre da se pravimo da ne čujemo šta nam rade, ignorišemo pokušaje povređivanja, u nadi da će prestati, indiferentnost poziva još jače ismevanje! Kako jača prezir, jača i agresija ili pasivna agresivnost. Osoba koja trpi pita se u sebi zašto je odbacuju kada ih ničim namerno ne izaziva , ne daje im nikakve povode, ništa im nažao nije uradila… Kada proceni sebe kao bezgrešnu, ona njih počinje da vidi kao zle. Čini joj se da su nepravedni prema njoj i počinje da ih pasivno mrzi zbog toga. Povećava se osećaj odbačenosti, uvređenosti, javlja se usamljenost, tuga, ona se još više povlači u sebe. Drugi joj deluju kao agresivni džinovi, a ona kao potuljeni patuljak. Ako je ova situacija okidač za postojeći potisnuti osećaj inferiornosti ili bezvrednosti, tuga se pojačava i sledi potpuno povlačenje u sebe i udaljavanje iz odnosa.

Emotivno zrela osoba je, međutim, sposobna da se nosi i sa negativnim porukama autoriteta bez disfunkcionalnih emocija. Ona drugačije procenjuje tu situaciju. Autoriteti nisu mama ili tata, a ona nezrelo dete potpuno zavisno od njih. Ne moramo svaki prezir ili neuspeh proceniti kao ugrožavajući po našu ličnost. Niko nije bogomdani sudija niti kriterijum naše vrednosti.

Kritika se može uzeti kao povratna informacija, prosuditi šta je u njoj, možda tačno, korigovati ono u vezi sa čim je onaj koji nas kritikuje u pravu…Ali ni jedna kritika na neko konkretno naše ponašanje se ne pruhvata kao globalna procena naše ličnosti. Sa takvim stavom iz konflikta ili neuspeha nešto naučimo, posmatramo sve kao iskustvo na osnovu kojega menjamo ono što je u našoj moći, ne uznemiravamo se previše oko onoga na šta ne možemo da utičemo, i naučimo da razlikujemo jedno od drugog.

Dobro je da osvestimo svoje šablone reagovanja. Ako situaciju procenimo kao afirmativnu, reagovaćemo zadovoljstvom i prilaženjem. Lako je situaciju koja nam pričinjava zadovoljstvo proceniti kao afirmativnu, kao što je slučaj kod pohvale, nagrade, lepog iznenađenja, primanja poklona, osmeha, pružanja zagrljaja. Ono što često predstavlja „umetnost“ je odvojiti se iz situacije koja nije prijatna. Ne poistovećivati sebe samo sa mišljenjem drugih. Jačanjem samoljubavi, samopoštovanja i samoprihvatanja povećavaju se i naše kompetencije za procenjivanje situacija i naše mentalno zdravlje.

Autor: Mirjаnа Kokerić
Autorka je Life Coach OLI Psihodinamskog Integrativnog Metoda

Izvor:olicentar.rs/danas.rs

____________________________________________________________________