PRVI AUTOMOBIL U SRBIJI…

Znate li ko je bio vlasnik prvog automobila u Srbiji?

Prvi automobil u Srbiji je bio Nesseldorfer, a u Beograd ga je 1903. godine, vozom iz Beča, dovezao trgovac, rentijer i bankar Boža Ristić.

Lični vozač mu je postao Sreten Kostić, zanatlija i njegov veliki prijatelj, piše portal Lako do kola.

Izvor: Wikipedia

Nesselsdorfer Wagenbau-Fabriks-Gesellschaft osnovan je davne 1850. godine u Nesseldorfu (Koprivnica) u Moravskoj, na teritoriji današnje Češke, i pod tim imenom fabrika je poslovala sve do 1923. godine kada ga menja u Tatra.

Fabriku su osnovali Ignjac Šustal i Adolf Raška, i već 1856. godine su imali i svoje podružnice u Lavovu, Ratiboru, Vroclavu, Beču, Pragu, Berlinu, Černovici i Kijevu.

Iz Nesseldorfa, koji se do tada bavio proizvodnjom vagona, izašao je 1897. godine prvi automobil – Nesseldorf Prezident, rađen po uzoru na Bencove automobile. To je, posle Zigfrid-Marcusa iz 1888. bio drugi automobil koji je serijski počeo da se proizvodi u tadašnjoj Austrougarskoj.

Kuriozitet je da je fabrika svakom kupcu, Boži Ristiću, izlazila u susret na sledeći način: uz kupljeni automobil, čovek iz fabrike bio je na raspolaganju mesec i po dana, da bi novopečenog vozača obučio i naučio vožnji.

Atrakcija na ulicama Beograda

Tog 3. aprila 1903. godine, Nesseldorfer je bio prava atrakcija na ulicama Beograda, koji je do tada znao samo za fijakere, zaprege I tramvaje koje su vukli konji.

Nekoliko dana nakon Nessledorfera, u Srbiju stiže i drugi automobil marke Mauer-Union čiji vlasnik je bio Mladen Ljubinković. Za razliku od Bože, koji je imao ličnog vozača, Mladen je svoj automobil vozio sam.

I od te 1903. godine faktički počinje razvoj automobilizma u Srbiji, koji će potrajati sve do Prvog Balkanskog rata 1912.

Šta se desilo sa Nesseldorferom Bože Ristića?

Početkom rata, Vrhovna komanda je izdala naredbu da joj se predaju svi automobili u privatnom vlasništvu. Neki nezvanični podaci kažu da ih je u tadašnjoj Kraljevini Srbiji bilo svega 31.

Zanimljiv podatak je da su mnogi vlasnici svoje ljubimce krili u njivama zasejanim kukuruzom na Senjaku da ne bi morali da ih predaju Vrhovnom štabu.

Žestoko izraubovani tokom rata, mnogi predati automobili uopšte nisu vraćeni.

Ali, Nesseldorfer je preživeo ratne godine, promenio još nekoliko vlasnika i poslednji put viđen u Skoplju sredinom 1914.godine.

Autor teksta: Rajko Martinović

Izvor/rs.n1info.com

---

---

MENTALITET BRZOG NOVCA…

Iako novac jeste veoma važan, mnogi ga precenjuju.

(Ilustracija S. Pečeničić)

Stiče se utisak da mlađe generacije novac sve više povezuju sa društvenim statusom i kvalitetom života. Sve više je zastupljen stav da je onaj ko ima novac životni pobednik, a onaj ko ga nema dovoljno – životni gubitnik. Tako se vrednost neke osobe ocenjuje u skladu sa njenim materijalnim stanjem.

Kada neko usvoji takav stav, ne primenjuje ga samo na druge ljude, već i na samoga sebe. Posedovanje viška novca razlog je da neko bude arogantan, bahat i da na druge gleda sa visine. Nedostatak novca kod onih koji prihvataju opisanu logiku, postaje razlog za samoprezir.

Mnogi mladići očekuju da devojke budu impresionirane materijalnim statusom. Veruju da bi fascinirali potencijalnu devojku kada bi posedovali dobar automobil, kada bi nosili garderobu poznatih dizajnera, kada bi mogli da izvedu devojku na neko „fensi” mesto za provod. Kada bi to mogli, tada bi sebe poštovali i verovali da ih drugi poštuju. Kako mladi po prirodi svoje pozicije nisu u prilici da raspolažu većim novcem, oni u tome nalaze razlog za nezadovoljstvo sobom.

Zato možemo povremeno da čujemo od mladića da izbegavaju izlaske i da se ne viđaju sa devojkama pravdajući se time što nemaju dovoljno novca ni za jedan običan izlazak.

Ono što mladi doživljavaju kao problem jeste to što novac žele „sada kada se živi”, a ne za 10 ili 20 godina. Kada ih prođe ljutnja na roditelje što nisu bogati pa da im omoguće „dostojnu mladost”, tada problem nedostatka novca pokušavaju da reše na druge načine: ili se oslanjaju na puku sreću ili na svoju pamet. U prvom slučaju igraju različite igre ne sreću, verujući da bi im odgovarajući dobitak značajno promenio život u pozitivnom pravcu. U drugom slučaju imaju „mentalitet brzog novca”, jer pokušavaju da svoju pamet i inteligenciju iskoriste kako bi u kratkom roku, bez truda, zaradili mnogo novca.

Veliki broj kladionica i salona za igre na sreću ukazuje da postoji široko tržište za ovakve usluge. To ukazuje da je kod nas mnogo muškaraca koji veruju da svojim znanjem i inteligencijom mogu veoma brzo da zarade dosta novac bez velikog rada i truda. Mnogo je onih koji zapadaju u velike dugove verujući da su na tragu sistema pomoću koga će za kratko vreme sigurno dobiti veliku sumu novca.

Prevencija kockanja započinje u roditeljskom domu u kojem tinejdžeru treba ukazati na probleme logike „brza zarada”. Pri tom ne treba oduzimati vrednost uloge novca u životu, već treba mlade učiti da se kada je novac u pitanju zarađuje polako, da „uzgajanje” novca više liči na posao farmera, nego na posao lovca.
Zoran Milivojević
Izvor: Politika/24.01.2015.

---