ORGAN ZA ČUVANJE SEĆANJA…

tamoiovde-logo

Kako je pamćenje pomoglo mozgu da postane organ koji se često poistovećuje sa sedištem ličnosti

Foto: Pixabay

Kada bismo pre nekoliko milenijuma faraona iz Srednjeg egipatskog kraljevstva upitali gde se nalazi njegovo ”ja”, pokazao bi ka srcu u kome je, prema njegovom verovanju, sedište inteligencije.

Faraonovo srce je zato čuvano na svom mestu prilikom mumificiranja dok je mozak odstranjivan kao manje značajan organ.

Čak ni milenijum kasnije Aristotel nije odlučio da um premesti u mozak već je ovom organu dodelio skromnu ulogu mašine za hlađenje krvi.

Premeštanjem intelekta iz srca u mozak posvećeno je više pažnje i objašnjavanju funkcionisanja organa za koji je vezan čovekov identitet. Objašnjenja su, doduše, ostala vrlo simpatično zasnovana na metaforama i asocijacijama u skladu sa trendovima razvoja tehnike i nauke. Razvoj hidraulike je rad mozga asocirao sa kretanjem fluida, razvoj hemije i elektronike omogućio je lekaru i fizičaru Hermanu fon Helmholcu da uporedi mozak sa telegrafom, a pojava računara je navela matematičara Džona fon Nojmana da posmatra mozak kao digitalnu mašinu.

Mozak je odgovoran za procese pamćenja koje smatramo bitnim delom identiteta. Pamćenje nije sve što smo mi, ali ono čini bitan deo ličnosti jer se odluke i razmišljanja uvek prelamaju kroz prizmu onoga čega se sećamo. Ukoliko primetimo da pamćenje koje delimo na kratkoročno i dugoročno podseća na računarsku radnu (RAM) i sekundarnu, stalnu memoriju (Hard Disk), u zamci smo da podlegnemo privlačnoj metafori koja može navesti na pogrešno razumevanje načina na koji pamtimo i postojimo. U načinu funkcionisanja memorije mozga i računara postoje suštinske razlike.

Kada je polovinom 20. veka psiholog Karl Lešli u svojim eksperimentima krenuo u potragu za engramima, u kojima je pretpostavljao da se nalazi memorija, došao je do neočekivanog rezultata. Miševima koje je naučio da reše lavirint je odstranjivao delove mozga i primetio da ih na taj način samo usporava da reše lavirint, ali ih ne sprečava da posle nekog vremena rekonstruišu rešenje. Zaključio je da memorija nije lokalizovana na jednom mestu već se verovatno rasprostire po cerebralnom korteksu.

Ovakvo otkriće je postalo manje iznenađujuće zahvaljujući neuronaučniku Eriku Kandelu i radu za koji je dobio Nobelovu nagradu 2000. godine. Proučavajući jednu vrstu morskih puževa i njihov disecirani nervni sistem, Kandel je šezdesetih godina primetio da nadražaji koji putuju kroz nervni sistem formiraju nove, do tada nepostojeće, veze između neurona. Zaključio je da se informacije ne pohranjuju u postojećim nervnim ćelijama već njih čine formirane složene strukture.

Foto: Pixabay

Ukoliko pokušamo da se setimo prezimena nekog poznanika, u svest ćemo spontano prizvati i njegov lik ili čuti rečenicu koju je izgovorio poslednji put kad smo ga videli. Ovo objedinjavanje različitih senzacija u jednu uspomenu se odigrava uz pomoć hipokampusa koji konsultujući amigdalu procenjuje emotivni odziv na senzacije što utuče na jačinu veza između neurona, odnosno na stabilnost sećanja na određeni momenat. Ovo ljudsku memoriju čini potpuno drugačijom od memorije računara dajući joj asocijativan karakter i različito tretirajući sećanja sa različitim emotivnim odzivom.

Iako postoje slučajevi izraženog autobiografskog pamćenja, prosečan čovek zaboravlja većinu preživljenog. Sam proces selekcije, šta pamtimo a šta zaboravljamo, možda nas efektnije identifikuje nego sam sadržaj pamćenja. Poistovećivanje ličnosti sa onim što je zapamtila može biti posebno problematično ako se uzme u obzir doslednost pamćenja.

Psihološkinja specijalizovana za ljudsko pamćenje Elizabet Loftus je sedamdesetih godina prošlog veka u svojim eksperimentima otkrila snažan uticaj sugestije na pamćenje uspevši  sugestijom da izmeni zapamćene podatke ispitanika. Dvadesetak godina kasnije, motivisana slučajevima nevino osuđenih na zatvorske kazne što  je bilo uzrokovano greškama u pamćenju svedoka, odlučila je da se posveti proučavanju lažnih sećanja. U svojim eksperimentima je kod 25 odsto ispitanika uspešno implementirala lažno sećanje na digađaj koji se nikada nije desio.

Ako se ne možemo pouzdati u svoja sećanja, imamo još veći problem sa pitanjem ličnog identiteta. Odgovoru se možda mogu približiti dva velika istraživačka poduhvata Neuralink i Kernel koje su pokrenuli inovatori i biznismeni Ilon Mask i Brajan Džonson. Cilj ova dva projekta se može opisati kao još jedan od pokušaja boljeg razumevanja ljudskog mozga kako bi se na primer omogućilo efikasnije lečenje Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti. Pažnju su ipak privukli zbog ambicioznije formulisanih motiva koji se vrlo popularno kreću od pokušaja razumevanja algoritma mozga, njegovog hakovanja, povezivanja sa spoljašnjom memorijom ili čak, u šali rečeno, sprečavanje pojave SkyNet-a.

Danas se mozak ne ustručava da sam o sebi misli kao o najkompleksnijoj strukturi u poznatom svemiru. Pokušavamo da se ogledamo u njemu, ali zbog nepotpunog razumevanja i dalje naziremo samo obrise. Novi veliki poduhvati gaze daleko u nepoznato, ali stupaju nikada bliže onome što smo mi i ne pokušavaju samo da odgovore na pitanje šta jesmo, već hrabro postavljaju pitanje šta možemo biti.

Tekst: Bojan Džodan

Izvor: elementarium.cpn.rs

_____________________________________________________________

 

 

 

Advertisements

TI MOŽDA MISLIŠ DRUGAČIJE…

tamoiovde-logo

Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi možda , to nisu nikakva prava.

Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije.

Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada. Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa.

Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima. Ti možda misliš drugačije.

Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti. Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava.
Dragan Babić

Izvor: facebook.com/Visoka.ocena

______________________________________________________________

Dragan Babić, prevodilac, pisac i jedan je od najvećih novinara Srbije i Jugoslavije, rođen je 3. septembra 1937. u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu.

 Gimnaziju je završio u Beogradu, a potom apsolvirao engleski jezik i književnost. Najpre se pojavio u književnoj javnosti, pričama u NIN-u, a potom je pisao u književnom časopisu Delo.

U njegov literarni opus spadaju i knjige „Putovanje na kraj jezika“, „Ti možda misliš drugačije“ i dokumentarni roman „Kao mehur od sapunice“.

Radio u RTS-u kao urednik i voditelj nekih od najboljih televizijskih emisija i serija, gde spada i neponovljivi „Dvogled“ s početka njegove televizijske karijere, koji je bio namenjen deci i emitovan je u više ciklusa. Njegove su najbolje putopisno –obrazovne emisije „Dvogled“ i jedne od prvih emisija uživo posvećene filmu „Kino oko“, kao i „To sam ja“, „Umeće življenja“, „Kraj epohe“, „U senci“, „Nacionalna geografija“…

Njegovi intervjui na televiziji predstavljali su poseban događaj – razgovarao je sa Džonom Hjustonom, Lijem Strazbergom, Glendom Džekson, Šeli Vinters, Ingmarom Bergmanom, Erlandom Jozefsonom, Liv Ulman…

Bio je prvi novinar iz nekadašnje Jugoslavije koji je dobio poziv da radi na Bi-Bi-Siju, ali je umesto ponuđenih pet, ostao samo pola godine i vratio se, jer se susreo sa administracijom kojoj nije bio vičan, pošto ga je zanimao autorski, a ne činovnički posao.

Nikada nije bio član nijedne partije. Ceo radni vek je proveo u Televiziji Beograd, gde su ga najpre poslali na prinudni odmor, a tokom bombardovanja 1999. dobio je otkaz i otišao u penziju, navodi se u Babićevoj biografiji koju je 2005. objavio NIN.
Njegove emisije koje su menjale dinamiku socijalnog života i ostavljale snažan odjek u javnosti, ostaće zauvek standardi u srpskom novinarstvu.

Preminuo je 23. jula 2013. godine.

Izvor:  facebook.com/Na.danasnji.dan/

______________________________________________________________

Zahvalan sam na postavljenim“putokazima“ gospodinu Zoranu Stojadinoviću.

Bora*S

______________________________________________________________

KRENUO SAM DAVNO, NE SEĆAM SE GDE…

tamoiovde-logo

Milan Delčić Delča preminuo je 24. jula 2011. godine. Mi koji smo ga znali, slušali i gledali i danas sećamo ga se.

Bora*S


_______________________________________________________________

Milan Delčić Delča je bio muzičar, dramaturg i televizijski voditelj iz Srbije. Rođen je u Pirotu 19. novembra 1960. godine, a detinjstvo je proveo u Kruševcu, gde je završio niže razrede osnovne škole pre nego što se sa porodicom preselio u Beograd.

Muzikom je počeo da se bavi krajem 1970-ih. Sa Zoranom Vulovićem i Aleksandrom Vasiljevićem 1979. je osnovao grupu „Furije furiozno furaju“, koja je kasnije preimenovana u „Prolog za veliki haos“. U to vreme njih trojica su pripremali amaterske pozorišne predstave, a radili su i kao novinari-saradnici radio stanice Studio B. Grupi su se 1980. pridružili novi članovi i ona je dobila naziv „U škripcu“.

Prve snimke, pesme „Južno voće“ i „Pamflex dom“, objavili su 1981. na albumu „ARA“ koji je okupio sastave druge generacije beogradskog novog talasa. Delčić je sa ovom grupom snimio pet albuma: „Godine ljubavi” (1982), „O je” (1983), „Nove godine” (1983), „Budimo zajedno” (1984) i „Izgleda da mi smo sami” (1990).

Nakon toga je nastavio samostalnu muzičku karijeru i objavio još nekoliko albuma: „Delča i sklekovi” (1994), „S jezikom u usta” (1997), „Krenuo sam davno, ne sećam se gde” (2003) i kompilaciju najvećih hitova.

Godine 1984. diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autor je nekoliko pozorišnih predstava: „Hari ne putuje vozom“ (SKC, 1984.), „Kraljevo blago“ (Atelje 212, 1986.), „-{Transsex hard-core one man show}-“ (Bitef teatar, 1992.), „Radmilo Gnusni i Radmila Pogana“ (Bitef teatar, 1992).[1] Takođe je autor i režiser storije „Lepe, čiste, dobre“ u omnibusu „Beogradske priče“, dramaturg televizijske serije „Dome, slatki dome“, scenarista serije „U ime zakona“ (1991) i koscenarista filma „Ne skreći sa staze“ (2003).

Pojavljivao se u filmovima „Slatko od snova“ (1994) i „Sivi kamion crvene boje“ i u TV seriji „Otvorena vrata“ (1994-1995).

Na televiziji Art je vodio emisiju „Kult detektivi“ i noćni program „Kabinet doktora Mrmora“. Jedno vreme je bio muzički urednik televizije Metropolis.

U aprilu 2010. održao je samostalnu izložbu fotografija pod nazivom „-{Manhattan from Brooklyn}-“. Bilo je izloženo devet fotografija nastalih tokom 2009. godine, na kojima je Delčić pokušao da dočara svoj utisak Menhetna tokom kišnih i oblačnih večeri.

Nakon nekoliko godina borbe protiv raka, Delčić je preminuo 24. jula 2011. godine u svojoj 51. godini.

Izvor: Hit 202



 


 

POBOLJŠAJTE PAMĆENJE I…

tamoiovde-logo

POBOLJŠALI STE MENTALNU EFIKASNOST

Ideja o korišćenju određenih tehnika za bolje pamćenje nije nova. Potiče još od vremena starih Grka. Platon i Aristotel su ih razvijali i koristili. Shvatili su da je dobro pamćenje veština koja se može naučiti i učiti. Takođe, uz takve veštine smo manje frustrirani i tužni (kako sam srećna kad nešto najzad nađem!).

pamcenjeKakva je razlika između ljudi sa izuzetnim pamćenjem i nas ostalih koji ne znaju gde su zaturili ključeve od kuće?

Nema razlike. Svi ti ljudi s impresivnim pamćenjem će vam reći da su takvi rođeni. Oni jednostavno koriste najbolje tehnike i savete kojim poboljšavaju pamćenje.

Jeste li znali da prosečna osoba provede jednu godinu svog života u potrazi za zagubljenim predmetima?

Za sve one koji možda ne znaju ove tehnike, evo saveta:

Mnemotehnika

Možda ste čuli za ovu metodu. Reč možda zvuči strašno, ali metod je jednostavan i može stvarno da pomogne. U danima kada knjige nije bilo na vidiku, dobro pamćenje je bilo izuzetno važno!

Ovim načinom nastojimo povezati nepovezane stvari (npr. novo lice i ime), smišljamo tagove koje će nas pri ponovnom traganju za informacijom u pamćenju brzo dovesti do nje.

Mnoge su naučne studije dokazale da se mnemotehnikama može poboljšati pamćenje i do neverovatnih 100 posto! U jednom istraživanju ispitanici su morali da zapamte 30 stavki. Oni koji nisu znali za mnemotehnike u proseku bi zapamtili deset stavki. Ljudi koji su naučili neke mnemotehnike, setili bi se oko 20 stvari, a oni koji su usvojili više mnemotehnika setili su se svih 30 stvari s popisa.

Postoje verbalne, vizuelne i mešovite mnemotehnike, evo nekih veoma kreativnih metoda najčešće korišćenih:

Akronimi

Reč nastala od početnih slova reči nekog složenog pojma kog moramo zapamtiti.

Kad nam pukne guma na auto-putu a ne sećamo se kako se zove Društvo ili Agencija…ne nije… Zove se Auto-moto savez – AMSS!  Svakog dana čujemo vesti koje nam dostavlja NUNS, kad štampač na poslu ne radi zovemo IT momka, spremamo se na more, tražimo ponudu AL (All inclusive), šaljemo CV kad konkurišemo za posao.

Državne institucije vole akronime i vrlo često ih koriste: EU, OEDC, BDP i druge. Postoje doslovno stotine, ako ne i hiljade skraćenica koje koristiimo dok šaljemo SMS: LOL (glasno se smejemo), SYS (vidimo se uskoro), SEO (Search engine optimization vidi ovdeBBL (vraćam se uskoro), 2NITE (večeras). Možemo napraviti akronime i za duže oblike reči.

Elaborirano kodiranje

Smislimo zanimljivu frazu za pojam koji moramo upamtiti(meni je pomagalo kod matematičkih formula). Npr. formula za izračunavanje brzine V= t x a „Vidim Tamo Avion“

Akrostih za bolje pamćenje niza činjenica:

„Zavejane staze, Inja svuda ima,
Mraz obraze štipa, Ah, pa to je …!“

Poznat je akrostih France Prešerna posvećene Juliji Primicovoj iz „Sonetnog venca“.

Ili akrostih na engleskom jeziku da zapamtimo redosled planeta – „Mary’s Violet Eyes Made John Stay Up Nights Pining.”  Kakvi bi nam poslovni ciljevi trebali biti? SMART (Specifični, Merljivi, Aktivni, Realistični, Tempirani)

Seckanje rečenica na deliće

Opšte je poznato da se ljudi mogu setiti otprilike četiri proizvoljnih dela neke informacije.

Sekvence koje su podeljene ili iseckane na deliće (pomoću crtica „-“ ) bolje i duže pamtimo.

Telefonske brojeve, brojeve socijalnog osiguranja, ZIP ili PIN kodove „razbijemo“ u sekvence da bi ih lakše zapamtili. Većina nas bi teško zapamtila broj 8034273298, ali verovatno bi se mogla setiti 803-427-3298.

Rima i ritam

Ko od nas nije Pitagorinu teoremu baš ovako zapamtio:

Kvadrat nad hipotenuzom, to zna svako dete, jednak je zbiru kvadrata nad obe katete!

Ili rečenice:

Jabuka na dan, doktor iz kuće van!

Ili Iz fizike je osnovno znanje, sila kroz masa jednako je ubrzanje.

U pesmicu ubacite malo muzike i eto čarobne tehnike da lako zapamtite rečenicu!

Metoda prostornog uređenja stranice

Zabeleške razmestimo na papir tako da dobijemo prostorni raspored prikladan za pamćenje.

Setimo se kako su nam informacije prostorno raspoređene i mnogo nam je lakše da se setimo njihovog sadržaja. Tokom reprodukovanja i prisećanja zapamćenog gradiva mi ih onda vizualno predočavamo.

U ovu grupu mnemotehnika spadaju i kognitivne (mentalne)  mape – danas najpopularnija i najraširenija vrsta vizualnih mnemotehnika. Pomažu da se brže uči: pamtimo veću količina informacija u kraćem vremenskom roku. Ideje koje su nam naknadno pale na pamet možemo dodavati, a pomažu nam i da se koncentrišemo na strukturu informacija i veze između njih.

Takođe, obuhvataju veliku količinu informacija.

U romanu Šerlok Holms često posećuje „svoj mozak-tavan“(brain attic) da bi rekonstruisao određene događaje. U nedavnom serijalu BBC-ja Šerlok Holms u glavi čuva mape za razne situacije: mentalne mape ulica Londona, raspored stvari u sobi, list papira sa beleškama, pokreta itd. Ova tehnika ima razna imena: Rimska soba, Metod mesta, Memorijska palata.

Neobični saveti

Postoje i neki čudni saveti i tehnike za bolje pamćenje:

Pomerajte oči

Očima kolutajte i gledajte naizmenično s jedne na drugu stranu 30 sekundi. Naučnici tvrde da tako dve polovine mozga komuniciraju jedna s drugom i tako se sećamo;

Stiskajte šake

Stiskanje  šaka može pomoći da se setite nečega;

Žvakaća guma

Naučnici kažu: dok žvaćete žvakaću gumu, imate bolju koncentraciju na testovima, pogotovo ako je žvaka ukusa mente. I travčica mente poboljšava koncentraciju i pamćenje;

Ulje ruzmarina

Tokom lepog vremena u Grčkoj, antički Grci nosili su vence napravljene od ruzmarina da se podsete neke informacije na polaganju ispita. Ulje ruzmarina poboljšava pamćenje, ako se ne možete setiti imena, nekog mesta ili čega drugog, spavajte na jastuku od ruzmarina;

Žvrljanje, šaranje i podvlačenje bojom

Podvlačenje nekom bojom pomaže formiranju sećanja, posebno ako ste pisali plavom nijansom.

Plava je opuštajuća boja i mozak se lakše seća onoga što je zapisao;

Pomeranje stvari sa namerom

Ako bilo koju stavku izmestimo iz svog normalnog položaja, biće to znak da nas podseti da postoji nešto što bi trebalo zapamtiti;

Joga

Čak i jedan čas joge dnevno značajno poboljšava radnu memoriju i koncentraciju;

Pozitivno razmišljanje

Prestanite govoriti sami sebi da imate loše pamćenje i to neka vam postane svakodnevni ritual!

Pravite asocijacije na razne stvari, zapisujte činjenice;

Odvlačenje pažnje svedite na minimum, više pažnje će odlaziti na radni proces,

Koristite check liste, i na kraju, još jedna metoda  – slušajte muziku!

by Srbin

Izvor: javolimsrbiju.rs

__________________________________________________________________________________

DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL…

tamoiovde-logo

U znak sećanja: DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL

Te, 2007. godine, kada je “Nova timočka revija” objavila tekst autora Brane Filipovića naslovljen “DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL”, Dobri Jonović imao je 57 godina. Danas je stari Dobrijev prijatelj, planinar i alpinista, Vasa javio da njegov pobratim s ledenih vrleti nije više među nama. Zato i objavljujemo ovaj stari novinski zapis.  Da se setimo legende sa Stola…

dobri-djilda-800x445…IAKO je uzeo otpremninu u RTB-u Bor, otisnuo se u neizvesnost. Ne haje. Ima on  na svojoj pojati ili domaćinstvu podno Stola pet krava muzara i zlatno belo stado od 13 ovaca. Nastaviće da ih čuva.

Ceo radni vek, 31 godini, radio kraj topioničkih peći u Boru, ali je više bio uz planinare i Draganove mlade istraživače, uz zaljubljenike prirode iz celog sveta. I leti i zimi, kad odradi vikend u planinarskom domu, skokne kući, u “okrajak” planine da pomogne ukućanima.

-Nikad se nisam plašio snega, pa ni smetova većih od svakog čoveka. Nisam bežao ni od vuka, ni bilo koje zveri. Izbegao sam jedino noć. Bez ovčarskog psa nigde nisam ni maknuo. Ovu planinu poznajem u dušu, znam svaki njen žbun, i kamen, pohodio sam svaki pedalj. Zajedno sa suprugom pravim i prodajem gostima najbolji sir na svetu. To je naš život. Sin se okrenuo kompjuteru. Na mari za planinu. Pre neki dan čuvao je ovce i – zaspao. Dva sata smo tražili stado i jedva našli.  I pas koji je bio uz stado nije se javljao. Uplašio se, osetio je vuka. Nije ovo za decu. Neka ih kod kuće, u toplom – priča Dobri spremajući doručak još nerazbuđenim planinarima iz Užica.

On je u domu na Stolu “devojka za sve”, od spremanja hrane do pranja i peglanja posteljine. Dovlači i seče drva za šporet. Dočekuje i ispraća goste. Poslužuje ih, ostaje sa njima u društvu do svitanja. Dočekao je na hiljade, možda i 100 hiljada gostiju. Sada mu stižu i oni sa džipovima, paraglajderima. Tu su i specijalne jedinice policije koje vežbaju “gore, na steni”. To je najteži i najveći vrh Homolja (1.156 metara). Spelolozi, i oni dolaze. Navraćaju ljudi želni čistog vazduha, zelenila, poljskog cveća i bistrih potoka. Uvek ih čeka 40 čistih postelja.

r-v-058-e1476818810746-Poznatijih sam i od nekih TV zvezda. Ko god dođe prvo pita za mene. Zanima ih moj sitni vlaški sir, ljuta rakija, domaće vino, pečenje na ražnju. Svega je toga ovde u izobilju. I najviše je lepe reči i dobrote do neba. Leti je kao u raju. Na jazercetu se kupaju mladi i odvažni, ne plaše se zmija belouški. Nema ni zašto. Stol je naša, pitoma planina – kazuje Dobri pokazujući na herbarijume biljnog sveta okačene na zidovima.

Od sela Krivelja u podnožju do doma i prvih vikendica šest je kilometara makadamaskog puta. Ne zna se kad je neprohodniji, zimi ili leti. Mnogi ostavljaju vozila kod Dobrija u dvorište, tamo je najsigurnije, a onda se zapute šumarcima i puteljcima uživajući kao nikad do tada. Izviđači su označili staze i napravili bivake.

-Vazda su vredna ta deca, reći će Dobri izbegavajući da izusti kako je, on, najobičniji topioničar, dočekivao i “cara Iićesara”: od ljubavnih parova do najviših funkcionera. Svako voli da se skrije od sveta i brblivog naroda. Jadanput je, priseća se, iznenada, sleteo helikopter. Bio je to predsednik vlade sa generalima, naš, borski čovek. Imali su merak da im spremim vlaške palačinke. Uveče su večerali jagnjetinu sa kuvanim krompirom. Ono što su doneli to su i pili. Nemamo mi u planini bogzna kakvu vinsku i rakijsku ponudu. Ovde je sve domaće.

Kad nisam tu preko nedelje, planinari i nihovi drugari dolaze i snalaze se. Ništa nije zaključano. Bile su ovde i razne igrarije, od čuvene “Kosidbe na Stolu” do nekadašnjih ferijalnih “plavih večeri”. Pokatkad su se, u davnija vremena, organizovale i poznate političke škole, susreti radnika cele Juge. Malo se za nas zna, a najlepši smo krajolik u celoj zemlji. Boga mi, ko ne veruje neka navrati. Imao ili nemao da plati, ko te pita. Može da donese hranu, “uključi” kuhinju i da se odmori ko čovek. Ne treba ama baš ništa, ni beli dinar. Ako zatreba neka para, uvek je tu RTB, nema zime, naši smo, bre – raširi osmeh dobri čovek sa Stola sve do plavoga Dunava koji se kao na dlanu vidi sa čuvene Stene.

( Na fotogrrafijama: Dobri Jonović sa svojim planinarima na Stolu…)  

Izvor: solarismedia/18/10/2016

________________________________________________________________________________

PISANJE JAČA MEMORIJU…

tamoiovde-logo

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

374220_1DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.


diary-300x191Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.


Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

AMNEZIJA…

tamoiovde-logo

U ovom tekstu bavićemo se jednim takođe veoma poznatim poremećajem koji se naziva amnezija. Reč „amnezija“ je kovanica nastala od dve grčke reči („a“ i „mnesis“), koje u prevodu znače „gubitak memorije“ ili „bez memorije“.

alzheimers-749616_960_720Ovo je i ujedno najjednostavniji opis poremećaja – amnezija dakle, predstavlja neko stanje gubitka pamćenja i sećanja na pređašnje događaje, može predstavljati i nemogućnost pamćenja sadašnjih događaja.

Ovaj poremećaj je specifičan po tome što iako može biti izazvan psihološkim faktorima (na primer, potiskivanjem traumatičnih događaja), on se najčešće sreće kao pratilac fizičkih ošećenja mozga, recimo posle saobraćajne nesreće, tuče ili bilo kakvih drugih ozbiljnih povreda glave.

Amnezija, dakle, prvenstveno predstavlja neuropsihološki poremećaj i to je ujedno i prvi poremećaj ovakve vrste kojim ćemo se baviti u ovoj seriji tekstova.

Kao što smo rekli na početku, amnezija predstavlja termin kojim se označava nekakav gubitak pamćenja. Ukoliko neko dođe kod vas i ne može da se seti ko je i kako se zove, možete sa priličnom sigurnošću tvrditi da ima neku vrstu amnezije, a na osnovu toga pretpostaviti i da mu se nešto desilo. Međutim, u praksi i literaturi se ne govori samo o amneziji kao poremećaju gubitka pamćenja, već se uvek stavlja naglasak na to kako je došlo do amnezije. Tako se ovaj poremećaj deli na anterogradnu i retrogradnu amneziju.

Da bi čitaocima bilo lakše da razumeju, objasnićemo oba pojma, a ujedno ćemo uvesti i priču o dve vrste memorije: kratkoročnu i dugoročnu memoriju. Naime, svi mi imamo dve vrste memorije, koje su uporavo navedene. Kratkoročna memorija nam omogućava da na brzinu zapamptimo neke sitne stvari, kao što je na primer, broj telefona ili adresu na koju moramo otići, ali se te stvari ne zadržavaju dugo u mozgu. One posle nekog vremena (najčešćće par sekudni) izčeznu iz našeg uma.

Te „privremene“ stvari zadržavamo veoma kratko upravo zato jer su takve – privremene. Pročitali smo oglas i sada treba da pozovemo broj, ali taj broj nam treba za ceo život, već samo za tu situaciju, tj. taj momenat pozivanja broja. Da ne bi postao prenatrpan, mozak neće večno pamtiti sve sa čime dođe u kontakt, već ekonomiše sa informacijama; na neki način odlučuje šta će koliko da zadrži u sebi.

Zamislite da imate u glavi svaki broj telefona svake osobe koju ste pozvali u životu; ili, sećate se svakog naziva ulica kroz koje ste prolazili. Mozak bi vam, naravno, bio skroz prepunjen nebitnim informacijama da ne bi ste mogli da pamtite ništa novo. Sećali bi ste se nevažnih gluposti umesto važnih i značajnih događaja.

Stoga, u mozgu postoje te dve „fijoke“ gde se stavljaju informacije – jedna je za privremene i relativno beznačajne informacije (kratkoročna memorija), gde informacije stoje neko kratko vreme a onda isčezavaju, a druga je za važne, značajne i veoma korisne informacije. Ta druga fijoka služi za informacije i sećanja uglavnom lične prirode, važne događaje, jaka ili traumatična iskustva i slično – i ona se naziva dugoročna memorija. Ovde se ti podaci zadržavaju na znatno duže vreme, te tako omogućavaju čoveku da ima sećanja, a stoga i da zna ko je i šta je, šta je sve doživeo i šta mu se desilo.

Sada, da se vratimo na one dve vrste amnezija. Anterogradna amnezija se odnosi na nesposobnost pamćenja novih informacija. Na primer, čoveku se desila neka nesreća (gde je možda zadobio neku povredu glave) i sada ne može da pamti ništa posle toga. Sve što mu kažete on odmah zaboravi, kao da mu ništa niste ni rekli. On se seća svega pre nesreće – ko je, šta je, kako se zove, gde radi i živi i svega drugog; ali, ne može se setiti ničega što se dogodilo posle nesreće. Dakle, njemu je „isključena“ sposobnost pamćenja novih događaja.

Došlo je do nekih promena u njegovom mozgu koje mu jednostvano onemogućavaju da prebaci informacije iz kratkoročne u dugoročnu memoriju.  Šta se ovde desilo? Pa jednostavno to da mu je „otkazala“ ta dugoročna memorija, bolje reći spona između kratkoročne i dugoročne memorije.

Psihološki rečeno, informacija koja uđe u mozak takve osobe (dakle, uđe u kratkoročnu memoriju), ne može se preneti dalje u dugoročnu, te tako upamtiti na duže. Ona ostaje samo u kratkoročnoj memoriji, gde može trajati najviše nekoliko sekundi i onda odlazi kao rukom odnešena. Bez obzira koja informacija je u pitanju, ništa ne može da se prenese u dugoročnu i tako upamti na duže.

Zamislite sada koji je ovo pakao za osobu; neko vam kaže da vam se žena porodila, ali vi to upamtite na par sekudni i onda zaboravite. Kada vidite dete, bićete besni što vam niko nije rekao da se porodila, pa sada ne znate za to. Ili, na primer, kažu vam da treba da se pojavite u 18 i 15 tamo i tamo, a vi to zaboravite u narednih 15 sekundi. Život bi bio prilično frustrirajući zar ne?

Zamišljajući takve situacije, možete steći mali uvid u to kako je ljudima koji imaju Alchajmerovu bolest. O ovom specifičnom poremećaju, koji uključuje u sebe poremećaj pamćenja koji smo ovde kategorisali kao retrogradnu amneziju, govorićemo u nekom od narednih članaka.

Druga vrsta amnezije je tzv. retrogradna amnezija, koja je mnogo poznatija forma. Ovaj poremećaj se odnosi na nemogućnost prisećanja informacija pre specifičnog vremenskog perioda. Ako uzmemo primer sličan ovome koji smo do sada opisivali (da se čoveku desila neka nesreća, te da je zadobio povredu glave), onda se ova osoba ne bi sećala ničega, ili vrlo malo stvari koje su se desile pre nesreće.

Često se može desiti da osoba ne zna ni kako se zove, ne može prepoznati ni svoje najbliže, ne zna šta je radila do trenutka nesreće, prosto rečeno – nema pojma ni o čemu. Ovde sada imamo poremećaj druge vrste, a to je nemogućnost uvida u ono što je već „usnimljeno“ u dugoročnu memoriju, dakle, nemogućnost prizivanja sećanja. Sve radi kako treba, samo se jednostavno ne može pristupiti „folderu“ gde su uskladištena određena sećanja.

Ni ova situacija nije ni malo zavidna, jer je svakako veoma teško funkcionisati bez ikakve predstave ko ste i šta ste, a kamoli šta vam je sada činiti. Zapravo, ne zna se koja je situacija gora – da li da ne možete zapamtiti ništa novo, ili se ne možete setiti ničega starog. U nekim, veoma retkim slučajevima, mogu se desiti i oba scenarija istovremeno, te je to svakako najgora moguća situacija po čoveka.

Kao uzrok obe vrste amnezija navode se prvenstveno neurološki faktori, najpre fizička, mehanička oštećenja i povrede moždanog tkiva. Naime, usled velike fizičke traume mozga, dolazi do poremećaja rada određenih nervnih puteva, te dolazi i do poremećaja funkcionisanja mozga kao celine.

U ovakvim slučajevima najpre strada pamćenje, budući da se strukture odgovorne za memoriju prostiru kroz skoro čitav mozak. S druge strane, određeni delovi mozga su više zaduženi za memorijske funkcije, te ako se samo oni oštete, onda posebno može doći do poremećaja u pamćenju. Naime, mozak je jedna vrsta mašine sastavljene od delova, te postoje sitni delovi mozga koji imaju određenu funkciju. Ukoliko se oni oštete (usled fizičke povrede ili moždane kapi, šloga ili lezije) onda se ta oštećenja konkretno mogu videti i u spoljašnjem ponašanju čoveka i imati posledice po njegov unutrašnji psihički svet.

Kada je reč o nekim drugim uzrocima amnezije, jedan čest uzrok je alkohol. Onima koji vole dobro da popiju poznato je da se nekad može desiti da se izgube sećanja na prethodnu noć (ili bilo koji deo dana kada se pilo). Preterano konzumiranje alkohola može dovesti do brisanja čitave epizode sećanja, čak nekoliko sati materijala, te je ovo stanje najbliže retrogradnoj amneziji koju smo opisali gore. Dugoročna konzumacija alkohola može čak i oštetiti mozak u toliko meri da osoba sve slabije pamti nove događaje, a sve bolje zaboravlja stare.

Potiskivanje je jedan od psiholoških mehanizama koji mogu biti odgovorni za gubitak sećanja. Naime, ukoliko se čoveku desi neka ozbiljna i jaka trauma i ukoliko mozak proceni da će događaj biti veoma težak za obradu, onda on upošljava mehanizam potiskivanja, koji događaj smešta u neku mračnu odaju mozga, gde je zaključava.

Osoba se tako više ne može setiti tog događaja, te ga ne može ni obrađivati. Ovo je u neku ruku odbrambeni mehanizam mozga kojim on čuva sam sebe od preteranog opterećivanja teškim sadržajem, ali to dovodi do amnezije, tj. potpunog brisanja jednog dela života iz sećanja osobe.

Amnezija je jedan od poremećaja koji je veoma učestao u današnjem svetu, pored tolikog broja povreda, nesreća i bolesti, od kojih je najpoznatija Alchajmerova bolest, te tako zahteva dublje upoznavanje sa problematikom. Iako amnezija može spadati u jedan od psihički težih stanja čoveka, za njega ipak postoji lek, tj. postoji način rešavanja i ovog problema. U zavisnosti od situacije i konteksta, upornost prilikom vraćanja moždanih funkcija na normalu (dakle, vraćanja sećanja / postizanja načina da se pamte novi događaji) se u većini slučajeva isplati.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (15)

___________________________________________________________________________________

PISMO TEK ROĐENOJ DECI…

tamoiovde-logo

Glumac Čedomir Petrović povodom praznika napisao je dirljivo pismo tek rođenoj deci koje je postalo hit na internetu.

525fd3ad62f89e48479db1f867a074a3Čedomir je sin čuvenog glumca Miodraga Petrovića Čkalje, i otac glumice Jovane Petrović. Glumio je u „Kamiondžijama“, „Pozorištu u kući“, „Otpisanima“, a u poslednjih nekoliko godina posvećen je rediteljskom radu, kao i pisanju.

U kolumni za portal tacno objavio je „Pismo tek rođenoj deci“ koje je naišlo na fenomenalne reakcije javnosti, a koje počinje rečima Duška Radovića, „Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati.“

Pismo prenosimo u celosti:

– Kada dođu verski praznici i noći u kojima slavimo rođenja onih u koje verujemo ili ne, rodiće se mnogo dece i kod nas i u svetu. Znam da ste još mali ali ostaviću svakom po jedno pisamce kraj uzglavlja i možda će nešto ostati, negde daleko u pameti.

Kada sam pošao u školu, pesmicu koju nisam dobro naučio toga dana stavljao sam ispod jastuka i sanjao cele noći. Ujutru su mi stihovi sami dolazili.

Vi ste sada svi isti, i to su jedini trenuci u vašim životima kada će to biti tako. Imate iste krevete, neko ima malo više grama, neko centimetara manje. Neko ima malo više kosice. Ali, ste svi prepovijeni kao „kifle“.

Nečija mama ima više mleka, a neko se već sada susreće sa nestašicom tog artikla. Razlike će, na žalost, početi da se javljaju već pri vašem izlasku iz porodilišta. Neko će otići svojoj kući gradskim saobraćajnim, neko taksijem, nekog će mama i tata nositi pešice, čvrsto privijajući na grudi, štiteći ga od vetra i hladnoće, a nekog će ispred privatne bolnice u kojima se porođaj plaća parama koje vaši roditelji ne mogu ni da zamisle, čekati velika crna limuzina. Šofer će vam otvoriti vrata i od tada će se sva vrata otvarati pred vama, pa i ona poslednja, Rajska vrata, ukoliko u toku života budete dobro „podmazivali“ crkvu i popove.

Razliku ćete uočiti i pri prvom upoznavanju vašeg novog doma. Neko će spavati u krevetu u kome su pre njega već spavali njegova braća i sestre. Neko će usled nestašice prostora spavati između mame i tate, neko u svom novom krevecu, kupljenom na kredit, a neko u velikoj, sunčanoj sobi, prepunoj igračaka.

Nekog će čuvati, i kvariti od malena baka i deka. Nekog će majka rano izjutra još po mraku nositi u jasle, a nekog će buditi i uspavljivati slatki glasić guvernante. Neko će prvo ugledati na zidu vlagu, a neko Tapija.
Kada pođete u školu, imaćete drugačije torbe, olovke.

Nečiji mama i tata će odvajati od usta da bi kupili sinu Najke, i tako mu obezbedili da bude primljen u društvo. U srednjoj školi, za dobru ocenu, neko će dobiti mobilni telefon veliki kao noseći televizor, a neko samo toplu reč. Fakultete ćete studirati ovde ili u inostranstvu, u zavisnosti od materijalnog stanja vaših roditelja. Mnogi talentovani neće moći da nastave školovanje posle srednje škole.

Nekoga posao već od sada čeka, a neko će ga tražiti, malo juče, malo danas, a dobiće ga … malo sutra.

Muškarci i u odnosu sa ženama ne mogu da računaju na neku veliku ljubav.

Jer, za ženu je čovek i od 25 godina star, ako nema para. Ali, ako je bogat, mladolik je i onaj od 80.

I u vašem stvaranju postojala je razlika. Neko je došao na ovaj svet iz moranja, neko iz strasti, neko iz računa, planirano, slučajno… Ali, voleo bih da je većina iz ljubavi.

I svi ste rođeni ovde, u ovoj zemlji. Mogli ste da se rodite u dalekoj Kini, ili u Japanu, i da imate kose oči. Da dobijete ime, tako što će mački zakačiti konzerve za rep, i pustiti je da juri ulicom. Mešavinom dobijenih zvukova, vi bi ste se zvali – Mjao, Jao, Tung, Tras, Bum… Mogli ste biti crnac u Africi, koga će juriti divlje zveri, ili crnac u Americi i spavati u kartonskoj kutiji, ili u vili na Beverli Hilsu. Mogli ste biti Mađar, Poljak, Francuz, Eskim…

Ovde ste, Selma, Milica, Maša… Mirsad, Tomislav, Jovan…

U školi ćete učiti da je ovo nekada bila zemlja sa šest republika i dve pokrajine. Kada su odnosi zahladneli, ona se smanjila, i to ćete povezati sa zakonom fizike, po kome se sva tela na toploti šire, a na hladnoći skupljaju. Nekada je najviši vrh bio Triglav, a sada niko živ to više ne zna. U II Svetskom ratu, pa i kasnije, ljudi su ovde govorili različitim jezicima, i svi smo se razumeli. Onda je neko uveo slušalice i prevodioce u Skupštinu, i više se nismo razumeli!

Uvek kada mi stariji zabrljamo stvar, kažemo – Na mlađima svet ostaje! Gde mi stadosmo, vi produžite! Još smo dužni, vi odužite … neka to ostane samo u pesmi. Ukoliko ovi stihovi postanu opterećujući, čitav svet je pred vama. Nekada je čoveku domovina ne tamo gde se rodio, već tamo gde može pošteno da radi i zaradi i živi dobro, sigurno i slobodno. Tako da i vi ulazite u ovaj svet i u ovu zemlju ne svojom voljom. Niko vas nije pitao. Možda bi se neki od vas i predomislili? Sad, šta je tu je! Pred vama je život. Živećete ga, najmanje onako kako biste vi voleli.

Ništa od ovoga, što sam vam do sada napisao, ne morate zapamtiti.

Ali, ovo probajte da zapišete negde, duboko u vašim malim glavicama.

Vaša će vam zemlja biti samo onda lepa, ako i u drugim zemljama pronađete lepotu. Učite strane jezike da bi mogli da razgovarate i razumete se sa svetom. Poštujte i volite sve dobre ljude bez obzira na boju kože.
Poštujte tuđu veru da bi i drugi poštovali vašu. Podelite radost sa prijateljima i proslavite u miru Uskrs, katolički Božić, Bajram, Pashu …

Svo bogatstvo nosite samo u sebi. Volite životinje, volite prirodu, one su jedina istina.

Budite po narodnosti ono što su vam otac i majka. Ali, budite srbin – po Tesli, budite crnac – po Net King Kolu, amerikanac – po Linkolnu, ukrajinac i rus – po Gogolju, musliman po Meši, hrvat po Tinu Ujeviću, albanac – po Majci Terezi, englez – po Tomasu Moru…

Dotle, budite samo mali anđeli.

Izvor: drsasamilicevic.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

OSVESTITE ZAKRŽLJALU INTUICIJU…

tamoiovde-logo

Povratite svoju moć!

Anri Bergson, čuveni filozof i nobelovac, koji je postao poznat po zasnivanju filozofskog pravca pod imenom intuicionizam, pokušao je da objasni šta je to intuicija. Na to je bio podstaknut shvatanjem da se svet oko nas i u nama ne može objasniti pukim intelektom, pozitivistički, već samo uz pomoć intuicije koja povezuje intelekt i instinkt.

tumblr_lh9mwtKkqo1qe6uhf

Foto: zivotna-skola.hr

Jednom divnom i kratkom rečenicom on je objasnio novu misao koja je u stanju približiti stvarnost, a da je pri tom ne iskrivi:

Intuicija je bljesak evidencije.

Kako drugačije, nego ovom preciznom rečenicom objasniti uvide i spoznaje koji su ljudima spašavali živote, spajali ih sa srodnim dušama, donosili im nebrojena blaga i činili da izbegnu negativne događaje. Samo neko ko je osetio trenutak u kom je unapred znao šta će se dogoditi i u skladu s tim znanjem delovao, može razumeti intuiciju. Na svu sreću, svi na ovom svetu su bar jednom to doživeli.

Sedamdeset godina posle smrti čuvenog filozofa Bergsona, koji je potvrdio nezvanične teorije da svaka prava i istinska filozofija na svom kraju odlazi u duhovnost, metafiziku i mistiku, intuicija je fenomen koji se sve više integriše u našu svakodnevicu i kom se prilazi gotovo naučno i egzaktno, u nastojanju da se on razvije, razume i praktično primeni.

Šesto čulo ne nosi tek tako ovaj naziv. Dobro nam je poznato pet osnovnih čula i bez njih naš život ne bi imao gotovo nikakvog smisla. Međutim, ono šesto, zakržljalo i neprimetno jer se većina pravi kao da i ne postoji, igra toliko bitnu i važnu ulogu u našem životu, da svako ko bi iskusio njegov puni kapacitet korišćenja više ne bi pomislio da ga se odrekne. A u pitanju je zaista, samo odricanje od moći, a samim tim i od odgovornosti.

Intuicija je naša urođena osobina, naše čulo i deo bića koji je u stanju da nas blistavom svetlošću provede kroz život i nauči sve što treba naučiti, kada bi mu samo to dozvolili.

Intuicija, u svom najnižem, nerazvijenom obliku, ispoljava se kao uvid, tj. Kratak osećaj delića Istine koji nas usmeri gde treba. Čak i to je mnogim ljudima previše, pa ostaju zapanjeni i u čudu prepričavaju svoj neverovatni doživljaj. Međutim, u svom razvijenom obliku, intuicija nudi širok arsenal sposobnosti i moći, koje život običnog čoveka pretvaraju u nešto sasvim drugačije i lepše.

Neke od tih sposobnosti su predviđanja, dakle, vrlo jasni i nesumnjivi uvidi koji nude širu sliku Istine, kao i osećaj da smo vođeni višim razumevanjem, zatim sposobnost da komuniciramo sa živim svetom oko nas, s biljkama, životinjama, kao i da empatički osetimo ljude u potpunosti.

Jezik simbola kojim Univerzum komunicira s nama postaje sve razumljiviji, poruke koje nam stižu putem najčudnijih prenosilaca lako bivaju rastumačene, a osećaj da smo vođeni samim tim postaje čvršći. Intuicija u svom najvišem obliku predstavlja Znanje, stanje opšte povezanosti sa apsolutnom istinom, Bogom i svime stvorenim gde nema mesta za strah i sumnju.

Osoba koja je svoje šesto čulo razvila postaje kreativna i sposobna da prihvati kontrolu nad svojim životom. Ona zna da je kokreator vlastite realnosti i s radošću igra ovozemaljsku igru stvaranja i učenja, oslobođenja svih strahova i barijera.

Dok smo bili deca, bili smo više takve osobe, sledili smo svoje instinkte i s radošću stvarali svaki svoj dan. Kako smo rasli, izgubili smo povezanost sa stanjem Istine i prihvatili Matricu koju nam je svet odraslih stavio preko očiju.

Ipak, mnogi su svoje oči otvorili i povratili „detinji“ pogled. Takvih ljudi je, na svu sreću, sve više na ovoj planeti.

Izvor: Atma

__________________________________________________________________________________

Anri Bergson (franc. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. – Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof.

Bergson

Anri Bergson

Anri Bergson je veliki filozof koji je ostavio traga u 20. veku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dva doktorata: Esej o neposrednim datostima svesti, i jedan na latinskom o Aristotelovom shvatanju mesta. Predaje na koledžu de France, sluša ga Etijen Gilsone, T. E. Eliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi Jevrejin koji je ušao u nju.

Imao je i političku karijeru, umire u 81. godini. Naginjao je rimokatoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava filozofija mu je spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. veka.

Dela
Materija i pamćenje
Stvaralačka evolucija (ovo mu je najbitnije delo, a zbog te evolucije rimokatolička crkva ga nije volela)

Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku spekulaciju skupljena je u iskaz da vreme nije atomičko već ono što traje. Time je izjednačio vreme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vreme se gledalo kao i na prostor – da je deljivo na delove međusobno različite po tome što je pre, a što posle. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svesti: vreme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ispitujući činjenice svesti vidimo da one nisu homogene, već da se svest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vreme je zbog toga suslednost trajne svesti pa je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedeljivo. Trajanje osim datosti svesti karakteriše čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je poslednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zaista je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?

Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju redukuje na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.

Statička religija temelji se na pripovedanju kojim se čovek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem večne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju sa njim tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke i hrišćansku mistiku pa zaključuje da je mistika hrišćanstva jedina koja je uspela u posvemašnjoj meri – tu se mistika skroz iskristalizovala. Ovde Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima skroz drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovde verovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako verujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje.

Počekom 20. veka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželeo da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRVO PISMO MARIJI, LEONID ŠEJKA…

tamoiovde-logo

Prvo Šejkino pismo Mariji Čudini

šejkaDraga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem — svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? — ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.

Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je predamnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.

Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. »Tko od nas nije zauvek stranac i sam.« Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam — jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.

Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ime nešto što mi je blisko. »Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja…« »nagnuta pustinja«… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.

O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.
Najzad da se predstavim i dopišem adresu

Leonid Šejka

V. P. 9775
Titovo Užice

Izvor: darkocvijetic.blogspot.rs

_________________________________________________________________________________________

Povodom godišnjice smrti Leonida Šejke

Na današnji dan, 15. decembra 1970. godine u Beogradu je umro slikar i arhitekta Leonid Šejka. 

Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________________

SMRT LEONIDA ŠEJKE

Umro je Šejka, duša Medijale, slikar Faustovih iskušenja, i čudesno bogatih skladišta, pisac knjige Traktat o slikarstvu (za koju je dobio godišnju nagradu Nolita za 1965), u kojoj je težnja za celovitošću osnovna opsesija, u kojoj se strasno traga za sintezom klasičnog i modernog. Istorija našeg modernog slikarstva već je dala svoj sud o njemu, ali će ta istorija, sada, morati da se pozabavi Šejkom, još jednom, i da ga stavi na pravo mesto: među vrhove našeg i evropskog slikarstva, među one retke koji su u svom opusu bili najbliže modernom senzibilitetu i najbliže sintezi.

Kroz studije arhitekture, i starih flamanskih majstora, Šejka otkriva čudesne mogućnosti perspektive i prostora, da bi uskoro počeo da te prostore raslojava, obasjavajući ih nekim onozemaljskim suncem i dahom tajanstva, nekom intelektualnom i istovremeno lirskom klimom koja zari iz svih njegovih slika, koja je prisutna u svim njegovim crtežima, i onim najmanjim, crtanim na kutijama cigareta, kao i u onim, najnovijim, gde u jednoj novoj tehnici, multiplikacije i op-arta i nove figuracije, postiže isti pikturalni i intelektualni efekat nekog borhesovskog au delà. Jer čega god se dotakao Šejka, sve se pod njegovom rukom zaodevalo duhom tajanstva i mašte.

Učenik Berđajeva i egzistencijalista, on je išao kroz život kao mudrac, kao stari mudraci: pomiren sa smrću i izmiren sa životom: imajući u svom kratkom i bogatom životu kao jedinu prtljagu svoje duhovno bogatstvo, svoju umetničku savest i svoju beskrajnu dobrotu mudraca.

(1970)

Danilo Kiš: Smrt Leonida Šejke. – Politika. LXVII: 20547 (17. decembar 1970) 12.

Izvor:www.danilokis.org :: varia ::

____________________________________________________________________________________

Leonid Šejka (1932 — 1970) je bio jugoslovenski arhitekta i slikar.

Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Medijala i učestvao je na svim izložbama grupe do 1970. godine. Njegova dela bliska su nadrealizmu a na njima je zastupljena bogata simbolika i duboka intelektualnost.

Leonid_Šejka

Leonid Šejka, slikar

Biografija

Leonid Šejka, rođen je 24.04. 1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine[1].

Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu MEDIALA 1957. god. Od 1961. bio je član ULUS-a.

Prvi put grupno izlaže 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine.

Šejka je radio i skulpturu, zatim objekte, ilustracije knjiga, scenografiju, a bavio se i vanlikovnim eksperimentima i teorijom. Pored niza članaka publikovanih u časopisima (Vidici, Polja, Razlog, Danas, Student i Umetnost), objavio je Traktat o slikarstvu za koji je 1965. godine dobio Nolitovu nagradu.

Izgradio je vrlo složeno delo koje polazi od iskustva nadrealizma i dadaizma, da bi od 1960. formirao individualni izraz u kome je bio posebno zaokupljen problemom uloge predmeta u strukturi slikarske predstave.

220px-L.Šejka_Terasa_tigra_1969

Leonid Šejka: Terasa tigra (1969)

Učestvovao je u radu likovnih kolonija u Sićevu 1966. i u Počitelju 1969. godine. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg i Bern; a u proleće 1968. u Cirih i Frankfurt, da bi preko leta iste godine obišao Italiju sve do Napulja i Pompeje. Do kraja života boravio je u Cirihu, Bernu i Parizu a putovao je i u Englesku i Holandiju.

Izlagao je na 72 kolektivne izložbe širom Jugoslavije i inostranstvu i imao je 15 samostalnih izložbi u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu u periodu od 1958-70. godine.

Šejkin opus se može podeliti u pet osnovnih tema kojima se bavio: – „Multiplikacija predmeta“, „Đubrišta“, „Skladišta“, „Enterijeri“ i „Mrtve prirode“.

Umro je u Beogradu, 15. decembra 1970. godine.

Mediala
Godine 1957. sa grupom slikara — osnovao je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći.

Članovi Mediale su bili: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Kosta Bradić, Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, LJuba Popović, Vladimir Veličković, Milić Stanković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović i Vladan Radovanović.

Prva izložba pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana u galeriji Grafički kolektiv a izlagali su Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladan Radovanović.
Grupa Mediala je imala 12 izložbi.

Bibliografija
1. Leonid Šejka, Traktat o slikarstvu, Nolit, Beograd, 1964.,
2. Leonid Šejka, Grad-Djubrište-Zamak, Književne novine, Beograd, 1982.

Izvor: sr.wikipedia.org

__________________________________________________________________________________________

GALERIJA

_____________________________________________________________________________________

NA KUTKU BELOG OBLAKA…

tamoiovde-logo

– spava nejasna tuga…

_____________________________________________________________________________________

MILENA PAVLOVIĆ-BARILI

Milena Pavlović-Barili bila je po mnogo čemu jedinstvena ličnost. Srpkinja po majci a po ocu italijanske krvi, svojim životom i radom obeležila je jednu epohu

Thumb_milena0ooMilena Pavlović-Barili rođena je u Požarevcu, 5. novembra 1909, kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika.

Prema mišljenju nekih tumača, sliku koju danas imamo o ovoj umetnici stvorila je zapravo njena majka.

U monografiji Žene u srpskom slikarstvu piše da je Danica Pavlović „u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje“, ali da je i kasnije, „kada je otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović-Barili u Požarevcu, doprinela stvaranju njenog, pomalo bajkolikog lika čuda od deteta, uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa poznatim ličnostima, srećno se udala za jednog Amerikanca i umrla od posledica pada s konja“.

U poodmaklim godinama, često puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, u sačuvanim i još više onim uništenim pismima stvorila o svojoj ćerki, ali i o sebi, sliku kakvu je želela. O specifičnom slikarkinom odnosu sa majkom svedoči i jedno od pisama nepoznatog datuma:

…Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumeš i da mi kažeš: ‘Sine, je l’ si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla.’ Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek luda i kriva osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaže: ‘Iz ove se kože nema kud’, pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim.”

Umetnost bez zadrške

Milena se u svemu što je radila predavala svim bićem. Njeno slikarstvo ispunjeno je neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične kompozicije imale su u sebi romantičarsko značenje, velovi, odnosno draperije, simbolično označavaju deobe i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja realnosti i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime, meditativnog i onog senzualnog.

Slikajući lampe i sveće unosila je svetlost mudrosti i prosvetljenja u ambijente u kojima je vladao mrak. Njene maske skrivale su i štitile identitet lika, leptiri pričali o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi i isečene ruke ili noge govorili o željama i čežnjama. Naslikane povijene katarke brodova nagovestile su ratne lomove koji su je zauvek odvojili od otadžbine.

Dve domovine

Milena je slikarstvo studirala u Beogradu i Minhenu. Prvu izložbu priredila je u Beogradu, a zatim su usledile njene izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Njujorku. Višestruko talentovana, Milena je pisala i stihove koje je prvi put objavila 1934. u italijanskom listu Kvadrino. Uvek je lebdela između svoje dve domovine – Srbije i Italije, pa ne čudi njen veliki nagon da ode u treću zemlju, Ameriku i tu od 1939. godine pronađe svoj mir. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak značio odrastanje, a u simboličkom smislu i oslobađanje od roditelja koji su bili previše snažne ličnosti. Iz Njujorka roditeljima sve ređe piše a više se posvećuje sebi.

Beg u Ameriku

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. U jednom pismu nastalom čim je brod pristao u Njujork, u avgustu 1939, Milena majci piše:

…Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično…

Iako većina teoretičara smatra da se Milena zbog materijalne sigurnosti prisilno angažovala u primenjenoj umetnosti, pre je sledila put kojim su pre nje krenuli svetski poznati pisci, slikari i umetnici koji su radili za novine. Milenine modne ilustracije objavljivane u Vogu tokom 1940. i 1941. odlikuju se lakoćom linija i kolorističkom prozračnošću akvarela. Milena je crtala dame u jednostavnim haljinama sa spuštenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnažuje ramena ili leđa, ukrašene perlama, cvetovima, ogrlicama, minđušama, tijarama, broševima, lepezama, šalovima. Slikarka je svetske žene crtala po uzoru na sebe.

Reklama za Vog

Za Milenu su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Videla je vlastiti lik, stasitost, uzvišenu ženstvenu lepotu, posebno u ciklusu njenih predivnih reklamnih kreacija za velike modne magazine, poznate parfeme i firme: Vog, Tekstron vog, Harpers bazar, magazin Herst, Taun end kantri.

Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. U privatnom životu bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. Mnogi su govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela i da bi, kada je ulazila u neku prostoriju prepunu bogatih žena, sve oči bile uprte u nju. Iako u jednostavnoj haljini, bez nakita i u šeširiću koji je sama napravila, Milena je očaravala svojom pojavom.

Tihi odlazak

Milena Pavlović-Barili umrla je 6. marta 1945. godine u svojoj 36. godini u Njujorku.

Po jednima, za umetnicu su bile kobne posledice nezgodnog pada s konja a po drugima srčani udar. Nakon četiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. Njen suprug Bruno javio je Mileninoj majci u Požarevac da joj ćerka „počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta a koji su sada tu pored nje“.

Tek 50-tih godina, posle izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, srpska javnost se više zainteresovala za rad Milene Pavlović-Barili. U njenom rodnom Požarevcu 1962. godine otvorena je galerija-legat u kojoj se danas nalazi oko 800 njenih radova. U postavci je bronzani odlivak slikarkinih ruku, intimne porodične fotografije, lična slikarkina toaleta, haljine i čipkani veluri. Kao i ceo Milenin život, sve što je ostalo iza nje je metafizička rapsodija jave i sna.
Autor: Zorica Markovic
Izvor: stil-magazin

_______________________________________________________________________________________

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autortret_sa_belom_tokom_1929_(odeljak_Srski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa belom tokom ulje na platnu, 1929.

Na kutku belog oblaka
— spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.
Jednim jedinim okom
videli smo svetove, tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga, oni koji ne saznaše,
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji nego busola —
Jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja rasla su naša krila,
tako ponosita i tako silna, da ni njihov užareni čelik,
ni orov njihovih gubica
nije sprečio veličanstveni let naše ravnodušnosti.
Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam si otišle su sve
(а ipak
san je tako divlji,
тtreba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Аli dok sam spavala
oni su otišli u rat…
I sada —
kome da pišem?…
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim
Ali stvar nije u tome.
ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
јer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu,
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, čuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.
Hodim pepelom
spaljenog Meseca.
Trag stopa nosi
plavi zvuk
pogleda
devojke s lampom,
kojoj
veran osta.

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
ter reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

Od dolaska mnogih voda
izbledela je glavna ulica.
Ali za nas
što ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
U krilu svog spokoja
živećemo u miru
nepokretnog napretka.
Nećemo hteti da bolje shvatamo —
jer reči nisu po našoj ćudi.
Pobelećemo
u dnu opšte tmine
lišeni pokreta,
u tišini
dozvolićemo da spadne teret
koji smo smatrali svojim. / Tragovi ka sopstvenosti


* * *

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života. Ni hitra
Ni spora neće biti
Biće sama
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.


* * *

Za prvi sat dana:
beli vrhovi planina.
Za drugi sat dana:
duge reke pene.
Za treći sat dana:
marševi usamljenih.
Za četvrti sat dana:
rupe blistavih zmija.
Za peti sat dana:
daleki stišani glasovi.
Za šesti sat dana:
šest železnih zvona,
Za sedmi sat dana:
dva samotna karanfila.
Za osmi sat dana:
hiljadu zatvorenih kočija.
Za deveti sat dana:
prepolovljeni ponor.
Za deseti sat dana:
krila crnih ptica
krila crnih ptica
krila crnih ptica.


* * *

Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen na oblik tvoje glave,
tvojih ramena, tvojih usana,
čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo.
Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celog sveta.
II

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta —
bez vremena i prostora —
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Napomena: Milena nije davala naslove svojim pesmama koje je obeležavala rimskim brojevima. Samo dve pesme imaju naziv: „Slika“ („Image“) i „Sablast“ („Phantom“). Spomenka Jelić

 

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autoportet_sa_stitom_i_orlom_1940_(odeljak_Srpski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa štitom i orlom ulje na platnu, 1940.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

Njujork, marta 1940.


SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenje čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

Njujork, juna 1941.

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.
U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

Izvor:riznicasrpska

________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

Preporuka: POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG

SEĆANJE NA JEDAN OKTOBARSKI DAN…

tamoiovde-logo

Mija Aleksić, sećanje na kragujevački oktobar 1941.godine: Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ!

Pаralizovаnih čulа, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovаše nаredbаmа. Mаmа Sinđа nosilа je svom sinu zimski kаput.
-Mijo, Mijice, terаće vаs u internаciju, biće ti tаmo hlаdno, evo ti kаput, i ovаj hleb…
Nemci su žurili dа pokupe ljudsko meso, gurаli decu u redove i vrhovimа bаjonetа gonili ih dа što pre pođu. Kolonа kreće. Četа đаkа…

mija aleksic sumarice intro yugopapir

Osvanuo je 20. oktobаr 1941. godine. Mаmа Sinđа ustаlа je rаno i otišlа dа kupi hleb zа doručаk. Otаc Velimir meškoljio se ukrevetu. Misli su mu bile nа ruskom frontu. Dа li zаistа Nemci imаju toliko uspehа kаko jаvljа rаdio?

Sovjeti su u povlаčenju. Mijа je tog dаnа imаo mаtemаtiku, kojа mu nije išlа nešto nаročito od ruke, i očekivаo dа bude prozvаn… Znаo je dа ništа ne znа. Ili jedvа nešto mаlo više od togа. Udešаvаo je frizuru pred ogledаlom i sаmom sebi predskаzivаo:
„Jаdniče, аko se dаnаs izvučeš nа čаsu, živećeš sto godinа!“

Ni nа krаj pаmeti mu nije bilo dа će doživeti jedаn drugi čаs, koji će mu obećаti život eventuаlno zа 24 sledećа sаtа.

Aleksići su stаnovаli u kući Mike Drаgićevićа. Njihovo dvorište se nаlаzilo između Rudničke i Ulice prestolonаslednikа Petrа. Prostor dostа uvučen, vаn spoljnjeg domаšаjа i kontrole. Mijа je krenuo nаpolje, dа prošetа po аvliji. Moždа će mu nа čistom vаzduhu nešto iz te proklete mаtemаtike ući u glаvu.

Uzeo je udžbenik. Prelistаće danаšnju lekciju nа brzinu. Nije mu ovo prvi put dа se tаko vаdi.
-Zаr se sаd uči?  ču grmljаvinu s leđа.
-Nije, tаtа, nego dа prokontrolišem znаnje…  odgovori u cvrkutu.
-Jesi li se dobro spremio?
-Kаo i uvek… reče Mijа široko i neodređeno.
Nа vrаtimа se sudаri s mаjkom.
-Nаtrаg!  vrisnu Sinđа.
Držаlа je grčevito crnu veknu nа grudimа, dа prikrije srce, koje je pretilo dа izleti.

-Štа je? – skoči Velimir.
-Nemci kupe ljude…
-Kаko?
-Kupe. Videlа sаm nа ulici mitrаljeze i njihovu vojsku. Vode sve živo što stignu. Izvlаče iz kućа…
Jаo, nаmа! Kućom odjeknu lelek nаrikаče s Rudnikа.

Velimir još nije shvаtаo.

Kаko to: kupe? Zаšto?

-Ne znаm!  drhtаlа je mаjkа. -Hаjde, bežite! Štа čekаte?
Očev pogled zаustаvi se nа Miji. Usne mu zаigrаše.
-Ne… uzimаju… i decu?
-Videlа sаm dа vode i decu.

Mijа zgrаbi lepinju i knjige.
-Kudа ćeš ? ¬ ciknu mаjkа.
-Strаh me je dа ovde ostаnem. Idem u školu. Štа bude njimа, nekа bude i meni.
I, potrčа nаpolje.
-Sine, ne idi!  obeznаni se Sinđа.
Ali, on je već preskočio kаpiju.

Avet smrti ulazi u razred

mija kg38

Tri godine pre rata: Mija Aleksić, kragujevački momčić Izvor: Yugopapir

Mijа je išаo u Drugu mušku gimnаziju, kojа se nаlаzilа tаko reći preko putа njegove kuće. Bilа je to stаrа,аdаptirаnа zgrаdа, u kojoj su smeštenа sаmo dvа odeljenjа osmog rаzredа. Neki minut do osаm. U učionicu je već prodrlа spoljnа аtmosferа. Kаko je ko pristizаo, donosio je sve novije i novije vesti.

-Kаžu dа će dа vode nа prisilаn rаd u Nemаčku…
-More, jok, prаvo u internаciju, u kаžnjeničke logore!
-Neki kаžu…
-Štа kаžu?
-Može dа bude svаštа.
-Štа je to svаštа?

Tаjаc. Niko se ne usuđuje dа izgovori nаjstrаšniju reč. U grobnoj tišini ušlа je Brаnkа Rаnković, kojа je imаlа prvi čаs  srpskohrvаtski jezik. U glаvi joj se mutilo. Jedvа je nаzirаlа kаtedru. Dа li ovu decu poslednji put vidi? Očirаzredа bile su uprte u nju. Neme, nepomične. Jedvа je čulа sebe.
-Deco, dаnаs ćemo govoriti o…

U tom momentu vrаtа se otvoriše. Nа prаgu Nemаc sа šlemom, u crnom, kišnom mаntilu, šmаjser uperen nа đаke. Dočekаše gаneme, nepomične oči. Osetivši dа nije nаprаvio efekаt, Germаn se vrаti nаtrаg, zаtvori vrаtа, pа ih nogom rаzvаli.
-Los, los!  urlаo je zverski.

Četа đаkа…

Profesorkа stаde ispred mаšinske puške. Suze joj grunuše niz lice, аli glаs je bio prodorаn.
-Štа će vаm decа? Zаšto ih dirаte? Štа su vаm onа skrivilа?
Nemаc je odgurnu. Nаiđoše i drugi.
-U dvorište, u kolonu po tri! drаli su se folksdojčeri.
Pаralizovаnih čulа, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovаše nаredbаmа.
Mаmа Sinđа nosilа je svom sinu zimski kаput.
-Mijo, Mijice, terаće vаs u internаciju, biće ti tаmo hlаdno, evo ti kаput, i ovаj hleb…
Nemci su žurili dа pokupe ljudsko meso, gurаli decu u redove i vrhovimа bаjonetа gonili ih dа što pre pođu.
Kolonа kreće. Četа đаkа…

Mijа zgrabi mаjčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled nа dvorište, nа drаgu kuću, nа Velimirа, koji je stojаo kаo kip, okаmenjen ubolu. Nije imаo snаge ni dа podigne ruku, dа mu mаhne.
Vriskа ženа, koje su trčаle zа svojom decom, plаč i kuknjаvа, i nemаčko: „los, los!“, ispunili su to krаgujevаčko podne, 20. oktobrа, 1941. godine.

Mijа je u školu otišаo u mаntilu. Skide gа i dаde svom drugu, Brаnku Nikoliću, koji nije poneo ništа. On obuče zimski kаput. Ruke m se dodirnuše, prsti čvrsto stegoše.
-Štа bude, nekа bude! ¬ uzdаhnu Aleksić.

U očekivanju kraja

Celog dаnа nepregledne mаse Krаgujevčаnа slivаle su se u bаrаke. U jednoj od njih bilo je strpаno i Mijino odeljenje.
Čegа se sećа nаš junаk iz tih trаgičnih dаnа? Obаrа glаvu. Teško govori. Nesvesno privlаči sinčićа Veliborа sebi.
-„Ne znаm… Jednа potpunа prаzninа. Svedenost nа ništа. Nа mаhove oštаr bol: zаšto dа umrem? Strаh od smrti, otpor… Pа, ondа, potpunа tupаvost, аpаtijа… slike iz detinjstvа, likovi roditeljа, sestre, drugovа… Film se lаgаno odvijа, hteo bih dа trаje u beskrаj Zаtim, zrаčаk nаde. Moždа će nаs pustiti, nekud oterаti. Ovo je sаmo privremeno…“

Čuli su se pucnjevi. Rаfаli… Bilo nаm je jаsno šta nаs čekа. Video sаm ocа i mаjku u crnini zа mnom. Velimir jepustio brаdu, posiveo… Počeo sаm dа plаčem. U sebi… Znаči, tu je krаj…

Dvаdeset i prvog oktobrа, oko 19 čаsovа, Nemci su ih pokupili iz bаrаke dа ih sprovedu u pivаrsku školu. Obа osmа rаzredа drugemuške gimnаzije.

-Idete kući – rekаo je jedаn bаnаtski folksdojčer.
Izgledа, dа su Nemci nаmirili broj.
Ali, ko dа veruje? Gledale su gа neme, nepomične oči osаmnаestogodišnjаkа.
Mijа se uhvаti zа slаmku.
-Je l’ to sigurno?
Folksdojčer zаklimа glаvom.
-Imа nаs koji ovde blizu stаnujemo. Možemo li dа idemo kući ?
Ovаj je pitаo nekogа. Tаj je odobrio.
Pustiše njih desetаk.
Ostаle su odveli u pivаrsku školu i predаli ih Ljotićevcimа.

Tаko su ostаli živi učenici obа osmа rаzredа druge muške. Onog dаnа jedino Bušetić nije došаo u školu. Nemci su gа pokupili istreljаli s drugimа.

Mijа otvаrа vrаtа kuhinje. Slikа, koju neće dа zаborаvi do krаjа životа. Mаmа Sinđа u crnini. Zаvijenа u crnu mаrаmu. Velimir ostаrio zа deset godinа. Usukаo se. Nove bore išаrаle lice. Sede oboje nа klupi. Kаo dvаspomenikа od kаmenа. Bezizrаzne oči zure u nepoznаtog.
Ko je ovаj dečko nа vrаtimа?
Pobijeni su svi gimnаzijаlci. Nije li ovo sаn?
-Tаtа, mаmа… jа sаm…
Mijа se zаgrcnu. Video je svoju sliku nа zidu. Rаm je bio opervаžen crnim florom.

-Dа vаm ne pričаm kаko je bilo! – kаže Mijа i grаbi sinčićа u nаručje. -Sаmo dа ovi to nikadа ne dožive. Sаkrili su gа nа tаvаnu i pokrili krompirimа.

Nemci su još tog dаnа kupili. Jednom dnevno penjalа se mаmа Sinđа gore, dа gа nаhrаni. Ruke su mu drhtаle, nije mogаo kаšiku dа drži. A ondа mu je ispričаlа štа se sve dogodilo s đаcimа prve gimnаzije.
Ređаlа mu je imenа drugovа, koji nisu više u životu. Mijа je jecаo.

-„I on? I on?… Mаmа, jа nisаm kriv što sаm ostаo živ.“
Trаumа, kojа će biti večitа.

Zabeležio: Žika Živulović-Serafim, obrada Yugopapir (RTV revija, maj 1970.)
Izvor:Yugopapir)

_________________________________________________________________________________________

OPROST I ZABORAV…

tamoiovde-logo

Kada je vreme da oprostimo, a kada zauvek da zaboravimo?

Kako da znamo da li treba dati još jednu priliku, ili zauvek zatvoriti vrata…

Život je dugačak put u kojem ćemo sretati razne vrste ljudi i bićemo srećni ili nesrećni zbog toga. Zbog nekih ljudi će nam se činiti da se čitava vožnja zvana život isplati, jer smo baš njih čekali i da je možda i to bila svrha našeg rođenja.

thumbnail.phpoprostajSa takvim ljudima ćemo se smejati ceo dan i imati razgovore duge kao noć. Zbog njih ćemo se ujutru buditi sa osmehom i verovati da je život zaista najveći dar…Međutim, ništa na ovom svetu nije savršeno jer svi se mi manje ili više menjamo…

Ukoliko nešto traje godinama (ljubav ili prijateljstvo) kakva god iskušenja da naiđu trudićemo se da to potraje i da eventualne krivine ne promene naš tok puta.

U idealnom svetu i vremenu, većina stvari bi zavisila od nas samih i mi bismo krojili situacije i ljude kako želimo i nikakvi problemi ne bi mogli da promene naš cilj ka kojem idemo. Nažalost, iskušenja su svuda oko nas i menjaju ne samo naš put ka odredištu već i osobe koje su nam saputnici.

Nešto što nam je nekada delovalo tako blisko i drago, odjednom postaje drugačije, daleko, nekompatibilno.

Iako je lakše reći nego uraditi, istina je da ćemo jednom morati da skupimo snagu i hrabrosti i presečemo nekada jake, a sada slabe niti koje nas vuku na dno.

Kada osobe koje su nam nekada bile sve (najbolji prijatelj, partner) ne daju dovoljno samopouzdanja, volje, snage da budemo bolja verzija sebe, kada su nekadašnji osmesi zamenjeni zlim komentarima, kada komunikacija postaje teža, a zajedničko vreme nepodnošljivo…tada ćemo znati da je most koji nas je spajao sa određenim osobama zauvek srušen.

Sudbina nam je možda neke ljude poslala u život da nas nauče lekcijama, novim stvarima, ali ne i da ostanu zauvek pored nas. Naročito u situacijama kada je toliko štete učinjeno da nikakvo iskreno “Izvini” ne bi popravilo i nadoknadilo i izlečilo naše boli.

Kada osetimo duboko u sebi da se rane nikada neće zalečiti i da se situacija ne može vratiti na staro, vreme je da ne pružimo još jednu šansu, već se zauvek rastanemo.

Možda će to biti najteža odluka u životu, ali kad zatvorimo jedna vrata sigurno će nam se otvoriti više novih.
Izvor:cosmopolitan.rs

___________________________________________________________________________________

ZAVETNI HRAST U DIVLJANI…

tamoiovde-logo

Najstariji na Balkanu – Zavetni hrast

Stari zavetni hrast “Miro” vekuje u blizini manastira Svetog Dimitrija u selu Divljana na istočnoj strani Suve planine.

  BELA_PALANKA_Stari_zavetni_Hrast_Miodrag_BogdanovicDSC_8327 Na proplanku pokraj puta u selu Divljana, udaljenom pet kilometara od Bele Palanke, kažu, pre više od hiljadu leta, podanici makedonskog cara Samuila zasadili su mladicu hrasta. 

Danas, nakon desetina stoleća, ova „krepka starina“ koja je bila savremenik mnogih burnih istorijskih  događaja koji su se odigrali u ovim krajevima, slovi za najstarijeg živog stanovnika na Balkanu.

DSCF5092Na hrastu je urezan zapis ovog sela, krst, simbol hrišćanstva.

Pripoveda se ovde od davnina, da u krošnji ovog hrasta žive vile koje čuvaju selo od zlih duhova.

Poznato je da se hrast poštuje kod svih slovenskih naroda kao sveto drvo.

Meštani Divljane poštuju svoj hrast, ovde organizuju seoske svetkovine i brinu se o njemu.

Stari hrastHrast je širok u prečniku preko tri metra, još uvek je živ i zelen sa karakterističnom  šupljinom u svom deblu, dovoljno prostranom da primi nekoliko ljudi ili da se u nju postavi stočić sa nekoliko stolica.

DSC00593Pored toga što je izuzetno vredan spomenik prirode, danas, zavetni hrast u Divljani predstavlja pravu atrakciju za znatiželjnike, turiste i ljubitelje fotografije.

Ova vrsta prelepog lužičkog hrasta može da živi i po dve hiljade godina.

Sa druge strane seoskog puta nalazi se još jedno stablo hrasta kitnjaka čija se starost procenjuje na 500 godina.

____________________________________________________________________________________

Na razgovoru, podacima i fotografijama zahvalan sam Sonji Radenković iz Bele Palanke.

Bora*S

____________________________________________________________________________________