FRESKA „BELI ANĐEO“…

tamoiovde-logo

Predstavljamo vam pet neverovatnih stvari vezanih za Belog anđela

Arhanđel Gavrilo koji sedi na Hristovom grobu obučen u hiton beo kao sneg, misterioznim pogledom upoređivanim sa podjednako zagonetnim osmehom Mona Lize – bez razlike koji je ugao posmatranja – posetioce gleda direktno u oči.
I ostavlja ih bez reči…

Beli-AndjeoSvojom veličanstvenošću, uzvišenošću i mističnošću freska “Beli anđeo” iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa ne može da se poredi ni sa jednom drugom, te ne čudi što se ubraja u najlepše radove srpske i evropske umetnosti srednjeg veka i što su putopisci 19. veka još u ona vremena jednostavno objasnili “da joj ni Đoto nije ravan”.

Skoro da ne može da se zamisli vreme kada je bila skrivena od očiju javnosti, a istina je da puna četiri veka ovu fresku koja je inače deo kompozicije “Mironosnice na Hristovom grobu” niko nije mogao da vidi, jer je u 16. veku preko nje bila naslikana druga freska.

Tako je “Beli anđeo”, kojeg su nepoznati autori naslikali još u 13. veku bio sakriven između 16. i 20. veka kada je crkva Vaznesenja Hristovog restaurirana, a gornja slika – uklonjena.

Izdvajamo pet veličanstvenih stvari vezanih za jedno od najvećih srpskih nacionalnih blaga.

Putovanje u svemir

Kada je iz Evrope poslat prvi satelitski signal u vasionu – u “paketu dostignuća zemljana”, a to je u stvari bila poruka eventualnim razumnim bićima u vasioni, bile su slike – čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i “Belog anđela”.

Osim što je vezana za “nebesa” i “onostrano”, freska je izabrana i kao jedan od najlepših i najstarijih umetničkih komada na svetu.

Pozdrav Evropljana Amerikancima

Prvi satelitski prenos video signala 1963. između Evrope i Severne Amerike sadržao je sliku “Belog anđela” među prvim kadrovima, koji su predstavljali pozdrav Evropljana Amerikancima.
Freska je izabrana kao najznačajniji komad umetnosti Starog kontinenta, i svojevrsni simbol mira, ali i zato što otelovljuje hrišćanske poruke – veru, ljubav i nadu.

Spasenje

Vaskrsenje Hristovo je u hrišćanskom učenju preduslov za buduće vaskrsenje svih pravednika, pa su pogledi vernika kroz istoriju često bili upereni u fresku “Beli anđeo” s verom u spasenje. To se činilo tokom svih ratova koji su kroz istoriju potresali srpski narod, zaključno sa NATO agresijom 1999. godine.
O čudima su svedočili brojni Srbi, ali i narodi drugih veroispovesti koji su neretko dolazili po pomoć kod “Belog anđela”. Prema rečima meštana ovog kraja, veruje se da je upravo ova freska zaštitila Srbiju od još jačih razaranja ’99.

Tajna čudotvorne moći

Čudotvorna moć freske vekovima se objašnjavala jednom legendom, koju vam u celosti prenosimo.

Srpski vitezovi, takozvani “čuvari koplja Svetog Đorđa” bili su poznati po svojim čudima, a ta čuda su pripisivana relikvijama koje su oni posedovali. Među “čuvarima” kruži priča o trojici vitezova koji su u crkvici na Crnoj stijeni čuvali Hristovu Plaštanicu. Krstaške horde, naročito templari koji su nadirali sa zapada te 1187. godine, pljačkali su i uništavali sve pred sobom.

Naoružani do zuba u metalnim pancirima i sa tri crne glave na grudima pojavili su se u sumrak pred crkvicom na Crnoj stijeni, jašući samo crne konje. Stotinjak templara imalo je samo jedan cilj – da uzmu Plaštanicu iz crkve.

Te večeri tri “čuvara koplja Svetog Đorđa” stala su pred strašnu vojsku kako bi sačuvali Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj steni ukazao se beli anđeo Gavrilo pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u steni. Upravo na tom mestu 1227. godine kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, podigao je manastir Mileševu.

Manastir Mileševa se nalazi kod Prijepolja na reci Mileševki. Zadužbina je kralja Vladislava iz 1234-35 godine. Godinu dana kasnije, 1236. kralj Vladislav je u Mileševu preneo telo Svetog Save.
Godine 1377. ovde se bosanski kralj Tvrtko proglasio za kralja Srbije.

Izvor: srbijapress.com/Telegraf

___________________________________________________________________________________

ANA, MAJKA SVETOG SAVE…

tamoiovde-logoANA – žena Stefana Nemanje, puna dobrih dela kao bisera i dragog kamenja

Istorijski izvori o majci Svetog Save su vrlo oskudni. Iako je to žena koja je našoj istoriji i kulturi Srednjega veka podarila najznamenitiju ličnost i našoj pravoslavnoj Crkvi najvećeg narodnog svetitelja, o njoj se malo pisalo i vrlo malo pevalo.

ana_nemanjicZanimljivo je da su njeni sinovi, Stefan Prvovenčani i Sveti Sava, pišući prilično opširne biografije njihovog oca Nemanje, majku spomenuli samo uzgred. Zabeležili su o njoj ono što se u Srednjem veku od žene, pa bila ona i vladaočeva, očekivalo i tražilo: dobra supruga, nežna mati, pobožna i mi-losrdna gospođa.

Razlog ovome treba potražiti u ondašnjem pogledu na ženu, ali i u tome što su naši srednjovekovni pisci mahom bili monasi, čiju pažnju je žena mogla privući samo ako se odrekla sveta i ako je primila „anđeoski oblik“, tj. ako se zamonašila.

Mnogi istoričari su se bavili i pitanjem porekla Ane – majke Svetoga Save. Sav njihov trud, usled nedostatka izvora, zasniva se samo na pretpostavkama; tako se i dalje nagađa o njenom poreklu.

Vesti o poreklu Nemanjine žene nema kod starijih pisaca; zabeležili su ih neki docniji. M. Orbin piše da je Desa, koji „vladaše u Humu, sve do Kotora, i u Gornjoj Zeti“, imao tri sina: „Miroslava, Nemanju i Konstantina, i oni behu pametni ljudi i dobri ratnici“. Posle očeve smrti nastavili su da vladaju u pomenutim oblastima, i „počeli su težiti za kraljevstvom Raške i Donje Zete. Skupivši, dakle, jaku vojsku uz pomoć bosanskog bana koji beše tast Nemanjin, pođoše u Zetu protiv kneza Radoslava“.

Lepa Ana, kći bosanskog bana
Tvrdnja Orbinova da je Nemanja oženjen ćerkom bosanskog bana ne zasniva se na istorijskom izvoru. Moglo bi biti da je Orbin zamenio Nemanju sa bratom Miroslavom, koji je bio oženjen sestrom bana Kulina. Za Orbinom se poveo J. Rajić pa je u svojoj istoriji zapisao da je Ana bila kći bosanskog bana Stefanan Borića. Sledeći Rajića, istoričar Bosne, Vaso Glušac, o poreklu Aninom je zapisao: „Kao prvi bosanski vladar, spominje se 1154. godine ban Borić, o kome se inače ne zna gotovo ništa.

Interesantno je da Jovan Rajić u svojoj Istoriji spominje da je Nemanja bio oženjen Anom, ćerkom bosanskog bana Stefana Borića. Prema tome, Sv. Sava je bio sin jedne bosanske princeze…“. U istom radu dalje Glušac tvrdi da je Ana sestra bana Borića: „Spomenuo sam kako Jovan Rajić piše da je Nemanjina žena Ana bila sestra (!) bosanskog bana Borića. Iako se to ne da proveriti, ipak je karakteristično da je to Rajić našao negde zabeleženo. Ali se pozitivno zna, da je sestra bana Kulina bila udata za Nemanjina brata Mi-roslava, kneza Humskoga…“

Da je Ana kći bana Borića tvrdio je i Siniša Bogdanović, samo što je po njemu ban Borić i Boris, sin Kolomana I, kralja ugarskog, jedno lice, te bi po tome Ana bila kći Borisa Kolomanovića, a unuka kralja ugarskog Kolomana I. Ban Borić i Boris Kolomanović nisu isto lice. Boris Kolomanović je poginuo 1154. godine u borbi sa Kumanima, dok se ban Borić pominje sve do 1163. godine.

b58da682376f6a93f5f57b5696e340d7_LTronoški letopisac je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja i o tome donosi ovu legendu: „Kad se Nemanja spasao od braće, pomoću Sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan.

Izaslanstvo srpskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva sina njegova, koje nazva pri rastanku „dva krina svoja’ kao „znamenje krvi francuskog kralja'“. Tako dođoše u pečat Nemanjin „dva krina“, a time Tro-nošac objašnjava i unošenje dva krina u grb „beli orao“ koji je Nemanja uzeo kad je raširio svoje carstvo. Istoričar Miodrag Purković navodi podatak da je Ana „roda fruškago“, dakle Francuskinja, ali je dodao da za to nema potvrde. Pantelija Slavkov Srećković donosi sasvim novu vest u svojoj Istoriji: da je Ana bila kći Đorđa Bodinovića, kralja zetskoga. Većina istraživača smatra da je Ana Nemanjina vizantijskog porekla.

U eseju M. Karanovića o Ani kaže se: „Domentijan u Životu svetih srpskih prosvetitelja Simeona i Save veli za majku Sv. Save da je bila velika kneginja Ana, kćer carigradskog imperatora Romana“.

Prota Sava Petković u Napomenama uz Akatist Svetome Savi I, arhiepiskopu srpskome piše za Nemanju: „Oženjen je bio Anom, kćerkom grčkoga cara Romana, s kojom je imao tri sina: Vukana (velikoga kneza Zete, Trebinja i Huma); Stefana (potonjega Prvovenčanoga kralja) i Rastka (Sv. Savu) i nekoliko kćeri“.
Ovaj podatak o Aninom poreklu je prihvatio i dr Justin Popović u Spomenu prepodobne ma-tere naše Anastasije srpske, majke svetoga Save, gde kaže: „Ana, kći grčkoga cara Romana IV (1168-1171) i supruga velikog srpskog župana Stefana Nemanje…“. On je ovo mišljenje po-novio i u biografiji Simeona i Save u svom dvanaestotomnom izdanju Žitija svetih. Ovaj podatak gubi važnost zbog pogrešnog datovanja vladavine cara Ro-mana IV. On nije vladao kako je napisao J. Popović već sto godina ranije, pa zato ova pretpostavka gubi verodostojnost.

Interesantna je pretpostavka do koje je došao Svetislav Mandić, poveden vešću Stefana Prvovenčanog, koji je u biografiji svoga oca Nemanje zabeležio da je car Manojlo Komnin dao Ne-manji „carski čin“, a uz to i jednu manju oblast svoga carstva, Dubočicu. S obzirom da su titule dobijali najbliži carevi srodnici (brat, sin, bratučed), ali i oni koji su to postali navodno uspostavljanjem porodičnih veza, Mandić smatra da je i Nemanjino dobijanje carskog čina i oblasti Dubočice u vezi sa nekim takvim događajem koji je u istoriji ostao nepoznat. Naime: „Car Manojlo Komnin dolazio je u Rašku u ratnim pohodima prvi put 1149, potom 1150. i 1155. godine, u vreme dok je na vlasti bio veliki župan Uroš II. Ratovanje protiv velikog župana 1150. godine bilo je odlučujuće.

Te godine je car, posle gušenja Uroševe pobune, primorao velikoga župana na poštovanje vazalskog statusa i na izvršavanje obaveza koje je taj status podrazumevao, a pre svega očuvanje mira u zemlji i davanje određenog broja vojnika u carevim pohodima. Radi buduće saradnje sa Raškom i zbog sprovođenja svojih planova, osobito u odnosu na Ugarsku, car je, u stvari, utvrdio sporazum, načinio ugovor o okončanju ratnog sukoba sa velikim županom. A kako je mir posle ratova obično praćen uzimanjem talaca od pobeđenih, ili je pak učvršćivan i osiguravan orođavanjem vladarskih porodica, ja mislim – kaže Mandić – da je sastavni i bitan deo toga ugovora, pored eventualnog uzimanja talaca, bio sporazum o ženidbi najmlađeg županovog sina sa carevom rođakom, njegovo odlikovanje ‘carskim činom’ i darivanje oblasti Dubočice. Ostali, stariji sinovi Uroša već su u to doba morali biti oženjeni, pa je najmlađem, Nemanji, dopalo da bude u središtu sporazuma između cara i velikog župana“.

Iako ovo razmišljanje deluje uverljivo, pitanje porekla majke Svetog Save ipak je i dalje otvoreno. U pravu je Ilarion Ruvarac kada kaže: „Stefan Nemanja, veliki župan i samodržavni gospodin svoj Srpskoj zemlji i Dioklitiji (Zeti) i Dalmaciji (gornjoj) i Travuniji (kraj oko Trebinja), izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri…“ Time je Ruvarac hteo da kaže da je Ana Nemanjina nepoznatog porekla.

Pošto ove hipoteze nisu istorijskim izvorima potkrepljene, to se pored pitanja porekla javljaju i druga, kao: kada se i gde rodila majka Svetog Save, kako je provela mladost, kada i kako je došlo do udaje odnosno ženidbe i kada je umrla. Potpuno se slažemo sa dr Lazom Popovićem koji o majci Svetog Save kaže: „Uopšte je vrlo interesantno pitanje majke Rastka, jer po mom mišljenju: bez dobre majke nije bilo velikog sina, pa eto o toj njegovoj dobroj majci ćuti cela istorija… Začetak je Rastkov zato nešto drugo, neobično, izuzetno, izvanredno, baš kao i onda kad je u teška vremena poslao Bog Sina Svojega Jedinorodnoga…“
Srednjovekovni biografi nisu zabeležili gde su se Ana i Nemanja prvi put sreli, kada i u kojim godinama su stupili u brak. Teodosije, govoreći o vrlinama Stefana Nemanje, kaže: „Taj spomenuti muž, blagočes-tiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen – uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“. Domentijan o ženidbi Nemanjinoj kaže: da je Nemanja došavši do mladićkog doba stupio u zakoniti brak i da mu je dat deo otačastva njegova, i to istočna strana. Od sina mu Save doznajemo da se nije dvaput ženio, već jedanput. Stefan Nemanja osim „žene svoje (Ane), Bogom danoga prvoga venca… ne bi učesnik drugoga braka“.

Ana i Nemanja rodili su tri sina: Vukana, Stefana i Rastka. Posle rođenja Stevanova nisu dugo imali dece. U Žitiju Svetoga Save monah Teodosije zapisao je ovo o njihovoj želji da dobiju još jednog sina: „Mnogo vremena prođe i ne rodi više pomenuta blagočestiva Ana. Radi toga bejahu oboje u tuzi i žalosti jer im duše mnogo željaše da dožive još jedno dete.“

„Molili su se Svemogućem, svako za se, sa suzama: Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, Ko-ji Si negda poslušao Avrama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo, usliši danas i nas, grešne sluge Svoje što Ti se mole. Daj nam, po Tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i Tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počiniti. I dajemo Ti zajedničke obete: od začeća deteta od prirodne zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se, i svako za sebe u čistoti tela sve do kraja života sačuvaćemo se.“

Prema Teodosiju, imali su i kćeri, ali koliko – to se ne zna. Podatke o ženskoj deci njihovoj sakupio je istoričar Miodrag Purković. On kaže da takozvani Novakovićev rodoslov pominje Nemanjinu kćer Vuku, a Tronoški rodoslov kći Devu, za koju se kaže da je sahranjena desno od ulaza u prvu pripratu u Studenici, levo od svoje majke… Možda je, piše Purković, Nemanja imao još jednu kćer, da ih je, dakle, bilo tri.

„Na rodoslovnom stablu Nemanjića, živopisanom oko 1330. u priprati crkve Pe-ćke patrijaršije, naslikana je pored Nemanjinog sina Vukana jedna ženska figura i obeležena je kao Efimija. To bi mogla da bude Nemanjina kći, kao što se u nauci već pomišljalo. Ako bi ovo bilo tačno, onda se ova treća Nemanjina kći nije udavala. To se vidi po tome što su na Lozama Nemanjića u Gračanici, Peći i Dečanima sli-kane samo one princeze koje se nisu udavale, koje su os-tale do kraja života Nemanjićeve… Ženska figura na Lozi Nemanjića u Peći naslikana je na desnoj ivici freske u prvom redu, na mestu gde je, u istom redu, na levoj ivici, prikazana Nemanjina žena Ana.

Primanjem uverenja da je ovo Nemanjina kći, teško možemo da objasnimo zašto ova Nemanjina kći nije naslikana na Lozi Nemanjića u Gračanici, rađenoj 1315, ni na velikoj kompoziciji rodoslovnog stabla Nemanjića, u Dečanima, slikanoj između aprila 1346. i aprila 1347. Ako bi se našle potvrde da se ova kći zamonašila, moglo bi se s više poverenja prihvatiti podatak Tronoškog rodoslova kako je jedna Nemanjina kći sahranjena uz majku u priprati crkve u Studenici. Šta je prirodnije nego da majka i kći, obe monahinje, imaju večno odmorište jedna pored druge.“

Purković upućuje i na izvore koji govore: da je „jedna, danas po imenu poznata, kći Stevana Nemanje bila udata za Manojla Komnina, brata epirskoga despota Mihaila Anđela Komnina“, i „da je jedna Nemanjina kći, čije ime isto tako ne znamo, bila udata za Tiha, s kojim je rodila docnijeg bugarskog cara Konstan-tina Tiha (1258-1277)…“. Zbog os-kudice podataka teško je dalje o njima govoriti, pogotovu što se godine njihovog rođenja i udaje ne poklapaju sa godinama rađanja dece u Nemanjinoj porodici.

Iako o Aninom školovanju nemamo podataka, izgleda da je bila za ondašnje prilike prilično obrazovana žena, što se može zaključiti na osnovu obrazovanja njenih sinova Stevana Prvovenčanog i Svetog Save, koji su prve osnove vaspitanja i obrazovanja dobili od svoje majke. Ona im je usadila i prve iskre pobožnosti i ljubav prema knjizi. Izgleda da je imala sna-žnog uticaja i na svoga muža, koji je isto tako bio veoma pobožan. Uopšte je poznato da su majke svih velikih ljudi imale veliki psihofizički, moralni i intelektualni uticaj na genij i stvarala-štvo svojih sinova, pa je to slučaj i sa majkom Svetog Save.

Imajući u vidu zauzetost Nemanjinu javnim i državnim poslovima, sigurno je da je najveću brigu o vaspitanju svoje dece vodila pobožna Ana. Zato joj se sin Stefan u životopisu svoga oca odužio lepom pohvalom. U opisu podizanja hrama Presvete Bogorodice kaže: „Ukrasiv ga svima pravima crkvenim, ustanovi u njemu sabor črnaca (tj. mo-nahinja), sa časnim bogoljubivim podruž(i)jem svojim, po imenu Anom. I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po sva-kome delu i o črncima (tj. kaluđericama) koje ustanovi u tom manastiru svetom. A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću, čuvajući hram Presvete Bogorodice, predani joj ovim njenim svetim gospodinom. Jer o ovoj reče Mudri (premudri Solomon): „Časna žena u domu muža svojega više vredi od bisera i dragoga kamenja“ (Priče Solomonove, 31, 10). Zemaljski misle o biseru i (dragom) kamenju. Trošni su kamen i biseri; a prorok misli na onoga koji je pun dobrih dela kao bisera i dragog kamenja. Na to se ona ugleda, tvoreći ugodna dela pred Gospodom u domu muža svojega…“

Bez obzira na veliku Nemanjinu zauzetost, ne može se isključiti i njegova velika uloga u vaspitanju svoje dece. O tome nam svedoči Teodosije: „Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše Božanstvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.“

Ana je bila veoma nežna prema deci. Kada se Rastko spremao da ode u Svetu Goru, da se roditelji ne bi tome dosetili zatražio je dozvolu od njih da ide u planinu u lov. Pošto je od oca dobio blagoslov, odlazi kod matere: „I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu za-povediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, no izvor života, Hrista, da NJi-me napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjen od čežnje ljubavi NJegove“. Kada su se iz lova vratili pratioci Rastkovi i saopštili roditeljima o nestanku sina, „od žalosti umalo ne svisnuše“. Ovo mesto ukazuje na snažnu ljubav roditelja prema deci, a posebno pobožne Ane. Da bi je utešio, Nemanja je materi i prisutnima rekao: „Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj. Bog, Koji mi ga je mirne nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.“

I dano joj bi ime Anastasija

Od ovoga događaja naši izvori više ne pominju majku Svetog Save do njenog monašenja. Doduše, Teodosije pominje jedno duže pismo monaha Save u kome poziva oca u manastir, a kraj pi-sma posvećen je majci Ani: „A dobra gospođa i mati moja na isti način, radi Boga, kod kuće od svega da se oslobodi!“, savetujući i nju da ide u manastir, što je i učinila.

Kada je početkom 1195. godine na vizantijski carski presto došao car Aleksije III, tast Stevana Prvovenčanog, carigradski dvor je želeo da mesto Nemanje na srpski presto dođe Nemanjin sin Stevan. Želju carigradskog dvora Nemanja je lako prihvatio, jer je i sam želeo da poslednje dane svoga života provede kao monah u molitvi i postu, da bi pošao poput svoga sina – Save. Sava ga je inače stalno iz Svete Gore pozivao da mu dođe, pa da u postu i molitvi u živopisnoj Svetoj Gori provedu zajedničke dane.

Na Blagovesti 1196. godine odrkeli su se svetovnoga života Nemanja i Ana i iz ruku episkopa Kalinika primili monaški postrig. Nemanja je dobio ime Simeon, a njegova žena Ana ime Anastasija. Anastasija je otišla u manastir Sv. Bogorodice u Toplici, a Simeon u svoju zadužbinu Studenicu. Sveti Sava o ponašanju svojih roditelja kaže: „Razdav sve imanje svoje ubogima i rastade se od države svoje i dece svoje i žene svoje, Bogom danoga prvoga venca – jer on ne bi učastnik drugoga braka – i učini sebe udeoničarem neiskazanoga i časnog i svetoanđelskog i apostolskog lika, malog i velikog. I dano mu bi ime gospodin Simeon, meseca marta 25, na sveto Blagoveštenje, godine 6703. (1195).

U isti dan i bogomdana mu supruga, pređe gospođa sve Srpske zemlje, Ana – i ona primi ovaj sveti lik. I dano joj bi ime: gospođa Anastasija“. Jasno se vidi da su se Nemanja i Ana zamonašili istoga dana od episkopa Kalinika. Nemanja je primio malu, a potom i veliku shimu. Zbog nedostatka podataka, nije jasno gde i kada je pri-mio veliku shimu. Za Anu se kaže da je primila „sveti lik“, nema pomena o velikoj shimi.

Grob u priprati Bogorodične crkve

O monaškom životu monahinje Anastasije nemamo nikakvih podataka, pa zato mnogi istoričari veruju da je umrla ubrzo pošto se zamonašila. Umrla je u manastiru Sv. Bogorodice, mada R. Grujić smatra da je docnije i u Rasu osnovan ženski manastir, gde je monahinja Anastasija provela poslednje godine života. Kao dan smrti se navodi 21. jun, a ponegde 21. jul; verovatno se radi o grešci prepisivača. Pošto je godina njene smrti nepoznata, to su neki istoričari pokušavali da je iz jedne beleške arhimandrita Save približno odrede. Naime, kad je arhimandrit Sava sastavljao pravila o životu monaha u manastiru Studenici, zapisao je: „vječnaja pamjat“ mona-hinji Anastasiji. Kako je Sava sastavljao ta pravila između 1209. i 1216. godine, to nas ova beleška upućuje na to da je u vreme pisanja tipika monahinja Anastasija bila umrla.
Na osnovu dosadašnjih saznanja, većina istoričara uzima za godinu njene smrti 1200. ili 1199. godinu.
Do skora se nije verovalo da je dovoljno pouzdan podatak da je Anastasija sahranjena u Studenici. Najnovijim istraživanjima utvrđeno je da je sahranjena u priprati Bogorodične crkve manastira Studenice. Ostaje i dalje nepoznato kada je iz manastira Sv. Bogorodice preneta u Studenicu. Iznad groba očuvana je freska monahinje Anastasije kako kleči pred likom Sv. Bogorodice, kao i natpis: „Presvjataja Djevo i Boga našego mati, primi moljenija rabje svojej monahinji Anastasiji.“

Zbog svoga života i rada, Nemanjina žena Ana, majka prvoga kralja Stefana Prvovenčanog i prvog narodnog prosvetitelja i arhiepiskopa Sv. Save, zaslužila je da se o njoj više govori. Na žalost, izvori o njoj su veoma šturi, tako da su mnogi događaji iz njenog života ostali za nas tajna.
Autor: dr Predrag Puzović
Izvor:www.srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________________

SUMRAK STVOREN DA SE DUGO SANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 JEFIMIJA

  Jefimija, ćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

TAMOiOVDE-Zlatni vez na svili-Lazarica-DSC08244

Pohvala knezu Lazaru.
Delo monahinje Jefimije, zlatnim vezom izvezeno na svili
u čast kneza Lazara pre bitke kod Angore.
Foto:Bora*S/Crkva Lazarica u Kruševcu

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.

  Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekad grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

  I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim   velom!
  I osećam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,

Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače…


MILAN RAKIĆ,  srpski pesnik i akademik, umro je na današnji dan, 30. juna 1938. godine

images

Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu.

 Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934.

Njegov otac je Mita Rakić, ministar finansija 188. godine, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević. Imao je veliku biblioteku i prevodio je Igoove Jadnike.

 LEPOTA

Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijedog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
Ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
Znam kada će suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u noj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako čudno druga,
I nikada slična jucerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljiva mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
– Oh, jedanput ko i druge žene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!…

 

 Spisak književnog rada

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku“ 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

 Kritički osvrt

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd.

 On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator.

Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapida-ran.

U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“.

 Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma.

 Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

ČEZNJA

Danas ću ti dati, kada veče padne,
U svetlosti skromnoj kandila i sveća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje srce,

sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja…

Sve će biti lepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome miriše
Kržljava i retka u busenu trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami…
– Proliće se tada, kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I reči iz kojih proleće miriše…

 Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji“.

Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla.

 Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom.

To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

ISKRENA PESMA

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti žeš, bedna ženo, kao vazda

Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećes znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima.

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

SIMONIDA

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, —
Tvoje već davno iskopane oči!

 Izvor podataka:Wikipedia

Priredio/Izbor poezije: Bora*S