HAJDEGEROVO BIĆE I VREME…

Biće i vreme je projekat koji je Hajdeger započeo sa idejom da osnaži ontologiju. Dakle, hteo da pokrene pitanje o biću, za koje se smatralo da je zapostavljeno. Nažalost, Biće i vreme Hajdeger nije stigao da završi.

Svakako, mnogo pitanja je otvoreno i u onome što je zvanično publikovano. Hajdeger određuje smisao bića kroz bavljenje ontologijom. (Ontologija je nauka o bivstvujućem kao bivstvujućem, tj. nauka o biću svega postojećeg). 

Biće je u osnovi svega kada govorimo o bilo čemu za šta tvrdimo da postoji. Onda je ispitivanje smisla bića jedan fundamentalni korak u ispitivanju stvarnosti.

Jedino čovek može postaviti pitanje o smislu bića.

Kada govorimo o suštini ma koje stvari, onda govorimo o načinu njenog postojanja. Mora se napraviti i bitna razlika- predmeti postoje na jedan način, a čovek na drugi način. Dakle, moramo napraviti ovu bitnu ontološku razliku kad govorimo o postojanju. Da bismo razumeli pitanje o smislu bića uopšte (Sein), moramo najpre ispitati smisao ljudskog bića (Da-Sein) ili tubivstvovanje.

Osnovne oblike ljudske egzistencije Hajdeger naziva egzistencijalima. Egzistencijale čine biće u svetu, osećanje, govor, razumevanje, fakticitet i briga. Reč fakticitet možemo najpribližnije odrediti rečima – svakodnevni život. Mada, daleko od toga da su stvari tako jednostavne za objašnjenje. U svakom slučaju Hajdeger je izraze Dasein i Existenz vezao isključivo za čoveka i ujedno ih je međusobno tesno vezao, ali ne i u potpunosti poistovetio.

           Bit tubivstvovanja je u njegovoj egzistenciji

       Das Wesen des Daseins liegt in seiner Existenz

Dakle, Tubivstvovanje je u Sein und Zeit-u naziv za ono bivstvujuće koje smo mi sami a obično ga nazivamo čovekom (der Mensch). Jedna od bivstvovnih određenosti tubivstvovanja jeste razumevanje bivstvovanja.

Šta će biti s čovekom? Kako otkriti smisao prave tj. autentične egzistencije?

Uobičajeno je da se čovek ophodi u svakodnevnici takoda je zapravo svako od nas jedna anonimna osoba, prosečna, čak i nesvesna svog propadanja u svetu koji nas okružuje. Ali zašto čovek pada u to neautentično bivstovanje? Najpre zato što beži od odgovornosti prema sebi, onda zato što i nije spreman za slobodu, a samim tim i za najizvesniju stvar, a to je smrt.

Najbanalnije rečeno, čovek neće da prihvati svoju autentičnost jer se plaši smrti. Ako hoćemo da autentično bivstvujemo, onda moramo prihvatiti smrt kao nešto što je najličnije, najdublje, najvlastitije. Ako je ona baš to što je navedeno, onda je ona u osnovi ljudskog određenja. Zato će Hajdeger reći da je čovek biće koje bivstvuje ka smrti, ili koje je okrenuto smrti.

Tek kada smo uočili smrt kao mogućnost mi smo se osvestili da smo slobodna konačna bića koja egzistiraju u vremenu. Kroz vreme čovek razume sopstveno bivstvovanje.

Napomena: Nastavak ovih ‘filozofskih skica’ je napravljen na osnovu iščitavanja zagrebačkog izdanja Hajdegerove knjige Bitak i vreme. Svrha ovog teksta nije da razumete Hajdegera, za to je potreban daleko veći napor, ali neka ovo bude samo putokaz za obraćanje pažnje na neke pojmove koje Hajdeger koristi, a važni su za razumevanje Bića i vremena kako je knjiga prevedna kod nas.

Ontologija ne proučava neko posebno područje bivstvujućeg ni opšta svojstva svega bivstvujućeg. Njen predmet je bivstvovanje bivstvujućeg. Ona razgraničava bivstvovanje (das Sein) od bivstvujućeg ( das Seiende). Ona otkriva smisao bivstovanja. Hajdeger analizira bivstvovanje u svetu (das In-der-Welt-sein) kao osnovnu odliku tubivstvovanja i otkriva brigu (die Sorge) kao bivstvovanje tubivstvovanja.

U analitici tubivstvovanja Hajdeger zasniva pojam autentičnosti preko pojma uvek-mojosti (Jemeingkeit) koji je jedan od najspecifičnije njegovih pojmova. Kako Hajdeger uvodi ovaj pojam? Tako što piše da smo bivstvujuće, čija je analiza zadatak, uvek mi sami. Bivstvovanje toga bivstvujućeg je uvek moje. U bivstvovanju tog bivstvujućeg odnosi se ovo samo prema svom bivstvovanju. Kao bivstvujuće tog bivstvovanja ono je prepušteno svom vlastitom bivstvovanju. Bivstvovanje o kojem se tom bivstvujućem radi u njegovom bivstvovanju jeste uvek moje. Oslovljavanje tubivstvovanja mora prema karakteru uvek mojosti tog bivstvujućeg uvek suiskazati ličnu zamenicu: Ja jesam, ti jesi.

Znači li ova teza da je tubivstvovanje uvek samo moje, a nikada tvoje ili njegovo ili njihovo? Znači li to da Hajdeger zastupa radikalni subjektivizam tj. solipsizam?

To može biti u prvi mah utisak. Međutim, Hajdeger kaže da se o tubivstvovanju i to upravo u skladu sa njegovim karakterom uvek mojostimora suizreći lična zamenica, te kao primer navodi dve takve zamenice: ja i ti. Ne znači li to da tubivstvovanje može biti ne samo moje, nego i tvoje? Nabrajajući lične zamenice Hajdeger je stao kod ti. Ali ako prihvatimo da tubivstvovanje može biti moje i tvoje onda može biti i naše. Ključno je shvatiti da je tubivstvovanje uvek bivstvujuće koje sam uvek ja sam.Bivstvovanje je uvek moje.

Uvek mojost tubivstvovanja prema ovome znači da je tubivstvovanje uvek neko ja.

Prva čovekova neposredna suština je u tome što bivstvuje u svetu. Ali svet nije u ovom izrazu neka spoljnja priroda nezavisna od čoveka, nego konstitutivni moment čovekove fundamentalne strukture.

Tri su načina da se bude ono Tu. To su tri konstitutivna načina u-bivstvovanja (U-bivstvovanje Hajdeger principijelno razlikuje od bivstvovanja – u! Određenje koje karakteriše ovo drugo bivstvovanje jeste u stvari da je to bivstvujuće koje ne bivstvuje na način tubivstvovanja.)

Ta tri načina su: nastrojenost, razumevanje i govor. Nastrojenost i razumevanje jednako su izvorno određeni govorom.

U jednom delu Hajdeger analizira tri modusa neautentičnog u-bivstvovanja:govorkanje, znatiželju i dvosmislenost.

Nikad nije dat neki izolovani ja bez drugih. Svet nije nikad samo moj nego ga uvek delim sa drugima. Svet tubivstvovnja je su-svet. U –bivstvovanje je su –bivstvovanje s drugima. Unutarsvetsko bivstvovanje po sebi je su – tubivstvovanje.

Briga i smrt

Put od bivstvovanja u svetu do brige vodi preko teskobe koju Hajdeger shvata kao temeljnu nastrojenost i kao odlikovanu razotkrivenost tubivstvovanja. Osnova je to da je briga kao bivstvovanje tubivstvovanja fundamentalniji pojam od teskobe.

Hajdegerova briga nikako nije psihološko stanje nego jedna egzistencijalno-ontološka struktura. Tu strukturu on izražava rečima: Biti –već –ispred-sebe-u-svetu kao bivstvovanje-pri (unutarsvetski susrećućem bivstvujućem).

Put od BRIGE do VREMENITOSTI vodi preko SMRTI. Čovek nije samo bivstvovanje u svetu i briga nego i bivstvovanje ka smrti. Svakodnevno bivstvovanje ka smrti predstavlja stalno bežanje pred njom. Ovo svakodnevno PROPADAJUĆE IZMICANJE pred smrću ujedno je neautentično bivstvovanje ka smrti. Ali neautentičnost ima za temelj moguću autentičnost. Neautentičnost označava jedan način bivstvovanja u koji se tubivstvonje može pomeriti.

Autentično bivstvovanje ka smrti takođe je jedna egzistencijalna  mogućnost tubivstvovanja. Autentično bivstvovanje ka smrti je bivstvovnje ka smrti kao mogućnosti autentične egzistencije. Pravo shvaćena smrt je čovekova najvlastitija neprenosna nesavladiva izvesna i neodređena mogućnost.

Autentično bivstvovanje ka smrti znači preuzimanje te mogućnosti, ono je strastvena sloboda KA SMRTI. To je odlučnost ka smrti! Da li će neki čovek bivstvovati autentično ili neautentično zavisi od njegovih ličnih napora i odluka.

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

SEBIČNOST I/ILI LJUBAV PREMA SEBI…

Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ.

Međutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (…)

Mada nikakav prigovor ne izaziva to što se pojam ljubavi primenjuje na različite objekte, široko je rasprostranjeno mišljenje da je ljubav prema drugima vrlina, a ljubav prema sebi greh.

Pretpostavlja se da u onoj meri u kojoj volim sebe, ne volim druge, da je ljubav prema sebi isto što i sebičnost. Ovo gledište nas vraća daleko u prošlost zapadnog mišljenja.

Kalvin o ljubavi prema sebi govori kao o „pokvarenosti“. Frojd o ljubavi prema sebi govori jezikom psihijatrije, pa ipak, njegov vrednosni sud je isti kao i Kalvinov. Za njega je ljubav prema sebi isto što i narcizam, okretanje libida ka samom sebi.

Narcizam je najraniji stepen ljudskog razvoja, a osoba koja se u kasnijem životu vratila na narcisoidni stepen nesposobna je za ljubav; u ekstremnom slučaju, ona je luda. Frojd je pretpostavio da je ljubav ispoljavanje libida (libido okrenut prema drugima je ljubav, a prema sebi – narcizam). Tako se ljubav i ljubav prema sebi uzajamno isključuju – što je više jedne, to je manje druge. Ako je ljubav prema sebi rđava, onda je nesebičnost vrlina.

Postavlja se pitanje: da li psihološko posmatranje podržava tezu o temeljnoj protivurečnosti izmedu ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima? Da li je ljubav prema sebi isto što i sebičnost ili su one u suprotnosti? Štaviše, da li je sebičnost modernog čoveka zaista briga za sebe kao pojedinca sa svim njegovim intelektualnim, emocionalnim i čulnim mogućnostima? Zar „on“ nije postao privezak svoje društveno – ekonomske uloge? Da li je njegova sebičnost isto što i ljubav prema sebi ili je izaziva baš njeno odsustvo?

Pre nego što počnemo raspravu o psihološkom pogledu na sebičnost i ljubav prema sebi, treba ukazati na logičku grešku u shvatanju da se ljubav prema drugima i ljubav prema sebi uzajamno isključuju. Ako je vrlina voleti svog bližnjeg kao ljudsko biće, onda je i vrlina voleti sebe, jer sam i sâm ljudsko biće. Ne postoji pojam čoveka u koji nisam uključen i ja sam. Učenje koje zagovara takvo isključivanje dokazuje da je u sebi protivurečno.

Ideja izražena u Bibliji „ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ podrazumeva da se poštovanje sopstvenog integriteta i jedinstvenosti, ljubav prema sebi i razumevanje sopstvene pojedinačnosti, ne može odvojiti od razumevanja drugog pojedinca, poštovanja i ljubavi prema njemu. Ljubav prema sopstvenom Ja neodvojivo je povezana sa ljubavlju prema svakom drugom biću.

Ako prihvatimo da su ljubav prema sebi i prema drugima u principu povezane, kako da objasnimo sebičnost koja očigledno isključuje svaku istinsku brigu za druge?

Sebična osoba je zainteresovana samo za sebe, želi sve za sebe, nikakvo zadovoljstvo ne oseća u davanju, već samo u primanju. Spoljašnji svet gleda samo iz ugla mogućnosti da iz njega nešto izvuče; njoj nedostaje interes za potrebe drugih i poštovanje njihovog dostojanstva i integriteta. Ona ne može da vidi ništa osim sebe; svaku osobu i svaku stvar procenjuje na osnovu toga koliko joj koriste; ona je suštinski nesposobna da voli. Zar to ne dokazuje da su briga za druge i briga za sebe neizbežna alternativa?

Bilo bi tako kada bi sebičnost i ljubav prema sebi bili isto. Ali, upravo je takva pretpostavka greška koja, u bavljenju našim problemom, vodi mnogim pogrešnim zaključcima. Sebičnost i ljubav prema sebi daleko od toga da su identične, u stvari su suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, več premalo; u stvari, ona sebe mrzi.

Ovaj nedostatak prave naklonosti i brige za sebe koji je samo izraz njene neproduktivnosti, ostavlja je praznu i frustriranu. Ona je nužno nesrećna i teskobno zaokupljena time kako da od života ugrabi zadovoljstva u čijem postizanju sama sebe sprečava. Čini se da ona previše brine o sebi, a u stvari, ona samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige o svom stvarnom pojedinstvu. Frojd drži da je sebična osoba narcisoidna – povukla je svoju ljubav od drugih i usmerila je na sopstvenu osobu. Istina je da su sebične osobe nesposobne da vole druge, ali one nisu sposobne da vole ni sebe.

Sebičnost ćemo lakše razumeti ako je uporedimo sa strasnom brigom za druge koju npr. nalazimo kod suviše brižne majke. Ona je suviše brižna ne zato što svoje dete voli suviše, već zato što mora da kompenzuje svoj nedostatak sposobnosti da ga uopšte voli.

Ova teorija o prirodi sebičnosti rođena je iz psihoanalitičkog iskustva sa neurotičnom „nesebičnošću“, simptomom neuroze koji je posmatran na ne malom broju ljudi. Njih obično ne muči baš taj simptom, već drugi koji je s njim u vezi, kao npr. depresija, umor, nesposobnost za rad, neuspeh u ljubavnim vezama itd. Nije u pitanju samo to što se „nesebičnost“ ne oseća kao simptom; ona je često iskupljujuća karakterna crta kojom se takvi ljudi ponose. „Nesebična“ osoba „ne želi ništa za sebe“; ona „živi samo za druge“, ponosi se time što sebe ne smatra važnom. Zbunjena je što je nesrećna uprkos svojoj nesebičnosti i što su njeni odnosi sa najbližima nezadovoljavajući.

Analitički rad pokazuje da njena nesebičnost nije nešto odvojeno od drugih simptoma, već je jedan od njih, u stvari, najvažniji; da je paralizovana u svojoj sposobnosti da voli ili da u bilo čemu uživa, da je prožeta neprijateljstvom prema životu i da se iza fasade nesebičnosti skriva suptilna, ali ništa manje snažna egocentričnost. Ova se osoba može izlečiti samo ako se njena „nesebičnost“ protumači kao simptom među ostalim simptomima. Tek tada se može ispraviti njen nedostatak produktivnosti u kome je koren kako njene „nesebičnosti“, tako i njenih drugih nevolja.

Priroda „nesebičnosti“ postaje naročito jasna preko svog dejstva na druge, u našoj kulturi najčešče preko dejstva što ga „nesebična“ majka ima na svoju decu. Ona veruje da će putem njene „nesebičnosti“ njena deca iskusiti šta znači biti voljen i za uzvrat naučiti šta znači voleti. Rezultat njene „nesebičnosti“, međutim, uopšte ne odgovara njenim očekivanjima.

Deca ne pokazuju sreću osoba koje su uverene da su voljene; ona su zabrinuta, prenapregnuta, u strahu od majčinog neodobravanja i u brizi da ne žive prema njenim očekivanjima. Ona su obično zaražena majčinim skrivenim neprijateljstvom prema životu koje više osećaju, nego što ga jasno prepoznaju, a najzad i sama bivaju njime preplavljena. Sve u svemu, uticaj „nesebične“ ne razlikuje se mnogo od uticaja sebične majke; u stvari, često je i gore, jer majčina „nesebičnost“ sprečava decu da je kritikuju.

Njihova je obaveza da je ne razočaraju: pod maskom vrline njih uče da preziru život. Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da u detetovom sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe (…)

Neuspeh modernog društva ne leži u njegovom principu individualizma, ne u ideji da je moralna vrlina isto što i težnja za vlastitim interesom, već u izopačavanju značenja pojma vlastitog interesa, ne u činjenici da su ljudi previše zauzeti vlastitim interesom, već u tome što nisu dovoljno zauzeti interesom vlastitog ja, ne u činjenici da su suviše sebični, već u tome što ne vole dovoljno sebe i svoje mogućnosti…

E. Fromm, Čovek za sebe

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA…

Sam svoj psiholog

Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

Do sada smo govorili o faktorima koji uzrokuju manjak samopouzdanja, kao i o mehanizmiama kojima se naš mozak služi kako bi održao stabilnu sliku našeg unutrašnjeg sveta – kao ratnik koji se bori sa neprijateljima koji su sa obe strane fronta.

Ova situacija je svakako iscrpljujuća, kako psihički (mentalno i emocionalno), tako i fizički. Pitanje je kako se rešiti ove muke, tj. kako osloboditi svoj um iz ovih lanaca, kako osloboditi sebe i biti ono što stvarno jesmo.

Odgovor na ovo pitanje leži u iznalaženju načina i puteva da čovek zavoli i prihvati sebe onakvog kakav stvarno jeste i kakvog on sam sebe vidi, a ne kako ga vide drugi; da se nađe staza, kojom će se ići bez straha i gde će putovanje, kao i njegov ishod, zavisiti isključivo od naše volje, napora i sposobnosti.

Veštine, znanje i tehnika se mogu razviti – ali šta ćemo sa voljom i hrabrošću? Da li može neko da vam priđe na ulici i kaže „budi hrabar danas, ne prezaj od pretnji i tamnih ulica“?

Da li bi vas to trglo iz letargije koju pruža bleda svakodnevnica, koja dolazi jutrom i traje do kasno u noć? Da li je ono što čekamo tamo negde iza sledećeg ugla, baš tamo kod onoga drveta, tamo u senci, kada pređemo raskrsnicu, samo kada bismo sreli pravu osobu u životu koja bi nam rekla šta to treba da radimo; da nam kaže šta je ispravno a šta ne, da nas uputi i da nam priručnik kako da budemo srećni.

Ne, toga, nažalost, nema. Niko neće da nam priđe i kaže kako ste mi unikatni i kako nam nema premca. Neće nam reći kako smo jedinstveni i kako zaslužujemo sva blaga ovoga sveta.

Neće, neće nas svi, bezuslovno i uvek, voleti, ceniti i poštovati. Čak nam neće biti ni zahvalni za ono što činimo za njih. Istina je jedna, a to je da je naša jedina realnost ono što mi opažamo, tj. ono što ulazi, prolazi i izlazi iz nas. Nema ničega drugog.

Ostajemo sami sa sobom, ostajemo „prepušteni“ sami sebi. To je gorka istina. Međutim, verovali ili ne – upravo tu je ključ rešenja čitave ove psihološke smicalice. Ovakav zaključak ne samo što nije nimalo loš, već je i poželjan. A sada da vidimo zašto.

Osnovna stvar koju trebamo imati na umu kada je reč o nama samima, našim mislima, osećanjima i opažanjima – to smo upravo mi. Zvuči kao potpuno očigledna stvar, zar ne? I jeste očigledna i zdravorazumska, osim što najčešće imamo situaciju da ljudi jednostavno zaborave na to.

Naime, nisko samopouzdanje, kao što smo pominjali (prisetite se jednog od početnih tekstova na ovu temu, kada smo govorili o korenima samopouzdanja), dolazi iz onoga što mi mislimo da drugi misle o nama. To jest, naša slika o sebi je slika za koju mislimo da drugi imaju o nama. Nećemo sada ponavljati ono što je već rečeno, samo ćemo naglasiti kako je ta slika uglavnom nerealna i potiče iz projekcija naših sopstvenih nesigurnosti, strahova i kompleksa na sredinu.

Ovi strahovi i kompleksi, sa druge strane, dolaze iz naših bazičnih uverenja o sebi koje smo stekli još u detinjstvu (prilikom interakcije sa autoritetima kao što su roditelji, nastavnici, kao i sa vršnjacima). Dakle, ono što mislimo o sebi, pogotovo kada je reč o niskom samopouzdanju, nije proizvod racionalnosti i logike, već je produkt i zaostavština emocija.

Naše ophođenje prema sebi samima, a i prema spoljnjem svetu je u ovom slučaju određeno našom emocionalnom strukturom, iako mi možemo imati iluziju da je sve to logično, razumno i racionalno. Setimo se, naš um ima potrebu da stvari drži pod barem nekakvim redom, te će za razna ponašanja i stavove tražiti objašnjenja i opravdanja.

Međutim, naš je zadatak, da kao inteligentne i zrele osobe, osvetlimo te automatske procese i pokažemo sami sebi kako nikakve logike i racionalnosti nema u velikom broju naših stavova i misli. Shvatanje iracionalnosti ove vrste će uveliko pomoći shvatanju i da smo nešto drugo od onoga što mislimo da jesmo.

Ključna stvar u ovom domenu je rad na zadovoljstvu samim sobom u pogledu onoga ko smo, kako izgledamo, šta nosimo, gde radimo, koliko smo pametni, koliko novca imamo, gde izlazimo, itd. Mnogi ljudi su zapravo nezadovoljni u ovim domenima i to ih dovodi do toga da generalno budu nezadovoljni svojim životom.

Koliko puta ste čuli da je neko nesiguran u svoj izgled ili da misli da je glup i da “nema dovoljno novca da bi imao devojku“ i slično? Možda se i vama desilo da pomislite ovako što, ili da se osećate nezadovoljni sobom kada je reč o stvarima ove vrste. Međutim, pokušajte da razmislite logički o svemu ovome (pošto su ovakve izjave uglavnom nelogične i neosnovane, čiste predrasude i stereotipi, mogli bismo reći).

Na primer, ako mislite da ne izgledate dovoljno dobro za nekog – prvo odgovorite sebi na pitanje da li postoji neka „univerzalna skala lepote“ ili tako neka slična izmišljotina, pa ste vi bili ocenjeni (u nekom momentu kojeg niste bili svesni) od strane neke fantazmatske komisije u pogledu svoje lepote i ružnoće?

Drugo, da li je ta osoba neki sudija i kritičar, ovlašćeni autoritet i predstavnik te fiktivne komisije za ocenu lepote, pa vas sada po tim univerzalnim i opšteprihvaćenim zakonskim regulativama lepote – ne priznaje za dovoljno fizički lepu osobu?

Sada, razmislite o tome koliko ima osoba na ovom svetu, kao i o tome koliko smo svi mi različiti. Imamo različite kriterijume, različite poglede, različita osećanja, misli i stavove o istoj stvari. Da nemamo, ne bi se svađali ovoliko, ne bi bilo konflikata, nesporazuma, ratova i potrebe za diplomatijom.

Znači, pogodili ste, po sredi je to da ste nekom dobri a nekom niste. Ne možete svima biti lepi, ma koliko da ste lepi. Bred Pit, kao muškarac koji je u jednom momentu „ocenjen“ od strane svetskih časopisa kao najlepši i najseksipilniji muškarac na svetu, najverovatnije nije lepši nekoj zaljubljenoj devojci od njenog „suđenog“ momka iz srednje škole, koji joj se sviđa od petog osnovne. Da li je sad taj momak možda lepši od Breda Pita?

Shvatate da je svaki odgovor na ovakvo pitanje nemoguć, jer jednostavno ne postoji objektivno merilo lepote – sve zavisi od oka posmatrača (i od još mnogo drugih stvari, u koje nećemo sada zalaziti). Njoj možda nije, nekom drugom jeste, a nekom trećem su možda svi kolektivno ružni.

E sad, isto važi i za pamet, iliti to koliko ste „realno“ pametni ili glupi (za druge). Iako postoji test inteligencije, za kojeg možemo reći da je neko objektivnije merilo inteligencije (mada svetlosnim godinama daleko od savršenog), to opet nije adekvatna osnova za razmišljanje i predrasude o sebi. Čak i da je ovo sredstvo stvarno toliko objektivno, onda bi svi kolektivno, na svetskom nivou, trebalo da radimo test inteligencije u isto vreme, pa da imamo otprilike neki pokazatelj ko je pametniji a ko gluplji na planeti.

Naravno, opet naglašavamo da ovako nešto, pored toga što nije moguće i što niko to nikad nije uradio, opet ne bi bio dobar pokazatelj, niti bi išta značio kada je reč o kvalitetu naših života. Mnogo je, prvo, tehničkih razloga za to, a mi nemamo mesta da ulazimo u detaljisanje o njima ovde. Drugo, merenje „gluposti“ i „pameti“ je veoma komplikovana stvar i za visoko stručne psihologe, a kamoli za laike i obične građane. Naime, ljudska „pamet“ i sposobnosti se sastoje od tolikog mnoštva komponenti da je skoro nemoguće objedinjeno ih meriti i dobiti neku opštu meru.

Možda vi znate nešto bolje od nekog, možda on zna nešto što vi ne znate… beskonačno je mnogo mogućnosti. Ono što je za nas bitno sada, to je da ne možete realno biti sigurni u to da li ste gluplji od nekog ili niste, jer niko to stvarno ne zna. Možete samo umišljati da jeste – a ako tako mislite, to nije racionalno i objektivno, stručno i naučno zasnovano mišljenje. To su isključivo vaše sopstvene predrasude prema sebi samima i vaše negativne emocije koje ste nepravedno usmerili ka sebi.

Kao rezime ove priče o shvatanju nebuloznosti negativne slike o sebi i niskog samopouzdanja koje iz toga proističe, možemo reći ono što smo već naglašavali tokom svih ovih tekstova, a što se često može čuti i na raznim drugim mestima. Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

Zato, nemojte se truditi da budete iko drugi ili da budete išta drugo, od onoga što stvarno jeste. Nemojte se osećati nezadovoljno sobom jer je iskustvo koje imate posmatrajući svet svojim očima jedinstveno i neponovljivo.

Nemojte se menjati se da bi ispunili tuđe projekcije – jer niko nije vi i vi niste kao iko drugi.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja  (6)

Prethodni članak: BESKORISNE MISLI I PRAVILA

______________________________________________________________________________________________

USAMLJENIČKE ŠETNJE…

Emil Cioran: Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest
Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd? Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi.

Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos.

Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.

Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest.

Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?

***
Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća.

Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju?

Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja.

Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica?

Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet?

Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!

Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje – izuzetno plodne, ali i istovremeno opasne – za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca.

Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo.

Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu
Izvornik: Ре culmile disperarii, Bucuresti,Fundatia pentru literatura si arta “Regele Carol II 1934.
Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________