VASILISA I MONAH…

Kad se iznenada pojavi pred putnikom, ukriven šumskom sklopu, mali manastir obraduje čovjeka toplom ciglenom bojom svojih krovova i niskih kubeta opkoljenih raskošnim orašjem. Sve je tu u običnim ljudskim srazmjerama, izraslo iz duše skromnog majstora neimara, dostupno i seljaku argatu, čiji orah, posađen za spas duše i na uveselenije poklonicima, već odavna nadrasta pozlaćene krstove svetinje. Svoji smo, dakle, i nećemo se zamjeriti, ako neko nekog slučajno pokrije svojom sjenkom.

„Невеста Господня“, autori Irina i Valerij Nagij

Tako je spolja, a već unutra, u tijesnoj manastirskoj crkvi, odozgo iz kupole, gleda te, ozbiljan i vječno budan, vizantijski Isus Pantokrator. E, sad mi reci, zašto li je on, dan i noć, zapeo da brine za naš spas, kad se i mi sami nismo baš naročito oko toga pretrgli? Zato li, valjda, posjetioci rijetko i dižu pogled put njegova lika, a kad kraj kraju dođe, nije baš ni pristojno u svetom hramu zijevati uvis kao kokoš kad vodu pije.

S ikonostasa i okolnih zidova potamnjeli sveci, tmurni i ćutljivi, osluškuju korake rijetkih posjetilaca. Oguglali kroz vjekove na sva čuda, oni više nit se boje, nit se raduju čemu. Davno su pomrli blaženi ktitori, osiromašili i razbjegli se priložnici svjatago hrama sego, a hristoljubivo je vojinstvo izginulo u bitkama protiv nevjernih agarjana. Ćuti, dakle, rabe božji, i trpi iskušenja kao pravedni Jov. Evo, ipak smo dočekali da zamre laki topot tatarske konjice i zveckanje krive dimiskije. Šta li nam se sprema u neizvjesnoj budućnosti?

Otac Simeon, prosijed i otežao kaluđer, već desetinama godina čuva opustjelu i zapuštenu svetu obitelj. Pomaže mu Zrikan, potrkuša, zvonar, a po nevolji i kuvar, mutav poput ovce. Čim prvi suton, Zrile već pobode nos u svoj kožuh i zahrče, a otac Simeon ostane sam u konaku da svodi zamršene račune od ovoga i onoga svijeta.

Minulih godina, dešavalo se, doluta u manastir onemoćao kaluđer. Dođe tu da umre, pa za dugih večeri, slabašnim glasom, priča domaćinu svoje zlehudo posno žitije, sve dokle ga tako, zagledana u prošlost, iznenada ne pozove Gospod. Onda se priča prekine, a otac Simeon, još mnogi suton kasnije, dočeka sjedeći na niskoj kamenoj ogradi tijesna manastirskog groblja. Ćuti on, ćuti samohrani gost potukač pod svježom humkom, a kad jednog dana ipak postane jasno da se nedovršena priča neće nastaviti, otac Simeon kreće spora koraka natrag u manastir. Zaputi se svojoj postojanoj utješiteljici, bezimenoj svetoj carici, koja ga tolike godine mimo gleda sa drvene ikone ispod niska crkvenog svoda.

— Presveta carice, zaštitnice, opet ostadosmo sami… Opet sami.

Ne govori joj o smrti svoga gosta, ona stoji, uzvišena i vječna, iznad svega toga. On joj se, u stvari, pomalo i pravda što je koji dan bila zanemarena, a sad, evo, opet smo sami, svoji i više nema nikog da ometa i kvari naše, tmurno usamljeničko drugovanje.

Prošlo je već nekoliko desetina godina od onoga dana kad je otac Simeon prvi put kročio preko praga ovog manastira, i prvi put se, licem u lice, susreo s posvećenom vladarkom s prastare ikone.

Bila je to jedna od onih, po grčkim uzorima rađenih, vasilisa, svetih carica, likom i stasom kao djevojčica, s kraljevskom krunom u zlatotkanoj odeždi. Videći je prvi put, mladi monah sažaljivo je uzdahnuo:

— A šta ćeš ti ovdje, jado moja, u ovoj našoj tami i divljini?

Požalio je tanjušnu krhku caricu i već prvom prilikom nabavio malo srebrno kandioce i upalio ga pred njenom ikonom. Otada je taj skromni žižak u crvenoj čašici redovno opsluživan, postojano svijetlio pred licem posvećene vasilise, toliko različite od ostalih strogih i mrkih svetitelja, čak i od zabrinute Bogomajke, nagnute nad golišavim mladencem.

Jedne večeri, vraćajući se kasno s nekog seoskog pogreba, kaljav, prozebao i malo pripit, otac Simeon obradova se vjernom žišku u tami, priđe ikoni i prozuklo upita:

— Bdiješ li, zlatolika, a? A ja, nedostojni, vidiš li kakav izlazim pred tvoje časno lice. Nevolja, velika nevolja, carice moja, vladarko.

Otada, redovno, kad god bi se vraćao odakle iz okolnih sela, s kakvog obreda ili svetkovine, tamni monah pokajnički je prilazio svojoj vasilisi i, malčice se povodeći, tmurno se žalio:

— Znam, presvjetla, opet ćeš okrenuti svoje lice od mene, mnogogrješnog raba tvojego. Na rakiještinu bazdim, na bijeli luk i takav se, evo, usuđujem da iziđem preda te. Praštaj, sveta carice, i pomeni me u molitvama svojim.

Odlazio je zatim u svoju mirnu ćeliju i tamo u zaupokojenoj tišini prestarjela konaka, polako zaboravljao sve napore, tegobe i pogubnu gungulu mirjanskog svjetovnog života. Na koncu, u razdvoju jave i sna, ostajao mu je u zamrloj svijesti samo onaj maleni žižak i nad njim sveta carica, neizmjenljiva vječita u svojoj čistoj neuništivoj ljepoti. Takva je ulazila u njegov san, blaga nezlobiva gospodarica, koja ne pamti i nigdje ne bilježi njegova ovozemaljska pregrešenija, voljnaja i nevoljnaja.

Jednog dana mirni manastir ispuni se nesvakodnenom larmom i trkom. Došli su istoričari umjetnosti, konzervatori i zaštitnici starina. Sve su znali, sve vidjeli kao na dlanu, čak i ono što se krilo pod naslagama počađala maltera. Oko zlatolike carice zagraja vašarski bučna gomila

— Ovo apsolutno mora na centralnu nacionalnu izložbu. Vidite li vi ovaj rad, ovaj čisti i profinjeni likovni izraz.

Otac Simeon se pobuni sa žestinom i njemu samom neočekivanom:

— Ne, ovo neće iz ove svete obitelji!

— Ali, dragi oče, pa ovo je pravo otkrovenje.

Otkrovenje?! Šta o nekom otkrovenju znaju ovi bučni svjetovnjaci koji ni jednu jedinu oblačnu jesenju noć nisu proveli pod ovim teškim svodovima? Šta za njih znači smirena vasilisa, koja zrači nezemaljskom vedrinom iznad ovoga nejakog žiška koji se uporno bori s tamom?

Jedno mršavo prozračno momče, svijetlih očiju, prihvati oca Simeona za ruku.

— Pustite, dragi oče, čuvaćemo je kao svoj život. Evo, ja vam riječ dajem, iz istog smo kraja, zemljaci.

Poslije nekoliko dana otac Simeon ispratio je kola sa svojom caricom. Potišten kao da prati pokojnika na njegov posljednji put: so svjatimi upokoj! A kad se uveče zaputio u svoju ćeliju, prolazeći kraj utuljena kandila, on tek tada konačno shvati zašto to ponekad u pustoj zimskoj noći tako očajno zavijaju vuci. Nije to samo od gladi. Samoća je strašnija od svega na svijetu, ali šta bi Gospod kazao da krštena duša počne da zavija?

Neočekivano, petnaestak dana kasnije, stiže ono tršavo momče s vasilisom, upakovanom u bezbroj zavoja i hartije kno da je ranjenik.

— Oče, vraćamo ti tvoju caricu, ona ne može bez manastira.

— Caricu?

— Jeste, dragi oče. Stoljećima navikla na ovaj manastir, izložena drvena ikona iznenada je počela da ,,radi“, da se nadima i potklobučuje. Da bi je spasili, morali smo, hitno da je vratimo na njezino staro mjesto. Kasnije ćemo vidjeti šta ćemo dalje, moraće na liječenje.

Te iste večeri, svečan i uzbuđen, otac Simeon ponovo je užegao kandilo pred ikonom svoje utješiteljice i prijekorno uzdahnuo:

— Eto ti, presveta, kako je to u ovome guravom svijetu. Ni petnaest dana nisi provela tamo, a već si počela gubiti svoj sveti lik. Šta li ćeš tek onda reći za mene, mnogogrešnog, koji nikad i ne vadim noge iz ovoga teškog zemaljskog blata!

Branko Ćopić, VASILISA I MONAH, (str. 133-136), BIGZ, Beograd, 1977

Izvor srodstvopoizboru.

---

 

ČUDA FRUŠKE GORE…

ČUDA FRUŠKE GORE: Grgeteg – oaza mira i blagoslova duže od pola milenijuma

Manastir Grgeteg smešten je na mirnim obroncima Fruške gore, ušuškan u zagrljaj ove planine, kako jedno ovakvo kulturno blago i zaslužuje.

Naime, manastir Grgeteg je od Iriga udaljen svega 9 kilometara, od Novog Sada tridesetak, dok je od Beograda udaljen 72 kilometra, a do njega se pristiže lokalnim putem R130, od Iriga ka Grgetegu.

Prema legendi, ovu baroknu građevinu je osnovao despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, kako bi u manastir Grgeteg smestio svog slepog oca Grgura Brankovića, kasnije hilandarskog monaha Germana.

Veruje se da je manastir podignut izmežu 1459. i 1521. godine, negde nakon pada Despotovine, a neposredno pre no što su Turci osvojili Srem. Ipak, tačna godina ostaće misterija.

Tokom svoje istorije manastir Grgeteg je vrlo često bio pribežište za kaluđere koji su pod naletom Turaka bežali iz Srbije.

Tako je manastir Grgeteg 1739. godine primio bratstvo manastira Slanci. U ovaj manastir su takođe sklanjane i vredne relikvije pa su iste godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg  prenete i njihove prestone ikone. Manastir nije uspevao da ostane netaknut tokom vekova.

Za vreme tursko – austrijskog rata 1683-1699. godine, manastir su zapalili Turci 1688. godine, posle čega biva napušten.

Kada je 1691. godine odlukom austrijskog cara Lepoloda, poklonjen Isaiji Đakoviću, počinje njegova obnova. Manastir se ponovo naseljava i obnavlja crkva i konaci. Crkva koju je sagradio Isaija Đaković bila je od kamena, sa dva kubeta. Pod je bio popločan opekama,a zidovi okrečeni. Zna se da je postojao ikonostas, koji nije sačuvan i ne zna se kako je izgledao.

U nekim spisima se pominju ikone tog prvog ikonostasa kao “proste molerie”, što dovodi do zaključka da su bile jednostavne i male umetničke vrednosti. 1744. godine Jakov Orfelin izrađuje nov ikonostas koji je na sebi imao 85 ikona, a danas su od njega ostale samo 2 ikone i to prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Pretpostavlja se da je očuvanje ovog ikonostasa bilo nemoguće zbog toga što je bio rađena na zidanoj podlozi.

Za današji izgled manastira Grgeteg zaslužan je arhimandrit  Ilarion Ruvarac, poznati istoričar, koji je započeo restauraciju manastira 1899. godine.

Tada je urađen i treći ikonostas od osnivanja crkve, koji je sa umetničke strane i najvredniji, jer ga je živopisao akademski slikar Uroš Predić. Živopisanje je trajalo 2 godine od 1902-1904. godine. Na ovom ikonostasu se nalazi 21 ikona.

Stare sačuvane drvene prestone ikone koje su do tada bile u nivoucarskih dveri, Predić je nasuprot dotadašnjem običaju postavio iznad carskih dveri. Pored toga Predić je oslikao samo dva najvažnija događaja  Rođenje i Vaskrsenje Hristovo. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali je kompletna unutrašnjost crkve ukrašena mnogobrojnim floralnim ukrasima. Ikonostas je sagrađen odkombinacije mermera, gipsa i kovanog gvožđa, tako da je drvo veoma malo zastupljeno ( carske i sporedne dveri).

U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona – izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone.  Manastir Grgeteg nije imao mnogo dragocenosti, ali je njihova vrednost bila veoma velika.

Pred II svetski rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas nalazi umuzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno).

Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. Obnova crkve je urađena po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Na osvećenju su prisustvovala velika imena tog vremena mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadzić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvaracnakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine.

Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku iznad manastira.  Tokom II svetskog rada ovaj manastir je doživeo velika i teška oštećenja. Najveću štetu pretrpeo je zvonik koji je srušen do temelja. Zbog toga je novi otvoreni zvonik postavljen pod starim borovima, koji je bio u funkciji sve do 2002. godine, kada je obnovljen stari.

Obnova manastira počela je 1953.godine. Manastir se obnavlja postepeno pa su tako 1988. godine izvršeni konzervatorsko-restauratorski radovi. Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana.  Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci.

Danas, nakon više od 500 godina, Grgeteg i dalje odoleva zubu vremena, stasit, blistav i ponosan. Svojom lepotom oduzima dah, a svojom bogatom istorijom pomuti um mnogobrojnim turistima i posetiocima.

Ipak, njegova namena se za pola milenijuma nije promenila: tu je da pruži utočište i mir svakome kome je ono potrebno.

Deo teksta preuzet sa:http://www.ajmonegde.com/

Izvor: sremskevesti.rs

---

NEOBJAŠNJIVA MISTERIJA SIBIRA…

Niko ne zna ko je izgradio utvrđeno ostrvo, ni zašto ga je napustio

Iako pravilna struktura i ruševine na ostrvu Por-Bažin navode na zaključak da je reč o ostacima tvrđave ili zatvora, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi čemu je služilo sibirsko ostrvo kada je izgrađeno pre 1.300 godina.

Mišljenja istoričara i naučnika su podeljena, a neki veruju da je napravljeno da privuče ljude, te da je u pitanju letnja palata, manastir ili astronomska opservatorija.

Ime Por-Bažin na tivanskom jeziku znači “kuća od blata”, a astrvo se nalazi između Sajanskih i Altajskih planina, oko 3.800 kilometara od Moskve, blizu mongolske granice.

Lokalitet je otkriven 1891, ali ni posle više od 100 godina nije objašnjeno kakva mu je bila namena.

Detaljnije istraživanje obavljeno je 2007, kada su arheolozi otkrili glinene ploče sa otiscima ljudskih stopala, izbledele crteže na zidovima, ogromne kapije i fragmente spaljenog drveta.

Stručnjaci kažu da je ostrvo izgrađeno u doba Ujgurskog Kaganata (744-840. godine), ali motivi izgradnje tvrđave na ovako usamljenom mestu nisu jasni – budući da se nalazi daleko od naseljenih područja i puteva trgovine.

Način gradnje i korišćeni materijal ukazuju na kinesku arhitektonsku tradiciju.

Naučnici su metodom laserskog mapiranja napravili 3D model nekadašnjeg izgleda ostrva površine 3,5 hektara.

Iako se smatra da je staro 1.300 godina, mnogi zidovi su netaknuti i dobro očuvani, pri čemu je glavna struktura u unutrašnjem dvorištu podeljena na dva dela, međusobno povezana pokrivenom pasarelom.

Objekat je bio pokriven crepom, a nosili su ga drveni stubovi (36) koji su stajali na kamenom postolju.

Možda još veća misterija jesu razlozi napuštanja ostrva. Uprkos oštroj sibirskoj zimi i nadmorskoj visini od 2.300 metara, naučnici na ostrvu nisu otkrili ostatke sistema za grejanje.

“Bio sam na mnogim mestima, mnogo toga sa video, ali nikada nešto poput ovoga”, izjavio je ruski predsednik Putin kada je 2007. posetio ostrvo sa knezom Albertom od Monaka.
Izvor: dnevne.rs (Blic /Dejli mejl)

_______________________________________________________________________________________

ZAVETNI HRAST U DIVLJANI…

Najstariji na Balkanu – Zavetni hrast

Stari zavetni hrast “Miro” vekuje u blizini manastira Svetog Dimitrija u selu Divljana na istočnoj strani Suve planine.

  Na proplanku pokraj puta u selu Divljana, udaljenom pet kilometara od Bele Palanke, kažu, pre više od hiljadu leta, podanici makedonskog cara Samuila zasadili su mladicu hrasta. 

Danas, nakon desetina stoleća, ova „krepka starina“ koja je bila savremenik mnogih burnih istorijskih  događaja koji su se odigrali u ovim krajevima, slovi za najstarijeg živog stanovnika na Balkanu.

Na hrastu je urezan zapis ovog sela, krst, simbol hrišćanstva.

Pripoveda se ovde od davnina, da u krošnji ovog hrasta žive vile koje čuvaju selo od zlih duhova.

Poznato je da se hrast poštuje kod svih slovenskih naroda kao sveto drvo.

Meštani Divljane poštuju svoj hrast, ovde organizuju seoske svetkovine i brinu se o njemu.

Hrast je širok u prečniku preko tri metra, još uvek je živ i zelen sa karakterističnom  šupljinom u svom deblu, dovoljno prostranom da primi nekoliko ljudi ili da se u nju postavi stočić sa nekoliko stolica.

Pored toga što je izuzetno vredan spomenik prirode, danas, zavetni hrast u Divljani predstavlja pravu atrakciju za znatiželjnike, turiste i ljubitelje fotografije.

Ova vrsta prelepog lužičkog hrasta može da živi i po dve hiljade godina.

Sa druge strane seoskog puta nalazi se još jedno stablo hrasta kitnjaka čija se starost procenjuje na 500 godina.

---

Na razgovoru, podacima i fotografijama zahvalan sam Sonji Radenković iz Bele Palanke.

Bora*S

---

---

ANA, MAJKA SVETOG SAVE…

ANA – žena Stefana Nemanje, puna dobrih dela kao bisera i dragog kamenja

Istorijski izvori o majci Svetog Save su vrlo oskudni. Iako je to žena koja je našoj istoriji i kulturi Srednjega veka podarila najznamenitiju ličnost i našoj pravoslavnoj Crkvi najvećeg narodnog svetitelja, o njoj se malo pisalo i vrlo malo pevalo.

Zanimljivo je da su njeni sinovi, Stefan Prvovenčani i Sveti Sava, pišući prilično opširne biografije njihovog oca Nemanje, majku spomenuli samo uzgred. Zabeležili su o njoj ono što se u Srednjem veku od žene, pa bila ona i vladaočeva, očekivalo i tražilo: dobra supruga, nežna mati, pobožna i mi-losrdna gospođa.

Razlog ovome treba potražiti u ondašnjem pogledu na ženu, ali i u tome što su naši srednjovekovni pisci mahom bili monasi, čiju pažnju je žena mogla privući samo ako se odrekla sveta i ako je primila „anđeoski oblik“, tj. ako se zamonašila.

Mnogi istoričari su se bavili i pitanjem porekla Ane – majke Svetoga Save. Sav njihov trud, usled nedostatka izvora, zasniva se samo na pretpostavkama; tako se i dalje nagađa o njenom poreklu.

Vesti o poreklu Nemanjine žene nema kod starijih pisaca; zabeležili su ih neki docniji. M. Orbin piše da je Desa, koji „vladaše u Humu, sve do Kotora, i u Gornjoj Zeti“, imao tri sina: „Miroslava, Nemanju i Konstantina, i oni behu pametni ljudi i dobri ratnici“. Posle očeve smrti nastavili su da vladaju u pomenutim oblastima, i „počeli su težiti za kraljevstvom Raške i Donje Zete. Skupivši, dakle, jaku vojsku uz pomoć bosanskog bana koji beše tast Nemanjin, pođoše u Zetu protiv kneza Radoslava“.

Lepa Ana, kći bosanskog bana
Tvrdnja Orbinova da je Nemanja oženjen ćerkom bosanskog bana ne zasniva se na istorijskom izvoru. Moglo bi biti da je Orbin zamenio Nemanju sa bratom Miroslavom, koji je bio oženjen sestrom bana Kulina. Za Orbinom se poveo J. Rajić pa je u svojoj istoriji zapisao da je Ana bila kći bosanskog bana Stefanan Borića. Sledeći Rajića, istoričar Bosne, Vaso Glušac, o poreklu Aninom je zapisao: „Kao prvi bosanski vladar, spominje se 1154. godine ban Borić, o kome se inače ne zna gotovo ništa.

Interesantno je da Jovan Rajić u svojoj Istoriji spominje da je Nemanja bio oženjen Anom, ćerkom bosanskog bana Stefana Borića. Prema tome, Sv. Sava je bio sin jedne bosanske princeze…“. U istom radu dalje Glušac tvrdi da je Ana sestra bana Borića: „Spomenuo sam kako Jovan Rajić piše da je Nemanjina žena Ana bila sestra (!) bosanskog bana Borića. Iako se to ne da proveriti, ipak je karakteristično da je to Rajić našao negde zabeleženo. Ali se pozitivno zna, da je sestra bana Kulina bila udata za Nemanjina brata Mi-roslava, kneza Humskoga…“

Da je Ana kći bana Borića tvrdio je i Siniša Bogdanović, samo što je po njemu ban Borić i Boris, sin Kolomana I, kralja ugarskog, jedno lice, te bi po tome Ana bila kći Borisa Kolomanovića, a unuka kralja ugarskog Kolomana I. Ban Borić i Boris Kolomanović nisu isto lice. Boris Kolomanović je poginuo 1154. godine u borbi sa Kumanima, dok se ban Borić pominje sve do 1163. godine.

Tronoški letopisac je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja i o tome donosi ovu legendu: „Kad se Nemanja spasao od braće, pomoću Sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan.

Izaslanstvo srpskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva sina njegova, koje nazva pri rastanku „dva krina svoja’ kao „znamenje krvi francuskog kralja'“. Tako dođoše u pečat Nemanjin „dva krina“, a time Tro-nošac objašnjava i unošenje dva krina u grb „beli orao“ koji je Nemanja uzeo kad je raširio svoje carstvo. Istoričar Miodrag Purković navodi podatak da je Ana „roda fruškago“, dakle Francuskinja, ali je dodao da za to nema potvrde. Pantelija Slavkov Srećković donosi sasvim novu vest u svojoj Istoriji: da je Ana bila kći Đorđa Bodinovića, kralja zetskoga. Većina istraživača smatra da je Ana Nemanjina vizantijskog porekla.

U eseju M. Karanovića o Ani kaže se: „Domentijan u Životu svetih srpskih prosvetitelja Simeona i Save veli za majku Sv. Save da je bila velika kneginja Ana, kćer carigradskog imperatora Romana“.

Prota Sava Petković u Napomenama uz Akatist Svetome Savi I, arhiepiskopu srpskome piše za Nemanju: „Oženjen je bio Anom, kćerkom grčkoga cara Romana, s kojom je imao tri sina: Vukana (velikoga kneza Zete, Trebinja i Huma); Stefana (potonjega Prvovenčanoga kralja) i Rastka (Sv. Savu) i nekoliko kćeri“.
Ovaj podatak o Aninom poreklu je prihvatio i dr Justin Popović u Spomenu prepodobne ma-tere naše Anastasije srpske, majke svetoga Save, gde kaže: „Ana, kći grčkoga cara Romana IV (1168-1171) i supruga velikog srpskog župana Stefana Nemanje…“. On je ovo mišljenje po-novio i u biografiji Simeona i Save u svom dvanaestotomnom izdanju Žitija svetih. Ovaj podatak gubi važnost zbog pogrešnog datovanja vladavine cara Ro-mana IV. On nije vladao kako je napisao J. Popović već sto godina ranije, pa zato ova pretpostavka gubi verodostojnost.

Interesantna je pretpostavka do koje je došao Svetislav Mandić, poveden vešću Stefana Prvovenčanog, koji je u biografiji svoga oca Nemanje zabeležio da je car Manojlo Komnin dao Ne-manji „carski čin“, a uz to i jednu manju oblast svoga carstva, Dubočicu. S obzirom da su titule dobijali najbliži carevi srodnici (brat, sin, bratučed), ali i oni koji su to postali navodno uspostavljanjem porodičnih veza, Mandić smatra da je i Nemanjino dobijanje carskog čina i oblasti Dubočice u vezi sa nekim takvim događajem koji je u istoriji ostao nepoznat. Naime: „Car Manojlo Komnin dolazio je u Rašku u ratnim pohodima prvi put 1149, potom 1150. i 1155. godine, u vreme dok je na vlasti bio veliki župan Uroš II. Ratovanje protiv velikog župana 1150. godine bilo je odlučujuće.

Te godine je car, posle gušenja Uroševe pobune, primorao velikoga župana na poštovanje vazalskog statusa i na izvršavanje obaveza koje je taj status podrazumevao, a pre svega očuvanje mira u zemlji i davanje određenog broja vojnika u carevim pohodima. Radi buduće saradnje sa Raškom i zbog sprovođenja svojih planova, osobito u odnosu na Ugarsku, car je, u stvari, utvrdio sporazum, načinio ugovor o okončanju ratnog sukoba sa velikim županom. A kako je mir posle ratova obično praćen uzimanjem talaca od pobeđenih, ili je pak učvršćivan i osiguravan orođavanjem vladarskih porodica, ja mislim – kaže Mandić – da je sastavni i bitan deo toga ugovora, pored eventualnog uzimanja talaca, bio sporazum o ženidbi najmlađeg županovog sina sa carevom rođakom, njegovo odlikovanje ‘carskim činom’ i darivanje oblasti Dubočice. Ostali, stariji sinovi Uroša već su u to doba morali biti oženjeni, pa je najmlađem, Nemanji, dopalo da bude u središtu sporazuma između cara i velikog župana“.

Iako ovo razmišljanje deluje uverljivo, pitanje porekla majke Svetog Save ipak je i dalje otvoreno. U pravu je Ilarion Ruvarac kada kaže: „Stefan Nemanja, veliki župan i samodržavni gospodin svoj Srpskoj zemlji i Dioklitiji (Zeti) i Dalmaciji (gornjoj) i Travuniji (kraj oko Trebinja), izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri…“ Time je Ruvarac hteo da kaže da je Ana Nemanjina nepoznatog porekla.

Pošto ove hipoteze nisu istorijskim izvorima potkrepljene, to se pored pitanja porekla javljaju i druga, kao: kada se i gde rodila majka Svetog Save, kako je provela mladost, kada i kako je došlo do udaje odnosno ženidbe i kada je umrla. Potpuno se slažemo sa dr Lazom Popovićem koji o majci Svetog Save kaže: „Uopšte je vrlo interesantno pitanje majke Rastka, jer po mom mišljenju: bez dobre majke nije bilo velikog sina, pa eto o toj njegovoj dobroj majci ćuti cela istorija… Začetak je Rastkov zato nešto drugo, neobično, izuzetno, izvanredno, baš kao i onda kad je u teška vremena poslao Bog Sina Svojega Jedinorodnoga…“

Srednjovekovni biografi nisu zabeležili gde su se Ana i Nemanja prvi put sreli, kada i u kojim godinama su stupili u brak. Teodosije, govoreći o vrlinama Stefana Nemanje, kaže: „Taj spomenuti muž, blagočes-tiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen – uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“. Domentijan o ženidbi Nemanjinoj kaže: da je Nemanja došavši do mladićkog doba stupio u zakoniti brak i da mu je dat deo otačastva njegova, i to istočna strana. Od sina mu Save doznajemo da se nije dvaput ženio, već jedanput. Stefan Nemanja osim „žene svoje (Ane), Bogom danoga prvoga venca… ne bi učesnik drugoga braka“.

Ana i Nemanja rodili su tri sina: Vukana, Stefana i Rastka. Posle rođenja Stevanova nisu dugo imali dece. U Žitiju Svetoga Save monah Teodosije zapisao je ovo o njihovoj želji da dobiju još jednog sina: „Mnogo vremena prođe i ne rodi više pomenuta blagočestiva Ana. Radi toga bejahu oboje u tuzi i žalosti jer im duše mnogo željaše da dožive još jedno dete.“

„Molili su se Svemogućem, svako za se, sa suzama: Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, Ko-ji Si negda poslušao Avrama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo, usliši danas i nas, grešne sluge Svoje što Ti se mole. Daj nam, po Tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i Tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počiniti. I dajemo Ti zajedničke obete: od začeća deteta od prirodne zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se, i svako za sebe u čistoti tela sve do kraja života sačuvaćemo se.“

Prema Teodosiju, imali su i kćeri, ali koliko – to se ne zna. Podatke o ženskoj deci njihovoj sakupio je istoričar Miodrag Purković. On kaže da takozvani Novakovićev rodoslov pominje Nemanjinu kćer Vuku, a Tronoški rodoslov kći Devu, za koju se kaže da je sahranjena desno od ulaza u prvu pripratu u Studenici, levo od svoje majke… Možda je, piše Purković, Nemanja imao još jednu kćer, da ih je, dakle, bilo tri.

„Na rodoslovnom stablu Nemanjića, živopisanom oko 1330. u priprati crkve Pe-ćke patrijaršije, naslikana je pored Nemanjinog sina Vukana jedna ženska figura i obeležena je kao Efimija. To bi mogla da bude Nemanjina kći, kao što se u nauci već pomišljalo. Ako bi ovo bilo tačno, onda se ova treća Nemanjina kći nije udavala. To se vidi po tome što su na Lozama Nemanjića u Gračanici, Peći i Dečanima sli-kane samo one princeze koje se nisu udavale, koje su os-tale do kraja života Nemanjićeve… Ženska figura na Lozi Nemanjića u Peći naslikana je na desnoj ivici freske u prvom redu, na mestu gde je, u istom redu, na levoj ivici, prikazana Nemanjina žena Ana.

Primanjem uverenja da je ovo Nemanjina kći, teško možemo da objasnimo zašto ova Nemanjina kći nije naslikana na Lozi Nemanjića u Gračanici, rađenoj 1315, ni na velikoj kompoziciji rodoslovnog stabla Nemanjića, u Dečanima, slikanoj između aprila 1346. i aprila 1347. Ako bi se našle potvrde da se ova kći zamonašila, moglo bi se s više poverenja prihvatiti podatak Tronoškog rodoslova kako je jedna Nemanjina kći sahranjena uz majku u priprati crkve u Studenici. Šta je prirodnije nego da majka i kći, obe monahinje, imaju večno odmorište jedna pored druge.“

Purković upućuje i na izvore koji govore: da je „jedna, danas po imenu poznata, kći Stevana Nemanje bila udata za Manojla Komnina, brata epirskoga despota Mihaila Anđela Komnina“, i „da je jedna Nemanjina kći, čije ime isto tako ne znamo, bila udata za Tiha, s kojim je rodila docnijeg bugarskog cara Konstan-tina Tiha (1258-1277)…“. Zbog os-kudice podataka teško je dalje o njima govoriti, pogotovu što se godine njihovog rođenja i udaje ne poklapaju sa godinama rađanja dece u Nemanjinoj porodici.

Iako o Aninom školovanju nemamo podataka, izgleda da je bila za ondašnje prilike prilično obrazovana žena, što se može zaključiti na osnovu obrazovanja njenih sinova Stevana Prvovenčanog i Svetog Save, koji su prve osnove vaspitanja i obrazovanja dobili od svoje majke. Ona im je usadila i prve iskre pobožnosti i ljubav prema knjizi. Izgleda da je imala sna-žnog uticaja i na svoga muža, koji je isto tako bio veoma pobožan. Uopšte je poznato da su majke svih velikih ljudi imale veliki psihofizički, moralni i intelektualni uticaj na genij i stvarala-štvo svojih sinova, pa je to slučaj i sa majkom Svetog Save.

Imajući u vidu zauzetost Nemanjinu javnim i državnim poslovima, sigurno je da je najveću brigu o vaspitanju svoje dece vodila pobožna Ana. Zato joj se sin Stefan u životopisu svoga oca odužio lepom pohvalom. U opisu podizanja hrama Presvete Bogorodice kaže: „Ukrasiv ga svima pravima crkvenim, ustanovi u njemu sabor črnaca (tj. mo-nahinja), sa časnim bogoljubivim podruž(i)jem svojim, po imenu Anom. I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po sva-kome delu i o črncima (tj. kaluđericama) koje ustanovi u tom manastiru svetom. A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću, čuvajući hram Presvete Bogorodice, predani joj ovim njenim svetim gospodinom. Jer o ovoj reče Mudri (premudri Solomon): „Časna žena u domu muža svojega više vredi od bisera i dragoga kamenja“ (Priče Solomonove, 31, 10). Zemaljski misle o biseru i (dragom) kamenju. Trošni su kamen i biseri; a prorok misli na onoga koji je pun dobrih dela kao bisera i dragog kamenja. Na to se ona ugleda, tvoreći ugodna dela pred Gospodom u domu muža svojega…“

Bez obzira na veliku Nemanjinu zauzetost, ne može se isključiti i njegova velika uloga u vaspitanju svoje dece. O tome nam svedoči Teodosije: „Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše Božanstvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.“

Ana je bila veoma nežna prema deci. Kada se Rastko spremao da ode u Svetu Goru, da se roditelji ne bi tome dosetili zatražio je dozvolu od njih da ide u planinu u lov. Pošto je od oca dobio blagoslov, odlazi kod matere: „I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu za-povediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, no izvor života, Hrista, da NJi-me napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjen od čežnje ljubavi NJegove“. Kada su se iz lova vratili pratioci Rastkovi i saopštili roditeljima o nestanku sina, „od žalosti umalo ne svisnuše“. Ovo mesto ukazuje na snažnu ljubav roditelja prema deci, a posebno pobožne Ane. Da bi je utešio, Nemanja je materi i prisutnima rekao: „Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj. Bog, Koji mi ga je mirne nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.“

I dano joj bi ime Anastasija

Od ovoga događaja naši izvori više ne pominju majku Svetog Save do njenog monašenja. Doduše, Teodosije pominje jedno duže pismo monaha Save u kome poziva oca u manastir, a kraj pi-sma posvećen je majci Ani: „A dobra gospođa i mati moja na isti način, radi Boga, kod kuće od svega da se oslobodi!“, savetujući i nju da ide u manastir, što je i učinila.

Kada je početkom 1195. godine na vizantijski carski presto došao car Aleksije III, tast Stevana Prvovenčanog, carigradski dvor je želeo da mesto Nemanje na srpski presto dođe Nemanjin sin Stevan. Želju carigradskog dvora Nemanja je lako prihvatio, jer je i sam želeo da poslednje dane svoga života provede kao monah u molitvi i postu, da bi pošao poput svoga sina – Save. Sava ga je inače stalno iz Svete Gore pozivao da mu dođe, pa da u postu i molitvi u živopisnoj Svetoj Gori provedu zajedničke dane.

Na Blagovesti 1196. godine odrkeli su se svetovnoga života Nemanja i Ana i iz ruku episkopa Kalinika primili monaški postrig. Nemanja je dobio ime Simeon, a njegova žena Ana ime Anastasija. Anastasija je otišla u manastir Sv. Bogorodice u Toplici, a Simeon u svoju zadužbinu Studenicu. Sveti Sava o ponašanju svojih roditelja kaže: „Razdav sve imanje svoje ubogima i rastade se od države svoje i dece svoje i žene svoje, Bogom danoga prvoga venca – jer on ne bi učastnik drugoga braka – i učini sebe udeoničarem neiskazanoga i časnog i svetoanđelskog i apostolskog lika, malog i velikog. I dano mu bi ime gospodin Simeon, meseca marta 25, na sveto Blagoveštenje, godine 6703. (1195).

U isti dan i bogomdana mu supruga, pređe gospođa sve Srpske zemlje, Ana – i ona primi ovaj sveti lik. I dano joj bi ime: gospođa Anastasija“. Jasno se vidi da su se Nemanja i Ana zamonašili istoga dana od episkopa Kalinika. Nemanja je primio malu, a potom i veliku shimu. Zbog nedostatka podataka, nije jasno gde i kada je pri-mio veliku shimu. Za Anu se kaže da je primila „sveti lik“, nema pomena o velikoj shimi.

Grob u priprati Bogorodične crkve

O monaškom životu monahinje Anastasije nemamo nikakvih podataka, pa zato mnogi istoričari veruju da je umrla ubrzo pošto se zamonašila. Umrla je u manastiru Sv. Bogorodice, mada R. Grujić smatra da je docnije i u Rasu osnovan ženski manastir, gde je monahinja Anastasija provela poslednje godine života. Kao dan smrti se navodi 21. jun, a ponegde 21. jul; verovatno se radi o grešci prepisivača. Pošto je godina njene smrti nepoznata, to su neki istoričari pokušavali da je iz jedne beleške arhimandrita Save približno odrede. Naime, kad je arhimandrit Sava sastavljao pravila o životu monaha u manastiru Studenici, zapisao je: „vječnaja pamjat“ mona-hinji Anastasiji. Kako je Sava sastavljao ta pravila između 1209. i 1216. godine, to nas ova beleška upućuje na to da je u vreme pisanja tipika monahinja Anastasija bila umrla.

Na osnovu dosadašnjih saznanja, većina istoričara uzima za godinu njene smrti 1200. ili 1199. godinu.
Do skora se nije verovalo da je dovoljno pouzdan podatak da je Anastasija sahranjena u Studenici. Najnovijim istraživanjima utvrđeno je da je sahranjena u priprati Bogorodične crkve manastira Studenice. Ostaje i dalje nepoznato kada je iz manastira Sv. Bogorodice preneta u Studenicu. Iznad groba očuvana je freska monahinje Anastasije kako kleči pred likom Sv. Bogorodice, kao i natpis: „Presvjataja Djevo i Boga našego mati, primi moljenija rabje svojej monahinji Anastasiji.“

Zbog svoga života i rada, Nemanjina žena Ana, majka prvoga kralja Stefana Prvovenčanog i prvog narodnog prosvetitelja i arhiepiskopa Sv. Save, zaslužila je da se o njoj više govori. Na žalost, izvori o njoj su veoma šturi, tako da su mnogi događaji iz njenog života ostali za nas tajna.
Autor: dr Predrag Puzović
Izvor:www.srbijuvolimo.rs

---

 

PRVI SRPSKI BUKVAR STAR 417 GODINA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

ZA NJEGA NIJE ZNAO NI VUK KARADŽIĆ

Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu – prvi srpski bukvar Inoka Save – po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje. Za njega čak nije znao ni Vuk Stefanović Karadžić

Foto: Arhivska fotografija

Neprocenjivi dokument i ključno delo koje označava početke pismenosti u Srbiji – prvi srpski bukvar ne samo da nije nastao u vreme jezičke reforme pisma i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića (kako većina građana po automatizmu misli), već za njega Vuk nije ni znao!

Ma koliko poražavajuće zvučala ta činjenica prvi srpski bukvar čiji je autor bio Inok Sava iz manastira Dečani, iako štampan kod mletačkog štampara Đ. A. Rampacetija u Veneciji 1597, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893!

Što zapravo znači da dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje.

Baš toliko, ovo delo pratila je huda sudbina zaborava i nemara. Čak se ni o Savi Inoku nije znalo ništa više do da je bio rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani.

Da priča bude još tužnija ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima, a posebnost svakako predstavlja i metodika ovog pisanija, pre svega zato što je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja.

Ovaj bukvar je bio osmišljen tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.

Foto: Arhivska fotografija

A za bukvar se sasvim slučajno saznalo. Najpre je 1597. godine ruski konzul u Skadru Krilov poklonio prvo izdanje novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću.
Potom je drugo izdanje (štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku) 1921, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda, da bi naposletku oba izdanja bila poklonjena Narodnoj biblioteci Srbije.

Foto: Milena Đorđević, Foter/Flickr/Moyan_Brenn

Kako to na ovim nesrećnim prostorima biva, prvo izdanje na samo dva lista od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista pukom srećom je sačuvano.

Tokom 1903, Ljuba Stojadinović je priređujući “Katalog Narodne biblioteke Srbije” uneo bukvar Inoka Save među dela srpske pismenosti.
Pre dvadesetak godina, Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili sureprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja, koje je sačuvano.

Reprint je 1991. objavila “Politika”, a na osnovu tog izdanja pomenuti autori priredili su i novu knjigu prvog srpskog bukvara Inoka Save u kojoj je umesto staroslovenskih pismena korišćen računarski set tipografskih karaktera “inok sava”, koji je kreirao i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.
(Katarina Vuković)
Izvor:telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

 

TURISTIČKE ATRAKCIJE GRČKE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Preko 200 naseljenih ostrva, istorijske lokacije koje obuhvataju četiri milenijuma, veličanstvene plaže, planinski vrhovi privlačni za istraživanje, obiluju turističkim atrakcijama koje bi trebalo obići. Predstavljamo vam najpopularnije turističke atrakcije Grčke, koje je izdvojio sajt touropia.com.

Sveta gora je centar pravoslavnog sveta foto: cod_gabriel/flickr.com

Sveta gora (Atos)
Na poluostrvu Halkidiki nalazi se centar pravoslavnog sveta – Sveta gora. Na ovoj planini nalazi se 20 pravoslavnih manastira, u kojima živi oko 2000 monaha. Kao manastirska zajednica, Sveta gora osnovana je 963. godine. Na Svetoj gori pristup je dozvoljen samo muškarcima.

Mistra je jedna od najočuvanijih trvrđava u Grčkoj foto: travelinknu/flickr.com

Mistra

Mistra je 1989. godine uvrštena u svetsku kulturnu baštinu. Ovo je jedna od najočuvanijih tvrđava u Grčkoj, a nalazi se u istoimenom selu u srcu Peloponeza. Tvrđavu je podigao franački velmoža Vilijam II de Vilerden, 1249. godine. Najznačajniji spomenici u Mistri su: tvrđava, veliki kompleks zgrada i verske građevine.

Lindos i Akropolj foto: Dave Snowden/flickr.com

Lindos

Ovo srednjovekovno selo nalazi se na ostrvu Rodos, a sastoji se od mreže kaldrmisanih ulica i kuća okrečenih u belo. Iznad grada uzdiže se Akropolj u Lindosu, sa kojeg se pruža spektakularni pogled na obalu i okolne luke. Na Akropolju u Lindosu mogu se videti: dorski hram, propileji od svetilišta, ostaci rimskog hrama, dvorac vitezova svetog Jovana…

Klisura Samarija je glavna turistička atrakcija Krita foto: ctsnow/flickr.com

Klisura Samarija

Samarija se nalazi na Kritu i njegova je glavna turistička atrakcija. Klisura je duga 16 km, šetnja kroz šume borova i čempresa, između litica planine traje od 4 do 7 sati. Više od 4 miliona turista poseti ovu klisuru svake godine.

Mirtos plaža je nekoliko puta proglašavana za najbolju plažu Grčke foto: Antti Simonen/flickr.com

Mirtos plaža

Na severozapadu Kefalonije, nalazi se svetski poznata Mirtos plaža. Ono što je izdvaja od ostalih plaža širom Grčke jeste magična boja vode, koja se kreće od svetlo plave do tirkizne, koja je u oštrom kontrastu sa belim peskom. U večernjim satima, kada sunce polako nestaje iza horizonta, boja vode varira od crvene, žute, ljubičaste i narandžaste. Zbog toga je Mirtos 12 puta proglašavana za najbolju plažu Grčke.

Antički teatar u Delfima je jedna od najvećih turističkih atrakcija Grčke foto: Catchpenny/flickr.com

Delfi

Delfi su širom grčkog sveta bili poštovani kao centar sveta; u antička vremena ovo je bilo prebivalište delfske Sibile; a sada su Delfi arheološko nalazište i savremeni grad u Grčkoj. Antički teatar u Delfima jedna je od najvećih turističkih atrakcija Grčke. Provitno je izgrađen u 4. veku i imao je 5.000 sedišta. Podignut je na brdu, jer se odatle pruža predivan pogled na celo svetilište.

Meteori su skupina pravoslavnih manastira foto: alaskapine/flickr.com

Meteori

Meteori su skupina pravoslavnih manastira (5 muških, 1 ženski), koji se nalaze u blizini Kalambake. Poznati su širom sveta zbog svog nesvakidašnjeg položaja: nalaze se na stenama-stubovima, za koje naučnici veruju da su stari oko 60 miliona godina, a oblik stena kakav danas vidimo, oblikovali su vreme i zemljotresi. Prvi manastir osnovan je u 14. veku. Meteori se nalaze na spisku kulturne baštine UNESCO-a.

Mikonos je poznat kao kosmopolitska destinacija foto: L. Richard Martin, Jr./flickr.com

Mikonos

Mikonos je, među grčkim ostrvima, poznat kao kosmopolitska destinacija, ali i kao jedna od najboljih turističkih atrakcija Grčke. Grad karakterišu kaldrmisane ulice, kuće sa ravnim krovovima, plava vrata i prozori, cvetni balkoni. Takođe, Mikonos je poznat po peščanim plažama i raznovrsnom noćnom životu.

Partenon je najoriginalnija tvorevina atinske demokratije foto: K_Dafalias/flickr.com

Partenon, Akropolj

Na vrhu stenovitog brda Akropolja nalazi se Partenon, najlepša građevina i najoriginalnija tvorevina atinske demokratije. Partenon je sagrađen između 447. i 438. godine pre nove ere, a zamenio je stari hram koji su uništili Persijanci. Tokom vekova, Partenon je oštećivan, ali je njegova struktura ostala netaknuta. Partenon je hram posvećen grčkoj boginji Atini; spada u najveće svetske kulturne spomenike.

Santorini je poznato po predivnom zalasku sunca foto: Donna & Andrew/flickr.com

Santorini

Santorini je vulkansko ostrvo, koje pripada grupaciji Kiklada. Poznato je po neverovatnom zalasku sunca, kućama okrečenim u belo, plažama sa crnim, belim i crvenim peskom. Plaže Santorinija spadaju u najlepše na Mediteranu.

I. Zdravković – Foto: flickr.com/Izvor: superodmor.rs

Pogledajte kako izgleda skupina pravoslavnih manastira Meteori:

______________________________________________________________________________________________________

ISCELITELJI I ISCELJENI…

Na današnji dan 1757. godine Jovan Apostolović je postao prvi Srbin doktor medicine, odbranivši na univerzitetu u Haleu, na kojem je i studirao, disertaciju na latinskom jeziku – „O načinu kako duševni efekti utiču na čovečje telo„.

Bio je lekar u Novom Sadu od 1759. i 1762. znatno je doprineo suzbijanju kuge koja je zahvatila Srem, Beograd, Bačku i Banat.

(rtv.rs) 

---

ISCELITELJI I ISCELJENI

Naše srednjovekovno lekarstvo

Od Starih Slovena nasleđeno je dobro poznavanje anatomije a pouzdano se zna da je srpska medicina pre mnogih naroda srednjovekovne Evrope koristila i naučnu terminologiju.

  Postojanje mnogobrojnih starih naziva za pojedine delove tela i važnije organe nedvosmisleno kazuje o prilično dobrom poznavanju anatomije među Starim Slovenima. Činjenica je, s druge strane, da je srpska medicina naučnu medicinsku terminologiju imala već pri kraju srednjeg veka, pre mnogih evropskih naroda koji su se koristili latinskim kao jezikom nauke, jezikom na kome se ne samo pisalo već i predavalo na medicinskim školama Evrope.

Što se tiče fiziologije kod Starih Slovena, koju su kao deo slovenskog porekla imali i Srbi, bilo im je blisko shvatanje prema kome je osnov životnih pojava duša, odnosno dah, a nosioci životne snage su sokovi, posebno krv.

  Istovremeno, nisu im ostali nepoznati ni pojedini racionalni uzročnici bolesti, kao što su, na primer, trovanje, povrede, nepravilna ishrana, meteorološki uzroci. Ipak, Stari Sloveni bili su skloni da veruju kako su najčešći uzročnici bolesti zapravo magične prirode.

U srednjovekovnoj Srbiji poznavanje medicine razvijalo se i pod veoma snažnim uticajima koji su dolazili iz Vizantije.
I, naposletku, treći beočug u stvaranju onog što možemo da označimo kao srpska srednjovekovna medicina čine uticaji koji su preko primorskih gradova na istočnoj obali Jadranskog mora, Kotora i Dubrovnika pre svega, dolazili iz Italije i drugih zapadnih zemalja.

Greh i iskušenje

Hipokrat

Izdanje Hipokratovih spisa iz 1538.godine

   Istoričari srpskog lekarstva smatraju da su, kao i kod većine srednjovekovnih naroda, kod Srba uporedo postojale verska i svetovna medicina i da su se u Srbiji i u jednoj i u drugoj medicini uglavnom ogledali crkveni ljudi. Kad je reč o takozvanom verskom lekarstvu, u njemu se mešaju dva sasvim suprotna pojma. Jedan je „kanonska verska medicina” u koju se ubrajaju svete tajne i molitve za ozdravljenje.

  Drugi pojam, „apokrifna verska medicina”, sadrži nadrilekarstvo i magiju, koje hrišćanska crkva kategorički osuđuje.

   U svakom slučaju, apokrifna verska medicina bila je veoma raširena i u srpskim zemljama se zadržala sve do našeg vremena. Prema njenim shvatanjima, izazivači oboljenja kod ljudi i životinja su zli duhovi koji mogu da se otklone posredstvom dobrih duhova naklonjenih čoveku. Rečju, bilo je potrebno da ova sredstva udalje zle duhove od čoveka jer je od njihovog odstranjivanja zavisilo bolesnikovo ozdravljenje.

Otuda su magijski obredi, sastavljeni iz mističnih radnji i praćeni izgovaranjem tajanstvenih reči, bili sastavni deo lečenja u apokrifnoj verskoj medicini.

Tako, na primer, kod lečenja od ujeda zmije najpre je ulivana voda u novi lonac i nad njim je čitana molitva, pa su zatim vršeni pokreti nožem uz petostruko izgovaranje sledećih razumljivih i nerazumljivih reči: „evrisen, evrisen, potiano, ketisera, poroproketi, porometato, savaot, da vskrsnet bog i razidut se vrazi jego i da bežat ot lica jego nenavideštije jego”.

Bolesnik od lepre iz manastira Lesnovo, sredinom 14. veka

Osim reči slovenskog porekla, naše magijske formule sadržavale su, pored razumljivih, i nerazumljive reči istočnog porekla – grčke, persijske i jevrejske – dok je njihova sadržina u većini slučajeva bila nelogična.

Za razliku od apokrifne, kanonska medicina bila je protiv magija i magijskih formula antičkog porekla, pa se zato svodila samo na čitanje molitava priznatih u crkvi. Hrišćanstvo je takođe smatralo da bolesti mogu da budu i božija kazna za učinjene grehe ili, pak, kušanje vere u Boga koji čoveku šalje razne tegobe i bolesti kako bi ispitao čvrstinu njegovog verovanja. Prema kanonskoj medicini, lečenje se sastojalo iz molitava koje je priznavala crkva.

U te svrhe najčešće su se koristile dve molitve, velika i mala molitva Vasilija Velikog. Kao podesan primer molitve u kanonskoj medicini daćemo tekst Molitve kada su oči metiljave i bole:
„Gospode, pomiluj, Bože, amin. Pođoše sedam sestara na putu i putištu, i sretavši ih Isus reče im: Kuda idete, sedam sestara? One mu rekoše: Gospode, idemo k onom slugi božijem (ime) da mu očistimo oči od suza i nameta, bolesti, ’vihra’, vetra, smetišta, i praha. Neka su čiste oči kao biser na zlatnoj čaši, čiste kao sunčeva zora u celom svetu. Neka se raziđu bolesti iz očiju mojih kao vihor na zemlji, kao oblak na nebu, u ime Oca i Sina i Svetoga duha, sada i uvek.”

Od kuge do sunčanice

Galen i izdanje njegovih spisa iz 1547. godine

  U srpskim zemljama negovana je i naučna medicina koja je u svakom pogledu bila deo evropske medicine. Srpsko lekarstvo nije se mnogo razlikovalo od italijanskog i francuskog koja su negovale znamenite medicinske škole u Salernu i Monpeljeu. I za srpsku medicinu može da se kaže da je to u suštini bila medicina Hipokrata, Galena, Aristida i drugih antičkih lekara, a vremenom je sve više dobijala na zamahu.
Naša medicina 14. i 15. veka nije bila ograničena isključivo na praktičnu stranu. Naprotiv, pokazivala je interes za sve medicinske discipline, pa i za spise iz preventivne medicine, i to u prvom redu za one koji se tiču higijene ishrane.

  O visokim dometima srpske srednjovekovne medicine na najbolji način svedoče sačuvani medicinski spisi kao što su, pre svega, Hilandarski medicinski kodeks br. 517, zbornik koji sadrži spise evropske naučne medicine od 13. do kraja 15. stoleća, zatim Jatrosofija o vsakoj vešti iz 15. veka, kao i Hodoški zbornik, s kraja 14. ili početka 15. veka, u kome se nalazi mešovita medicinska građa. O ovome je nedavno bilo reči na stranicama „Zabavnika”.

Od kojih bolesti su bolovali Srbi u srednjem veku?  Zanimljivo je napomenuti da ima daleko veći broj i više vrsta oboljenja koja se pominju u svetovnoj medicini nego i takozvanoj verskoj medicini.  Tako, dok se u najopširnijem kodeksu naše verske medicine pominje samo dvadeset devet oboljenja, dotle broj različitih bolesti u najstarijem kodeksu svetovne medicine iznosi osamdeset šest. Među bolestima koje se najčešće pominju su kako one najstrašnije kao što su kuga, lepra, besnilo ili velike boginje, tako i one manje opasne kao što su srdobolja, šuga, malarija ili kostobolja. Uz to, navodi se i čitav niz ostalih bolesti kao što su groznica, zubobolja, krvoliptanje iz nosa, nesanica, kašalj, vratobolja, slabost srca, osipanje kože, sunčanica, zujanje u ušima i gluvoća, žutica.

Najveći broj lekova spravljan je od prirodnih sastojaka biljnog (smokve, urme, biber, badem, različito korenje, smola, tikve, ulje, mahovina, semenje) ili životinjskog porekla (jaja, ovčije i magareće mleko, koziji loj, puževi, jelenji rog, rakovi). Znatno ređe su se upotrebljavali minerali, sumpor i so.
U prostorima gde se srednjovekovna medicina pokazivala kao nemoćna razmahivali su se nadrilekarstvo ili, pak, rašireno verovanje u čudotvornu moć hrišćanskih svetitelja i njihovih moštiju. Tada bi bolesni i njihova brižna okolina, poneseni ne samo verskom zaslepljenošću nego i očajanjem, hrlili prema mestima koja su nudila mogućnost isceljenja. Uopšte, teologija i medicina u srednjovekovnom svetu neretko su se ne samo dodirivale nego i na osoben način umnogome preklapale.

Ovako je izgledalo lečenje kod Nikole iz Salerna, jednog od najpoznatijih lekara iz 17. veka

  Vera u čudotvornu moć relikvija u lečenju svakojakih tegoba i bolesti podsticala je pobožne na razne ustupke. Strah pred boljkom koja se činila neizlečivom preseljavao je misli i usredsređenost obolelih i njihove okoline iz racionalnog u predele mističnog u kojima je čudotvornost moštiju nadmašivala snagu lekova.

Lekari iz Dubrovnika

  Ko su bili lekari u srpskoj srednjovekovnoj državi?

 Pored onih koji su završili medicinske škole i bili lekari od zanata, bilo je i polukvalifikovanih, koji su posle položenog ispita pred sanitetskim vlastima sticali sva zakonska prava da mogu da se bave lečenjem, kao i nekvalifikovanih, koji su se, pored berberskog zanata, bavili lekarskim zahvatima. O lekarima inače nema mnogo pomena u sačuvanim izvornim svedočanstvima.

U dubrovačkim zvaničnim knjigama pominju se po imenu Srbi lekari: Prvoslav (1298), Menče iz Bara (1330), Milčin iz Prizrena, koji se u novembru 1349. godine u Dubrovniku obavezao da će za nagradu od dvadeset perpera izlečiti sina cipelara Medoja koji je bolovao od kamena, neki Oberko, inače stručnjak za kile, koji je u dubrovačkoj kancelariji 1382. godine sklopio ugovor s Vlahom Stojislavom Popovićem za honorar od šezdeset perpera.

Srpski vladari i najistaknutiji velikaši pozivali su lekare iz Dubrovnika, strance koji su uglavnom poticali s Apeninskog poluostrva. Magister Egidijus dolazio je kralju Stefanu Dečanskom u dva maha, najpre na dva meseca 1326, a zatim isto tako i 1327. godine. Kod Stefana Dušana bio je u službi magister Antonije iz Monteflorea, kod Ankone, koji ga je pratio i bio prisutan na čuvenom sastanku srpskog kralja i vizantijskog cara Andronika III Paleologa u Radovištu 1336. godine. Despotu Stefanu Lazareviću dolazio je dubrovački lekar Danijele de Pasinis iz Verone. Lični lekar despota Đurđa Brankovića bio je takođe Italijan Anđelo Muado. U taj mah bio je u Srbiji i Firentinac Jeronim de Sante Minijato. Dubrovčani su slali opštinske lekare i velikašima Sandalju Hraniću, Balšićima, Stefanu Vukčiću Kosači i drugima.

Na osnovu raspoloživih izvora može da se izračuna da je počev od 14. veka u Srbiji živelo i radilo četrdeset devet lekara italijanskog porekla uz dvadeset devet apotekara. Od toga je u 14. veku delovalo petnaest lekara, u 15. trideset, a u 16. četrnaest lekara. Većina njih bila je rodom iz Italije (Rim, Padova, Bolonja, Venecija, Ferma). Prvi Srbin doktor medicine bio je Jovan Apostolović (1730–1770) koji je 1757. godine diplomirao na znamenitom univerzitetu u Haleu.

Postelje u ćeliji

U srednjovekovnoj Srbiji bilo je i bolnica. Njih su podizali vladari iz dinastije Nemanjića uz svoje manastire, za potrebe samih manastira, ili kao sklonište za obolele od neizlečivih bolesti. Prve srpske bolnice u manastirima Hilandaru i Studenici nastale su po ugledu na vizantijske. Hilandarska je imala i sklonište za bolesnike od hroničnih neizlečivih oboljenja kao što su lepra, paraliza, epilepsija. O hilandarskoj bolnici starali su se i potonji srpski vladari. U Hilandarskom tipiku, svojevrsnom manastirskom ustavu, u članu 40, nalaze se i propisi o bolnici. Tamo piše:
„Rekoh napred nešto malo o bolesnoj braći našoj. Sve je ostavljeno igumanovoj volji što se tiče brige o njima. Jer treba i o njima više kazati. Zapovedamo da se za bolne izabere ćelija koja ima oblik bolnice, i da se postave postelje bolnima za ležanje i odmor, i da im se daje bolničar da ih dvori u svemu. Ako li mojim gresima mnogi padnu u bolest, neka im se dadu i dva bolničara, velika arula, to jest ognjište od medi skovano i prenosivo, na kome će se topiti ukrop za bolne i drugo što im je na utehu, po mogućstvu, za jelo i piće i druge potrebe. A iguman svagda, ne retko, neka dolazi u bolnicu i neka od sveg srca posećuje bratiju i neka donosi svakome potrebno…”

Manastir Studenica, gde je bila naša prva bolnica

  U početku je bolnica bila smeštena u ćeliji s osam postelja za članove monaškog bratstva. U doba kralja Milutina (1282–1321) ova bolnica je proširena, da bi za vreme cara Stefana Dušana imala čak šest velikih bolničkih soba. O hilandarskoj bolnici starali su se i potonji vladari sve do propasti srpske srednjovekovne države u 15. stoleću. Kako misle pojedini istraživači, zbog toga što je u ovoj bolnici negovana i medicinska književnost i što su se za lečenje upotrebljavali spisi antičke medicine, ona bi mogla da se smatra i najstarijom srpskom medicinskom školom.
Bolnica koju je u manastiru Studenici utemeljio Sava Nemanjić bila je prva bolnica osnovana na tlu srpske srednjovekovne države. U Studeničkom tipiku nalazi se i poglavlje o bolnici i bolničarima preuzeto iz Hilandarskog tipika, a ovaj tipik je u stvari unekoliko prerađeni tipik znamenitog manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu.

Postojala je i bolnica u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena koja je imala dvadeset postelja. U nju su dolazili oni koji su se razboleli, ali bolesnicima se nisu smatrali hromi i slepi. U manastirskoj bolnici Svete Bogorodice Ratačke lečeni su bolesnici s trajnim telesnim manama i hroničnim oboljenjima. Despot Stefan Lazarević je u Beogradu podigao bolnicu koja je imala i svoju crkvu.   Bolnica je bilo i u primorskim gradovima kao što su Kotor i Dubrovnik.

 

Vađenje zuba

Pre nekoliko godina, prilikom arheoloških iskopavanja na lokalitetu manastira Svetog Georgija u Dabru, kasnije poznatog kao manastir Orahovica u Mažićima, smeštenog na levoj obali Lima, otkrivena je manastirska bolnica. Reč je o manastiru koji je već početkom 13. veka bio ugledno i važno monaško središte srpske države, a kasnije je imao burnu istoriju, pa je 1732. godine bio sasvim porušen i potom sve do 1998. godine zarastao u šiblje i gotovo zaboravljen.   Posebno valja naglasiti činjenicu da su prilikom arheoloških iskopavanja na ovom lokalitetu nađeni i medicinski instrumenti – cirkle, makaze, optička pomagala, instrumenti za vađenje projektila, skalpeli – koji uglavnom potiču iz 16. i 17. stoleća.
Jedna od najčuvenijih bolnica bila je ona koju je u Carigradu podigao kralj Milutin.

U grčkim izvorima ona se redovno naziva ksenon, odnosno Kraljev ksenon. Prvobitno značenje te reči je svratište, dom za prijem stranaca, ali već u srednjem veku dobija i značenje bolnica. Milutinova bolnica bila je podignuta pri manastiru Jovana Prodroma, koji je u carigradskoj četvrti Petri, nedaleko od Vlahernske palate, podigao car Jovan II Komnin (1118–1143) u prvoj polovini 12. veka. U Žitiju kralja Milutina iz pera arhiepiskopa Danila II stoji zapisano:
„I tu načini mnoštvo odara radi počivanja bolnima, meke postelje postavivši povrh njih. I tu, ako kakav bolesnik nema nikakve nade, zapovedi da svaki takav ide ka tako spremljenom odru.” I nešto dalje:      „Ako je ko od takovih bolesnika isceljen odlazio na svoj put radujući se, opet je drugi bolesnik dolazio na njegovo mesto, takođe primajući milostivo posećenje, kao što je i do današnjeg dana neizmenjeno.”
Kako Danilo II beleži, Milutin se pobrinuo i za bolničko osoblje.

Obnova narodne medicine

Uporedo s bolnicama postojale su i apoteke, uglavnom u primorskim gradovima. Tako se zna da su službu apotekara u Dubrovniku i Kotoru mahom obavljali stranci, najčešće došljaci s Apeninskog poluostrva.
Padom srpskih srednjovekovnih zemalja pod vlast Osmanlija sredinom 15. veka došlo je do oživljavanja plemenske i patrijarhalne kulture.
U vezi s tim, među Srbima koji su postali podanici prostranog Osmanskog carstva u upotrebi su ostale samo narodna svetovna i verska medicina. Obnova narodne medicine, uz upadljivu oseku naučnog lekarstva, ispoljila se u pojavi niza takozvanih lekaruša, svojevrsnih zbornika u kojima je sakupljano narodno medicinsko iskustvo. Najčešće je reč o rukopisnim knjigama u kojima su popisivane lekarije, kao i uputstva za njihovu upotrebu, ali u kojima je naučni pristup medicini lagano gubio bitku s navalom magije, nadrilekarstva i praznoverica.

Autor: Radivoj Radić /politikin-zabavnik.rs/broj: 3085

---

---

Priredio: Bora*S

---

PRINCEZIN „PUT RUŽAMA POSUT“…

---

TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

 Kako je princeza Olivera završila u Bajazitovom haremu

 Snimanje prvog dokumentarnog filma, sa igranim delovima, o srpskoj princezi Oliveri Lazarević počelo je  na lokalitetima na Smederevskoj tvrđavi, saopštio je fond „Princeza Olivera“.

Foto:vesna.atlantidaforum.com

Film pod nazivom „Put ružama posut“ prati sudbinu kćerke kneza Lazara i kneginje Milice koja je nakon Kosovske bitke predata Turcima kao zalog za mir i poslata u harem sultana Bajazita.

Autorski tim za ovaj srednjemetražni film okupio je fond „Princeza Olivera“. Reditelj je Marko Novaković. Scenario je, prema monografiji „Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja“, napisala Olivera Šaranović, a dramaturški ga je uobličila Nataša Drakulić.

Narator je Milan Caci Mihailović. U igranim rekonstrukcijama pojavljuju se u ulozi princeze Olivere – Vesna Stanojević i Aleksandra Manasijević, kao i Tanja Bošković (kneginja Milica), Dragan Mićanović i Ljubomir Bulajić (Despot Stefan), Ivan Jevtović (Bajazit Prvi), Aleksandra Nikolić (Jela Balšić).

U filmu će biti korišćena bogata arhivska građa, umetnički predmeti, inserti iz dokumentarnih i igranih filmova, mape.
Snimaće se na autentičnim lokacijama širom Srbije (Beogradska tvrđava, crkva Ružica, Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva, crkva Lazarica, ostaci Lazarevog grada u Kruševcu, tvrđava u Baču, manastiri Manasija, Studenica, Ravanica.)

Film govori o životnom putu princeze Olivere koju su iz rodnog Kruševca u harem Bajazita Prvog, koji je pogubio njenog oca, Srbi ispratili bacajući pred nju pupoljke ruža.

Priča o sudbini princeze Olivere neodvojiva je od priče o njenim roditeljima, bratu despotu Stefanu, sestri Jeli Balšić, sestriću Đurađu Brankoviću, pa će film biti prilika da se oživi ovaj nedovoljno istražen deo srednjovekovne srpske istorije, ističu producenti.

Princeza Olivera je uspela da se dostojanstveno izbori sa nedaćama koje joj je život na turskom dvoru doneo, da uz to pomogne Srbiji, da se u nju vrati i nastavi da pomaže vladavinu svog brata Despota Stefana. Autorski tim filma i fond „Princeza Olivera“ dobili su blagoslov patrijarha srpskog Irineja za snimanje ovog filma. Premijera se očekuje na leto.      

(tanjug.rs /08.04.2013)

---

POD SEDAM VELOVA

 Životna priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Pomagala Srbe utičući na sultana

Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.

    ŽIVOTNA priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević.

Žrtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njena najveća istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića.

Kneginja Milica je čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića, najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje i starijeg brata kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovića iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on bio u službi cara Stefana Dušana i imao titule peharnika, logoteta i velikog sluge. Pripadao je nižoj vlasteli.

Po nekim naznakama, Lazar je navodno bio samo posvojče Pribčevo, a zapravo vanbračni sin Dušanove polusestre Teodore ili možda samog cara Dušana, pa time i sam Nemanjić. Na to ukazuju, mada ne precizno, “Pećki rodoslov” ili Dukina “Tursko-Vizantijska istorija 1341-1462. godine”. Čak i da su ovi podaci istiniti, Lazar i Milica su bili više nego dovoljno srodnički udaljeni, tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem.

Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila i najmlađe dete kneževskog para.

O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godina njenog rođenja nigde u izvorima nije precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevića smatraju da je rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenih genealogija, rukovodeći se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvući zaključak da se u tom slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između 1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina kada je otišla u harem.

U razdoblju pre Kosovske bitke, život kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke i kulturne renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela.
Svet zabave bio je takođe lako dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici da posmatraju i mnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na Zapadu.

Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku etikeciju, čitanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavali su i hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije.

Lazareve i Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić, čija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.(Nastaviće se)

---

ZA SPAS NARODA

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, bili su politički. Milica dala Bajazitu najmlađu kćer

Srpske zemlje krajem 14. veka

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili su politički. Kralj Milutin je sklopio čak pet takvih brakova.

I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje – Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara je udata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena za gospodara Zete – Đurađa Balšića.

Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkim sredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347). Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju bio krunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kažu da je sam Murat kao zalog tražio Jovanovu sestru Tamaru.

Dvadesetak godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević. Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije rešenje za opstanak srpskog naroda i srpske države.

Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi među Srbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković, koji je odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu.

Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik. Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz saglasnost vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve.

Mir je pre svega podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita, čoveka koji joj je pogubio oca.

Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao se 28. juna 1391. godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem smešta u proleće te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne može se pouzdano reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza Lazara mogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne godine.(Nastaviće se)

---

SULTAN SE PROPIO

 Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Bila je dovoljno mudra da zna granicu

Biblijska Jestira (Tatjana Kilibarda)

 DATA je Bajazitu! Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom događaju daje epsku crtu. Zapaža da je Olivera data Bajazitu “da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”.

Vekovima kasnije, Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica “morala pristati na to”.

Olivera je otišla onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već nije mogla podeliti teret majčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teške odluke.
Bajazitu su Oliveru odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.

Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila “dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije”. Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu “umela je da izbori šta se moglo”.

Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita. O tome svedoči Konstantin Filozof u “Žitiju Despota Stefana”.

Drugi izvor, turska “Hronika” Ašik-paše Zade puna je velikih grešaka u godinama i imenima, a provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o miru sklopljenom između Srba i Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na poklonjenje Bajazitu nije došao sam Stefan, već njegov izaslanik sa “sestrom njegova oca”, što je mogla biti samo Dragana, žena čelnika Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, došao Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, već isključivo kao “Srpkinja devojka” i “Kaurka devojka”.

Iz rečenice: “Kada se devojka sastade sa Hanom, ostvari se što se želelo”, ne može se zaključiti da li hroničar govori o miru između Srba i Turaka ili sklapanju braka između Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je Ašik-paša mislio na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje bračnih dužnosti, kada je zapisao: “Kada je devojka poodrasla, poslužila je za ono što joj je dužnost bila.”

Što se tiče Oliverinog uticaja na Bajazita, tu se Ašik-paša, kao pravoverni musliman, usredsredio isključivo na činjenicu da se turski sultan propio zbog njenog negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, tobože, uz odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-paše, po nekim izvorima Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i u stihu, sa očekivanim zaključkom o štetnosti brakova osmanskih vladara sa hrišćankama.
I iz ovih zapisa zaključuje se da je Olivera bila uticajna, u većoj meri nego što je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od njegove četiri šerijatske supruge-kadune. (Nastaviće se)

---

MILJENICA SULTANA

 PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana. Zadobila i održala ljubav besnog Bajazita

Harem prema starim gravirama

  PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najveći greh joj je, ipak, po njihovom mišljenju, to što je neprestano šaputala sultanu u korist svog brata despota Stefana Lazarevića.

Nije bilo lako, u velikom haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba među ženama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti i spoljašnjeg sveta. Većinom su ga činile robinje, zarobljenice ili kupljene žene. Bilo je tu i po nekoliko stotina žena. Prostorije je čuvala straža sačinjena od evnuha – crnaca uškopljenika, pod komandom harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od žena harema previše ne dodvori sultanu.

Tek pristigle žene imale su rang adžamije, odnosno početnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od džarija (obične robinje), preko šagirdi (šegrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti (majstora za različite dužnosti prema sultanu). Uste koje su obavljale ono što se danas naziva „bračnim dužnostima“ nazivale su se hasećijama. Samo četiri hasećije, koliko je propisivao šerijat, mogle su stupiti u šerijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove baš-kadunama.

Prema nekim izvorima, žene za harem birane su prema turskom osećanju za žensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i žene sa Kavkaza, Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije građe i crnomanjaste. Turski sultani ženili su se, međutim, i hrišćanskim princezama – Grkinjama, Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu.

Sa inovernim princezama sultani su sklapali šerijatske brakove. One nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, već su pored muževljevih džamija gradile crkve. Hrišćanske kadune imale su znatan politički uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao Hurem-sultanija, imala je uticaj čak i u nasleđivanju vlasti. Zbog toga su takvi brakovi od druge polovine DžVI veka bili zabranjivani.

Olivera je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. Vešto izbegavajući intrige i strogu hijerarhiju našla je put do Bajazitovog srca. Kao njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponašanjem pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost.

PozivajuĆi se na ranija istorijska iskustva, Stojan Novaković povezuje Oliverin uticaj na Bajazita sa preimućstvom koje su Lazarevići imali nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. „Udajom Olivere, slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićkim osobinama Stefana Lazarevića, novoga kneza,

Lazareva je porodica, kako se iz naših savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrđenju njenom u samim srpskim zemljama.“ Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje Brankovića ušle su u sastav države Lazarevića.
Politika mira sa Turcima dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novaković pripisuje upravo princezi Oliveri, podsećajući da je ona „u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto, zadobije i održi ljubav besnog Bajazita (Nastaviće se)

---

GLAS ZA BRATA

 Zahvaljujuči Oliverinom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom. Spasila Stefana od sultanovog gneva

Stefan Lazarević

  ODLAZAK Olivere Lazarević u harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir.

Zahvaljujući njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa, zauzela je vrlo povoljan položaj na turskom dvoru.

To je doprinelo njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovića su ušle u sastav države Lazarevića 1398, odmah po smrti Vuka Brankovića.

Negde u to doba, u sklopu osvajačkih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama učestvovao je knez Stefan Lazarević. Usled nezapamćeno jake zime doživeli su krah, a Stefan je, uz pomoć Ugara, pokušao da to iskoristi za oslobođenje od turskog vazalstva.

Srpski plemići, koji su želeli da se osamostale, pripremili su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima. To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike podsećalo na izdaju, zaključuje teolog Nikola Giljen.

Jedan od trojice urotnika, Novak Belocrkvić, Nikola Zojić i izvesni Mihailo (ili Mihalo), otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvića, a Zojića proterao sa čitavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile štetu, kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoričar Vladimir Ćorović navodi da je to bila prva naša diplomatska misija koju su vodile žene.

Prema istorijskim izvorima, njih dve su otišle Bajazitu sa zvaničnom molbom da im dozvoli da prenesu mošti svete Petke iz Trnova u Vidin, kako bi njihove čudotvorne moći pomogle srpskoj zemlji i narodu, a Stefanovo pravdanje od optužbi za izdaju, spomenule su samo usput. Istoričari kažu da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa moštima.

Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroničari smatraju da je Oliverino “šaputanje u bratovljevu korist” tada odigralo ključnu ulogu i spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio Stefanu, već je prema njemu zauzeo još blagonakloniji, gotovo očinski stav.

Konstantin Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajući, tada rekao Bajazitu: “Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili, kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve, i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, šta hoćeš, učini.” Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao “najstarijim i vazljubljenim sinom” i ukazao mu na jalovost i štetnost paktiranja sa Ugrima.

Proročanske Bajazitove reči da treba da pričeka njegovu smrt i borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i proširenje države, piše Giljen, možemo uzeti sa rezervom, jer su one svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih događaja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera.

Dragana Matović (01.- 05. novembar 2009)/www.novosti.rs

---

 Priredio: Bora*S

---