USKORO SE OTVARA NAJVEĆI PODVODNI RESTORAN NA SVETU…

Izgradnja najvećeg podvodnog restorana na svetu, koji će se nalaziti u Norveškoj, završava se sledeće godine.

Ovaj neobični betonski objekat nazvan „Under“, veličine 600 kvadratnih metara, uronjen je u julu u Severno more na najjužnijoj tački norveškog priobalja, u blizini malog mesta Båly.

Sledeća faza razvoja restorana uključuje oblikovanje unutrašnjih prostorija i osmišljavanje rešenja za napajanje elektičnom energijom, ventilaciju, dovod vode i kanalizaciju. 

Kada izgradnja bude gotova, „Under“ će biti nalik podvodnoj tvrđavi, a dizajnerima je kao inspiracija poslužila podmornica „Nautilus“ iz popularnog  romana Žila Verna.

Poput „Nautilus“-a, i „Under“ će imati dvostruku funkciju – biće i restoran, i naučni centar, odnosno laboratorija, u kojoj će naučnici sprovoditi istraživanja podvodnog sveta.

Restoran „Under“ je počeo da prima rezervacije za period od aprila 2019, a glavni kuvar Nicolai Ellitsgaard još uvek nije otkrio meni, ali kaže da će svakako biti u ponudi tradicionalni norveški specijaliteti od lokalnih ptica, divljih ovaca i začinjene heljde.

Izvor: turistickisvet.com

_________________________________________________________________________________________

PRVA KAFANA U EVROPI…

Prva kafana u Evropi otvorena u Beogradu pre skoro 500 godina

Prestonica Srbije pala je pod Osmanlije 1521. godine, a neki istorijski zapisi kažu da je već naredne u njoj otvorena prva kafana, na današnjem Dorćolu. Sigurno su se stari Dorćolci smejali Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama konačno stigla i do njih, sa zakašnjenjem od veka i po

Kafana Kičevo, Sava Mala

Ako u Beogradu nešto postoji u izobilju, onda su to ugostiteljski objekti. Kafane, kafići, barovi, pivnice, restorani i klubovi doimaju se kao jedina privredna grana koja zapravo radi i zarađuje u našoj zemlji.

Deo Beograda u kojem je to možda i najizraženije je Dorćol, istorijska četvrt koju naseljava posebna etnička grupa – Dorćolci. Blizina strogom centru grada, a relativna mirnoća života, neodoljivo privlače i one koji su u njemu odrasli i one koji nisu, a hteli bi da se dosele.

Kafana Bajlonov kladenac

Boemski karakter čitavog tog dela prestonica jednostavno se ne može negirati, bez obzira da li pričamo o Skadarliji ili o Strahinjića bana gde se u poslednjih dvadesetak godina načičkala gomila savremenih kafića zbog čega je ta ulica prozvana Silikonska dolina, ili, duhovitije, Budva-Bečići.

Stoga uopšte ne bi trebalo da vas začudi informacija da je upravo na Dorćolu, davne 1522. godine, odmah nakon osmanlijskog osvajanja Beograda, otvorena prva kafana na ušću Save u Dunav. Tako barem tvrde neki istorijski zapisi.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je i prva na čitavom Balkanskom poluostrvu, jer je čak i Carigrad dobio svoju prvu tek 1555. godine.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je prva na čitavom evropskom kontinentu, pa su tako stari Dorćolci u 17. veku samo mogli da se smeju Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama stigla i do njih.

Kafana Albanija

Šta više (a ovo je poslednje „šta više“), ta dorćolska kafana je bila među prvima na svetu, i „kolje“ se po starosti sa onim lokalima koji su otvoreni pa zabranjeni u Meki, i sa onima koji su potom otvoreni u Damasku i Kairu.

Da se mi ipak vratimo korak unazad i pozabavimo Evropom.

Kafana u Istanbulu – slika Amedea Preciosija iz sredine 19. veka

Kafa i kafanska kultura na Stari kontinent stigli su upravo putem kontakta sa Turcima i gotovo momentalno su postali popularni. Prva posle Dorćola bila je Venecija, koja je kafanu dobila 1629. godine, zahvaljujući trgovačkim vezama Republike svetog Marka i Otomanskog carstva; ipak, pouzdani zapis je tek iz 1645.

Englezi su svoju prvu dobili u Oksfordu 1652. godine, što je sto trideset godina kašnjenja za Dorćolom i Beogradom, a otvorio ju je Jevrejin po imenu Jakob; u istoj zgradi se danas nalazi kafe-bar „The Grand Cafe“. I ona koja je otvorena u istom gradu dve godine docnije takođe i dalje postoji.

London je svoju prvu kafanu video iste godine kada i Oksford, dakle 1652, ali sa nekoliko meseci zakašnjenja. Nju je otvorio izvesni Paskva Rose, najverovatnije Grk iz sicilijanskog grada Raguze, koji je bio sluga kod trgovca otomanskom robom (između ostalog i kafom) Danijela Edvardsa. U periodu 1670-85. broj kafana se umnogostručio i već ih je bilo nekoliko hiljada u celoj Engleskoj.

Čuvena pariska kafana Cafe Procope najstarija aktivna u francuskoj prestonici

Paskva Rose je otvorio i prvu parisku kafanu 1672. godine i držao monopol dok Prokopio Kuto, italijanski kuvar sa Sicilije, nije 1686. otvorio čuveni „Café Procope“ koji i danas postoji i smatra se najstarijim aktivnim restoranom u francuskoj prestonici i koji već stotinama godina okuplja krem tamošnje inteligencije (te je stoga igrao važnu ulogu u mnogim istorijskim zbivanjima i pokretima, od prosvetiteljstva preko revolucije do današnjeg dana).

Prva bečka kafana je svetlost dana ugledala 1683. godine zahvaljujući Franji Đuri Kolčiću (poljskom pravoslavcu, verovatno Belorusu) koji je učestvovao u odbrani Beča (to je ona čuvena bitka u kojoj je poljski kralj Jan III Sobjeski uleteo u osmanlijske redove u klinu, predvodeći svoje ljute husare, i razbio tursku silesiju u paramparčad).

Pošto su hrišćani nakon hitrog neprijateljskog povlačenja pronašli ogromne količine opreme i hrane, uključujući i velike količine sirovih zrna kafe, a budući da je Franja prethodno boravio u Somboru gde je pio kafu, uspešno je kod kralja Jana III obezbedio sebi tu robu koju niko drugi nije hteo i otvorio lokal „Kod zrna zelenog pasulja“, jer su zrna bila zelenkasta i nalik pasulju.

Ne znamo da li je Franja u Somboru sedeo u kafani ili je pio kafu s nogu, ali ako je ovo prvo onda je i Sombor u tome ispred Beča. Bilo kako bilo, zahvalne Bečlije odužile su se Kolčiću tako što su mu podigne spomenik. (Uprkos tome što je u novije vreme ova anegdota obesmišljena; naime, izgleda da je prvu kafanu u Beču ipak otvorio grčki trgovac po imenu Jovan Diodato.)

Što se tiče ostalih zemalja, pomenimo da je 1667. godine Bukurešt dobio svoju prvu kafanu, otvorenu od strane Kara Hamije, bivšeg janičara, dok je prva američka otvorena 1676. godine u Bostonu.

izvor: rasen.rs/Telegraf

_____________________________________________________

GLINENI ZAMAK DOLINE IZ BAJKE…

Novi hotel kao iz bajke otvara se u Transilvaniji

Na obroncima planine Fagaras u unutrašnjosti Rumunije, predelu poznatom kao „Dolina iz bajke“, izgrađen je hotel „Castelul de Lut Valea Zanelor“ koji svojim izgledom dočarava bajkovitost predela u kom se nalazi.

Napravljen u potpunosti od prirodnih materijala, kao što su drvo, glina, slama i pesak, hotel ima 10 soba, od kojih svaka ima zaseban ulaz, a grejaće se uz pomoć drva.

Krivudavi, šiljati krovovi i neobična lokacija čine da se gosti osećaju kao da se nalaze u staroj narodnoj bajci.

Vlasnici Razvan i Gabriela Vasile kažu da naziv hotela u prevodu znači „Glineni zamak doline iz bajke.“ U planu je i otvaranje rustičnog restorana koji će ponuditi lokalnu organsku hranu.

Otvaranje se očekuje uskoro, a hotel svojim neobičnim izgledom već privlači veliki broj posetilaca.

Izvor: turistickisvet.com

________________________________________________________________________________

RUČAK U PTIČIJEM GNEZDU…

Fantazija na Tajlandu

Videli smo restorane najrazličitijih enterijara i koncepata, ali uživanje u tajlandskoj kuhinji u krošnji drveta – to još nije viđeno.

Pogledaj restoran – ptičije gnezdo.

U fantastičnom restoranu na Tajlandu posetioci mogu da uživaju u tradicionalnoj tajlandskoj kuhinji zavaljeni u velike pletene korpe, koje izgledom podsećaju na ptičija gnezda.

Ove korpe su postavljene u krošnjama drveća na visini od pet metara i gledaju na kišne šume koje okružuju luksuzno odmaralište Soneva Kirl na Tajlandu.

Konobari od gnezda do gnezda (od „stola“ do „stola“) se prebacuju pomoću žičare.

Kada dođu do gnezda koje je namenjeno za dve osobe, konobari staju na mesto posebno napravljeno za njih kada primaju narudžbe.

Posetioci do gnezda stižu liftovima.

Ovo ekskluzivno odmaralište osim obroka koji košta oko 380 dolara za dve osobe, posetiocima omogućava da odu i na piknik na neko od napuštenih ostrva u blizini.

K.M.

Izvor: nadlanu.com

____________________________________________________________________________________

VALENSIJA MAMI MUZEJIMA…

Dobra hrana, jeftin smeštaj i srdačni ljudi najbolja preporuka. Valensiju je zanimljivo posetiti u bilo koje godišnje doba

UKOLIKO želite da vidite najstariji stadion u Španiji, čuvenu “Mestalju”, morate da požurite, jer će za nekoliko godina to impresivno zdanje biti srušeno.

Fudbalski klub Valensija preseliće se na drugu adresu, u novi, moderniji objekat. Ako ipak ne stignete na vreme da ga posetite, ne brinite, jer ovaj lučki grad pruža turistima još mnogo toga.

Interesantnu arhitekturu, jedinstvene muzeje, dobru hranu, lepe i srdačne ljude… Valensiju je podjednako zanimljivo posetiti u bilo koje godišnje doba.

NOĆNI ŽIVOT
VALENSIJA je jedan od glavnih univerzitetskih centara u Španiji, što automatski znači da je “preplavljena” studentima iz cele zemlje, ali i iz inostranstva. To joj daje poseban mladalački duh koji se oseća na svakom koraku. Mada može zvučati neskromno, ukoliko ste jednom izašli u neku od beogradskih diskoteka, teško da će vas noćni život Valensije oboriti s nogu. Kafići i klubovi vikendom su krcati, a radnim danima su poluprazni.

S druge strane, ugostiteljski objekti nalik na menze nalaze se na svakom koraku. U njima uglavnom sede “lokalci”, ali i poneki turista “zaluta” na pivo. Interesantno je da se u Valensiji ne izlazi u grad pre ponoći. To je i razumljivo ako uzmete u obzir da meštani večeraju oko 23 sata, a nekada i u jedan ujutru. Cene pića su vrlo slične našim cenama, ali se zato ulazak u pojedine klubove naplaćuje od 10 do 20 evra. Uz sve to nemojte se iznenaditi kada u ranim jutarnjim satima pronađete zaključanu diskoteku. Neke od njih se otvaraju tek u tri sata posle ponoći i uglavnom rade do kasno pre podne.

HEMINGVEJEV RESTORAN

MI smo na preporuku otišli u restoran “La Pepika”, i tek pošto smo jeli shvatili smo da je taj objekat svojevrsna znamenitost Valensije. Osnovan je 1898. godine, a vlasnici vole da se hvale kako je to bio omiljeni restoran Ernesta Hemingveja. Postoje i njegove slike za jednim od stolova, a čuveni pisac je ovaj restoran čak spomenuo u svojoj knjizi “Opasno leto”.

SAVRŠEN OBROK
IDEALNA opcija, ako želite obilan i jeftin obrok, jesu dnevni meniji koje ima praktično svaki restoran. Čak i u nekim naoko ekskluzivnim lokalima nalaze se ponude koje uglavnom obuhvataju predjelo ili supu, glavno jelo, desert i piće po izboru. Cene dnevnog menija kreću se od 10 do 12 evra. Naravno, ne smete propustiti priliku da probate čuvenu paelju koja se prodaje na svakom koraku.

NAUKA I UMETNOST
SMEŠTAJ i osnovne namirnice u Valensiji poprilično su pristupačni, pa se isplati iznajmljivanje apartmana. Kada putujete s većim brojem ljudi, višekrevetne sobe u centru grada mogu da se nađu i za desetak evra po danu. Ako planirate da obiđete što više turističkih znamenitosti, moraćete da odvojite malo veću sumu novca. Naime, kombinovana karta za Muzej nauke i umetnosti, u okviru kojeg se nalaze akvarijum i opservatorija, košta 36 evra po osobi, dok će vas poseta Bioparku (otvoreni zoološki vrt) koštati 24 evra. Ipak, ne smete dozvoliti da vas cena odvrati od poseta ovim atrakcijama, jer one “vrede svaku paru”.

Sama spoljašnjost ogromnog kompleksa oduzima dah. Moderna arhitektura ovih zgrada savršeno je ukombinovana s fontanama i parkom koji ih okružuju. Bilo da ste s malom decom, društvom, ili u paru, interaktivni Muzej nauke i umetnosti sigurno će vam biti zanimljiv.

I pored toga ona nije na listi 10 najpopularnijih evropskih destinacija, mada ima sve što je potrebno jednom gradu da bi se našao u tom probranom društvu.

FANTASTIČNI AKVARIJUM
NA nas je poseban utisak ostavio akvarijum u Valensiji u kojem je smešteno neverovatnih 500 životinjskih vrsta sa 45.000 jedinki. U okviru njega nalazi se i delfinarijum natankovan s 24 miliona litara vode, dubine 10,5 metara! Tu se svakodnevno dva puta održavaju predstave s dresiranim delfinima, pa ako ste u poseti, obavezno se raspitajte za termine.

OBAVEZNO
* Stadion “Mestalja”
* Muzej nauke i umetnosti
* Akvarijum
* Biopark
* Park u koritu reke Turije
* Centralna pijaca
* Valensijska katedrala (Sveti gral)
* Botanička bašta
N. M. NEDELjKOVIĆ
Izvor:www.novosti.rs/16. januar 2015. /

____________________________________________________________________________________

ČUDA ZASAVICE…

Sir od magarećeg mleka najskuplji na svetu, slanina od mangulice bez holesterola, povratak dabrova – samo su neke od vesti koje iz godine u godinu skreću pažnju na rezervat prirode u blizini Sremske Mitrovice

Sava je bliža, ali se bara Zasavica ipak napaja svežom vodom – iz Drine (Foto Milan Janković)

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je magareći sir koji se proizvodi u Zasavici, specijalnom rezervatu prirode, najskuplji na svetu.

Tako je „pule”, sir nazvan po magarećem mladuncu, čija cena je za kilogram hiljadu evra, zasenio mangulice i podolsko goveče, vidre i dabrove, ribu mrgudu i biljku mesoždera, pa i ljubičastu čaplju, koji su, takođe,iz godine u godinu, punili novinske stupce i mamili posetioce iz zemlje i sveta da dođu do bare Zasavice.

Bara Zasavica je zaštićena kao specijalni rezervat prirode 1977. godine radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću biljnog i životinjskog sveta. Poverena je na staranje „Pokretu gorana” iz Sremske Mitrovice.
Rezervat prirode ukupne površine 1.825 hektara, raširio se po teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić, pa ga danas rado svojataju i Sremci i Mačvani. Do njega se lako stiže zahvaljujući dobro raspoređenim putokazima, što je prava retkost na srpskim drumovima. Jedan od orijentira, koji se ugleda iz daljine, jeste visoka drvena kula – vizitorski centar koji predstavlja i centralno turističko mesto rezervata.

Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga prema kuli smeštena je mala farma, sa natpisom: „Stare rase – genetički resursi Srbije”. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa, podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metara, domaći brdski konj, balkanski magarac i buša.
Oni koji se popnu na 18 metara visok toranj imaju priliku da uživaju u predivnom pogledu na jedini nerazoran stepski pašnjak, najlepši deo toka reke Zasavice i izuzetno prijatan miris – ali ne miris reke, prirode, cveća – već miris šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, pod katancima, što je jedini diskretni znak negostoljubivosti u ovoj rajskoj oazi.

Roze čaplja
Posle pogleda iz ptičje perspektive, na raspolaganju je polusatna vožnja turističkim brodom „Umbra”.Rečni vodič je Mihajlo Stanković, saradnik i istraživač u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica”, čije priče su bajkovite.

– Od 25 vrsta riba koje su do sada registrovane, jedna se izdvaja, a to je mrguda (umbra krameri), zaštitni znak rezervata, po kojoj je i brod dobio ime. To je riba ne veća od 12 santimetara, takozvana dvodihalica, koja se, kad nivo vode počne da opada, ukopa u blato i diše atmosferski kiseonik. Kada nadođe voda, ona izlazi napolje i, jednostavno, ponovo se ponaša kao i svaka druga riba, koristi kiseonik iz vode. U Evropi je ona jedini predstavnik ove vrste, dok još dve žive u severnoj Americi – kaže Stanković.

– Do sada je evidentirano više od 600 vrsta biljaka, od kojih se izdvaja aldrovanda, koja se dve decenije u Srbiji vodila kao izumrla vrsta. Godine 2005. našao sam prve primerke ove biljke tu, u Zasavici. To je bilo jedno od najvećih iznenađenja, jer smo dokazali da vrsta nije nestala, i da je ovde njeno jedino dokazano stanište. Aldrovanda je biljka o kojoj se najčešće priča kao o biljki mesožderki, premda pripada retkoj grupi insektivornih biljaka, koja hvata sitne planktonske životinjice i tako sebi obezbeđuje hranu– objašnjava vodič i napominje da nam biljke daju signale kuda možemo da idemo, a kojeg terena da se klonimo.

– Leva i desna obala su obrasle jednom dominantnom biljkom, rogozom. To je biljka koja vas upozorava da je tu dubina mulja do tri metra – navodi poznavalac ove oblasti. – Za razliku od njega trska raste na već formiranom zemljištu. Međutim, interesantniji su lokvanji. Ako je bara obrasla samo belim, to je važno upozorenje da pazite kuda se krećete, jer on traži plitku vodu i veliki mulj. Žuti lokvanj traži duboku vodu.

– Kada su ptice u pitanju, do sada je zabeleženo oko 180 vrsta. Neke se teško mogu razaznati. Turisti u većini slučajeva za crne liske misle da su patke. Međutim, te ptice nisu patke, niti njihovi srodnici. One pripadaju barskim kokama. Kada su specifičnosti kod ptica u pitanju, 2007. godine su se na prostoru Zasavice pojavila dva primerka roza čaplji. Oko 200 godina, koliko se istražuju ptice u Srbiji, ovo je nezabeleženo. Kasnije smo ustanovili da je to naša evropska bela čaplja. Zimu je provela u Africi i hranila se istim onim račićima kojima se hrane flamingosi. Rezultat toga je crveno obojeno perje. Čim je prestala da se njima hrani,vratila joj se bela boja.

Najveća ptica u rezervatu je orao belorepan, vrsta koja dostiže raspon krila preko 2,5 metara. Posebna zanimljivost Zasavice jeste jedna mala ptičica, ritska senica, i način na koji pravi gnezdo. Kompletno gnezdo gradi mužjak. Kada završi, ženka dođe da ga vidi i ako joj se ne svidi, ona kljunom pregrize nit koja drži gnezdo, a on, mužjak, primoran je da počne sve iznova. Jedan mužjak u vreme gnežđenja opslužuje do pet ženki.

Biber crep ili dabar
Od ostalih vrsta zanimljivo je spomenuti da na Zasavici živi vidra, a od 2004. godine ovde je vraćena jedna nestala vrsta. Evropski dabar. Iz Bavarske je doneto 35 primeraka. Danas ima oko trinaest porodica. Svi su čipovani, tako da se preko satelita prati njihovo kretanje. Dabar je noćna životinja i ne može se videti preko dana, ali njegovo prisustvo se prati na osnovu oborenih stabala, humki i onoga po čemu ga svi znamo – jedan je od najvećih graditelja u prirodi, pravi brane.
Inače, postoji direktna veza između biber crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra, čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber crep“!

Nastavak priče sledi, gde drugde nego u kafanici, u „Bircuzu kod dabra” uz čašicu likera od magarećeg mleka.
– Rezervat je najveći čuvar starih rasa u Srbiji, tako da se i u našem restoranu služi paprikaš od mangulice, kao i od podolskog govečeta, proizvodi od magarećeg mleka i mesa, kaže upravnik – direktor rezervata, pravnik Slobodan Simić, koji se danas više razume u ptice, zmije, leptirove, ribe nego u pravo. Simić ne krije da je početak bio težak. Nerazumevanje, besparica. Pobedio je entuzijazam, timski rad i vera u viziju.

Danas mnogi primećuju da upravniku rezervata sve polazi za rukom. Prvo je počeo uzgoj mangulica, čije meso i slanina nemaju štetnog holesterola, i sada prodaje meso, kobasice i kulen tri-četiri puta skuplje nego što je isti proizvod od tovljenih svinja. U saradnji sa stručnjacima proizveo je kremu za lice i sapun od mleka magarice. Rezervat je najveća farma muznih magarica u jugoistočnoj Evropi.

– Shvatio sam vrednost ovih životinja kada sam u Italiji, Holandiji i Francuskoj video da su sačuvali 14 rasa, da od magarećeg mleka prave pomade za lice i sapun za ruke, da Belgijanci od magarećeg mleka prave liker. Onda sam se setio priča da se, ovde u Sremu, mlekom od magarice lečio magareći kašalj, da su deca prezdravljala – objašnjava Simić i dodaje:
– Napravili smo sir od magarećeg mleka. Jedan kilogram košta 1.000 evra. Cena deluje papreno, ali za jedan kilogram polutvrdog sira treba 25 litara mleka, a to je količina koja se od jedne magarice namuze za pola godine.

Od jedne dnevne muže na Zasavici dobiju se tri-četiri litra mleka – objašnjava upravnik. Trenutno na farmi ima oko 130 magarica.

Međutim, nije samo količina mleka ta koja diktira cenu. Najveća vrednost „belog mrsa” sa Zasavice u Americi, jer se, kako neki pišu, „našao na jelovniku jednog restorana u Las Vegasu, gde se može poručiti po ceni od 3.720 evra za parče čija se gramaža ne precizira”. Tajna je u recepturi.

– Magareće mleko nema kazeina, pa se zbog toga ne može zgrušavati ili se zgrušava na takav način da bude tvrd kao kamen kad je to običan postupak. U svetu ima na hiljade vrsta sireva, ali nisu uspeli da proizvedu sir od magarećeg mleka. Zbog toga je sir iz „Zasavice” u centru interesovanja svetskih proizvođača sira – likuje Simić dodajući da je visoka cena sira dala željeni efekat. Priča o magarećem mleku, i magarcima uopšte, podigla je interesovanje za držanje magaraca i digla im cenu na tržištu.

Krajnji cilj zaposlenih u rezervatu jeste da od svih aktivnosti – turizma, farme životinja, sopstvene proizvodnje – podmire osnovne potrebe zaposlenih, troškove za održavanje ovakvog poseda, a sredstvima prikupljenim međunarodnim i domaćim projektima da se dalje razvijaju.

Specijalni rezervat prirode „Zasavica” je primer kako se domaćinskim gazdovanjem i korišćenjem prirodnih mogućnosti može unaprediti život u zaštićenim dobrima, apoljoprivredna proizvodnja biti unosan posao.
Slavica Berić
Izvor:politika.rs (objavljeno: 25.08.2014.)

---

---

FOTOPLUS

---

Priredio: Bora*S

POLJUBAC NA JAVNOM MESTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Koliko košta?

 Poljubac na javnom mestu, u mnogim zemljama, može skupo da košta. Ma koliko ovo neverovatno zvučalo u 21. veku, bizarni propisi, neretko su na snazi i u omiljenim letovalištima, pa se turisti u nemalom broju država izlažu riziku da dođu i u sukob sa zakonom.
Ako je i logično da se u islamskim zemljama valja ogrtati, voditi računa o dužini suknje i razrezu na bluzi, teško je shvatljivo da u zapadnoj Evropi još vladaju puritanski propisi „od pre Prvog svetskog rata“.

Tako, u Francuskoj, na primer, dalje važi zakon iz 1910. godine, kojim se zabranjuje ljubljenje na peronima železničkih stanica. Cilj je, svojevremeno, bio da se onemogući kašnjenje vozova. Ali, zakon niko nije ukinut ni u vreme superbrzih vozova. Za kršenje ovog propisa nije predviđena drakonska kazna, ali važi naredbe da istog časa napustite stanicu.
Kazna za ljubljenje može da se „zaradi“ čak i u Italiji. U Eboliju, u Kampaniji, važi zakon koji zabranjuje ljubljenje u automobilu. Razlog je bezbednost u saobraćaju, a kazna za prekršaj je 500 evra. Na slavnom britanskom univerzitetu Oksford, zabranjeno je ljubiti se u kampusu, pa je za zaljubljene određena „zona za ljubljenje“ – u lokalnoj menzi.

Islamske zemlje ne tolerišu mnoge, za nas tek, sitnice. Tako je u Istanbulu u restoranu od bračnog para na turističkom putovanju zatraženo da za stolom sede jedno nasuprot drugom, a ne jedno pored drugog. U unutrašnjosti Turske, javno ljubljenje može da donese i ozbiljnije probleme.

Zakonski obračun sa nežnostima pred očima javnosti, još je stroži u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Poljubac pred drugima, apsolutno je isključen i u veoma posećenim letovalištima, čak i među supružnicima. Godine 2010. se, tako, u Dubaiju britanski bračni par poljubio u restoranu i zbog toga dobio – mesec dana zatvora!

U Dubaiju se za neprikladno ponašanje smatra ne samo ljubljenje, nego i grljenje, plesanje, ili puštanje glasne muzike na javnom mestu. Vanbračni parovi ne smeju da se drže za ruke. I, pažnja, oznaka muškarca i žene na istim vratima toaleta ne znači da tamo mogu da budu zajedno. Zbog toga je jedan češki bračni par na aerodromu saslušavala policija. Novčana, ili čak zatvorska, kazna preti onome ko je pod dejstvom alkohola uhvaćen mimo mesta gde je dozvoljena njegova prodaja.

Egipat je, takođe, ljubljenje pred svedocima stavio na crnu listu. Građani Tajlanda ne smeju javno ni da se drže za ruke, ali se turistima, „blagonaklono“, gleda kroz prste. Stroga zabrana ljubljenja važi u malezijskom metrou.

Ljubljenje na javnom mestu zabranjeno je i u Japanu. Tamošnji zakonodavac ovu zabranu argumentuje činjenicom da se poljupci smatraju uvodom u seksualni čin, a logično je, stoga, da je predigra na javnom mestu nedopustiva.

Ista praksa postoji i u Indiji, gde se izlivi osećanja tretiraju kao krajnje intimna stvar i rezervisani su za prostor iza zatvorenih vrata. Iskazivanje ljubavi na javnom mestu dozvoljeno je samo u filmovima i to – najvećim zvezdama.
Izvor: rtvbn.com

_____________________________________________________________________________________________________

 

BIBLIOTEKA KOD MILUTINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Biblioteka za telo i dušu

Biblioteka za telo i dušu, restoran „Kod Milutina“ postoji više od 25 godina.

Tokom svoje istorije, restoran je više puta menjao svoju lokaciju, da bi se 2005. godine skrasio na mestu na kom je danas. Te, 2005, na ideju gostiju, restoran dobija naziv „Biblioteka kod Milutina“ što se vrlo brzo probija i postaje brend u ovom gradu, a i šire.

Postoji puno anegdota vezanih za biblioteku i njene goste.

Tokom svog postojanja kroz biblioteku su prodefilovale mnoge javne ličnosti, kako lokalne, tako i one opšte poznate poput Petra Božovića, Vojina Ćetkovića, Dragana Jovanovića, Aljoše Vučkovića, Branka Stankovića i mnogih drugih.

___________________________________________________________________________________________

 

_____________________________________________________________________________________________________________________

Specijalitet ove biblioteke predstavlja jagnjetina i prasetina sa ražnja kao i veliki asortiman jela sa roštilja. Uz to kuvari svakoga dana spremaju jagnjeću sarmicu, kuvana jela, gulaš, kačamak, proju, čorbice i mnoge druge specijalitete nacionalne kuhinje. Uz sve to, nude vam veliki asortiman alkoholnih i bezalkoholnih pića kao i odličnu kartu vina. Biblioteka kod Milutina je pogodna i za organizaciju svih vrsta proslava, kapaciteta do 100 gostiju.

 „Bibilioteka kod Milutina“ prima sve vrste kartica, a za goste je obezbeđen parking i lepo sređena bašta.

  Kontakt:

Adresa: Beogradska bb, Kragujevac,/Telefon:062/434-232/http://www.kodmilutina.com

___________________________________________________________________________________________

POZOVI ME NA KAFU DRAGA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pored OVDE opisanog kafića u utrobi zemlje, postoji  i TAMO, ali…

KAFIĆ U ŠUPLJEM DRVETU STAROM 6.000 GODINA

 U južnoj Africi, u blizini grada Modjadjiskloof na farmi Sunland nalazi se drvo baobab staro 6.000 godina koje je još davne 1933. godine pretvoreno u kafić.

Stablo ovog drveta je obima 33, a visoko je 22 metra.

Drvo se prirodno razdvojilo na dva dela, a u svakom su se formirala velika udubljenja. Ova dva dela su povezana prolazom u koji je smešten kafić.

U ovom unikatnom kafiću plafon je visok 4 metra i postavljene su drvene klupe za smeštaj najviše 15 posetilaca.

Drvene police su prepune raznih istorijskih predmeta koji posetiocima pružaju sliku o tome kakav je kafić bio davne 1933. godine kada je nastao. Van kafića u hladu baobaba postavljen je otvoreni restoran, a posetioci mogu i prenoćiti na farmi.

 Za ovo prelepo drvo se tvrdi da jedno od najstarijih na svetu, a svakako je najveća turistička atrakcija pokrajine Limpopo.

(Izvor:ekokuce.com)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ROMANTIČNO MESTO ZA DVOJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Restoran „Solo per due“, koji se nalazi u gradiću Vakoneu, u centralnom delu Italije, prepoznatljiv je jer je najmanji restoran na svetu i predstavlja jedinstvenu turističku atrakciju.

  U njemu ima mesta samo za dvoje, nalazi se samo jedan sto i dve stolice, a jedina mana jeste što godišnje može da ugosti samo 1.500 ljudi, prenosi portal Telegraf.

 Restoran „Solo per due“ je romantično mesto za ljubitelje italijanskih kulinarskih specijaliteta, posebno namenjen ljubavnim parovima.

 U restoranu nema čekanja na uslugu, a naravno, nema ni gužve, a osoblje je posvećeno jedino i samo vama. Rezervacija mjesta je prava lutrija, a posebno tokom praznika kao što je Dan zaljubljenih.

Nalazi se u zgradi koja datira iz 19. veka, u blizini ostataka vile iz antičkog doba gde je nekad živeo slavni pesnik Horacio.

Restoran je dekorisan u tradicionalnom italijanskom stilu.

Sedi se u udobnim kožnim foteljama, a u restorančiću vas greje kamin, dok su na stolu postavljeni romantični svećnjaci i niz drugih detalja.

Meni restorana je baziran na lokalnim specijalitetima spravljenim na maslinovom ulju. U ponudi su i lokalni ovčiji sir, sveže testenine, slatkiši i peciva.

Na kraju magičnog ručka ili večere, gosti se upisuju u knjigu utisaka gde ostavljaju svoje impresije.

Cena aranžmana u ovom ekskluzivnom restoranu iznosi 250 eura po osobi.

pobjeda.me/ Nt. K.

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

JEDAN JE NEPONOVLJIVI ČELZI…

TAMOiOVDE……………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………..

RAZGLEDNICA: LONDON

Ono što je Ist Said Side za Njujork, Beverli Hils za L.A ili 16 Arondisement za Paris, to je Čelsi za London.

Čelsi je nastao u osmom veku kao malo blatnjavo saksonsko selo na obalama Temze.

Sam naziv potiče od saksonskih reči Cealc Hythe. Početkom 16 veka, ova mala čaršija počinje da bude magnet za buržuje, što bi ga zvali u to vreme Selo Palata.

Počev od Kralja Henrija VIII, pa do kraljice Elizabete I svi su žuljali kočije kroz zemljani Kings Road, jednu od današnjih glavnih ulica punu lukzunih butika i restorana, odakle i sam naziv ulice potiče.

Kako je Kraljevina počela da se širi sa kolonijama, tako je vremenom i Čelsi počeo da akumulira bogatstvo. Kap znoja svakog roba oblila je svaku crvenu ciglu u Čelsiju do dana današnjeg.

Danas, cena prosečne kuće je ovde preko milion funti. Ovaj kraj je poznat i po piscima koji su proveli deo svojih života ovde. Oskar Vajld, Mark Tven, Henri Džejms… bili su samo jedni od mnogobrojnih koji su pisali u miru i tišini u najbezbednijem naselju na svetu.

U novije vreme Stonsi, Bitlsi i Erik Klepton imali su ovaj deo Londona kao adresu u ličnoj karti, čak štaviše Britanski pank se rodio ovde.

Kings Road je neko vreme bio privatna ulica Kralja Džordža. Čak se i izmišljeni Džejms Bond vodi pod adresom ovde. Sedamdesetih godina su pankeri, muzičari, slikari i pisci potisli buržuje iz Čelsija. Danas je ovo mesto bankara, investitora, bivših političara gde može da se nađe poneki glumac koji je napravio pare u Hollivudu, kao Hju Grant ili Majkl Kejn.

Ako si žedan, vodu možes kupiti samo u nekom ekskluzivnom restoranu ili Kartier radnji pod uslovom da kupiš nešto kod njih. Nema nikakvih radnji za običan svet.

Zavukao sam se u francuski bistro sav od keramike, i gledam kako se svetske pare vrte ukrug. Na stolu leži današnji Figaro, Cajtung i ostale evropske top novine. Ovaj deo grada je privukao dosta buržuja iz Evrope. A u isto vreme Erl Kadogan, koji drži skoro celi Čelsi, šamara ih po ušima počev od rente pa do lizinga i to sve na „kratak period“. On praktično ništa ne prodaje. U njegovim rukama je najskuplji deo ove planete. A nije ni čudo kad je njegova familija osnovala agenciju za nekretnine još u 16 veku.

Što se tiče pridošlica, odnosno stranih tajkuna, investitora je u zadnje vreme sve više.

Uglavnom svi slede stari engleski pravilnik.

Oni prvo ošišaju svoju domovinu, pa kad dođu ovde, onda njih šiša Kraljica.

I na kraju svi su srećni i zadovljni.

Aleksandar Mitrović / danas.rs 

---

---

                                   

PRETPRAZNIČNO PULSIRANJE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Na samom kraju kalendarske godine, obično se sumiraju rezultati planiranog i ostvarenog na svim poljima. Moguće je bilo da i OVDE načinim   neku vrstu analize na tu temu, no učinilo mi se svrsishodnijim, da  učinim drugačiji korak.

„Ptice LM“-foto Bora*S

 Novogodišnji i Božićni praznici su posebna prilika za putovanja.

Novogodišnja noć je sinonim za  provod, uživanje i ispunjenje mnogih želja.

Dani, koji su ovim povodom za većinu „androida“ globalnog nam sela, oslobođeni poslovnih i drugih obaveza, prilika su za provod, ali i predah i odmor.

Za periodični remont ili tek, osveženje boja duša i tela.

Neki  pokazatelji govore da će najveći broj srpskih vlasnika novčanica, kartica, stila i ukusa, hoću reći turista, koji putuju za praznike, godinu 2013.  dočekati u nekoj od evropskih metropola.

No, zašto ne priuštiti sebi upoznavanje i nekih novih, OVDE predela, ljudi, gastronomskih specijaliteta, običaja….

U istočnoj Srbiji, na primer.

Neka to bude neki od zaista lepih prirodnih ambijenata i sasvim pristojnih objekata na Staroj planini, Borskom jezeru, Rtnju, Brestovačkoj ili Gamzigradskoj banji, na Dunavu, pokraj Vrela Mlave… Ili u nekom od gradskih hotela, restorana, klubova Zaječara, Majdanpeka, Bora, Knjaževca, Negotina, Pirota, Žagubice, Kladova…

Donji Milanovac-foto Bora*S

Hotel”Lepenski vir” u Donjem Milanovcu je pripremio višednevne zanimljive aranžmane, koji pored svečane novogodišnje večere, uključuju i niz dodatnih sadržaja i aktivnosti.Turisti će, ako se odluče za ovaj hotel na obali Dunava, izdvojiti 140 eura po osobi u ½ sobi za dvodnevni, 155 eura za trodnevni, dok će ih četvorodnevni aranžman stajati 170 eura.

Stara planina-foto Bora*S 

 Etno-Centar „Balašević“ u prelepom ambijentu podno planine Rtanj, pripremio je ponudu za svačiji džep i raspoloživo vreme. Sam doček, sa svečanom večerom goste će  stajati 4.000 dinara, a u ponudi su dvodnevni i trodnevni aranžmani.

Ljubitelji planina i zimskih sportova imaju mogućnost da novogodišnje praznike provedu na Staroj planini u hotelu „Falkensteiner-Stara planina“, koji je svoju ponudu koncipirao na ponudi četvoro i sedmodnevnih aranžmana, dok je u hotelu „ Babin Zub“ na istoj planini moguće, pored višednevnih aranžmana, odabrati samo veče za doček po ceni od 4.000 dinara.

U banjama istočne Srbije, uvažavajući tradiciju ispraćanja godine- Starice i svečanog dočeka Nove, pažljivo su pripremljeni novogodišnji aranžamani.

Brestovačka banja-foto Bora*S

U Brestovačkoj banji kod Bora goste spremno očekuju „RTB Klub“, koji inače pruža usluge visokog kvaliteta a za ovu priliku potencijalni gosti se mogu opredeliti između  samo novogodišnjeg dočeka, za koji će izdvojiti 3.800 dinara ili jednodnevnog i dvodnevnog aranžmana   i „Srpska kruna“ u kojoj će provod u novogodišnjoj noći gosti platiti 3.500dinara.

Po istoj ceni prvi susret sa godinom Novom  možete doživeti i u hotelu „Kastrum“ u Gamzigradskoj banji.

Hotel na Borskom jezeru-foto Bora*S

 Nedavno renoviran i za turiste otvoren hotel „Jezero“ na Borskom jezeru nudi dva  puna pansiona, plus dve svečane večere (doček i repriza) za 130 eura u ½ sobi po osobi.

 U Restoranu “ Vrelo Mlave” u Žagubici  pripremili  su za ovu priliku bogat meni sa redovnom (tako kažu) Homoljskom kuhinjom, tri  pića i kafa, naravno, muzika uživo, pride-lutrija, po ceni od 3.500 dinara. Ako odlučite da posle provoda, sa Novom ovde prenoćite a potom i doručkujete, može. Sve zajedno staje 4.500 dinara po osobi.

Odazovete li se pak na  „Zov Homolja” restorana u Milanovcu ( blizu Krupajskog vrela) koji može da ugosti  80 osoba, za 25 eura, vam garantuju dobar provod i bogat meni: aperitiv, predjelo, mešana salata, rolovani batak, ražnjić, punjena bela vešalica, desert. U ponoć, litar šampanjca, a u 1. satu 2013. – pečenje-prasetina, kačamak i kiseli kupus.

 Oni koji “preferiraju” urbane varijante mogu “najluđu noć” dočekati nekom od gradskih hotela:

 “Golden inn hotel“ u Majdanpeku organizuje dvodnevni aranžman u koji su pored  svečanog novogodišnjeg dočeka uključeni, repriza dočeka, te obilasci kukturno-istorijskih znamenitosti grada, po ceni od 7.840 dinara.

 Hotel “Albo” u Boru organizuje doček 2013. po ceni od 3.900 dinara. “Srbija-TIS”, hotel u Zaječaru, pripremio je doček u svojoj “Etno kafani” koji staje 3.200  a u Velikoj sali hotela- 3.400 dinara.

Ovaj tekst je napisan sa namerom da skrene pažnju  na deo turističke, posebno ovo-novogodišnje ponude istočne Srbije, koja je zaista primamljiva i raznovrsna.

Vrelo Mlave-foto TO Žagubica

Ako je  zavredeo vašu pažnju ili će čak pomoći pri  donošenju odluke, da tokom ovih novogodišnjih praznika, ili već nekom drugom prilikom posetite i upoznate ovaj deo naše zemlje, obavezno proverite tačnost ovde iznetih podataka, direktno kod svakog davaoca turističkih usluga ili preko lokalnih Turističkih organizacija.

Gastronomija-foto TO Žagubica

 Na samom kraju ovog teksta, valja reći sledeće. Nije dovoljan za uspeh  trud i kreativnost,  usko gledano, samo tek turističkih poslenika u smeštajno ugostiteljskim objektima.

Da bi uspeh u realizaciji bio potpun, pružaoci i korisnici usluga zadovoljni, svoj deo posla valjano i na visoko profesionalnom nivou moraju raditi i sva nadležna preduzeća, komunalne i inspekcijske službe, kao i drugi nadležni subjekti zaduženi, pre svega za čišćenje i održavanje saobraćajnica, snabdevanje vodom, električnom i toplotnom energijom. Jer, najlakše je gosta dovesti prvi put. Mnogo je teže učiniti ga redovnim.

U svakom slučaju, ma gde bili, dobro i sa dobrima bili.

Bora*S

---

 

PET NAJNEOBIČNIJIH KUĆA NA SVETU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________

 Zanimljive i neobične ideje su svuda oko nas. Pogledajte čega su se sve dosetili ljudi koji su želeli da njihova kuća izgleda drugačije i da prosto prkosi standardima.

Naopaka kuća l foto: Tomasz Nowak/flickr.com

 1. Naopaka kuća u Poljskoj

Danijel Czapiewski, inače poljski biznismen i filantrop  izgradio je naopaku kuću koja predstavlja komunističku eru i kraj sveta. Zbog velike dezorjentacije radnika naopakom kućom, ista se radila 114 dana. Svake godine privlači mnogobrojne turiste u malom selu Szymbark, gde se i nalazi, a nakom nekoliko trenutaka provedenih u njoj, većina turista izađe sa vrtoglavicom.

 Ipak, ona jeste jedna od turističkih atrakcija u Poljskoj.

Balon kuća l foto: Danielperlinphoto/flickr.com

 2. Balon kuća u Francuskoj
Balon kuća se nalazi u Francuskoj i stara je 35 godina.

Ova prelepa građevina nije još završena, ali to nije sprečilo francusko Ministarstvo kulture da je navede kao kulturni spomenik. Dizajnirao ju je mađarski arhitekta Antti Lovag, i to za modnog dizajnera Pierre Cardina. Balon kuća je futuristička, sa mnogo ugrađenog ovalnog nameštaja i konveksnih prozora.

Namena ovog dizajna je da se optimalno iskoristiti vulkanski Cote d’Azur krajolik – u čemu su definitvno i uspeli.

 

wc-šolja-kuća

3. Kuća u obliku VC školjke u Južnoj Koreji

Ovo je jedina kuća ovog oblika na svetu, a sagrađena je povodom lansiranja „World Toilet Association“, udruženja koje se zalaže za bolje održavanje širom sveta.

 Izgradio ju je Sim Jae-Duck, koji se i rodio u WC-u i trenutno živi u ovoj autentičnoj kući.

 

Kuća cipela l foto: Sindorantrop/flickr.com

 4. Cipela u Južnoj Africi

 

Kuća u obliku cipele je delo umetnika i hotelijera Ron Van Zyla, koji je ovu interesantnu građevinu sagradio za svoju suprugu Yvonne 1990. godine.

U cipeli se nalazi mali muzej u kom su prikazani izrezbareni komadi od drveta ovog umetnika, a inače, cipela je deo kompleksa koji uključuje osam gostinskih kuća, autokamp, restoran, bazen i bar.

 

Iskrivljena kuća l foto: Bon-b4/flickr.com

  5. Iskrivljena kuća u Poljskoj
Dizajn ove kuće je inspiriran crtežima poljskog umetnika Jana Marcina Szancera.

Kuća je trenutno deo trgovačkog kompleksa, a sa svojim nadrealnim krajevima i plavo – zelenim staklima, Iskrivljena kuća je definitivno jedna od najneobičnijih građevina na svetu.

 M.Radović/superodmor.rs

---

SRPSKA KAFANA U NJUJORKU NA LISTI “101 NAJBOLJI RESTORAN NA SVETU”…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Lokal autentičnog naziva “Kafana”, čiji je vlasnik Srbin, a koji se nalazi na Menhetnu, uvršten je na listu 101 najboljeg restorana na svetu, prema analizi američkog nedeljnika “Njuzvik”.

Ovaj restoran nalazi se na Ist vilidžu, u elitnom delu Njujorka. Otvoren je 2008. godine i odmah je postao jedno od omiljenih mesta za izlazak u tom delu grada. Vlasnik i idejni tvorac “Kafane” je Vladimir Ocokoljić, koji je upotrebio svoje porodično i profesionalno nasleđe da bi stvorio prostor u kojem će se svako dobro provesti i u koji su svi pozvani.

Kako bi preneo atmosferu dobrog, starog boemskog šmeka, kakav je nekada postojao u restoranima njegovih predaka, Ocokoljić je u Njujork doneo namešaj iz kuća svojih dedova, uključujući tu i jedan stari luster. Njegov otac, arhitekta, stigao je u Njujork i pomogao sinu da ostvari svoj san.

U enterijeru je zadržana “gola cigla”, karakteristična za Menhetn, ali obogaćena brojnim starim fotografijama porodice Ocokoljić i antikvitetnim razglednicama starog Beograda.

– Ne mogu da kažem da “Kafana” predstavlja tipičnu beogradsku kafanu s početka 20. veka, ali svakako predstavlja moje viđenje Beograda, onakvog kakav je zapisan u sećanjima moje porodice – ispričao je Ocokoljić za američki portal “Bturn”.

Kako kaže, i recepti su originalni i “drevni”.

– Recepti za pite i salate su od moje tetke, mame i bake, a za roštilj su oni iz “Srpskog kuvara”, objavljenog još 1930. godine – kaže vlasnik ove kafane.

(E. T. / Bturn.com)/telegraf.rs

________________________________________________________________________________________

AVANTURE BELOGLAVOG SUPA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NA ŠTA NAUČNICIMA UKAZUJU UČESTALI IZLETI ŠTIĆENIKA IZ REZERVATA UVAC

Poslednjih godina beloglavi supovi iz kanjona Uvca viđani su i po nekoliko hiljada kilometara daleko od rodnog mesta.

Najčešće se radi o mladim pticama, starim godinu-dve, mada ima i starijih jedinki. Ipak, činjenica je da je na ovim putovanjima svega par supova starijih od pet godina, jer kad ih posle ovog uzrasta prođe „pubertet“, teže da sviju gnezdo. A zašto mlade ptice kreću na daleka putovanja, nauka još nije odgonetnula. Nedavno smo na neke ptice iz kanjona Uvaca pričvrstili satelitske odašiljače da bi se omogućilo nesmetano praćenje njihovog kretanje na velikim razdaljinama, pa očekujemo da će nam pomoći da odgonetnemo i kuda lete i kojoj brzinom pređu razdaljine od više hiljada kilometara.
Ovako o „avanturama“ beloglavog supa govori dr Saša Marinković, ornitolog Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ u Beogradu.
– U okviru demografskih istraživanja beloglavog supa, 1986. godine, stručnjaci Instituta za biološka istraživanja počeli su obeležavanja jedinki – podseća dr Marinković. – Ptice su obeležavane plastičnim i aluminijskim prstenovima u raznim bojama i krilnim markicama sa slovima ili brojevima. Jedino se na ovaj način sa sigurnošću može potvrditi identitet, starost i poreklo ptice bez potrebe njenog ponovnog hvatanja. Prstenovane ptice poseduju evidencioni karton u kojem su zabeleženi svi važni događaji iz njenog života. To je jedini način da sazanamo neke njihove tajne – dodaje naš sagovornik i naglašava da su naučnici na ovaj način dobili odgovor na pitanje koliko mladunaca uspešno prebrodi pubertet, procenu broja mladunaca koji odlaze na putovanja, kao i da li se svi vraćaju kući.
– Znalo se da mlade ptice zimi odlazile iz Srbije u primorje gde nema mnogo snega i lakše nalaze hranu da prezime. Ali, otkada je u Rezervatu „Uvac“, zimi otvoreno hranilište, tj. ”restoran za supove”, većina mladunaca ostaje tokom cele zime. Neki su, istina, sjeseni odlazili, ali nismo znali kuda. Zato smo od 2004. godine intenzivirali obeležavanje beloglavih supova u Rezervatu „Uvac“ uz pomoć Fondacije za zaštitu ptica grabljivica i Akademskog speleološkog kluba u Beogradu kao i Rezervata „Uvac“. Do danas je obeleženo 170 ptica koje su više od hiljadu puta ponovo „zabeležene“ u prirodi. Neke su beležene često, dok su druge jednostavno nestale – objašnjava dr Marinković i podseća da je međunarodni program „Balkanski akcioni plan za lešinare“ omogućio elektronsko umrežavanje svih organizacija na ovom prostoru koje se bave markiranjem i praćenjem beloglavog supa.
– Povezanost i brza razmena informacija između stručnih organizacija Balkana, Evrope i Izraela, omogućila je prikupljanje informacija o kretanjima markiranih supova na celom području. Usavršavanje foto tehnike, video nadzora i rad volontera omogućili su prikupljanje obimne fotodokumentacije markiranih ptica. Nismo pretpostavljali da ptice sa Uvca u tolikom broju odlaze u Izrael i vraćaju se u rodnu koloniju da sviju gnezdo. Prvi zabeleženi posetilac Svete zemlje je Hadži-sup 4, koji se pojavio u Izraelu 25. decembra 2005. godine. Od tada je još šest ptica viđeno na hodočašću u Svetoj zemlji. Hadži-supu Vladi na proputovanju je pozlilo, pa je dospeo u bolnicu za životinje u Tel Avivu. Posle oporavka, u prisustvu predstavnika ambasade Srbije, ptica je vraćena u prirodu.
– Nažalost, nisu svi bili te sreće. Tako je sup Drakula uhapšen u Luganju za vreme ptičjeg gripa i završio je iza rešetaka u nekom zoološkom vrtu u Rumuniji – podseća dr Marinković i objašnjava da i u koloniju u kanjonu Uvca dolaze ptice iz Izraela i da je do sada registrovano osam ptica sa izraelskim markicama.
– Većina naših ptica, pak, leti do Grčke i u rezervatu Dadia na Marici zimuju i provode mladalačke dane. Neki supovi zimuju u Bugarskoj u rezervatu „Studen Kladenec“ u Ardi, ili u Rezervatu „Krasna gora“ u Strumici. Jedan sup iz Uvca zalutao je 1.760 km i otišao na sever, do Estonije. Niko ne zna šta je tamo tražio i kuda je potom nestao. Beloglavi sup Lala je 2008. godine sletao na krovove u Nikincima, obišao je Despotovo i Elegir, pa je dospeo u Centar za oporavak u Rezervatu „Uvac“. Dve sedmice pošto je pušten, odleteo je do Andrijevice gde ga je meštanin pronašao promrzlog u snegu. Trebalo je dva meseca da izvadimo neophodnu dokumentaciju kako bismo Lalu vratili preko granice, nekoliko desetina kilometara severnije u Srbiju u uvačku koloniju.
Među poznatim supovima avanturistima su i Hrvoje sa Cresa, Njegoš iz Gusinja, kao i Živka iz Trešnjice koja se posle oporavka pripitomila i postala zvezda Rezervata „Uvac“ – svedoči dr Marinković i dodaje:
– Rekord je ipak oborio beloglavi sup Alibaba koji je fotografisan u Arabijskoj pustinji, čak 3.400 kilometara od Uvca.

Sveta ptica
– Do današnjih dana održalo se narodno verovanje u natprirodne moći ove mitske ptice. Veruje se da beloglavi sup živi 300 godina, pa i više, može da predvidi budućnost, zna gde će uginuti životinja i zato se brzo sjati oko hrane. Ove ptice, po verovanju, mogu da utiču i na vreme, da rasteraju oblake, te ih ne bi trebalo proterivati niti prebrojavati. Pretpostavljamo da ih je još Sveti Sava „sretao“ u Svetoj zemlji, pa se možda zato našao na grbu Nemanjića – objašnjava dr Marinković.

Piše: J. Matijević/ZOV

*** Beloglavi supovi su visokoletači koji često dosegnu visinu od oko tri hiljade metara. Tehniku leta su, tvrde ornitolozi, doveli do savršenstva i jedreći na toplim vazdušnim strujama često znaju da prevale i po par stotina kilometara.

Ove ptice su svojevrsni čistači prirode, i oni su od davnina leteli iznad naših prostora. Međutim, pre samo tridesetak godina bili su na ivici istrebljenja.

Priredio: Bora*S

SPEKTAKULARAN PRIZOR…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

  Bugari grade branu oko antičkog grada na dnu jezera

Projekat bugarskog arhitekte Žeka Tileva podrazumeva izdradnju kružne brane oko nalazišta, rekonstrukciju Seutopolisa i pravljenje suvog turističkog lokaliteta usred jezera

Na dnu veštačkog jezera Koprinka, u središnjoj Bugarskoj, krije se antički trački grad Seutopolis, sagrađen za vreme vlade kralja Seuta III u 4. veku pre nove ere.

Grad je bio mali, sagrađen na ranijoj naseobini, i nije bio baš pravi grad, već više sedište kralja i njegovog dvora.

 Otkriven je slučajno 1948. godine, za vreme izgradnje brane Koprinka po kojoj je nastalo jezero i dobilo ime. Pre nego što će ona biti puštena u rad, detaljno su je istražili arheolozi.

Bugarski arhitekta  Žeko Tilev predložio je 2005. godine da se Seutopolis otkopa, prezerira i rekonstruiše, tako što će se oko grada podići kružna brana u nivou vode, čime će ovo mesto dospeti na UNESKO listu i napraviti od njega turističku destinaciju par ekselans.

 Turisti bi pristizali pomoću brodića, a zid prečnika 420 metara bi im omogućio da posmatraju grad sa visine od 20 metara, a imao bi i viseće vrtove, staklene liftove, restorane, kafee, radnje, ateljee i tako dalje.

Noću bi bio osvetljen, stvarajući na taj način spektakularan prizor.

M. B. /Telegraf

---

HOTEL NA BORSKOM JEZERU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________

Hotel “Jezero” na Borskom jezeru kod Bora, koji je zbog propadanja predstavljao ruglo ovog letovališta, kako prenosi Beta, nakon renoviranja primiće prve goste početkom jula, najavila je 23.juna, portparol Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) Bor Gorica Tončev Vasilić.

 Vasilić je rekla da će, nakon tri meseca preuređenja, uskoro biti završeno renoviranje 13 hiljada kvadrata hotela u kome će biti zaposleno oko stotinak ljudi.
“Obiman posao preuređenja hotela obavile su borske firme. Oko 120 majstora danonoćno je od aprila bilo angažovano na najrazličitijim poslovima koji su podrazumevali renoviranje svakog kutka hotela”, naglasila je Tončev Vasilić.

Prema njenim rečima, novo lice hotela i moderan dizajn dobiće svih 111 soba i 10 apartmana, a novi izgled dobile su i banket-sala, otvoreni i pansionski restoran, bar sa terasom, kuhinja, ulazni hol, panoramski lift i recepcija, koju, kako je rekla, krasi akvarijum dugačak tri i po metra.

“U njemu će biti egzotične vrste riba”, najavila je zvaničnik RTB-a.
U suterenu hotela gostima će biti na raspolaganju kuglana, trim sala sa savremenom opremom, bilijar, sale za solarijum i masažu, ambulanta, frizerski salon i mini-market, a moći će da koriste i spoljne terene za fudbal, košarku, rukomet i ostale sportove.

“Na samo nekoliko metara od ulaza u hotel izgrađen je letnjikovac, a u njegovoj blizini urediće se i park za decu”, najavili su u RTB-u.

U ovom preduzeću, u čijem je vlasništvu hotel “Jezero”, ponosni su i što je šest soba opremljeno i adaptirano za boravak osoba sa invaliditetom, a 24 ležaja prilagođena su za smeštaj košarkaša.

 Hotel “Jezero” osamdesetih godina je bio omiljeno letovalište za turiste iz cele Srbije, a sa brojnim terenima za sve sportove, bio je poznat i po idealnim uslovima za pripreme sportista. Tu su boravile domaće i strane reprezentacije, ali i evropski fudbalski klubovi.

Hotel je poslednju deceniju zbog neodgovornosti propadao, a prema rečima izvođača radova, pretila je opasnost da za koju godinu jeftinije bude njegovo rušenje nego ulaganje u adaptaciju.

Izvor: mc.bor

Foto arhiva: Bora*S

 

NEKOLIKO POGLEDA U PROLAZU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

NIŠ, petak, 30. mart 2012.

Dok su turistički poslenici otvorali  Sajam turizma „Niš 2012.“ , u neposrednoj blizini, vredni  radenici renoviraju fudbalski stadion na Čairu.

_________________________________________________________________________________________________

Ispred Narodnog pozorišta, čudna se ptica  smestila u još „golu“ krošnju drveta a brod- restoran „Porto Bueno“ se ljuljuška na talasima nabujale i mutne Nišave.