PRAZNINA
Pod čelom mi
strašna praznina cveta
ne znam reći
šta joj korenje hrani
da li osmeh
iz bivšeg deteta
ili pisak jastrebova preteći
dok se gnezdi
na paklenoj grani.
Tag Archives: smile
ZABRANJENO JE…
Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.
Foto ilustracija: Bora*S
Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.
Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je život ono što daje,
a takođe i ono što uzima.
Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.
Pablo Neruda
NIKO SEM TEBE NEMA PRAVO DA SE MEŠA U TEBE…
TI DANAS POLAZIŠ U ŠKOLU…
HIMNA
1.
Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Još kod Defoa, u “Robinzonu”, naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.
Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno, prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen. Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno, prete ti da ćeš biti smrvljen.
Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Foto ilustracija: Ana M.
2.
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.
Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.
Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.
3.
Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da svojim presavijenim jezikom govore tvoju sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od papira, beleže tvoje dane.
Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe, rođeni moj.
Kažu: “Mora da se dogodi nesrećan slucaj, da se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo.”
Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u nebesima.
4.
Sećaš se onoga što sam ti pisao iz Ura. Prepisano sa ruševine: “Život je spor, kao oranje pomoću igle, a smrt je brza, kao voda sto nestaje u pesku.”
Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo. Azbuka sa milijardu milijardi znakova.
I neka u svakom od njih, kao rumena semenka, bude po jedno tvoje malo srce.
Onda izađi u neko vedro veče, izađi ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.
Miroslav Antić
PRA-GOVOR…
SAPUTNICI
Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca.
Ilustracija: Bora*S
Na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.
Hodaće oba u jednom istom smeru,
tegleći svaki svoju drukčiju veru.
Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo živote i dane.
I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,
sve dok na kraju zajedno ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.
Miroslav Antić
DEVOJKA IZ REKE SENE…
Negde između 1870. i 1880. godine kod keja u blizini Luvra u Parizu pronađeno je beživotno telo devojke sa misterioznim osmehom čiji lik u narednim godinama postaje opsesija umetnika i mladih devojaka koje žele da izgledaju baš kao ona.
Nepoznata iz Sene, kako su je prozvali jer nikad nije utvrđen njen identitet, imala je prema procenama svega 16 godina, a kako na njenom telu nisu pronađeni tragovi nasilja, veruje se da je rešila da oduzme sebi život.
Devojka koja je u smrt otišla sa blaženim osmehom na licu, postala je poznata širom sveta zahvaljujući jednom patologu iz pariske mrtvačnice koji je toliko bio opčinjen njenom lepotom da je odlučio da napravi posmrtnu masku i zauvek sačuva lik nepoznate devojke.
U narednim godinama počinju da se prave kopije maske lica blagog osmeha koje, očigledno, nije opčinilo samo patologa. Njen gipsani lik postaje nezaobilazan detalj u domovima poznatih pariskih umetnika, a mlade devojke, opsednute izgledom Nepoznate iz Sene, počinju da kopiraju njen izgled.
Čuveni francuski filozof Alber Kami uporedio ju je sa Mona Lizom zbog njenog zagonetnog osmeha, a engleski pisac Al Alvarez je u svojoj knjizi Divljački Bog napisao da su cele generacije nemačkih manekenki oblikovale izgled po ugledu na Nepoznatu iz Sene koja je postala erotski ideal tog vremena.
Rajner Marija Rilke je u svom jedinom romanu opisao lice mladosti koja se udavila koje je neko izlio u mrtvačnici jer je bilo lepo, jer se i dalje smešilo, jer je njen osmeh bio tako varljiv – kao da je znao, a Nabokov je napisao pesmu koja se zove po njoj: Nepoznata iz Sene.
Takođe, francuski Crveni krst, a kasnije i mnogi drugi, iskoristili su njen lik za lutku koja služi za obuku prve pomoći, pa se tako Nepoznata iz Sene često naziva najljubljenijim licem svih vremena.
Kafenisanje.rs
Izvor: hronograf.net
SMEŠKATI SE…
„JEFTIN“ NAČIN DA SE IZGLEDA BOLJE
Konsultacija. Preda mnom sedi mlada devojka, noge joj prepletene tako da podsećaju na neki kitnjast koren izvađen iz zemlje, rukama oslanjena na kauč i kao da na taj način pokušava da se održi u toj krhkoj pozi. Na njenom licu postojano lebdi osmeh, projavljujući se sad manje, sad više…
Devojka bez žurbe počinje da govori o tom, šta ju je privelo na konsultaciju. Govori o strašnim stvarima… Osmeh svejedno ne salazi sa njenog lica… Od tog istorija izgleda još užasnije, napunjena takvim bolom i strahom, koje čovek prosto ne može da izdrži, ako se od svega ne zaštiti izolacijom, odricanjem, disocijacijom… Zaštititi se, zauvek prisvojivši sebi osmeh, obesivši ga kao večnu masku na lice.
Izrazito blistanje sličnog osmeha primetila sam još za vreme studija, pre mnogo godina kod svog bliskog poznanika, tada još sasvim mladog eksperta za sudsku medicinu.
Sećam se, tek što se vratio sa mesta prestupa i izgledajući uzbuđen i radostan, hvatajući vazduh prekidao je samog sebe, pričao je, kako je jedan mladić iskasapio svu svoju porodicu, a tela sakrio u podrum kuće. I tada, za sve vreme razgovora, on se osmehivao.
(…)
Koliko je samo od tada takvih nasmešenih devojaka i mladića došlo u moj kabinet. I kod svakog do njih je svoja istorija osmeha.
psihoterapevt Olga Popova
Neko je, možda, još u ranom detinjstvu bio svedok ili čak učesnik emocionalnog i fizičkog nasilja. Neko je slušao reči odraslih, kao: „Nikom ne pokazuj koliko ti je loše, bolno, strašno!“ Neko je takav zaključak doneo sam za sebe i zauvek odlučio da spoljašnje uvek izgleda snažan i sasvim srećan čovek. Zauvek sakrivši u sebi prevelik po intenzitetu strah, bol, očajanje, osmehom odričući i obescenjujući sveja preživljavanja. Štiteći se. Ipak, osmehivati se – znači uvek pomalo pokazivati zube.
https://www.b17.ru/article/67735/
Izvor: poznajsebe
__________________________________________________________________________________
OPROST I ZABORAV…
Kada je vreme da oprostimo, a kada zauvek da zaboravimo?
Kako da znamo da li treba dati još jednu priliku, ili zauvek zatvoriti vrata…
Život je dugačak put u kojem ćemo sretati razne vrste ljudi i bićemo srećni ili nesrećni zbog toga. Zbog nekih ljudi će nam se činiti da se čitava vožnja zvana život isplati, jer smo baš njih čekali i da je možda i to bila svrha našeg rođenja.
Sa takvim ljudima ćemo se smejati ceo dan i imati razgovore duge kao noć. Zbog njih ćemo se ujutru buditi sa osmehom i verovati da je život zaista najveći dar…Međutim, ništa na ovom svetu nije savršeno jer svi se mi manje ili više menjamo…
Ukoliko nešto traje godinama (ljubav ili prijateljstvo) kakva god iskušenja da naiđu trudićemo se da to potraje i da eventualne krivine ne promene naš tok puta.
U idealnom svetu i vremenu, većina stvari bi zavisila od nas samih i mi bismo krojili situacije i ljude kako želimo i nikakvi problemi ne bi mogli da promene naš cilj ka kojem idemo. Nažalost, iskušenja su svuda oko nas i menjaju ne samo naš put ka odredištu već i osobe koje su nam saputnici.
Nešto što nam je nekada delovalo tako blisko i drago, odjednom postaje drugačije, daleko, nekompatibilno.
Iako je lakše reći nego uraditi, istina je da ćemo jednom morati da skupimo snagu i hrabrosti i presečemo nekada jake, a sada slabe niti koje nas vuku na dno.
Kada osobe koje su nam nekada bile sve (najbolji prijatelj, partner) ne daju dovoljno samopouzdanja, volje, snage da budemo bolja verzija sebe, kada su nekadašnji osmesi zamenjeni zlim komentarima, kada komunikacija postaje teža, a zajedničko vreme nepodnošljivo…tada ćemo znati da je most koji nas je spajao sa određenim osobama zauvek srušen.
Sudbina nam je možda neke ljude poslala u život da nas nauče lekcijama, novim stvarima, ali ne i da ostanu zauvek pored nas. Naročito u situacijama kada je toliko štete učinjeno da nikakvo iskreno “Izvini” ne bi popravilo i nadoknadilo i izlečilo naše boli.
Kada osetimo duboko u sebi da se rane nikada neće zalečiti i da se situacija ne može vratiti na staro, vreme je da ne pružimo još jednu šansu, već se zauvek rastanemo.
Možda će to biti najteža odluka u životu, ali kad zatvorimo jedna vrata sigurno će nam se otvoriti više novih.
Izvor:cosmopolitan.rs
___________________________________________________________________________________
NE KLONJAVAJTE DUHOM…
Ujutru si skuvam kaficu, ulogujem se na društvene mreže i prvo što ugledam je motivaciona poruka, otprilike – ako sam se probudila nadrndana, da pogledam u Sunce pa će i Sunce mene da pogleda i ceo dan će mi biti kao da mi nije ništa.
Nažalost, ja sam odmah po buđenju pogledala u plafon, u šta ću kad spavam u horizontali, i pomislila – dobro je, ni noćas mi se nije smandrljao na glavu.
Uz srkanje kafe i skrolovanje ide i sledeća motivaciona – da otvorim um pre nego što otvorim prozore. Postavio neko čiji je um široko otvoren i ima onaj otirač ispred na kome piše welcome – ulećite, ne izuvajte se, imam razumevanja za sve na ovom svetu.
Odem mu na profil, njemu svaki drugi status kako nešto ne razume – nevaspitanu decu i još nevaspitanije roditelje, jednopolne ljubavi, glupe ljude, neobrazovane ljude, debele žene u helankama… Džaba si, brate, prvo um otvarao, bolje otvori prozore. I pazi da ne ispadneš zevajući za nekom debelom u helankama.
Opet srknem, sledeća motivaciona – da se ujutru budim s mišlju da će nešto divno da se desi. I da vodim računa da mi ne promakne, može se uvredi pa da se divno desi nekom drugom, a ja već sebi usrala dan uz prvu kafu čitajući motivacione i misleći koju dijagnozu sebi da postavim.
I tu negde naletim i na onu, nema šanse da je ne ugledam bar jednom dnevno, da će ljudi uvek bacati kamenje na moj put a da je moj izbor šta ću s tim kamenjem, da ga zavrljačim prema, napravim most ili zid.
Kod ove motivacione počnem da puštam paru na uši, mislim pokušala sam da je vizualizujem, da zamislim sebe kako idem putem a ljudi sa strane bacaju ispred mene kamendžure, ne ide. Pokušala sam i da je posmatram u svoj njenoj veličanstvenoj metaforičnosti, opet mi ne ide jer ispada da sam jedino ja fina, svi ostali ljubomorna, zavidna i zla stoka.
I tako već izbezumljena, stignem i do one – Bolje je da ćutiš i da te smatraju za budalu nego da progovoriš i tako ukloniš svaku sumnju. Postavio neko ko ispod citata Meše Selimovića potpisuje patrijarha Pavla, ispod Andrića Dostojevskog i tako redom.
Tu nekako konstatujem da su najcitiraniji ljudi na srpskom delu Fejsbuka Zoran Radmilović, Mika Antić, ovi gore pomenuti, Bob Marli, Duško Radović, Koeljo i kao višnjica na šlagu – Žarko Laušević, on ozbiljno konkuriše Koelju. Ali, ko je šta rekao, postalo je besmisleno objašnjavati. A nije ni važno, važna je poruka, jelte.
Ako mi verujete, bolje podnosim slike noktiju na Fejsbuku, nego agresivne motivacione poruke. Nikako da ukapiram, o’kle narodu ideja da se mi ostali budimo s mišlju dal da se umijemo ili da se ubijemo, pa se s tom dilemom ulogujemo da nas motivatori na Fejsbuku uhvate za uši i izvuku iz manijakalno depresivnog stanja, recimo sa:
Ipak, oni koji su nas bacili na dno, ostali su poraženi činjenicom da se i po dnu može hodati!
Je li?!
Odmah zamislim sebe kako me slon obuhvatio onom svojom surlom, zavrteo me par puta u krug a onda me bacio u prašinu, eto toliko je besmisleno to da neki nemaju druga posla nego da nas gađaju kamenjem i bacaju nas na dno.
I tako u predinfarktnom stanju, jebote, pa ja sam totalni maloumnik, vidi kako pametan ovaj narod na društvenim mrežama, stignem do onoga da osmeh ne košta ništa a puno znači, da je besplatan i da ga, kad izađem na ulicu delim šakom i kapom kome stignem, ko zna kakve muke more te što ću im se osmehnuti, dan ću da im ulepšam.
Ako niste probali da hodate ulicom i delite osmehe svima koje ugledate, probaje, kad vas molim.
Evo, pre neko jutro, šetamo Cezar i ja šumom, u susret nam ide tip na biciklu, gleda nas, i taman kad ja pomislih da li da mu se nasmešim, možda će i on meni pa dan da mi bude do smrkavanja kao što mi nijedan nije bio, on arlauknu na mene – Pogle ovu! (nekom zamišljenom) Pojedeš mu govno!
Divno sam se osećala!
Odmah sam se prisetila svih onih poziva na Fejsbuku za raznorazne jednodnevne kurseve kako da osvestim negativne misli i pretvorim ih u pozitivne. Da li je trebalo u trenutku kad mi je ovaj rekao da pojedem Cezarovo govno a ja pomislila – ma najedeš se sit govana, što je negativna misao, jelte, to preokrenem u pozitivnu – a ti jedi kolače! I da odem pevušeći. I uopšte ne mislim na idiota koji mi je to rekao. Nažalost, nisam toliko pametna, još par sati sam se čudom čudila kako neko tako može da mi kaže, na šta sam, čim dođoh kući i otvorih Fejsbuk dobila odgovor – sve što mi se dešava sama sam privukla. Ako mi se dešava loše, magnetišem loše, ako mi se dešava dobro, magnetišem dobro. Ovo što me nahrani Cezarovim govnima privukla sam sama, ko me bio po ušima da šetam psa!
O motivacionim porukama od žena za žene da ne govorim, to vrvi od mudrosti namenjenim naoko slabijem a jačem polu koji ne treba da se nervira, nego da peva od jutra do sutra, shvati da je život jedan i ukapira da se svet ne vrti oko muškaraca. I da se udešavamo zbog sebe a ne zbog njih. I da tresnemo rukom o sto. I sve bih poverovala, evo kunem se, da između tih motivacionih, te motivatorke ne turaju svoje fotke sa nabudženim grudima, napućenim ustima i u pozama – ja sam grudi i sise. Kome ti to? Ovima oko kojih se ne vrti tvoj svet?
Foto: pinterest.com
I šta vam htedoh reći, nije da meni nisu potrebne motivacione poruke, evo stvarno, recimo kad se probudim i mislim – bokte, kako ću da platim sve ove račune a neko me motiviše sa – ‘ebo račune, pevaj, jedan je život, njih će kad tad prinudno da ti naplate.
Ili kad se probudim sa bilo kojim problemom, svesna da moram da ga rešavam jer niko drugi neće, pa ni on sam se neće rešiti sam od sebe, opet neko da mi poruči – ‘ebo probleme, svi ćemo jednog dana da umremo.
Ma nemate pojma koliko mi nedostaje, kad se posvađam sa hazbendom i pomislim kako me ne voli, da mi neko kaže – Ma, voli te, samo se pravi! Pevaj, pevaj, pevaj!
Pa ako budem toliko pevala, ima postanem pevaljka. I biću srećna kao što ljudi inače misle da su one srećne i presrećne.
Prejela sam se motivacionih poruka, ne mogu da zapevam više ni ispod tuša.
I tako, ako imate bilo koji problem, samo se ulogujte, Fejsbuk će vam ga rešiti očas posla, obaška što ćete ukapirati da niste ni približno mudri kao ostali. Obaška što bi i Mali princ, da ima Fejsbuk nalog, zamrzao onu ružu, garantovano.
Ali, ne klonjavajte duhom.
By mahlat
Izvor: mahlat.rs
___________________________________________________________________________________________
MIRIS VRUĆEG HLEBA…
Moja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka.
Onda razmaknemo zavese, sednemo uz prozor, ćutimo, srčemo glasno, žvaćemo tu toplu tišinu ustima bezubim, i gledamo u neku veliku, zlatnu jesen, nabreklu od sunca, što tek stidljivo iznad krovova i bandera izviruje. Ponekad ne mogu da nađem naočare, pa celu kuću naglavačke izvrnem.
Ona me gleda, tako izgubljenog, pa mi kaže da sam matora, izlapela budala, ja joj velim “ćuti tu, babetino nijedna”, a ona mi, vazda nešto kao mrzovoljno mrmljajući, uvek odnekud naočare iščeprka. Jutros ih je, recimo, u frižideru pronašla, mora biti da sam ih tamo zaboravio kad sam noćas krišom opet jeo. Nije da mi baba brani, ruku na srce, nego joj neki doktor glavu sa trista nekakvih bolesti i budalaština napunio, a baba, ko i svaka baba, više veruje doktorima nego dedi svom.
Doduše, lažem sad, nije “ko i svaka baba”, ova moja je nekako drugačija, kao da je s neke skroz druge kruške od ostatka sveta ubrana. I to joj, kad stavim naočare, pa je tako okat pogledam, svakog jutra kažem. I još joj kažem da, tri Mađarske da pretresem, sve i da je svaka od njih od tri Rusije veća, lepšu babu od nje pronaći ne bih mogao. Eto, toliko mi je lepa, ta baba moja. A ona mi, opet, kaže da sam izlapeo, iako znam da bi svisnula kad joj jednog jutra to rekao ne bih. Onda nastavimo da gledamo kroz prozor, pa odjednom, kao da nas je neko po istom stomaku zagolicao, krenemo da se kikoćemo, najpre nešto tiše i prigušeno, pa sve glasnije, dok ne počnemo oboje smehom da skvičimo, ko neka dva praseta srećna. A da nas čovek pita, i mene i nju, što li se tako cerekamo, ne bismo, znam, umeli da objasnimo. Ko što nikad ništa i ne objašnjavamo. Ni svetu, ni sebi samima. Do sveta nam ionako nije, a sebi smo ovakvi baš lepi. I šta tu ima da se objašnjava?
Kad se u nozdrve već uveliko uvuče onaj mekan miris hleba pečenog, oboje, kao po komandi, ustanemo od stola, pa se privučemo rerni, svakog jutra sa istim iščekivanjem i istim nestrpljenjem, ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrđa, ja sam, rekoh već, na očima malo tanji, ali nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Tu ona iz frižidera počne da kopa nekakve trave i čudesa, a ja je gledam najmolećivije što umem, sve dok joj ruka ne posegne i za onim komadom slanine. “Još danas”, kaže, “sutra više ne može.” Ja pomirljivo kažem “dobro”, kao da zaista više nikad slaninu neću okusiti, a sve se u meni smeje, jer znam da će se ovo jutro još trista godina ponavljati, ko što se i trista prethodnih već ponavljalo.
Kad ona sve na sto stavi, da nam sto miriše lepše od one jeseni što nam se pod prozorom sunča, ja nam u one velike, nogate, svilene čaše, one od kojih ruke vazda drhte kad ih pereš, sipam sok od borovnice, pa se pravimo da je vino. “Da nam nije malo rano?”, kaže ona i opet se smeje. Ja ne kažem ništa, ali se i ja smejem. I za tili čas već smo oboje, od tog smeha, pijani. Meni se pamet zaboravna od pamtiveka razvezala, pa ne zna ni dan, pa ne zna ni godinu, pa sve plete li plete, o snegovima, o travama, o onoj foliji što pucketa pod prstima, o ringišpilima, o brodovima, o onim autićima na struju, što se sudaraju i prave munje na onom nebu žičanom, o našim malim Ciganima što već godinama, umesto nas samih, svetovima jurcaju, tražeći sve ono što smo mi pronašli i pre no smo postojali, i što nam niko uzeti neće, dok poslednja buba pod nebom živi.
I još joj pričam kako sam je, nekog mračnog, dalekog dana, u nekom mračnom, dalekom gradu, od nekog mraka svog pravio, da mi baš takva bude, i ni za mrvu drugačija, da mi peva smehom, da mi na vruć hleb miriše.
Njoj tad, gotovo uvek, jedna suva suza u oku zablista, ona je otre uzdrhtalom rukom, pa mi kaže kako bi ona, u to je sigurna, već stoput od tuge umrla, da je tog mračnog dana, od mračnog mraka ovog, napravio nisam. Meni se, osetim to, zbrčkani obrazi postide i od stida zarumene, pa joj, da vrag ne odnese šalu, kao ljutito kažem: “Ćuti tu, babetino nijedna.” Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.
Duško Domanović
Izvor: kljucnekosti.wordpress.com
ULICA DEČJEG OSMEHA…
Juče, 24. decembra, deo centralne borske ulice „Moša Pijade“ u vremenu od 10 d0 14 sati preimenovan je, makar na kratko u „Ulica dečjeg omeha“.
U organizaciji borskog Centra za kulturu, sada već tradicionalna manifestacija „Ulica dečjeg omeha“, pokrenuta je sa ciljem da ulepša i dočara Novogodišnju atmosferu, ali pre svega da smanji društvenu isključenost dece i podstakne njihovu kreativnost i maštu.
Ovom događaju prethodio je konkurs za najlepšu pesmu priču, likovni rad, kreativni predmet, ukras, čestitku, kapu i slično, sa akcentom da budu izrađeni od darova prirode ili reciklažnih materijala.
Na konkursu i na Ulici dečjeg osmeha učestvovale su sve gradske i seoske osnovne škole, Dečja ustanova „Bambi“, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“ i Udruženje za za decu sa potrebnim potrebana „Mozaik“.
Izuzetno za ovo doba godine lep dan uz odličan odziv izlagača i posetilaca-kupaca, doprineli su da vreme predviđeno za manifestaciju zaista bude obojeno i ozvučeno lepotom dečjeg osmeha.
Deca, kreativni stvaraoci, pokazala su ovom prilikom, da su ljupki i vešti prodavci.
Koliko su zaradili prodajom svojih originalnih rukotvorina, neka ostane njihova slatka tajna.
Osmehe su delili besplatno.
Tekst/foto: Bora*S
Za pisustvo i informacije zahvalan sam sjajnoj Simonidi Gavrić.
_________________________________________________________________________________
EMOCIONALNA UCENA…
Šta je emocionalna ucena
Emocionalna ucena je vrlo snažan oblik manipulacije koji se ispoljava kroz direktne ili indirektne pretnje koje nam upućuju bliski ljudi.
Ove pretnje svode se na jednu osnovnu koja se izražava na različite načine. Ako se ne budeš ponašao kako ja želim, bićeš kažnjen.
Osobe koje nas emocionalno ucenjuju svesne su koliko je nama važan odnos sa njima, takođe su dobro upoznate sa našim slabostima, a obično znaju i neke naše tajne.
Ovim ljudima je takođe i stalo do nas, ali bez obzira na to, u trenutku kada se uplaše da nešto neće biti kako su one zamislile, koriste sva raspoloživa sredstva i počinju da nam prete kako bismo se prilagodili njihovim željama.
Zbog ovih ljudi mi počinjemo da razmišljamo: „Evo opet sam izgubila(o). Uvek se predam. Nisam rekla(o) ono što stvarno osećam. Zašto ne mogu reći šta mislim? Kako to da se ne zauzimam za sebe?
„U takvim situacijama osećamo frustraciju i ozlojeđenost, jer smo odustali od nečega što želimo, da bismo zadovoljili nekog drugog, ali obično ne vidimo drugo rešenje. Manipulatori znaju kako da nas uteše, tako što nam pružaju pažnju kada dobiju ono što žele, ali uvek prete da bi bilo po njihovom. Kada im se suprotstavimo, oni nas kažnjavaju osećanjem krivice i izazvanim samoprekorom.
Kada stvari posmatramo sa strane, možemo da se zapitamo, kako se to pametni i sposobni ljudi uopšte nađu u situaciji da su toliko zbunjeni i nemoćni u odnosu s nekom određenom osobom koja ih bukvalno ‘vrti oko malog prsta’.
To može biti naš partner, roditelj, brat ili sestra, prijatelj …
Kako to da ovi ljudi ne shvataju ponašanje koje je drugima toliko očigledno?
Autorke knjige „Emocionalna ucena“ Susan Forvard i Donna Frazier, smatraju da je osnovni razlog taj što manipulatori oko nas stvaraju neku vrstu magle, koja se sastoji od straha, osećanja krivice i obaveza. Na ovaj način oni su sigurni da ćemo popustiti njihovim željama, jer ćemo u suprotnom imati vrlo snažno osećanje krivice.
Evo nekoliko pitanja koja vam mogu pomoći u otkrivanju jeste li u odnosu s ucenjivačem:
Rade li ljudi koji su vam važni u životu sledeće stvari:
• Prete da će vam zagorčati život ako ne postupate po njihovom?
• Stalno prete da će okončati odnos s vama ako ne bude onako kako oni kažu?
• Nagoveštavaju da će zanemariti ili povrediti sebe ili postati depresivni ako ne postupate kako oni žele?
• Uvek žele više, nezavisno od toga koliko dajete?
• Podrazumevaju da ćete im popustiti?
• Redovno zanemaruju ili omalovažavaju vaša osećanja i želje?
• Obećavaju vam kule i gradove, a onda ta obećanja retko ispune?
• Uporno govore da ste sebični, loši, gramzivi, bezosećajni ili nemarni kada im ne popustite?
• obasipaju vas pohvalama kada im popustite, a u suprotnom ih uskraćuju.
• Koriste novac da bi bilo po njihovom.?
Za emocionalnu ucenu je potrebno dvoje
Najvažniji korak koji treba preduzeti kako bismo okončali emocionalnu ucenu jeste da sami sebi razjasnimo šta se u stvari dešava. Ovo nije lako, zato što ucenjivač, stalno ubacuje nove slojeve magle u naš odnos i komunikaciju. Čak i kada smo svesni svojih emocija, raspoloženja i motiva, kada smo suočeni sa maglom, naša sposobnost za procenu postaje slabija.
Ucenjivači uvek prikrivaju pritisak koji vrše na nas, a takođe postoji ogromna razlika između onoga što oni rade i bezazlenog, ponekad i ljupkog ili šarmantnog načina na koji to rade. To nas čini zbunjenima, dezorijentisanima i ogorčenima.
Ključno je, međutim, da shvatimo da bez naše pomoći od ucene nema ništa!
Dakle, za ucenu je potrebno dvoje, jer je u pitanju transakcija. Kako bismo promenili odnos s ucenjivačem, ključno je otkriti kako mi sami doprinosimo tom odnosu. Ništa se neće promeniti dok mi ne promenimo svoje ponašanje.
Sama spoznaja šta se događa ne može učiniti ništa. Shvatanje zašto nešto radimo, uopšte nas neće sprečiti da nastavimo to da radimo. A emocionalna ucena značajno narušava naše samopouzdanje i samopoštovanje.
Karakteristike emocionalne ucene
Zahtev – nekada ucenjivači ne verbalizuju svoje želje jasno, nego ih moramo sami otkriti. Oni često inidrektno govore što žele – dureći se na pr. u određenim situacijama, a onda nam dozvole da iz njih izvučemo neki predlog.
Otpor – osećamo otpor u odnosu na zahtev koji nam upućuje ucenjivač.
Pritisak – neki ucenjivači pojačavaju pritisak tako što postojano insistiraju na nekom razlogu zbog kojeg je njihov predlog najbolji mogući, dok drugi to rade na prikriven način, lepim rečima.
Pretnje – obaveštavanje da nećemo proći bez posledica ako ne damo ucenjivaču ono što želi. Ucjenjivači mogu pretiti da će nas povrediti ili unesrećiti. Mogu nam govoriti koliko pate zbog nas. Oni nas znaju da muče i obećavaju nam više pažnje i ljubavi ako bude po njihovom.
Popuštanje – koliko god odolevali emocionalnoj uceni, na kraju popuštamo i činimo ono što naš ucenjivač želi od početka, bez obzira koliko se loše zbog toga osećamo sami sa sobom.
Ponavljanje – ova pobeda dovodi do mirnog perioda i na neko vreme pritisak popušta. Međutim, ucenjivač je našao siguran način da dobije ono što želi tako što će vršiti pritisak na vas i opteretiti vas strahom ili osećanjem krivice. Tako je postavljena osnova za obrazac zahtevanja, pritisaka i kapitulacije.
Na kraju, da spomenemo i šta nije emocionalno ucenjivanje.
Svi imamo pravo drugima reći da je neko njihovo ponašanje za nas neprihvatljivo.
Ako nam se neko suprotstavi na fer način, ma koliko da koristi snažne reči, ako nema pretnji i pritisaka, ne radi se o uceni.
Zdravo postavljanje granica nema veze sa prisilom, pritiskom ili negativnim karakterizacijom drugoga. Ljudi koji istinski žele da razreše sukob s nama pričaće otvoreno o sukobu, želeće da saznaju koja su naša osećanja i brige, prihvatiće odgovornost za svoje ponašanje u sukobu i težiće da saznaju zašto se opiremo onome što oni žele.
S druge strane, ako neko samo želi da ostvariti svoje ciljeve, on će nas pokušati da kontroliše uz ignorisanje naših protesta, inistiraće na tome da su njegovi motivi bolji od naših i izbegavaće odgovornost za zajedničke probleme.
Izvor:atma.hr
Kako se suprotstaviti emocionalnoj uceni
Kao nastavak teksta „Šta je emocionalna ucena?“, prenosimo vam načine kako da joj se suprotstavite.
Ucenjivači u našem životu imaju vrlo važno mesto i zato nam je često teško da ih prepoznamo kao ucenjivače.
Prepoznavanje je međutim neophodno, ako želimo da odnos postavimo na zdrave osnove. Iako nama ponašanje ljudi koji nas ucjenjuju može izgledati kao vrlo svesno osmišljeno, ono je najčešće dobrim delom nesvesno i zasniva se na informacijama o našim strahovima koje smo im sami pružili.
Oni jednostavno primećuju da mi bežimo od nečega što nas čini nervoznim. Bliski odnosi s ljudima iz nas izvlače naše najdublje strahove, jer smo tada najranjiviji. Strah dovodi do toga da razmišljamo vrlo isključivo, a često i katastrofično. Sve dok ne odlučimo da se suočimo sa svojim strahovima, mi će mo biti u opasnosti od emocionalne ucene.
Druga neprijatna emocija koju koriste ucenjivači je osećaj krivice.
Oni nas podstiču da preuzmemo opštu odgovornost za njihovu nesreću i samosažaljenje i stalno nam stvaraju osećaj krivice. Učinak je vrlo snažan, jer svi mi o sebi mislimo kao o dobrim osobama, koje vole druge i koje su vredne pažnje. Osećamo odgovornost za njihove muke i verujemo im kada nam govore da ih mučimo time što ne udovoljavamo njihovim željama.
Emocionalni ucenjivači takođe koriste spinovanje, stavljajući nam različite negativne etikete, govoreći nam da smo loši i bezosećajni, da smo ih razočarali ili povredili i slično. Ponekad nas okrivljuju da smo nesposobni u održavanju emotivnog odnosa ili prijateljstva samo zato što im se suprotstavljamo.
Emocionalna ucena uvek zvuči kao da je povezana s nama, ali to nije tako, barem većim delom. Ona, naime potiče od ucenjivača koji njome pokušava da pronađe sigurnost u sebe.Veći deo optužbi zbog kojih se osećamo loše, zasniva se na njihovom strahu i teskobi.
Emocionalna ucena ima više veze s prošlošću nego sa sadašnjošću i tiče se zadovoljavanja potreba onoga ko ucjenjuje.
Kada prepoznamo da smo u odnosu s ucjenjivačem i odlučimo da mu se suprotstavimo, vrlo je korisno da sa sobom napravimo ugovor. Ugovor nam pomaže da definišemo svoje ciljeve i predstavlja jaku poruku nama samima da smo spremni za promenu. Potrebno je takođe sebi ponavljati: „Izdržaću.“
Ova je reč vrlo efikasna jer se suprotstavlja uverenju koje nas navodi da pristanemo na zahteve ucenjivača, a to je da ne možemo izdržati pritisak: „Ne mogu podneti kad plače, ne mogu podneti da povredim njegove osećaje, ne mogu podneti krivicu, ne mogu podneti njegovu ljutnju … „
Sledeće što treba uraditi je jednostavno zaustaviti se. To znači da nećemo odmah doneti odluke. Koliko god da nam je u početku ovo čudno, važno je da istrajemo. Dakle, ključno je da sebi pružimo dovoljno vremena za razmišljanje, ali udaljeni od pritisaka.
Zato je potrebno naučiti ponavljati sledeće fraze:
• Trenutno nemam odgovor na tvoje pitanje. Treba mi malo vremena da razmislim.
• To je suviše ozbiljno da bih ti odgovorila(o) brzo. Daj da malo razmislim.
• Nisam sigurna(an) kako se osećam u vezi sa tvojim zahtevom. Daj da o tome popričamo kasnije.
Na ovaj način „kupujemo“ vreme iako će ucenjivač insistirati da odluku donesemo što pre.
Bez obzira na njegove zahteve, budite uporni i sebi ponavljajte: „izdržati ću“. Na ovaj način sebi dajemo šansu da osvestimo i doživimo vlastite misli, osećanja i želje. Ako i pored korišćenja ovih fraza osećamo pritisak prilikom odluke, možemo da se fizički udaljimo od ucenjivača. Fizičko udaljavanje od ucenjivača, pruža nam mogućnost emotivne distance.
Na kraju, kada se jednom udaljimo od drame koju stvara ucenjivač, nalazimo se u poziciji da skupljamo informacije koje će nam pomoći da odlučimo kako ćemo reagovati. Sada je dobar trenutak za posmatranje sebe i drugoga. Razmislite o zahtevu ucenjivača, ali to uradite sa neutralne pozicije. Dakle, neka vam pažnja ne bude usmerena na vaše osećaje.
Upitajte se – Šta želi ova osoba? Kako je taj zahtev izrekla, s ljubavlju, pretnjom …? Šta je uradila ako se nismo odmah složili?
Nakon toga se zapitajte šta ste vi mislili u toj situaciji i zapišite sve što vam padne na pamet, ali posebnu pažnju obratite na misli koje se ponavljaju. Ovo su neka od uobičajenih uverenja:
• Dobri ljudi, puni ljubavi trebaju usrećiti drugoga.
• Ako volim nekoga, odgovoran sam za njegovu sreću.
• U redu je da dajem puno više nego što dobijam.
• Nikada ga ne pobedim.
• Ako radim ono što stvarno hoću druga osoba će me smatrati sebičnom.
Sada se zapitajte kako se osećate pa onda napišite sve osećaje kojih ste svesni. Dok pregledate listu, pokušajte da odredite mesto u telu gde ste osetili neki osećaj, jer nam tela ponekad govore direktnije. Ovo je važno kako bismo utvrdili koje su naše reakcije na ucenjivačeve reči ili ponašanje. Sada sastavite listu ucenjivačevih ponašanja na koja ste posebno osetljivi, npr: vika, lupanje vratima, plač, uzdasi, ljutiti izraz lica, durljivost …
Na kraju, kada smo sebi dali vremena da razmislimo, možemo doneti svesnu, slobodnu odluku o svojim reakcijama, umesto da se gotovo refleksno pokoravamo željama drugoga.
Zahtevi ucenjivača obično spadaju u jednu od sledećih kategorija:
• Zahtev nije naročito važan.
• Zahtev se bavi važnim problemima i u pitanju je vaš integritet.
• Zahtev podrazumeva neko važno životno pitanje.
Možete odlučiti da se svesno pokorite zahtevu, pristanete na zahtev uz neke uslove, kao i da ne odlučite odmah. Kada donesete odluku, vrlo je važan način na koji ćete je saopštiti.
Najbolje je da na napade i etiketiranja od strane ucenjivača ne reagujete istom merom, već da kažete nešto ovako: Žao mi je što si uzbuđen(a) … Mogu razumijeti zašto tako to doživljavaš … Stvarno? Zanimljivo …. Popričajmo kasnije … Apsolutno si u pravu (čak i kada to ne mislite). Nikako se ne branite, niti objašnjavajte svoju odluku. Ponekad, može pomoći promena načina na koji razgovaramo, čak i poziv u pomoć, na primer: Možeš li mi pomoći da shvatim zašto ti je to toliko važno … Možeš li molim te da predloži nešto što će nam pomoći da rešimo problem … Pomozi mi da shvatim zašto si toliko ljut … Pitam se šta bi bilo ako bi …. Pitam se možeš li mi pomoći da vidim ….
Humor je odličan način da drugoj osobi ukažemo kako nam izgleda njeno ponašanje, naročito ako je u pitanju odnos koji je u svojoj osnovi dobar.
Na kraju potrebno je znati da promenu ne možete sprovestie odmah, u pitanju je proces.
Tokom tog procesa, ove veštine vam mogu koristiti, ali nećete uspeti svaki put. Svima se događa da ponekad oklevaju, uplaše se ili jednostavno promaše. Važno je da nastavite da se suprotstavljate uceni i da učite iz svojih grešaka, kao i iz uspeha. Budite strpljivi prema sebi. A kada vam se čini da nikada nećete uspeti, osvrnite se i pogledajte gde ste u odnosu na tačku s koje ste krenuli i videćete da ste zapravo uradili veliki napredak.
Priredio: Bora*S
ŠTA JE ČOVEK? DEFINIŠITE MI GA …
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
I NAPRAVIĆEMO VAM KOPIJU
___________________________________________________________________________________________________
Zbog čega nas užasavaju roboti koji liče na ljude
Još od “Piksarovog” probnog kompjuterski animiranog filma “Tin toj” iz 1988, kada je publika pokazala izrazitu odbojnost prema realističnom liku ljudske bebe po imenu Bili, uočen je fenomen da crtani likovi i roboti koji veoma podsećaju na ljude kod ljudskih posmatrača izazivaju neprijatan osećaj i nelagodnsot. Ovaj fenomen je u međuvremenu od robotičara Masahira Morija dobio naziv “Ankani veli” (sablasna dolina).
Džil je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota
Poučen iskustvom, “Piksar” se preorijentisao na likove kao što su žive igračke, čudni roboti i automobili koji govore, a robotičari i psiholozi se trude da otkriju psihološku pozadinu ovog fenomena. Njegovo razumevanje bi se, naime, moglo pokazati kao ključno u predstojećim godinama, kada se očekuje da čovekoliki roboti, odnosno “virtuelni družbenici”, nađu svoje mesto u našim domovima i preduzećima.
Fenomen “sablasne doline” znači, naime, da ljudski izgled i ponašanje mogu veštačku tvorevinu da približe posmatračima – ali samo do one tačke dok veštački lik ne pokuša nesavršeno da oponaša realno ljudsko ponašanje, govor i mimiku, kada se osećaj bliskosti naglo pretvara u odbojnost, tj. u doživljaj “sablasne doline”.
– Ako se krećete poput ljudskog bića, ali su vam pokreti neskladni, ili ne uspostavljate pravi kontakt očima, to izaziva neprijatan utisak – smatra kognitivni psiholog Ajs Sejgin, koji se bavi proučavanjem ove problematike na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.
Verujem da je stvar u tome što čovekolike pojave u mozgu izazivaju neka očekivanja. A ako ova očekivanja nisu zadovoljena, u mozgu nastaje problem” – što je kod humanoidnih robota današnjeg stepena savršenosti još uvek neminovno.
– Evolucija nas je naučila da otkrivamo već i mala odstupanja od uobičajenog ljudskog izgleda i ponašanja, koja ukazuju na bolesti, mentalne ili fizičke probleme, koji mogu biti i opasni – objašnjava psihološkinja Talija Vitli sa Koledža Datrtmut.
Ona, stoga, smatra da insistiranje na ljudskom izgledu robota nije poželjno, osim ako zaista ne uspemo da ih učinim savršenima, što prema rezutatima ispitivanja znači da po izgledu i ponašanju moraju najmanje 65% da odgovaraju pravim ljudima.
Pored toga, većina nas još uvek ne očekuje (niti želi) u svom životu čovekolike robote kao ljubavnike, kućnu poslugu i virtuelne družbenike, mada postoje i neke oblasti u kojima je humanoidni izgled robota nesumnjivo poželjan, pa čak i neophodan. U pitanju su, recimo, roboti koji služe za praksu studentima medicine, ili pak oni koji se koriste za snimanje opasnih scena u filmovima.
D. Milojković | Izvor: blic.rs/07. 04. 2012.
Džuls je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota:
_____________________________________________________________________________________________________
Da li bi vas prevarila? Pogledajte najnoviju japansku „roboticu“
Džeminoid F simulira ljudski glas dok govori i smeje se, i u stanju je da pokaže 65 ljudskih osećanja
Humanoidni roboti poslednje generacije polako brišu granicu između mašine i čoveka, bar naizgled. Japan je predstavio robota u ženskom obličju, koji priča, peva i može da pokaže 65 izraza lica, od kojih, na primer, osmeh, pa čak i izraz čuđenja.
Hiroši Išiguro, japanski naučnik i robotički dizajner sa Univerziteta Osaka, u zapadnom Japanu, kaže da je njegov cilj da napravi robota za koga će ljudi misliti da je ljudsko biće.
– Šta je čovek. Definišite mi ga i napravićemo vam kopiju – kaže Išiguro.
Robot se osmehuje okupljenima u tržnom centru u Hongkongu
Neki od njegovih dosadašnjih androida dostižu cenu od čak 1,2 miliona dolara, dok “džeminoid F” košta “samo” 110.000 dolara.
Profesor Išiguro takođe je poznat po tome što je napravio robota-dvojnika.
Devojka-robot može da se smeši, pomera obrve i usne, iako uglavnom ima izgled zbunjenosti na licu.
Džeminoid F predstavlja najinteligentniju generaciju robota
Takođe, može da govori i peva, emituje muzičke snimke, i da kopira pokrete posmatračevih usana.
Robot poseduje 12 servo-motora, koji rade na pritisak vazduha, što joj omogućava da oponaša ljudske emocije na licu.
I.F. | Izvor: blic.rs/12. 04. 2012.
_______________________________________________________________________________________________________________
Uskoro na tržištu roboti sa emocijama
Za nepunih godinu dana na tržištu će se pojaviti humanoidni roboti za ličnu upotrebu koji će, osim što će „raditi“ kao dadilje pa čak i prijatelji za zabavu, biti sposobni da izražavaju emocije – tako bar tvrdi izvršni direktor japanske kompanije SoftBank.
Robot Pepper
U februaru 2015, počeće prodaja ovih robota koji su predviđeni da služe kao dadilje, medicinske sestre, radnici hitne medicinske pomoći ili čak prijatelji za zabavu, i koji će koštati 198.000 jena (1.900 dolara).
Biće sposobni za učenje i izražavanje emocija, najavio je izvršni direktor Softbanka, Masajoši Son, na konferenciji za novinare, na kojoj ga je pratio elegentni primerak robota po imenu „Pepper“, i koji je sa novinarima i ćaskao piskavim, dečačkim glasom, prenosi Tportal.
Prototip robota za ličnu upotrebu biće predstavljen inače ove nedelje i posluživaće kupce u prodavnicama mobilnih telefona Softbank firme u Japanu.
Son tvrdi da će to biti roboti koji će prvi put u ljudskoj istoriji dobiti srce, i emocije.
Ali kaže i da će kompanija SoftBank ovim biznisom proširiti poslovanje na sektor koji se smatra ključnim za rešavanje nedostatka radne snage u društvu čije stanovništvo ubrzano stari.
Tanjug | 06. 06. 2014. | Foto: Reuters | Izvor: /blic.rs
_______________________________________________________________________________________________________________________
Priredio: Boras*S
DOLINA CRVENE ZEMLJE…
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________
Iako ostavlja bez daha, Dongčuan u Kini ipak nije mesto ucrtano na svakodnevnim turističkim mapama, a čak se veruje da su do nedavno i sami fotografi krili ovu lokaciju kako bi samo oni mogli zabeležiti ovu nestvarnu prirodnu lepotu.
Crvena zemlja u ovom području prekriva na stotine hiljada kvadratnih metara, a smatra se jedinstvenom u Kini (druga poznata u svetu je crvena zemlja u Rio de Žaneiru).
Crvena zemlja je plodna, zbog čega ovde farmeri redovno sade povrće koje u kombinaciji sa podlogom i plavim nebom stvara spektakularne nijanse boja koje već godinama privlače fotografe iz celog sveta.
__________________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________________
Pogled na predele stvarne, neprocenjive lepote, miluje dušu i okrepljuje telo.
Hoće li ona biti dostupna i Onima što dolaze za nama?
Oni što dolaze za nama,
imat će samo
betonirane pejzaže,
nosit će na glavi
zelene kape i šešire,
a iz očiju
cvjetovi će da im vire.
Oni što dolaze za nama,
slušat će samo
cvrkut plastičnih ptica,
imat će u osmijeh,
u osmijeh, namještena lica.
Oni što dolaze za nama,
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica.
Oni što dolaze za nama,
Iimat će i u WC-u,
i u WC-u, televiziju.
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera.
Oni što dolaze za nama,
umjesto šljivovice
ispijat će čaše etera.
Atomsko Sklonište-sa albuma Infarkt (1979)
___________________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________________
Čedna gradska lica
Kompleksaši,
Titulaši,
Što sanjate,
Što vas plaši
Usred svoje mračne moći,
Vi živite u samoći.
Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica.
Bolujete od visina,
I velikih zapremina.
Dvjesto rata,
Sto kvadrata,
Na tri kata.
Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica…
Atomsko Sklonište- sa albuma ”U Vremenu Horoskopa” (1979)
___________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
LJUBAV JE PUT BESKRAJAN…
TAMOiOVDE_______________________________________________________
PUTNIK
Idem slobodno,
niko mi nije odneo,
da ljubim, tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.
Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim, meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.
Ostavljam bolnim osmehom san,
da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
na kom je dozvoljeno sve.
Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe to je:
časak-dva tišine, tišine.
Miloš Crnjanski (Jegerndorf, 1915.)
MILOŠ CRNJANSKI
|
Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić.  Sava Šumanović: Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. „Majka me je prepovijala“, zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, „u koritu za mešanje hleba.“ Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak Pijarističkog liceja. U Temišvaru će mladi školarac igrati fudbal, gimnasticirati, ali i slikati i napisati svoje prve stihove, pa i pesmu „Sudbu“, koju će objaviti u somborskom listu Golub, 1908. godine. Pisanje ga zaokuplja – okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u „Bosankoj vili“, 1912, pesmom do koje će veoma držati – „U početku beše sjaj“. Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće, 1913, i filozofiju u Beču. U Beču ga zatiče i Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougrsku vojsku. Ratuje u Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918, dolazi u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list „Dan“. Objavljuje prve knjige – zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake (1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921). Na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku, 1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, „deleći s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja“, kako će pred smrt u svome testamentu zapisati g-đa Crnjanski. Sa radom počinje kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922) postaje profesor IV beogradske gimnazije. Bavi se angažovano i novinarstvom – u „Vremenu“, „Politici“, „Našim krilima“, „Jadranskoj straži“. Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9). Ali ne zapostavlja pisanje. Roman Seobe, koji je nobjavljivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve godine kasnije objavljuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige: Ljubav u Toskani, Sabrana dela, u dva toma, Knjiga o Nemačkoj, Sveti Sava. Godine 1934. i 35. posvetiće svom nedeljniku „Ideje“, kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena. Ući će i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavaije – u Nemačkoj (1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovesnkoj emigrantskoj vladi. U Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine kada se vraća u Beograd. Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće one stvaralčki bogate. Napisaće tamo veliki Roman o Londonu i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu Seoba. Kao i svoj Lament nad Beogradom (1956), ali koji će najpre objaviti u Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlji će se pojaviti više njegovih knjiga: Seobe, Dnevnik o Čarnojeviću, dramu Konak (koja će se 1958/59. izvoditi u Narodnom poozorištu u Beogradu), Itaka i komentari, Druga knjiga Seoba… a nedugo po povratku i Sabrana dela u 1o tomova (1966), u okviru kojih prvi put i Kod Hiperborejaca. Počinje da objavljuje delove svojih memoara Embahada u kojima će za sebe reći da je bio „mala igračka sudbine“. Početak osme decenije obeležiće njegovi novi romani Kap španske krvi (1970) i Roman o Londonu (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine. Poslednje godine života posvećuje Knjizi o Mikelanđelu, kojim se, u stvari, bavio celog svog života. Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije, 30. novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove. Tek posthumno objaviće se njegove velike knjige Knjiga o Mikelanđelu (1981) i Embahade (1985). Ali u rukopisnoj zaostavštini ima još neobjavljenih stranica najvećeg srpskog pisca – sve one naći će se jednog dana u DELIMA MILOŠA CRNJANSKOG u izdanju zadužbine Miloša Crnjanskog.
WEB SAJT ZADUŽBINE MILOŠA CRNJANSKOG Povodom svoje 25-togodišnjice, 7. juna 2005, Zadužbina Mloša Crnjanskog je postavila web prezentaciju, na adresi www.mcrnjanski.org.yu Pored osnovnih informacija o radu Zadužbine i o životu i stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, na web sajtu Zadužbine redovno će se, u rubrici Aktuelnosti, donositi novosti iz rada Zadužbine, i sve druge vezane za ime Miloša Crnjanskog, posebno o novim izdanjima dela Miloša Crnjanskog u zemlji i inostranstvu Takođe, preko web sajta Zadužbine, pružaće se informacije na pitanja posetilaca našeg web sajta, vezanih za ime i stvaralaštvo Miloša Crnjanskog. PRIČA Sećam se samo da je bila I da je u nama pre uranka Slučajno se setih neveseo, Kad bagrem dogodine zamiriše, U tišini slutim |
|
BELE RUŽE
|
O nemoj doći kad te zovem. O, nemoj doći, O, gle ruže što se sagle bele Drhte od radosti, |
LJUBAVNICI
|
Niko nas neće podeliti više, U mirisnom nebu noćnom. |
Priredio: Bora*S
SANDRA, PILOT BORBENOG AVIONA…
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________
PRVA ŽENA PILOT BORBENOG AVIONA
Još kao devojčica radije se igrala s aviončićima nego sa lutkama. Kao srednjoškolka je već znala da je avijacija njena najveća želja.
Sa 23 godine ušla je u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno. A danas, godinu dana kasnije, Rekovčanka Sandra Radovanović je portparolka 204. vazduhoplovne brigade Vojske Srbije.
Najviše voli kad je u oblacima, za komandama „supergaleba“: Sandra Radovanović
Kad obuče vojnički kombinezon i cokule, Sandra se, kaže, pretvara u Spajdermena.
– Vreme koje provedem u oblacima za mene predstavlja najlepši deo dana. Iako svakom letu prethode ogromne pripreme, a potrebna je i velika koncentracija, pre svega ih doživljavam kao zadovoljstvo. Neki me pitaju kako se ne plašim? Pa kako da se plašim kad je to ono što najviše volim da radim u životu – priča ova neustrašiva devojka.
Sandra vozi “supergaleba G4“, a na letovima je do sada provela oko 130 sati.
Zanimljivo je da pre svog prvog leta nikada nije letela avionom, pa čak ni kao putnik u civilu. To je, ipak, nije omelo da postane oštra konkurencija i mnogo iskusnijim muškim kolegama.
Kad je 13. juna prošle godine doživela ozbiljniji incident prilikom poletanja, jer je roda uletela u motor u najkritičnijoj fazi leta, Sandra je zahvaljujući svojoj veštini spasla svoj život, kolege i tri aviona.
– Prisebnost i hrabrost su samo neke od osobina neophodnih za profesiju pilota. Ko ne može da pobedi strah, taj mora da odustane od ovog poziva – ističe Sandra.
Zato se pre prijema u Vojnu akademiju i prolaze rigorozni testovi i provere. Sandra ih je uspešno prošla leta 2007, kada je, između ostalog, provela sedam dana preživljavanja na Staroj planini i šest sati rešavala izuzetno teške psihotestove.
– Te godine smo avijaciju upisale još dve devojke i ja. Dešavalo se u početku da profesori, kada prolaze pored studenata u krugu Akademije, po navici kažu „zdravo, momci“, a kada primete i neku od nas tri, isprave se i dodaju „ups, i devojke“ – uz osmeh se priseća Sandra.
Danas za nju znaju sve kolege i s velikim divljenjem i poštovanjem govore o svojoj hrabroj koleginici koja se sa 23 godine upisala u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno.
| Sestra u pešadiji
Na Sandru je ponosna cela srpska avijacija, a najviše roditelji i mlađa sestra Marija koja je rešila da krene Sandrinim stopama. |
Miljana Leskovac / Foto: V. Mitić http://www.blic.rs
TAMOiOVDE 
