DEVOJKA IZ REKE SENE…

tamoiovde-logo

Negde između 1870. i 1880. godine kod keja u blizini Luvra u Parizu pronađeno je beživotno telo devojke sa misterioznim osmehom čiji lik u narednim godinama postaje opsesija umetnika i mladih devojaka koje žele da izgledaju baš kao ona.

Nepoznata iz Sene, kako su je prozvali jer nikad nije utvrđen njen identitet, imala je prema procenama svega 16 godina, a kako na njenom telu nisu pronađeni tragovi nasilja, veruje se da je rešila da oduzme sebi život.

Devojka koja je u smrt otišla sa blaženim osmehom na licu, postala je poznata širom sveta zahvaljujući jednom patologu iz pariske mrtvačnice koji je toliko bio opčinjen njenom lepotom da je odlučio da napravi posmrtnu masku i zauvek sačuva lik nepoznate devojke.

U narednim godinama počinju da se prave kopije maske lica blagog osmeha koje, očigledno, nije opčinilo samo patologa. Njen gipsani lik postaje nezaobilazan detalj u domovima poznatih pariskih umetnika, a mlade devojke, opsednute izgledom Nepoznate iz Sene, počinju da kopiraju njen izgled.

Čuveni francuski filozof Alber Kami uporedio ju je sa Mona Lizom zbog njenog zagonetnog osmeha, a engleski pisac Al Alvarez je u svojoj knjizi Divljački Bog napisao da su cele generacije nemačkih manekenki oblikovale izgled po ugledu na Nepoznatu iz Sene koja je postala erotski ideal tog vremena.

Rajner Marija Rilke je u svom jedinom romanu opisao lice mladosti koja se udavila koje je neko izlio u mrtvačnici jer je bilo lepo, jer se i dalje smešilo, jer je njen osmeh bio tako varljiv – kao da je znao, a Nabokov je napisao pesmu koja se zove po njoj: Nepoznata iz Sene.

Takođe, francuski Crveni krst, a kasnije i mnogi drugi, iskoristili su njen lik za lutku koja služi za obuku prve pomoći, pa se tako Nepoznata iz Sene često naziva najljubljenijim licem svih vremena.

Kafenisanje.rs

Izvor:  hronograf.net

_______________________________________________________________

 

 

 

SMEŠKATI SE…

tamoiovde-logo

„JEFTIN“ NAČIN DA SE IZGLEDA BOLJE

Konsultacija. Preda mnom sedi mlada devojka, noge joj prepletene tako da podsećaju na neki kitnjast koren izvađen iz zemlje, rukama oslanjena na kauč i kao da na taj način pokušava da se održi u toj krhkoj pozi. Na njenom licu postojano lebdi osmeh, projavljujući se sad manje, sad više…

ulibkaDevojka bez žurbe počinje da govori o tom, šta ju je privelo na konsultaciju. Govori o strašnim stvarima… Osmeh svejedno ne salazi sa njenog lica… Od tog istorija izgleda još užasnije, napunjena takvim bolom i strahom, koje čovek prosto ne može da izdrži, ako se od svega ne zaštiti izolacijom, odricanjem, disocijacijom… Zaštititi se, zauvek prisvojivši sebi osmeh, obesivši ga kao večnu masku na lice.

Izrazito blistanje sličnog osmeha primetila sam još za vreme studija, pre mnogo godina kod svog bliskog poznanika, tada još sasvim mladog eksperta za sudsku medicinu.

Sećam se, tek što se vratio sa mesta prestupa i izgledajući uzbuđen i radostan, hvatajući vazduh prekidao je samog sebe, pričao je, kako je jedan mladić iskasapio svu svoju porodicu, a tela sakrio u podrum kuće. I tada, za sve vreme razgovora, on se osmehivao.

(…)

Koliko je samo od tada takvih nasmešenih devojaka i mladića došlo u moj kabinet. I kod svakog do njih je svoja istorija osmeha.

d0bfd0bed0bfd0bed0b2d0b0-d0bed0bbd18cd0b3d0b0

psihoterapevt Olga Popova

Neko je, možda, još u ranom detinjstvu bio svedok ili čak učesnik emocionalnog i fizičkog nasilja. Neko je slušao reči odraslih, kao: „Nikom ne pokazuj koliko ti je loše, bolno, strašno!“ Neko je takav zaključak doneo sam za sebe i zauvek odlučio da spoljašnje uvek izgleda snažan i sasvim srećan čovek. Zauvek sakrivši u sebi prevelik po intenzitetu strah, bol, očajanje, osmehom odričući i obescenjujući  sveja preživljavanja. Štiteći se. Ipak, osmehivati se – znači uvek pomalo pokazivati zube.

https://www.b17.ru/article/67735/

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

OPROST I ZABORAV…

tamoiovde-logo

Kada je vreme da oprostimo, a kada zauvek da zaboravimo?

Kako da znamo da li treba dati još jednu priliku, ili zauvek zatvoriti vrata…

Život je dugačak put u kojem ćemo sretati razne vrste ljudi i bićemo srećni ili nesrećni zbog toga. Zbog nekih ljudi će nam se činiti da se čitava vožnja zvana život isplati, jer smo baš njih čekali i da je možda i to bila svrha našeg rođenja.

thumbnail.phpoprostajSa takvim ljudima ćemo se smejati ceo dan i imati razgovore duge kao noć. Zbog njih ćemo se ujutru buditi sa osmehom i verovati da je život zaista najveći dar…Međutim, ništa na ovom svetu nije savršeno jer svi se mi manje ili više menjamo…

Ukoliko nešto traje godinama (ljubav ili prijateljstvo) kakva god iskušenja da naiđu trudićemo se da to potraje i da eventualne krivine ne promene naš tok puta.

U idealnom svetu i vremenu, većina stvari bi zavisila od nas samih i mi bismo krojili situacije i ljude kako želimo i nikakvi problemi ne bi mogli da promene naš cilj ka kojem idemo. Nažalost, iskušenja su svuda oko nas i menjaju ne samo naš put ka odredištu već i osobe koje su nam saputnici.

Nešto što nam je nekada delovalo tako blisko i drago, odjednom postaje drugačije, daleko, nekompatibilno.

Iako je lakše reći nego uraditi, istina je da ćemo jednom morati da skupimo snagu i hrabrosti i presečemo nekada jake, a sada slabe niti koje nas vuku na dno.

Kada osobe koje su nam nekada bile sve (najbolji prijatelj, partner) ne daju dovoljno samopouzdanja, volje, snage da budemo bolja verzija sebe, kada su nekadašnji osmesi zamenjeni zlim komentarima, kada komunikacija postaje teža, a zajedničko vreme nepodnošljivo…tada ćemo znati da je most koji nas je spajao sa određenim osobama zauvek srušen.

Sudbina nam je možda neke ljude poslala u život da nas nauče lekcijama, novim stvarima, ali ne i da ostanu zauvek pored nas. Naročito u situacijama kada je toliko štete učinjeno da nikakvo iskreno “Izvini” ne bi popravilo i nadoknadilo i izlečilo naše boli.

Kada osetimo duboko u sebi da se rane nikada neće zalečiti i da se situacija ne može vratiti na staro, vreme je da ne pružimo još jednu šansu, već se zauvek rastanemo.

Možda će to biti najteža odluka u životu, ali kad zatvorimo jedna vrata sigurno će nam se otvoriti više novih.
Izvor:cosmopolitan.rs

___________________________________________________________________________________

NE KLONJAVAJTE DUHOM…

tamoiovde-logoUjutru si skuvam kaficu, ulogujem se na društvene mreže i prvo što ugledam je motivaciona poruka, otprilike – ako sam se probudila nadrndana, da pogledam u Sunce pa će i Sunce mene da pogleda i ceo dan će mi biti kao da mi nije ništa.

ma-voli-te-samo-se-praviNažalost, ja sam odmah po buđenju pogledala u plafon, u šta ću kad spavam u horizontali, i pomislila – dobro je, ni noćas mi se nije smandrljao na glavu.

Uz srkanje kafe i skrolovanje ide i sledeća motivaciona – da otvorim um pre nego što otvorim prozore. Postavio neko čiji je um široko otvoren i ima onaj otirač ispred na kome piše welcome – ulećite, ne izuvajte se, imam razumevanja za sve na ovom svetu.

Odem mu na profil, njemu svaki drugi status kako nešto ne razume – nevaspitanu decu i još nevaspitanije roditelje, jednopolne ljubavi, glupe ljude, neobrazovane ljude, debele žene u helankama… Džaba si, brate, prvo um otvarao, bolje otvori prozore. I pazi da ne ispadneš zevajući za nekom debelom u helankama.

Opet srknem, sledeća motivaciona – da se ujutru budim s mišlju da će nešto divno da se desi. I da vodim računa da mi ne promakne, može se uvredi pa da se divno desi nekom drugom, a ja već sebi usrala dan uz prvu kafu čitajući motivacione i misleći koju dijagnozu sebi da postavim.

I tu negde naletim i na onu, nema šanse da je ne ugledam bar jednom dnevno, da će ljudi uvek bacati kamenje na moj put a da je moj izbor šta ću s tim kamenjem, da ga zavrljačim prema, napravim most ili zid.

Kod ove motivacione počnem da puštam paru na uši, mislim pokušala sam da je vizualizujem, da zamislim sebe kako idem putem a ljudi sa strane bacaju ispred mene kamendžure, ne ide. Pokušala sam i da je posmatram u svoj njenoj veličanstvenoj metaforičnosti, opet mi ne ide jer ispada da sam jedino ja fina, svi ostali ljubomorna, zavidna i zla stoka.

I tako već izbezumljena, stignem i do one – Bolje je da ćutiš i da te smatraju za budalu nego da progovoriš i tako ukloniš svaku sumnju. Postavio neko ko ispod citata Meše Selimovića potpisuje patrijarha Pavla, ispod Andrića Dostojevskog i tako redom.

Tu nekako konstatujem da su najcitiraniji ljudi na srpskom delu Fejsbuka Zoran Radmilović, Mika Antić, ovi gore pomenuti, Bob Marli, Duško Radović, Koeljo i kao višnjica na šlagu – Žarko Laušević, on ozbiljno konkuriše Koelju. Ali, ko je šta rekao, postalo je besmisleno objašnjavati. A nije ni važno, važna je poruka, jelte.

Ako mi verujete, bolje podnosim slike noktiju na Fejsbuku, nego agresivne motivacione poruke. Nikako da ukapiram, o’kle narodu ideja da se mi ostali budimo s mišlju dal da se umijemo ili da se ubijemo, pa se s tom dilemom ulogujemo da nas motivatori na Fejsbuku uhvate za uši i izvuku iz manijakalno depresivnog stanja, recimo sa:
Ipak, oni koji su nas bacili na dno, ostali su poraženi činjenicom da se i po dnu može hodati!
Je li?!

Odmah zamislim sebe kako me slon obuhvatio onom svojom surlom, zavrteo me par puta u krug a onda me bacio u prašinu, eto toliko je besmisleno to da neki nemaju druga posla nego da nas gađaju kamenjem i bacaju nas na dno.

I tako u predinfarktnom stanju, jebote, pa ja sam totalni maloumnik, vidi kako pametan ovaj narod na društvenim mrežama, stignem do onoga da osmeh ne košta ništa a puno znači, da je besplatan i da ga, kad izađem na ulicu delim šakom i kapom kome stignem, ko zna kakve muke more te što ću im se osmehnuti, dan ću da im ulepšam.

Ako niste probali da hodate ulicom i delite osmehe svima koje ugledate, probaje, kad vas molim.

Evo, pre neko jutro, šetamo Cezar i ja šumom, u susret nam ide tip na biciklu, gleda nas, i taman kad ja pomislih da li da mu se nasmešim, možda će i on meni pa dan da mi bude do smrkavanja kao što mi nijedan nije bio, on arlauknu na mene – Pogle ovu! (nekom zamišljenom) Pojedeš mu govno!
Divno sam se osećala!

Odmah sam se prisetila svih onih poziva na Fejsbuku za raznorazne jednodnevne kurseve kako da osvestim negativne misli i pretvorim ih u pozitivne. Da li je trebalo u trenutku kad mi je ovaj rekao da pojedem Cezarovo govno a ja pomislila – ma najedeš se sit govana, što je negativna misao, jelte, to preokrenem u pozitivnu – a ti jedi kolače! I da odem pevušeći. I uopšte ne mislim na idiota koji mi je to rekao. Nažalost, nisam toliko pametna, još par sati sam se čudom čudila kako neko tako može da mi kaže, na šta sam, čim dođoh kući i otvorih Fejsbuk dobila odgovor – sve što mi se dešava sama sam privukla. Ako mi se dešava loše, magnetišem loše, ako mi se dešava dobro, magnetišem dobro. Ovo što me nahrani Cezarovim govnima privukla sam sama, ko me bio po ušima da šetam psa!

O motivacionim porukama od žena za žene da ne govorim, to vrvi od mudrosti namenjenim naoko slabijem a jačem polu koji ne treba da se nervira, nego da peva od jutra do sutra, shvati da je život jedan i ukapira da se svet ne vrti oko muškaraca. I da se udešavamo zbog sebe a ne zbog njih. I da tresnemo rukom o sto. I sve bih poverovala, evo kunem se, da između tih motivacionih, te motivatorke ne turaju svoje fotke sa nabudženim grudima, napućenim ustima i u pozama – ja sam grudi i sise. Kome ti to? Ovima oko kojih se ne vrti tvoj svet?

e5d70947aca15ec7152002e32a95ad5a

Foto: pinterest.com

I šta vam htedoh reći, nije da meni nisu potrebne motivacione poruke, evo stvarno, recimo kad se probudim i mislim – bokte, kako ću da platim sve ove račune a neko me motiviše sa – ‘ebo račune, pevaj, jedan je život, njih će kad tad prinudno da ti naplate.

Ili kad se probudim sa bilo kojim problemom, svesna da moram da ga rešavam jer niko drugi neće, pa ni on sam se neće rešiti sam od sebe, opet neko da mi poruči – ‘ebo probleme, svi ćemo jednog dana da umremo.

Ma nemate pojma koliko mi nedostaje, kad se posvađam sa hazbendom i pomislim kako me ne voli, da mi neko kaže – Ma, voli te, samo se pravi! Pevaj, pevaj, pevaj!

Pa ako budem toliko pevala, ima postanem pevaljka. I biću srećna kao što ljudi inače misle da su one srećne i presrećne.

Prejela sam se motivacionih poruka, ne mogu da zapevam više ni ispod tuša.

I tako, ako imate bilo koji problem, samo se ulogujte, Fejsbuk će vam ga rešiti očas posla, obaška što ćete ukapirati da niste ni približno mudri kao ostali. Obaška što bi i Mali princ, da ima Fejsbuk nalog, zamrzao onu ružu, garantovano.

Ali, ne klonjavajte duhom.

By mahlat
Izvor: mahlat.rs

___________________________________________________________________________________________

MIRIS VRUĆEG HLEBA…

tamoiovde-logoMoja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka.

qxrjx0Onda razmaknemo zavese, sednemo uz prozor, ćutimo, srčemo glasno, žvaćemo tu toplu tišinu ustima bezubim, i gledamo u neku veliku, zlatnu jesen, nabreklu od sunca, što tek stidljivo iznad krovova i bandera izviruje. Ponekad ne mogu da nađem naočare, pa celu kuću naglavačke izvrnem.

Ona me gleda, tako izgubljenog, pa mi kaže da sam matora, izlapela budala, ja joj velim “ćuti tu, babetino nijedna”, a ona mi, vazda nešto kao mrzovoljno mrmljajući, uvek odnekud naočare iščeprka. Jutros ih je, recimo, u frižideru pronašla, mora biti da sam ih tamo zaboravio kad sam noćas krišom opet jeo. Nije da mi baba brani, ruku na srce, nego joj neki doktor glavu sa trista nekakvih bolesti i budalaština napunio, a baba, ko i svaka baba, više veruje doktorima nego dedi svom.

Doduše, lažem sad, nije “ko i svaka baba”, ova moja je nekako drugačija, kao da je s neke skroz druge kruške od ostatka sveta ubrana. I to joj, kad stavim naočare, pa je tako okat pogledam, svakog jutra kažem. I još joj kažem da, tri Mađarske da pretresem, sve i da je svaka od njih od tri Rusije veća, lepšu babu od nje pronaći ne bih mogao. Eto, toliko mi je lepa, ta baba moja. A ona mi, opet, kaže da sam izlapeo, iako znam da bi svisnula kad joj jednog jutra to rekao ne bih. Onda nastavimo da gledamo kroz prozor, pa odjednom, kao da nas je neko po istom stomaku zagolicao, krenemo da se kikoćemo, najpre nešto tiše i prigušeno, pa sve glasnije, dok ne počnemo oboje smehom da skvičimo, ko neka dva praseta srećna. A da nas čovek pita, i mene i nju, što li se tako cerekamo, ne bismo, znam, umeli da objasnimo. Ko što nikad ništa i ne objašnjavamo. Ni svetu, ni sebi samima. Do sveta nam ionako nije, a sebi smo ovakvi baš lepi. I šta tu ima da se objašnjava?

Kad se u nozdrve već uveliko uvuče onaj mekan miris hleba pečenog, oboje, kao po komandi, ustanemo od stola, pa se privučemo rerni, svakog jutra sa istim iščekivanjem i istim nestrpljenjem, ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrđa, ja sam, rekoh već, na očima malo tanji, ali nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Tu ona iz frižidera počne da kopa nekakve trave i čudesa, a ja je gledam najmolećivije što umem, sve dok joj ruka ne posegne i za onim komadom slanine. “Još danas”, kaže, “sutra više ne može.” Ja pomirljivo kažem “dobro”, kao da zaista više nikad slaninu neću okusiti, a sve se u meni smeje, jer znam da će se ovo jutro još trista godina ponavljati, ko što se i trista prethodnih već ponavljalo.

Kad ona sve na sto stavi, da nam sto miriše lepše od one jeseni što nam se pod prozorom sunča, ja nam u one velike, nogate, svilene čaše, one od kojih ruke vazda drhte kad ih pereš, sipam sok od borovnice, pa se pravimo da je vino. “Da nam nije malo rano?”, kaže ona i opet se smeje. Ja ne kažem ništa, ali se i ja smejem. I za tili čas već smo oboje, od tog smeha, pijani. Meni se pamet zaboravna od pamtiveka razvezala, pa ne zna ni dan, pa ne zna ni godinu, pa sve plete li plete, o snegovima, o travama, o onoj foliji što pucketa pod prstima, o ringišpilima, o brodovima, o onim autićima na struju, što se sudaraju i prave munje na onom nebu žičanom, o našim malim Ciganima što već godinama, umesto nas samih, svetovima jurcaju, tražeći sve ono što smo mi pronašli i pre no smo postojali, i što nam niko uzeti neće, dok poslednja buba pod nebom živi. I još joj pričam kako sam je, nekog mračnog, dalekog dana, u nekom mračnom, dalekom gradu, od nekog mraka svog pravio, da mi baš takva bude, i ni za mrvu drugačija, da mi peva smehom, da mi na vruć hleb miriše.

Njoj tad, gotovo uvek, jedna suva suza u oku zablista, ona je otre uzdrhtalom rukom, pa mi kaže kako bi ona, u to je sigurna, već stoput od tuge umrla, da je tog mračnog dana, od mračnog mraka ovog, napravio nisam. Meni se, osetim to, zbrčkani obrazi postide i od stida zarumene, pa joj, da vrag ne odnese šalu, kao ljutito kažem: “Ćuti tu, babetino nijedna.” Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.
Duško Domanović

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

____________________________________________________________________________________________

ULICA DEČJEG OSMEHA…

tamoiovde-logo
Juče, 24. decembra, deo centralne borske ulice „Moša Pijade“ u vremenu od 10 d0 14 sati  preimenovan je, makar na kratko u „Ulica dečjeg omeha“.

boras5U organizaciji borskog Centra za kulturu, sada već tradicionalna manifestacija „Ulica dečjeg omeha“, pokrenuta je sa ciljem da ulepša i dočara Novogodišnju atmosferu, ali pre svega da smanji društvenu isključenost dece i podstakne njihovu kreativnost i maštu.

Ovom događaju prethodio je konkurs za najlepšu pesmu priču, likovni rad, kreativni predmet, ukras, čestitku, kapu i slično, sa akcentom da budu izrađeni od darova prirode ili reciklažnih materijala.

Na konkursu i na Ulici dečjeg osmeha učestvovale su sve gradske i seoske osnovne škole, Dečja ustanova „Bambi“, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“ i Udruženje za za decu sa potrebnim potrebana „Mozaik“.

Izuzetno za ovo doba godine lep dan uz odličan odziv izlagača i posetilaca-kupaca, doprineli su da vreme predviđeno za manifestaciju zaista bude obojeno i ozvučeno lepotom dečjeg osmeha.

Deca, kreativni stvaraoci, pokazala su ovom prilikom, da su ljupki i vešti prodavci.

Koliko su zaradili prodajom svojih originalnih rukotvorina, neka ostane njihova slatka tajna.

Osmehe su delili besplatno.

Tekst/foto: Bora*S

Za pisustvo i informacije zahvalan sam sjajnoj Simonidi Gavrić.

_________________________________________________________________________________