PARADOKSI NAŠEG VREMENA..

(PREVIŠE PRIČAMO, PREMALO VOLIMO…)

Paradoks našeg vremena je da imamo veće zgrade,
ali kraće živce; šire puteve, ali uže vidike;

Foto ilustracija: Bora*S

trošimo više, a imamo manje;
kupujemo više – uživamo manje;
Imamo veće kuće, a manje porodice;
više udobnosti, a manje vremena;
imamo više diploma, ali manje razuma;
više znanja, a manje rasuđivanja;
više stručnjaka, a još više problema;
više znanja u medicini, a sve manje zdravlja.

Pijemo previše, pušimo previše,
trošimo nepromišljeno, smejemo se premalo,
vozimo prebrzo, olako se ljutimo,
prekasno ležemo, ustajemo umorni,
čitamo nedovoljno, gledamo TV suviše.
Molimo se retko. Uvećali smo naše posede, ali smo umanjili naše vrednosti.
Previše pričamo, premalo volimo,
prečesto mrzimo.

Naučili smo kako da preživljavamo,
ali ne i kako da živimo.
Dodajemo godine životu, ali ne i život godinama.
Putovali smo na mesec, a problem nam je otići preko ulice i
upoznati novog komšiju.

Zagospodarili smo vanjskim prostorom,
ali ne i unutrašnjim.

Napravili smo velike, ali ne i bolje stvari.

Džordž Karlin

---

 

LJUBAV NA ROBOTSKI NAČIN…

Neki čovek piše na mašini ljubavno pismo

i mašina odgovara čoveku svojeručno i umesto primaoca.

Ilustracija: Bora*S

Toliko je savršena ta mašina,

mašina za prodaju čekova i ljubavnih pisama.

I čovek udobno smešten u svojoj mašini za stanovanje

čita mašini za čitanje odgovor mašine za pisanje.

I u svojoj mašini za snivanje sa mašinom za računanje kupuje mašinu za ljubav.

I u svojoj mašini za ispunjavanje snova

vodi ljubav sa mašinom za ljubav.

I ta ga mašina vara s nečim,

s nečim da pukneš od smeha.

 

Žak Prever

---

 

NEKO JE REKAO NEKU TEŠKU REČ…

NEKO

To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne
meseca februara
u kuhinji
neko je ponizio služavku

Ilustracija: Ulje na platnu by Bora*S

Ranio je u dubinu njenog bića
nešto što je bilo još netaknuto
upravo je načeto
i opustošeno
Nešto što je još bilo živo
i što se smejalo ćutke
Ali
neko je ušao
rekao neku tešku reč
jer je razbila nešto
i to što se u njoj još moglo radovati
prestalo je zauvek da se smeje
Služavka je ostala ukočena
ukočena pred kantom za smeće
i onda je počela da drhti
Ne sme nikako sada da počne da plače
Jer ako počne da plače
služavka za sve
dobro zna
da neće nikako umeti
da se zaustavi
Ona u sebi nosi toliku bedu
već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života
Ona zna dobro
čim prva suza krene
sve druge će za njom
i to će napraviti takvu buku
koju niko živ neće moći podneti
oteraće je
to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti

Ućuta šta je drugo mogla.

Žak Prever

(Neke stvari i ostalo)

---

---

 

NEŠTO JE NAČETO I OPUSTOŠENO…

NEKO

To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne
meseca februara
u kuhinji
neko je ponizio služavku

Ranio je u dubinu njenog bića
nešto što je bilo još netaknuto
upravo je načeto
i opustošeno
Nešto što je još bilo živo
i što se smejalo ćutke
Ali
neko je ušao
rekao neku tešku reč
jer je razbila nešto
i to što se u njoj još moglo radovati
prestalo je zauvek da se smeje
Služavka je ostala ukočena
ukočena pred kantom za smeće
i onda je počela da drhti
Ne sme nikako sada da počne da plače
Jer ako počne da plače
služavka za sve
dobro zna
da neće nikako umeti
da se zaustavi
Ona u sebi nosi toliku bedu
već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života
Ona zna dobro
čim prva suza krene
sve druge će za njom
i to će napraviti takvu buku
koju niko živ neće moći podneti
oteraće je
to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti

Ućuta šta je drugo mogla.

Žak Prever

---

 

SMEH, RADOST, LJUBAV, SAOSEĆANJE I KREATIVNOST…

LEKAR-KLOVN PEČ ADAMS

 Hanter Doherti Adams je lekar, društveni aktivista, pisac, predavač i – klovn!

On već gotovo pet decenija posvećeno radi na reformi američkog zdravstva, koje opisuje kao „skupo i elitističko“. Poznatiji je pod nadimkom Peč (engl. patch – zakrpa), a njegov rad je približen javnosti filmom „Peč Adams“ (1998), sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi. Scenario je labavo zasnovan na životu stvarnog Peča i na njegovim shvatanjima medicine.

Peč Adams je rođen 1945. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegov otac je učestvovao u Drugom svetskom i Korejskom ratu, a preminuo je kada je Peč imao 16 godina. Iskustva iz ratova su ga promenila i bio je distanciran, te nikada nije uspostavio blizak odnos sa sinom.

O Peču i njegovom starijem bratu brinula je majka, koja je težila da kod dece razvije samopoštovanje, kreativnost i humanitarizam. Ovo se moglo uočiti kada je Peč kao srednjoškolac pokušao da se suprotstavi segregaciji na osnovu boje kože, ali je nasiliničkim putem odgovoren od toga.

Kao tinejdžer, Peč je nekoliko puta hospitalizovan jer je aktivno razmišljao o tome da izvrši samoubistvo. Kako sam kaže, „nije želeo da živi u svetu sa toliko nasilja i nepravde“. Sa 18 godina doživeo je svojevrsno prosvetljenje – neće sebi oduzeti život, već će pokrenuti revoluciju!

Učiniće svaki svoj dan srećnim i pomagaće čovečanstvu.

Ubrzo se upisao na medicinski fakultet. Uz čitanje mnoštva knjiga u kojima je tražio inspiraciju za novi model zdravstvene nege, Peč se često izmotavao u javnosti i izigravao klovna pred potpunim strancima. Prvi opipljiv rezultat ovog rada dobijen je već 1971. godine, kada je, uz pomoć svojih kolega, otvorio „Gesundheit Institut“ (nem. Gesundheit! – Nazdravlje!).

Institut je tokom dvanaest godina pružio besplatne medicinske usluge hiljadama ljudi, a rad je prekinut usled nedostatka finansijske podrške.

Bio je zasnovan na nekim od glavnih postavki Pečovog revolucionarnog modela, poput besplatne zdravstvene nege za sve, boljeg upoznavanja pacijenata, integracije medicine sa umetnošću, obrazovanjem, rekreacijom, socijalnim radom,… U stvari, „Gesundheit Institut“ je bio pilot projekat za sve što je Peč još nameravao da uradi tokom svoje karijere.

Gesundheit projekat je sada u svojoj 43. godini postojanja i Peč sa širokom mrežom saradnika radi na njemu isto onako entuzijastično kao i na početku. Organizacija je ostala neprofitna. Oni žele da promene tradicionalno shvatanje bolnice i da je odrede kao „integraciju učenja i nege“ koja se odvija u zajednici.

Srž svih aktivnosti čini šest načela:

1. Nega je besplatna i eliminiše se potreba za zdravstvenim osiguranjem koje bi pokrivalo troškove. Na ovaj način se više ne javlja dug u interakciji pacijent-doktor. Kod korisnika se razvija osećaj pripadanja zajednici kojoj je stalo do svojih članova.
2. Ne postoji osiguranje u slučaju nesavesnog ili pogrešnog lečenja. Zdravstvena nega je oblik saradnje u kojoj postoji uzajamno poverenje.
3. Početni intervju sa pacijentima traje 3-4 sata. U tradicionalnom sistemu, poseta traje kratko, interakcija je površna, a lekar ima vremena da se pozabavi samo jednim problemom pacijenta.
4. Zdravlje negovatelja je podjednako bitno kao i zdravlje pacijenta.
5. Pacijenti se tretiraju kao prijatelji. Oporavak i razvoj se dešava u energičnoj i kohezivnoj zajednici.
6. Svi dodatni lekovi su dobrodošli. Medicinska nega zasnovana na savremenim naučnim istraživanjima se kombinuje sa različitim terapijskim sistemima i modalitetima, kako bi se pokrile fizičke, emocionalne, duhovne i socijalne dimenzije zdravlja i bolesti.

Gesundheit projekat je dvodelni – usmeren je stvaranje bolnice bez zidova, kao i bolnice sa zidovima. Bolnica bez zidova podrazumeva, pre svega, prerušavanje volontera u klovnove, posećivanje zemalja širom sveta i zasmejavanje ljudi svih uzrasta kroz „spontanu igru improvizacije“.

Meta su svi oni kojima smeh i dobro raspoloženje mogu biti od koristi. Pokazalo se da su to: pacijenti u bolnicama, deca bez roditeljskog staranja, izbeglice, kao i svi oni koji se zbog nekog traumatskog događaja (npr. posle rata ili zemljotresa) nalaze u krizi ili se osećaju ranjivo.

Bolnica bez zidova obuhvata i promovisanje ove vrste humanitarne pomoći širom sveta i osnaživanje statusa terapeutske uloge lekara-klovnova. Pored toga što je i dalje aktivan kao klovn, Peč putuje širom sveta i drži predavanja (poput ovog). Objekat Centra za podučavanje još uvek čeka na izgradnju. Bolnica sa zidovima, tj. javna bolnica sa 40 kreveta u ruralnoj Zapadnoj Virdžiji (SAD), trenutno postoji samo kao zamisao na papiru.

Peč Adams nastoji da kroz Gesundheit projekat učini zdravstvenu negu humanijom i pristupačnijom za sve. Kada bismo morali da njegov model oporavka svedemo na nekoliko reči, to bi verovatno bile: smeh, radost, ljubav, saosećanje i kreativnost. Peč veruje da su zdravlje i bolest povezani sa okruženjem u kojem pojedinac živi, sa porodicom, zajednicom, pa i sa stanjem u čitavom svetu.

Iako njegova „bolnica bez zidova“ već dugo uspešno funkcioniše, „bolnica sa zidovima“ još uvek ne postoji. Nadu da jedna takva, gotovo utopistička, bolnica može da zaživi, daje samo institut iz 70-ih koji je bio kratkog veka i entuzijazam njegovih osnivača.

Otvaranje bolnica po Pečovom modelu u drugim delovima sveta je verovatno veoma daleko od nas.

 Kada je u pitanju film iz 1998, glavna zamerka stvarnog Peča je to što je u njemu istaknut samo jedan deo reforme zdravstva koju želi da sprovede Gesundheit organizacija. On smatra da je fokus stavljen na prerušavanje u klovna i zasmejavanje pacijenata kako bi se film dopao što većem broju gledalaca.

Peč je iskazao strah da će zbog filma okruženje početi da ga smatra neozbiljnim i da ga vidi samo kao „smešnog lekara“ i ništa više od toga.

S druge strane, on smatra da je humor bitan aspekt procesa oporavka; čak ima običaj da kaže da je „protivotrov za sve bolesti“.

Iako je takva izjava gotovo sigurno preterivanje, to ne znači da su smeh i dobro raspoloženje nebitni za blagostanje, pogotovo ako se imaju u vidu novija, holistička shvatanja koja zagovaraju celovit pristup pojedincu, a ne samo tretiranje izolovanog problema.

 Piše: Aleksandra Lazić

Referenca: The Gesundheit! Institute. (2015). http://www.patchadams.org/

Photo credit: www.patchadams.orgi instagram.com/gesundheitinstitute

Izvor: psihobrlog

---

---

MIRIS VRUĆEG HLEBA…

Moja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka.

Onda razmaknemo zavese, sednemo uz prozor, ćutimo, srčemo glasno, žvaćemo tu toplu tišinu ustima bezubim, i gledamo u neku veliku, zlatnu jesen, nabreklu od sunca, što tek stidljivo iznad krovova i bandera izviruje. Ponekad ne mogu da nađem naočare, pa celu kuću naglavačke izvrnem.

Ona me gleda, tako izgubljenog, pa mi kaže da sam matora, izlapela budala, ja joj velim “ćuti tu, babetino nijedna”, a ona mi, vazda nešto kao mrzovoljno mrmljajući, uvek odnekud naočare iščeprka. Jutros ih je, recimo, u frižideru pronašla, mora biti da sam ih tamo zaboravio kad sam noćas krišom opet jeo. Nije da mi baba brani, ruku na srce, nego joj neki doktor glavu sa trista nekakvih bolesti i budalaština napunio, a baba, ko i svaka baba, više veruje doktorima nego dedi svom.

Doduše, lažem sad, nije “ko i svaka baba”, ova moja je nekako drugačija, kao da je s neke skroz druge kruške od ostatka sveta ubrana. I to joj, kad stavim naočare, pa je tako okat pogledam, svakog jutra kažem. I još joj kažem da, tri Mađarske da pretresem, sve i da je svaka od njih od tri Rusije veća, lepšu babu od nje pronaći ne bih mogao. Eto, toliko mi je lepa, ta baba moja. A ona mi, opet, kaže da sam izlapeo, iako znam da bi svisnula kad joj jednog jutra to rekao ne bih. Onda nastavimo da gledamo kroz prozor, pa odjednom, kao da nas je neko po istom stomaku zagolicao, krenemo da se kikoćemo, najpre nešto tiše i prigušeno, pa sve glasnije, dok ne počnemo oboje smehom da skvičimo, ko neka dva praseta srećna. A da nas čovek pita, i mene i nju, što li se tako cerekamo, ne bismo, znam, umeli da objasnimo. Ko što nikad ništa i ne objašnjavamo. Ni svetu, ni sebi samima. Do sveta nam ionako nije, a sebi smo ovakvi baš lepi. I šta tu ima da se objašnjava?

Kad se u nozdrve već uveliko uvuče onaj mekan miris hleba pečenog, oboje, kao po komandi, ustanemo od stola, pa se privučemo rerni, svakog jutra sa istim iščekivanjem i istim nestrpljenjem, ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrđa, ja sam, rekoh već, na očima malo tanji, ali nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Tu ona iz frižidera počne da kopa nekakve trave i čudesa, a ja je gledam najmolećivije što umem, sve dok joj ruka ne posegne i za onim komadom slanine. “Još danas”, kaže, “sutra više ne može.” Ja pomirljivo kažem “dobro”, kao da zaista više nikad slaninu neću okusiti, a sve se u meni smeje, jer znam da će se ovo jutro još trista godina ponavljati, ko što se i trista prethodnih već ponavljalo.

Kad ona sve na sto stavi, da nam sto miriše lepše od one jeseni što nam se pod prozorom sunča, ja nam u one velike, nogate, svilene čaše, one od kojih ruke vazda drhte kad ih pereš, sipam sok od borovnice, pa se pravimo da je vino. “Da nam nije malo rano?”, kaže ona i opet se smeje. Ja ne kažem ništa, ali se i ja smejem. I za tili čas već smo oboje, od tog smeha, pijani. Meni se pamet zaboravna od pamtiveka razvezala, pa ne zna ni dan, pa ne zna ni godinu, pa sve plete li plete, o snegovima, o travama, o onoj foliji što pucketa pod prstima, o ringišpilima, o brodovima, o onim autićima na struju, što se sudaraju i prave munje na onom nebu žičanom, o našim malim Ciganima što već godinama, umesto nas samih, svetovima jurcaju, tražeći sve ono što smo mi pronašli i pre no smo postojali, i što nam niko uzeti neće, dok poslednja buba pod nebom živi.

I još joj pričam kako sam je, nekog mračnog, dalekog dana, u nekom mračnom, dalekom gradu, od nekog mraka svog pravio, da mi baš takva bude, i ni za mrvu drugačija, da mi peva smehom, da mi na vruć hleb miriše.

Njoj tad, gotovo uvek, jedna suva suza u oku zablista, ona je otre uzdrhtalom rukom, pa mi kaže kako bi ona, u to je sigurna, već stoput od tuge umrla, da je tog mračnog dana, od mračnog mraka ovog, napravio nisam. Meni se, osetim to, zbrčkani obrazi postide i od stida zarumene, pa joj, da vrag ne odnese šalu, kao ljutito kažem: “Ćuti tu, babetino nijedna.” Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.
Duško Domanović

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

---

DEČACI POPRAVLJAJU STVARI…

DEVOJČICAMA TREBAJU POPRAVKE

Jedna od najkontraverznijih dečijih knjiga izdatih u XX veku i danas je u centru pažnje stručnih krugova sociologa i književne kritike.

Neki od njih zastupaju stav da nijedno dete ne bi smelo da pogleda ovu knjigu, dok drugi stojeći aplaudiraju autoru, genijalnom satiričaru Vitniju Derou mlađem.

Objavljena 1970. godine, u jeku drugog talasa feminizma, izazvala je svojim sadržajem burne reakcije.

Koncipirana kao slikovnica, pod nazivom „Drago mi je što sam dečak! Drago mi je što sam devojčica!“ ova knjiga predstavlja rasadnik stereotipa po kojima su dečaci predodređeni za velika dela i visoke položaje, a devojčice za njihove pratilje ili korisnice blagodeti njihovih maestralnih dostignuća.

Danas je istovremeno zabavno i iritirajuće čitati komentare o kultnoj knjizi Vitnija Deroua (1909-1999) u kojima zaštitnici prava žena sa fanatičnim žarom kritikuju „ono vreme“ kada je objavljivanje štiva koje „potencira podređeni položaj žena bilo dozvoljeno i društveno prihvatljivo“. Kao i obično, đavo je u detaljima, a u ovom slučaju leži u stvaralačkoj biografiji pisca.

Vitni Derou je više od pedeset godina objavljivao radove pune suptilne satire za The New Yorker koji broje preko 1500 crteža stvorenih između 1933. i 1982. godine. Smatran je za izuzetnog crtača, ali je za razliku od većine ilustratora, sam pisao i tekstove na svojim radovima. Li Lorenc, umetnički direktor The New Yorker-a o njemu je rekao:

„Bio je izuzetan stvaralac komičnih ideja i uspevao je da izbegne sve klišee crteža. Čak i van svoje table za crtanje, bio je poznat po svom smislu za oštroumno posmatranje kontradikcija ljudskog ponašanja. Duh mu je bio jednako oštar kao i njegova olovka.“

Rođen je u Prinstonu, gde je njegov otac bio među osnivačima danas jedne od najuglednijih izdavačkih kuca, Princeton University Press-a. Diplomirao je na Prinstonu 1931. godine, ali je vrlo brzo shvatio da mu je za umetnički izraz potrebno više od slova. Svoj život je posvetio satiri u crtežu i reči.

Široko formalno obrazovanje dobijeno na jednom od najprestižnijih univerziteta na svetu išlo je uz stil života porodice iz koje nije mogla da potekne seksistički nastrojena ličnost uskih vidika i nazadnih shvatanja. Derou se nikada nije oglasio povodom negativnih kritika knjige, niti je pokušao da odbrani svoje delo koje svakako nije objavljeno sa namerom da produbi rodnu neravnopravnost i ponizi žene.

Jedini logičan zaključak je da nije video potrebu za dodatnim objašnjenjima svog rada. Onaj ko je znao u šta gleda, a što je nesumnjivo bio satiričan osvrt na sterotipe koji su se na celoj planeti održali od postanka sveta do danas, shvatio je poruku. Stavljeni na jedno mesto, bez ulepšavanja i nepotrebnih objašnjenja, svi rodni stereotipi su u knjizi prikazani ogoljeni i jasni, sami po sebi smešni i tužni u isto vreme.

Dobro zašećeren ironičan zaključak „Drago mi je što si devojčica! Drago mi je što si dečak! Trebamo jedno drugom!“ je poslednji pečat genijalnosti sjajnog Vitnija Deroua koju nosi ovo delo.

Njegovu kontroverznu knjigu je danas moguće naći samo u odabranim antikvarnicama, po prilično visokoj ceni. Namenjena je onima koji su lik i delo sjajnog satiričara poznavali van njenih korica, i kojima su kontekst i poruka autora o besmislu stereotipa nedvosmisleno jasni.
Autor: Mirjana
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

ČOVEK SA DVA LICA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Ovo je Edvard Mordrejk (Edward Mordrake), čovek sa dva lica, bukvalno.

Englez koji je živeo u 19. veku, imao je retku anomaliju, imao je dva lica na glavi. Drugo, “parazitsko”, nalazilo se na potiljku.

Smatrao je da je to drugo lice “demonsko” i želeo je da ga lekari odstrane, ali niko se tada nije usudio ni da pomisli da pokuša takav zahvat. I za današnju medicinu odstanjivanje lica na potiljku bi bilo pravi izazov i veoma rizičan zahvat.

Edvard je sigurno bio spreman i na takav rizik, jer je njegov život sa dva lica postojao nepodnošljiv. Nažalost, i pored brojnih pokušaja, ostao je osuđen da živi tako. Najviše mu je smetalo, kako je tada govorio, to što lice noću često “izgovara demonske reči”. Nije imao nikakvu kontrolu nad njim. Teško nam je i zamislimo sebe u takvoj situaciji, ali sama pomisao da vam je neka izraslina na potiljku i da proizvodi čudne zvuke, zaista zvuči jezivo.

Edvard je vremenom postao sve povučeniji. Nije želeo ni sa kim da se viđa, čak ni sa svojim rođacima i porodicom. Priča se i da je bio veoma nadaren mladić i veoma muzički talentovan.

Kasnije je potvrđeno da to lice ne može da jede niti da govori, ali je zabeleženo da se smeje ili plače, ili da nerazgovetno mrmlja. Ono što je dodatno interesantno u ovom sluaču jeste da je lice bilo žensko. Sigurno su zvuci koje je to lice proizvodilo, a koje Edvard nije mogao da kontroliše, uticali na Edvardovu psihu. Lice očigledno nije imalo nikakvu svest. Verovatno je bila njegova nerazvijena sestra blizanakinja. Na kraju, Edvard je izvršio samoubistvo u 23. godini, popivši otrov, ne mogavši da izdrži život u takvom stanju. Na njegovo insistiranje u oproštajnom pismu, njegov grob nije obeležen i ne zna se gde je sahranjen.

Tom Vejts, američki pevač i kompozitor, čak je na jednom svom albumu 2002. godine objavio pesmu posvećenu Edvardu, pod naslovom “Poor Edward”.

Do sada nije zabeležen nijedan ovakav identičan slučaj u medicini, iako je dokumentovano nekoliko sličnih anomalija, npr. kod Paskala Pinona iz Meksika, koji je imao dve glave, a druga mu je bila kao izraslina na čelu.

Izvor:zanimljiveinformacije.com/2013/10/covek-sa-dva-lica

---

---

Priredio Bora*S

OČI SJAJE A SMEH NE PRESTAJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Epidemija smeha, Tanganjika, 1962

Tanganjika, danas poznata kao Tanzanija, je jedno od najstarijih poznatih naseljenih mesta na planeti, sa dokazima o našim precima koji su ovde živeli milionima godina.

  Pored toga što je svedočila o najstarijim ljudima na Zemlji, Tanganjika je (relativno) nedavno bila svedok jednom neobičnom i jedinstvenom događaju – Epidemiji smeha.

 30. januara 1962. godine, tri devojčice koje su išle u školu u malom u selu Kashasha su se počele smejati. Naravno, ovo i nije bilo ništa neobično jer je gotovo nemoguće pronaći školu u kojoj se deca ne smeju… Ali u ovom slučaju, smeh je postao ozbiljan problem.

 Smeh se jako brzo širio školom, pa je uskoro zahvatio 95 od 159 učenika koji su se grčevito smehali bez ikakvog razloga. Kod neke dece smeh je trajao samo par sati, dok je kod druge trajao i do 16 dana!

Zbog ovog neobičnog događaja, škola je zatvorena a sva deca su se vratila u svoja okolna sela.

Ubrzo nakon toga, epidemija se proširila i na susedna sela. U aprilu i maju se smejalo više od 200 dece. Do juna, epidemija se proširila na druge škole, te zarazila dodatnih 50 učenika. U julu su se zatvorile još dve škole, a epidemija nije stala sve dok nije zahvatila se gotovo 1.000 dece i zatvorila 14 škola – dok su nastavnici i odrasli samo nemo i bespomoćno posmatrali.

Epidemiju smeha nije uzrokovao neki vic, ili neki smešan događaj. Zapravo, i do dan danas nije poznat pravi razlog zašto su se deca nekontrolisano smejala bez prestanka. Čini se da se smeh širio nasumice, poput virusa. Prema istraživaču Christian F. Hempelmannu, sela oko Kashasha su doživljavala povremene napade smeha više od godinu dana, a možda čak i 18 meseci.

Hempelmann veruje da su deca Tanganjika u to vreme bila pod velikim stresom – daleko većim od stresa tipičnih studenata – a epidemija smeha je bila jednostavno neophodni nusprodukt, nešto kao (pokvareni) ventil za oslobađanje od stresa.

No, to je samo pretpostavka. Pravi uzrok je misterija, a trenutno je jedino medicinsko objašnjenje “masovna histerija” ili “masovna psihogena bolest”.

Prema izveštajima, Epidemija smeha je bila sve, samo ne smešna.

Decu je u potpunosti onesposobljavala da učine bilo šta, izazivala je snažnu bol, nesvesticu, probleme s disanjem, osip, kao i povremene napade plakanja.

Izvor: pixelizam.com

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dečak mačka: Vidi u potpunom mraku kao po danu!

Dečak iz Kine koji je rođen sa neverovatnim plavim očima koje zrače svetlost iznenadio je naučnike svojom sposobnošću da vidi u potpunom mraku.

Naime, Noung Joušui iz provincije Dahua, može da vidi u potpunom mraku. On ima neobično svetle plave oči, što se izuzetno retko dešava u ovoj zemlji.

Iako možda zvuči kao naučna fantastika koja se može videti u filmovima, ovaj dečak zaista može da vidi u mraku. To je njegovog oca podstaklo da ga odvede u bolnicu na ispitivanja.

Doktori su bili zapanjeni kada su shvatili da njegove oči sijaju u mraku, kao kod mačaka. Prilikom testiranja dali su mu da pročita tekst u potpunom mraku i on nije imao nikakvih poteškoća prilikom čitanja.

Po svemu ostalom, dečak je isti kao i njegovi vršnjaci, osim što mu smeta jaka sunčeva svetlost. Ovako nešto je do sada bilo zabeleženo smao kod nekih životinja.

Izvor: Kurir/svet.rs

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NEVEN! SVE TI JE OPROŠTENO…

TAMOiOVDE____________________________________________

FILM O BAJFORDU U ČAST NEVENA

Jedna od najpopularnijih televizijskih serija za decu, „Neven“, obeležila je 40. rođendan. Na proslavi u Galeriji RTS-a snimljeni su i poslednji kadrovi filma o reditelju i scenaristi serije Džonu Timotiju Bajfordu. Film će biti prikazan za 40 dana.

Autor filma u produkciji RTS-a i Studija B je Velimir Pavlović, a po jubileju serije i broju dana preostalih do premijere filma, događaj je nazvan „40 godina i 40 dana“.

Generaciji današnjih pedesetogodišnjaka i nešto mlađima od njih, „Neven“ je bila kultna serija za decu. Bilo je to svojevrsno televizijsko čitanje istoimenog časopisa, koji je krajem 19. veka uređivao srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj, u režiji britanskog reditelja Džona Timotija Bajforda.

„Ja sam insistirao da glumci govore tekst apsolutno tačno, kako je bilo napisano. I bio je jedan tekst, Mića Tomić ga je imao, i pretposlednja reč je bila astal, ne sto. I on je uvek rekao sto, a ja sam ga vraćao. I 24 puta smo snimali, dok nije rekao astal“, priseća se Bajford.

Serija „Neven“ bila je rado gledana kako u premijeri, tako i u repriznim terminima.

„Voleo sam je iz više razloga. Jedan od njih je bio što nam je čovek koji je došao iz Engleske približio našeg pisca Jovu Zmaja na jedan beskrajno šarmantan način“, kaže reditelj Dušan Kovačević.

Za rođendan „Nevena“ poklon reditelju je film o njegovom životu. Ugovor o koprodukciji potpisali su direktori RTS-a i Studija B.

„Ovo je posao koji ne priznaje vrednosti, autoritete, niti čuva uspomene na one koji su bili značajni i veliki u našoj profesiji. Zato je retko da neko za života dobije ono što mislim da su zaslužili Ljudmila i Timoti Bajford. Uradili su ogromnu stvar za generacije naše dece“, smatra generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić.

Direktor Studija B Aleksandar Timofejev ističe da je za njega „čast i zadovoljstvo što Studio B zajedno sa RTS-om učestvuje u koprodukciji pravljenja filma o čuvenom Bajfordu“.

„Timoti Bajford je u suštini bio u toj prvoj ekipi i neka duša najlegendarnije televizijske serije na svetu, Monti Pajton cirkusa. A i nama je napravio ‘Neven’ i ‘Poletarac'“, rekao je autor filma Velimir Pavlović.

Ako ga u duhu naziva filma zapitamo ko je Džon Timoti Bajford, ovaj reditelj kao da ne zna šta se sve može očekivati u filmu.

„Ja jedva čekam da gledam film, da nešto saznam“, ističe legendarni Bajford.

Na odgovor se neće dugo čekati. Film će biti prikazan za 40 dana.

Izvor: RTS

---

ENGLEZ KOJI JE NAPRAVIO NAJBOLJE SRPSKE TV SERIJE ZA DECU

Englez koji je napravio najbolje srpske TV serije za decu doputovao je pre 40 godina, ostavivši za sobom tek kupljenu kuću i verenicu. Majka ga je naučila štedljivosti i disciplini, a on svoju decu tome da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo. I da, treći put se zaljubio sa 60 godina.

Rođendan: 25. 07. 1941.

Porodica: sinovi Džastin, Jovan i Andrej, supruga Zorica.

Karijera: inspicijent, rad na Bi-Bi-Siju, RTS-u, TV Sarajevo, serije „Neven“, „Poletarac“, „Babino unuče“, „Tragom ptice dodo“

Zanimanje: pisac, reditelj

– Ono što sam radio ovde na televiziji nikada ne bih mogao da radim u Engleskoj. Apsolutno sam siguran.

Tamo sam mogao da radim samo emisije koje su urednici odlučili da mogu da radim. Oni su tamo razmišljali samo o tome šta se njima dopada i šta će doneti visok rejting.

Sedamdesetih ovde nije bilo tako. Predložio sam da radim „Neven“ i oni su odmah rekli – fantastično, radi to! To ne može da se desi u Bi-Bi-Siju. Prvo bi morali da urade pilot emisiju, pa bi rekli „biće skupo“, i uvek nešto. Moglo je da prođe šest meseci pre nego što počne bilo šta da se radi. Ovde je odmah naručen scenario, pa kad su videli da je bila uspešna, nastavili smo da snimamo.

Odmah sam zatim radio „Babino unuče“ i „Poletarac“.

„Poletarac“ je dobio nagradu na Međunarodnom festivalu u Minhenu, sve moje kolege iz Bi-Bi-Sija su bile tamo, a nisu dobili nijednu nagradu. Tada je moja bivša urednica iz Engleske uzela sve kasete sa „Poletarcem“ da ponese u Bi-Bi-Si, da pokaže kako bi trebalo da se radi serija za decu. Tri godine kasnije otišao sam u London, da vidim bivše kolege, i svi su gledali „Poletarac“ i rekli su: „Mi ovo ovde ne bismo mogli da snimimo“. Da sam njima rekao da hoću seriju od 13 epizoda, 15 meseci snimanja, oni bi popadali od smeha. Serija nije bila skupa, ali Olga Vražalić je bila odlična urednica, i sve je uspela da organizuje. „Neven“ je bio malo skuplji, kostimiran, scenografija iz 19. veka, sniman je u Novom Sadu. Posle dvanaest godina sam se ponovo sreo sa kolegama iz Londona, oni su svi bili frustrirani jer su imali odlične ideje za serije i emisije, ali niko nije uspeo ništa da snimi. Morali su da rade samo ono što je rekao glavni urednik… –
Izvor: Puls

---

---

Priredio Bora*S

ČKALJA, MALI PRINC SRPSKOG GLUMIŠTA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

foto: srpskoblago.rs

„ČKALJA, veseljak naših strana“, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja.

No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:

„Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina – `Politici` i `Vremenu` – prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.

Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.

I dok  se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je… supruga Čedomira, Hristina – Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.

Kada su mu saopštili tu radosnu vest – građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada – evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.

Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.“
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.

„TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu…
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.

Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.

I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu.“
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.

„Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.

Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao – Čkalja.

Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!…“

---

---

SIROTINJSKA BAJKA
JEDAN od najemotivnijih hroničara prvog dela Čkaljinog života, u isti mah novinar oštra oka i zanesenjak koji ne krije radost, Đurđević nam ostavlja knjigu u kojoj sve deluje konkretno – i fantastično. „Čkalja, veseljak naših strana“ čita se danas kao sirotinjska bajka, saga o malom princu koji se nikad neće obogatiti, ali će osetiti ljubav i poštovanje više desetina miliona svojih gledalaca.

 Ranko Munitić 16. mart 2005./ www.novosti.rs

---

Biografija   Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine – Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom – u dramskoj sekciji.   U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.   Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).   Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.   Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983), kao i u filmovima „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije ponovo voze“ (1984). foto:yugopapir.blogspot.com    Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…    Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.    Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga. Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.    U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

---

---

NASTAVCI

TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

NEĆETE MI VEROVATI, POZNAVAO SAM BRANKA ĆOPIĆA

Poznavao sam Branka Ćopića, bio sam mu u kući, bio sam mu u knjigama, pričali smo i smejali se zajedno, držao sam u ruci njegovu ruku koja je mnogo toga napisala.
  Branko je bio otvoren čovek. 

foto:www.mudremisli.com

  Čovek bez zidova, bez ograda oko sebe.
 
Sav napolju. Usred života. A opet, sav u svojim knjigama, zajedno sa svima onima koje je u životu sreo.
Čarobnjak smeha, smehoslovac, smehotres, smehmajstor, smehadžija, smeholovac.
Ćopićeve životne bajke su njegova najtoplija lirika. On je kao nekakav dobri duh svake kuće.

Ćopić se čitajući sluša. Njegove knjige su nosači zvuka. Govor, pričanje, to je odlika njegove literature. Pričanjem zavodi slušaoce, izvlači ih iz svakodnevice i odvodi u neke druge svetove koji, ipak, nisu izgubili vezu sa realnošću.
 
Branko vraća ljude prirodi. Njegove priče izviru iz starih ognjišta i zagrevaju ljudsku dušu koja mrzne u ledarama od betona.
 
Dobričina Brane. Braniša.
 
Grmečlija: grmeč i meče i lija. Veliki kao Grmeč, nežan kao meče i lukav kao lija. Grmečlija.
 
Geografija njegovog rodnog mesta i zavičaja prešla je u njegove knjige kao u zemljopis. On je zemljopisac rodnog kraja.
Knjige Branka Ćopića proglasile su Grmeč planinu za planinu sveta, sa najvišim — Ćopićevim vrhom. A njegov Grmečlija je čovek sveta. Brankov Mačak Toša sa rečice Japre poznat je koliko i Mačak u čizmama, kao filmska zvezda Mačak Feliks, kao Tom sa malog ekrana.
 
Branko je, na prvi pogled, odmah, bio drug, prijatelj i prvi sused. Njegova neposrednost u knjigama je potpuna. Izvire iz naroda i uvire u narod. Priča kao što guslar peva.
Nenadano, otputovao je na daleke pute.

Dragan Lukić: „Moji Savremenici“/riznicasrpska.net/knjizevnost

Poznati dečji pisac, književnik i akademik Branko Ćopić preminuo je 26. marta 1984. godine.

---

***

POHOD NA MJESEC

foto:www.vreme.com

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ. Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.
Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.

— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.
A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!

Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.
Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.
Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.
Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.
  Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.

Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Iz knjige: Bašta sljezove boje

---

BIOGRAFIJA

Branko Ćopić je potekao iz siromašnog sela ispod Grmeča.

Još kao dječačić od 4 godine ostaje bez oca koji umire od španske groznice, tako da brigu o malom Branku preuzima njegova brižna majka Sofija, nježni djed Rade i veseli stric Nikola.

Tako je Branko još od ranog djetinjstva bio obasut ljubavlju koju je sačuvao u sebi do kraja života.

Po crkvenim knjigama stoji da se Branko rodio 1. januara 1915. međutim sam Branko je tvrdio da se rodio 1914. ali kako on kaže „to su bile teške i ratne godine i niko ozbiljno nije mario za tačan upis u knjige rođenih“.

U rodnom selu Hašanima dječak je, u podnožju same planine Grmeč, čuvao na proplanku stoku i provodio slobodne trenutke igrajući se ali i maštajući o Grmeču kojeg je zamišljao kao fantastičnu goru opore, oštre i divljačne ljepote. Planinu naseljenu opasnim životinjama i stanovnicima nevidljivog svijeta.

Sva ta maštanja Branko je preuzimao iz priča njegovog djede koji je kao „lička pričalica i izjelica“ prenosio iskustvo, dobro i zlo, mekotu ljudske duše i širinu njegova srca.

Djeda Rade će ostati malom Branku više nego majka; mit i legenda o ljudskoj nježnosti, a ostali ukućani i cjeli podgrmečki svijet – kao galerija likova za obradu u njegovim književnim djelima.

U školu Branko kreće u svom rodnom selu ali gimnaziju, četiri niža razreda, nastavlja u internatu u Bihaću. Poslije završene gimnazije upisuje se u učiteljsku školu u Banja Luci, potom u Sarajevu i Karlovcu. Razlog čestih prekida učiteljskog školovanja bila je nemirna Brankova duša i potreba da ukaže na nepravilnosti i lošu socijalnu i političku situaciju. Izbacivali su ga zbog naprednih ideja i zbog riječi koje nije mogao da prećuti.

Ipak završava učiteljsku školu u Karlovcu i kao mladi učitelj vraća se u rodno selo Hašane ali bez želje da započne učiteljski posao. Odlučuje da upiše Filozofski fakultet u Beogradu 1934. godine.

Živjeo je skromno a prehranjivao se honorarima za objavljene priče u „Politici“. Marljivo je učio i polagao ispite na vrijeme. Diplomirao je neposredno pred rat 1940. godine. Rat ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u Mariboru iz kojeg odlazi u rodnu Krajinu i već 1941. godine priključuje se partizanima.

U početku biva običan vojnik ali ubrzo postaje politički komesar pa zatim se uključuje kao stalni saradnik na kulturno – prosvjetnom sektoru kao dopisnik partizanskih novina banjalučkog „Glasa“ i „Borbe“. Ćopiću je omogućeno da piše ne samo ratne izvještaje već i skečeve, pozorišne predstave, da pjeva i bude moralna i duševna snaga partizanskim borcima. Branko ostaje aktivan u NOV do kraja rata. Poslije oslobođenja dolazi u Beograd i tu se nastanjuje.

Prvi posao koji prihvata bio je kao urednik lista „Pionir“. Poslije pet godina napušta taj posao i postaje profesionalni pisac. U statusu slobodnog stvaraoca Ćopić provodi ostatak svog života.

Bio je neumoran književni radnik, izdao je brojna djela. U našoj književnosti on je stekao status književnika sa najviše odštampanih djela i najviše prevedenih djela. Njegova djela su prevedena na više od 30 jezika.

Kao veliki humanista, patriota i humorista Ćopić je dobio brojne nagrade, priznanja i pohvale. Još 1938. godine dobija prvu nagradu Akademije sedam umjetnosti za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu (1939), nagradu Srpske akademije nauka i umjetnosti (1940), Komiteta za kulturu i umjetnost (1947, 1948), Vlade FNRJ (1949), Saveza sindikata (1953), Nagradu Zmajevih dječijih igara (1971), Njegoševu nagradu (1972) za zbirku pripovjedaka „Bašta sljezove boje“, Nagradu AVNOJ-a (1972).

Iako po prirodi vedar i nasmijan, Branko Ćopić je tužno i tragično okončao život. Posljednjih godina života se osjetio usamljen, napušten i depresivan odlučuje da sebi oduzme život.

Naveče 26. marta 1984. godine bacio se sa Savskog mosta na kej rijeke. Tako nas je zauvijek napustio i otišao „iz bajke života“ u „bajku snova“.

Ali iza njega je ostalo njegovo djelo veliko kao Grmeč.

Ćopićeva književna djela

Pripovjetke: Pod Grmečom, Beograd, 1938.  Borci i bjegunci, Beograd, 1939.  Planinci, Beograd, 1940.  Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946.  Rosa na bajonetima, Beograd, 1946.  Sveti magarac, Beograd, 1946. Vratolomne priče, Beograd, 1947.  Surova škola, Beograd, 1948.  Ljudi s repom, Beograd, 1949. Major Bauk, Beograd, 1949. Ljubav i smrt, Beograd, 1953. Doživljaji Nikoletine Bursaća, Sarajevo, 1956.  Bosonogo djetinjstvo, Beograd, 1957.  Gorki med, Beograd, 1959. Krava s drvenom nogom, Beograd, 1963. Bašta sljezove boje, Beograd, 1970. Golubija vremena, Mostar, 1979.

Romani: Prolom, Beograd, 1952. Gluvi barut, Beograd, 1957. Ne tuguj bronzana stražo, Beograd, 1958. Osma ofanziva, Beograd, 1964. Delije na Bihaću, Beograd, 1975.

 Poezija: Ognjeno rađanje domovine, Beograd, 1944. Ratnikovo proljeće, Beograd, 1947. Mjesečine, Beograd, 1977. Seosko groblje, Beograd, 1978.

Književnost za djecu i mlade: U carstvu leptirova i medvjeda, Beograd, 1940. Priče partizanke, Beograd, 1944. Pjesme pionirke, Beograd, 1945. Bojna lira pionira, Beograd, 1945. Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946. Doživljaji kuma Torbe, Beograd, 1946. Armija odbrana tvoja, Beograd, 1948.  Ježeva kuća, Beograd, 1949. Priče ispod zmajevih krila, Beograd, 1953. Doživljaji mačka Toše, Beograd, 1954. Orlovi rano lete, Beograd – Sarajevo, 1957. Deda Tršin mlin, Sarajevo, 1960. Magareće godine, Sarajevo, 1960. Slavno vojevanje, Sarajevo, 1961. Bitka u zlatnoj dolini, Sarajevo, 1963. Mala moja iz Bosanske Krupe, Sarajevo, 1971. Glava na klancu, noge na vrancu, Sarajevo, 1971. Mamino mudro magare, Sarajevo, 1976. Lijan vodi karavane, Sarajevo, 1981.  

Izvor: www.vuksfrj.se/kultura/knjizevnost/branko    

---

Priredio: Bora*S

SMEH KAO LEK…

TAMOiOVDE________________________________________________

Lekarka Dušanka Stevović-Gojgić već 15 beleži komične situacije sa pacijentima koji izjavljuju da su popili kompleks vitamina B92 ili „dva parazita“, a jedan je tražio vatrogasce i lekara jer gori „đubre od čoveka“.

Kada zazvoni telefon hitne pomoći situacija obično nije smešna, a doktorka Dušanka Stevović-Gojgić, koja 28 godina radi u ovoj službi, kaže da je za 15 godina koliko je provela na terenu viđala i te kako ozbiljne slučajeve – infarkte, udese, samoubistva. Ipak, dese se i smešne situacije, pa kad s druge strane žice ili u svojoj ordinaciji od pacijenata čuje da su meteorolopate ili da redovno uzimaju vitaminski kompleks B92, trudi se da suzdrži osmeh. Da ne uvredi pacijenta.

„Ja ne znam da li ste vi vatrogasci ili ‘hitnjaci’, ali svakako dođite u šumu kod Pevca, ovde gori neko đubre od čoveka“, jedan je od poziva koji je u svojoj knjizi zabeležila dr Stevović-Gojgić. Čudne muke, neobjašnjive boljke i suzbijene osmehe Dušanka je svako veče iz hobija pretvarala u priče, tako je nastala knjiga „Smeh kao lek“. Ljudi zovu 94 jer im je ispao katastar (kateter) ili se ne osećaju dobro iako su izmerili pritisak na digitronu (digitalnom aparatu), pa je brojka trocifrena.

– Pacijenti često kumuju imenima lekova, pa kada ih pitam šta su uzimali od lekova, kažu da su popili „perfeks“ umesto „ferveks“, balsam, umesto balans jogurt, karantin umesto „karnitin“, lenor umesto lemod… Jedan pacijent mi se žalio na trovanje u stomaku, kazao je da ništa nije jeo, ali je zato popio dva „parazita“?! Desilo mi se i da podignem slušalicu i čujem: „Dobio sam hitan nalog da se nosim u Urgentni centar.“

Telefon hitne pomoći okreću i oni koji strahuju da ponešto pitaju nekog drugog: „U velikoj sam dilemi. Ja sam jedna poštena žena, a sramota me što vas ovo pitam. Dobila sam petu grupu od dečka, pa me interesuje da li ja to mogu da prenesem mužu?“ – glasilo je pitanje „poštene“ žene.

– Nekada u želji da budu ozbiljni, građani u žurbi ispadnu komični: „Ja čekam kod fakulteta za stoku (Veterinarskog). To vam je na ćošku, ali ako ne dođete, žaliću se ministarstvu za kritiku“, upozorila je lekare hitne pomoći jedna pacijentkinja. Drugi je zvao da mu ćerka ima bebu u bubregu! Ono što sam doživela sa pacijentima, to niko ne može da izmisli – kaže dr Stevović-Gojgić uz smešak. 

Lekarka je ubeđena da neke bolesti, posebno one psihomatske, nastaju usled nedostatka smeha i životne radosti, a smeh je lekovit.

– Smejte se od srca jer je on povezan s dobrim zdravljem – objašnjava ona.
Često su stomačne bolesti i bolovi povezani s emotivnim stanjem. Naša sagovornica priča da uvek pita ljude kakva ih muka muči, da im pomogne ako nevolja može da se prevaziđe.

 – Žene koje trpe neku muku u kući obično imaju bolove u stomaku jer im se grče želudac i creva. Otežano gutanje hrane ili čak nemogućnost gutanja javlja se kod osoba koje su bile izložene porodičnoj svađi, sukobima zbog imovine, raskolu u porodici – kaže ona.

U panici od neke ozbiljnije bolesti dešavalo se da ljudi govore i ono što nisu nameravali, a što u prvi mah i nije izgledalo smešno: „E moj sinko, mene snašla velika muka. Ceo dan povraćam neko zelenilo. A kakva mi je stolica? Drvena, pa tapacirana.“

Ima i onih s neobičnim zahtevima: „Mi ovde jednog komšiju nosimo u bolnicu. Je l’ imate nekog malo jačeg muškarca da pomogne oko nošenja, ako je to transporter, imamo lift, i putnički i teretni?“ I tako, dan za danom 28 godina. Prema Dušankinim rečima, terenski posao i situacije s kojima se susretala i zbog kojih je često smrt gledala pravo u oči mnogo su je naučile.

– Uvek pitam ljude da li ih neko sekira, ali i čemu su se obradovali. Svi bi trebalo da imaju neki hobi, da gaje cveće, da slikaju, ili da pišu. Češće bi trebalo da slušamo muziku. Jer, život je samo jedan i nema reprizu. Radeći ovaj posao shvatila sam, a pokušavam to i pacijentima da objasnim, da je svaki problem rešiv jer ništa nije strašno, sem smrti. Kad neko umre, on više ništa ne može da popravi. Dok je čovek živ, ma koliko da je bolestan, ima šansu – kaže ona.

U njenoj ordinaciji su se odvijale mnoge drame koje i nisu smešne na prvo slušanje. Tako je popularni pevač doveo ćerku na pregled da vidi da li je trudna i rekao doktorki da svojoj jedinici neće dati da se uda za drugog estradnog umetnika jer „sve su to budale“. Druga javna ličnost dolazila je zbog bakterija koje se prenose seksualnim putem, pa se naglas pitao da li mu ih je prenela žena ili ljubavnica. Seća se i slučaja žene koja je palila sveću živoj tetki i zvala hitnu pomoć da je proglasi mrtvom kako bi ona mogla da nasledi stan. Takve situacije su zapisane jer nas navode na razmišljanje i prava su mala studija o nama.

Dr Stevović-Gojgić kaže da odradi i po 2.000 pregleda godišnje, da pacijenti cene njen rad i njen osmeh, pa se uvek vraćaju da zahvale.

– Nije mi bio cilj da se nekome narugam, već da se baš te, retke, smešne situacije zabeleže i da se i mi koji radimo na tako stresnom radnom mestu nasmejemo.

BISERI PACIJENATA Dala sam mu hidroglicerin (nitroglicerin) i to tri puta, ali njemu nije bolje. Mislila sam da sačeka neki dan pošto ima naručenu (zakazanu) pornografiju (koronarografiju), ali ako ne dođete odmah, on će da ugine sasvim. Našli su mi upaljena pluća. Evo pijem ovaj elektromicin (eritromicin) i febricite  (febricet), ali ne deluju, izgleda, sve se zapalilo. Mogu li da prijavim šuštanje? Gde šušti? U glavi najviše, ali malo i u hodniku kod grejanja, a malo i u kupatilu. Molim vas, ili isključite njih, ili mene. Dva muža i ključ – Molim vas da me posavetujete: kako da otključam vrata koja je muž zaključao sa spoljne strane i otišao od mene? Sad će da mi dođe pravi muž, a ja nemam ključ. Kako imam dva muža? Ma onaj prvi samo prespava kod mene, pošto mi je ovaj drugi stalno na putu, ali u brzini zaključao i odneo ključ, a ja ne znam kako ovome da objasnim zašto ne mogu da se otključam.  Jedan mali pao – Mi smo kod skupštinu. Peremo prozori na automobili. Sad mi je jedan mali pao, ima pilepsiju (epilepsiju). Pa ja samo da kažem da je pao, ne može da pere prozori. Ma ne treba da mi dođeš, šta ćeš mu ti, on je do sad pad’o 50 puta, a ti baš sad našla da ga spaseš!  Izbacivanje iz doma zdravlja – Izbacili su me iz doma zdravlja, pa sada moram vas da gnjavim. Šta sam uradio? Ma ništa. Otišao sam jutros u dom zdravlja da mi izvade krv i sestra kaže: „Daj prst!“ i uzima mi kažiprst, a ja kad sam video kolika je igla, pomislim da će da mi probuši kažiprst, a on mi je bio važan za razne rabote, pa joj kažem: „Uzmi, sestro, ovaj srednji, za njega me baš zabole, on ionako služi da ga pokažem ovima što psuju u vožnji, ha, ha, ha…“ Al’ ona se naljuti, kaže da se ja sa njom sprdam, izbaci me napolje, a mene sad zanima samo jedno pitanje: „Je l’ ima neka ustanova gde se vadi krv iz srednjaka a da se niko ne naljuti?“  Imam kulturu u mokraći – Mi smo svi u kući nekako virusavi. Evo već dvadeset dana traje ovaj napad virusa na nas, a meni su još našli kulturu i u mokraći i u vagini. Šta sad da radim?  Simbolična stolica – Kakva mi je stolica? Sumnjiva! Malo ide normalna, a malo simbolična.  Ide i napred i nazad – Znate, neću puno da vas zadržavam. Ja sam stara beogradska dama. Hoću samo da vas pitam. Imam strašan enterokotlet (enterokolitis), a popila sam onaj lek za ispišavanje, pa sad mi ide i napred i nazad, a ja ne znam šta je od čega?  Piletu pala glava – Znam da to nije vaš faktor (fah), ali gde se voze pilići kad im padaju glave? Tri glicerida – Imam ona tri glicerida i sva tri su povišena. Šta sad da radim, da je bar jedan, lako bih ja izašla s njim na kraj!  Ugalj iz kante – U komi sam. Imam proliv već treći dan, a popio sam ono ćumurče (medicinski ugalj), ali mi ništa ne pomaže. Mala doza? Pa nisam ga ja pakovao, nego ona iz apoteke. A da uzmem domaći iz kante, dve kašike?  Vagina pektoris – Ja imam onu vaginu (anginu) pektoris, a sad me boli stomak. Gde me boli? Pa ovde u Mirijevu!  Brat ima ginekološki problem – Ja sam jedna baka, a zovem za mog brata. Ja sam mu glavna za doktore, sve znam koga ću da zovem. A sad da pitam. Boli ga ceo donji stomak, pa se plašim da nije nešto ginekološki ili urološki?  Treba mi štelovanje – Bila sam danas na skenderu (skeneru), glava mi zuji ko koncertna dvorana. Je l’ može neko da dođe da me našteluje?  Jeste li čovek ili bankomat – Dobro veče! Je l’ da pričam? Jeste li vi sad pravi čovek ili ste onaj bankomat od automata?  Kola za klipana – Dajte mi, molim vas, jedna kola s krevetom. Ležeća. I Interventnu brigadu (?). Da, za ovog mog klipana. Mislim sina, ali on je veliki, treba velika kola. Gde idemo? U Institut za majku i sina!  Ujeo ga miš u Švedskoj – Moje dete je ujeo miš. Koliko ima godina? Napunio je trideset pre neki dan. Za šta ga je ujeo? Zato što ga je hvatao! A vi pitate gde ga je ujeo? U Švedskoj, on tamo živi. A za koji deo tela? Pa za prst! Zato što je hteo da ga izbaci napolje. Ali tamo je sada hladno, pa se miš nije dao tako lako, neće ni on na zimu!  Izvor: Vesti Online, Kurir Priredio: Bora*S

ŠATROPERAMIKALAZA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.  Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.

Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski! Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi: “Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?”- pitala me je.

“Gospođo”, kazao sam, “Kolumbo je, takođe, otkrio Ameriku, a nije znao ni reči engleskog!”

 Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:

 “U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao /kajgana svetog Petra./ Odakle znate da je Sv. Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaćena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter’s scrambled eggs?/* Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz /“jaje na oko“/? Šta je to? */Egg on eye/*? Zašto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd…”

 Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio/“pljunuti otac”/? Ko mu je i zašto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom?

 Zanima ga, takođe, izraz /“buni se k’o Grk u apsu” /Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? i kako je, uopšte, moguće da nekome /“padne sekira u med”/? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

 Sa izrazom /“spava k’o zaklan”,/ imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

 No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip /“prdnuo u čabar”,/ to jest, čabrirao, što je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu /“mrtvo puvalo”/(mrtav a puse) ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači ništa – /landara pisore/! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu /indi-mindi-saja-paja/? Da ne pominjem stari izraz: /šatro, Pera, Mika, Laza/!

 Prevodioce  zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš /španska sela/ (To su za mene španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska?

 Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači /“rasturi ga k’o Bugarin ćurku“/ i zbog čega se neko /“smeje k’o lud na brašno“/? Šta ima smešno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?

 Ipak lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.

 Ukratko, da se poslužim rečima jedne novokomponovane pesme:

/Ne plači mi na kućnome pragu/

/Da mi vrata ne povuku vlagu…/

 Momo Kapor     

DOBAR PAS SA ČOVEKOM…

TAMOiOVDE_________________________________________________________

IMAO SAM PSA U DOMU

Svi su se smejali

što sam zeleo

da budem dobar

čovek sa psom

 a smejali se

ko akrobate

i šutirari mi

nogama psa

jednom sam plakao

oni još jače

šutirali mi

psa koji skiči

a jedne noći

kad bila kiša

pobegao pas

i od mene

 

Pismeni odgovor na temu: Moj najneprijatniji dozivljaj

 Iz knjige: Vesna Ognjenović-Budimir Nešić „Pozdravi nekog“

---

PAZI ŠTA PITAŠ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

PITALICA

KRALJ: Zasmej me, ludo!

LUDA: Sire,vaš prvi ministar je budala, vaš drugi ministar je idiot, vaš treći ministar je kreten, vaš četvrti ministar…

KRALJ: (Silno razdragan): Dosta, ludo, dosta, i koji je odgovor?

LUDA: Odgovor je Sire: Vi ste kralj budala.

 

Žak Prever

 

KAD BI MI NEKO REKAO…

Kad bi mi neko rekao

kako je život stekao

kojim je parama platio i pošto bi ga vratio

Kad bi mi neko rekao kako je vazduh stekao  kome je pisma pisao da moli da bi disao

Kad bi mi neko rekao kako je sunce stekao kojim se smehom smejao da bi se džabe grejao

Kad bi mi neko rekao kako je vodu stekao na kojim je mukama bio da bi besplatno pio

Kad bi mi neko rekao kako je zemlju stekao kome je dušu prodao da bi po zemlji hodao

Kad bi mi neko rekao kako je majku stekao kojim je nebom kružio da bi oca zaslužio

Ljubivoje Ršumović

---