ZAČETNIK PSIHOLOŠKOG REALIZMA…

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 29. januara 1860. godine, rođen je Anton Pavlovič Čehov.

________________________________________________________________________________

Anton Pavlovič Čehov (rus. Антóн Пáвлович ЧéховTaganrog29. januara 1860BadenvajlerNemačka15. jula1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.

chekhov_1898_by_osip_braz

Anton Pavlovič Čehov

Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine.[1] U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj.

Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Biografija

Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu „Bez oca“, koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. Između 1880. i 1887. piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijenteBrat moga brataČovek bez… i t.d.

  1. 1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923., skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptomatuberkuloze1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u  Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorinai slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde seli sa porodicom.

Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892.-1893., A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja ženaSkakavac i jednočinku Jubilej.

  1. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nineu drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna pričaVeliki Volodja i mali VolodjaZdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela StudentUčitelj književnostiCrni monah.

Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka VanjaIvanovGaleb i jednočinke kao i priče SeljaciKod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme naJalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze.

Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom posluDragaDama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.

Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik.

Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi.

Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja.

Značajnija dela:

  • Drame:
  • Zbirke priča:
    • Melpomenine bajke(1884)
    • Šarene priče(1886)
    • U pomračini(1887) itd.

Izvor: sr.wikipedia.org

Jump up↑Larousse enciklopedija, A—G
_______________________________________________________________________________

I ODRASLIMA IGRA POMAŽE…

tamoiovde-logoI odraslima igra pomaže da budu kreativni

Kako doći do novih poslovnih ideja ili usavršiti postojeća rešenja? Kako nadmašiti konkurenciju? Promenom ustaljenog načina razmišljanja, kažu autori „Igrališta (g)radilišta“

igraliste-1U ovim burnim i teškim vremenima pitanje (ekonomskog) opstanka firmi, porodica i pojedinaca često zavisi od faktora na koje je gotovo nemoguće uticati, pa ipak postoje i neka psihološka „tajna oružja“ uz čiju pomoć se može steći prednost nad takmacima.

Jedno od njih je – kreativnost, tvrde autori knjige „Igralište (g)radilište“ Dejv Stjuart i Mark Simons. Prvi je osnivač i predsednik multimedijalne kompanije „Sredstva masovne zabave“, javnosti poznatiji kao deo čuvenog benda „Juritmiks“, a drugi je stručnjak za brendiranje i vodi niz reklamnih agencija u Velikoj Britaniji i SAD. Izdavač u Srbiji je „Klio“, a s engleskog jezika je prevela Mirjana Ivanji.

Ostavljajući po strani zvanična istraživanja, naučne teorije, savete psihologa sa zvučnim titulama i impresivnim bi(bli)ografijama i suvoparne, visokoumne priručnike za snalaženje kroz svet biznisa (odnosno, koristeći ih samo da pojasne i argumentuju svoje stavove), Stjuart i Simons su kroz razgovore sa mnogobrojnim uspešnim poznatim ličnostima pokazali kako iskorak iz ustaljenih, okoštalih obrazaca ponašanja i razmišljanja može da donese odlučujući pozitivni preokret.

„Kada oslobodimo svoj urođeni kreativni potencijal, sve je moguće“, pišu njih dvojica, a kako to postići, objašnjavaju na primerima Mika Džegera, „Bitlsa“, Džimija Hendriksa, Boba Dilana, Tima Brauna…

Svako kreativno mišljenje, podsećaju autori, počinje u dečijem uzrastu, kroz igru i istraživanje koje ne poznaje ograničenja stečena kasnijim obrazovanjem, iskustvom i nametnutim okvirima realnosti. Većina odraslih kroz proces sazrevanja zanemaruje ili potiskuje tu svoju sposobnost, mada neki – umetnici, pre svih – nastave da je razvijaju i usavršavaju na nov način, kroz neobične ideje, poduhvate i stvaralački rad. „Svako dete je umetnik, problem je kako ostati umetnik kada odrastemo?“, pitao se Pablo Pikaso.

Dobar predlog para vredi

Vrhunac kreativnosti ljudi uglavnom dožive u tridesetim i četrdesetim godinama života, ali to ne znači, tvrde Simons i Stjuart, da ga ne mogu ponoviti i u kasnim šezdesetim.
Na žalost, kako za većinu poslovnih delatnosti kreativnost nije neophodna, jer se prednost daje procedurama, pravilima i sistemima, pojedinci koji uspeju da pronađu prostor da razmišljaju nezavisno i van okvira nisu (dovoljno) ohrabreni i podstaknuti u kompanijama u kojima rade. A ako napuste takav posao da bi započeli sopstveni, nailaze na nove prepreke. Privatno preduzetništvo je prava umetnost kombinovanja kreativnosti i komercijalizma u kojoj dobra ideja malo vredi ako je neupotrebljiva ili nema ko da je finansira i, obrnuto, novčano ulaganje propada ukoliko ne podržava nešto novo, čega nema na tržištu, ili što nadilazi ponudu konkurencije.
Primer za to je Tomas Edison. Godine 1879. je patentirao inkadescentnu električnu svetiljku, prvu „viseću“ lampu, ali ona nije mogla da bude iskorišćena na pravi način jer je energija koju koristi bila preskupa. „Načinićemo struju tako jevtinom, da će samo bogataši paliti sveće!“ obećao je poznati pronalazač, i uskoro razvio (zahvaljujući i našem Nikoli Tesli) sistem snabdevanja energijom na svakoj lokaciji, „počistivši“ konkurenciju.

Špagete, pojedinci i timovi

Kako kreativnost pomaže da se reši neki konkretan poslovni problem? Pre svega, predlaganjem što više načina da se to uradi („špageti ideja“). Na primer, u jednom hotelu su se gosti žalili da uvek predugo čekaju na lift. Prva pomisao je bila da se, naravno, ugradi još neki lift, ali uprava za to nije imala para. Umesto toga, pored lifova su postavljena ogledala i stočići sa časopisima, a na zidove okačeni zanimljivi posteri tipa „Da li ste znali…“ i kvizovi (poput „Maselovih“ u vozilima beogradskog javnog saobraćaja).

Autori „Igrališta (g)radilišta“ ukazuju da se do novih ideja može jednako uspešno doći samostalno ili grupno, s tim što je u prvom slučaju pojedincu potrebna podrška kolega i šefova da tu ideju ostvari (a prepreke su surenjivnost, lenjost, birokratija….) a u drugom sloboda da svaki član grupe otvoreno iznese svoj predlog, bez straha da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen. Zato se dešava da „grupno razmišljanje“ bude kontraproduktivno, naročito ako postoji tendencija preteranog opuštanja – kriterijumi se snižavaju, umesto sukoba mišljenja jedni drugima potvrdno klimaju glavom i na kraju dopuštaju da se povedu za najlenjijim ili najmanje ambicioznim članom grupe. To se može izbeći tako što se pojača takmičarski duh, recimo u odnosu na neku drugu grupu, a nagrada odnosno priznanje za najuspešniju ideju dodeli celom timu. Umesto međusobnog „tetošenja“ ili, naprotiv, svađe oko toga čija je ideja bolja, članovi tima odaberu najbolji predlog i zajednički rade na njegovom poboljšanju i prezentaciji.

Putovanje vozom inovacija
„Kreativnost ne podrazumeva iznošenje jedne ideje koja će promeniti svet, reč je o živopisnom putovanju u vozu inovacija koje se nikada ne završava“, pišu Stjuart i Simons. Ništa nije savršeno, nijedan proizvod, nijedna usluga, nijedan poslovni model, nijedna situacija. Uvek postoje stvari koje mogu da se poboljšaju. Pitanje „Šta bi se moglo promeniti“ pokretač je celog ciklusa unošenja inovacija, i to otvara prostor za nove poslove, nova radna mesta.

Kao primer iznose izum asimetričnog kišobrana koji je dizajnirala holandska kompanija Senz Umbrelas.Umesto klasičnog, okruglog kišobrana koji se na vetru zaklopi, izvrne ili polomi, oni su napravili takav koji je na jednoj strani kraći, na drugoj duži, pa se okreće i prilagođava strujanjima vazduha, a ne da im se opire. Ovi su kišonrani pušteni u prodaju 2007. godine po ceni od 67 dolara i u već u prvih devet dana je prodato 10.000 komada!

Najbolji način da se dođe do nove ideje o starim proizvodima, uslugama i modelima je utvrditi šta je to što nas kod njih nervira, pa smisliti kako da to popravimo. Pored okruglih kišobrana to mogu biti neudobna sedišta u avionima, previsoki držači u gradskim autobusima, pseći izmet na pločniku (pa su se na ulicama pojavile kesice za njihovo prikupljanje), ambalaža koju je nemoguće otvoriti (pa se neko kod nas dosetio kesica sa kafom „otvori lako“), ključevi koje stalno zaturamo (odgovor je bio privesak koji se oglašava kad zazviždimo), bauljanje po mraku dok ne napipamo prekidač za svetlo na zidu (sad se svetlo može uključiti zvučnim signalom)…

Drugi dobar način je da se problem rastavi na manje delove, koji će se rešavati odvojeno (sistem „riblje kosti“ koji je razvio Japanac Kaoru Išikava: problem se ispiše na ribljoj glavi, a ključni detalji na kostima). Upravo tako je tim stručnjaka iz Kalifornije i Japana dizajnirao najpopularniji ikad napravljen automobil u svetu, „mazdu MH-5“ (prema Ginisovoj knjizi rekorda): razdelili su ono što žele da postignu na pet elemenata, i radili na svakom zasebno. Prva „kost“ je bio kompaktan i lagan, a ipak siguran auto. Druga „kost“ kabina dovoljno udobna za dvoje. Treća – položaj motori koji će prepoloviti težinu na prednji i zadnji deo vozila. Četvrta – ravnomerno korišćenje sva četiri točka na putu. I peta – dobra povezanost između motora i stražnjeg diferencijala, tako da je otporan na pritisak prilikom smanjivanja brzine.

Stjuart i Simons, opet kombinujući naučne dokaze sa primerima iz prakse, navode da je u traganju za dobrim idejama jednako potrebno imati prethodno znanje iz oblasti kojom se (svesno) bavite, ali i dopustiti sebi da misli „odlutaju“ u neke sasvim druge (nesvesne) prostore, kako bi se povezale leva i desna moždana hemisfera i stimulisalo kreativno razmišljanje. Tako se pokreće proces u kojem iz činjenica kojima raspolažemo uz pomoć intuitivnog sagledavanja situacije dolazimo do savim nove ideje („aha!“ momenat). Luj Paster je to ovako objasnio: „Mogućnost ide na ruku samo umu koji je spreman“.

Neki od načina da se pobudi kreativnost su i vizuelizacija (crtanje skica, dijagrama, tabela… ili jednostavno zamišljanje), zatim poređenje (čips je izmišljen tako što ga je organski fizičar Fredrik Bauer uporedio sa suvim lišćem), provera i razmena ideja u komunikaciji sa drugima, ambiciozno razmišljanje (početi od male zamisli, pa je razrađivati – recimo, kao što je Al Gor uverio ljude u značaj globalnog zagrevanja tako što je počeo ukazivanjem na manje klimatske promene, pa uveo termin planetarne „klimatske krize“), posmatranje problema iz različitih uglova, povezivanje naizgled nepovezanih stvari i događaja (što je suština humora – vicevi su smešni upravo zbog tog neočekivanog obrta)…

I, naravno, stalno tragati za drugačijim, novim saznanjima i gledištima. Kao što je rekao jedan od najkreativnojim umova u istoriji, Albert Ajnštajn: „Ja nemam neki poseban dar, ja sam samo strastveno radoznao!“.

Aleksandra Mijalković/Politika Magazin /12. oktobar 2014. /
Izvor:clio.rs

________________________________________________________________________________________

DA LI SE SVE OTIMA KONTROLI…

TAMOiOVDE-logoDa li je Evropa sišla s uma?

Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji.
Evropa je već u sedmoj godini ekonomske krize i stagnacije. Valjanog recepta za oporavak nema, a ekonomska politika nastavlja sa besmislenim insistiranjem na rešenjima koja je ne mogu izvesti iz krize.

Ubitačna politika budžetske štednje na jednoj strani, i pogrešna vera u moć monetarne politike na drugoj, ne samo da ne rešavaju problem hronične nezaposlenosti, već seju zlo seme nove finansijske krize. U ime tobožnje odgovorne budžetske politike države blagostanja se sistematski razgrađuju, a društva ubrzano raslojavaju.

I sama politička stabilnost Evropske unije je ozbiljno uzdrmana. Regionalne, nacionalne i socijalne napetosti rastu, a sa njima i centrifugalne sile koje ugrožavaju uvek krhko jedinstvo Evrope. SAD su i dalje moćne, dinamične azijske ekonomije sve su jače, i Evropa se sa njima sve teže nosi.
Kao da joj sve te muke nisu dovoljne, Evropa se opredelila za iracionalnu, avanturističku politiku u kojoj je prvo pucala sebi u levu nogu (severna Afrika i Bliski Istok), a sada još odlučnije puca i u desnu (odnos sa Rusijom). Sve je to, može biti, samo uvertira za pucanje u glavu, po modelu dva svetska rata koja su Evropu ojadila i unazadila, i skinula je sa svetskog trona.
Evropa se (sa izuzetkom Velike Britanije) uglavnom uzdržavala u podršci razaranju Iraka. Period u kome je razum preovlađivao je trajao kratko, da bi potom neobjašnjivo i snažno Evropa podržala razaranje Libije i Sirije. Za uzvrat, dobila je ogroman broj izbeglica sa kojima ne zna šta da radi i koje teško može integrisati. Mase najsiromašnijih izbeglica ne idu na put preko Atlantika, već dolaze u Evropu.

Pre ili kasnije, bliskoistočni haos će dovesti do velikih poremećaja u snabdevanju energentima od kojih Evropa kritično zavisi. Sve i da naftu može oteti bez plaćanja, politička, socijalna i bezbednosna cena takvog preduzetništva će biti paprena.
Na Bliskom Istoku je Evropa pokazala sramnu ravnodušnost prema stradanjima – kako muslimana, tako i lokalnih hrišćana za koje tamo više nema mesta. To možda i nije nelogično obzirom na snažan trend opšte dehristijanizacije društva. Evropa je namerila da se odrekne svojih hrišćanskih temelja i da tu poslednju nit kakve-takve etike i normalnosti žrtvuje boginji zla i entropije.

Stvoreni bliskoistočni haos kao da nije dovoljan, pa se brže bolje pravi novi, još gori – ukrajinski. Sledeći bolesne recepte amoralnih, nadobudnih geostratega poput Bžežinskog, Zapad je umislio da svoju ratnu mašineriju instalira na samoj zapadnoj granici Rusije i da je tako matira u velikoj evroazijskoj partiji šaha.
Dajući podršku najostrašćenijem i najbeskompromisnijem delu ukrajinske populacije, budeći i stimulišući u njemu odavno umirene religiozne atavizme, insistira se na potpunom potčinjavanju istoka Ukrajine i na pobedi majdanskih ideja po svaku cenu. A cena su ukrajinski životi. Ako ovo liči na genezu tužne jugoslovenske drame, to je zato što se potpuno isti model primenjuje i u Ukrajini, s tim da je ulog mnogo veći.

Šta ovaj rat donosi Evropi?
Trgovinski i transportni tokovi se seku, obim trgovine opada, slab privredni rast se dodatno usporava, siromaštvo i nejednakosti rastu, a Evropa sebe pretvara u nestabilnu i rizičnu investicionu zonu. Razumni Evropljanin na kontinentu sada mora brinuti i o tome kako će se grejati ove zime.
Evropa čiji su energetski troškovi mnogo veći od onih u SAD, danas se, iz čista mira kocka i svojom energetskom sigurnošću. Verovatno se kalkuliše da je Rusima novac od prodaje energenata potreban isto toliko koliko i Evropljanima energija. To može biti tačno, ali ulog je prevelik, čak i onda kada se nekome čini da je sve dobro izračunao.
Zapad veruje da će zahuktala propagandna mašina po ko zna koji put uveriti i domaću i svetsku javnost da ovde nije reč o pohodu na Istok, već da je reč o principijelnoj podršci celovitosti Ukrajine i njenom pravu na nezavisnu politiku i samoopredeljenje – naravno, majdansko.

Računa se i s tim da će pod pritiskom sankcija ruski ekonomski centri moći, koji su imovinom, ali i dušom vezani za Zapad, pre ili kasnije dovesti do pada Putina i do nove jeljcinizacije Rusije.

I ovo može biti tačno, ali šta ako tako ne bude? Da li su sinovi Evrope spremni da ginu za ostvarenje majdanskih fantazija i za izlazak Nato snaga na rusku granicu? Samo arogantna budala može verovati da se tigar može jahati bez rizika.

Eventualni rat sa Rusijom ne bi bio video igrica po modelu bombardovanja Srbije, Iraka ili Libije. U takvom ratu se gine i na drugoj strani, kako su to na svojoj koži osetili nesretni ukrajinski piloti i vojnici. Kao što je Evropa danas ravnodušna prema ubijanju pravoslavnih civila na istoku Ukrajine, biće isto tako ravnodušna i ako sukob eskalira i ako budu ginuli civili na drugoj strani. Ali šta će Evropa tada raditi sa masama izbeglica iz zapadne Ukrajine?
Konačno, i najvažnije, kome treba ovaj rat?
Građanima Evrope ovaj rat ne treba, njima su potrebni posao, mir i izvesnost – sve ono što su ranije imali, a čime se danas kocka njihova elita.
Evropa će, bez obzira na ishod, ostati podeljena, nestabilna i slaba. Već sada politički marginalizovana, ona neće biti ni senka civilizovane, stabilne i uređene Evrope, one od pre pada Berlinskog zida. Velika većina građana će živeti gore i neizvesnije nego što živi danas, a loš život će rađati nove mržnje i jačati stare tenzije. Paradoksalno, Evropa sebe pretvara u korisnog idiota tuđe politike i postaje dobrovoljni pomagač sopstvene propasti.
Ukrajinci će izgubiti najviše, jer u ovakvom ratu nema pobednika.

Ko ne veruje, neka pita nekadašnje Jugoslovene.

Neka ih pita za čije babe zdravlje su ginuli, proterivali ili bili proterivani, i za koga i zbog čega su unesrećivali jedni druge. Kako su živeli pre početka rata, a kako žive danas? Ko su stvarni ratni pobednici i ko je profitirao na njihovoj nesreći? Istorija Jugoslovenima nije oprostila glupost, pa neće ni Ukrajincima.
I Rusija će izgubiti, kakav god ishod da bude. Ako se ne preda, biće mala uteha da se nije imalo kud, i da se biralo između beznadnog, sporog umiranja na kolenima, ili umiranja sa nadom i puškom u ruci. Samoubilačka ruska politika devedesetih godina prošlog veka tek sada dobija svoj puni smisao. Nije zgoreg ponoviti – istorija ne oprašta glupost.
Jedini vidljivi pobednik, bar za sada, su SAD. Sila na zalasku uspeva da uspori svoj silazak sa trona, uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale.

A možda do finala neće ni doći i sve će se možda okončati velikim vatrometom koji neće imati svoje hroničare.

I kako nas istorija uči, samo je ljudska glupost večna.
Nebojša Katić
Izvor/orginalni tekst:nkatic.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________

Foto i nalov: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE__________________________

BALADA O ŠAHU

TamoiOvde-imagesŠah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:

17087Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

17088Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

________________________________

ŠAH

250px-Honoré_Daumier_032

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Šah je igra na ploči za dva igrača .

 Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran . Nastavite sa čitanjem

HEROINA, PA ČISTAČICA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NA SNIMANJU FILMA O MILUNKI SAVIĆ

TamoiOvde-Milunka-savic-1-(3)_620x0KO je zaista bila Milunka Savić – žena sa najviše odlikovanja u Prvom svetskom ratu?

 Da li je bila ljuta na državu koja joj se na herojstvu zahvalila tako što joj je po završetku rata dala posao čistačice u Hipotekarnoj banci?

 Šta ju je motivisalo da usvoji troje dece i odgaji još 30 mališana kojima je želela da pruži mogućnost obrazovanja, iako je sama bila nepismena?

Ovo su samo neka od pitanja kojima se bavi igrano-dokumentarni film radnog naziva „Milunka Savić“, čija je premijera planirana na RTS 5. oktobra, kada se navršava 40 godina od smrti jedne od nekolicine žena koje su se u Prvom svetskom ratu borile rame uz rame sa muškarcima.

Poligon protivterorističke jedinice u Lipovičkoj šumi ugostio je ekipu filma za snimanje jedne od poslednjih scena u kojoj regent Aleksandar Karađorđević (Branislav Trifunović) odlikuje Milunku (Tanja Tačić) Karađorđevom zvezdom. Poligon se nalazi u „ulozi“ Grčke gde je princ 7. januara 1917. godine, na Jovandan po starom kalendaru, posetio srpski kamp i odlikovao Milunku. U ulozi vojnika nalaze se pravi kadeti Vojne akademije koji, preuzimajući puške, bajonete i ostalu opremu karakterističnu za Prvi svetski rat, kroz osmeh primećuju: „Ovo je savremenije od onog što mi sad imamo“.

Milunka-savic-1-(4)A da je i priča o Milunki i danas aktuelna govore crtice iz njene biografije. U Balkanski rat prijavila se kao Milun Savić, da bi nakon ranjavanja u grudi bilo otkriveno da je žena. Dozvolili su joj, ipak, da nastavi borbu jer je pokazala izuzetne bombaške sposobnosti, što je i potvrdila uhapsivši 23 bugarska vojnika u toku jedne noći.

– U jednom periodu o Milunki Savić se ništa nije pisalo, a u sledećem, od nje se pravila superheroina – kaže autorka filma Slađana Zarić. – Moja želja je da napravimo istinitu priču o njoj, a ne mit. A činjenice govore da je Srbija imala desetak žena vojnika u vreme kada žene u Evropi i u svetu nisu imale gotovo nikakva prava. Njihova pojava je bila revolucionarna i veoma bitna za emancipaciju žena.

Uprkos činjenici da je Milunka iz Prvog svetskog rata izašla kao najodlikovanija žena, kad su puške odložene – zaboravljena je. Zaposlila se kao čistačica u Hipotekarnoj banci, gde su joj čak prigovarali da ne čisti dobro. Milunka, ipak, nije poklekla – odgajala je ćerku, ali je usvojila još troje dece, a na desetine školovala.

TamoiOvde-Milunka-savic-1-(5)– Birala je bistru decu iz svog sela, kojima je želela da pruži priliku da se obrazuju. Tako je podigla oko tridesetoro mališana. A veoma je teško živela – jedna unuka nam je ispričala da su jedva čekali da se razbole kako bi dobili pomorandžu. Srbija ju je zaboravila, ali ne i Francuska. Tamo je 1931. doživela sve počasti koje nije u svojoj otadžbini, a i danas, u Muzeju Velikog rata kod Pariza deo izložbe posvećen je njoj. A mi nemamo ništa. To je apsurd – kaže Zarićeva.

Upravo zbog toga značajno je što RTS snima ovaj film, smatra Branislav Trifunović.

– Nismo imali mnogo žena heroja, a Milunka je jedan od njih. Imamo naviku da zaboravljamo ljude koji zaslužuju pažnju. Možda nikad nećemo naučiti da pamtimo, ali možemo bar da pokušamo – kaže Trifunović.

Sliku o Milunki u dokumentarnom delu filma rasvetljava oko 25 sagovornika, među kojima su istoričari i članovi njene porodice. Igrani deo boje ratne scene, među kojima je i scena torpedovanja broda u 3D animaciji. Sve je, kaže rediteljka Ivana Stivens, u službi portretisanja Milunke.

Milunka-savic-1-(1)– Krenuli smo od gomile neproverenih podataka, a onda polako otkrivali njenu ličnost. Želeli smo da pokažemo kakva je zaista bila. A bila je hrabra, energična, odlučna. Osetljiva na nepravdu. I nežna i čvrsta. Svojeglava i plemenita. Izuzetna žena.

 GLUMA TEŽA OD VOJSKE

LIK Milunke Savić dočaraće nam kadetkinja Vojne akademije Tanja Tačić, koja i fizički podseća na ratnu heroinu. Scene u kojima baca bombe, puca iz puške, uskače u rov, Tanji nisu teško pale, ali nešto drugo – jeste.

– Ovo je novo i lepo iskustvo za mene, ali moram priznati, malo naporno zbog čekanja. Posle ovoga, nikad ne bih bila glumica – kroz osmeh kaže kadetkinja. – Ali drago mi je što se snima ovaj film. Na Akademiji ništa nismo učili o Milunki, a njena biografija je zaista impresivna.

Ona je žena heroj.

Marija DEDIĆ | 16. jun 2013./ novosti.rs

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POSLEDNJA klapa RTS-ovog dokumentarno-igranog filma pod nazivom “Milunka Savić – heroina Velikog rata”, pala je u utorak u Apatinu, a premijera je zakazana za ponedeljak u 21.00 na RTS 1 (J. Bekić | 02. oktobar 2013. / novosti.rs/)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MILUNKA SAVIĆ: HEROINA, PA ĆISTAČICA

 Buran život srpske Jovanke Orleanke, koja je bila nosilac Karađorđeve zvezde i dva ordena Legije Časti

TamoiOvde-milunka_150x0

Milunka Savić 1916. godine

  VEST da će Francuzi, čuvari sećanja na heroje Prvog svetskog rata, ove godine u Parizu otvoriti muzej u kome će biti i bista, ordenje i fotografije Milunke Savić obradovala je njenog unuka Dejana Stankova:

– Baka Milunku više su cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan.

  Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena je 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Kada je počeo Balkanski rat 1912. prerušila se u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata i otišla kao regrut Milun na front. Bila je bombaš i jurišnik.

  Preživela je devet ranjavanja, albansku golgotu, oporavak na Krfu i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika.

  Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca.

  Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

Kakva je zapravo bila Milunka Savić?

TamoiOvde-rep-milunka-mala-2– Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije – Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece – kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar.

– Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću „Ivan Milutinović“. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu – priča Milunkin unuk.

PIŠTOLJ U TORBICI – MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. godine žalili da njen rođak ima konja koji gazi njihove useve. Baba je opomenula rođaka da veže „šarca“. On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima – priča Milena Stankov.

Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

– Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece – priča Dejan Stankov.

Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja – Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

– Bila je obrazovana žena, govorila je francuski i nemački. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila – dodaje Dejanova supruga Milena Stankov.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status.

– Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena – postala je čistačica kancelarije direktora banke. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad „nadničara“ – priča Dejan.

TamoiOvde-rep-milunka-mala-1U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.

– Mnogo neistina je pisano o mojoj babi Milunki. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću… Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod „Pelivana“ na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima – priča unuk.

Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom.

– Kada je prodala kuću na Voždovcu od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine – kaže Dejan Stankov.

Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča.

Marko Lopušina /12. mart 2011. 20:58 / novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MILUNKI SAVIĆ MESTO MEĐU VELIKANIMA 

 Zašto je zastala već pokrenuta inicijativa da se Milunka sahrani u Aleji zaslužnih na Novom groblju u Beogradu. Najhrabrija Srpkinja počiva u privatnoj grobnici

rep-grob-milunka_150x0

Milunka Savić počiva u grobnici na kraju groblja / Foto: A. Stevanović

 MILUNKA Savić, jedna od najvećih srpskih heroina, nije sahranjena u Aleji velikana već u porodičnom grobnom mestu, na Novom groblju u Beogradu. Takođe, nije bilo nikakvih državnih, niti vojnih počasti. Sahranila ju je porodica.

 Po priči Milunkinog unuka Dejana Stankova, porodica je 5. oktobra 1973. obavestila Skupštinu grada Beograda da je Milunka Savić preminula i dobila odgovor da sačekaju sa sahranom koji dan. Čekali su nekoliko dana, a potom je o svom trošku sahranili u porodičnom grobu. Iz Skupštine grada Beograda im se nikada više niko nije javio.

  – Moja baka Milunka, kao i majka Milena Stankov sahranjene su, zapravo, na ratničkoj parceli broj 101. To je naša porodična grobnica, u kojoj je baka sahranjena 1973. godine, a moja majka 1987. Prilikom sahrane bake Milunke govorili su visoki oficiri JNA i predstavnici Društva za negovanje spomenika i tradicija oslobodilačkih ratova – kaže unuk Dejan Stankov.

  Svedočeći u emisiji Olivere Kovačević na RTS vojni istoričar Milovan Prelević, koji je govorio na sahrani, rekao je da je sramota da je srpska heroina sahranjena u privatnoj grobnici, pored ograde na kraju Novog groblja u Beogradu.

 U sredu je ekipa „Novosti“ obišla Novo groblje i pronašla grob u koji je sahranjena Milunka. Na nadgrobnoj ploči piše: „Milunka Savić Gligorević, nosilac Karađorđeve zvezde 1890-1973. Kći Milena Stankov 1924-1987.“ Rodbina je na crni mermer položila zeleni venac sa porukom: „S poštovanjem i ljubavlju Milčiki Savić – potomci 1912-1920. Novi Beograd“

Žena heroj sa 13 svetskih i najviših srpskih odlikovanja živela je poslednjih godina u bedi. Primala je 1969. pomoć od Jugoslovenske investicione banke, a Skupština grada Beograda joj je 1970. poklonila mali stan na Voždovcu. Posle toga je država zaboravila. Srpska heroina danas u Srbiji ima samo dva spomenika. Prvi je otkrila u aprilu 1991. Skupština grada Beograda na njenoj kući, na kraju Voždovca, a drugi je novembra 1995. otkrio premijer Mirko Marjanović u Jošaničkoj banji.

Kako u srpskoj istoriji nema boljeg primera nacionalnog herojstva od Milunke Savić, RTS i Olivera Kovačević su pokrenuli inicijativu da se Milunka Savić sahrani u Aleji velikana.

– Tu ideju smo preneli Skupštini grada Beograda i gradonačelniku Draganu Đilasu. Oni su prihvatili ideju, ali su napomenuli da će to i uraditi ako se porodica Milunke Savić sa time složi. Do danas odgovor od porodice nismo dobili i ta ideja nije realizovana – kaže Olivera Kovačević.

– Prvi put od „Novosti“ čujem za tu ideju. Nama se niko iz RTS i Skupštine grada nije obraćao, niti je tražio naše mišljenje. Mi kao direktni naslednici Milunke Savić prihvatamo ovu inicijativu. A verujem da tako misle i Milunkini rođaci iz Kraljeva i Čačka – rekao nam je vidno iznenađen Dejan Stankov.

Kompanija „Novosti“ podržava ideju RTS i Skupštine grada Beograda da najhrabrija Srpkinja, žena borac za slobodu srpskog naroda, bude uz državne počasti sahranjena u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

M. Lopušina/10. oktobar 2012./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SPLETEN VENAC SRPSKOJ HEROINI MILUNKI SAVIĆ

U Crnoj Gori pokrenuta zanimljiva akcija obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet. Andrija Markuš sabrao 24 pesme posvećene srpskoj Jovanki Orleanki

TamoiOvde-MilunkaSavic_620x0

Milunka Savić

SRPSKA Jovanka Orleanka, junak iz ratnog i mirnodopskog vremena, Milunka Savić nije zaboravljena u Crnoj Gori.

 Zanimljiva akcija povodom obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet, kojom rukovodi poznati arhitekt i pisac Andrija Markuš iz Podgorice, ide u više pravaca.

 Svakako najznačajniji poduhvat je knjiga „Radenkov hajduk Milunka Savić“, koja je već u elektronskoj formi spremna za štampanje.

– Na moj poziv dvadeset i četiri pesnika iz Crne Gore napisali su po pesmu o junakinji iz Balkanskih i Prvog svetskog rata, podvižnici iz vremena mira koja je podizala trideset i dvoje siromašne dece, radeći najobičnije poslove i kao čistačica, zaboravljena, ali nikada obeshrabrena – kaže za „Novosti“ Andrrija Markuš. – Među autorima je i mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije.

Markuš se pismima obratio i na dve važne adrese u Srbiji.U obraćanju Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Irineju Andrija Markuš predlaže da se pokrene postupak kanonizacije Milunke Savić, podsetivši na Milunkine reči: mene otac nije učio da ubijam, već samo da se branim. A branila je, navodi Markuš i svoju zemlju i svoj narod. Kao i Sveti Petar Cetinjski, koji je sabljom branio svoj narod od istrebljenja, kao i Sveti Đorđe kopljem, a u miru blagošću i najvišim humanim i moralnim vrednostima.

PRIZNANjE KOLIKO može ljudsko biće u telu žene, učinila je Milunka, i u tome joj nema ravne. Knez Lazar postade Sveti car Lazar i Nemanja postade Sveti Simeon…Milunka Radenkova, predskazanjem rano nazvana Radenkov hajduk, sa neviđenim žrtvovanjem u miru,postala je srpska majka Tereza, pre Tereze. Ostaje nam da mi to priznamo – kaže Markuš.

Uvaženi književnik dalje podseća na reči generala Emila Geparta, koji je ranjenoj Milunki u Bizerti rekao: „Sine ozdravi što pre, Francuska te moli“. Šest godina u rovovima, devet puta ranjena, dvanaest puta odlikovana. Primila je dve Legije časti iz ruku maršala Franše d’Eperea i generala Morisa Saraja. Jedina je žena u svetu okićena francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom. Njoj u čast bile su spuštane na pozdrav zastave francuskih pukova iz bitaka kod Argoa,Liježa, Verdena i Marne…

– Milunki su Britanci dodelili Orden Svetog Majkla, Rusi Svetog Đorđa Pobedonosca, Srbi dve Karađorđeve zvezde i dve Obilićeve medalje za hrabrost. A tek njena herojstva u miru, kada je i više nego što je mogla davala da pomogne siromašnima. Sve do svoje smrti.

Ponosna i dostojanstvena, tiha i božanski skrušena. Ona je svetica kakvu naš narod nije rađao, kazao je Markuš.

Podgorički pisac i humanista, obratio se i srpskom premijeru Ivici Dačiću.

Podsećajući da je na inauguraciju Šarla de Gola bila pozvana Milunka Savić (nije tu čast imao ni tadašnji predsednik Jugoslavije), Markuš naglašava da jedna skromna ulica u Beogradu danas nosi Milunkino ime, a da ima mnogo razloga da se njenim imenom zove ceo jedan grad.

– Veći neki grad ili najveći bulevar u Beogradu bi trebalo da nosi ime heroine rata i mira, da se obnovi njena potpuno oronula kuća – piše Markuš srpskom premijeru. – Sećanje na nju treba stalno da se obnavlja u svakoj srpskoj kući, da se mladi nadahnjuju vrednostima koje je ova junak-žena raskošno pokazivala u ratu, većma i u miru. Naspram svih poroka kojima su danas mladi izloženi.

Markuš je podsetio da Milunka nije sahranjena u Aleji velikana, već nekom sudbinom na tridesetak metara od uređenog groblja Austrijanaca i Mađara, protiv kojih se borila.

 S. Gregović | 20. april 2013. /novosti.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S