LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

---

---

 

ZAJEDNO, A SAMI…

Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn.

Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama.

Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

Umesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“ Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima.

Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend.

Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije.

Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo.

„Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu.

Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste?

Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom?

Zajedno, a sami?

Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.
  psihobrlog.wordpress.com

Izvor: kljucnekosti

---

 

SVAKA FRIZURA NOSI PORUKU…

UPOZNAJTE SELO DUGE KOSE: Ovde se žene šišaju jednom u životu

Zbog vlasi koje na glavama žena dosežu i do dva metra, ovo mesto ušlo je u Ginisovu knjigu rekorda

Čuvaju tradiciju… Žene su ovde prava atrakcija za turiste

Duga kosa dugo se smatrala simbolom ženstvenosti i elegancije, ali kod žena etničke grupe Jao iz sela Huangluo na jugozapadu Kine kosa predstavlja nešto više. Tamo je tradicija da žene nose što dužu kosu.

Zahvaljujući tome, selo se našlo i u Ginisovoj knjizi rekorda, pa je nazvano i Selo Duge Kose. Prosečna dužina vlasi je 1,7 metara, a najduža prelazi i preko 2,1 metar.

Ranije morale da kriju kosu

Kosa je oduvek igrala ulogu u životu Jao žena iz ovog mesta. Do pre nekoliko godina bilo je veoma važno da niko, osim muža i dece, ne sme da vidi žensku kosu. Zbog toga su žene tokom leta i jeseni išle na reku da je peru, a posle bi je prekrile maramom kako bi bila skrivena od tuđih pogleda.

Ranije je samo budući suprug mogao videti kosu Jao žene, i to se dešavalo isključivo na dan venčanja. Ipak, tradicija je napuštena 1987. godine, tako da danas devojke i žene kosu mogu slobodno da pokazuju čak i potpunim strancima.

Tokom života samo jednom mogu da je skrate, i to kad napune 16 godina, kada zapravo mogu da počnu sa traženjem mladića. Odsečena kosa čuva se i predaje mladoženji kao deo miraza.

Svaka frizura nosi poruku

Jao žene ističu kako im se kosa sastoji iz tri dela – prvi je deo koji se seče dok su mlade, drugi je kosa koja raste nakon toga, a treći su dlake koje otpadnu nakon svakodnevnog češljanja, koje se takođe čuvaju.

Način na koji se nosi tako duga kosa ima posebnu poruku, pa ako je vezana oko glave, znači da je žena udata, ali da nema decu. Ako je vezana ukrug sa punđom na vrhu, znači da je udata i da ima decu, a ako nosi maramu oko glave, u potrazi je za suprugom.

Izvor: kurir.rs

________________________________________________________________________________

HEROJI SA HIMALAJA, ŠERPASI…

 

Ako se na neki himalajski, odnosno na neki od najviših vrhova sveta popne Amerikanac ili Evropljanin njegovo ime će se naći na mnogim svetskim naslovnicama.

Za Šerpase, bez čije pomoći ne bi mogle da se ostvare ni najteže himalajske ekspedicije,  bi se moglo reći da su neopevani heroji  planina.

Ali na ovom blogu ne bi bilo zanimljivo nabrajati imena Šerpasa, vrhove koje su popeli i koje godine…Želim da napišem  mali istorijat ovog naroda kao i neke lične utiske.

Etnička grupa Šerpasi su budističke vere i veruje se da su naselili južnu stranu Himalaja u Nepalu u ranim godinama šesnaestog veka, dolazeći iz kineske provincije Sečuan. Tada su ih Mongoli naterali na marš dug 1300 milja. Na osnovu tibetanskih dokumenata nađenih u Solu,  grupa od 50 ili više Šerpasa prešla je preko Nangpa La Passa 1533. godine i došla u skriveno, nenaseljeno područje divljih šuma.                                           

U novom zavičaju su se smestili što je bilo moguće više, u predelu gde se teško živi i za vreme kratkog leta, a posebno po hladnoj i vetrovitoj zimi. Nazvali su ga Solu Kumbu. Ni malo ih nisu privlačile zelene i plodne doline na jugu, daleke samo dva-tri dana hoda koje se lepo vide sa njihovih siromašnih polja. Susretali su se sa ljudima iz doline i oni su ih pitali kako se zovu. Najjednostavnije je bilo odgovarati da su oni ljudi sa istoka, a na njihovom jeziku se to izgovara šer-pa.

Neki su nastanjeni i na visinama čak do 4000 mnv. Na tako nepristupačnim terenima putevi nisu mogli da se prave, niti da se materijal dovlači do mesta gde ne mogu stići ni najjednostavnija prevozna sredstva, već sve, doslovno, mora da se donosi.

Obrada zemlje je teška i gajenje povrća (krompira, pšenice ili geršle) zahteva ogroman trud. Zbog velike visine sve raste veoma sporo. Nedostatak raznovrsne hrane i mala količina joda u vazduhu bili su uzrok avitaminoze od koje je ovaj narod oduvek patio.

Zbog života na visinama preko 2700 metara, jednolične ishrane, nošenja teškog tereta na leđima veći deo života,  siromaštva i negostoljubive klime, prosečan životni vek im je oko 50 godina. Iako im je život težak, oni žive bez napetosti i stresa.

Deca Šerpasa

Deca Šerpasa

Kasnije su Englezi došli u dodir sa Šerpasima koji su bili sasvim drugačiji – Prilagođeni tokom generacija na život na visini, a od detinjstva naviknuti da nose teške terete i da se sa njima penju uz planinu, postali su glavni pomoćnici i visinski nosači na ekspedicijama, još od prvih pokušaja pohoda na Mont Everest kao i druge najviše planine sveta.

Šerpasi nisu samo nosači i kuvari na ekspedicijama,  već i vodiči. Po njihovom verovanju, na vrhu Himalaja borave bogovi i stupiti u njihovo svetilište može da izazove božanski bes, svakojake nesreće i slabu žetvu. Stoga mnogi od njih zastanu i ne prilaze samom vrhu kada dovedu svoje sahibe do njega. Šerpasi su oduvek bili i pouzadni pratioci i prijatelji svojih sahiba, zbog kojih su često stavljali i svoje živote na kocku. Ostajali su uz povređene i promrzle i na svojim leđima ih snosili u dolinu, što i dan danas čine.  I oni često stradaju – po statistici, svaki drugi koji redovno godinama učestvuje u ekspedicijama ostavi svoj život na najvišim vrhovima. Nadam se da ove statistike ipak nisu precizne.

Tensing Norgaj Šerpa (Tensing Norgay Sherpa) u timu sa Novozelanđaninom Edmundom Hilarijem je 1953. godine postao prvi čovek koji se popeo na Mt. Everest.  Među njima je i veliki broj onih koji su oborili rekorde po broju uspona na najviše vrhove sveta.

Balegu jaka suše na suncu i koriste
za ogrev u nedostatku drva

Šerpasi se ne penju na vrhove zbog uživanja, postignuća ili adrenalina. Oni to rade iz nužde, zato što nemaju drugih mogućnosti da zarade novac sem da pomažu na ekspedicijama. Vremenom, kad uštede dovoljno novca prestaju da se bave ovim, po život vrlo rizičnim poslom. Tada, stariji Šerpasi mahom ostaju u svojim mestima, a svoju decu šalju u Katmandu na školovanje, dok se mlađi Šerpasi sele u gradove gde od svoje ušteđevine kupe stan i tamo se nasele, ostavljajući planinske vrhove.

Poslednjih godina sve više žele da se odsele u Ameriku ili Evropu i tamo  započnu novi život.

Ovaj narod ima svoje specifičnosti, na primer miroljubivost,  jer reč „TUČA“ ne poznaju, i koliko sam obaveštena, nemaju je uopšte u svom rečniku. Nikada nisam čula da je neki Šerpas povisio ton ili se svađao i raspravljao sa nekim. Isti je slučaj i sa Tibetancima.

Tihi, skromni, izdržljivi, nasmejani, vredni, ljubazni i posvećeni, Šerpasi, nastanjeni u podnožju Himalaja i nevidljivi heroji najviših vrhova sveta, iz godine u godinu polako se menjaju. I ovde je stigao zapad, pa novac počinje da kvari ovaj divan narod.

I umesto da mi težimo da postanemo slični njima, izgleda da, na žalost, oni postaju slični nama.

 P.S.  Dalaj Lama je, na pitanje šta ga je najviše iznenadilo o čovečanstvu, odgovorio:

„Čovek, jer on žrtvuje svoje zdravlje kako bi zaradio novac. Tada žrtvuje novac kako bi ozdravio, a onda je toliko zabrinut za budućnost da ne uživa u sadašnjosti, a rezultat toga je da ne živi ni u sadašnjosti ni u budućnosti, živi kao da nikada neće umreti, a potom umire kao da nikada nije stvarno živeo“.

Dragana Rajblović/bastabalkana.com/

_________________________________________________________________