PRAZNINA
Pod čelom mi
strašna praznina cveta
ne znam reći
šta joj korenje hrani
da li osmeh
iz bivšeg deteta
ili pisak jastrebova preteći
dok se gnezdi
na paklenoj grani.
Tag Archives: cvetanje
PRAZNINA CVETA…
Radomir Andrić, književnik i novinar Radio Beograda rođen je u zlatiborskom selu Ljubanje, 3. marta 1944. godine
Ugledni književnik Rаdomir Andrić (1944) objаvio je četrdesetаk knjigа pesаmа, аli i niz esejа, književnih i likovnih kritikа, putopisа, pričа, reportаžа i zаpisа. Dušаn Stojković kаže dа je Rаdomir Andrić klаsik nаšeg pesništvа.
Njegovа knjigа Bunаri Rаdošа Modričаninа, po oceni književne kritike, spаdа u nаjosobenije pesničke knjige druge polovine dvаdesetog vekа. Sаmo o njoj nаpisаno je pedesetаk tekstovа. Autori su: Miroslаv Egerić, Miloš Petrović, Čedomir Mirković, Srbа Ignjаtović, Hristo Georgijevski, Rаdivoje Mikić, Miro Glаvurtić, Božidаr Timotijević, Jаsminа Lukić, Jovаn Pejčić…
Pesme Rаdomirа Andrićа objаvljene su u mnogim аntologijаmа i zbornicimа, pа i u ruskoj Antologiji srpske poezije 20. vekа, zа koju njen priređivаč dr Andrej Bаzilevski, zbog velikog brojа pesаmа mаlobrojnih pesnikа, kаže dа je to аntologijа pesničkih ličnosti.
Knjige su mu prevedene nа ruski, mаkedonski i rumunski jezik, а pesme – nа engleski, švedski, itаlijаnski, špаnski, frаncuski, mаđаrski, češki, poljski i slovenаčki jezik.
Rаdomir Andrić dobio je pedesetаk domаćih i inostrаnih nаgrаdа: Rаde Drаinаc, Isidorа Sekulić, Neven, Oktobаrsku nаgrаdаu grаdа Beogrаdа, Milаn Rаkić, Zlаtni Orfej, Filip Višnjić, Prsten Despotа Stefаnа Lаzаrevićа, Srboljub Mitić, Pečаt Knezа Lаzаrа, Kаrаđorđe, Povelju Morаve, Nаcionаlnu nаgrаdu Mаrin Soresku Akаdemije Rumunije, Nаgrаdu Bаlkаnikа, Mihаj Eminesku predsednikа Rumunije, i druge.
Od 2010. predsednik je Udruženja književnika Srbije.
(izvor – Književne novine)
PRAZNINA
Pod čelom mi
strašna praznina
cveta
ne znam reći
šta joj korenje
hrani
da li osmeh
iz bivšeg deteta
ili pisak
jastrebova
preteći
dok se gnezdi
na paklenoj grani.
ANDRIĆEVA AUTOBIOGRAFIJA
Da bih imao dovoljno pravih podataka o sebi, morao sam prvo da budem rođen. To se desilo u zoru 3. marta 1944. godine u zlatiborskom selu Ljubanje. U čast mira dobio sam jedno ime, a drugo, tajno koje se daje protiv čini i zla svekolikog, kažem li kako glasi, ne bi bilo više magično.
U školu sam išao da bih imao školske drugove i dugove mladosti — zato i žalim što nisam još kruševački gimnazista, makar i sa nerazumnim krilima… Učim nemušti jezik da bih, na primer, razumeo guštera kad kaže gušterici: Da nam je zimus ovo avgustovsko sunce! Značenje poezije u dobroj meri sam shvatio iz narodne pesme o vodi koja izvire na livadi pod jasenom. Ta pesma se često pevala u mom zavičaju. Zaista, livada i jasen su postojali, ali voda je bila daleko, zapravo — izvor je bio samo u pesmi. Ljubanje je bezvodno selo i prirodno je da su moji zemljaci najlepše pevali o onome čega nikad dovoljno nisu imali.
Otac mi je bio stari ratnik. Solunac. Umro je pre nekoliko godina od samog života. Majka je ostala sama i sanja da ćemo jednom opet svi biti zajedno. Ostale biografske podatke, osim u desetak knjiga pesama, rasuo sam nepoštedno na bezbrojnim književnim večerima, u listu „Zadruga“, ispod glibavih nogu, u novinarskim beležnicama, po autobusima, iznad i pored kafanskih stolova, na svadbi pod čuburskim orahom, u cvetanju bagremova na Bagdali, u karpatskom umiljeniju, na dnu rasinskih bunara, na Petlovom Brdu gde sam nedavno u cirkusu video čoveka ozarenog u pitonovom zagrljaju, na stepeništu Radio Beograda, u traganju za novim pesmama — istinitim i nadrealnim, u savlađivanju nemogućeg života.
Tekst preuzet sa zadnjih korica zbirke „Kakva počast“
Izvor: riznicasrpska.net
Priredio: Bora*S
USAMLJENIČKE ŠETNJE…
Emil Cioran: Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest
Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd? Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi.
Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos.
Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.
Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest.
Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?
***
Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća.
Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju?
Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja.
Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica?
Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet?
Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!
Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje – izuzetno plodne, ali i istovremeno opasne – za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca.
Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo.
Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu
Izvornik: Ре culmile disperarii, Bucuresti,Fundatia pentru literatura si arta “Regele Carol II 1934.
Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com
___________________________________________________________________________________
SVI SMO SASVIM OBIČNI LJUDI…
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________
Pismo jednog dede svojim unucima…
Ljubav naših starih Foto: Kurir
Živite punim plućima, pomažite ljudima kad god možete, radite posao koji volite i uvek recite drugima koliko vam znače.
Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan iz Njujorka ostavio je svojim unučićima, od kojih najmlađe ima pet, a najstarije 11 godina, pismo sa brojnim savetima koje je stekao tokom svog dugog životnog iskustva. Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove kćerke Rejčel Kreigton, javio je Kurir.
Dragi Rajan, Konor, Brendon, Čarli i Meri Katarina,
Moja draga i mudra kćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.
1. Svako od vas je najlepši dar od Boga vašoj porodici i celom svetu. Setite se toga uvek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.
2. Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Sledite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.
I zapamtite još jednu bitnu stvar – ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!
3. Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svet.
4. Kad porastete i dobijete decu, uviek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite decu i ona će cvetati!
5. Budite dobri i uvek pomažite ljudima – naročito slabijima, onima koji su uplašeni i deci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.
6. Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.
7. Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.
8. Uvek budite iskreni.
9. Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.
10. Izaberite posao ili profesiju koju ćete voleti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.
11. Ne vičite! To nikad ne uspeva, a vređa i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživeo sam neuspeh.
12. Uvek ispunjavajte obećanja koja ste dali deci. Nemojte da govorite „videćemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Deca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.
13. Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.
14. Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.
15. Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.
Izvor: Radiosarajevo.ba
LEPENSKI VIR PREŽIVEO BIBLIJSKI POTOP…
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________
Mit o sveopštem, biblijskom potopu, a možda i o Atlantidi, vrlo verovatno je nastao u crnomorskom regionu, ili preciznije na Balkanu, ukazuju najnoviji rezultati geoloških istraživanja. Katastrofu je ipak nadživelo jedno ljudsko pleme iz naseobine na visokoj terasi Đerdapske klisure.
„Ono je prvo u istoriji čovečanstva pripitomilo životinje, izvršilo podelu rada i stvorilo monumentalnu umetnost“, smatra paleontolog prof. dr Slobodan Knežević sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.
„Danas nam je ta civilizacija poznata kao kultura Lepenskog vira.“
On naglašava da je u katastrofi pre 7.500 godina prekinuta kopnena veza Afrike, Male Azije i Evrope, kojom su milenijumima na naše tlo migrirale tropske životinjske vrste – mastodonti, mamuti, lavovi, žirafe, o čemu svedoče pronalasci njihovih fosila širom Srbije.
„Najnovija geološka ispitivanja američkih naučnika pokazala su da je Crno more do pre oko 7.500 godina bilo slatkovodno jezero, a da se onda odjednom pretvorilo u more“, kaže prof. Knežević.
„Istraživanja su pokazala da je u to vreme došlo do strahovitih tektonskih poremećaja ovog i danas vrlo trusnog područja i rušenja prirodnih brana, kopnenih prevlaka na mestu današnjih Bosfora i Dardanela. Taj cunami je poplavio ceo današnji crnomorski region i uništio neolitske civilizacije koje su cvetale oko velikog jezera.“
Sagovornik “Novosti” naglašava da je današnji raspored kopna i mora samo jedna kratka faza u burnoj istoriji Mediteranskog basena, koji je kolevka života i civilizacija. Međutim, on napominje da je teško istraživati najvažniji kopneni put migracija vrsta iz Afrike ka Evropi, drevno kopno Egeidu. Ovo kopno počelo je da tone pre oko milion godina, a danas se nalazi na dnu Egejskog i Mramornog mora.
„Balkan je preživeo kao evropsko uporište tog mosta migracije vrsta i zato je riznica za prirodnjake“, kaže prof. Knežević.
„Na drevnoj Egeidi se prvo stvorio niz jezera, a finale je nastupilo pre sedam i po milenijuma kad ona doživljava pravu kataklizmu. Poslednje prevlake Bosfor i Dardanele ruši gigantski morski talas, koji je, prema proračunima američkih naučnika, bio tri puta veći od Nijagarinih vodopada.“
Slana bujica pretvara celu Trakijsku niziju u pustoš i u more blata, koje zadugo ostaje besplodno, jer se tokom sledećih hiljadu godina tu stvara današnje Crno more. Biblijska poplava izaziva i podizanje nivoa Dunava, najveće pritoke Crnog mora, koji drastično podiže nivo u Đerdapskoj klisuri.
„Do ovih otkrića niko nije povezivao veoma visoke rečne terase dunavskih sedimenata s kataklizomom i kulturom Lepenskog vira“, kaže prof. Knežević.
„Međutim, sada postaje jasno zašto ta kultura nastaje na četvrtoj terasi, dovoljno visokoj da je nadolaženje reke na ugrozi.“
Naš sagovornik podseća da se do sada smatralo da je praistorijsko naselje Lepenski vir visilo nad Dunavom, ali da dokazi o crnomorskoj kataklizmi ukazuju da se ona razvila kraj obale reke, čiji je nivo bio mnogo viši nego danas.
Pamćenje
„Kultura Lepenskog vira nastaje pre oko 7.500 godina, kad je došlo do potopa, a u pamćenju čovečanstva ovaj događaj verovatno se transformisao u mitski potop. Ovaj mit se javlja u svim potonjim civilizacijama, da bi danas bio najpoznatiji kao biblijski potop.“
B. Subašić / Novosti
Lepenski vir (Foto: Piksla)
CVETANJE FASADA NA LICU, OVDE- GRADA…
TAMOiOVDE______________________________________________
UMESTO, DO NEDAVNO ORONULIH I SIVIH FASADA, OVO JE NOVO – „PROCVALO“ LICE GRADA…
TAMOiOVDE
Autor: Bora 
Stanković
DVE SREĆE NIGDA NEMA ZA ČOVEKA…
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________
Za nevine si odveć ti mila.
Ljubazna odveć, ljubavi da se latiš!
Za pola sveta ti bi sreća bila,
Al’ sama nikad sreću nećeš znati;
Dve sreće nigda nema za čoveka –
Jesi li videla brzu, moćnu reku?
Obale cvatu, ali celim tokom
Dno joj je uvek hladno i duboko!
M.J. Ljermontov
PRAVA PORODICA…
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________
Kada je Ket imala jedanaest godina, majka joj je rekla: „Roditelji ti unište prvu polovinu života, a deca drugu.“
Ovo je bilo izgovoreno s jedva primetnim osmejkom, kao da je reč o šali koja zapravo uopšte nije šala.
Ket je bila izuzetno bistro dete i želela je da razmotri ovu izjavu. Na koji je tačno način uništila život svoje majke? Ali nije bilo vremena. Njena majka je žurila da se izgubi odatle. Crni taksi je čekao.
Jedna Ketina sestra je plakala-možda i obe. Ali to nije brinulo Ketinu majku. Jer napolju, u taksiju, čekao je čovek koji ju je voleo, uz koga je bez ikakve sumnje cvetala od zadovoljstva i koji je u njoj budio nadu da za nju negde postoji neki neuništeni život, verovatno iza vrata onog iznajmljenog stana u Sent Džons Vudu.
Detinji jecaji su se pojačavali dok je Ketina majka podizala kofere i torbe i kretala prema vratima. Da, kada je kasnije mislila o tome, Ket je bila sigurna da su obe njene seste zavijale, iako je ona sama bila suvih očiju i prilično skamenjena od šoka.
Kada su se za njihovom majkom zalupila vrata i ostao im samo trag njenog parfema-šanel 5, jer njihova je majka bila žena predvidljivog ukusa kad je reč o parfemima i muškarcima-Ket je odjednom shvatila da je najstarija u kući.
Imala je jedanaest godina i bila je glavna.
Zurila je u svakodnevni nered iz kojeg je njena majka bežala. Igračke, hrana i odeća ležale su razbacane po dnevnoj sobi. Beba porodice Megan, mali trogodišnji Buda, okruglog lica i ne više beba, sedela je nasred sobe i plakala jer se ujela za prste grickajući keks. Gde je Nani? Megan ne sme da jede keks pre obroka.
Džesika, bleda setna sedmogodišnjakinja, za koju je Ket bila čvrsto ubeđena da je očeva ljubimica, ležala je sklupčana na sofi, sisala palac i dernjala se. Pa zašto? Zato što plačljiva Džesika stalno to radi. Zato što je beba Megan zavitlala Džesikinu Barbiku stjuardesu preko sobe i slomila njena mala kolica za piće. A možda najviše zato što je njihovoj majci bilo tako lako da ode.
Ket podiže Megan i uspentra se na sofu na kojoj je Džesika sisala palac, kao da je, pomisli Ket, uprvo ona najmlađa u kući .Ket zabaci najmlađu sestru na bok i reče Džesiki „Hajde glupačo!“
Stigle su u poslednjem trenutku.
Tri sestre priljubiše lica uz veliki prozor svog gotovo rasturenog doma upravo u trenutku kada je crni taksi krenuo. Ket se setila obrisa muškarčevog profila-bio je to muškarac sasvim običnog izgleda, jedva vredan tolikog meteža-a njihova majka se okrenula, da ih poslednji put pogleda.
Bila je vrlo lepa.
I otišla je.
Nakon majčinog odlaska Ketino detinjstvo je tiho isčezlo.
Do kraja tog dana i do kraja njenog života.
T. Parsons
TAMOiOVDE 