DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

Advertisements

SAMI ZAJEDNO…

tamoiovde-logo

 Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn. Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

alone-together-bookUmesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“

Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend. Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije. Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo. „Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.

                                                                   / psihobrlog.wordpress.com /

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

TREBA IMATI SVOJU RUŽU…

tamoiovde-logo

IZVOLITE, POSLUŽITE SE…

Slatko od ruža

Prvo…treba imati svoju ružu.

Sve o učenju ljubavi od jedne ruže možete naći u knjižici koja se zove „Mali princ“. Napisana je srcem deteta i namenjena svoj deci sveta, a naročito onoj zaboravljenoj u odraslim ljudima.

TAMOiOVDE-ruže-ulje-image0075rouz

Ilustracija: Bora Stanković

Dakle, neophodno je da uzgojite svoju ružu; nije toliko neophodno da je zasadite (ali je poželjno) koliko se traži da je posećujete svakog jutra i večeri, da joj se divite (jer divljenje itekako potpomaže rastu a i razvija samopouzdanje!), da joj opraštate istovremeni rast trnja… da poštujete njeno stremljenje ka nebu… i zalivate njene korene u zemlji.

Tu i tamo, sasvim je u redu ako je koji put i poljubite…

Ruža se stalno menja…slabašan izdanak, pa grmčić, nežan pupoljak koji iz dana u dan postaje raskošan cvet. Ali da li je ruža zaista i postala ruža…znaćete po osobenom mirisu. Kada zamiriše, znak je da je malo biće cveta postalo svesno svoje ružine prirode…i da deli svoje mirisno srce svima…

Eto lepote koja se nesebično daruje svima; jednako ptici i pčeli i ljudskom oku. Eto trenutka u kome treba da zastanete, da se ogledate u kapi rose na latici, da pomilujete nežnu baršunatost cveta….da udahnete duboko, duboko njen miris…tu nežnu esenciju samog bića ruže.

Najogoljenija je poruka Gospodnja zabeležena u tom mirisu. Izvorna molitva.
I u spiralnom plesu latica. U drhturavoj treperavosti boja na njima.
Gledajte u ružu…i postanite ruža. Makar na trenutak.
Makar samo jednom.

Sada je ruža spremna.

Desi se taj rascvetali maj u vašem dvorištu.

Zapravo recept ide ovako: potrebno je u bašči uzgajati s ljubavlju damasknu ružu (majsku ružu, đulbe-šećerku)…kada se rascveta u mesecu maju, u punom sjaju i mirisu, baštenskim makazama izrezati cvetove i odneti ruže na astal u avliji.
Strogo u hladovini, pod začudjenim pogledom mačke.

Odvojiti latice, NEŽNO. Tankim, spretnim, ženskim prstićima.
Izmeriti ih, i odmah spremiti istu težinu šećera. Oprati ruže pod mlazem hladne vode, nakratko, u đevđiru! Sada ih treba iseckati, hvatajući prstohvat po prstohvat latica. U međuvremenu staviti litar vode sa šećerom da zavri…i ubaciti latice.
Smesta će pobeleti…ali će nastaviti da mirišu.

Skriveni…ali možda najvažniji sastojak jeste – da dok „petljate“ oko ruža mislite samo na stvari, dogadjaje i ljude koji donose radost u vaš život….tako će se slatko napuniti ljubavlju, smehom i nestašlukom….poput majskog sunca kojim su ruže osunčane.

Posle 15- ak minuta kuvanja dodajte limontus…Gle čuda. Vratiće se njihovo ružičasto rumenilo.
A onda kuvajte na tihoj vatri dok se dovoljno ne zgusne (znate ono dok ne krenu dve kapi sa kašike, ili još bolje probajte na porculanskoj tacni da li je dovoljno gusto, da li se staklasto steglo!).
Sklonite šerpu sa vatre.
Naravno, to je šerpa koja se koristi SAMO za kuvanje slatka.

Onda sledi pravilo: ili vruće slatko u vruće tegle, ili hladno u hladne…kako volite.

Slatko od ruža treba držati negde duboko u kredencu, ili na najvišoj polici u špajzu, samo ga retko treba prepustiti milovanju sunca…u protivnom, postaće previše erotično.

Daleko od radoznalih i urokljivih očiju…nije za svačiji pogled. I nije za svačije usne, niti nepca; treba ga dati samo osobi koja vam je naročito draga…sa kojom gradite bliskost. Ili za koju pouzdano znate, svim dubinama svog srca, da je jedna od duša retkih i dragocenih u vašem životu.

Mora se izneti sa dužnim poštovanjem, u Japanu bi sigurno napravili „ceremoniju kusanja slatka“….ali ovo je još uvek sirova Srbija, sa prašinom vetra u nozdrvima.

Prva stavka je izneti teglu sa slatkom i deo presipati u posebno staklence, staviti ga na srebrni poslužavnik sa ručkama. Po starinskom običaju, na poslužavniku se nalazi izheklani milje od najtanjeg konca ili beli vez….Pored kristalne činijice sa slatkom se stavlja srebrna kašičica i visoka čaša za vodu od najtanjeg stakla….najbolje izvorska, živa voda.

Gotovo sakralno treba pomeriti poklopac sa činijice u kojoj je ružičasto i mirisno slatko…od ruža. Majska ruža, ili đulbešećerka….rukom brana…nežnom rukom domaćice, u bašči.

Izvolte, poslužite se…mek, ženski glas. Nekada je to devojački sopran, nekad taman alt. Obično poslužavnik nosi devojka ili ženska čeljad iz kuće…Izvolte poslužite se je najlepše rečeno čista srca, prirodno, spontano, kao kada voda klizne niz kamen praveći slap…

Gost obično kašičicom „zahvati“ malo od tog mirisnog slatka i prinese ustima…gde se rastopi u neponovljiv ukus, svojstven samo ružama. Praćen jedinstvenim mirisom.

Verujem da srce prave žene u svom središtu ima upravo taj miris.

Slatko od ruža treba jesti samo u posebnim, čudesnim prilikama….onim kada vam osećanja naviru na usta, kada srce raste, prerasta okvir tela i grad u kome živite i neobjašnjivo počne da se širi celom vasionom…u onim prilikama kada se zagrcnete od sopstvenih osećanja.

Kada biste nekom hteli da kažete da ga volite, a reči nikako da izadju….
Kada osećate da vas ljubav vreba…i da će vas zaskočiti iza prvog ćoška. I nema vam bežanja.
Kada u kući ima sasvim male dece koja kriju andjele po ćoškovima.
Kada konačno duboko, i do balčaka oprostite sebi i prigrlite sebe.
I obavezno, obavezno…u prisustvu žena, makar devojčica.
Ženski princip je nezaobilazan kada je u pitanju slatko od ruža.

Vreme? Najbolje i najuzbudljivije vreme jeste sumrak, kada se ionako sreću dva sveta, dan i noć. Kada iz dvorišta počnu da ćarlijaju mirisi behara….a svici stidljivo počnu da trepere ispod drveća.

Ili u sasvim rano, napuklo letnje jutro, zaplavljeno nebom, još dovoljno daleko od žege.

Ipak, pazite se dobro da ne gledate u ženske oči dok kusate slatko….a naročito ne u oči domaćice koja ga je spremala…

Sva ljubav koju nosi žena u grudima se preliva u to magično slatko…sve ono što je tog jutra snevala, koga je i kako u snu grlila….pa sva dnevna sanjarenja dok je brala ruže, odvajala latice…i napajala se mirisom, pa nakon toga dok je kuvala slatko…šok iznenadjenja kada latice promene boju zbog toplote i kada ponovo zadobiju ružičastu kada se stavi limontus…

Dakle, slatko od ruža ne kusajte ako niste spremni odmah položiti svoje srce pored njega… da uhvati i poprimi malo od neizrecivog mirisa. Dakle, samo za veoma, veoma hrabre.

U protivnom, kusati to slatko, kao i sve napred napisano – nema smisla.

Autor: Sonja

__________________________________________________________________________________________

JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

ZLATNA IVANA…

tamoiovde-logo

Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome koja je sila koja mi preti, već po tome koliku svetinju branim!“ , napisala je Ivana Španović, na društvenoj mreži Facebook, podsetivši nas na poruku srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, pred kosovski boj 1389. godine.

11058673_835467713156786_5407516551420489170_nSrpska atletičarka Ivana Španović osvojila je  zlatnu medalju u skoku u dalj na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Pragu, 7. marta, ove, 2015. godine.

Dužina Ivaninog zlatnog skoka od šest metara i 98 centimetara je  novi državni i lični rekord.

15894_845801948799709_1567841851422267908_n

Respekt i poštovanje za  Ivanu, ne samo zbog osvojenog zlata, nego i za sve ono što je sama prošla pre i ono što čini nakon tih šest sekundi zlata vrednih!

Bora*S

„Ja ne odlucujem da li cu ici u bitku po tome koja je sila koja mi preti,vec po tome koliku svetinju branim“! #Prague2015 — осећа се grateful.
Izvor: facebook.com/IvanaSpanovic/

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Priča o Ivani Španović


Objavljeno je 29.04.2014.
Autor: Aleksandar Stojanović

_________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KATARINA IZMEĐU DVE VATRE…

tamoiovde-logo

U Vatrogasno-spasilačka četa u Boru, među 32 vatrogasca-spasioca, je i jedna žena- Katarina Predić (25) iz Mosne.

Katarina_0866 (2)TiOJedina je devojka vatrogasac, koja podjednako obavlja sve teške zadatke i dužnosti zajedno sa kolegama. Iako radi nepune dve godine, među kolegama je omiljena i ravnopravna tako da imaju samo reči hvale za mladu i hrabru koleginicu.

-Mene su oduvek privlačila neobična zanimanja, pogotovo što je ovo human poziv. Od malena sam u neposrednom dodiru sa vatrogasnom službom, jer sam odrastala u selu Mosna, nadomak Donjeg Milanovca, pored samog Vatrogasnog doma.

Prvobitno sam primljena na posao u Negotinu. Međutim, nakon par dana provedenih tamo, premeštana sam u glavnu jedinicu u Boru, kako bih stekla najosnovnija znanja pre početka kursa. Moj mentor, Goran Milojević, trudio se i svakodnevno radio sa mnom četiri meseca da bi mi što više objasnio i pokazao, kako teorijski tako i praktičan, posao koji rade vatrogasci spasioci.

TiONakon završenog kursa u Pančevu, na kome sam takođe bila jedina devojka, obučena sam kako se pristupa događaju od samog poziva koji dobijamo u Komandno-operativnom centru, pa sve do izlaska na samu intervenciju i postupka spašavanja ljudskih života, što mi je puno pomoglo u daljem radu-priča Katarina.

Iako je posao vatrogasaca dinamičan i rizičan, zbog okolnosti na koje nailaze ovi humani ljudi, Katarina sebe ne može zamisliti ni u jednom drugom zanimanju.

-U ovom poslu sam u potpinosti ispunjena, iako imam puno odgovornosti za sve što radim, ne mogu prepoznati sebe u bilo kom drugom poslu.

Screenshot0012Tome je umnogome doprinela i moja starija sestra Biljana, koja je takođe vatrogasac u Donjem Milanovcu, i slobodno mogu da kažem da je ona moj uzor, jer mi je sa oduševljenjem pričala o poslu koji radi, pa je tako podstakla i mene da se oprobam u ovome i zaista smatram da nisam pogrešila-tvrdi Katarina.

Iako najčešće radi u Komandno- operativnom centru, sa kolegama iz čete učestvuje u svim aktivnostima koje imaju, pa i prisustvovanju na težim intervencijama.

Rad u trećoj smeni je u početku bio naporan za ovu mladu devojku, međutim vremenom se zbog ljubavi prema poslu na sve navikla.

-Povodom nedavnog nestanka struje u Majdanpeku, moje kolege i ja smo danima učestvovali u pružanju pomoći građanima Majdanpeka.

Katarina_0866 (3)TiONije bilo ni malo lako gledati iscrpljena stara lica i malu decu. Radili smo na održavanju agregata, podeli ćebadi i podeli paketa za socijalno ugrožena lica-pojašnjava Katarina.

Kolege su je jako lepo prihvatile i u svemu joj pomažu i trude se da joj što više znanja prenesu, tako da su doprineli da još više zavoli zahtevan posao kojim je odlučila da se bavi.

-Pored moje sestre, kolege su moja najveća podrška i prijatelji. Među nama vlada velika harmonija, svi smo jedna velika porodica i družimo se i pomažemo jedni drugima i van posla. Pozivam sve devojke koje žude za adrenalinom da se odluče na za ovaj plemenit i human poziv, jer pomoći ljudima koji su u nevolji je nešto neprocenjivo za čoveka- uverava nas ova hrabra devojka.

Izvor:bor-sve.net

_______________________________________________________________________________

 

SVAKA FRIZURA NOSI PORUKU…

tamoiovde-logoUPOZNAJTE SELO DUGE KOSE: Ovde se žene šišaju jednom u životu

Zbog vlasi koje na glavama žena dosežu i do dva metra, ovo mesto ušlo je u Ginisovu knjigu rekorda

kosa-kina-huangluo-1421271027-607902

Čuvaju tradiciju… Žene su ovde prava atrakcija za turiste

Duga kosa dugo se smatrala simbolom ženstvenosti i elegancije, ali kod žena etničke grupe Jao iz sela Huangluo na jugozapadu Kine kosa predstavlja nešto više. Tamo je tradicija da žene nose što dužu kosu.

Zahvaljujući tome, selo se našlo i u Ginisovoj knjizi rekorda, pa je nazvano i Selo Duge Kose. Prosečna dužina vlasi je 1,7 metara, a najduža prelazi i preko 2,1 metar.

Ranije morale da kriju kosu

kosa-kina-huangluo-1421271027-607900Kosa je oduvek igrala ulogu u životu Jao žena iz ovog mesta. Do pre nekoliko godina bilo je veoma važno da niko, osim muža i dece, ne sme da vidi žensku kosu. Zbog toga su žene tokom leta i jeseni išle na reku da je peru, a posle bi je prekrile maramom kako bi bila skrivena od tuđih pogleda.

Ranije je samo budući suprug mogao videti kosu Jao žene, i to se dešavalo isključivo na dan venčanja. Ipak, tradicija je napuštena 1987. godine, tako da danas devojke i žene kosu mogu slobodno da pokazuju čak i potpunim strancima.

Tokom života samo jednom mogu da je skrate, i to kad napune 16 godina, kada zapravo mogu da počnu sa traženjem mladića. Odsečena kosa čuva se i predaje mladoženji kao deo miraza.

Svaka frizura nosi poruku

kosa-kina-huangluo-1421271027-607901Jao žene ističu kako im se kosa sastoji iz tri dela – prvi je deo koji se seče dok su mlade, drugi je kosa koja raste nakon toga, a treći su dlake koje otpadnu nakon svakodnevnog češljanja, koje se takođe čuvaju.

Način na koji se nosi tako duga kosa ima posebnu poruku, pa ako je vezana oko glave, znači da je žena udata, ali da nema decu. Ako je vezana ukrug sa punđom na vrhu, znači da je udata i da ima decu, a ako nosi maramu oko glave, u potrazi je za suprugom.

Izvor: kurir.rs

________________________________________________________________________________

SAMO ZA TVOJE OČI…

tamoiovde-logoOGLEDALO DUŠE

Šta sve možete ‘pročitati’ iz očiju neke osobe

Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

oci-1Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti.

Odavno je poznato da izraz lica i pokreti tela mogu otkriti karakter i ličnost čoveka.

Pritom su oči najbolji pokazatelj onoga što neko skriva u sebi, one su „ogledalo duše“.

Znate li kako na pravi način posmatrati neku osobu, o njoj možete saznati više no iz njene biografije! U očima piše sve. U njima se skrivaju misli, osećanja, žudnje, strahovi, nade … One su najljepši ukras našeg lica, „ogledala duše“ koja nas razotkrivaju.

Ljudi su oduvek želeli da dokuče misli i ličnost onoga koga gledaju. Iz te želje razvila se i drevna metoda „fizionomija“, teorija prema kojoj crte lica, kretanje i držanje tela objašnjavaju duševne i mentalne karakteristike ljudi.

Naročito se vodi računa o izrazu očiju i pokretima mišića oko njih, a stručnjaci iz ovog područja tvrde da se po tome najbolje mogu upoznati sklonosti, sposobnosti, nedostaci i osobine nekog čoveka.

Zbog toga je važno gledati ljude u oči, pogotovo kada razgovarate, jer to stvara ugodniju atmosferu i bolju komunikaciju, savetuju fizionomičari. Postoji i jedna neverovatna pravilnost na ljudskom telu. Naime, organi i njihovi delovi različitog su obima i oblika kod svakog čoveka, a samo je oko izuzetak! Veličina šarenice ista je kod svih ljudi i iznosi 10 milimetara.

U medicini, takođe, šarenica može ukazati na mnoge bolesti. Lekari koji se bave ovom vrstom dijagnostike tvrde da na šarenici ostaju ožiljci od udaraca i povreda, kao i bilo kog poremećaja u radu unutrašnjih organa.

Prema starim narodnim verovanjima „očima se uvek veruje više nego ušima“, što nije bez osnova. Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti. Tako kažemo da je nečiji pogled melanholičan, sumnjičav, tup, miran, blag, jasan, veseo, izbezumljen, očajan, uzdržan, zabrinut, lažan, prostodušan, iskren, opušten …

Oči uvek odaju laž

Oči odaju i laž, prevaru, loše namere, ukazuju na prevrtljive, nepouzdane osobe, ali i na stabilne i staložene ljude u koje možemo imati poverenja.

Na primer, smeh pri kojem se pomeraju samo mišići oko usana nije iskren, usiljen je i proračunat. Pravi, iskreni smeh pokreće sve mišiće oko usta i očiju. Pažljivom posmatraču pogled otkriva i psihičko stanje, kao i ono što neko nosi u mislima. Kada nekoga procenjujete na osnovu pogleda, neka to bude po načinu na koji najčešće gleda.

Naučni testovi pokazali su da postoji više od 300 izraza lica, koji izazivaju različite emocije. Kako emocije proizvode izraze lica, može biti i obrnuto, pa nekim gestovima možemo izazvati određene efekte na telu. Tako se, na primer, kod osoba koje imaju uplašen izraz bilo ubrzava i raste telesna temperatura. Strah izaziva drhtanje, a bes zagrevanje tela.

Bilo se usporava kod ljudi kada naprave izraz lica koji podseća na odvratnost ili gađenje. Živac koji utiče na lice povezan je sa mišićima lica koji utiču na krvotok i tako izazivaju navedene slučajeve. Pročitajte šta se sve može „pročitati“ na licu neke osobe, a zatim kod svojih poznanika i prijatelja proverite da li je takva metoda ispravna ili nije.

Izgled i izraz očiju

oci-2Jasan
Jasan, uporan pogled imaju iskrene, dobronamerne i sigurne osobe koje ulivaju poverenje.

Bistar
Bistar, sjajan pogled imaju oštroumni, veseli i znatiželjni ljudi koji vode zdrav i uspešan život. Uglavnom su poletni, puni optimizma i drugi uživaju u njihovom društvu.

Topao
Dug, topao pogled otkriva smirenu, nežnu osobu koja nam je naklonjena, voli nas i želi nam dobro. Tako nas najčešće gledaju otac i majka, kao i osobe koje nam veruju.

Vragolast
Veseo, vragolast pogled najčešće upućuju mladi ljudi, ali i lakomislene, nepromišljene osobe sklone šali. Ponekad vam se može učiniti da su površni i previše opušteni, da lako praštaju i da za njih ništa nije problem. Njih ponekad treba blago sputavati i usmeravati, ali pritom paziti da ne gušite njihov polet.

Živahan
Živahan, nestalan pogled imaju radoznali, ekstrovertirani, nestrpljivi, brzi ljudi. Oni vide sve što se događa, brzo reaguju i misle, ponekad ishitreno i nepromišljeno. Imaju mnogo energije i retko kada su bezvoljni.

Umiljat
Umiljate, krupne oči, nežnog pogleda krase blage, otvorene osobe, spremne na ustupke i davanja. Međutim, one isto očekuju i zauzvrat, pa pazite da ih ne razočarate.

Pitom
Pitom pogled imaju ljudi filantropi, spremni da pomognu svima kojima je to potrebno. Oni imaju veliko srce, milostivi su, dragi, privrženi.

Vatren
Vatren pogled koji stvara utisak da će svakog trenutka iz očiju frcnuti iskre odaje strastvenu, osjećajnu osobu, zaljubljive prirode, sklonu napadima besa i ljubomore. Takav pogled imaju i nestabilne ličnosti sklone čestim promenama raspoloženja.

Oštar
Oštar, siguran pogled, koji dostojanstveno „šara“ po sagovornicima imaju hrabre, energične osobe, koje su dobri vođe i kojima ljudi veruju. Izražava bogato životno iskustvo, duhovnu zrelost, ali ponekad i hladno srce.

Tmuran
Tmuran pogled, sa skupljenim obrvama, najčešće imaju osobe nezadovoljne životom, ali bez stvarne snage da bilo šta promijene.

Uznemiren
Uznemiren pogled imaju ljudi koji nešto skrivaju, koje nešto muči ili čuvaju u sebi nešto što ih tišti. Oni često „skrivaju“ oči, posebno kada lažu.

Sitan i brz
Brz, „sitan“ pogled otkriva sumnju, strah, nesigurnost, nevernost, nestrpljenje, brzopletost. Obično ga imaju previše oprezni, sitničavi ljudi, koji više razmišljaju o prošlosti, nego o budućnosti, opterećeni su lošim mislima i često odašilju negativnu energiju.

Zelenkaste beonjače
Ljudi čije su beonjače zelenkaste ljuti su, nezadovoljni i ogorčeni.

Popucali kapilari
Oči pune popucalih kapilara otkrivaju napete i gnevne ljude koji se lako posvađaju i često imaju nekontrolisane reakcije.

Odsutan
Pogled koji se gubi u daljini odaje zabrinutost, odsutnost, ali i maštovitu i kreativnu osobu.

Ugašen
Razočarani ljudi imaju „ugašen“ pogled, bez sjaja, a umorne, ugasle oči na bledom, potamnelom i isušenom licu ukazuju na neuredan život ili dugotrajnu bolest.

Razmaci
Kada se gornji kapak ne vidi to otkriva analitičan um, širok razmak između očiju tolerantne, dobronamerne, ali lenje osobe, a mali razmak netolerantnog perfekcionistu, koji uvek ima zamerke.

Obrve
Ravne, horizontalne obrve označavaju inovativnu osobu, punu ideja, zakrivljene (u obliku luka) drage ljude, koji vole život, dok tanke obrve imaju uglavnom osobe niskog samopouzdanja.

Spojene obrve kriju čoveka koji mnogo razmišlja i nikada nije nepromišljen.

Oči su zaista ogledalo duše, zar ne?

Izvor: Magazin.ba /dnevno

_____________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________

Priredio:Boras*S

BESPRIZORNI ŽIVOT…

tamoiovde-logoSRCE POD PRITISKOM:Besprizorni život

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja

MirjanaBobicMojsilovic

Mirjana Bobić-Mojsilović

Izgleda da je mnogo toga ovde otišlo dođavola. Društvo koje je izgubilo moralne vrednosti, suočeno je sa lošim vestima.

Jezive tragedije mladih ljudi, alkohol, sumanuta vožnja, nasilje na sportskim događajima, nasilje na ulicama, maloletni kriminalci koji zlostavljaju i pljačkaju starce, to je, rečju, strašni bilans protekle dve nedelje.

Sa druge strane, mediji se gotovo utrkuju u promociji besmisla – pornografija nasilja, materijalne oblapornosti i stvarne pornografije (na društvenim mrežama sve vrvi od golih zadnjica i grudi) samo doprinosi ludilu koje ovde uzdrmava sve društvene segmente. Iako često akteri, mladi ljudi su zapravo žrtve.

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja. Jedna kompanija, na primer, u svojoj reklamnoj akciji ovih dana poziva mlade ljude da fotografišu svoje tetovaže i svoje pirsinge, a „najbolji“ (najluđi?) će kao nagradu dobiti kompjuterske igrice, mobilni telefon ili neku sličnu modernu i prestižnu igračku.

Nema zbora da je ova akcija usmerena ka klincima, a onome ko zaista želi da vidi poruka je jasna: u jednom olakom, prividno opuštenom tonu, deci se sugeriše da je veoma šarmantno ako su tetovirani ili izbušeni. Normalnom čoveku se od ovoga diže kosa na glavi – nije teško pretpostaviti da će neka deca potrčati da se tetoviraju ili buše obraze, da bi dobila kompjuter na poklon.

Uopšte me ne bi čudilo da uskoro pokrenu akciju poklanjanja digitalnih fotoaparata za konkurs za tinejdžerke za najbolji selfi sopstvene zadnjice. Skrivena poruka glasi – budi majmun i radi šta ti se kaže, a za uzvrat ćeš dobiti nagradu. U čemu je tu izuzetnost, osim u psihologiji stada – najbolje ovce, najbolje prolaze?

Do duše, to je samo trend koji stiže iz epicentra Velikog Brata, u kome je pornografija i sredstvo i cilj: idol mladih je tetovirana i besprizorna Majli Sajrus koja, isplaženog jezika, bukvalno jaše ogromni penis na svojim nastupima. Koncept besprizornosti i kao „političko sredstvo“ je i pokret FEMEN, čije članice, gole, vrše nuždu po slikama političkih protivnika u istočnoj Evropi, i za to su gromoglasno podržane od globalističkih medija kao „prava stvar“ i borci za demokratiju.

Ogavno postaje normalno, a pornografski diskurs u savremenoj kulturi ne vidi samo onaj ko je slep. Pa ipak, zanimljivo je kako ovde niko nije reagovao na pokušaj „suptilnog“ preoblikovanja mladih, po standardima koji stižu sa globalnih mreža. Skandalozan primer može se videti u jednoj ovdašnjoj reklami u kojoj nekoliko lepih i mladih devojaka vrši malu nuždu nad pisoarima u muškom toaletu. I, kako jedan mladić meri svoj penis. I kako nekoliko devojaka u donjem vešu jure jednog gologuzog dečka, verovatno na ekskurziji. I kako jedan mladić masturbira. I kako su na nekoj pijanoj žurci jednog dečka lepljivim trakama zalepili za plafon. I kako je sve to, ono što mora da se uradi pre tridesete godine. I kako to znači da si uradio nešto o čemu će svi pričati.

Osim što niko normalan ne želi da vidi bilo koga na klozetskoj šolji, ni u životu ni na televiziji, radi se o mnogo perfidnijoj stvari. Šta devojke smaknutih gaća traže nad pisoarima u muškom ve-ceu? I zašto treba da se uradi nešto o čemu će svi pričati?

Priča o devojkama u muškom ve-ceu, zaslužuje poseban esej (i u skladu je sa aktuelnim i vrlo moćnim pokretom ukidanja razlike među polovima), ali ništa nije slučajno. Ovo je samo deo globalnog pokreta koji uči generacije koje stižu – ne da je važno do tridesete naučiti bar jedan strani jezik, završiti neku školu, biti najbolji u nekoj veštini, u sportu, nego da život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć.

To je život koji se reklamira.

A u stvari, jedino što svaki mladi čovek mora da uradi pre tridesete godine je – da ukapira šta mu rade mediji.

Mirjana Bobić-Mojsilović
mirjanabm.com
Izvor:novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________

MESTO PO MERI ČOVEKA…

tamoiovde-logoGrad u kome je plata 1.200 evra, kirija 15 evra, kriminala nema, a policija ne postoji

Marinaleda je gradić u Andaluziji na jugu Španije koji na površini od 25 kilometara kvadratnih broji oko 2.700 stanovnika.

1057fc5f7173ecb842571f4c89872453-350x250Stanovnici Marinalede ne boje se da izraze svoja politička uverenja. Umesto bleštavih reklama i brendova – ulična umetnost u obliku grafita i murala sa porukama podrške i solidarnosti sa zemljama poput Kube i Venecuele.

Ulice nose nazive slavnih boraca za radnička prava kao što su Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda.

Dok se ostatak Španije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama koje su preuzele zemlju, odluke u ovom gradiću donose se direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima koje obično posećuje oko 300-400 ljudi.

Dok je nezaposlenost u Španiji 27 odsto, u Marinaledi je ostvarena gotovo puna zaposlenost. Navala za useljenjem je tolika da je uvedena lista čekanja – a čeka se i po dve godine. Do sada je izgrađeno oko 350 kuća, au naredne dve godine trebalo bi da se izgradi oko još 250.

Prosečna mesečna plata za zaposlene iznosi 1.200 evra mesečno. Možda vam se ne čini puno, ali kad se pogleda cena stanovanja koja kod njih iznosi 15 evra mesečno, jasno je da se sa takvom platom može sasvim pristojno živeti.

Grad stanovnicima omogućava pristup besplatnom internetu. Fascinantan je i sportski sadržaj u ovom gradu sa jedva 2.000 stanovnika – dva fudbalska terena, košarkaški teren, teren za tenis, skvoš i odbojku, bazen. Svi su oni besplatno na raspolaganju stanovnicima (osim bazena za koji se plaća godišnja karta).

U ovom gradu ljudi sami sebi grade kuće, a jedan od njih je i David Gonzalez Molina. Nakon što je najmanje dve godine proveo kao registrovani građanin Marinalede, od lokalnih vlasti dobija materijal potreban za izgradnju kuće, a tek nakon što je izgradi, počeće da plaća 15 evra mesečno toj istoj vladi kako bi se refundirali troškovi korišćenog materijala. Naravno, budući da ne znaju svi da grade kuću, vlasti u pomoć šalju profesionalne građevinare i arhitekte koji pomažu u izgradnji.

Kuće se ne mogu prodati, čime se sprečava mogućnost da se tako profitira.

Jednom mesečno u gradu se obeležava tzv. „Crvena nedelja“, kada neko na plenumu iznese ideju o tome kako bi grad mogao postati još bolji ili lepši. Ukoliko ideja bude prihvaćena, volonteri obave taj posao. Nekad se radi o čišćenju ulica ili popravkama na kućama. Grad ima i svoju televiziju i radio-kanale, a nedavno je gošća u studiju bila i ćerka Čea Gevare.

Policija ovde ne postoji. – Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četiri i sedam policajaca. Ali mi ih ne želimo ovde. Jer baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi, jer se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije – objašnjava gradonačelnik.

Izvor:ludimagazin.net

______________________________________________________________________________

Svet u kojem zivimo

______________________________________________________________________________

DRAGI, BOLI ME …

tamoiovde-logo

Da li je vaš majnak entuzijama u vezi sa stresom na poslu ili jednostavno univerzum pokušava da vam objasni da je vreme da produžite dalje. 

2014-09-9_znakova_da_ste_pocele_da_se_hladite_444220133

Foto: Profimedia

Ukoliko su vam ovi znaci veoma poznati, vreme je da se ozbiljno zapitate da li ste počele da se hladite. Da, počele ste da se odljubljujete…

– Ukoliko njegove naughty poruke više u vama ne izazivaju reakciju kao ranije i jednom rukom kucate mmm dok su vaše misli okupirane novom kolekcijom cipela Olivije Palermo, vreme je za rešavanje problema. Nije da cipele nisu važne, ali kada vam dragi pošalje seksi poruku, trebalo bi jedva da imate koncentracije da mislite na bilo šta drugo osim toga šta vas noćas čeka u spavaćoj sobi. Seks je jedan od važnih aspekata u vezi, ukoliko tu nešto ne štima pronađite uzrok. Što pre.

– Želite da izlazite bez njega. To je u vezama sasvim u redu, vreme koje izdvajate za provod sa drugaricama je neophodan (to svaka devoja treba da zna), ali kada isključivo želite da izlazite bez njega, tu se već radi o nečemu drugom.

– Bliži se njegov rođendan, a vama kroz glavu prolazi: „Jaoj ne ovaj vikend, u subotu sam isplanirala flašu vina i toplu kupku. Sa ugašenim telefonom.“

-Kasno je, kod vas ste u stanu. Sve o čemu razmišljate kako želite da se ušuškate u krevet da spavate. Sa okrenutim leđima i izgovorom: „Dragi jako me boli glava.“

-Kupujete nove cipele na štiklu samo zato što čete u njima biti više od njega. Na svadbi njegovog najboljeg druga iz detinjstva.

-Primećujete nesavršenosti na njegovom telu koje su vam do tad promicale. Kako? „Ok te dlake u nosu su grozne!“

-Romantična večera ne može da se završi dovoljno brzo. Hm još jedna čaša vina? O daa.

-Njegovi ciljevi postaju smešni, ono što ste videle u njemu na početku veze se ispostavlja vremenom da nema veze sa realnošću. Vama treba muškarac.

-One sitne navike koje su vam bile beskrajno slatke i simpatične su počele strašno da vas iritiraju.

-On više nije prva osoba sa kojom želite da delite dobre vesti. Ali ni one loše.
Izvor:cosmopolitan.rs

______________________________________________________________________________________________

ODGOVORNOST ZA SOPSTVENE EMOCIJE…

tamoiovde-logo

Emocionalne reakcije

prva_ocp_w380_h300Sve vam u braku i kući škripi, ali biste mogli da podmažete bar vrata. Kad čujemo ta vrata, imamo utisak da se radi o braku strave i užasa.D. Radović

Iracionalna uverenja, zdrave i nezdrave emocije

Događaji sami po sebi, ne proizvode naše emocionalne reakcije. Oni se prelamaju kroz naša uverenja, tumačenja, i tek tako obrađeni dovode do funkcionalnih ili disfunkcionalnih emocija.

Često događaje na koje reagujemo povlačenjem, tugom, strahom ili ljutnjom, krivimo za svoje loše raspoloženje, nesanicu, visok krvni pritisak, emotivnu bol. Međutim nisu događaji sami u nama proizveli emocionalnu reakciju. „ Iznervirala me je komšinica!“ ne oslikava istinu u potpunosti, ali : „ Ja sam pobesnela kada mi se komšinica obratila onakvim tonom…“ bilo bi bliže realnosti.

Odgovornost za naše emocionalno stanje je u nama samima. Događaj aktivira naša uverenja, i u zavisnosti od njih proživljavamo zdrave ili nezdrave emocije. Svi, naravno, želimo da nam bude bolje, da nam život ne predstavlja preveliki teret, ali se često osećamo kao da smo zarobljeni u živom pesku. Što se više opiremo, on nas sve dublje vuče. Cilj nam, naravno, nije dno, već napredak. Neke savete oko boljeg snalaženja u procenjivanju sitaucija, možemo da poslušamo iz psiholoških knjiga, a one nam kažu:

prvaus_ocp_w300_h336Ako su naša uverenja sva u zahtevima i „moranjima“, ako u sebi sadrže užasavanje, nepodnošenje, neprihvatanje sebe, drugih, uslova života, globalno vrednovanje i etiketiranje, onda su ona iracionalna. U neskladu su sa realnošću, nelogična i nepragmatična. Ako mislimo da mi uvek moramo da budemo savršeni, da drugi ljudi moraju uvek biti dobri prema nama, da nam uslovi života moraju uvek biti na zavidnom nivou, stvaraćemo sebi veći problem u životu i blokirati mogućnosti za akcije.

U nama će se buditi nezdrave emocije: bes, povređenost, krivica, stid, zavist, ljubomora, depresija, anksioznost. Ako se oslobodimo ovakvih uverenja osporavajući ih i transformišići ih u racionalna uverenja koja sadrže želje umesto zahteva, kao rezultat ćemo imati privilegiju da osećamo zdrave emocije: ljutnju umesto besa, zabrinutost umesto anksioznosti, tugu umesto depresije, kajanje umesto krivice, žaljenje umesto povređenosti, razočaranje umesto stida, zdravu ljubomoru umesto nezdrave i zdravu zavist umesto nezdrave zavisti. Zamena iracionalnih uverenja racionalnim postiže se najpre tako što se svako „mora“ pretvara u želju, svako „užasno“ u loše, „nepodnošljivo“ u teško, a globalno obezvređivanje u kritiku konkretne misli, dela ili ponašanja neke osobe.

Možete da imate želju da u radu date sve od sebe, želju da budete na visini zadatka, želju da vas okolina ili značajni drugi cene i poštuju, i želju da vam uslovi života budu bolji. Sa ovakvim željama ne blokirate sebe, idete ka kontaktu, ka osobi, i otvarate sebi mogućnost za akciju, ne potiskujući i ne doživljavajući nezdrava osećanja.

Iracionalna uverenja dovode do pogrešnih tumačenja događaja i disfunkcionalnih emocija. Najčešća iracionalna uverenja su zahtevi prema sebi, drugim ljudima i životu. Kada mislimo da bi moralo nešto biti onako kako mi smatramo da treba, a to što zahtevamo nije u našoj moći.

Odgovornost za sopstvene emocije

Što pre prihvatimo da je najveća odgovornost za naše psiho – fizičko tj. emocionalno stanje na nama samima, brže ćemo se naći na putu razvoja i zrelosti. Ostaje nam još da pravilno procenjujemo da li se vredi uzbuđivati, sekirati oko nekih situacija. Teorija kaže da mi sami biramo da li ćemo neku situaciju proceniti kao aktiviraćuju tj. stimulusnu, ili ne. Odnosno da li će neki događaj u nama buditi bilo kakve emocionalne reakcije, kao i da li će one biti pozitivne ili negativne.

Nakon što sama odabere da li će odreagovati u datom mementu, tj. nakon što osoba proceni da li je situacija ikako dotiče, ona prelazi na procenjivanje da li je ta situacija uznemirujuća ili ne. U slučaju da proceni situaciju kao ugrožavajuću, dalje će procenjivati da li je ta situacija promenljiva ili ne. Ako se čini podložna promeni, osoba se tada ljuti ili napada. Ljutimo se, na primer, kada nas neko izneveri, kada nas drugi lažu, kada deca ne ispune naša očekivanja jer imamo zahtev da se uvek lepo ponašaju i postižu uspehe. Ljutimo se na partnera kada ne zadovoljava naše potrebe. Ljutimo se na ostarele roditelje kada prekomernim radom ugrožavaju svoje zdravlje. Sve ovo radimo kada procenjujemo da situacija može da se promeni ako se neko tu samo malo potrudi ili promeni svoje ponašanje. Promenu ponašanja vidimo kao moguću i imamo racionalno uverenje koje sardrži u sebi želju za promenom!

Međutim, može da se desi da u uznemirućim situacijama koje vidimo kao promenljive osećamo i bes i mržnju! Zašto se javljaju ova dva osećanja? Iza njih stoji neko iracionalno uverenje, jak zahtev prema sebi, drugima ili uslovima života. Možemo osećati mržnju prema nekome a da ustvari projektujemo osećaj samomržnje! Možemo delovati kao da se ljutimo na druge, a da ustvari projektujemo samoljutnju. Kada nas iznerviraju najbliži za koje smo verovali da će biti odgovorni bar pedeset procenata u odnosu na to koliko smo mi sami odgovorni, tada naglas možemo pokazivati ljutnju prema njima, a da se podsvesno ili u sebi , ustvari više ljutimo na sebe same, zato što smo im ukazali naše poverenje, zato što im se dajemo, a oni nam tako malo vraćaju …

Adekvatne emocije na promenjive situacije

Ako pak procenimo stimilusnu situaciju kao ugrožavajuću po nas i da uz to još i ne postoji način da je mi sami promenimo, tada naš um kreće u promišljanje: da li je moguće izbeći je. Tako loša i nepromenljiva situacija u nama budi strah i najadaptivnije se čini izbegavanje. Ako vidimo to kao realnu mogućnost, mi se povlačimo. „ Ako se pravim da sam mrtav, medved me neće primetiti, zaobićiće me i neće me pojesti“, poznata je „šumska“ priča iz našeg detinjstva. Ovaj šablon ponavlja se i kada je situacija opasna samo u glavi posmatrača kao, na primer, kada momak razgovara sa osobom suprotnog pola, a njegova devojka to doživljava kao preteću situaciju. Ako proceni situaciju kao ugrožavajuću i nepromenljivu, i povuče se i pritom se ponaša kao da ništa ne primećuje, da se ništa ne dešava, u sebi će potiskivati strah, ruke će joj biti hladne, sve više će se povlačiti u sebe…

Ovakva reakcija ima za cilj da njen voljeni primeti da je pogrešio, da se u njemu javi osećaj krivice, i da brže bolje to popravi, prekidajući kontakt sa drugim ženskim osobama, izvinjavajući se ili čineći ustupke. Kod nje se aktivira separacioni strah: devojka se tada plaši da će joj druga i bolja preoteti momka! Da će je dečko ostaviti zbog druge koja je lepša, bogatija, uspešnija, zgodnija, ženstvenija, nežnija, bezobraznija, šta god bilo okidač osećaja inferiornosti koji je duboko potisnut. Dok razmišlja u smislu „šta bi bilo kad bi bilo“, razrađuje strategije u kojima bi do prevare došlo, iracionalne misli se kumulativno uvećavaju. Ponašanje ide u smeru „od kontakta“ umesto „ ka kontaktu“ , povlači se, duri se u sebi. Dobit koju ima od ovakvog načina ponašanja je kažnjavanje momka za loše ponašanje.

Druga dobit, koju retko ko priznaje, je što ne mora da odraste, ne suočava se sa razvojnim zadatkom tolerisanja frustracija, razgovaranja sa partnerom o mogućim nezadovoljenim potrebama, ne neguje optimalnu distancu jer teži ka simbiozi sa partnerom… Ovako ostaje mala devojčica čija stabilnost zavisi od ponašanja druge osobe, koja neće čak ni da se pozabavi svojim osećajem inferiornosti, već svu krivicu projektuje na partnera. On je kriv, ona je žrtva, emocije su loše, a razvoja nema… Zdravije bi bilo ne procenjivati pogrešno uobičajene komunikacije partnera sa osobama suprotnog pola i ne videti pretnje vezi tamo gde realno ne postoje. Ne zamišljati prevaru, a mogućnost da se partneru neko drugi dopada ne videti kao ugrožavajuću. Trebalo bi dozvoliti partneru da pokaže prirodni interes za osobe suprotnog pola, dozvoliti mu slobodu kao i to da se izrazi bez otpora. Kada ostajemo u kontaktu, tada se i realne pretnje vezi mogu analizirati i eliminisati. Sa partnerom se trenutne krize mogu i popravljati kroz razgovor, zadovoljavanje nezadovoljenih potreba i to samo kroz kontakt, razumevanje, odgovornost, poštovanje i prihvatanje.

Raspoznavanje promenjivih i nepromenjivih situacija

Ako ugrožavajuću situaciju procenimo kao nepromenljivu i uz to vidimo da nemamo način da se iz nje izvučemo, onda će nas ona odvesti u apatiju i pasivnost. Tada nemamo energije da se pokrenemo jer osećamo da je uzaludno boriti se. Ljudi, međutim, često nisu u stanju da razlikuju promenjive od nepromenjivih situacija. Nekada se grčevito upinju da promene nešto što objektivno nije u njihovoj moći (na primer da promene druge ljude), a nekada kao nepromenjivo doživljavaju ono što, zapravo, jeste u njihovoj moći (na primer, da promene sopstveno ponašanje i doživljavanje).

Ako su nam, recimo, roditelji u detinjstvu delovali nepristupačni i omalovažavali nas, a mi bili zavisni od njih i nismo mogli da promenimo takvo stanje, pa smo prihvatili negativnu sliku o sebi, možemo se, nesvesno, držati istog obrasca i u kasnijim sutuacijama sa nekim autoritetom, jer smo naučili da se ta situacija ne može promeniti. Zaboravljamo da smo sada odrasli, veći, imamo više znanja i iskustva, da možemo razvijanjem sopstvenih sposobnosti drugačije procenjivati kritične situacije. Ono što neki autoritet koji o nama nešto loše misli ne mora biti doživljeno kao „objektivna stvarnost“, možemo se suprotstaviti, ne prihvatiti takvo mišljenje o sebi…nismo zavisna deca i mišljenja i ponašanja autoriteta nisu naša „sudbina“, nepromenjive situacije u kojima nemamo mogućnost izbora.

Ako nam neki autoritet šalje, prema našem doživljaju, degradirajuće poruke, i procenimo situaciju kao nepromenljivu, možemo reagovati kao u detinjstvu: pokušamo najpre da se pravimo da ne čujemo šta nam rade, ignorišemo pokušaje povređivanja, u nadi da će prestati, indiferentnost poziva još jače ismevanje! Kako jača prezir, jača i agresija ili pasivna agresivnost. Osoba koja trpi pita se u sebi zašto je odbacuju kada ih ničim namerno ne izaziva , ne daje im nikakve povode, ništa im nažao nije uradila… Kada proceni sebe kao bezgrešnu, ona njih počinje da vidi kao zle. Čini joj se da su nepravedni prema njoj i počinje da ih pasivno mrzi zbog toga. Povećava se osećaj odbačenosti, uvređenosti, javlja se usamljenost, tuga, ona se još više povlači u sebe. Drugi joj deluju kao agresivni džinovi, a ona kao potuljeni patuljak. Ako je ova situacija okidač za postojeći potisnuti osećaj inferiornosti ili bezvrednosti, tuga se pojačava i sledi potpuno povlačenje u sebe i udaljavanje iz odnosa.

Emotivno zrela osoba je, međutim, sposobna da se nosi i sa negativnim porukama autoriteta bez disfunkcionalnih emocija. Ona drugačije procenjuje tu situaciju. Autoriteti nisu mama ili tata, a ona nezrelo dete potpuno zavisno od njih. Ne moramo svaki prezir ili neuspeh proceniti kao ugrožavajući po našu ličnost. Niko nije bogomdani sudija niti kriterijum naše vrednosti.

Kritika se može uzeti kao povratna informacija, prosuditi šta je u njoj, možda tačno, korigovati ono u vezi sa čim je onaj koji nas kritikuje u pravu…Ali ni jedna kritika na neko konkretno naše ponašanje se ne pruhvata kao globalna procena naše ličnosti. Sa takvim stavom iz konflikta ili neuspeha nešto naučimo, posmatramo sve kao iskustvo na osnovu kojega menjamo ono što je u našoj moći, ne uznemiravamo se previše oko onoga na šta ne možemo da utičemo, i naučimo da razlikujemo jedno od drugog.

Dobro je da osvestimo svoje šablone reagovanja. Ako situaciju procenimo kao afirmativnu, reagovaćemo zadovoljstvom i prilaženjem. Lako je situaciju koja nam pričinjava zadovoljstvo proceniti kao afirmativnu, kao što je slučaj kod pohvale, nagrade, lepog iznenađenja, primanja poklona, osmeha, pružanja zagrljaja. Ono što često predstavlja „umetnost“ je odvojiti se iz situacije koja nije prijatna. Ne poistovećivati sebe samo sa mišljenjem drugih. Jačanjem samoljubavi, samopoštovanja i samoprihvatanja povećavaju se i naše kompetencije za procenjivanje situacija i naše mentalno zdravlje.

Autor: Mirjаnа Kokerić
Autorka je Life Coach OLI Psihodinamskog Integrativnog Metoda

Izvor:olicentar.rs/danas.rs

____________________________________________________________________

RADIONICA ZA IZRADU I POPRAVKU SNOVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

SATENSKI STIHOVI

Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

***

l-290x160Satenske riječi..

Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.

Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.

A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.

Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.

 Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.

Nastavite sa čitanjem

TAJ TAMO KAŽE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

***

Sve nas uveli u neku sobu a Taj tamo kaže:

-Izujte se – hoće da nas bije po tabanima.

I mi se normalno izujemo, a nekom Đoki

strašno smrdele noge, ovaj nije mogao to da

podnese, kaže mu: -Marš ti napolje, vidi kako

ti smrde noge.

I tako mi, dobra deca, što smo držali do higijene

dobijemo strašne batine.

Đoka nas i sad zeza zbog toga,

majke mi.    

V.Ognjenović-B.Nešić