DOK TRČIMO DO CILJA…

tamoiovde-logo

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Foto ilustracija: Bora*S

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.

To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

Miroslav Antić


 

DOK TRČIMO DO CILJA…

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
 
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
 
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
 
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

Miroslav Antić


 

DOK TRČIMO DO CILJA…

tamoiovde-logo

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.

Ilustracija: Bora*S – Ulje na kartonu

I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
 
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
 
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.

To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

Miroslav Antić


 

ROBINZON DANJU, KRALJ NOĆU…

tamoiovde-logo

Otvorena jahačka staza od Vojvodine do Hercegovine

Najnovija turistička atrakcija zapadnog Balkana, 500 kilometara duga jahačka staza koja se proteže od Vojvodine na severu do Hercegovine na jugu, otvorena je u četvrtak, 30. maja, u Subotici, saopštilo je Veće za regionalnu saradnju, prenosi Tip.ba.

Jahačku stazu preko Balkana, osmislio je Fond turistički klaster mikroregije Subotica-Palić, korisnik granta za razvoj i promociju turizma kojeg provodi Veće za regionalnu saradnju, a finansira Evropska unija.

– Konjički turizam jedan je od najpopularnijih oblika avanturističkog turizma kojim se bavi oko 45 miliona ljudi samo u Evropi, a i dalje se širi. Na jugoistočnu Evropu proširio se osamdesetih godina, međutim do sada nije imao regionalnu dimenziju na zapadnom Balkanu – kazala je Snježana Derviškadić, vođa projektnog tima za razvoj i promociju turizma pri Veću za regionalnu suradnju.

Nova balkanska staza biće povezana s već postojećom evropskom rutom koja prolazi kroz Mađarsku i obuhvatiće 52 domaćinstva i konjička kluba, od Vojvodine do Hercegovine, koji će na taj način postati deo lanca vrednosti regionalnog turizma.

Ovo je naročito važno za porodice koje žive u udaljenim selima koje će, kada posetioci počnu da pristižu, imati dodatni izvor prihoda od pružanja usluga ishrane, odmora i prenoćišta, rekla je Derviškadić.

Staza je zasnovana na deonicama dugim 10 do 20 kilometara, na kojoj će se primenjivati pristup „Robinzon danju, kralj noću“ pri čemu će tokom dana biti organizovana konjička avantura kroz prirodu, dok će večeri biti vreme za odmor i pripovedanje, odnosno upoznavanje s lokalnom kulturom i načinom života.

– Već smo imali iskustva u razvoju lokalnog konjičkog turizma u Vojvodini, uglavnom na području Palićkog jezera i Subotice. Bespovratna finansijska sredstva koja smo dobili od projekta za turizam Veća za regionalnu saradnju omogućila su nam da uspostavimo regionalnu saradnju koja je nedostajala među uzgajivačima konja na zapadnom Balkanu, kao i da lokalna domaćinstva i njihove porodice uključimo u industriju turizma – istakla je Isabell Lanyi Hnis, predsednica Fonda turistički klaster mikroregije Subotica-Palić.

Organizatori se nadaju da će ova regionalna ruta doprineti ne samo dovođenju većeg broja turista u regiju, već i da će pomoći popularizaciji jahanja na zapadnom Balkanu, prenio je Tip.ba.

Izvor:  turistickisvet.com/TIP

_________________________________________________________________________________________

DIVLJI KONJI – POSLEDNJI ČUVARI SUVE PLANINE…

tamoiovde-logo

Nestvarni prizori borbe pastuva i konja koji kasaju planinskim bespućem privlače sve više ljudi na planinu i upravo ta netaknuta priroda daje nadu da će sela u ovom kraju ponovo oživeti. Do pre tridesetak godina na obroncima Suve planine, planinskog venca na juogistoku Srbije, vrvelo je kao u košnici – na njenim obroncima seljaci su napasalli brojna stada ovaca i krda krava i konja, kosili pašnjake, vadili kamen za gradnju kuća, sekli ogrevno drvo.

U suvoplaninskim šumama postojale su brojne bačije u kojima su čitave porodice živele tokom leta. Muškarci su čuvali stoku, a žene proizvodile sir. Na vrhu Suve planine koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine,  radio je i mali pogon Niške mlekare u kome su se proizvodili sir i kajmak.

Suva planina. 18.9.2016. Krdo od vise desetina divljih konja pase na vrhu Suve planine (20 km od Nisa), koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine. Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

U selima sa obe strane Suve planine sada žive uglavnom starci, a na  pašnjacima je tek po koje stado ovaca,  i tek po koje krdo krava i konja.

Tokom letnjih meseci na planini još i ima života, tu su planinari koji pohode njene vrhove, tu su i radnici „Srbijašuma“ koji  brinu o stoletnim bukovim šumama, ima lovaca, kao i ljubitelja prirode i avanturizma. Na jesen, kada krenu  kiše i snegovi, na Suvoj planini ostaju samo konji, njih stotinak.

divlji_konji_11

Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

Planinari i avanturisti nazivaju ih divljim jer žive sami na planini tokom čitave godine, medjutim meštani ističu da konji imaju vlasnike i da se tačno zna koja životinja kome pripada.

 Zoran Jovanović iz sela Kosmovca kaže da je kobilu, pastuva i ždrebe pustio u „sampas“ na Suvu planinu pre desetak godina, a njegovo krdo sada ima desetak grla.

„Obilazim ih preko leta češće, a zimi retko. Nosim im so, a za pašu se snalaze sami. Sami se znalaze i za skloništa od kiše i snega, i kobile se ždrebe same“, istakao je Jovanović.

Prema njegovim rečima na Suvoj planini ima trave u izobilju, čak i preko zime.

„Konji nisu nikada gladni. Preko zime ima pašnjaka koji nisu pod snegom jer vetar stalno duva i odnosi ga na drugu stranu“, objasnio je Jovanović. Prema njegovim rečima ljudi koji čuvaju konje u „sampasu“ na Suvoj planini čine poslednjih godina to pre svega zbog ljubavi prema ovim životinjama, a manje zbog koristi.

„Ranije su ljudi tražili da kupe konje kako bi im vukli teret, sada toga više nema. Ipak ne želim da ih napustim. Volim da odlazim na planinu i da gledam kako kasaju i kako se pastuvi bore za prevlast u krdu“, kazao je Jovanović.

Konji sa Suve planine, dodao je Jovanović, ne beže od ljudi, ali i ne dozvoljavaju da im pridju bliže.

„Takvog konja nije lako uhvatiti, naročito ne one koji su se oždrebili na planini. Oni su zaista divlji, vole slobodu i da se sami snalaze u prirodi“, naglasio je Jovanović.

Nestvarni prizori konja koji se iznenada pojavljuju iz stoletnih bukovih šuma na Suvoj planini i isto tako nestaju u njima, bude interesovanje sve većeg ljubitelja prirode. Uz malo sreće konje mogu videti na visovima koje meštani nazivaju „Tri lokve“ i „Ždrebište“, a najčešće na vrhu „Rakoš“, pored jedinog izvora vode na suvoplaninskom vencu.

Wild horses coming to graze on Suva mountain, some 50km. east of Nis in Serbia on 16. September 2016. For centuries ago, in villages on this Suva mountain, there were extremely many tamed horses and the whole area was famous for a great number of these horses. Later, people started moving to other places, so they let the horses into the wilderness. Spending much time there, the horses became wild and that is how you can see a herd of wild horses on Suva mountain which is almost uninhabited nowadays. Horses have been reproduced for years in the wilderness so this herd now consists of a few dozens of horses. Nobody takes care of them and it is very difficult to reach this herd, very rare in Serbia.

Do pre tri godine do „Rakoša“ moglo se stići jedino pešačkim stazama i zemljanim putem koji od Bele Palanke vodi preko sela Bežita do Rakoša, a onda je probijen  i zemljani put iz sela Mali Krčimir koji pripada opštini Gadžin Han.

Direktor Turističke organizacije Gadžin  Han Zoran Dimitrijević rekao je da je je ovaj put vratio je nadu stanovnicima čitave opštine da bi Suva planina ponovo mogla da oživi.

„Sada putem uz planinu mogu samo terenska vozila, ali ukoliko uspemo da obezbedimo sredstva da ga naspemo tucanikom, netaknuta priroda na Suvoj planini biće dostupna svim ljudima“, kazao je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima želja lokalnog rukovodstva je da prizemnu zgradu na visu „Tri lokve“ u kojoj se nekada proizvodio sir dobije na korišćenje od „Srbijašuma“, kako bi od nje postao planinarski dom. Sa mestom gde bi ljudi mogli da prenoće, podvukao je Dimitrijević, Suva planina ne bi opustela sa prvim snegovima već bi  imala bi posetioce tokom čitave godine.

Izvor

Izvor: Živeti sa prirodom / 7 meseci pre

_______________________________________________________________

REKORDER EVOLUCIJE…

tamoiovde-logo

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

jakutski-konjRuska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

yakutian-horseU istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

TERAPIJSKO JAHANJE…

tamoiovde-logo

Kobila Milkica za terapijsko jahanje

Ženski klub „Mileva Marić Ajnštajn” obradovao štićenike Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku

konj-novi-sad-donacija

Milkica je tri meseca obučavana u konjičkom klubu „Petras“ (Foto S. Kovačević)

Kobila Milkica stigla je u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, gde će je štićenici koristiti za rekreativno i terapijsko jahanje.

Ona je poklon kluba „Mileva Marić Ajnštajn” iz Novog Sada, prvog ženskog „Lajons kluba” u Srbiji, koji je deo istoimene svetske humanitarne organizacije sa oko milion i po članova.

„Sa Lajons klubom imamo dugo godina uspešnu saradnju, a sada se u to uključio i ženski klub koji je prepoznao našu potrebu za obnavljanjem usluge rekreativnog i terapijskog jahanja”, kaže direktor doma Zoran Arbutina.

Dom je i ranije u svojoj ekonomiji imao konja, dobijenog takođe iz donacije, ali zbog starosti više nije mogao da bude korišćen, pa ove usluge nije bilo poslednje dve godine.

„Usluga terapijskog i uopšte rekreativnog jahanja i kontakta sa decom pokazala se izuzetno blagotvorna u radu sa svim korisnicima, zbog toga što im omogućuje određenu relaksaciju.

Kod hendikepiranih korisnika čak i samo kretanje na konjskim leđima, u tom nekom ritmičkom delu, omogućuje relaksaciju”, navodi direktor ustanove koja trenutno ima 538 štićenika različitog stepena ometenosti u razvoju.

Kobila Milkica je u veternički dom stigla dresirana, pregledana i podšišane grive. Tu ima svoju štalu i prostor za istrčavanje, a za njeno jahanje koristiće se sedlo koje je Domu poklonio klub „Neoplanta”, takođe deo „Lajons” grupacije.

Potraga za konjem koji bi poslužio deci u domu trajala je, prema rečima članice Lajons kluba „Mileva Marić Ajnštajn” Maje Žikić, osam-devet meseci.

Autor: S. K.

Izvor:politika.rs/09.03.2016.

_________________________________________________________________________________

MERAK NEMA CENU…

tamoiovde-logo

Fijakerom iz Bele Palanke do Niša

Fijaker koji je prekjuče viđen u Voždovoj ulici u Nišu, a onda se na trenutak zaustavio kod centralnog gradskog trga, da bi nastavio da kruži gradskim saobrćajnicama nema koga nije oduševio.

fijaker-300x200Prolaznici su zastajali da uživaju u prizoru koji se retko sreće u gradu, taksisti su pozdravljali vlasnika fijakera, a deca su imala priliku da vide kako se to nekada putovalo.

Naravno nisu svi mogli na taj način da se provozaju gradom ni kada nije bilo automobila jer je fijaker oduvek bio privilegija bogatijih građana.

Iznenađenje za Nišlije priredio je Miloš Mitrović iz Bele Palanke koji je odlučio da iz svog rodnog grada u Niš dođe baš fijakerom.

Iz Bele Palanke za Niš sam krenuo oko ponoći, a u Nišu sam bio oko sedam sati. Putovao sam šest do sedam sati, ali nije bilo naporno. U zoru, kada je počelo da sviće, mogao sam da uživam u truckanju fijakera i lepoti prirode pored puta kojim smo išli“, priča Miloš. „Putovao sam starim putem preko Ploča koji je malo duži od novog, ali nismo mogli putem kojim idu automobili zbog saobraćaja, a ovako je bilo i sigurnije i lepše“.

Tako je Miloš sa svojim „vozačem“ fijakerom prevalio nekih 38 kilometara za šest i po sati, a moglo je da bude i brže da je putovao autom. Ali kako i sam kaže, merak nema cenu.

Bilo je pomalo i teško jer je uspon na Pločama veliki, ali je teže bilo spustiti se niz nizbrdicu jer fijaker, a ni konj, nemaju kočnice. Tu dolazi do izražaja spretnost onog ko upravlja fijakerom, ali je najvažnije da smo uspeli“, priča Miloš i dodaje:

Želeli smo na ovaj način da napravimo malu atrakciju za Nišlije. Da pokažemo da još ima vlasnika fijakera koji su u voznom stanju i da ga ponudimo, ako žele, i Turističkoj organizaciji Niša, pa kada turisti stignu da se i oni malo provozaju na ovaj neobičan način“.

Fijaker ima i svoje ime. Zove se Viktorija. Star je, dodaje njegov vlasnik Miloš, preko jednog veka, odnosno 135 godina. Raritet u svakom smislu te reči.

Nasledio sam ga od svog oca koji ga je kupio 1979. godine, pre 36 godina. Stajao je tako u nekom zapećku i propadao, a onda sam ja prošle godine odlučio da ga restauriram. Nije bilo lako jer sam želeo da sve bude baš onako kako je izgledalo kada je i napravljen, a bilo je to 1880. godine u Poljskoj. Na osovinama fijakare i sada mogu da se vide originalni žigovi. Puno je delova moralo da se nabavi, a gume sam naručio u „Tigru“ prošle godine i još čekam na njih pošto takav model ne može da se kupi“.

Fijaker je u Belu Palanku stigao iz Požarevca što je bilo i očekivano jer se radi o gradu u čijoj se okolini decenijama neguje ljubav prema konjima pa i fijakerima.

Mislim da bi ovakav način prevoza bio interesantan turistima. Ovo je kraj, mislim i na Belu Palanku i na Niš koji bi morao više pažnje da posveti turizmu jer su nam tu i Sićevačka klisura, i Suva i Stara planina, a svuda može da se vidi mnogo toga. Morali bi smo to da iskoristimo, a kada turisti već dođu zašto im ne bi smo ponudili da sve to razgledaju na pomalo neobičan način, vozeći se fijakerom“, dodaje Miloš i kreće dalje na put.

U Belu Palanku su se posle šetnje gradom vratili novim autoputem. Da malo skrate putovanje i odmore belog lipicanera.
V. Petrović

Izvor: belami.rs

___________________________________________________________________________________________

DIVLJI KONJI SA SUVE PLANINE…

tamoiovde-logoDivlji konji sa Suve planine odlaze u legendu?

Krda divljih konja koja krstare nepreglednim prostranstvima Suve planine mogla bi ubrzo da odu u legendu jer je od nekadašnjih nekoliko desetina divljih konja, sada ostalo možda svega nekoliko, a najveći broj grla divljih konja je ubijen od strane lovokradica.

Licencirani planinarski vodič iz pirotskog Planinarskog kluba „Vidlič“ Robert Ilić kazao je Tanjugu da je deo Suve planine na kome pretežno borave i divlji konji zbog nepristupačnosti i surovog terena retko posećen.

„Obišli smo mesto zvano Divna gorica, na nekoliko sati penjanja od najbližeg sela i asfaltnog puta, nedaleko od koga smo pre par godina videli krdo divljih konja koje je tada imalo 12 grla. Sada, nažalost, nismo uspeli da ih vidimo“, kazao je Ilić Tanjugu.

Kako je Tanjugu izjavio predsednik Lovačkog društva „Jastreb“ iz Bele Palanke Dušan Jovanović, divljih konja ostalo je veoma malo.

„Nemamo tačnih podataka o tome koliko ih je ostalo ali je to sigurno veoma mali broj u odnosu na nekoliko desetina, koliko ih je nekada bilo. Vekovima unazad, u belopalanačkom kraju bilo je izuzetno mnogo pitomih konja i ceo kraj bio je poznat upravo po velikom broju ovih životinja.

Vremenom, ljudi su konje pustali u divljinu jer su im sve manje bili potrebni. Konji su godinama boraveći u prirodi podivljali i odatle i krdo divljih konja na Suvoj planini.

Oni su se u divljini razmnožavali i bilo je pravo zadovoljstvo da vidite veliko krdo divljih konja u galopu. Nažalost, zbog ljudske gluposti sada je ta brojka svedena na možda svega nekoliko primeraka“, kaže Jovanović za Tanjug.

Belopalanački lovci iz „Jastreba“, kako bi pomogli divljim konjima da prežive, tokom jakih zima i mrazova, ostavljaju hranu i so po bespućima Suve planine gde pretpostavljaju da bi konji mogli da budu.

Suva planina prostire se od Niške Banje, preko Gadžinog Hana, Bele Palanke do Babušnice.

Najviši vrh ove planine je Trem koji se nalazi na 1.810 metara nadmorske visine.

Udaljena je pedesetak kilometara od Stare planine, koja je i mnogo poznatija u javnosti.

Izvor: b92.net/Tanjug

_______________________________________________________________________________

SOMBOR – „BEĆAR“ BIO I OSTAO…

tamoiovde-logo

Image1163-SOMBORNa ovaj dan, 17. februara 1749. godine ova varoš dobila je status slobodnog kraljevskog grada.

Somborci danas obeležavaju Dan opštine.

Bora*S


FIJAKER STARI JOŠ ULICAMA LUTA

Sombor, grad bogate istorije, kulture, zelenila, biciklista. Zbog 18.000 stabala i 120 kilometara dugih drvoreda zovu ga Zelengradom

25_620x0Nije slučajno Zvonko Bogdan ispevao kako „u tem Somboru svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina…“, jer su samo najveći vojvođanski „bećari“ zasluživali ovakve stihove. A bećariti se nekada moglo se jedino ako si osoben, šarmantan, slobodarskog duha, kulturno nadmen, istorijski bogat… Sve je to Sombor i bio i ostao.

Grad na severozapadu Srbije, administrativni centar Zapadnobačkog okruga i četvrta najbrojnija opština u Vojvodini, oduvek je imao ono „nešto“, pa je glas o njegovim vrednostima, prelepim fasadama, zelenilu, umetničkim kuloarima i boemskom životu dopirao na sve strane.

Njegovo izvorno ime je Cobor Sent Mihalj, pod kojim se prvi put u 14. veku spominje u pisanim dokumentima kao posed istoimenog grofa. Svako ko danas prošeta somborskom varoši teško da bi mogao da je smesti u Orjent, jer liči na sve samo ne na tursku kasabu. Međutim, bila je od 1541. godine upravo to – kaldrmisana čaršija sa sedam džamija, hamamom i sarajom, ispresecana kujundžijskim dućanima…

Bila je sve ono što su joj Turci, osvojivši je i pretvorivši je u sedište Segedinskog sandžaka, nametnuli, prvi put je nazvavši današnjim imenom. Sombor je od 1687. godine, kada je postao „svojina“ Austrijanaca, bilo graničarsko mesto, a za najveću povlasticu se izborio 1749. kada su njeni stanovnici za 150.000 forinti od carice Marije Terezije otkupili status slobodnog i kraljevskog grada.

Ubrzo je postao sedište Bačko-bodroške županije i tada zapravo počinje da se formira lice kakvo, sa manjim ili većim ožiljcima, svežim ogrebotinama i nadogradnjom, prepoznajemo danas, na 175 kilometara od Beograda i samo 25 od graničnih prelaza sa Mađarskom i Hrvatskom. Zapadno od njega nalaze se Dunav i rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ na 20.000 hektara, a na istoku Telečka visoravan.

Sombor-1Čim kročite u Sombor, uverićete se zbog čega ga zovu Zelengrad, jer 18.000 stabala i drvoredi dugi 120 kilometara jednostavno ne mogu da se ne primete. Dominiraju bođoši koji su davne 1903. godine doneti iz Misisipija i ovde zasađeni.

Druga pomisao bi mogla da vam bude da „fijaker stari ulicama zaista luta“, jer ovo prevozno sredstvo nije retkost, nego stalni „stanovnik“ grada smeštenog na dnu basena Panonskog mora.

Još 1885. godine u Somboru je donet zakon o fijakerskoj službi, a fijakeristi će vam u bilo koje doba godine priuštiti prijatnu vožnju, pokazujući vam lepote ravničarskog dragulja. Istina je da je daleko prisutniji bicikl, kojeg Somborci ne koriste samo u rekreativne svrhe, nego njime velika većina putuje u školu, na posao, kod prijatelja… Samo ozbiljan led i snežna oluja „sklanjaju“ bicikle sa somborskih ulica, dok se svaka druga vremenska prilika bez problema toleriše.

sombor (3)Ko god svrati u ovaj grad, obično „padne“ na njegovo „srce“, kako nazivaju centralne ulice ili četiri venca posvećena srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata, Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću.

Biser somborske arhitekture predstavlja zgrada Gradske kuće ili Magistrata, nastala na temelju dvora iz 1718. godine koji je podigao grof Jovan Branković. I dalje gospodskog držanja, opravdava privilegiju statusa kulturnog dobra od izuzetnog značaja.

Kada je Sombor bio grad na 14 ostrva, na onom koje se zvalo Pandursko, 1805. godine je započeta gradnja Županije, koja je 1882. dobila lice koje i danas osvaja. U zgradi atrijumskog oblika sa dva bočna tornja, čija završna kupola pomalo podseća na onu venecijanske crkve Santa Maria dela Salute, nalazi se 200 prostorija. Svečana sala je zaista svečana, jer se tu nalazi slika Ferenca Ajzenhuta „Bitka kod Sente“, naručena 1896. godine za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u te krajeve.

Ovo je najveće ulje na platnu u našoj zemlji, a kada se posmatra sa svih strana, stiče se utisak da se kreće. Ako želite da je vidite, možete da najavite posetu Županiji, u čijoj zgradi, na Trgu Cara Uroša, je danas smešteno sedište Skupštine grada i gradske uprave.

sombor (2)Iako korzo odavno ne postoji, možda će vam se učiniti da se vreme vratilo, dok budete šetali pešačkom zonom duže ulice Kralja Petra I, sve do Trga Svetog Đorđa, na kojem se nalazi kultna srpska čitaonica „Laza Kostić“ iz 1882. godine.

Sombor je i Grašalkovićeva i Kronić palata, Turska kuća i Sokolski dom, Župni dvor sa sunčanim satom i porukom „Jedan ti je od ovih poslednji“… U njemu za simboličan izdatak možete da uživate u umetnosti, pošto 50 dinara košta ulaznica za Gradski muzej, a za 100 dinara ćete biti bogatiji za doživljaj koji nudi Galerija „Milan Konjović“ sa 500 radova koje je veliki umetnik zavetovao rodnom gradu.

sombor (1)Vojvođanski lepotan ima privilegiju i da večno ostane grad mladosti i studenata, zbog Učiteljskog fakulteta, koji je potekao iz Pedagoške akademije, ona iz Učiteljske škole, a ona iz čuvene Preparandije, zadužbine patrijarha Georgija Brankovića iz 1895. godine. U staroj zgradi prve obrazovne ustanove danas se nalazi galerija velikog umetnika Save Stojkova, koji je proslavio svoj grad.

somborOvo je i grad glumaca, jer tragovi pozorišnog života datiraju još iz 18. veka, kada su u pisanoj formi beležena sva gostovanja i zabranjene predstave.

Repertoar Narodnog pozorišta je standardno bogat, mnogi glumci od imena ovde grade karijere, a da sve to vredi, potvrđeno je i nedavno kada je ustanova nagrađena priznanjem „Kapetan Miša Anastasijević“, za negovanje kulturnog stvaralaštva u regionu.

25aA šta je ravnica bez salaša, čardi, lepe prirode, vina, dobrog ručka i tamburice. Kako je okolina Sombora pravi raj za odmor i melem za sva čula, putnici namernici rado svraćaju u recimo Dida Hornjakov salaš, siguran zaklon od gradske vreve.

Oni koji vole konje, opredeljuju se za kompleks „Kraljevska prepelica“ u Doroslovu, koji ima konjički klub i ergelu lipicanera, a prava fešta se dešava leti na Trgu Svetog Trojstva, kada se odigrava „Somborski kotlić“.

25cMiris ribljeg paprikaša tada preplavi grad, pije se domaće vino i svuda odzvanjaju starogradske note. Prija i činjenica da u centralnim kafićima uvek za 80 dinara može da se popije jaka domaća kafa, za 150 domaća rakija, kao i da duplo manje novca nego u Beogradu treba da se izdvoji za pravi gurmanski obrok.

Briga lokalaca zbog malih plata i velikog broja nezaposlenih ostaje gotovo neprimećena za turiste, koji pre svega osete da su ljudi ovde pitomi i veseli, a da duh multikulturalizma i dalje živi. Posle nekoliko sati boravka na severu Vojvodine, mogli bi da usvojite i uzrečicu Somboraca – „Uvek ima sutra“.

Bogatstvo duhovnih hramova

25dO istoriji Sombora svedoče i verski objekti, koji lako osvajaju pažnju. Nekako se odmah nametne Karmelićanska (rimokatolička) crkva, zbog dva tornja koja dosežu visoko u nebo, iako je mnogima lepši pogled na Kapelu Svetog Ivana Nepomuka u rokoko stilu, iz 18. veka.

Somborci će vam pokazati i Malu i Veliku pravoslavnu crkvu, kako nazivaju hram Svetog Jovana preteče i Svetog Georgija, takođe iz 18. veka. Vrednosti – duhovne i arhitektonske pripisuju se i crkvi Presvetog Trojstva, a možda je još posebniji manastir Svetog arhiđakona Stefana iz tridesetih godina prošlog veka, jer je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, što za Vojvodinu nije bilo svojstveno.

Čuva se recept za autohtoni sir

Somborci vole da se pohvale liciderskim kolačima koje prave, kao i autohtonim sirom u kačici, čiji recept ne otkrivaju.

Nedaleko od grada, u Telečkoj, nalazi se Muzej duvana, u Bezdanu je Tkačnica svilenog damasta, u Kolutu prvi privatni zoološki vrt u Srbiji, dok je lovište „Kozara“ bogato kvalitetnom divljači.
Tatjana Loš
Izvor:novosti.rs/02. februar 2015./


Image1151


KADA ZATREBA SPAVAM I U ŠTALI…

tamoiovde-logo

Ana (21) iz Bora ima 6 konja koje je spasila smrti: “Kada zatreba spavam i u štali!”

Ana Torina iz Bora ima 21 godinu. Završila je srednju školu i uvek je bila odličan đak. Njeni roditelji su za svoju jedinicu želeli najbolje – da upiše fakultet, ima dobro radno mesto i još bolju platu. Ipak, Ana je izabrala drugačiji život. Ova mlada devojka ima 6 konja koje je spasila i izlečila, a njenu svakodnevicu ispunjava timarenje i hranjenje konja i čišćenje štale. Ovo je priča o mladoj, vrednoj i humanoj devojci kojoj ćete nakon čitanja ovog teksta poželeti da stegnete ruku!

ana-konji“U mojoj porodici postoji šala da sam prvo izgovorila reč „konj“, pa tek onda „mama“ i „tata“. Roditelji su moje interesovanje za konje shvatili ozbiljno tek kada sam u osnovnoj školi odvajala novac od užine i skupljala da kupim konja. Kada sam već skupila ozbiljnu sumu novca rekla sam im da idem na hipodrom da kupim konja. Iako živimo u zgradi, nekako su pristali jer su videli da neću odustati…”

ana-konji-2Ana je prvo kupila kobilu sa zaječarskog hipodroma, a onda je dobila i ždrebe o kojem vlasnik, jedan zaječarski političar, više nije hteo da brine.

Nije prošlo mnogo, a Ana je sa Zlatibora preuzela dva konja koje su vlasnici zapostavljali ili mučili. Jedan od konja sa Zlatibora imao je oko vrata urezan lanac, bio je neuhranjen a bahati vlasnik ga je svakodnevno jahao. Ana ih je za male pare kupila od vlasnika, koji kao da su jedva dočekali da ih se otarase…

konj“Iz Beograda mi je stigao beli trkački konj, englesko punokrvno grlo. On je bio toliko mršav da sam mogla rebra da mu prebrojim. Kada bih ga mazila po leđima, on bi i tada osećao bol. Jahali su ga do iznemoglosti…”

Kako je konja bivalo sve više, Ana je morala da im nađe siguran smeštaj. Uz pomoć svog dečka i roditelja pronašla je štalu i napuštenu kuću u obližnjem selu, koju su odlučili da renoviraju i tu smeste svoje životinje.

konj-3“To je stara kuća sa podrumom, koji nam služi kao štala. Kada smo došli ovde sve je izgledalo užasno, trnje na sve strane, podrum je bio prljav, nije bilo prozora, pa smo to sve morali da saniramo. Postavili smo prozore da ne duva i sredili krov da ne prokišnjava. Kupili smo stari crep i popravili krov, napravili smo vrata a svakom konju ogradili odvojen prostor.

Kada pada kiša ili sneg voda se sliva u štalu, pa to moramo stalno da čistimo. Nema struje i vode, pa posao oko konja gledam da završim dok ne padne mrak. Leti konje vodimo na potok, da ih napojimo, a zimi im vodu donosim u kofama”, priča Ana o svojoj svakodnevici, a iako obavlja i teške muške poslove, nijednom se nije požalila!

ana-konji-3Pitali smo Anu kako nabavlja hranu za konje:

“Zamolili smo ljude koji ne kose svoje livade da ih mi pokosimo i travu odnesemo konjima. Ljudi iz sela nam daju slamu ako im ne treba, a kada je lepo vreme konje pustim da pasu, jer oni to najviše voli, a to je i najjeftinije”.

ana-konji-6Njeni konj su bili bolesni, mršavi i pripremani za klanje pre nego što je ona počela da brine o njima. Danas su svi dobro uhranjeni, zdravi i srećni. Ana im je pružila mir koji su sanjali celog života. Kaže da su njeni konji u dvorištu uvek pušteni, ali da se ne plaši da će pobeći. A i zašto bi, kada se pored Ane osećaju voljeno i spokojno…

konj-2Ana kaže da čim kroči u štalu, problemi nestaju jer je konji čine srećnom:
-Oduvek sam više volela da spasim bolesnu i staru životinje, nego da kupim mladu i zdravu. Te zdrave imaju šanse, dok stari i iznemogli konji završavaju u klanicama. Nemam brata ni sestru a oduvek sam volela o nekome da brinem. Kada ste dobri prema čoveku, on to zna da zloupotrebi, dok vas životinje nikada neće izneveriti…

ana-konji-4Ždrebe po imenu Tereza imalo je slomljenu nogu kada ga je Ana kupila.
-Mesec dana, dok nije skinula gips, ja sam spavala sa njom u štali. Čak i sada kada je gips skinut, ona ima krivu nogu, jer su joj tetive atrofirale. Za nju je lečenje bilo veoma skupo, a veterinar je dolazio čak iz Beograda jer su nam ovi veterinari rekli da samo možemo da je uspavamo.

-Ponekad sate provodim samo gledajući ih kako pasu, mirni i spokojni. Kada se razigraju meni srce bude puno – zemlja počne da se trese a griva da im se vijori na vetru. Ponekad izgledaju tako snažno, a zapravo su vrlo nežne životinje koje je lako povrediti! Konj je oduvek bio plen, i zloupotrebljavali su ga i ljudi i druge životinje…

ana-konji-5Pored konja, Ana brine i o nekoliko pasa. Svi oni su takođe preuzeti ili sa ulice, ili od neodgovornih vlasnika. Bili su mršavi, bolesni, preplašeni a Ana ih je sve lečila i negovala.
Danas svi žive srećno i zadovoljno kao velika porodica.

Ukoliko biste voleli da posetite Anino imanje i njene konje, ili da joj pomognete u održavanju štale, možete joj se javiti na telefon 0649907843.

Ova skromna devojka rekla nam je da često strahuje da će joj konji ostati gladni, ili da će ih ova zima dočekati nespremne u nedovršenoj štali, pa je zamolila dobre ljude da joj se jave ukoliko su spremni da joj pomognu i doniraju hranu za konje ili građevinski materijal.

Mladi kao što je Ana vraćaju veru da će nam budućnost biti sve bolja! Bravo!
Izvor: www.zivotinje.rs/istmedia.rs/


NA HARLEY MOTORU I NA ZLATKU KONJU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

Međunarodni “Moto skup Borsko jezero 2013”, ove  godine je održan  od 12. do 14. jula


DSC02203msOrganizator šestog skupa bajkera, borski Moto klub “East bikers”, uspešno je pripremio i realizovao ovu atraktivnu manifestaciju.

Tokom tri dana u moto kampu na obali Borskog jezera, boravilo je više od 1000 motociklista iz Srbije, susednih zemalja, kao i Nemačke, Švedske, Italije, Češke, Rusije…

Moto skup je otvoren  u petak, 12. jula, dočekom i smeštajem gostiju, a potom je usledilo trodnevno druženje u moto-kampu, obilasci borskih turističkih lokaliteta, poput Lazareve pećine, bajkerske sportske igre…

DSC02289msVečernji sati, pored ostalog, začinjeni su i prepoznatljivim muzički koncertima. Šta bi drugo nego hard rok.

Svirali su “Predigra” (logično), “Sveti Gral”,  „Rock Bulevar„, „Kross Road“ i „Bend X„.

Boranka Kristina Videnov, student na Muzičkoj akademiji u Salzburgu, kao  gost iznenađenja, priredila  je pravo muzičko  osveženje, izvodeći  na violi dela klasične muzike.

  Tekst/foto:Bora* S

________________________________________________________________________________________________________________________

 

BLAGO CARA RADOVANA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Danas, 17. februara, godišnjica je rođenja dvojice velikana pisanih reči-RADOJA DOMANOVIĆA (1873.) i JOVANA DUČIĆA (1871.)

BLAGO CARA RADOVANA

blago-cara-radovana-jutra-sa-leutara-jovan-ducic~m_100586Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom.

O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote.

On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima. Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi? Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike.

Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima.

Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog. – Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči.

Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali.

Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima. Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije. Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.

I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.
Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana.

Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja.

Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.

Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.

O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.

O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.

O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih. Svi ljudi traže jer su svi ludi! Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.

Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon. Sve oči ovog sveta uprte su u njega. 

Jovan Dučić


JOVAN DUČIĆ se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju.

jovand10Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru.
Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.

Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada.

Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis Zora.
Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu.
Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892.

Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912.
Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Umro je 7. aprila 1943. i bio sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu, SAD.
Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju.
Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000.        izvor biografije:femme.forum0.net

MOJA LJUBAV
Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene –
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

***

imagesćutanjeVeliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.

Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.

Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.

Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.

Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.

Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I učenici Pitagore su morali ćutati.

Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom. Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…


TAJNA

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
od sviju skrivene, žive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi
istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Koliko je suman eho moje lazi,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
cela jedna duša i san od sveg draži!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokažem srce kao prazne sobe.

I tako dve naše ljubavi očajne,
ogrnute lažju večitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu naše tajne
Dva crna pauna na zidu starinskom.

1152_1LJUBAVNA PESMA

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.



NAPOKON ŽENE U PARIZU MOGU LEGALNO DA NOSE PANTALONE

TAMOiOVDE____________________________________________________________________

Ministarka za prava žena u vladi Francuske, Najat Vallaud-Belkacem, je 31. januara 2013. godine  i službeno ukinula jedan stari francuski zakon, odnosno učinila van snage zakon po kojem se može uhapsiti žena koja nosi pantalone u glavnom gradu Francuske, Parizu.

fotoPo ovom starom francuskom zakonu, koji je star bio više od 200 godina, sve dame u Parizu su morale tražiti dozvolu od policije ukoliko su želele da se oblače kao muškarci.

Ovaj neobični zakon je izmenjen davne 1892. i opet ponovo, 1909. godine, kada su žene u Francuskoj dobile pravo da nose pantalone i da se oblače kao muškarci bez dozvole policije, ali samo pod jednim (pomalo čudnim ali i  zanimljivim ) uslovom, a taj uslov je bio da se bar jednom rukom drže za bicikl ili uzde konja?!

Ovaj stari 200 -godišnji zakon policija nije naravno sprovodila, ali je ostao do dan danas u zakonima države Francuske iako je do sada bilo razno raznih poziva  da se ovaj čudni zakon prema ženama ukine, jer mnogi su govorili da je ovaj deo zakona bio samo jedan deo istorijskog starog dokumenta i ništa drugo.

 U julu 2013. godine  Alain Houpert, senator i član konzervativne partije UMP iz Francuske je medijima izjavio da simbolička važnost zakona šteti modernim vrednostima i zatražio je od Vallaud-Belkacem da ga ukine.

 „Ovaj zakon se ne slaže sa principima jednakosti između žena i muškaraca, koji su navedeni u konstituciji države„, izjavila je za javnost ministarka  za prava žena u vladi Francuske, Vallaud-Belkacem.

Izvor>zanimljivostidana.com


 

VOLEO SAM, SINE „CVETKA“- KAO TEBE…

TAMOiOVDE________________________________________________

Priča o legendarnom borskom rudaru-konjovodcu i još poznatijem, pola veka glavnom u lancu rudarenja, konju Cvetku

 Od 1903. godine, od začetka rudarenja u „Jami“ Borskog rudnika bakra do 1958. godine, rudu su, u vagonima, isključivo prevozili konji.

Na rudarskim horizontima, duboko pod zemljom, provodili su ceo život. Tek kad iznemognu, ostare ili se povrede, odlaze iz „Jame“. Na kraju radnog veka čekala ih je klanica, kasnijih godina, posle 1945. jedino zahvaljujući dobroti rudara, završavali su na nekom poljoprivrednom dobru.

I čuvenom konju Cvetku, jednom iz poslednje generacije, posrećilo se da napusti ovaj svet na bujnoj , zelenoj livadi. Rudari su se, na taj način, odužili nerazdvojnim prijateljima iz rudarskih hodnika sa kojima su svakodnevno provodili po osam sati. Samo su oni, rudari- konjovodci, znali koliko su te plemenite životinje inteligentne i privržene čoveku, vredne i disciplinovane.

 – Otac Vlada pričao je da je svaki konj imao štalu i svoj boks. Odlično su hranjeni i timareni. Jednu smenu su vukli vagone, a dve se odmarali. Po strogim pravilima, s konjima se moralo lepo postupati. U slučaju da im se podvali, umesto deset pridoda i 11. vagon – konj ne bi mrdnuo.

U rudarskim oknima zbog pomračine gubili su vid, ali instikti su ostali nepovređeni. Tamo su se i ždrebili – priča Branislav – Bane Mihajlović, sin rudara – konjovodca Vladimira – Vlade, koji je ceo radni vek proveo u borskoj „Jami“. Pooslednjih osam godina napornog rada bili su vezani za legendarnog „vagondžiju“ Cvetka, konja kome će u dogledno vreme, najverovatnije, u rudniku, biti podignut spomenik.

 Bane, do nedavno najmlađi borski doktor rudarstva, dugogodišnji direktor „Jame“, proračunao je da su Cvetko i „saborci“, od 1. do 7. horizonta, za neprekidnih 55 godina rada, prevezli polovinu od četiri miliona tona bakra koliko je tog metala izvađeno u borskom i majdanpečkom rudniku u jednovekovnom postojanju.

 -Sećam se očevih suza nakon rastanka sa „Cvetkom“. I kad god se poveo razgovor o konjima iz najbogatijeg rudnog ležišta Čoka Dulkan brada mu je drhtala, ruke se tresle.

 Govorio je: – Sine,voleo sam Cvetka kao tebe. Ostao bi i duže konjovodac da ga slučajno nije zakačila šipka u predelu mošnica kad se iskliznuli vagon vraćao na šine. Posle je bio magacioner. Umro je 1983. u 73. godini života. A igrom slučaja, 1936. zaposlio se u borskom rudniku. Došao je kao siromah iz zaječarskog sela Rgotina. Bio je srednje građen, ali Franzuzi, tadašnje gazde, tražili su krupne i jake ljude za rad u rudniku. Desio se štrajk. Otac se našao tu, a nadzornik je naredio da cela grupa odmah siđe u „Jamu“.

Dobio je poverljiv zadatak – brigu o konjima-priča Mihajlović sećajući se kako je „njegov Vlada“ i u penziji ustajao svako jutro u šest sati, stajao kraj prozora gledajući svoje drugare kako odlaze u rudnik. Dugo je slabašnim prstima dobovao po staklu u znak pozdrava. Isto je činio i kad su se vraćali posle 14 sati.

 A Vladu rudara, konjovodca, zvali su i „Vlada omladinac“, jer svakoga je pozdravljao sa „zdravo, omladinac“. Danas rudarskog doktora, Baneta, kolege pozdravljaju sa „zdravo, omladinac“.

 I tek 1960. u „Jamu“ stiže odmena za konjovodce: samohodni utovarivač sa točkovima. Tog časa konjima nije bilo mesta u rudniku, ali ni radnicima sa lopatama.

 „Lopatari“ su postizali neverovatne učinke. Svaki rudar je ljubomorno čuvao i pazio na svaju lopatu i pleh sa kojeg se lakše zahvatala i prebacivala ruda. U to vreme i konj Cvetko izašao je zauvek iz „Jame“ na svetlost dana. Kada je Cvetko i gde sahranjen, rudar Bane Mihajlović , veli, nije upoznat iako mu je otac i o tome s pažnjom i poštovanjem pričao.

 Konju se nije moglo podvaliti

Konju, glavnom nociocu proizvodnje prvih pola veka u borskoj „Jami“ nije se moglo podvaliti. Ukoliko se ne odmara cele dve smene, nema toga ko će ga naterati da povuče vagon. Zato su „jamski propisi“ bili strogi. Konji u rudarskim oknima bolje su hranjeni i timareni nego oni na površini zemlje. Ili, ko bi i slučajno povredio konja pri vezivanju i spuštanju liftom u „Jamu“ bio bi najstrožije kažnjavan-objašnjava Mihalović sećajući s očevih kazivanja.

B. Filipović