GOSPODARI DALEKOG SEVERA…

tamoiovde-logo

IRVASI, KAO DEO LEGENDE O DEDA MRAZU, VELIKA su ZAGONETKA ZA MALIŠANE, ALI I ZA OZBILJNE NAUČNIKE

Zahvaljujući predivnoj legendi o Deda Mrazu, irvasi su još davno postali jedna od najpoznatijih životinja sveta. Bez obzira na to da li svojim debelom, mekanom dlakom prkose snegu u Laponiji ili jurcaju kasom, upregnuti u Deda Mrazove natovarene sanke – decembar je mesec irvasa.

norway_reindeer-1920x1080Ovi neprikosnoveni gospodari dalekog severa i danas zadivljuju svojim biološkim sposobnostima. Dok se mališani naivno pitaju kako Rudolf i njegovih osam kompanjona umeju da lete, ozbiljni naučnici i dan-danas pokušavaju da odgonetnu tajne genetske izdržljivosti irvasa.

I jedni i drugi se dive njihovoj lepoti i neverovatnoj sposobnosti da se adaptiraju surovim uslovima u kojima žive.

Biolozi su bez većih poteškoća pobrojali neke od prednosti irvasa. Utvrđeno je da imaju debelo krzno koje ih štiti od hladnoće, ali ne obično, jer je dlaka šuplja i ispunjena vazduhom što donosi dodatnu toplotnu izolaciju.

Ova životinja ima veća kopita od losa ili jelena, a kada je sneg dubok, još ih rašire i na taj način zaustavljaju propadanje.

Irvasi čak mogu da menjaju boju očiju kako bi se efikasnije prilagodili belini koja ih stalno okružuje. Oči irvasa su leti žuto-zelene, a tamnoplave – zimi! Plava boja tokom najmračnijih meseci godine pomaže da bolje vide u tami. Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti kako bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja.

Duga putovanja

Irvasi su preživari i imaju četvorodelni želudac koji im omogućava maksimalno iskorišćavanje sastojaka. Zimi se pretežno hrane lišajem (Cladonia rangiferina), popularno nazvanim irvasova mahovina. Leti jedu lišće vrbe i breze, kao i travu.

Još jedan trik iz bogatog opusa genetike je predzagrevanje ledenog vazduha pre nego što uđe u pluća. A voda koja se kondenzuje, zadržava se u ustima irvasa i verovatno apsorbuje u krv preko sluzokože jednjaka.

Irvasi su delom pripitomljeni pre oko 3.000 godina. Velika divlja stada mogu da broje i do gotovo neverovatnih 100.000 životinja! Divlji irvasi migriraju između leta i zime, a naučnici su zabeležili da mogu da prevale i više od 5.000 kilometara tokom godine. Osim toga veoma su dobri plivači, što im omogućava da savladaju velike reke i jezera.

Mogu da prežive zimu jedući samo lišajeve, što retko koja životinja može. Leti se hrane lišćem vrbe i breze, kao i travom.

U divljini, irvasi imaju veoma kratku sezonu parenja. Razmnožavaju se u zavisnosti od godišnjeg doba, a sezona parenja počinje u septembru i traje tri do četiri nedelje. Mladunci nakon što dođu na svet mogu da pretrče i po nekoliko kilometara. Inače su genetski predodređeni da stalno budu u pokretu kako bi mogli da izbegnu predatore.

Sporna adresa

Legenda kaže da je njihov dom u Laponiji, najvećoj i najređe nastanjenoj finskoj provinciji, gde prema legendi stanuje i Deda Mraz. Ali je istina da irvasa ima gde god da je zime i snegova. Nastanjuju sever Evrope, Sibir i Severnu Ameriku. Gajenje i čuvanje irvasa kao domaće životinje je vekovna tradicija naroda Saami koji živi na severu Skandinavije.

Odatle potiču i originalne ideje o „tačnoj adresi“ Deda Mraza i njegove fabrike fantazija. Skoro svaka nordijska zemlja tvrdi da mu je postojbina unutar njenih granica. Norvežani su uvereni da Deda Mraz živi u mestu Drobak, Danci kao „tačnu adresu“ navode Grenland u blizini ostrva Umanaka. Konačno, Finci su utvrdili da Deda Mraz živi u blizini Severnog pola, u Laponiji, nedaleko od glavnog grada provincije Lapland. Tamo sunce tokom zime gotovo i da ne izlazi, polarna noć traje skoro mesec dana, a leti sunce ne zalazi od sredine juna do početka jula.

Zahvaljujući toj prirodnoj čaroliji, legenda o Deda Mrazu i njegovim irvasima živi duže nego bilo koja druga poznata bajka današnjice.

Ž. Štrbo

Izvor: zov.rs

__________________________________________________________________________________

SOCIJALNA FOBIJA…

tamoiovde-logo

Socijalna fobija (nekad nazivana i socijalna anksioznost) jedan uobičajen i relativno nov konstrukt u psihopatologiji.

Ovaj poremećaj smo izabrali kao prvi u ovoj seriji, jer je u velikoj meri povezan sa temom o kojoj smo do sad pisali, dakle sa samopouzdanjem. U stvari, ne samo da je usko povezan, već da je potpuno nemoguće sagledavati izvan konteksta samopouzdanja, slike o sebi i funkcionisanju ega. To ćemo objasniti kasnije, prvo da počnemo sa definicijom i objasnimo šta je u stvari socijalna fobija.

boy-835101_640Socijalna fobija se karakteriše intenzivnim strahom od socijalnih situacija – tj. bilo kakvih situacija koje uključuju interakciju i komunikaciju sa drugim ljudima. Veliki strah izaziva i samo razmišljanje o ovakvim situacijama, pogotovo ukoliko bi osoba bila u centru pažnje.

Strah je najviše vezan za ponašanje osobe, kroz koje bi se ona eventualno obrukala ili osramotila pred drugima – strah da će reći nešto neprikladno, da će joj se drugi smejati, da će joj ispasti nešto što drži, da će joj spasti pantalone, da će se saplesti, itd.

Strah postoji i od toga da će kroz ponašanje pokazati da se plaši i da je anksiozna, što bi opet moglo dovesti do toga da je drugi ismevaju. Zamišljanje ovakvih situacija izaziva ogromnu nelagodnost kod osobe; u isto vreme, njoj se čini da postoji velika verovatnoća da se upravo tako nešto desi. Stoga će izbegavati da uopšte ulazi u ovakve situacije, izbegavaće ljude i komunikaciju, tj. bilo kakvu mogućnost da ima interakciju sa drugima. Naravno, samo izlaganje socijalnim situacijama (što se uglavnom dešava ukoliko za nju nema drugog izbora) dovodi do intenzivnog osećaja straha i neprijatnosti.

Ako se pak stvarno desi da se osoba izbruka pred drugima (ili umisli da se izbrukala), može se dogoditi da se anksioznost, usled naglog povećanja intenziteta, razvije u paničan strah, tj. početak paničnog napada. Kada su „primorane“ na interakciju sa ljudima, ove osobe će na sve načine pokušavati da pobegnu iz situacije, ili će na neki drugi način pokušati da smanje „rizik“ od toga da se izblamiraju i budu ismejani.

Ovo može uključivati ćutanje ili minimalno obraćanje drugima, zauzimanje mesta unutar prostorije (ukoliko se interakcija dešava negde unutra) gde će biti najmanje „izložena“ drugim ljudima (npr. stajaće u ćošku tako da smanji mogućnost da joj drugi priđu i započnu razgovor).

Ukoliko neko započne sa njom interakciju, gledaće da na svaki način okonča razgovor što pre (pre nego što se obruka ili je sagovornik ismeje). Strah je intenzivniji ukoliko je više ljudi oko osobe, tj. ako je u grupi – jednostavno postoji više mogućnosti da je neko od njih ismeva i ponizi. Osobe koje imaju socijalnu fobiju ne vole da budu posmatrane, te će se najradije izolovati od pogleda drugih.

Fizički simptomi koji se uobičajeno javljaju kada je osoba izložena stimulusima od kojih se plaši (dakle, kada razgovora sa drugima, ili je posmatrana od drugih, ili je u fokusu pažnje) su crvenilo, znojenje, ubrzan rad srca, drhtanje i mučnina. Sve su to, naravno, fizičke manifestacije intenzivne anksioznosti koja je izazvana radom određenih mentalnih mehanizama, posebno intenzivnim zamišljanjem nelagodnih situacija i projekcijama o nekakvoj „katastrofi“ koja se može dogoditi.

Termin „katastrofa“ je namerno upotrebljen, jer je tu na delu jedan mentalni mehanizam koji spada u domen iracionalnog mišljenja, a koji se u bihevioralnoj psihologiji naziva „katastrofiziranje“. Dakle, osoba ne samo što umišlja gomilu neprijatnih situacija (što spada u domen obsesivnih misli) već preuveličava kako same situacije, tako i njihove posledice. Intenzivan, skoro paralizujući strah nije u proporciji sa stvarnim posledicama situacije – ovakav strah je normalan samo ukoliko se radi o situacijama opasnim po život. Naime, šta god da se desi prilikom socijalne interakcije, uglavnom nije ni blizu opasnosti po život. Osim, možda ako je ta interakcija sa serijskim ubicom. Što je veoma malo verovatno.

Iracionalan i ne-proporcionalan strah ovakve vrste je karakterističan za sve fobije, ne samo za socijalnu fobiju. Ono što je interesantno za stanja ovakve vrste je to osoba na nekom nivou shvata da je strah iracionalan i da se verovatno neće dogoditi to što ona umišlja. Međutim, ona u isto vreme ne može da utiče na taj strah, jer se on skoro automatski javlja prilikom pomisli ili izlaganju datim situacijama.

Zašto se ovo dešava? Za javljanje i nastanak ovog automatskog straha (tj. fobije) psiholozi su predložili različite mehanizme, koji se međusobno prepliću i zavise jedan od drugog (inače, ovi mehanizmi stoje iza svih fobija). Prvo i najrasprostranjenije objašnjenje nastanka fobija je mehanizmom uslovljavanja.

Najprostije rečeno, negativno iskustvo (ili iskustva) koje je osoba imala u jednoj (ili više) socijalnih situacija je delovalo kao okidač za nastanak fobije, jer je bilo vrlo traumatično po osobu. Osoba se tako uslovljava da reaguje strahom na svaku socijalnu situaciju, jer je asocira na prošlu traumatičnu situaciju. Na primer, kada nam neko donosi čokoladu svaki put kada ga vidimo, mi ćemo se svaki put unapred radovati viđanju sa njim. Počećemo i da „gotivimo“ tu osobu i osećamo prijatna osećanja prema njoj. Naime, mi smo sada povezali, asocirali tu osobu, kao i situaciju viđanja sa njom – sa čokoladom, tj. nekim zadovoljstvom i pozitivnim iskustvom. Ta pozitivna iskustva i osećanja se sada prenose na čitavu situaciju i na samu osobu. Isto tako, ali obrnuto, dešava se kod nastanka neprijatnih osećanja, pa na kraju i fobije.

Ako nas je neko ponizio i izblamirao, pa smo se osetili veoma neprijatno i nelagodno, to će učiniti da razvijemo negativna osećanja prema toj osobi i situaciji interakcije sa njom. Ako imamo učestala negativna iskustva prilikom komunikacije sa ljudima, onda ćemo te situacije postepeno povezati sa negativnim osećanjima – osećaćemo se nelagodno kada treba da se nađemo u takvim situacijama.

Ukoliko su ta iskustva bila traumatična, utoliko će pre nastati i strah od tih situacija. Kasnije ćemo svaku sledeću situaciju gledati kao na neku od prošlih i očekivati da se isto desi, jer jednostavno imamo takva iskustva. Istraživanja su pokazala da ljudi koji su okarakterisani kao oni sa socijalnom fobijom, uglavnom imaju negativna iskustva u detinjstvu gde su maltetirani i zlostavljani od strane vršnjaka, imaju prestroge i preterano kritikujuće roditelje, kao i kod onih koji su bili odbačeni i ignorisani od strane roditelja ili vršnjaka.

Ipak, nije dovoljno da nam se samo dešavaju loše stvari i da se stalno blamiramo pa da se stvori fobija. Iako je moguće da jedna situacija značajno utiče na razvoj fobije, ono što je važno naglasiti, to je da je ta situacija najverovatnije delovala samo kao okidač i podstrekač naglijeg razvoja poremećaja, a ne kao jedini i glavni uzrok.

Da bi to bilo moguće, potrebno je da se neprijatna situacija dogodi u tzv. kritičnom periodu razvoja (uglavnom u detinjstvu i u adolescenciji), da osoba već ima generalno nisko ili sniženo samopoštovanje i samopouzdanje, te da ima i „pogodnu“ genetičku konstituciju. Ukoliko osoba „prođe“ detinjstvo i adolescenciju bez ovakvih situacija i ukoliko ima „dobru osnovu“, onda je vrlo mala verovatnoća da se kasnije razvije socijalna fobija. Međutim, ukoliko se te dve stvari poklope, onda je verovatnoća da se javi fobija, a najverovatnije i neki drugi poremećaj, velika.

Nisko samopouzdanje, visok nivo samokriticizma, opterećenost slikom o sebi i emocionalna osetljivost su ključni faktori koji dovode do toga da osoba razvije neadekvatan odnos prema okolini i kasnije reaguje nekim poremećajem. Deca koja su maltretirana i ponižavana od strane vršnjaka, u školi, ili što je najgore, od strane svojih roditelja, imaće lošu sliku o sebi. Kao što smo videli, osobe koje imaju socijalnu fobiju stalno se plaše kako će da ispadnu glupi, ružni, nesposobni, itd. One zamišljaju i uverene su kako će situacija ići tim smerom, kako će ih drugi tako okarakterisati – baš zato jer to u stvari sada misle sami o sebi.

Dakle, može se reći da je socijalna fobija, pored ostalog, upravo ekstremna manifestacija manjka ljubavi i poštovanja i vere u sebe, te negativnih osećanja usmerenih prema sebi, koja se kasnije projektuju na druge. Psihički svet osobe se gradi postepeno i tokom celog života, a kada je temelj neadekvatno izgrađen onda će cela kuća biti nestabilna, pa je dovoljan i blag vetar da je zaljulja, što je u najvećem broju slučajeva, dobra metafora nastanka svih vrsta fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (1)

Prethodni članak:VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA

_________________________________________________________________________________________

KUĆA NA DRVETU U GRADU…

 tamoiovde-logo

Da, moguće je!

Ukoliko maštate da imate kućicu na drvetu a živite u gradu, ova fantazija deluje kao nemoguća misija.

kuca-na-drveci-01Međutim, arhitekta Lućijano Pia je uspeo da svoje maštanje pretvori u realnosti. On je imao lepu viziju kako ljudi i priroda treba da žive zajedno u harmoniji čak i u urbanim uslovima.

Tada je projektovao, a kasnije i izgradio kompleks apartmana za italijanski grad Torino.

Ova zgrada od pet spratova je mešavina čeličnih nosača i bujnog drveća koja stanovnicima pruža osećaj kao da žive u velikoj kući na drvetu.

kuca-na-drveci-02Arhitekta je sve vreme tokom projektovanja, a kasnije i gradnje, imao u vidu integraciju sa prirodom.

Terase organskog i asimetričnog oblika omogućavaju postavku velikih saksija iz kojih raste drveće. U dvorištu ovog kompleksa se nalazi nekoliko veštačkih jezeraca koja stanovnicima pružaju mesto za opuštanje i osveženje tokom toplih letnjih meseci.

kuca-na-drveci-04Kako je zgrada sa svih strana okružena zelenilom, vazduh u njoj je čist i zdrav za stanovnike, a drveće na terasama pruža odličnu izolaciju i zaštitu od buke i neprijatnih mirisa.

Takođe, ovolika količina zelenila u gradu je dobra za ceo okolni eko sistem.

_________________________________________________________________________________________

Foto: Boredpanda
Izvor:ekokuce.com

_________________________________________________________________________________________

USAMLJENIČKE ŠETNJE…

tamoiovde-logoEmil Cioran: Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest
li1Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd? Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi.

Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos.

Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.

Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest.

Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?

***
Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća.

Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju?

Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja.

Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica?

Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet?

Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!

Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje – izuzetno plodne, ali i istovremeno opasne – za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca.

Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo.

Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu
Izvornik: Ре culmile disperarii, Bucuresti,Fundatia pentru literatura si arta “Regele Carol II 1934.
Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________