U ZAMCI SEBIČNOG ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

„Moramo sami sebima da postavimo ozbiljna pitanja: kako se brinemo za druge ljude, ali i kakav život vodimo i kakve navike imamo? Čega smo spremni da se odreknemo kako bismo naučili da delimo? Kada ćemo naučiti da kažemo „Dosta!“

Ilustracija: Bora*S

Kako možemo da preusmerimo našu pažnju s onoga što želimo ka onome što je našim bližnjima potrebno. Istina je da smo nekako skloni da zaboravimo siromaštvo i patnju drugih ljudi. I zato moramo da otkrijemo kakav je naš pogled na svet i ne smemo u njemu ostati zarobljeni. Trebalo bi da budemo prijemčivi za celovitu viziju.

Tragično, ali izgleda da smo uhvaćeni u zamku sebičnog života i zbog toga neprestano ignorišemo ograničenja same prirode sa kojom se nije moguće svađati, a ni praviti nagodbe.

Moramo ponovo da naučimo da smo svi na svetu zapravo povezani.

Zato što će nam na kraju biti suđeno istom merom onom blagošću koju smo pokazali prema drugim bićima u prirodi.“

Vaseljenski Patrijarh Vartolomej Prvi


 

ŠIROM OTVORENIH OČIJU…

tamoiovde-logo

Možete li naučiti da gledate pod vodom?

“Kad je naišla plima, deca su počela da plivaju, ali ne na način koji je bilo ko od nas video ikada ranije. Ličili su na morska stvorenja, ronili su širom otvorenih očiju – bili su kao mali delfini”.

144937539256d56f2891966702705995_v4_big

Foto: James Chew / Flickr.com

Duboko u arhipelagu u Andamanskom moru, nedaleko od obala Tajlanda, živi malo pleme Moken naroda.

Ovi morski nomadi od malih nogu uče svoju decu da love ribu roneći i najveći deo dana provode na moru u potrazi za hranom.

Deca stiču i jedinstvenu “opremu” za to: njihov vid pod vodom je perfektan.

Ispostavlja se da bi uz malo vežbe, bilo koja mlada osoba mogla da stekne njihove jedinstvene sposobnosti.

Ana Gislen sa Lund univerziteta u Švedskoj 1999. je istraživala različite aspekte ljudskog vida, kada joj je jedan kolega predložio da ispita ovu .

Sedela sam u mračnoj laboratoriji tri meseca, pa sam s oduševljenjem odlučila da idem u Aziju”, kaže Gislen.

Ona je sa šestogodišnjom ćerkom putovala na Tajland i zajedno s njom provela neko vreme u Moken plemenu, prateći ih u njihovom lovu i borbi za opstanak.

Ustanovila je da oni mogu da uhvate ribu, zato što je primete i na više metara dubine, što je sposobnost koju Gislen i njena ćerka nisu imale.

Onda je pokrenula eksperiment, kako bi ispitala kako ta deca zaista vide. Dete bi zaronilo i postavilo čelo na jednu ploču. Odatle bi mu bila prikazana karta sa vertikalnim ili horizontalnim linijama. Svaki put kad bi zaronili, linije bi postajale sve tanje i zadatak da odrede položaj linija postajao je sve teži.

Međutim, ispostavilo se da Moken deca vide dva puta bolje od malih Evropljana, koji su kasnije učestvovali u istom eksperimentu.

Šta je tako posebno u njihovim očima?

Gislen je zaključila da su se deca kroz mnogo decenija, pa i vekova prilagodila na gledanje pod vodom, a da to ne ugrozi njihov opšti vid.

Ispostavilo se i da zenice ovih mališana mogu maksimalno da se prošire i skupe, kao i da njihovo očno sočivo može da promeni oblik. Na sličan način se prilagođavaju oči foka i delfina.

U normalnim okolnostima, kada pokušavate da gledate pod vodom, sve je toliko mutno, da oko čak i ne pokušava akomodaciju. To nije uobičajen refleks”, kaže Gislen. “Ali Moken deca mogu i da smanje zenice i da promene oblik svog sočiva”.

Ona je testirala i odrasle Mokene, ali oni nisu pokazali nikakve posebne sposobnosti, kada je reč o gledanju pod vodom, možda zato što odrasli love prvenstveno kopljem nad površinom vode.

Kako starimo, naša očna sočiva postaju sve manje fleksibilna, pa je razumljivo što odrasli gube ovu sposobnost”, kaže Gislen.

Što je najzanimljivije, Moken deca nemaju nikakve genetske predispozicije za dobar podvodni vid. Drugi eksperiment koji je podrazumevao treniranje malih Šveđana da gledaju pod vodom pokazao je da i oni mogu steći podjednako dobre rezultate. Ipak, njih su pekle oči zbog soli u vodi, ali Mokeni nisu imali taj problem.

Gislen se nedavno vratila na Tajland da obiđe svoje prijatelje, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Cunami je 2004. potpuno razrušio dom Mokena. Od tada je tajlandska vlada vredno radila da ih preseli i zaposli u Nacionalnom parku.

Ponovo je testirala iste ispitanike koji su sad već tinejdžeri i ponovo su postigli vrhunske rezultate. Odrasle nije mogla da ubedi da i oni pokušaju da se testiraju, jer su bili suviše stidljivi. Ipak, sigurna je da su oni izgubili svoju sposobnost.

Mokeni su možda poslednji narod na planeti koji jasno vidi pod vodom, ali niko od njih više ne provodi mnogo vremena na moru.

Sumnjam da će neka od njihove dece koja danas odrastaju imati tako izuzetan vid”, kaže Gislen.

Izvor: b92.net

____________________________________________________________________________________

TESLIN ČUDESNI SVET ELEKTRICITETA…

tamoiovde-logo

Čovek koji je spojio tri veka i dva milenijuma

01092015966Još jedna iz niza sjajnih izložbi u ovoj sezoni borskog Muzeja rudarstva i metalurgije izazvala je izuzetno interesovanje posetilaca.

Reč je Ovde o izložbi “Teslin čudesni svet elektriciteta” Muzeja Nikole Tesle iz Beograda, koja je 1. septembra otvorena u galeriji borskog Muzeja.

01092015976

Suzana Mijić i Vladimir Jelenković

Izložbu su pred mnogobrojnom publikom predstavili i otvorili Suzana Mijić, direktorka borskog Muzeja i Vladimir Jelenković, zamenik direktora Muzeja Nikole Tesle.

“Nakon što je Muzej Nikole Tesle sa ovom gostujućom izložbom obišao pola sveta i nakon što je više od milion ljudi uživalo u izumima Nikole Tesle u više od 20 zemalja širom Evrope, naročito mi je drago da smo danas ovde, jer je Bor centar ovog inženjerskog regiona, a Nikola Tesla je najznačajniji srpski inžinjer i svakako najznačajnija naučna ikona 21. veka” – kazao je između ostalog Vladimir Jelenković, zamenik direktora Muzeja Nikole Tesle.

Dan je pri kraju; ono, sve dalje sja

Hita da drugi oživljava svet

O, što me krila ne dignu sa tla,

Pa za njim,večno, da upravljam svoj let!

Divnog li sna dok ono dole kreće!

Ah, kuda lete krila bestelesna

Telesna krila vinuti se neće!

(Gete)

Ove Geteove, iz Fausta  nadahnjujuće stihove, izgovarao je Tesla, šetajući sa prijateljem i  posmatrajući jedan divan zalazak Sunca, a onda se dogodilo skoro pa čudo.

Spoznaja istine.

“ U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih bila je i Geteov Faust. Sunce koje je zalazilo podsetilo me je na čuveni odlomak.

Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, sinula mi je ideja, i u trenutku sam otkrio istinu. Štapom sam nacrtao dijagram u pesku, koji je moj pratilac savršeno shvatio i koji sam šest godina kasnije izložio u svom govoru u Američkom institutu elektroinženjera“

(Autobiografija „Moji izumi“ 1919) 

01092015967Doba u kome je živeo Nikola Tesla (1856-1943), srpsko-amerićki naučnik, inženjer i pronalazač, nazvao je dobom elektriciteta. Njegovi izumi i otkrića u najvećoj meri su posledica izučavanja ove prirodne pojave, što je odredilo i naziv izložbe Muzeja Nikole Tesle.

Tesla je podario čovečanstvu ogroman broj značajnih izuma koji su ingenzionošću rešenja, univerzalnošću primene i pomeranjem mnogih naučnih i tehnoloških granica, izmenili sliku sveta oko nas.

Svojim epohalnim delom Nikola Tesla je spojio tri veka i dva milenijuma i svrstao se u plejadu pravih, autentičnih, renesansnih ličnosti koje će čovečanstvo večito pamtiti kao ljude koji su svojim humanim vizijama i univerzano vrednim delom promenili svet.

 DSC02028Postavku izložbe “Teslin čudesni svet elektriciteta” čine panoi sa fotografijama, dokumentima i tekstovima iz Nikolinog života i rada,  modeli nekih od Teslinih izuma, poput Indukcionog motora sa rotorom u obliku jajeta ili Teslinog transformatora, makete nekih objekata  na, i u kojima je Tesla radio kao što je Laboratorija na Long Ajlendu sa predajnim tornjem za ostvarenje Teslinog „Svetskog sistema za ostvarenje bežičnog prenosa“, te  mnoštvo zanimljivih  eksponata, koji će izazvati pažnju posetilaca.

Izložba u Boru će biti otvorena do 22. septembra 2015. godine.


U Muzeju Nikole Tesle čuva se približno 1000 predmeta, raspoređenih u devet zbirki – četiri zbirke tehničke prirode, dve zbirke ličnih Teslinih predmeta i tri umetničke zbirke.

DSC02035

DSC02034Najveći broj muzejskih predmeta je zaostavština Nikole Tesle. Stalna izložba postavljena je u prizemlju i podeljena je u dva dela.

Prvi deo nas upoznaje sa biografskim podacima Nikole Tesle, a drugi deo predstavlja njegov naučni rad sa najznačajnijim izumima i sa nekoliko radnih modela koji se koriste za demonstraciju.

Urna sa posmrtnim pepelom Nikole Tesle čuva se u Muzeju.

Muzejska biblioteka sadrži 786 naslova knjiga, 323 naslova časopisa, hemeroteku sa oko 50.000 novinskih isečaka, kao i značajan fond monografskih i serijskih publikacija koje se odnose na život i rad Nikole Tesle i srodne oblasti iz domena njegovog rada.

DSC02056Bibiliotečki materijal koriste prvenstveno zaposleni u Muzeju, ali i drugi korisnici van Muzeja radi izrade naučnih i studijskih radova.

Muzej ima i svoja izdanja – sve knjige u izdanju Muzeja su o Nikoli Tesli, njegovom životu i radu i objavljene su na srpskom i engleskom jeziku.

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-FotoPlus

KUĆA NA DRVETU U GRADU…

 tamoiovde-logo

Da, moguće je!

Ukoliko maštate da imate kućicu na drvetu a živite u gradu, ova fantazija deluje kao nemoguća misija.

kuca-na-drveci-01Međutim, arhitekta Lućijano Pia je uspeo da svoje maštanje pretvori u realnosti. On je imao lepu viziju kako ljudi i priroda treba da žive zajedno u harmoniji čak i u urbanim uslovima.

Tada je projektovao, a kasnije i izgradio kompleks apartmana za italijanski grad Torino.

Ova zgrada od pet spratova je mešavina čeličnih nosača i bujnog drveća koja stanovnicima pruža osećaj kao da žive u velikoj kući na drvetu.

kuca-na-drveci-02Arhitekta je sve vreme tokom projektovanja, a kasnije i gradnje, imao u vidu integraciju sa prirodom.

Terase organskog i asimetričnog oblika omogućavaju postavku velikih saksija iz kojih raste drveće. U dvorištu ovog kompleksa se nalazi nekoliko veštačkih jezeraca koja stanovnicima pružaju mesto za opuštanje i osveženje tokom toplih letnjih meseci.

kuca-na-drveci-04Kako je zgrada sa svih strana okružena zelenilom, vazduh u njoj je čist i zdrav za stanovnike, a drveće na terasama pruža odličnu izolaciju i zaštitu od buke i neprijatnih mirisa.

Takođe, ovolika količina zelenila u gradu je dobra za ceo okolni eko sistem.

_________________________________________________________________________________________

Foto: Boredpanda
Izvor:ekokuce.com

_________________________________________________________________________________________

USAMLJENIČKE ŠETNJE…

tamoiovde-logoEmil Cioran: Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest
li1Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd? Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi.

Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos.

Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.

Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest.

Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?

***
Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća.

Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju?

Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja.

Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica?

Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet?

Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!

Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje – izuzetno plodne, ali i istovremeno opasne – za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca.

Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo.

Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu
Izvornik: Ре culmile disperarii, Bucuresti,Fundatia pentru literatura si arta “Regele Carol II 1934.
Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

SVE SE RAZLIVA ; SREDIŠTE POPUŠTA…

tamoiovde-logo1Drugi dolazak

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.

Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine.

Besumnje, na pomolu je neko otkrovenje;
Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak.

Drugi Dolazak! Tek što reč izustih,
A grdna slika iz Spiritus Mundi
Već vid mi muti: u pesku pustinje
Lavlje obličje sa glavom čoveka,
I okom praznim, ko sunce okrutnim,
Kreće lene sapi, dok svuda okolo
Teturaju se senke gnevnih ptica.

Opet pade tama; ali ja sad znam:
Dvadeset vekova tvrdog sna
Pretvori u mòru škripa kolevke;
No kakva se to zver, svoj čas dočekav,
Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?
V. B. Jejts
(preveo Milovan Danojlić)
______________________________________________________________________________________________