SRPSKA ŠLJIVA KAO BREND…

 Čačanska lepotica najpopularnija, prastaroj srpskoj Požegači preti nestajanje

Srpska šljiva pravi je domaći brend među voćkama. Ona čini 40% stabala u Srbiji.

U Srbiji se gaji veliki broj sorti, od autohtonih, čiji je tipičan predstavnik šljiva požegača, prastara i autohtona srpska sorta šljive, pa do najplemenitijih.

Prva u julu kreče čačanska rana, ali i odomaćena nemačka sorta rutgešteter. Zatim sredinom meseca pristiže kalifornijska plava šljiva, a kraj meseca i ceo avgust rezervisan je za domaće sorte: timočanku, čačansku najbolju, čačansku lepoticu, čačansku rodnu…

U septembru nam stiže najbolja od najboljih, originalna, domaća, srpska šljiva požegača, ali, tu su i ruska šljiva i američki stenlej.

Od drugih sorti u Srbiji se po gde-gde gaje i: aženka, belošljiva, viktorija, drenovka, zelena renkloda, ilinjača, imperial, Italijanka, metlaš, Moravka, nansijka, papračanka (debeljača), prezident, sitnica, trnovača, fruškogorska bela, cimerova rana, crvena ranka, džanarika…

Procenjuje se da autohtone sorte, čiji prinosi osciliraju i lošijeg su kvaliteta, čine polovinu ukupnog broja stabala. Otkup šljive se kreće od osam odsto do 15 odsto ukupne proizvodnje, a veoma male količine se prodaju u svežem stanju.

I ne vole samo Srbi u Srbiji srpsku šljivu. Srpske sorte šljive su među vodećim u Češkoj, a jedna od najzastupljenijih je čačanska lepotica.

Ipak, autentična i najstarija sorta šljive sa naših prostora je čuvena požegača (madžarka, bistrica). Ova prastara odomaćena sorta, kroz istoriju je uvek bila najzastupljenija među sortama šljiva u Srbiji.

Smatra se najkvalitetnijom sortom šljive uopšte, mana su joj samo relativno sitni plodovi, ali veliki problem u njenom gajenju predstavlja izuzetno izražena osetljivost prema virusu šarke šljive, koja ugrožava sam opstanak sorte.

Deblo požegače je osetljivo na izmrzavanje, naročito na jugozapadnim položajima. Kruna je gusta, piramidalna, i odlikuje se velikom nosivošću. Grane su elastične i retko se lome pod teretom ploda. Može se kalemiti na dženariku i belošljivu. Kasno lista, naročito klonovi poznati u narodu kao poznice.

Cveta kasno i eksplozivno, a jedan pupoljak sadrži 1,3 cveta. Samooplodna je, pa može da se gaji u monosortnim zasadima bez oprašivača. Počinje da rađa u četvrtoj godini i, uz primenjenu punu agrotehniku, rađa redovno i obilno.

Smatra se da je u Evropu (Grčku) došla još pre nove ere. Nekada je bila vodeća sorta šljive kod nas. Sazreva krajem avgusta i početkom septembra a na većim nadmorskim visinama i kasnije. U hladnjačama se plod može čuvati do mesec dana.

Šta dalje sa ovom sortom, velika je dilema ne samo kod proizvođača već i od naučnih institucija, upravo zbog njene preosetljivosti na virus šarke. Požegača je pronela slavu srpskog šljivarstva po svetu.

 Najveću ekspanziju imala je krajem 19. i početkom 20. veka. Tada se požegača u Srbiji proizvodila u velikim količinama, sušila, prerađivala u pekmez i rakiju i izvozila po celom svetu. Godine 1917. otkriven je virus šarke šljive u Ćustendilu u Bugarskoj i od tada počinje propast i nestajanje požegače kao sorte.

U Srbiji, ova sorta se do današnjih dana najviše zadržala u njenim zapadnim delovima. Istočna, centralna i južna Srbija skoro da nemaju požegače i zdravih stabala koja imaju ekonomsku opravdanost gajenja.

U valjevskom kraju i ostalim delovima zapadne Srbije požegača se najviše gajila i širila šezdesetih godina prošlog veka. Tada su na imanjima zadruga pravljeni veći kompleksi zemljišta na kojima su podizani zasadi požegače. Pored zasada, u skoro svakoj zadruzi pravljene su i industrijske sušare za sušenje plodova. Sada tih zasada nema, oni su pokrčeni, zemlja vraćena bivšim vlasnicima, a sušare porušene ili van funkcije. Nestale su velike površine pod šljivom požegačom.

U proizvodnju je uvedena američka sorta stenlej, sorta krupnijeg ploda i tolerantna na šarku. Ona se brzo širila po Srbiji i sa sobom nosila virus šarke koji će se kasnije raširiti po celoj zemlji i doprineti ubrzanom propadanju požegače.

Kada svi Srbi jednoga dana budu stali pod jednu šljivu, kako kaže stara narodna izreka, ni ta šljiva, po svemu sudeći, neće biti srpska.

Izvor: opanak.net, zdravasrbija.com

---

UZIMA ALI I DAJE…

Najbolji poslodavac na svetu: Ovo je šef kakav se samo poželeti može!

 Prodao je svoju ketering firmu jednom nemačkom gigantu, uzeo ogromnu svotu novca, a onda rešio da podeli deo bogatstva radnicima.

Nevzat Ajdin (39), osnivač jednog od najuspešnijih brendova Turske, firme za dostavu hrane „Jemeksepeti“, razvijao je ovaj biznis 15 godina da bi ovog proleća odlučio da je vreme da je proda i to za 589 miliona dolara.

U maju je novi vlasnik ove firme postala nemačka kompanija „Deliveri hiro“, ali je Ajdin osato izvršni direktor. Tada je došao na ideju da sumu od 27 miliona dolara razdeli radnicima.

Kriterijum je bio da novac dobiju svi koji su firmi radili duže od dve godine, tako da je od ukupno 370 zaposlenih njih 114 steklo pravo na ovaj neočekivani dobitak. U proseku je svakom od tih srećnika, koji rade za sume od 1.000 do 2.000 dolara mesečno, Ajdin obezbedio bonus od po 237.000 dolara. To je otprilike po nekih 150 njihovih plata.

„Uspešna priča „Jemeksepetija“ nije nastala preko noći i mnogi ljudi su učestvovali u tome ulažući vredan rad i talenat“, rekao je Ajdin.

Precizirao je da je iznos koji je svaka osoba dobila zasnovan na vremenu provedenom na radu u kompaniji , na tome kako se pokazala, a faktor je bio i „budući potencijal u kompaniji“.

Inače, „Jemeksepeti“ na turskom znači „kolica sa hranom“ i najveći je turski sajt za onlajn poručivanje hrane. Pored svoje zemlje, posluje na Kipru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Libanu, Omanu, Kataru i Jordanu.

Izvor:bktvnews.com

_______________________________________________________________________________________

LOVEMARKS ILI SAMOSPOZNASTE LI SE VIŠE…

Kada razgovaramo o novim i čitanim knjigama, treba biti obazriv da li se zaista radi o književnosti ili priručnicima. Novo vreme iznedrilo je nove književne podele, pa je stvorilo i jednu sasvim novu kategoriju – popularna psihologija. I zaista, kada u katalozima izdavačkih kuća tražite knjige po kategorijama, naići ćete i na ovu.

Ni ovoga puta nismo prvi ni jedini. I u razvijenom zapadu knjige ovakve vrste spadaju u visoko prodavane. Različitih tema i pristupa, otkrivaju kako biti bolji – u ljubavi, braku, poslu, društvu, seksu, kuhinji…. Pa svemu.

Paradoksalno, čitaoci željni slobode u životnom izboru, upadaju u zamku nametnutog uspeha od strane pisca željnog slave i novca. Jer, pisac je napisao svoje viđenje najboljeg, zar ne?

I u ovome ne bi bilo čudno to što je postala popularna, kao ni činjenica da dodiruje sve oblasti života, čudno je što se takva literatura sve ozbiljnije meša u pravu književnost.

Kao srednjoškolka u fioci sam na vidnom mestu uvek držala knjigu Eriha Froma „Umeće ljubavi“. U tim godinama ni sama ne znajući zašto i kakvo umeće sam iz nje stekla, tek, sam njen naslov i privlačna tema dovela je do toga da mi uvek bude pri ruci. Sledile su sve dalje psihološke zavrzlame – „Put kojim se ređe ide“, „Muškarci sa Marsa, žene sa Venere“ i slično. Drugarica, kojoj sam kupila na poklon knjigu „Kako naći i zadržati muškarca“ naljutila se na mene, jer je u naslovu otkrila aluziju na dug period apstinencije od momka.

Sve u svemu, priručnici ovakvog tipa jasni su svakome po temi i sadržaju i tu dileme nema. Ipak, primetno je da su u neku ruku napredovali, toliko da ih je sve teže prepoznati kao popularnu psihologiju, već postaju književnost.

Pojavom knjiga Paula Koelja krajem 90-ih, laička čitalačka publika, do tada naviknuta na lake komade Sidnija Šeldona i Danijele Stil dobila je nešto novo. Mističnu i tajanstvenu knjigu o smislu života, a opet dovoljno pitku da se može čitati u pauzi u kancelariji ili u gradskom prevozu. Fenomen ovog pisca samo je deo opšte svetske histerije nad jednom knjigom i jednom idejom o svemogućoj sreći, koja je tu negde, oko nas, samo je treba pronaći.

On ti dozvoljava sve! – bili su komentari na ovog pisca. Na moje pitanje – a šta to, zaboga, ima da ti dotični dozvoli, odgovori su bili – pa da budeš u životu šta želiš, radiš šta želiš i da je to samo tvoja odluka!

Na moja dalja insistiranja da za slobodu izbora ne mora niko da ti kaže, da su se tim temama bavili pisci od davnih vremena, od Hesea do Selindžera, opet bih dobijala odgovor da, za razliku od starijih književnih dela, ovaj pisac je napisao delo za svakog, razumljivo svakom, jer svi smo isti.

I eto nas opet na raskršću hermeneutične književnosti i lake literature. Na jednu stranu krenu oni koji književnost čitaju iz ljubavi prema lepoj reči, na drugu oni koji je čitaju zbog njenog značenja. Svaka dalja diskusija ovde bi bila završena.

Diskusiju nastavlja opet konstatacija da nije opasno što postoji takva vrsta literature, već što ona više nije u vidu popularnih priručnika za čitanje dugim putovanjem vozom, već postaje književnost, roman o dalekim svetovima, teškoj svakodnevici, ljubavnim iskustvima, a u biti ne nude ništa novo osim piščevog iskustva i (najčešće duhovitih) saveta čitaocu kako se u datim situacijama ponašati.

Sada nas književnost više ne zabavlja, niti otkriva činjenice o nečijem životu, ona nas uči kako živeti i spoznati sebe! I sve uvijeno u formu lakog romana, do te mere pojednostavljenog da ga može razumeti i svaki, iole iskusan, čitalac.

Onda se preda mnom, pre nekog vremena, pojavio roman/priručnik ponovo užasno primamljiv širokoj publici… naročito ženskoj.

Spisateljica je glamur žena, poslovna diva, bomba na štiklama. Vesela, otvorena prema životu, svaštara. Sve radi, bavi se svim i svačim i sve u svemu voli život. I to savetuje i nama, naivnim čitaocima koji ga, verovatno, do tada nisu voleli. I sve u stilu modernog života, svakodnevne borbe za opstanak na klimavoj pozornici zvanoj život.

Autorka se potrudila da ceo roman proprati odgovarajućim medijskim sadržajem, te je sebe obukla u odeću njujorške poslovne žene (jer žene to vole), otvorila profil na Facebook-u, napravila poseban sajt. Na prvi pogled učinilo mi se da je autorka Amerikanka, jer je cela pozadina priče predstavljena tako da se ne može dokučiti da se radi o običnoj beogradskoj novinarki.

Sjajno je i kako je knjiga došla do publike, što govori o znalačkom pristupu marketingu. Kada sam, pišući ovaj tekst, pokušala da se setim kako sam uopšte saznala za nju, shvatila sam da mi se sama nametnula. Link ka njenom profilu pojavio mi se na desnoj strani radne površine Facebook-a.

A gde ćete naći više dokone publike nego tamo? Roman je tako postao prava robna marka, što je, kako sam razumela, jedno od značenja imena ovog romana (ljubavne rane je još jedno). Svaka čast! Od knjiščeta, plitke sadržine nastade brend. Sve sa ciljem da se pomogne jadnim čitaocima da nađu put i samospoznaju se.

I evo nas ponovo kod te reči. Ma koliko se trudila da u ovom terminu pronađem smisao i značenje, sve više sam dolazila do same suštine književnosti. Pa šta je cela književnost, ako nije put ka samospoznaji? Svaki roman, svake epohe, teme, stila, forme u suštini je prikaz nekog piščevog iskustva, stava, pristupa, razmišljanja o čovekovom postojanju na svetu. Svaki pisac trudio se da, iz sopstvenog ugla, prikaže univerzalnu patnju. Ako je tako, u čemu je razlika između Andrića i Lovemarks?

U formi. Nije isto napisati Santa Maria della Salute, Anu Karenjinu i Pesmu nad pesmama. Iako govore o istom, njihov pristup se razlikuje. U tome je moguće tražiti kvalitet. Kada ocenjujemo delo, ne ocenjujemo njegovu temu, već formu. Način na koji je delo napisano. Da li je ljubavna pesma, bajka, kratka priča, roman, drama, esej ili već kako može da bude. Da li je pisac opisivao i naširoko dočaravao, ili je likove predstavio putem dijaloga, da li je ređao hronološki događaje, ili je uveo retrospekciju u vidu sećanja ili razgovora o nekom događaju i mnogo toga drugog. U tome je lepota književnosti, a ne u njenom značenju. Značenje je, kao što videsmo, univerzalno.

A šta sa Lovemarks? Kao i svaka knjiga tog tipa, trajaće (ako uopšte i traje, možda je sve medijska varka) neko vreme i biće poklopljena nekom novom samospoznajom.

Njena autorka će kupiti nova kola, a možda i stan. Za prave čitaoce, ta knjiga nikada nije ni postojala. Pravi čitalac uživa u pravoj književnosti i uz pomoć nje pokušava da dokuči smisao života.

Dragana Ranđelović
Afirmator.org
Izvor:kljucnekosti.wordpress.com

---

---

STANDARD ZA BAKLAVU…

Turska uvela strogi standard za baklavu

Turska je prvi put uvela seriju kriterijuma za baklavu, tradicionalnu orijentalnu poslasticu koja potiče sa jugoistoka zemlje, a poznata je širom sveta.

Turska uvela strogi standard za baklavu

Cilj ove mere je standardizacija proizvodnje baklave, koja se često pravi od sastojaka lošijeg kvaliteta kako bi se smanjili troškovi, saopštio je Turski institut za standarde (TSE), prenosi AFP.

Baklava „mora da ima prepoznatljivu zlatnu boju, sirup ne sme da bude previše gust niti da stvara osećaj peckanja u grlu; trebalo bi da se topi u ustima, bez žvakanja“, ističe se u saopštenju TSE.

U njenoj pripremi moraju da se koriste brašno, so, voda, minimalna količina masnoće i beli šećer, kao i pistaći, a svako parče bi moralo da bude 35 milimetara debljine, navodi TSE.

Ustanovljeno je da su nesavesni proizvođači poslednjih godina varali mušterije koristeći alternativne sastojke, poput graška umesto pistaća ili fruktoznog sirupa umesto šećera, piše u saopštenju.

Oko porekla baklave godinama su se vodile žučne rasprave između Turske i Grčke, ali i polovine zemalja Bliskog istoka.

Sama reč „baklava“ takođe je bila predmet višegodišnjeg spora, ali TSE tvrdi da ona vuče poreklo od stare turske reči „baklagu“ ili „baklagi“.

Baklava, opisana kao poslastica napravljena od tankih kora, sa nadevom od griza i Antep pistaća, postala je prvi turski proizvod koji je registrovan u Evropskoj uniji i stekla je status „zaštićenog proizvoda“.
Izvor: rts.rs

___________________________________________________________

I ODRASLIMA IGRA POMAŽE…

I odraslima igra pomaže da budu kreativni

Kako doći do novih poslovnih ideja ili usavršiti postojeća rešenja? Kako nadmašiti konkurenciju? Promenom ustaljenog načina razmišljanja, kažu autori „Igrališta (g)radilišta“

U ovim burnim i teškim vremenima pitanje (ekonomskog) opstanka firmi, porodica i pojedinaca često zavisi od faktora na koje je gotovo nemoguće uticati, pa ipak postoje i neka psihološka „tajna oružja“ uz čiju pomoć se može steći prednost nad takmacima.

Jedno od njih je – kreativnost, tvrde autori knjige „Igralište (g)radilište“ Dejv Stjuart i Mark Simons. Prvi je osnivač i predsednik multimedijalne kompanije „Sredstva masovne zabave“, javnosti poznatiji kao deo čuvenog benda „Juritmiks“, a drugi je stručnjak za brendiranje i vodi niz reklamnih agencija u Velikoj Britaniji i SAD. Izdavač u Srbiji je „Klio“, a s engleskog jezika je prevela Mirjana Ivanji.

Ostavljajući po strani zvanična istraživanja, naučne teorije, savete psihologa sa zvučnim titulama i impresivnim bi(bli)ografijama i suvoparne, visokoumne priručnike za snalaženje kroz svet biznisa (odnosno, koristeći ih samo da pojasne i argumentuju svoje stavove), Stjuart i Simons su kroz razgovore sa mnogobrojnim uspešnim poznatim ličnostima pokazali kako iskorak iz ustaljenih, okoštalih obrazaca ponašanja i razmišljanja može da donese odlučujući pozitivni preokret.

„Kada oslobodimo svoj urođeni kreativni potencijal, sve je moguće“, pišu njih dvojica, a kako to postići, objašnjavaju na primerima Mika Džegera, „Bitlsa“, Džimija Hendriksa, Boba Dilana, Tima Brauna…

Svako kreativno mišljenje, podsećaju autori, počinje u dečijem uzrastu, kroz igru i istraživanje koje ne poznaje ograničenja stečena kasnijim obrazovanjem, iskustvom i nametnutim okvirima realnosti. Većina odraslih kroz proces sazrevanja zanemaruje ili potiskuje tu svoju sposobnost, mada neki – umetnici, pre svih – nastave da je razvijaju i usavršavaju na nov način, kroz neobične ideje, poduhvate i stvaralački rad. „Svako dete je umetnik, problem je kako ostati umetnik kada odrastemo?“, pitao se Pablo Pikaso.

Dobar predlog para vredi

Vrhunac kreativnosti ljudi uglavnom dožive u tridesetim i četrdesetim godinama života, ali to ne znači, tvrde Simons i Stjuart, da ga ne mogu ponoviti i u kasnim šezdesetim.
Na žalost, kako za većinu poslovnih delatnosti kreativnost nije neophodna, jer se prednost daje procedurama, pravilima i sistemima, pojedinci koji uspeju da pronađu prostor da razmišljaju nezavisno i van okvira nisu (dovoljno) ohrabreni i podstaknuti u kompanijama u kojima rade. A ako napuste takav posao da bi započeli sopstveni, nailaze na nove prepreke. Privatno preduzetništvo je prava umetnost kombinovanja kreativnosti i komercijalizma u kojoj dobra ideja malo vredi ako je neupotrebljiva ili nema ko da je finansira i, obrnuto, novčano ulaganje propada ukoliko ne podržava nešto novo, čega nema na tržištu, ili što nadilazi ponudu konkurencije.
Primer za to je Tomas Edison. Godine 1879. je patentirao inkadescentnu električnu svetiljku, prvu „viseću“ lampu, ali ona nije mogla da bude iskorišćena na pravi način jer je energija koju koristi bila preskupa. „Načinićemo struju tako jevtinom, da će samo bogataši paliti sveće!“ obećao je poznati pronalazač, i uskoro razvio (zahvaljujući i našem Nikoli Tesli) sistem snabdevanja energijom na svakoj lokaciji, „počistivši“ konkurenciju.

Špagete, pojedinci i timovi

Kako kreativnost pomaže da se reši neki konkretan poslovni problem? Pre svega, predlaganjem što više načina da se to uradi („špageti ideja“). Na primer, u jednom hotelu su se gosti žalili da uvek predugo čekaju na lift. Prva pomisao je bila da se, naravno, ugradi još neki lift, ali uprava za to nije imala para. Umesto toga, pored lifova su postavljena ogledala i stočići sa časopisima, a na zidove okačeni zanimljivi posteri tipa „Da li ste znali…“ i kvizovi (poput „Maselovih“ u vozilima beogradskog javnog saobraćaja).

Autori „Igrališta (g)radilišta“ ukazuju da se do novih ideja može jednako uspešno doći samostalno ili grupno, s tim što je u prvom slučaju pojedincu potrebna podrška kolega i šefova da tu ideju ostvari (a prepreke su surenjivnost, lenjost, birokratija….) a u drugom sloboda da svaki član grupe otvoreno iznese svoj predlog, bez straha da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen. Zato se dešava da „grupno razmišljanje“ bude kontraproduktivno, naročito ako postoji tendencija preteranog opuštanja – kriterijumi se snižavaju, umesto sukoba mišljenja jedni drugima potvrdno klimaju glavom i na kraju dopuštaju da se povedu za najlenjijim ili najmanje ambicioznim članom grupe. To se može izbeći tako što se pojača takmičarski duh, recimo u odnosu na neku drugu grupu, a nagrada odnosno priznanje za najuspešniju ideju dodeli celom timu. Umesto međusobnog „tetošenja“ ili, naprotiv, svađe oko toga čija je ideja bolja, članovi tima odaberu najbolji predlog i zajednički rade na njegovom poboljšanju i prezentaciji.

Putovanje vozom inovacija
„Kreativnost ne podrazumeva iznošenje jedne ideje koja će promeniti svet, reč je o živopisnom putovanju u vozu inovacija koje se nikada ne završava“, pišu Stjuart i Simons. Ništa nije savršeno, nijedan proizvod, nijedna usluga, nijedan poslovni model, nijedna situacija. Uvek postoje stvari koje mogu da se poboljšaju. Pitanje „Šta bi se moglo promeniti“ pokretač je celog ciklusa unošenja inovacija, i to otvara prostor za nove poslove, nova radna mesta.

Kao primer iznose izum asimetričnog kišobrana koji je dizajnirala holandska kompanija Senz Umbrelas.Umesto klasičnog, okruglog kišobrana koji se na vetru zaklopi, izvrne ili polomi, oni su napravili takav koji je na jednoj strani kraći, na drugoj duži, pa se okreće i prilagođava strujanjima vazduha, a ne da im se opire. Ovi su kišonrani pušteni u prodaju 2007. godine po ceni od 67 dolara i u već u prvih devet dana je prodato 10.000 komada!

Najbolji način da se dođe do nove ideje o starim proizvodima, uslugama i modelima je utvrditi šta je to što nas kod njih nervira, pa smisliti kako da to popravimo. Pored okruglih kišobrana to mogu biti neudobna sedišta u avionima, previsoki držači u gradskim autobusima, pseći izmet na pločniku (pa su se na ulicama pojavile kesice za njihovo prikupljanje), ambalaža koju je nemoguće otvoriti (pa se neko kod nas dosetio kesica sa kafom „otvori lako“), ključevi koje stalno zaturamo (odgovor je bio privesak koji se oglašava kad zazviždimo), bauljanje po mraku dok ne napipamo prekidač za svetlo na zidu (sad se svetlo može uključiti zvučnim signalom)…

Drugi dobar način je da se problem rastavi na manje delove, koji će se rešavati odvojeno (sistem „riblje kosti“ koji je razvio Japanac Kaoru Išikava: problem se ispiše na ribljoj glavi, a ključni detalji na kostima). Upravo tako je tim stručnjaka iz Kalifornije i Japana dizajnirao najpopularniji ikad napravljen automobil u svetu, „mazdu MH-5“ (prema Ginisovoj knjizi rekorda): razdelili su ono što žele da postignu na pet elemenata, i radili na svakom zasebno. Prva „kost“ je bio kompaktan i lagan, a ipak siguran auto. Druga „kost“ kabina dovoljno udobna za dvoje. Treća – položaj motori koji će prepoloviti težinu na prednji i zadnji deo vozila. Četvrta – ravnomerno korišćenje sva četiri točka na putu. I peta – dobra povezanost između motora i stražnjeg diferencijala, tako da je otporan na pritisak prilikom smanjivanja brzine.

Stjuart i Simons, opet kombinujući naučne dokaze sa primerima iz prakse, navode da je u traganju za dobrim idejama jednako potrebno imati prethodno znanje iz oblasti kojom se (svesno) bavite, ali i dopustiti sebi da misli „odlutaju“ u neke sasvim druge (nesvesne) prostore, kako bi se povezale leva i desna moždana hemisfera i stimulisalo kreativno razmišljanje. Tako se pokreće proces u kojem iz činjenica kojima raspolažemo uz pomoć intuitivnog sagledavanja situacije dolazimo do savim nove ideje („aha!“ momenat). Luj Paster je to ovako objasnio: „Mogućnost ide na ruku samo umu koji je spreman“.

Neki od načina da se pobudi kreativnost su i vizuelizacija (crtanje skica, dijagrama, tabela… ili jednostavno zamišljanje), zatim poređenje (čips je izmišljen tako što ga je organski fizičar Fredrik Bauer uporedio sa suvim lišćem), provera i razmena ideja u komunikaciji sa drugima, ambiciozno razmišljanje (početi od male zamisli, pa je razrađivati – recimo, kao što je Al Gor uverio ljude u značaj globalnog zagrevanja tako što je počeo ukazivanjem na manje klimatske promene, pa uveo termin planetarne „klimatske krize“), posmatranje problema iz različitih uglova, povezivanje naizgled nepovezanih stvari i događaja (što je suština humora – vicevi su smešni upravo zbog tog neočekivanog obrta)…

I, naravno, stalno tragati za drugačijim, novim saznanjima i gledištima. Kao što je rekao jedan od najkreativnojim umova u istoriji, Albert Ajnštajn: „Ja nemam neki poseban dar, ja sam samo strastveno radoznao!“.

Aleksandra Mijalković/ Politika Magazin /12. oktobar 2014. /
Izvor:clio.rs

________________________________________________________________________________________

KUPEN PETL…

MUŠICA
Ima jedna mudros stara
Koju neće da nauče:
Život, toj ti je prevara,
svak na svakog će zavuče.

Ljudi tera želja jaka,
izvedena iz podsvesti:
Svaki traži svog ortaka
na koga bi da ga smesti.

Mi živimo život dlakav,
dlakav al na sitne lokne.
Svaki traži neki takav
sa nameru da mu kokne.

Naravi su naši kvarni
saves ni u dušu lecka
i tera ni ko nestvarni
Na tog koj će da ni kecka.

Zbog dubišta naši tavni
zbog ponor na bolni srca,
otvaramo nužnik javni
Na tog koj će da ni prca.

Da ni ne bi sve toj smlelo,
napravilo od nas tranje,
Okrenimo na veselo,
Na smeh i na zajebavanje.
Dragan Radović

---

---

SAN PRETVOREN U MILIJARDE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

San malog Francuza danas vredi 30 milijardi dolara

Sa 13 godina se zaputio u Pariz, a sa 19 otvorio sopstvenu radnju. Vek i po kasnije to je imperija vredna 30 milijardi dolara. Njegovo ime bilo je Luj Viton.

Luj Viton

Vetrovitog letnjeg dana 1835. godine, jedan 13-godišnjak sa istoka Francuske peške se zaputio u blještavi Pariz.
Posle skoro 500 kilometara puta, noćenja kad pronađe odgovarajuće sklonište i obavljanja najgorih poslova da bi zaradio koju paru, dve godine kasnije konačno je stigao u Pariz.

Mlad i vredan, odmah se zaposlio kod jednog zanatlije koji je pravio kutije, a kasnije – kao 19-godišnjak – otvorio i sopstvenu zanatsku radnju u kojoj je počeo ručnu izradu kovčega, kakvi su u ta vremena bili glavni prtljag svetskih putnika.

Njegovo ime bilo je Luj Viton, a vek i po kasnije, kompanija koju je osnovao jedan je od najprepoznatljivijih luksuznih brendova na svetu i, po „Forbsu“, vredi skoro 30 milijardi dolara!

 

U Moskvi, na Crvenom trgu

Njegovo ime bilo je Luj Viton, a vek i po kasnije, kompanija koju je osnovao jedan je od najprepoznatljivijih luksuznih brendova na svetu i, po „Forbsu“, vredi skoro 30 milijardi dolara!

„Luj Viton“ (Louis Vuitton) deo je konzorcijuma „LVHM“, a direktor tog konzorcijuma i najbogatiji Francuz Bernar Arno, za Si-En-En kaže da je avanturistički duh oduvek „vodio“ kompaniju.

„Istorija ‘Luja Vitona’ vezana je za putovanja. Isprva smo pravili prtljag za istraživače, a tokom 20. veka naši proizvodi su se postepeno menjali, u skladu sa životnim stilom naših kupaca“, priča Arno.

„Luj Viton“ je jedan od prvih luksuznih zapadnih brendova koji se pojavio na tržištima Kine i Mongolije, a danas se okreću neistraženim tržištima Indonezije i Južne Amerike.
„Kada sam 1991. otišao u Kinu, na otvaranje prve ‘Luj Viton’ prodavnice u toj zemlji, na ulicama ste mogli da vidite tek poneki automobil. Svuda samo bicikli! Uprkos toj činjenici, otvorili smo luksuzni butik i danas ih imamo više od 20, širom zemlje“, kaže Arno.

„Luj Viton“ butik u Šangaju

Ono što opredeljuje „Luj Viton“ kao luksuzni brend jeste ručna izrada. Zaista, mnogi proizvodi i danas se ručno izrađuju u pogonima u Francuskoj, a radnici moraju da prođu obuku koja traje između 18 meseci i dve godine.
Arno veruje da dugovečnost brenda na tržištu luksuzne robe „Luj Viton“ duguje posebnoj pažnji koju posvećuje detaljima.

Čuveni monogram LV, koji je zaštitni znak svakog proizvoda, predstavljen je 1896. godine.

Džejkobsove inovacije: Saradnja sa poznatim umetnicima, poput Stivena Sprusa, rezultirala je ovakvim kreacijama
Arno ističe da kompanija ne mora da ima logo da bi njen rad bio prepoznatljiv: „Ono što je ‘Luja Vitona’ proslavilo je kvalitet. Ne radimo marketing, samo pravimo proizvode koji su izuzetnog dizajna i izrade.“

Godine 1997, kompanija je angažovala Marka Džejkobsa kao kreativnog direktora, čime je započelo dugotrajno i uspešno partnerstvo koje je trajalo do kraja 2013. Džejkobs je kreirao prvu kolekciju garderobe „Luja Vitona“ i predstavio je na Nedelji mode u Parizu. Od tada, brend je poznat i po teatralnim i kitnjastim modnim revijama.

„Veoma je važno da kad imate kreatora kakav je Mark Džejkobs – koji je genije – da mu date potpunu slobodu…

Nedelje mode su trenutak kad dizajneri mogu da pokažu svetu svoje ideje“, kaže o tome Arno.

„LVHM“ takođe poseduje francuske megabrendove „Kristijan Dior“ (Christian Dior), „Živanši“ (Givenchy) i „Dom Perinjon“ (Dom Perignon), a direktor Arno – primećuje Si-En-En – putuje svetom kao ambasador galskog stila.
rts.rs

ETO TAKO!

TAMOiOVDE____________________________________________

Dani vikenda su posebni. Ili bi ih takvim valjalo načiniti. Za sebe. I one druge nam drage.

Potrebno je malo dobre volje, nešto truda, sjaja u očima, bojadisanja i htenja deljenja.

Nemoguće. Moguće.

Delim Ovde sadržaj jednog baš subjektivno skockanog „paket aranžmana“.

A Tamo, obojite svoj svet, čarobnim i lepim. Na volju vam.

Da.

BERMET IZ KARLOVACA(ovde)

KARLOVAČKI KUGLOF (oh, ne pominjite KOH…) 

SMAK KONCERT (ovde)

Bora*S

---

 

KEC U RUKAVU – KARLOVAČKI KUGLOF 

Ne može se sa sigurnošću tvrditi gde i kada je nastao ovaj, jedino izvesno, najstariji modelirani kolač. Svojataju ga Nemci, Francuzi, Italijani i Austrijanci.

Ipak, reklo bi se da ga najbolje prave i promovišu žene iz Sremskih Karlovaca.

Karlovački kuglof

  Neki opet tvrde da su Francuzi za kuglof saznali tek kada se Marija Antoaneta, ćerka carice Marije Terezije, udala za prestolonaslednika Francuske, Luja XVI i tom prilikom u miraz donela nekakvu čudnu modlu.

  Onda opet, jedan od najstarijih likovnih prikaza kuglofa potiče iz XV veka i to na slici na kojoj je poslednji mađarski kralj Matija Korvin prikazan za trpezom na kojoj centralno mesto zauzima, pogađate, upravo kuglof. U Českoj i Slovačkoj ovaj kolač nazivaju Babovka, u Italiji Panetone …

 Poljaci takođe tvrde da je kuglof njihov tradicionalni kolač. Ipak, nedavno je u okolini Beča pronađena keramička modla iz rimskog perioda, potpuno istovetna kao ove današnje, što je Italijnima odmah dalo povoda za tvrdnju da je kuglof ipak originalno njihov izum.

  Bilo kako bilo, reklo bi se da sremice ipak najbolje prave i promovišu ovaj modelirani kolač, pa je on na ovim prostorima s razlogom postao ponovo veoma popularan i to pok nazivom „Karlovački kuglof“. Ovo se posebno odnosi na onaj recept po kome se u testo dodaje i malo čuvenog Karlovačkog  bermeta. 

  E tako! Zbog toga mi s punim pravom smatramo ovaj kolač našim, Vojvođanskim brendom.

 Zanimljivo je i to da je do pred sam kraj XIX veka srednjem i onom nižem staležu bilo skoro sasvim nemoguće da ispeče hleb ili kolač u svojoj kući. U to vreme, domaćice su same mesile testo koje su onda nosile u gradske ili seoske pekare, koje su uslužno vršile pečenje istih. Samo su one bogatije porodice i aristokratija imale u kući ognjište sa pekarom. Pogađate, da je u to vreme modla bila takođe velika retkost, pa se kuglof na trpezama imućnih smatrao oznakom prestiža.

 Zahvaljujući karlovčankama, kuglof se danas često nalazi na trpezama vojvođanskih domaćica. Veoma je popularan jer je sam po sebi prikladan za razne prilike. U belu kafu, čaj ili mleko za doručak ili užinu, dok je uz crnu kafu, čašu vina ili kakvog dobrog likera, idealan je kao dezert. U tom slučaju, nepisano je pravilo da se čokoladni kuglof služi uz crno vino ili kafu, dok se beli i/ili voćni kuglof služi uz čašu belog vina ili čaj.

Važno je spomenuti i recepturu za izradu ove vrlo kvalitetne i za sve prilike pogodne poslastice. Svaka domaćica ima neki svoj omiljeni pristup izradi i neku svoju omiljenu recepturu: s čokoladom, s suvim voćem, s alkoholom (najčešće bermetom ili kakvom dobrom voćnom rakijom), s makom, s višnjama, s bundevom, s marcipanom….

Ipak, od skora postoji jedan krajnje originalan i izvesno naš, pravi Vojvođanski recept za „Slani kuglof sa slaninom“.

Cvrc, da vidim sad te Italijane što će to da nam ospore. Ha, odoh odma’ da ga isprobam.

Autor: mr Mirjana Maksimović /visitserbia.org

---

---

 

LIK NA FLAŠI I NEKA PROŠLA VREMENA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?

Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.

Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?

Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.

Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.

Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.

„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.

U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.

Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.

Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.

U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.

Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.

Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.

Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!

(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs

---

Foto:vukajlija.com

  P.S.

  Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao  ilustracija  ove lepe priče.

  Jer, „bez čiče nema priče“.

 Bora*S

---

---