MOSTONGA KOD SOMBORA, REKA KOJA NESTAJE…

tamoiovde-logo (1)

Nekada je bila snažna i moćna, reka bogatog sliva, koja je tekla uporedo s Dunavom, stvarala mnoštvo rukavaca, potoka, bara i mrtvaja, a danas je Mostonga reka koje praktično da više i nema.

mostongaaps_715820759

Foto: Milan Stepanović

Reku Mostongu formirale su vode velikih bara severno od današnjeg Sombora. Njena četiri kraka spajala su se u severozapadnoj okolini Sombora u jedan rečni tok, ukupno dug oko 90 kilometara, koji je tekao od sela Riđice i Stanišića na severu, duž somborskih salaških naselja Rančevo, Bilić, Nenadić, Bukovac i Čičovi, zaobilazeći Sombor sa zapadne strane, nastavljajući tok kraj sela Prigrevice, Doroslova, Srpskog Miletića, Karavukova i Deronja, sve do Bača i Bukina (danas Mladenova), odnosno Bukinskog rita na jugu, gde se Mostonga ulivala u Dunav.

Sve do početka XIX veka Mostonga je bila ćudljiva i hirovita reka, čas bara i mrtvaja, koja bi, krajem leta, skoro sasvim presušila, a čas podivljala i nabujala, plaveći okolne oranice, livade i naselja, duboka toliko da su njenim koritom komotno mogli da plove i brodovi dubljeg gaza.

Porečje Mostonge bilo je u srednjem veku ispresecano bezbrojnim rečnim rukavcima, mrtvajama, jezercima, baruštinama i močvarama iz kojih se poput ostrva i ostrvaca izdizalo suvo zemljište pogodno za nastanak manjih naselja. Sva ta velika vodena površina, najranije nazvana imenom Vojoš ili Vajaš (Voios, Woyas, Vayas), presecala je okolinu današnjeg Sombora, kao i ostatka Bačke, pravcem sever-jug, i često se pretvarala u razgranat vodeni kompleks koji je tekao uporedo sa Dunavom. Na obalama krakova Mostonge nastalo je krajem XIV veka naselje Sveti Mihailo (Sentmihalj), kasnije nazvano Coborsentmihalj – preteča današnjeg Sombora.

Ime ove rečice, slovenske etimološke osnove most, besumnje je starije od prvih sačuvanih arhivskih pomena i verovatno predstavlja trag starijeg toponimskog sloja, nastalog još pre doseljavanja Mađara u Panonsku niziju. Etimolog Petar Skok smatrao je da je prvobitno slovensko ime reke Mostonge bilo Mašteha, kasnije promenjeno u Mostoha.

Mostonga se, sa ovim imenom, najranije pominje u arhivskim dokumentima 1256. godine, kada je zabeležena kao Mastangam u Bačkoj županiji. Sa oblikom Meztongam reku je 1407. godine zabeležio mačvanski ban Jovan Maroti, navodeći da je preko Mostonge stigao do Santova (sela severno od Sombora). U jednoj presudi iz 1410. godine pominje se udolina koja se proteže od baruština Mostonge (Mosztonga) do sela Derž (starog naselja koje se nalazilo u okolini Bača). Pri nabrajanju voda u široj okolini Sonte zabeležena je oko 1450. godine i reka zvana Mostonga (aq. que fluebat vocabatur Moztonga), a nizom izvornika nešto kasnijeg doba reka je zabeležena kao flumen Mostongus.

Godine 1495. ime reke ponovo je zapisano sa oblikom Mosztonga. U XV veku rađena je i prva regulacija ušća Mostonge kako bi brodovi mogli da doplove da grada Bača. U turskom popisu i opisu naselja somborske nahije 1570. i 1578. godine zapisano je, arapskom transkripcijom, sa imenom Mostonga. U drugoj polovini XVI veka (1579) Mostonga je ucrtana na zemljopisnoj mapi Janoša Žambokija. U opisu jednog vojnog marša s kraja XVII veka (1688), zapisano je da je Mostonga s jedne strane okružena šumama i njivama, a s druge suvom trskom i travom. Pored Mostonge je u julu 1697. g. marširala velika vojska princa Eugena Savojskog, od Koluta prema Petrovaradinu, pred čuvenu Bitku kod Sente.

Brojni rukavci Mostonge dosezali su u prvoj polovini XVIII veka do samog središta Sombora, pa je zapisano da je jedan njen rukavac tekao odmah iza „kaštela“ grofa Jovana Janka Brankovića, nekadašnjeg somborskog kapetana i komandanta somborskih graničara, na čijim je temeljima nastala somborska Gradska kuća – dakle, preko današnjeg središnjeg gradskog Trga Svetog Trojstva. Krakovi ove reke prostirali su se i duž istočne strane grada, kroz predgrađa Banat (Mlake) i Crvenka, u kojima su neke od većih ulica nastale zapravo nekadašnjim koritom rukavaca Mostonge.

Kada 1768. godine Krajevska komora nije usvojila predlog somborskog senatora i gradonačelnika Josipa Markovića, koji je smatrao da bi u blizini Sombora trebalo da se prokopa plovni kanal od Mostonge do Dunava, činilo se da će Mostonga još dugo godina praviti probleme somborskom ataru.

Ipak, svega četvrt veka kasnije počelo se sa prokopavanjem Francovog kanala, koji je, u okolini Sombora, od današnjeg Štranda do Prevodnice kanala DTD, tekao dotadašnjim koritom Mostonge. Prokopavanjem kanala konačno je ukroćena ova hirovita rečica, čiji je vodotok od ovog  vremena postao znatno siromašniji.

Polovinom XX veka preostali deo toka Mostonge, od Sombora do Bača, uključen je u kanalsku mrežu DTD, pa je autentična reka ostala u svom toku još samo između Riđice i Sombora.

AUTOR: Milan Stepanović

Tekst iz knjige Milana Stepanovića „Kad bođoši behu mladice – uzrastanje somborskog urbaniteta rečju i slikom“

Pogledajte ostale fotografije

Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________

 

TURISTIČKI KARAVAN „MOJA SRBIJA“…

tamoiovde-logo

Ponovo kreće promotivni karavan „Moja Srbija“

Promotivni karavan ,,Moja Srbija“, deo istoimene kampanje Turističke organizacije Srbije (TOS) namenjene domaćim gostima u cilju predstavljanja turističke ponude Srbije u letnjem periodu, nastavlja se ove godine. Rezultati koje je ova promotivna aktivnost TOS-a dala u 2015. godini prethodili su planiranju ovogodišnjeg karavana „Moja Srbija“.

kampanjamojasrbijalogoa-1vKaravan će putovati ove godine kroz 14 gradova Srbije: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak, Zrenjanin, Sombor, Kruševac, Vranje, Valjevo, Novi Pazar, Užice, Zaječar, Požarevac.

Prva stanica Karavana je Užice u petak 03. juna, kod je druga stanica Novi Pazar dan kasnije.

Program na svakoj stanici karavana „Moja Srbija“ trajaće od 17-22 časa.

Karavanom koji će putovati kroz Srbiju, Turistička organizacija Srbije poziva domaće goste da svoj letnji odmor ili njegov deo provedu na destinacijama širom Srbije.

U okviru karavana, a u saradnji sa lokalnim turističkim organizacijama, udruženjima ,, Srbija za mlade“, Udruženjem banjskih i klimatskih mesta Srbije, JP „Skijališta Srbije“ i udruženjem hotelijera i restoratera Srbije „HORES“, TOS će promovisati turističku ponudu naše zemlje namenjenu odmoru u letnjem periodu.

Posetioce na gradskim trgovima očekuju štandovi brendirani logotipom “Moja Srbija” na kojima će moći da se informišu o mogućnostima za odmor u Srbiji, bogat zabavni program, nastupi muzičkih grupa, projekcije turističkih filmova, kao i kviz znanja „Koliko poznaješ Srbiju – 52 vikenda u Srbiji“, koji će najsrećnijim posetiocima obezbediti nezaboravan doživljaj leta 2016 u Srbiji.

Na štandovima lokalnih turističkih organizacija posetioci će moći i da degustiraju karakteristične lokalne specijalitete u skladu sa programom „52 ukusa Srbije“.

U pomenutim gradovima, pored samih domaćina, predstaviće se i destinacije koje gravitiraju ka tom gradu, kako bizajednički predstavili svoju regionalnu ponudu.

Raspored karavana:

13310463_1168402369847594_7895585331579155761_n1. Užice 3. 06. 2016.

2. Novi Pazar 4. 06. 2016.

3. Zaječar 9. 06. 2016.

4. Niš 10.06.2016.

5. Vranje 11.06.2016.

6. Požarevac 16.06.2016.

7. Kragujevac 17.06.2016.

8. Kruševac 18.06.2016.

9. Valjevo 24.06.2016.

10. Čačak 25.06.2016.

11. Novi Sad 1.07.2016.

12. Zrenjanin 2.07.2016.

13. Sombor 8.07.2016.

14. Beograd 9.07.2016.

Karavan će biti prilika i da se promoviše subvencionisana mera Vlade Republike Srbije – vaučeri za odmor u Srbiji sa Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija. Na karavanu će se obeležavati i 160. godišnjica rođenja velikog srpskog naučnika Nikole Tesle, kroz filmove o Tesli i deljenje suvenira posvećenih ovom naučniku.

Kampanjom „Moja Srbija“ TOS promoviše ponudu Srbije u predstojećem letnjem periodu kako putem ambijentalnog oglašavanja, tako i korišćenjem on-line kanala promocije uz naglasak na društvene mreže kao generatore velikog broja značajne ciljne grupe turista.

Izvor: srbija.travel

_______________________________________________________________________________

SLIKAR RAVNICE I RAVNIČARA…

tamoiovde-logo

SAVA STOJKOV

Rođen je 29. marta 1925. godine u Somboru kao sin prvenac zemljodelca Vladimira Stojkova i Milice, devojaštvom Karlić. Osnovnu i Građansku školu završio je u Somboru,a 1941.godine upisuje trgovački zanat i počinje da se bavi aranžiranjem izloga.

stojkov-naslovnaPrva ulja na platnu naslikao je 1942. godine. “Ratna 1941. godina zatekla me je kao petnaestogodišnjeg šegrta u školi tekstilne struke.

Sreća mi se osmehnula kad sam od svog dobrog druga zaposlenog u knjižari dobio celokupan slikarski pribor. Tada su nastala moja prva ulja na platnu kojima sam zabeležio rodni Prnjavor i somborsku periferiju.

Izlagao je u zemlji i inostranstvu, širom sveta oko 312 puta, samostalno kao i na još 550 grupnih izložbi i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najznačajnija priznanja su Velika nagrada bijenala u Milanu 1980. godine, Nagrada I bijenala Jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu 1982. godine, nagrade u Veroni 1982. godine i 1984. godine, nagrada bijenala za životno delo u Jagodini 1993. godine i Masarikova nagrada u Pragu 1996. godine.

Sava Stojkov je pesnik bačke ravnice, njenih predela i njenih ljudi. Njegovo harmonično slikarstvo se osniva na čistom i preciznom filigranskom radu. Idiličnost njegovih radova sa dubokim horizontom odiše mirnoćom i tišinom. Iz njegovih slika koje su postavljeni na principu kontrasta svetla i senke zrači tajanstvenost. “Sedi i “ćapka” kistom, zagledan u “ništa gde sve postoji”,gradeći iz “dijaloga” dva Save neku stvarnost koja je i nama istinita.”

Pored pejzaža Sava Stojkov je bio i izvanredan portretist. On je slikao likove iz bačke ravnice i svoje portrete stavljao u ravničarski pejzaž gde oni i pripadaju.

Slikarsko delo Save Stojkova je monument ravnice u Bačkoj i njenim ljudima. To je spomenik posvećen s puno ljubavi i jedinstvenoj atmosferi.

Sava Stojkov je preminuo 20. avgusta 2014. godine u Somboru.

  1. januara 2012 godine,u saradnji sa udruženjem slikara i galerijom “Beli Anđeo” i “Privrednom komorom Beograda” Stojkov je dobio svoju stalnu retrospektivnu postavku u Sredačkoj ulici br 10a.

Izvor: savastojkov.rs

__________________________________________________________________________________

Galerija FotoPlus

SOMBOR – „BEĆAR“ BIO I OSTAO…

tamoiovde-logo

Image1163-SOMBORNa ovaj dan, 17. februara 1749. godine ova varoš dobila je status slobodnog kraljevskog grada.

Somborci danas obeležavaju Dan opštine.

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

FIJAKER STARI JOŠ ULICAMA LUTA

Sombor, grad bogate istorije, kulture, zelenila, biciklista. Zbog 18.000 stabala i 120 kilometara dugih drvoreda zovu ga Zelengradom

25_620x0Nije slučajno Zvonko Bogdan ispevao kako „u tem Somboru svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina…“, jer su samo najveći vojvođanski „bećari“ zasluživali ovakve stihove. A bećariti se nekada moglo se jedino ako si osoben, šarmantan, slobodarskog duha, kulturno nadmen, istorijski bogat… Sve je to Sombor i bio i ostao.

Grad na severozapadu Srbije, administrativni centar Zapadnobačkog okruga i četvrta najbrojnija opština u Vojvodini, oduvek je imao ono „nešto“, pa je glas o njegovim vrednostima, prelepim fasadama, zelenilu, umetničkim kuloarima i boemskom životu dopirao na sve strane.

Njegovo izvorno ime je Cobor Sent Mihalj, pod kojim se prvi put u 14. veku spominje u pisanim dokumentima kao posed istoimenog grofa. Svako ko danas prošeta somborskom varoši teško da bi mogao da je smesti u Orjent, jer liči na sve samo ne na tursku kasabu. Međutim, bila je od 1541. godine upravo to – kaldrmisana čaršija sa sedam džamija, hamamom i sarajom, ispresecana kujundžijskim dućanima…

Bila je sve ono što su joj Turci, osvojivši je i pretvorivši je u sedište Segedinskog sandžaka, nametnuli, prvi put je nazvavši današnjim imenom. Sombor je od 1687. godine, kada je postao „svojina“ Austrijanaca, bilo graničarsko mesto, a za najveću povlasticu se izborio 1749. kada su njeni stanovnici za 150.000 forinti od carice Marije Terezije otkupili status slobodnog i kraljevskog grada.

Ubrzo je postao sedište Bačko-bodroške županije i tada zapravo počinje da se formira lice kakvo, sa manjim ili većim ožiljcima, svežim ogrebotinama i nadogradnjom, prepoznajemo danas, na 175 kilometara od Beograda i samo 25 od graničnih prelaza sa Mađarskom i Hrvatskom. Zapadno od njega nalaze se Dunav i rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ na 20.000 hektara, a na istoku Telečka visoravan.

Sombor-1Čim kročite u Sombor, uverićete se zbog čega ga zovu Zelengrad, jer 18.000 stabala i drvoredi dugi 120 kilometara jednostavno ne mogu da se ne primete. Dominiraju bođoši koji su davne 1903. godine doneti iz Misisipija i ovde zasađeni.

Druga pomisao bi mogla da vam bude da „fijaker stari ulicama zaista luta“, jer ovo prevozno sredstvo nije retkost, nego stalni „stanovnik“ grada smeštenog na dnu basena Panonskog mora.

Još 1885. godine u Somboru je donet zakon o fijakerskoj službi, a fijakeristi će vam u bilo koje doba godine priuštiti prijatnu vožnju, pokazujući vam lepote ravničarskog dragulja. Istina je da je daleko prisutniji bicikl, kojeg Somborci ne koriste samo u rekreativne svrhe, nego njime velika većina putuje u školu, na posao, kod prijatelja… Samo ozbiljan led i snežna oluja „sklanjaju“ bicikle sa somborskih ulica, dok se svaka druga vremenska prilika bez problema toleriše.

sombor (3)Ko god svrati u ovaj grad, obično „padne“ na njegovo „srce“, kako nazivaju centralne ulice ili četiri venca posvećena srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata, Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću.

Biser somborske arhitekture predstavlja zgrada Gradske kuće ili Magistrata, nastala na temelju dvora iz 1718. godine koji je podigao grof Jovan Branković. I dalje gospodskog držanja, opravdava privilegiju statusa kulturnog dobra od izuzetnog značaja.

Kada je Sombor bio grad na 14 ostrva, na onom koje se zvalo Pandursko, 1805. godine je započeta gradnja Županije, koja je 1882. dobila lice koje i danas osvaja. U zgradi atrijumskog oblika sa dva bočna tornja, čija završna kupola pomalo podseća na onu venecijanske crkve Santa Maria dela Salute, nalazi se 200 prostorija. Svečana sala je zaista svečana, jer se tu nalazi slika Ferenca Ajzenhuta „Bitka kod Sente“, naručena 1896. godine za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u te krajeve.

Ovo je najveće ulje na platnu u našoj zemlji, a kada se posmatra sa svih strana, stiče se utisak da se kreće. Ako želite da je vidite, možete da najavite posetu Županiji, u čijoj zgradi, na Trgu Cara Uroša, je danas smešteno sedište Skupštine grada i gradske uprave.

sombor (2)Iako korzo odavno ne postoji, možda će vam se učiniti da se vreme vratilo, dok budete šetali pešačkom zonom duže ulice Kralja Petra I, sve do Trga Svetog Đorđa, na kojem se nalazi kultna srpska čitaonica „Laza Kostić“ iz 1882. godine.

Sombor je i Grašalkovićeva i Kronić palata, Turska kuća i Sokolski dom, Župni dvor sa sunčanim satom i porukom „Jedan ti je od ovih poslednji“… U njemu za simboličan izdatak možete da uživate u umetnosti, pošto 50 dinara košta ulaznica za Gradski muzej, a za 100 dinara ćete biti bogatiji za doživljaj koji nudi Galerija „Milan Konjović“ sa 500 radova koje je veliki umetnik zavetovao rodnom gradu.

sombor (1)Vojvođanski lepotan ima privilegiju i da večno ostane grad mladosti i studenata, zbog Učiteljskog fakulteta, koji je potekao iz Pedagoške akademije, ona iz Učiteljske škole, a ona iz čuvene Preparandije, zadužbine patrijarha Georgija Brankovića iz 1895. godine. U staroj zgradi prve obrazovne ustanove danas se nalazi galerija velikog umetnika Save Stojkova, koji je proslavio svoj grad.

somborOvo je i grad glumaca, jer tragovi pozorišnog života datiraju još iz 18. veka, kada su u pisanoj formi beležena sva gostovanja i zabranjene predstave.

Repertoar Narodnog pozorišta je standardno bogat, mnogi glumci od imena ovde grade karijere, a da sve to vredi, potvrđeno je i nedavno kada je ustanova nagrađena priznanjem „Kapetan Miša Anastasijević“, za negovanje kulturnog stvaralaštva u regionu.

25aA šta je ravnica bez salaša, čardi, lepe prirode, vina, dobrog ručka i tamburice. Kako je okolina Sombora pravi raj za odmor i melem za sva čula, putnici namernici rado svraćaju u recimo Dida Hornjakov salaš, siguran zaklon od gradske vreve.

Oni koji vole konje, opredeljuju se za kompleks „Kraljevska prepelica“ u Doroslovu, koji ima konjički klub i ergelu lipicanera, a prava fešta se dešava leti na Trgu Svetog Trojstva, kada se odigrava „Somborski kotlić“.

25cMiris ribljeg paprikaša tada preplavi grad, pije se domaće vino i svuda odzvanjaju starogradske note. Prija i činjenica da u centralnim kafićima uvek za 80 dinara može da se popije jaka domaća kafa, za 150 domaća rakija, kao i da duplo manje novca nego u Beogradu treba da se izdvoji za pravi gurmanski obrok.

Briga lokalaca zbog malih plata i velikog broja nezaposlenih ostaje gotovo neprimećena za turiste, koji pre svega osete da su ljudi ovde pitomi i veseli, a da duh multikulturalizma i dalje živi. Posle nekoliko sati boravka na severu Vojvodine, mogli bi da usvojite i uzrečicu Somboraca – „Uvek ima sutra“.

Bogatstvo duhovnih hramova

25dO istoriji Sombora svedoče i verski objekti, koji lako osvajaju pažnju. Nekako se odmah nametne Karmelićanska (rimokatolička) crkva, zbog dva tornja koja dosežu visoko u nebo, iako je mnogima lepši pogled na Kapelu Svetog Ivana Nepomuka u rokoko stilu, iz 18. veka.

Somborci će vam pokazati i Malu i Veliku pravoslavnu crkvu, kako nazivaju hram Svetog Jovana preteče i Svetog Georgija, takođe iz 18. veka. Vrednosti – duhovne i arhitektonske pripisuju se i crkvi Presvetog Trojstva, a možda je još posebniji manastir Svetog arhiđakona Stefana iz tridesetih godina prošlog veka, jer je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, što za Vojvodinu nije bilo svojstveno.

Čuva se recept za autohtoni sir

Somborci vole da se pohvale liciderskim kolačima koje prave, kao i autohtonim sirom u kačici, čiji recept ne otkrivaju.

Nedaleko od grada, u Telečkoj, nalazi se Muzej duvana, u Bezdanu je Tkačnica svilenog damasta, u Kolutu prvi privatni zoološki vrt u Srbiji, dok je lovište „Kozara“ bogato kvalitetnom divljači.
Tatjana Loš
Izvor:novosti.rs/02. februar 2015./

__________________________________________________________________________________________________

Image1151

___________________________________________________________________________________________________

PAMET ME STEGNU, JA SRCE STISNU…

tamoiovde-logoLaza Kostić, slavni srpski pesnik i pisac rođen je  u Kovilju na današnji dan 1841. godine.

__________________________________________________________________________________________________

Dnevnik

Njemu je bilo 50, a njoj tek 20 godina. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini Laze Dunđerskog.

lenka01Između Laze Kostića i Lenke rodila se obostrana ljubav. Lenka opčinjena pesnikom, a on mladošću i lepotom. Umesto romanse, Laza se najpre povlači u manastir Krušedol, a potom se, na predlog Lenkinog oca, ženi Julijanom Palanački iz Sombora.

Te iste 1895. godine Lenka je umrla u Beču u 24. godini života. Sahranjena je u Srbobranu u porodičnoj kapeli. Laza Kosić posvetio je ovoj neobičnoj devojci, mnogi se slažu, najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Ovo je dnevnik Lenkin u kome se jasno čitaju njene emocije prema čuvenom pesniku, ali i čuđenje kada joj je predložio da se uda za čuvenog Srbina, pronalazača iz Amerike Nikolu Teslu….

U Čevu, leta Gospodnjeg, 1891.

Danas sam ga videla prvi put. Došao s mojim ocem. I bata Bogdan mi je toliko pričao o njemu dok sam onomad boravila na njegovom imanju kod Bečeja. Njegova slava išla je ispred njegove pojave. Dok sam ih posmatrala krišom kroz prozor moje sobe kako izlaze iz kočija, primetila sam da ima gibak, ponosit hod, prinčevsko držanje.
Kako bih ga opisala?
Razbarušene kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju okruglih i ispupčenih, u kojima se ogleda velika umnost i duševna dubina…Ne znam da li sam se dobro uspela izraziti na srpskom. O muškima koliko znam, on nije onaj koji bi na prvi pogled zaneo neku devojku. Mada, u mladosti, mora da je bio lep. Kod nas će u gostima u Sokolcu odsesti nekoliko dana. Otac će prirediti i prijem u njegovu čast. Mislim da ću imati prili-
ke s njim duže govoriti i bolje se upoznati, naročito s njegovim prelepim stihovima, od kojih mnoge znam, npr. „Zvono” i često u društvu recitujem napamet.

lenka02Lenkin klavir koji je nagrađen u Beču 1873.
Dvorac Sokolac, leta Gosp., 1891.

Prijem u čast Gospodina Laze protekao je kako se samo poželeti može. Bili su ti svi: moja braća, moje udate sestre, Milka i Olga, koje su došle specijalno za ovu priliku, čak i moje družbenice iz zavoda, došle kočijom iz Novog Sada, dok je Branka stigla iz Sombora. Ovde će ostati više dana. Roditelji su bili baš srećni. Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a kada sam im se i ja pridružila, udelio mi je komplimente na pet jezika! I
posle, čini mi se, da je razgovarajući sa njima, čas nemački, čas francuski, upirao svoje oči najčešće u mom pravcu. Razmenili smo nekoliko reči na francuskom (s kojim ja nisam tako dobra kao sa nemačkim), a onda me je svečano zamolio da bi imao retku sreću čuti nešto da im odsviram i otpevam na klaviru. Naravno da sam pristala. Ta, to je moja najmilija zabava! Sela sam za naš starinski klavir (Sohn Wien) koji mi je Oca kupio kad sam imala samo četiri godine, nagrađen prvom nagradom na izložbi u Beču (Weltausstelung Wien 1873 fortschritts-medaille) i pitala Gospodina Lazu šta bi želeo da mu odsviram. A on je odgovorio da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemaljsko plavilo mojih očiju! Da, baš tako se izrazio i još, nakon mog malog koncerta, da su moji prsti ne svirali, već igrali na tipkama, i da će ovo letnje popodne uneti trajni nemir u njegovo srce!

Ovo sve žurim da zapišem da ne zaboravim lepote srpskog jezika koji sam čula te večeri iz usta ovog velikog Pesnika (pa i ovaj Dnevnik posvetiću vežbi maternjeg jezika, koji sam poprilično zaboravila, boraveći dugo u Beču, u zavodu)

lenka03Steva Todorović, portret Lenke Dunđerski, 1887.
Sokolac, l. G. 1891.

Moje družbenice su otišle. Branku sam posebno zadržala da ne ide odmah kući. Ponovo smo se sećale divnih mladalačkih zajedničkih dana u Zavodu. Potom smo pričale o g. Lazi. Znam da je raskinuo jednu veridbu. Da li mu je srce slobodno? Kad sam mu, po običaju one večeri, ponudila spomenar da mi se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene, ali da će mi želju sigurno ispuniti! A u Brankin spomenar, za rastanak, upisala sam joj Geteove stihove na nemačkom: i potpisala se Helene Dungyerszky.

Sokolac, leta G. 1891.

Danas sam se prvi put pogledala u ogledalu u mojoj sobi – onako kako me je on gledao čitave te nazaboravne večeri. Znam, znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim nimladiće u Beču. No, ja sam odmahivala na sve i nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? Još jednom napravih okret pred ogledalom, raspuštene kose, koja mi je inače, uvek savijena uz pomoć moje dadilje Bebice, pod kapicu ili pod šeširom. Ah, Bože, šta sve krije, kakve tajne u ljudskim osećanjima?
Moram sići dole.

S. , leta G., 1891.

Jutros sam predložila Gospodinu Lazi da malo projašemo po imanju, ali on se izvinio da bi radije pjehom. I dok smo šetali avenijom, usamljeniji nego obično i lišeni gužve posluge i mojih ukućana, samo mi najednom odrecitova:

…Tek sad se kajem,
Što nisam češće zemnim prolazio krajem.
Već navek po tom ognjenom vrhuncu,
Po nedomaštanom, umišljenom suncu…

Ne znam šta je mislio, samo je upitao da li mi se sviđaju, a ja sam mu odgovorila da se meni njegovi stihovi svi dopadaju i da sam njegov verni čitatelj i obožavatelj. Samo to, kao da je uzvratio njegov nemi pogled?

****
Reče, takođe posmatrajući za ručkom, u trpezariji, moj portret od g. Steve Todorovića, koji su moji roditelji onomad naručili, da bi želeo da me jednom vidi portretisanu sa fesićem. Reče, kako mi posebno lepo stoji fesić nakrivljen nad jedno oko (Gledao me je juče kako uzjahujem konja u punoj jahaćoj opremi, kojoj je pripadao i taj fesić sa korbačem, moja najmilija jutarnja šetnja po imanju). Odgovorila sam da ću se uskoro dati litografisati, pa ću mu takvu jednu sliku s posvetom pokloniti, ali da zauzvrat od njega tražim jednu njegovu zbirku pesama, takođe sa posvetom!

lenka04S., O Petrovdanu, 1891.

G-din Laza je pristao da mu otac bude dobrotvor. To znači da će biti kod nas u Sokolcu barem godinu dana. Ovde kod nas, moći će na miru pisati svoje božanske stihove i prevoditi. A ja? Moći ću ga svakodnevno viđati, razgovaraćemo svaki dan do mile volje. Mojoj sreći nema kraja!

S., na Ognjenu Mariju, 1891.

Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa Gospodinom Lazom. S njim nikada ne može biti dosadno! Kakve priče iz dalekog sveta, kakve sve ljudske sudbine, kakve anegdote! Od srca sam se nasmejala jednoj od njegovih dogodovština sa Cetinja.Prema njegovom životnom iskustvu, sva moja znanja stečena u Pešti i Beču deluju kao od papira. I jesu papirnata. A ja se smatrala – izobraženom! Tek u g. L. vidim šta je život.

S., uoči sv. Ilije, 1891.

G. Laza uči me i engleskim rečima i pomalo razumem sada i taj jezik, ali daleko od toga da mogu da konverziram. On kaže da je na tom jeziku ispevana najlepša ljubavna tragedija, Romeo i Julija, od g. Šekspira, koju je on i preveo onomad za Letopis. Tražila sam da mi g. Laza donese svoj prevod te predivne tragedije, da je pročitam pretočenu u njegove medene reči, u jeziku koji se srpskim zove. Rekla sam da ću samo zbog ove tragedije i engleski
jezik naučiti, na šta je on dodao: – Nadam se da naša priča neće biti takva! Čvrsto sam mu stegla ruku.

S., o Preobraženju, 1891.

Tako, sedimo kraj kamina u trpezariji i pričamo, Oca i Mati odu ranije na počinak. Ili šetamo po divnoj jesenjoj prirodi na imanju i pričamo, pa odjednom, kao po prećutnom dogovoru, sa srpskog pređemo na nemački. Ili, francuski. Pa mađarski. Ili, kao što je bilo jutros, kojim jezikom smo poželeli jedno drugom „Dobro jutro!”, tim jezikom pričamo čitav dan. Oca se samo smeška. Volela bih da se, ovako ćuteći, razumem sa nekim čitavog života.

lenka05S., na Vel. Gospojinu, 1891.

Pogled kojim me je jutros pogledao, presekao me.Osetila sam da nešto želi da me pita. I pitao je, zamolivši me da posle doručka, dok se posluga vrzmala okolo, iziđemo u šetnju podalje od dvorca.
– Da li je istina da ćete se udati za crnogorskog princa i
prestolonaslednika Mirka?
A ja sam mu na to nehajo odgovorila, da su to sve glasine i možda, nečije želje koje nemaju mnogo veze sa mnom i mojim htenjima, i dodala: Da bih mogla da se udam jedino za čoveka kao što je on, ali da takvog još nisam upoznala, niti za njega čula!

Takođe dodadoh, da će moj otac da poštuje svaku moju želju, jer, sem što me mnogo voli i želi da ženskinje naše bude izobraženo, on smatra da ono treba da ima slobodu da može da bira svoga bračnog druga po želji svoga srca, a ne zbog nekakvih novaca ili titula.

S., oko Male Gosp., 1891.

Pokazala sam g. Lazi, stidljivo, jer to nikom do sada nisam, jednu svoju pesmu, ispisanu na nemačkom, dok sam bila u pansionatu u Beču. Tad sam se osećala tužno i tek tada shvatila kakva je pesma lek kada se napiše. Mnogo sam se premišljala i skanjivala da li da mu je dam ili ne, da je pročita, i na kraju reših. Nek bude kako bude! Od njega i pokuda i pohvala zvuče kao nebeski dar. Sutra čekam odgovor.

Vtornik, 1891. veče

Izašli smo u šetnju iako je bilo hladno. Ali šta je hladnoća prema vrelini mojih obraza. Čuću reči o mom malom stihotvoreniju od najvećeg srpskog pesnika. Nisam ništa pitala, a ni on nije ništa rekao. Odjednom, počeo je da recituje:

Nada za nadom, brodolom sve je,
Al srce se nada uvek više,
Kao što val za valom briše,
Tako gorčina ne nestaje;
Kao što valovi tonu i pene,
Tako gorčina dođe do mene,
Mada se nadom svaki dan hrani,
Udari srca, talasa su dani…

Bila sam bez reči, od sreće. On je recitovao na srpskom, moju pesmu ispevanu na nemačkom! On ne samo da ju je noćas preveo, već je popravio tamo gde su moji nevešti stihovi bili malo hrapavi, na svoj način i još je naučio napamet, izgovarajući reči iz moga srca onim svojim dobro znanim pesničkim patosom. Zagrcnula sam se od sreće. Više nisam pitala, ništa više nisam tražila. Na ulazu kod stepeništa, on je međutim, samo dodao:
– Vaša mlada i divna duša ne bi smela da tako rano, a tako duboko pati i već oseća toliko gorčine života!

lenka06Kuglana u dvorcu „Sokolac”
Sokolac, o sv. Nikoli, 1891.

G. Laza ide za Božić u Sombor. I mi ćemo provesti praznike u Pešti. Iako na kratko, teško mi pada ovaj rastanak.

Pešta, o Mladom Božiću, 1892.

Da li sam zapisala datum kada smo se prvi put sreli? Moram pogledati u ovaj Dnevnik. Mislim da bih – i sad sam sigurna u to – mogla samo sa ovak-
vim duhom opštiti, i ni jedan muški, ne znam sa kakvim titulama i bogatstvom, ne bi mogao moj muž biti sem ovako uzvišenog duha kao što je G. Laza.

Pešta, o sv. Jovanu, 1892.

Sutra se vraćamo u Sokolac. Oh već sam se zaželela svoje sobe. I proleća na našem imanju. Doći će ubrzo i Gospodin Laza.

Sokolac, oko Sretenija, 1892.

Doputovali smo u nedelju u Sokolac. Stigao je juče i Gospodin Laza iz Sombora. Sad smo svi kao tu, kao letos, i gotovo da izustim reč – kao porodica.

Sokolac, s proleća, 1892.

Gospodin Laza je veliki gimnastičar. To mi je i sam rekao, ali me zadivio kako se čitavo veče kuglao sa mojom braćom Đorđem i Gedeonom – i pobedio! Iz sveg srca sam pljeskala njegovom uspehu, a braća su me namrgođeno pogledala.I dok su oni posle seli za kartaški sto i do duboko u noć kartali (Oca, braća, G. Laza sa batom Bogdanom – bože, kako su nekad muškarci sa tim svojim pasijama dosadni, bez ženskog društva), ja sam se zatvorila u svoju sobu, malo čitala, a onda napisala još jednu – pesmu. I stidim se svog rukotvorenija, ali smoći ću snage, pokazaću je G. Lazi.

lenka07S., o Uskrsu, l. G. 1892.

Danas je došao g. Uroš da moluje moj portret. Doveo ga bata Bogdan, a poručio je otac da dođu. Dugo smo se dogovarali, učešće je uzeo i g. Laza, pa smo se po želji Oce ipak složili da to bude portret u prirodnoj veličini, sa balskom haljinom. (Tako propade g. Lazina želja da to bude sa fesićem, koje su moji muškarci smatrali nedovoljno ozbiljnim.) Dugo sam stajala u salonu, u balskoj haljini, dok je g. Uroš pravio skicu, bilo mi već teško. Ali, zadovoljna sam konturama koje sam videla. Stajala sam kraj omiljenog prozora što gleda na glavni ulaz u Sokolac, sa puno svetlosti, pored svog schreibentischa sa cvećem, i g. Uroš kaže da će raspoloženje i cela slika vrlo lepo ispasti.

S., uoči leta G. 1892.

Otac je organizovao još jedan veliki prijem u čast G. Laze. On je juče najavio da uskoro odlazi, a njegov nešto natmuren izraz govori da nije srećan. Bože, šta li misli? Ipak, ne razgovaramo tako dugo i tako često kao pre. On je više povučen, i u svojoj sobi. Kaže da piše. I ja se tad sklanjam i ne želim njegovom uzvišenom duhu da smetam.

S., o Duhovima, 1892.

Zar ima godina dana kako smo se prvi put sreli!?I sinoćnji prijem ovde u našem Sokocu, u najvećoj balskoj dvorani, protekao je nikad lepše. Celo veče sam bila u društvu g. Laze. Zabavljao me je, plesao, a druge dame koje su bile s nama u društvu, željno su ga slušale, jer je on pravi kozer i neverovatan zabavljač ženskog društva. Mada njegov pogled koji po neki putuhvatim, već savršeno ga poznavajući, veli, da se u njegovoj duši sasvim nešto drugo događa, nego što se pred svetom pokazuje.

lenka08S., oko Petrovdana, 1892.

Sutra g. Laza odlazi od nas. Kaže da mu je ovde sve predivno, ali da mora malo da se odvoji i osami. Razumemo mi pesnike, Gospodine Lazo, kaže moja Mati. Ali, mene muči nešto drugo. Da li odlazi zbog mene?

Leto G., 1892. ponedeonik, veče

I bila sam u pravu! Uveče, pre rastanka, dok smo sedeli u salonu, dao mi je pisamce, i zamolio da ga otvorim kada on već bude otišao. Ja sam njemu za rastanak, poklonila fotografiju najnoviju, u libadetu, sa potpisom, načinjenu zimus u Pešti. Ispoštovala sam njegovu molbu, i evo, sada tu kovertu sa francuskim žigom, otvaram. U pismu, na njegov način, što sam i očekivala, nije bilo ni jedne rečenice, samo – pesma. Zapravo stihovi neke pesme bez naslova, bez početka i bez kraja. Da, odmah sam sve razumela. Sad je ostalo da sa ovim pismom, tj. pesmom razgovaram dok je odsutan, dok budemo rastavljeni.

…Koga takne tvoja ruka,
Oko tvoje kog prosuka,
Biće vredan toga struka,
Toga lica, toga guka,
Tih milina i tih muka,
Biće vredan, kako ne bi –
Blago Tebi!…

S. Leto, 1892.

Gospodin Laza je otišao u manastir Krušedol, kaže, da piše malo u osami. Neizrecivo mi je prazno u duši i u kući. Gde god se okrenem očekujem da vidim njegovu dragu, razbarušenu pojavu, i one vodnjikave, tople oči i pogled koji me svuda prati. I sada te njegove oči osećam na sebi. A tek glas! Prvi put osećam da mi neko nedostaje, a da to nije moj otac, mati, sestre… Bože,da li je to ono što jedno drugom nismo rekli, a sve je bilo to? Bože, ja sam srećna, jer se prvi put rodio taj osećaj u meni, i to prema takvom, u svakom pogledu, odličnom čoveku. Kako mi je prvi put dosadno u mom sopstvenom domu, u ovom dragom kutku koji sam oduvek volela i toliko čeznula u Beču za njim. Ne čita mi se, ne jaše, ne šeta, čak ni ne putuje družbenicama, čak ni u Beč! Samo bih da sam sama u ovoj mojoj sobi, i samo da sam u mislima s njim.

N. Sad, Leto G. 1892.

Idem i ja sutra do družbenice Branke, a potom sa njom u Baden, koji volimo još od zajedničkih dana u Zavodu. Moram ovu prazninu nekako zatomiti.

lenka09Lenkina soba u kojoj je iznad kreveta njen portret
Sokolac, s jeseni, 1892., veče

Vratila sam se juče u svoj dom u Sokolac. Kako mi je nedostajao! Naročito moja soba! G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan! To vide i ukućani i posluga. Kad sam se zatvorila u svoju sobu i pročitala pismo ponovo, nešto me u njemu i buni. Al evo, prepisujem:Kaže, razdaljina izbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikad, a ne smem da Vas volim… Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas odatle istisnem. Zato sam od vas i pobegao! (ovo ja podvlačim). Zašto? Šta je prepreka našem osećanju?Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam sve njemu pod noge. Mislim da bi i otac pristao. Pisaću mu.

S. oko Mitrovdana, 1892.

Čudni tonovi njegovog poslednjeg pisma.Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se on nečeg boji? Mog bogatstva? Ništa meni to nije važno. Samo On. Razgovaraću s Ocom.Onako, poizdalje, pitala sam Ocu: da li bi on mene dao nekom ko nije titulisana glava, i nema bogatstva, ali je veliko ime, dobar i duhom bogat čovek? Dobri Oca je video na šta ciljam, pa mi je odgovorio da je to pitanje rano da rešavamo, da sam ja još mlada i još života trebam videti, pre no što se udam.A ja sam na to dodala, ako bi se ja odlučila na udaju i već izabrala, da li bi mi dozvolio, a on se grohotom nasmejao:
– Pobogu, dete, pa ti ćeš mladoženju isprositi, umesto on tebe!
I na tome se završilo.

S. oko Božića, 1893.
(iskinuto)

Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega?Da li sam ja volela iluziju? Ali, to ne može biti! On je to, od krvi i mesa. Ja volim Pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran od života, te star, te nije za mene…Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, pa ne vredi. Ali, boriću se i izboriću za njega. Njemu treba pomoći! Tražiću sastanak, da dođe, odmah!Ovde. I više se nećemo rastajati!

lenka10Novi Sad, s proleća 1893.
(iskinuto)

Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen kao nekom duševnom borbom, razbarušeniji, rekla bih, nemarniji nego inače. No, time, kao da je hteo da mi da do znanja: – Eto, vidite, ovakvog me hoćete! To je prokomentarisala potom i moja Mati:
– Dete, ne znam i brinem se za te, al šta ti vidiš na njemu?
Dugo smo šetali i pričali, pričali, ovog puta ne one naše vrcave igre duha, već vodili vrlo ozbiljne i mučne razgovore. On meni stalno:
– Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju!
A ja njemu:
– Ali, Gospodine Lazo, zašto Vi ne biste bili taj za koga bih se udala?Moje srce Vas je već odavno i neizmenjivo izabralo!
– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dos-tojan, ponavljao je.
– Šta može biti više od duha koji imate, Gospodine Lazo?
Uporna sam i ja. Nije li to najveće bogatstvo sveta, niste li Vi najbogatiji čovek po tome? Moje srce ište samo takvoga bogatstva, drugo mi ne treba, a toliko i toga drugog imam, za nas oboje.
– Brak nije samo duh gospođice Lenka, kao da je setno dodao.
Brak je i telesno zbližavanje…
– Ja ga prekidoh: – Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite g. Lazo?

(iskinuto)

Posle toga je otišao.
Dugo mi nije pisao. A i kad piše – jedno te isto. Kud se dedoše one vrcave igre njegovog božanskog uma, koje sam obožavala da slušam!U neizmernoj čežnji, zatvorim se u svoju sobu, pa onda čitam, iščitavam po ko zna koji put njegove pesme, dodirujem rukom njegove posvete, pipam mastilo na njegovom potpisu – kao da ga time hoću približiti i večno vezati za sebe.

lenka11Dvorac Sokolac, o letu 1893.

Ljubim već davno uveli beli pupoljak u vazi, koji mi je onomad uzbrao u našem vrtu i uz poljubac poklonio.
– Ja sam siromašan pesnik koji nema zemaljskog blaga da Vam pokloni, ali ovaj poljubac u ružu i njen miris koji i posle, kad uvene ostaje, neka Vas uvek seća na mene.

S., Leto G. 1893.

Odlazim na još jedno putovanje. Sve usamljenija i sve tužnija. Ništa me više ne zanima.

S., oko Mitrovdana, 1893.

Rođendan mi je, a ja sam tužna.On neće doći. Tako je javio. Dvadeset tri su mi godine. Vidim već i roditelji brinu i hteli bi, nekako se snebivaju da mi
kažu: „Ne čekaj ga! Vreme ti je za udaju! Tolike prosce, grofove i prinčeve si odbila zbog tog razbarušenog pesnika.”
I braća kad dođu, kritički me posmatraju. Samo sestra Olga me razume. Ona je udata, nije tako daleko, pa mogu čestoda je viđam. Ona mi onomad reče, ne znam možda i iz ličnog iskustva:
– Žena treba samo iz ljubavi da se uda.
I ja mislim da neću moći drugačije.

S proleća, imanje Bogdana Dunđerskog 1894.

Došla sam kod bate Bogdana jer mi je kod kuće postalo neizdrživo. I evo, sada jedino preko Bate čujem za njega. Sasvim se odaljio, i kao, namerno. Bio je kod Bate na imanju i po mesec dana, ali nije mi pisao. Tek, čujem od Bate da ponekad pita za mene, i ono – da li se udala? Nema više ni knjiga da mi šalje. Očajna, izađem malo da jašem po imanju, jer Bata ima prekrasnu ergelu, preko stotinu grla. Prave mi društvi njegovi konjušari. Čestiti ljudi. Svuda me prate da mi se štogod ne dogodi. A ja se osećam, da bih baš volela da mi se nešto dogodi, da padnem s konja i da se ovo sve završi. Došla sam ovde da ne svisnem.
Bog da prosti, ovo neće na dobro izaći.

lenka12Portret Lenke,Uroš Predić
Sokolac, leto 1894.

Namolovan mi portret. G. Uroš je to uradio znalački, majstorski. Imam nešto više melanholičan pogled nego kad je slika početa (ali kakav bih, ah, inače mogla imati!), ali sve je tu dobro pogođeno: i moja plava kosa i kika i vrat i ruke – i naročito balska haljina od moje prabake, sa lentom i
cvetovima od čipke na golim ramenima. I vaza pored stola sa ljiljanima u nežnom desenu haljine, i žute ruže (avaj, simbolične za moje raspoloženje). Sve to u nežno plavoj draperiji i pozadini koja odudara od portreta svih ostalih naših predaka u Sokolcu.

Otac je veoma zadovoljan slikom i bogato je nagradio g. Uroša. I ja sam zadovoljna, ne bih mogla reći oduševljena zbog mog trenutnog stanja, ali slika je lepa i sobom sam zadovoljna na njoj. Ko zna, možda će taj portret ostati jedini trag od mene, da sam ikada postojala na ovome svetu.Visiće iznad mog (ah, bračnog kreveta), pored velikog ogledala u mojoj sobi. Kad god sednem za svoj schreibentisch od sada će me sa strane uvek posmatrati još jedna Lenka. Ah, da ga bar vidi Onaj kome je namenjen!

Beč, Leto G. 1894.

Još jedno leto. On se jednako ne javlja, rekla bih namerno. Bežim i od mojih dobrih roditelja, samo da ne vide patnju na mom licu. Evo me u Beču, kod družbenice Ruže, hodam ulicama kojih volim da se spomenem iz dana prve mladosti i tako bezazlenog i divnog života. I pred jednom apotekom sam zastala. I izašla iz nje sa kupljenim praškom za spavanje. Samo pazite, upozorio me apotekar: – Malo veća doza od propisane i – to je prelazak iz sna u san. Iz sna u san? Možda je to baš ono što bi mi bilo potrebno?

lenka13Glavna dvorana
Sokolac, s proleća, 1895.

Došla sam kući! Kako tužno deluje moja soba. Kao da u njoj nikada ranije nisam živela, u njoj provela tolike časove sreće i snevanja o budućem životu. Prelistavam knjige, pregledam moje balske haljine, omiljeni jahaći kostim, zatim otvorim schriebtisch, u njemu njegova pisma i ovaj Dnevnik. Ko zna gde će završiti?I neće li ubrzo posle mene, i sve ostalo postati prah i pepeo?Evo i njegovih pisama!Mogla bih ih i sama odmah spaliti, da ga ne kompromitujem. Ali, ko će znati onda uzrok, zašto sam otišla?Ne, neka ostanu.

Neka ostane pisani trag, bar za sada, svedočanstvo te ljubavi, kad ju je već on tako brzo pogazio. I onako će vreme potom izbrisati sve.Portret me tužno gleda sa zida. I na njemu zabeležen onaj osmeh koji je prešao umelanholiju. Bože, koliko sam bila srećna kad je započet, a kako se, samo u tom osmehu, ocrtalo vreme koje je proteklo i koje je i slikar zapazio i zabeležio. Ostaće mojim roditeljima uteha i uspomena. Katica je podgrejala kamin.Žurim, zovu me dole. Brinu za mene. Osećaju oni sve. Čekaju na obed. Pripremaju proslavu za moj rođendan. Ali, čini mi se da ih je duboko ponizio taj pesnik. I bojim se da mi braća spremaju neku udaju, preporuku, samo da i mojom udajom njemu uzvrate milo za drago.

lenka14Nikola Tesla
D. Sokolac, o letu, 1895.

Ne znam šta je sa njim? Javio se, ali kako!Nudi mi za udaju (!!!) nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, već slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Šta je njemu? Nahvalio ga, da ga ne bi bolje nahvalile ni moje provodadžike: visok, kaže, lep, lep, baš za Vas, obrazovan,
uman, načitan i već slavan, neženja…Doista, šta se dešava sa njim?Neću ni mladog, ni lepog, ni visokog – kako ne razume da hoću samo njega, da sam mu to već toliko puta napisala, ja sam to u mom srcu već rešila, samo njega treba ohrabriti, dozvati da dođe i da ponovo doživimo one naše bajne dane, ovde u Sokolcu.Ovo više ne mogu izdržati. Idem sutra kod sestre Olge, na njeno imanje. Da malo raspršim misli i da se s njom porazgovaram. Vidim ja i brižne materine i Ocine poglede. Ali, ne mogu protiv sebe.

lenka15Dvorac „Sokolac” još krije tajnu…
Beč, o Maloj Gospojini, 1895.

Tek ovde, u Beču, mogu da dođem k sebi, daleko od svih i svega i prvi put ovde da zapišem nešto, ako išta više vredi i pisati.Gotovo je sve!On se oženio.
Ali, izdaja našeg zajedništva, našeg zaveta, bila bi manje bolna, da mi je to javio lično, da smo se još jednom bar videli.Ništa, samo glas i to – o nebesa!Postupak kojim je valjda hteo da me uvredi, do kraja dotuče – da li je mogao biti svirepiji? Za kuma je pozvao moga oca!!!Savršen zločin, bez traga. (Otac je, naravno, pristao, a ja sam poželela tog trenutka da me nema! Da me nema za duže vreme, ne samo dok se obavi taj čin, već da me nema za dugo, zapravo zauvek!)

Ali zašto? Šta sam mu nažao učinila? I evo me ponovo u Beču, gde sve znam i svi me znaju. Naravno, ne pričam zašto sam se ovde tako iznenada našla, kažem, zaželela sam se Vijene, njegove huke i buke koje mi ponekad nedostaju tamo na imanju, zaželela sam se Burgtheatra, mada sve one uzdišu kako ja tamo živim kao princeza u dvorcu.Eh, pusto mi moje bogatstvo i ime! Zašto se nisam rodila kao sirotica, pa bih već davno pobegla u svet sa njim. Tada me se ne bi uplašio, znam!Ali, opet, sve mi je smušeno u glavi… Zašto se onda ože-nio upravo tako – za bogatstvo i samo zbog toga? Ta druga, ta bivša verenica, čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali!

Pa ja sam sve to imala, pa još i ono što ova nikada imati neće, a što je i on u zvezde uzdizao – moje godine, moj stas i oči! Ili je lepota ženska kod pesnika samo za pesmu, ne i za stvarni život?
Ništa više ne razumem. Ništa mi više kod muških nije jasno. Otišla je moja sreća i ja takvu više nikada neću imati. Našto sada i život?

lenka16Glavni trem
Beč, o jeseni, l. G. 1895.

Čujem da je, sad bogat – o kako to ironično sada zvuči! – otišao sa izabranicom u Italiju. Tamo gde smo mi planirali, gde sam ja poželela s njim, gde mi je obećao pokazati neku čudesnu crkvu o koju se obijaju morski vali, sa kubetima vazdušastim i naslikanim kao u sfumatu, ali sa osnovom od našeg drveta, da baš tako se izrazio, o kojoj je ispevao nekad davno i jednu pesmu. Sve to ja nikada neću videti. Ne samo s njim.

Beč, o sv. Luki, 1895.

Dok je on tamo u Italiji, ja ovde idem po bečkim salonima, slušam opere, gledam predstave u Burgtheatru, ali ništa ne vidim i ništa ne čujem. Udvaraju mi se po salonima divni mladići i pljušte rukoljubi, ali ja nikog ne primećujem. Sama sam i kao s pogledom upravljenim ka jednoj udaljenoj tački. Znam, moram se uskoro vratiti mojim roditeljima, do mog dvadeset šestog rođendana. Tako je otac naredio. Bilo bi predugo i svet bi pitao. Poslušaću mog dobrog Ocu. Vratiću se.

Jutro, 5. Novembra, po star. kal.

Čujem da su se vratili u Sombor i da će ih Oca, sada kum, pozvati u Sokolac, odmah po povratku sa njihovog svadbenog puta u Italiji. I to na moj rođendan!
Ali za prvi susret sa kumom, (precrtano) koji me sad zove „moja mlada kumica”……To nedostojinstvo – da dolaze, da ih gledam preko stola… Ne, ja to ne mogu dozvoliti i neću trpeti… I ne mogu sve te godine što dolaze, podneti…(precrtano) Ovako je bolje, Ne mogu to prirediti mojim jadnim roditeljima tamo. Ostajem ovde, izgovorila sam se bolešću. Bolje da im samo stigne glas.

lenka17Bočna strana dvorca
Uveče, 6. nov. po st. Kal

Još ne znam, i ne smem do kraja da kažem, ali… mislim da se sve odlučilo, i od tada kao da se sve izmirilo u meni i učinilo me čudno spokojnom, čak onom istom, starom. Kao da je sve odjednom došlo na svoje mesto. Ako je to cena ranijeg spokoja moga, onda mu rado idem u susret. Sad samo čekam svoj rođendan. Sve je čisto kao kristal i jasno. Jedino mogućno. Mirna i spokojna, nakon svega. Nakon tako dugo vremena.Umesto da me dariva, ja ću njega, i sebe, darivati. Poklonom večnim. Kojim ćemo se vezati u večnosti.

(poslednji zapis)

Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Doveka sedeti u roditeljskom domu? Jer ja ne mogu više voleti. Da, sutra mi je rođendan. Darivaću i sebe i Njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće On. Razumeće sve….

(ovde se Dnevnik prekida)

lenka18Kapela Dunđerski u Srbobranu
P.S. U ostavštini doktora Simonovića, ličnog prijatelja pesnika Laze Kostića, ostala je sa koricama ovog Dnevnika, sa inicijalima u zlatotisku H. D. i beleška:

Ovu svesku pok. Lenke Dunđerski, dala mi je njena sestra Olga. Nađen prilikom pregleda njene sobe i uništavanja od strane braće i oca, svih, za porodicu, kompromitujućih hartija i pisama g. Laze Kostića, a nakon njene iznenadne smrti, licem na njen rođendan, 8. novembra po starom kal. 1895. godine. Čuvan upapirima Laze Kostića, a ja, dole potpisani, nakon pregleda Lazinih spisa i sadržaja ovog Dnevnika, koji bi mogao teško kompromitovati mog prijatelja, G. Kostića, sve to predajem vatri.

Pečat i potpis
Dr Radivoje Simonović

(Srbobran.net zahvaljuje Zoranu Veljkoviću na ustupljenom materijalu)
Izvor: srbobran.net

_______________________________________________________________________________________

Slavni srpski pesnik i pisac Laza Kostić rođen je na današnji dan 1841. godine, u Kovilju.

laza_1391161563_670x0Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, ginmnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a Prava na univerzitetu u Pešti.

Kostić je snažno uticao na srpsko društvo svoga vremena. Bio je pokretač i urednik književnih i političkih listova i blizak saradnik Svetozara Miletića.

Svoje književno stvaralaštvo počeo u jeku romantizma, u vreme Zmaja i Đure Jakšića. Za deset godina bavljenja književnošću, ušao je u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadestak epskih pesama, balada i romansi.

Bio je začetnik srpske avangardne lirike. Kao poliglota i čovek velike erudicije istakao se i prevođenjem dela Vilijama Šekspira. Kostić je bio i prvi predsednik 1882/83. Srpskog novinarskog društva.

Najpoznatija dela Laze Kostića su: poetične tragedije Maksim Crnojević, Pera Segedinac, rasprave Kritički uvod u opštu filozofiju, O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, Osnova lepote u svetu, lirske pesme Među javom i međ’ snom i Santa Marija della Salute.
Izvor:rts.rs

__________________________________________________________________________________

Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak necu nikoga klet’;
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza Kostić

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZMAJEVA RAZGLEDNICA PRVA NA SVETU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Prva razglednica na svetu štampana je u Beču, 1871. godine, odakle je poslata u Sombor. Najzaslužniji za njenu izdradu bili su poručnik austrougarske vojske Petar Manojlović, i naš čuveni književnik Jovan Jovanović Zmaj.

Razglednicafeature-368x189Iz čitave serije ovih ilustrovanih dopisnica sačuvan je samo jedan primerak, koji je 1963. otkupio nepoznati belgijski kolekcionar, postavši tako vlasnik jednog od najvrednijih filatelističkih rariteta!

Idejni tvorac prve razglednice u svetu bio je geodetski oficir austrougarske vojske, poručnik Petar Manojlović iz Sentemaša (današnjeg Srbobrana), poznati crtač, tehničar i kartograf, čije se ime vezuje za nekoliko uspelih edicija toga vremena.

Pošto je bio bliski prijatelj Jovana Jovanovića Zmaja, koji je u Beču štampao političko – satirični list „Zmaj“, Manojlović je tokom jedne od svojih čestih poseta redakciji predložio čika Jovi da izradi specijalne ilustrovane dopisnice radi obavljanja kraće prepiske redakcije sa čitaocima.
– Manojlović je idejnu skicu pripremio krajem 1870. Kada je njegov crtež odobrila redakcija „Zmaja“, izrada razglednica u bakrorezu poverena je poznatom bečkom rezbaru Valdhajmu, koji je naručenu količinu predao redakciji početkom aprila 1871. Ova prva ilustrovana dopisnica u svetu imala je sve karakteristike razglednice u današnjem smislu: sliku na prednjoj strani sa određenim prostorom za adresovanje, odnosno poštansku marku, dok je poleđina karte ostavljena prazna za saopštenja – objašnjava Mile Vojinović, somborski hroničar.

Razgledvi-225x300Razgledi-225x300Prva razglednica na svetu poslata je iz Beča u Sombor (levo), Jovan Jovanović Zmaj (desno)

_____________________________________________________________________________________________________

 Uopšte, i sama ilustracija na razglednici bila je prilično impresivna, s obzirom na to da je štampana u srcu Austrougarske.

Naime, na prednjoj strani karte predstavljen je zmaj sa raširenim krilima, kome iz čeljusti sevaju munje, a iz nozdrva izlazi oganj, dok u kandžama drži jednu povijenu traku za adresiranje na ime primaoca. Ispod zmaja vidi se pejzaž, i to, levo – detalj sa vedutama Istambula i minaretima džamija, ispred kojih stari Turčin puši lulu, a na desnoj strani – voz koji izlazi iz tunela, dok su u pozadini zidine Moskve sa kupolama pravoslavnih crkava. U sredini, između Moskve i Istambula, prikazan je deo mora sa jedrenjacima i lađama, među kojima je i parobrod – točkaš sa grbom tadašnje Kneževine Srbije!
Čitava slika je zapravo simbolizovala objedinjavanje slovenskog življa u istočnom delu Evrope, što je, u najmanju ruku, bila vrlo nepopularna tema u Austrougarskoj, kao uostalom i list „Zmaj“. Zbog tog „politički nekorektnog“ sadržaja, jedini sačuvani primerak ove razglednice imao je nesvakidašnju istoriju.

razgledv-300x225

Ulica Kralja Aleksandra u Somboru

– Razglednica je 19. maja 1871. godine predata na pošti u Beču, odakle je prosleđena u Sombor, na adresu Dimitrija Manojlovića, somborskog advokata i strica autora razglednice, Petra. Međutim, kada je oprezni advokat na razglednici video motiv prostora koji je naseljavao pravoslavni slovenski živalj, odbio je da je primi. Pošto je precrtao natpis „Sombor“, vratio je razglednicu pošiljaocu, redakciji „Zmaja“, sa propratnim tekstom: Ja sa zmajem nikakva posla neću da imam – ne prima se – priča Vojinović.

Na ovu razglednicu su, inače, bile zalepljene dve marke: jedna od pet krajcara (crvene boje) i jedna od deset (plave boje). Igrom slučaja, pronađena je tek 1964. godine, a pošto je filatelistima bila nepoznata, iste godine je izložena na jednoj filatelističkoj aukciji u Parizu.
– Sve do 1963, smatralo se da je izumitelj prve razglednice izvesni knjižar Švarc, iz Oldenburga. On je 1875. izrezao kartone u veličini tadašnjih poštanskih dopisnica, na koje su mu štampari otisnuli kliše sa crtežom iz jedne stare nemačke pesmarice, koja je sadržavala vinske pesme iz područja Rajne. Konkretno, reč je o ilustraciji za pesmu Petputapestotina đavola. Međutim, kada je otkrivena Manojlovićeva razglednica, trebalo je revidirati dotad važeći stav, što nije bilo lako. Tako se među svetskim filatelistima zapodela višegodišnja rasprava, u kojoj je učestvovao i Novosađanin Mirko Verner, koji je, na kraju, dokazao da je Manojlović osmislio najstariju sačuvanu razglednicu u svetu – kaže somborski hroničar Mile Vojinović.

Remek dela štamparstva
Prve razglednice rađene su u tehnici litografije i bile su prava remek dela tadašnjeg štamparstva. Kod njih se na prednjoj strani nalazila ilustracija, a na poleđini mesto samo za adresu i poštansku marku. Poruke su se ispisivale na prednjoj strani pored ili preko ilustracije. Tek od 1905. godine zadnja strana razglednice je podeljena jednom vertikalnom linijom na dva jednaka dela. Desno od linije se ispisivala adresa primaoca i lepila poštanska marka, a levo od nje sadržaj poruke. Ovakav tip razglednica se upotrebljava i dan danas (pogledaj prvu sliku, gore).

Srbija na razglednicama

Razglediii-225x300Prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je knjižara Velimira Valožića u Beogradu, 1895. godine. Tu seriju krasio je Pogled na Kalemegdan sa Save (panorama Beograda), Pozorište (Narodno pozorište sa spomenikom knezu Mihailu) i Novi konak (današnji Stari dvor). Na jednima je pisalo Pozdrav iz Beograda, a na drugima Želi vam Srećnu novu godinu Knjižara Velimira Valožića. Iduće godine Velimir Valožić objavio je još jednu seriju u kojoj je, osim Beograda, bilo i 16 razglednica sa slikama gradova Srbije. Autor ovih prvih serija je Vladislav Titelbah, poznati ilustrator, a dvorski fotograf Milan Jovanović je autor fotografija.
Izvor: / srbinside.rs/ July 19, 2013.

_____________________________________________________________________________________________________

 

KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

351919_Zlatan-Krst2

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

braca-limijer

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

botoric

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

hotelparizbotoric324523

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

plakat-Karadjordje

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

351919_BogdanovicDjoka

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel-Kasina-Hotel-Paris-i-bioskop-Beograd-1949

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/

DELA ZRELE STRASTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

IZLOŽBA MILANA KONJOVIĆA U BEČU

 U reprezentativnoj Palati Porcia, u Beču, otvorena izložba Milana Konjovića. Izloženi radovi iz umetnikove asocijativne faze, u kojoj kombinuje ekspresionizam sa koloritom vojvođanske ravnice.

Konjovic Zrelo zito

Zrelo žito

 Po visokoj vrednosti, umetnička zaostavština srpskog slikara Milana Konjovića (1898 – 1993) pripada istovremeno i srpskoj i evropskoj kulturi. Iako je nerado napuštao svoj rodni Sombor, profesionalne stanice vodile su Konjovića kroz Beč, Budimpeštu, Prag i Pariz. Sinoć se Konjević „vratio“ u Beč, gde je u reprezentativnom prostoru Palate Porcia otvorena izložba njegovih odabranih dela.

 Austrijskoj publici predstavljeni su radovi iz Konjovićeve pretposlednje, takozvane asocijativne faze, gde on kombinuje ekspresionistički izraz sa jakim koloritom vojvođanske ravnice.

 Reč je o grupi radova poznatim pod imenom „slike geste i akcije“, ili „dela zrele strasti“ stvarane u periodu od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina.

 „Životni i profesionalni put Milana Konjovića je izlomljena linija neprekidnih uspona i padova – uvek je bio cenjen, ali nije uvek bio popularan“, kaže autor izložbe Sava Stepanov iz somborske zavičajne Galerije Milan Konjović, koja poseduje oko hiljadu dela tog autora.

 Više je razloga zašto se Konjovićeva karijera nije kretala utabanim stazama, onim istima koje su se između 1924-32 otvorile u Parizu pred mladim srpskim slikarem, tada kubistom.

 Kao prvo, objašnjava Stepanov, Konjović je na vrhuncu međunarodne karijere 1932. napustio Pariz i „zavukao“ se u Sombor.

 Od tada ga niko više nije mogao dobrovoljno izvući iz njegovog rodnog grada – čak je i odlazak do Beograda doživljavao kao dramatično putovanje preko tri kontinenta.

Konjovic Palata Porcia

Palata Porcia

 Drugi razlog leži u stilskom karakteru njegovih dela: Konjovićev umetnički izraz kretao se u rasponu od kubizma, fovizma, ekspresionizma do abstrakcije, ali se nikada, ni u jednom trenutku nije spustio do soc-realizma, ideološkog predloška koji je komunistička politička elita tadašnje Jugoslavije postavljala kao estetski kriterijum pozitivne umetnosti.

 „Bio je napadan i kritikovan – da je živeo u Beogradu verovatno mu ne bi bilo lako, ali teško je politički ucenjivati umetnika koji živi u provinciji i slika prirodu“, kaže Stepanov.

 Izložba Milana Konjovića u Beču zajednički je projekt Galerije Konjović iz Sombora, vojvođanskog ministarstva za kulturu i srpske ambasade u Beču.

 Posebno raduje činjenica da se pod otpravnikom poslova Goranom Bradićem srpska ambasada u Beču konačno vratila prezentaciji vrednih ostvarenja nacionalne kulture u onim segmentima koji su komunikacijski „kompatiblini“ sa evropskim umetničkim tradicijama – što znači da nisu namenjeni samo dijaspori, već ciljaju na širu internacionalnu publiku.

 Reprezentativna je i lokacija izložbe: Palata Porcia je relikt drevnih vremena, jedan trakt je izgrađen od kamena rimske patricijske vile koja se nalazila na istom mestu; posle toga je dugo služila kao sud, da bi danas pripadala austrijskoj vladi.

 Narednih mesec dana, posetioci izložbe moći će uživati u ekspresionističkim slikama vatrenog kolorita koji gori „u prostoru nastalom pre rođenja Isusa Hrista“, kako je na otvaranju rekao predstavnik austrijske vlade dr Manfred Matzka.

 Zašto se Konjević, kako kaže autor izložbe Stepanov, već sa trideset godina – a živeo je i stvarao punih 95 – „zavukao“ u Sombor i odbio da se dalje brine o svojoj međunarodnoj karijeri?

 Nema odgovora. Konjović nikada nije pričao o tome, niti ostavio neko objašnjenje, ali, zaključuje Stepanov, „mora biti da se radilo o nekoj teškoj nostalgiji“.

 rts.rs   Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča (16. jul 2013.)

______________________________________________________________________________________________

GALERIJA „MILAN KONJOVIĆ”

ib_p006_1_4Galerija „Milan Konjović“ u Somboru osnovana je 1965. godine.

Galerija čuva i prezentuje legat koji sadrži 1.078 dela slikara po kome Galerija nosi ime. Slike su nastale u periodu od 1913. do 1990. godine. Sam autor je gradu poklonio 1.050 radova, njegova kćerka Vera Konjović-Amidžić 17, a 11 dela dali su donatori iz Sombora, Beograda i Kikinde.


ib_p006_1_3Galerija se nalazi u centru grada, u jednospratnoj zgradi iz XIX veka. U zgradi postoji osam izložbenih prostorija.Galerija predstavlja centar za istraživanje i proučavanje ličnosti i dela slikara Milana Konjovića. Galerija ima i svoju izdavačku delatnost, anjen dokumentacioni fond sadrži preko 6.000 naslova. Fond se permanentno popunjava i obrađuje.

ib_p006_1_6ib_p006_1_17Programi i projekti

 U Galeriji se izlažu isključivo dela Milana Konjovića.

Pored velikih postavki retrospektivnog karaktera, tokom 40 godina postojanja Galerije, bilo je i pedesetak tematskih izložbi dela Milana Konjovića. U saradnji sa srodnim ustanovama, ostvareno je preko stotinu samostalnih izložbi ovog umetnika u zemlji i inostranstvu.


U sklopu izdavačke delatnosti, Galerija je izdala sedam monografija o Milanu Konjoviću, brojne kataloge i druge publikacije.

ib_p006_1_7Kontakt:Tel: 025/22-563

E-mail: gmkso@eunet.rs
Web: www.konjovic.rs

Adresa: Trg sv. Trojstva 2, Sombor

zaprokul.org.rs

______________________________________________________________________________________________

VELIKI POTPIS- MILAN  KONJOVIĆ

Opis knjige

Milan Konjović je u sebi nosio, za naše provincijalne prilike, neuobičajen egocentrizam. Ili, kako je isto, voleo da sluša da ja kažem: faraonski sindrom. I odista, sad kada ga, živog nema među nama, i kada, onim starim putem, odlazim na somborsku adresu da tek njegove slike nanovo gledam, sve mislim da je s njim, faraonom, nestalo sve što je blisko njegovom životu, njegovoj strasti, njegovom u biti patricijskom duhu. Nestale su, najednom, sve njegove žene, svi njegovi pariski, praski, bečki i peštanski dojmovi, nestalo je čitavo jedno doba. Jer, nikako ne treba ni danas zaboraviti, Konjović je bio markantna, nezaobilazna cinjenica naše kulture, našeg nastojanja da (p)ostanemo Evropa, i da, istovremeno, neprekidno dotičemo, antejski sudbonosno, vlastitu njivu.

milan_konjovic_veliki_potpis

Konjović je spojio tri veka i primerom dokazao da je prošlo vreme našeg romantizma, naše jektike, prerano i neopravdano naznačenih lirskih i slikarskih sudbina. Kao i Isidora, Veljko, Crnjanski, Aralića. Dr Draško Ređep (Knjiga Veliki potpis: Milan Konjović, dr Ređepa, nesumnjivo najboljeg poznavaoca Konjovićevog opusa, ilustrovana je sa 49 crteža, najvećim delom do sada neizlaganih, koje je tokom 15 godina susreta i razgovora, od 1978. do 1993. u blok Draška Ređepa crtao maestro Milan Konjović) Kako je ova knjiga krštena, seca se autor i piše: Ova knjiga o Milanu Konjoviću, pisana, a pomalo njegovom rukom, i crtana bezmalo dve decenije, najpre je imala naslov koji se sad pominje kao drugi naslov, drugo ime: Sjaj u žitu. Tako je to bilo sve do 9. juna 1993. dakle do tog poslednjeg Milanovog proleća (zna se, voleo je izraz prolećni skerco). I tog devetog juna prošle godine, kada sam ga zamolio da se, po današnjem običaju, potpiše, ili tek nešto zapiše, a možda, već onako umoran, i nešto nacrta, i kad sam ja rekao: A sad na drugoj strani, jedan veliki potpis , on je, veoma spremno, napisao verzalom, krupnim i još iskošenim VELIKI POTPIS. Aleksandar Saša Tasić, Likovni život,

U Velikom popisu Draško Ređep, koji je vrlo rano poklonio svoje divljenje Konjovićevoj umetnosti – ne piše o Konjoviću, on – osvećuje! Ovakvu nesvakidašnju knjigu o Konjoviću, moglo je izroditi tek jedno duboko prijateljstvo i plemenita privrženost. A sa stanovišta privrženosti jedino i vredi pisati o umetnosti. Kroz lične, dnevničke beleške iz susreta i druženja sa maestrom u kući Ređepovih, kod Konjovića, ili u restoranu Stari fijaker , te kroz lucidne komentare i opservacije o Konjovićevom slikarstvu, Draško Ređep je sačinio dragocen dnevnik, nezaobilazan za svakog budućeg tumača dela Milana Konjovića. Preporučujem vam da, dok listate ovu luksuznu knjigu, sa pregršt Konjovićevih crteža i krokija, pustite neku ploču sa muzikom Skrjabina koga ljubi gospodin Ređep, ili možda divan ciklus simfonijskih poema Ma vlast , od duša sviju Čeha obožavanog Bedziha Smetane, koji je, kao i Konjović bio umetnik krepke, zdrave intuicije. A nema sumnje, češka muzika velikom je maestru bila i te kako prirasla srcu. Kao što je, recimo, Smetanina muzika apoteoza češke narodne pesme, tako je i Konjovićevo slikarstvo slavljenje volsebne zatrudnelosti vojvođanske zemlje. Dragan Jovanović Danilov, Nova nada.

U razgovorima sa Draškom Ređepom naš slikarski večitaš, koji je od Sombora sagradio Pariz naših meridijana ostaje lucidan, ostrouman, nadahnut, sa bujičnim izlivima pretnje i protesta, drugarskih sećanja i apostolske brižnosti za druge i za mlađe. Tako će jedared, s neba pa u rebra reći: Mene i nije moguče upoređivati sa maloslikarima sa tankocrtačima. Kod mene je brate, sve drukčije. I to se ne može sakriti, sve je u mome slikarstvu na broju! Moć razumevanja sebe samog i suđenja sebi samom nikada nije napuštala velikog umetnika Milana Konjovića. O čemu svedoči kolorističkim stilom pisana knjiga Draška Ređepa. Milosav Mirković Buca, Ilustrovana politika.

Izdavač/Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej/prometej.rs



Priredio: Bora*S

SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

POETIKA I PULSIRANJE ŽIVOTA NA SLIKAMA  SAVE STOJKOVA

 Sava Stojkov je rođen 29. marta 1925. godine u Somboru i jedan je od najpoznatijih slikara srpske naivne umetnosti sa tendencijama fotorealizma.

1802

Foto:pressonline.rs

   Rođen je 1925. godine u Somboru. Izlagao je u zemlji i inostranstvu, širom sveta oko 312 puta, samostalno kao i na još 550 grupnih izložbi i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najznačajnija priznanja su Velika nagrada bijenala u Milanu 1980. godine, Nagrada i bijenala Jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu 1982. godine, nagrade u Veroni 1982. godine i 1984. godine, nagrada bijenala za životno delo u Jagodini 1993. godine i Masarikova nagrada u Pragu 1996. godine.

   Živi i stvara u Somboru.

409px-S.Stojkov

foto:sr.wikipedia.org

Monument ravnice Save Stojkova

Sava Sojkov je pesnik bačke ravnice, njenih predela i njenih ljudi. Njegovo harmonično slikarstvo se osniva na čistom i preciznom filigranskom radu. Idiličnost njegovih radova sa dubokim horizontom odiše mirnoćom i tišinom. Iz njegovih slika koje su postavljeni na principu kontrasta svetla i senke zrači tajanstvenost. Pored pejzaža Sava Stojkov je i izvanredan portretist. On slika likove iz bačke ravnice i svoje portrete stavlja u ravničarski pejzaž gde oni i pripadaju.

Slikarsko delo Save Stojkova je monument ravnice u Bačkoj i njenim ljudima. To je spomenik posvećen s puno ljubavi i jedinstvenoj atmosferi.

Galerija Save Stojkova u Preparandiji

Na 85. rođendan, 29. marta 2010, Stojkov je dobio svoju stalnu retrospektivnu postavku u prizemlju zdanja Preparandije u Somboru. Na površini od 250 m2 nalazi se 71 ulje na platnu, staklu i lesonitu, iz svih perioda rada poznatog slikara (autor postavke je likovni kritičar Sava Stepanov iz Novog Sada).

U prvoj sali izložena su ulja na staklu (pejzaži i portreti), dela nastala između 1977. i 1992. godine. U drugoj, „ovalnoj“ sali, nalaze se slike (ulja na platnu) ravničara pri paorskim poslovima, u trećoj su izloženi portreti autentičnih Vojvođana (ulja na platnu i ulja na staklu), u četvrtoj su panonski pejzaži (ulja na platnu), a u petoj sali nalaze se salašarski i seoski motivi (ulja na platnu i lesponitu).

U hodniku, u prizemlju, nalaze se poznati radovi Save Stojkova nastali u periodu 1975—1977, a u hodniku na spratu nalaze se njegovi najstariji radovi (špahla na lesonitu) iz pedesetih i šezdesetih godina XX veka. Na spratu su smešteni i radovi temperom i tušem, pasteli, akvareli, crteži i grafike iz svih perioda umetničkog rada Save Stojkova. U „ovalnoj“ sali, na spratu zdanja Preparandije, nalazi se i atelje poznatog slikara u kome on svakodnevno boravi i radi.                                                                                                      Izvor:sr.wikipedia.org

***

O SLIKARSTVU SAVE  STOJKOVA

 06Dragoslav Đorđević

Ono što bih trenutno istakao kao najvažnije, a što najbolje ilustruje upravo ova izložba, to je da si konačno našao sebe. Tražio si se dosta dugo, ne zato što nisi sposoban, već stoga što si sumnjao u svoje sposobnosti. Kada su te 1973. godine, sticajem okolnosti i silom prilika, promovisali za “naivca”, samo zahvaljujući tome što si samouk, ti si to jedva dočekao… Bio si zanatski dorastao hlebinskom šablonu. Samo što je šablon šablon, a umetnost je umetnost. Ti si to i sam nagonski osećao. Nisi bio svoj. Smetala ti je rutina, stereotipija kompozicionih rešenja, zloupotreba iscrpenog tematskog repertoara. Budući pošten, priznao si sebi da si u zabludi… I potražio si izlaz tamo gde je on i postojao, u sebi i u prirodi. Vratio si se starom učitelju kao zabludeo sin, a on ti je, za uzvrat, povratio pokolebano samopouzdanje.

Kao i Konjović, dodirnuo si rodnu zemlju, svoju, somborsku, zagrlio si ljubavlju i pogledom svoje somborske meštane, starce, Cigane, zabrađene žene, salašare, penzionere, prosjake, znane i neznane probisvete i namernike, ponižene i povređene i ponovo si stekao veru u sopstvene snage. Ojačao si i razvio se. Tačno si znao šta hoćeš i gde ćeš naći to što tražiš. A sve ti je tu bilo, pred očima, na dohvat ruku, blizu uznemirenog srca. Sa tvojim preporodom preobrazile su se i tvoje slike, tvoje slikarstvo je stiglo zavidnu zrelost, dobilo u kvalitativnoj težini i formalnoj dorađenosti, postalo punoletno, a samim tim i ozbiljno.

Danas si slikar koga se Sombor neće postideti, kao što se ni ti nikad nisi stideo da priznaš da si dete somborske periferije. Put koji te čeka put je stalnog prevazilaženja sebe, put daljeg napretka i usavršavanja, put bez osvrtanja unatrag. Kada budeš zadovoljan sobom, prestaćeš da budeš slikar. A to se, koliko te poznajem, nikad neće dogoditi.

12Kosta Dimitrijević

U svom naivnom realizmu Sava Stojkov i ne želi više nego da saopšti istinu o svom prepoznatljivom svetu Bačke zemlje čobanske, zemlje zdravlja (Isidora Sekulić). A tokom svog likovnog formiranja, u nekoliko faza, počev od realizma sve do naivnog izraza sa izrazitim poetskim akcentom prirode, Sava Stojkov nije odstupao od osnovne koncepcije: verno preneti pulsiranje života bačkog sela i njegovih stanovnika sa psihološki jasno ocrtanim karakterima. U stvari, posmatrajući na okupu Savine zavičajne kompozicije, vraćamo se ranoj našoj lektiri, proznim zapisima Jaše Ignjatovića i Veljka Petrovića, njegovih čuvenih zemljaka, danas klasika jugoslovenske literature.

Vojislav V. Đurić

Ostvarivši, negde oko 1977. godine, posle mnogih godina traženja, sliku tipološki nalik na staru nizozemsku, Stojkov nije postao kopista niti epigon. Probravši za domen rada pejzaž, portret i mrtvu prirodu, zapostavio je žanr, grupni portret ili kompoziciju, u nizozemskom slikarstvu omiljene radove, uvek s literarnom potkom, s anegdotom, burleskom ili istorijskim događajem, izdvojio je za sebe ono što je bilo poetičnije, ugodnije, zgodnije i spokojnije.

Izbegavao je da prikazuje sukobe, nevreme, žalost, jake emocije. Već i samim izborom tema i rodova svojih slika, omeđenošću senzibiliteta bez krajnjih raspoloženja i pomnim islikavanjem svake pojedinosti, odredio je granice svog slikarskog prostiranja i time zauzeo mesto u srpskom slikarstvu koje nije bilo zauzeto. Sava Stojkov nije slikar naivac; jedino je nesumnjivo da je samouk. Nije ni izvorni primitivac; on samo sanjari o prirodi i čezne za njom iz svog Sombora. Ali on voli onu negdašnju, pripoveda o njenoj lepoti kao da još nije narušena, a to čini jezikom koji ima stila i starodrevan zvuk.

 Olga Mikić

Na ovim slikama, koje prosto zrače vedrinom, iluzija irealno dubokih prostora postignuta je perspektivnim rasporedom slikarskih planova i fino graduiranim nijansama prozračne atmosfere. Ravnica ovde kao da živi isključivo svojim životom, dok slikar samo sudeluje u svim njenim menama. Posmatrač intenzivno oseti da je to dobar, duševan čovek koji saoseća sa zemljom, vodom, drvećem, životinjama, jednom reči sa kompletnim tlom i atmosferom. Ličnost umetnika se gotovo uvek poistovećuje sa njegovim delom. Takav je slučaj sa Savom Stojkovim.

17Bela Duranci

Sava Stojkov je uspeo da naslika slikarski svet, svoj kosmos, bajkovit kosmos neke poetične. Vojvodine kakvu je on vidi, sa krošnjama, sa kućama i sa tim dijalogom neba i zemlje. Kao takav, on se nalazi na likovnoj sceni na našim prostorima i sigurno je jedan od istaknutih slikara zavičajne ukorenjenosti i svakako autentičan umetnik. Nisam rekao ni jednom reči naivan umetnik. Naiva je bila jedno razdoblje njegovog slikarstva, a to što se vama čini naiva, to je u stvari ushićenje davanja lepih prizora. U stvari, što je i tradicija ovih ljudi, ovde i u tradiciji slikarstva na ovim prostorima, znači, Sava Stojkov – slikar, autentičan kreativac.

Draško Ređep

Sava Stojkov nas osvešćuje i pomalo mi je neprekidno nalik na Crnjanskog: sve je to islikano, usput i oslikano, umesto naših predaka, koji, nažalost, nisu umeli da nas prepoznaju i slikaju kao Sava. Toliko je čemera u našim brazdama, i toliko smrti na našim grobištima da bi se, zacelo, mogao čitav jedan dug triptih izgovoriti uoči svakog našeg buđenja. No, očevidno, o tome nije reč. Talisman vremena budućeg je upravo što je Sava Stojkov izneo iz riznice naše mirne, a u biti baš veoma nemirne ravnice. Stogovi sena, neki zajapureni, a u idućem času već nestali kućerci, starci koji, kanda, na ovim ravničarskim prostorima ne umiru nikako i nikad, zabrađene moje seljane koje sam, kao ono davno, u Bačkom Monoštoru, posmatrao kako u redu odlaze na groblje, – sve je to tek izazov za jednu posve drukčiju projekciju sveta. Naravno, nikako već nema Vojvodine stare, iz mojih knjiga i Savinih kompozicija. Utoliko je problem ozbiljniji, magija jedinstvenija, Kjerkegor mi zaviruje iz one svoje skromne i umske danske sobe.

Dejan Medaković

U srpskom slikarstvu, sem gorostasnog Milana Konjovića, teško je naći slikara koji je prirodi prilazio sa takvim strahopoštovanjem kao što je to činio Sava Stojkov. I dok je Konjović svoj odnos prema prirodi potvrđivao gotovo zaljubljenički, strasno, predajući se slikanju pejzaža kao nekoj paganskoj, čulnoj svečanosti, Sava Stojkov ostaje pred prirodom do kraja tih i krotak. Pred neprestanim čudima prirode, Stojkov kao neki drevan monaški ikonopisac smerno beleži viđeno, ali to čini i sa nekom posebnom uzdržljivosti, koja na ovim njegovim slikama dočarava i jednu naglašeno poetsku crtu, koja podseća na tiho muziciranje što dopire iz daljine. Iako Stojkov mahom slika seoski svet, na njegovim platnima nema ni traga nekoj oporosti, nema nasilja prema prirodi, nema bilo kakve socijalne napetosti, već je sve podređeno čežnjivo postizanju jedne više harmonije.

25Đorđe Kadijević

Najčešći motiv pejzaža Save Stojkova je bačvanska seoska kuća sa okućnicom. Senovite krošnje visokog drveća, ugnuti kućni krovovi i utabana zemlja u šorovima i dvorištima svedoče o dužini trajanja života koji sporo i neprimetno struji u tim ravničarskim prostorima, pod ogromnim panonskim nebom. Retka pojava čoveka u tom ambijentu stvara utisak čudne pustošne i pomalo setne idile. To su predeli ispunjeni sutonskom svetlosti nekog do u beskraj produženog ljudskog dana, u kojoj otkrivamo čistu lepotu trajanja… U toj lepoti ima svojevrsne metafizike. Ima pritajene napetosti u toj tišini koja prožima živopisne prostore nevidljivog, više mogućeg, nego stvarnog života. U nebesima što lebde nad krovovima i krošnjama ima najviše svetlosti. Otud utisak da je, zapravo, svetlost glavno izražajno sredstvo Save Stojkova.

Sreto Bošnjak

Šta odlikuje današnju sliku Save Stojkova? Čedna jednostavnost, poetičnost i nostalgija, pikturalna zasićenost i neka nadstvarna svetlost, harmoničan kolorit i romantičarska atmosfera. Na ovoj slici nema drame egzistencijalne upitnosti, apstraktnih ideja i trendovskih ideala. Ona čuva osvojenu tišinu čovekovog unutrašnjeg sveta i nosi znak poistovećenja prirode sveta i prirode slikara. Stojkov je, za razliku od tipične pozicije naivca, dosegao svest o samom jeziku slike, o njegovoj primarnoj funkcionalnoj ulozi u uspostavljanju vizuelnog prizora kao i njegovoj simboličkoj dimenziji.

Zato su neki od njegovih predela postali nadstvarna projekcija sveta koji postoji iza granica empirijskog iskustva, dok neki od portreta nude sintetičku sliku čovekovog unutarnjeg apsoluta. Slika kazuje više no što pokazuje – ona je intencionalna i značenjski složenija od njene ikonografske strukture. Ona je, u suštini, sazdana od svetlosti i prostora, nostalgije i beskraja (nostalgije za beskrajem), zarobljenih ritmova i neočekivanih kontrasta. U osnovi kompozicije njegovih najboljih slika počiva neka geometrijska pravilnost, zakon reda, ritma i harmonije blizak apstraktnom mišljenju. Ali iza svega stoji nepogrešiva intuicija koja slici daje vizuelnu i emocionalnu celovitost.

 Slobodan Selenić

 Sava Stojkov, senovit, pitom kao i njegov Sombor. Dok slika mene, slika sebe. Sa zidova sobe, u kući Stojkova koja je građena za neka druga razdoblja mira, gledaju nas Savine slike – njegov pogled u kome se ogleda jedno vreme koga više nema. Nema u tom svetu žurbe. Nema zatamnjenih delova. Svet je vedar, bezazlen, čestit, zadovoljno nasmešen kao i slikar. Sava Stojkov, čovek koji, rekao bih, nema ni jedan neraščišćen račun za sobom i svetom. Sava ga razume ne postavljajući pitanja. Pitanja postavljaju oni koji ne znaju odgovore. Sava Stojkov, ličnost iz bajke, slika bajkoviti svet severne Bačke. Sava je čarobnjak iz Sombora, udahnjuje sopstveni, nepokolebljiv spokoj.

01Nikola Kusovac

 Sava Stojkov je uspeo da svojoj dečački čednoj prirodi, kao sadržinu, odene odgovarajuće plastično ruho satkano od spontano iskrenog realizma naivnog gledanja na prirodu i život… Zato on uporno, nepokolebljivom doslednosti zrelog umetnika koji zna da je na pravom putu, bez žurbe i ne tražeći prečice, korača prema prostorima čije duhovne vrednosti uveliko otelotvoruje. Rezultati koje postiže na tom izazovnom putu, na kojem se prkosan duh žilavo opire slikarskoj materiji, takvog su kova, toliko cenjeni i već tako zdušno prihvaćeni da Savi Stojkovu jemče i vidno i trajno mesto u istoriji savremene srpske umetnosti.

Sava Stepanov

 Sava Stojkov na najbolji mogući način opravdava termin svestan naivac, koji je ustanovio Oto Bihalji Merin. Svojim slikarstvom prizora je uspeo da ostvari svojevrsnu umetničku dokumentaciju specifičnog vojvođanskog duha i mentaliteta, ali i metaforičke poruke sasvim univerzalnog dejstva. Njegova slika je slojevita u plastičkom smislu jer Stojkov slika načinom starih majstora, te je ta slojevitost evidentna i u značenjskom smislu. Celokupan dosadašnji opus Save Stojkova poseduje kompleksnost koja prevazilazi okvire naivnog slikarstva. Sadržinski sloj je posvećen temama njegovog životnog okružja. Sve svoje sadržinske namere ovaj umetnik obrazlaže prepoznatljivo, jasno i čitko. U formalnom smislu, on je veoma precizan: njegov poetski realizam zasnovan je na sigurnom crtežu, ali i na sposobnosti da sve pikturalne vrednosti svog kolorita funkcionalno usredsredi na stvaranje iluzionističke i vizuelne ubedljivosti. Zbog toga su njegove slike od onih koje rade same za sebe: umetnik ne zamara svoje posmatrače pitanjima, dilemama i problemima. Sava Stojkov jednostavno, naivno, prostodušno i očinski zdušno nastoji da svog posmatrača obdari lepotom, onom lepotom koja njegovo slikarstvo čini zasebnom pojavom u vojvođanskoj, srpskoj i jugoslovenskoj naivnoj umetnosti.                                                                                               Izvor:www.kucera.rs

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

SEĆANJE NA LJUDSKU VELIČINU I ČUDESNU VEŠTINU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 14. januara 1965. godine, Radivoj Korać je u utakmici protiv švedskog  Alvika postigao za OKK Beograd 99 poena, čime je postao, a i do danas ostao, rekorder po broju koševa na utakmici Kupa evropskih šampiona.

RADIVOJ KORAĆ – ŽUĆKO

imagesplakatRadivoj Korać rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru. Košarkom je pošeo da se bavi u podmlatku BSK-a, kako se tada zvao OKK Beograd. Na juniorskom turniru održanom 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio neslućeni potencijal sakriven iza stidljivog, prijatnog i druželjubivog karaktera riđokosog mladića. 

Žućko je košarku igrao sa čudesnom veštinom na način, koji se stilom i efikasnošću, razlikovao od svega što je do tada i posle njega viđeno.

Bio je krilni centar. Nije imao naročit skok, koševe je uglavnom davao iz reketa, zahvaljujući driblingu i brzom, neuhvatljivom izbačaju lopte. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri čemu se u duel igri sjajno koristio telom, što su nemoćni rivali, naročito Francuzi, često kod sudija pokušavali da prikažu kao faul. Francuzi su čak išli do te mere da su filmovali Koraćeve partije, želeći da dokažu da Korać neumoljivo efikasan iz razloga što se služi faulovima. Taj film su pokazali ljudima iz FIBA, a eminentne sudije iz više zemalja utvrdili su da je sve čisto.

Korac1Bilo je nečeg paradoksalnog u toj savršenoj preciznosti ovog košarkaškog majstora. Imao je i nedostataka, ali ono što je znao i umeo bilo je dovedeno do perfekcije i savršenstva koji su ostali upamćeni. O Koraćevim, kako košarkaškim tako i ljudskim kvalitetima, najpozvaniji je da govori profesor Aca Nikolić, dugogodišnji trener i selektor jugoslovenske košarkaške reprezentacije: „Žućko je bio nešto između starog i novog načina igre centra“ – objašnjava profesor.

„Imao je blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je brz i u svakom trenutku pretnja po koš protivnika. Nije voleo da vraća loptu saigračima. Bio je jak, imao je izuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak pod koš protivnika, a kad bi se tamo našao, bio je nepogrešiv.“ Popularni profesor ne deli mišljenje mnogih košarkaških stručnjaka koji su u Žućkovoj igri u odbrani videli njegovu Ahilovu petu. „Bilo je to u Atini. Igrali smo protiv reprezentacije Grčke.“ – priseća se profesor. „Za njih je igrao neki sjajni Amerikanos. Ništa mu nismo mogli, superiorno nam je punio koš. U poluvremenu, onako diskretno, sa pola glasa, Žućko mi se obratio: „Profesore, dajte da ja probam da ga držim.„. Pristao sam. Dogodilo se čudo. Za mene i za sve prisutne, ne znam da li i za Koraća. On je tako dobro čuvao tog momka da nam ovaj u nastavku nije dao ni jedan koš! Ni jedan jedini! Žućko ga je ukrotio na način koji je bio fascinantan, bez ličnih grešaka i grubosti, samo znanje, inteligencija i tehnika.“

korac5Radivoj Korać debitovao je u reprezentaciji 1958. godine i u njoj igrao punu deceniju, sve do 1968. godine. Punim sjajem blistao je na Evropskom šampionatu u Beogradu 1961. „Plavi“ su tada u finalu, osvojivši svoju prvu medalju, izgubili protiv selekcije SSSR-a. Tada je svima bilo jasno da je naš kontinent dobio novu, veoma jaku reprezentaciju i novu zvezdu – Radivoj Koraća.

O onome što ga je krasilo, o njegovoj efikasnosti i stilu igre, Bora Stanković, trener šampionske ekipe OKK Beograda, govori sledeće: „Korać je bio izuzetno pristojan momak, dosta povučen, teško se sa njim uspostavljao prisniji kontakt. S druge strane, voleo je društvo i predstavljao jedan od zaštitnih simbola Knez Mihajlove ulice tih 60-tih godina. Imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio raznovrstan igrač ali je predstavljao mašinu za davanje koševa. Na terenu je delovao prilično nezainteresovano, međutim kada bi dobio loptu, sve je radio munjevito. Neobičan igrač, neuporediv sa bilo kim. Sa Daneuom, koji je bio sasvim drugi tip igrača, sarađivao je izvrsno u reprezentaciji.“

koraćO Koraćevoj efikasnosti najbolje svedoči podatak da je sedam puta bio najbolji strelac prve lige, što je najviše u istoriji jugoslovenske košarke (Radmilo Mišović 5, Dražen Petrović 4), i to sa izvanrednim prosekom poena po utakmici, čak 32.7! Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja, sa specifičnim načinom izvođenja, sa dve ruke odozdo, držeći loptu pre šuta neposredno iznad terena. Međutim, u ovoj disciplini bio je izuzetno precizan.

O tome svedoči jedna anegdota vezana za deo Koraćeve karijere provedene u Belgiji. Naime, Korać je zbog svoje izuzetne 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio popularnosti bio gost u vrlo gledanom televizijskom šou programu. Na pitanje voditeljke: „G-dine Korać, koliko slobodnih bacanja možete pogoditi od 100 pokušaja?“.

Korać je odgovorio da može pogoditi 70 do 80. U tom trenutku se pomerila zavesa u studiju, iza koje je na zaprepašćenje svih prisutnih bio koš! Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima potvrdi svoju tvrdnju na licu mesta. Žućko je to prihvatio, i onako hladne glave, maltene nezainteresovano, pogodio je idealnih 100 od 100 pokušaja!

Kad su u pitanju kurioziteti vezani za Koraćevu karijeru, jednom se desilo nešto što je ostalo zabeleženo u analima FIBA.

imageskorNa utakmici Kupa evropskih šampiona u hali 3 Beogradskog sajma, protiv švedskog Alvika, Radivoj Korać postigao je 99 poena! Pored Koraća, samo Vilt Čemberlen je došao do cifre od 100 neverovatnih poena na jednoj zvaničnoj utakmici. Sa Čemberlenovim rekordom, rame uz rame, i Žućkov rekord će odolevati sasvim sigurno i u sledećem veku.

Bio je izuzetno svestrana ličnost. Voleo je muziku, knjige, pozorište. U operi je bio redovan gost. Jednom se javio klubu iz Londona i pritom rekao: „Ljudi, ovde sviraju neki Bitlsi. Mnogo su dobri! Zapaliće svet!“. Od naših pisaca obožavao je Crnjanskog i Lalića. Divio se slikama Ivana Tabakovića, Lubarde, o Petru Konjoviću je sve znao. Bio je čest gost u bifeu Narodnog pozorišta, a od drugih kafana samo „Vidin kapije“.

Naročita stvar koja je krasila Žućka bila je izuzetna skromnost. Materijalno mu nikada nije naročito značilo. O tome svedoči i podatak da mu je Aleksandar Saša Gec, tadšnji direktor Crvene Zvezde, ponudio dvosoban stan i „tristaća“ (FIAT 1300) za prelazak u Zvezdu. Mislio je da će Korać, kao što bi to učinila velika većina igrača, ponudu oberučke prihvatiti. Međutim, na Gecovo zaprepašćenje, Korać se okrenuo i sa osmehom rekao: „Hvala ti Saša, ali mene to stvarno ne interesuje…“. Voleo je klub, a košarku je igrao iz čiste ljubavi. To je još jedna njegova osobina koja svedoči o njegovoj karakterističnosti i neponovljivosti.

Takav je bio Radivoj Korać.

korac6Košarkaška istorija Jugoslavije crnim slovima je zapisala 2. juni 1969. godine. U blizini Sarajeva posle teške saobraćajne nesreće prestalo je da kuca veliko srce Radvoja Koraća – Žućka.

Ta vest se munjevito pronela, i potresla celu, ne samo sportsku, Jugoslaviju. Košarkaški savez doneo je odluku da se na taj dan nikada ne odigra ni jedna utakmica. „Nikada nisam video toliko ljudi, od najmlađih do najstarijih, da je izašlo na ulice da isprati jednog čoveka.“ – seća se Mirko Trgovčević – Šema, tadašnji predsednik kluba, koji je sa Koraćevim ocem otišao da preveze Žućkovo telo iz Sarajeva. „Bilo ih je na hiljade. Kilometrima po izlasku iz Sarajeva ljudi su stajali pokraj puta, želeći da odaju poštu jednom od najvećih igrača jugoslovenske košarke.“

Radivoj Korać, mladić koji je ponikao na beogradskim ulicama i sa 16 stigao u OKK Beograd. Niko tada nije mogao da pretpostavi da je stigao sportski genije. Od juniora do seniora samo jedna godna. Uspon je bio munjevit. Iskusni trener Borislav Stanković je osetio neizmerno bogatstvo tog talenta, te generacije. Ubrzo se to pretočilo u šampionski tim iz ulice Zdravka Čelara, tim koji je bio, po rečima Mirka Trgovčevića – Šeme, tako moralno čvrst i tako duhom zdrav, kao nijedan tim pre i posle ovog, a koji je na najlepši način reprezentovao Radivoj Korać.

Tako se završila priča o levorukom Žućku, mladiću koji je osvajao skromnošću, stidljivošću, istinoljubivošću, duhom i drugarstvom. Beograd mu se odužio najdostojansvenijim mogućim ispraćajem. Prvi je od sportista koji je sahranjen u Aleji velikana (prisustvovala italijanska delgacija iz Padove, kluba čije boje je Korać poslednje branio), a jedna beogradska ulica dobila je ime po njemu. I dan danas u prostorijama OKK Beograda u Čelarevoj ulici stoje njegove patike i dres.
imagestrofejimageskupMeđunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog seketara, engleza Vilijema Džonsa, donela odluku da se osnuje Kup Radivoja Koraća, kao veliko međunarodno takmičenje koje će godinama zadržati prestižni nivo.

Pobednički pehar ovog takmičenja je zlatna „levica“, otisak u zlatu poznate Žućkove „levice“, na uspomenu i dugo sećanje na ljudsku i sportsku veličinu, mladića koji je ljubavlju prema košarci zapalio domaće i svetsko košarkaško nebo, i pisao zlatnim slovima istoriju jugoslovenske i evropske košarke.

izvori: tekst http://www.okkbeograd.org./foto: google

Priredio: Bora*S

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

   Ljubav menja izraz, ali u osnovi uvek ostaje ista i inspiriše sve pisce, bez obzira na to da li je reč o pesnicima, koji su nekako najviše pisali o njoj, ili o prozaistima, romanopiscima, kritičarima i esejistima. Ljubav je osećanje koje uzdiže dušu, a pisci nekako najviše imaju potrebe za tim, više nego obični ljudi, jer njihova dela moraju da se nađu iznad svakodnevnih banalnosti.

Jedan od velikih pesnika čiju je poeziju, ali i život ispunila ljubav jeste Laza Kostić. Kako je rano ostao bez majke uvek je bio mažen i pažen od svih, omiljen lik među rodbinom, drugovima, nastavnicima… Lep i naočit momak, veliki šaljivdžija, voleo je da priča viceve i da pravi kalambure. Okolina ga je od milošte zvala Laza Maza, Lakan ili ono najčešće – naš Laza.

Sve devojke tog doba bile su mahom zaljubljene u njega. O njemu su kružile samo lepe priče. Poeta koji govori sedam svetskih jezika i naslednik ujakovog imanja, bio je i te kako dobra prilika.

Prvu ljubav je upoznao u pozorištu. Bila je to glumica Jovanka Kirjaković, lepotica o koju su se otimali mnogi otmeni mladići. Iako je mogla da bira, ljubav je poklonila tada devetnaestogodišenjem Lazi. U to vreme Laza je prevodio Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”, pa shodno tom velikom delu nadenuo je nadimke sebi i svojoj voljenoj, Romče i Julijica. Međutim, zla kob se nadnela nad dvoje mladih. Jovanka oboleva od tuberkuloze i ubrzo umire, a o tim danima tuge ispevane su pesme “Pogreb” i “Posle pogreba”.

Lepi Laza je nastavio dalje sa uspomenom u srcu na prvu ljubav. Nižu se kratke romanse. Sa Pavom, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, provodi divne večeri u šetnji, milovanju i zakletvama. Međutim, zbog Lazinog članka, koji nije bio po volji Pavinom ocu, devojku udaju za nekog advokata iz Vukovara, a mladi poeta utehu pronalazi u pisanju, vežbanju i usamljenim šetnjama. Usledile su avanture sa lepoticama tog vremena, ali se ni pored jedne nije skrasio.

Književnik Svetislav Vinaver je o tom periodu Lazinog života zapisao sledeće: “Posle ovih mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U burnom političkom životu on je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i propagirao, agitirao, stradavao, pa nije mnogo ni mislio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim ognjištem.”

Bio je pesnik i profesor, nacionalni borac i desna ruka Svetozara Miletića, predsednik varoškog suda… Po muževnoj građi su ga poredili sa Petrom Velikim, a on nije propuštao priliku da vežba. Preplivavao je Dunav, trčao svakodnevno, obično je u ruci nosio buzdovan napunjen olovom i na taj način vežbao mišiće. S druge strane, njegov um je bio još britkiji. Pametan, mudar i učen, svi su voleli da slušaju njegove priče, a udavače su ga celog života jurile. Nije ni čudo što su mu odmah uz nadimak Laza Maza, dodali i onaj “večitog mladoženje”.

Jedno vreme je proveo u Crnoj Gori, zbog neslaganja sa vlastima, pa se po povratku u Novi Sad povlači u zamak porodice Dunđerski, koji mu u stvari biva svojevrsno sklonište. U dvorcu najbogatijeg čoveka u Vojvodini, Laza uživa u bogatim gozbama i prijatnim razgovorima sa mladom i lepom domaćinovom ćerkom Lenkom.

Lepotica koja je zarobila pesnikovo srce – Lenka Dunđerski

Iako 29 godina stariji, Laza i Lenka pronalaze zajedničke teme i mnogo vremena provode zajedno. Laza se zaljubljuje u ovu lepu i načitanu devojku, ali zbog prevelike razlike u godinama, ne usuđuje se da je zaprosi. Srećan je što može da joj priča o svojoj bogatoj prošlosti, što mogu da razgovaraju na francuskom, idu na izlete kočijama, što može uveče u salonu kraj kamina da sluša njeno umeće na klaviru. Lenka će zauvek ostati njegova tiha patnja.

Da ne bi pokvario lepo prijateljstvo sa devojčinim ocem, povlači se u manastir Krušedol, ali čak ni tamo ne nalazi mir. U misli i snove mu dolazi mlada Lenka. U to vreme piše Nikoli Tesli: “Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela, ne samo mrtvoga Don Huana, nego i mrtvoga sveca… Dosad je odbila čitavu vojsku prosilaca… Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla.”

Laza iz manastira odlazi u Sombor, gde ga već četvrt veka čeka najbogatija miraždžika Julka Palanački. Oduvek zaljubljena u velikog pesnika nikada se nije udavala i konačno je dočekala da je njen Laza zaprosi. Bilo joj je 46 godina kada se udala za ljubav svog života, tada pedesetčetvorogodišnjeg pesnika. Svi njeni devojački snovi su se ostvarili. Lazi je kum bio stari Dunđerski, još jedan pokušaj velikog pesnika da se na svaki mogući način odvoji od mlade i lepe Lenke koja mu je zauvek zarobila srce. Međutim, to i nije bilo neophodno. Dok su bili na svadbenom putovanju, sustigla ih je tužna vest da je zanosna Lenka Dunđerski preminula od tifusne groznice.

Ona ga je čekala čitavog života – Julka Palanački

Ostarelog somborskog poetu proganja lik lepotice Lenke. Čak i nakon deset godina od njene smrti, još uvek je tu, u njegovim mislima i srcu. Lepa i neprolazna.

Pohodi ga i u snovima, što je i zapisao u svom dnevniku na francuskom jeziku: “Treći avgust 1908. Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu njenih usana i teško bi mi bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu. Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one strane groba.”

Snovi postaju svakodnevna opsesija. Laza je opčinjen mrtvom Lenkom Dunđerski. Nestaju svi njegovi strahovi koji su nekada postojali, kada nije smeo da zatraži njenu ruku i kada ju je tako srdačno preporučivao Tesli. On je grli, naziva svojom i nikome više ne da.

Upravo njoj u čast ispevao je poslednju, labudovu, pesmu

Santa Maria della Salute”.

“Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj.

Ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire kute

Santa Maria della Salute.”

Laza Kostić nakon ovakvih stihova nema više šta da traži u pesništvu i životu. 1909. godine umire Julka Palanački, zadovoljna jer je ispunila svoje snove da postane žena srpskog Šekspira. 1910. u sedamdesetoj godini dušu je ispustio i čuveni poeta, miljenik naroda, lepi Laza. Iza njega su ostali stihovi i zapisi o jednom životu i ljubavi koja još uvek negde plamti istim sjajem. Možda su konačno našli mir i ljubav, daleko od svih.

Lola Radosavljević /wannabemagazine.com