Promotivni karavan ,,Moja Srbija“, deo istoimene kampanje Turističke organizacije Srbije (TOS) namenjene domaćim gostima u cilju predstavljanja turističke ponude Srbije u letnjem periodu, nastavlja se ove godine. Rezultati koje je ova promotivna aktivnost TOS-a dala u 2015. godini prethodili su planiranju ovogodišnjeg karavana „Moja Srbija“.
Karavan će putovati ove godine kroz 14 gradova Srbije: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak, Zrenjanin, Sombor, Kruševac, Vranje, Valjevo, Novi Pazar, Užice, Zaječar, Požarevac.
Prva stanica Karavana je Užice u petak 03. juna, kod je druga stanica Novi Pazar dan kasnije.
Program na svakoj stanici karavana „Moja Srbija“ trajaće od 17-22 časa.
Karavanom koji će putovati kroz Srbiju, Turistička organizacija Srbije poziva domaće goste da svoj letnji odmor ili njegov deo provedu na destinacijama širom Srbije.
U okviru karavana, a u saradnji sa lokalnim turističkim organizacijama, udruženjima ,, Srbija za mlade“, Udruženjem banjskih i klimatskih mesta Srbije, JP „Skijališta Srbije“ i udruženjem hotelijera i restoratera Srbije „HORES“, TOS će promovisati turističku ponudu naše zemlje namenjenu odmoru u letnjem periodu.
Posetioce na gradskim trgovima očekuju štandovi brendirani logotipom “Moja Srbija” na kojima će moći da se informišu o mogućnostima za odmor u Srbiji, bogat zabavni program, nastupi muzičkih grupa, projekcije turističkih filmova, kao i kviz znanja „Koliko poznaješ Srbiju – 52 vikenda u Srbiji“, koji će najsrećnijim posetiocima obezbediti nezaboravan doživljaj leta 2016 u Srbiji.
Na štandovima lokalnih turističkih organizacija posetioci će moći i da degustiraju karakteristične lokalne specijalitete u skladu sa programom „52 ukusa Srbije“.
U pomenutim gradovima, pored samih domaćina, predstaviće se i destinacije koje gravitiraju ka tom gradu, kako bizajednički predstavili svoju regionalnu ponudu.
Raspored karavana:
1. Užice 3. 06. 2016.
2. Novi Pazar 4. 06. 2016.
3. Zaječar 9. 06. 2016.
4. Niš 10.06.2016.
5. Vranje 11.06.2016.
6. Požarevac 16.06.2016.
7. Kragujevac 17.06.2016.
8. Kruševac 18.06.2016.
9. Valjevo 24.06.2016.
10. Čačak 25.06.2016.
11. Novi Sad 1.07.2016.
12. Zrenjanin 2.07.2016.
13. Sombor 8.07.2016.
14. Beograd 9.07.2016.
Karavan će biti prilika i da se promoviše subvencionisana mera Vlade Republike Srbije – vaučeri za odmor u Srbiji sa Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija. Na karavanu će se obeležavati i 160. godišnjica rođenja velikog srpskog naučnika Nikole Tesle, kroz filmove o Tesli i deljenje suvenira posvećenih ovom naučniku.
Kampanjom „Moja Srbija“ TOS promoviše ponudu Srbije u predstojećem letnjem periodu kako putem ambijentalnog oglašavanja, tako i korišćenjem on-line kanala promocije uz naglasak na društvene mreže kao generatore velikog broja značajne ciljne grupe turista.
Persida Pinterović – u miru predavala, u ratu lečila
Nastavnica, upraviteljica škole, bolničarka. Njen dar je primetio Ljubomir Nenadović, po čijem savetu je postavljena za nastavnicu Više ženske škole
Persida Pinterović
U uglednim listovima iz druge polovine 19. veka uz njeno ime je stajala odrednica – „jedna od najinteligentnijih srpskih kćeri„.
Iako je ona danas mnogima nepoznanica, Zavičajni muzej u Rumi, retkim spisima i tekstovima, još čuva sećanje na znamenitu sugrađanku – Persidu Pinterović, vrsnog pedagoga, velikog prosvetnog i humanitarnog radnika.
Ova Rumljanka, govorilo se pametna, ljupka, plemenita i dobre duše, rođena je 29. septembra 1844. godine u domu majke Nastasije i oca Stanka, uglednog trgovca.
Da u pitanju nije bila časna porodica, jedna ulica u njenom rodnom gradu ne bi nosila ime po Pinterovićima. A uz ugled je u to doba nužno išlo – obrazovanje. Tako je Persida već u prvim đačkim danima znala da se neće zaustaviti na osnovnoj školi, tada prevelikom „kolaču“ za devojke.
Ženska učiteljska škola u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bila je njena „ulaznica“ za učiteljsku poziciju u Šapcu. A znalo se koliko je za dame bilo teško da se izbore za mesto predavača u muškom svetu u kojem je živela. Tek što je prošla godina, a njen rad je već bio zapažen. Za obrazovanje i vaspitanje srpskog podmlatka odlikovana je poveljom, a ubrzo i postavljena za stariju učiteljicu. Bio je to početak Persidinog uspeha, nezaustavljivog. A onda…
– Jednom prilikom Ljubomir Nenadović, poznati srpski književnik, tada u svojstvu izaslanika Ministarstva prosvete, obilazeći škole u Šapcu, zapazio je izvanredne pedagoške sposobnosti ove mlade učiteljice. Po njegovom savetu ona prelazi u Beograd i, pošto je 1864. godine položila stručni ispit, biva postavljena za nastavnicu Više ženske škole – zapisao je Đorđe Arsenić u knjizi „Znameniti Rumljani“.
Predavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije:
– Ovde se učilo napamet, nijedna reč nije smela da se promeni. Samo profesorka Persida Pinterović nije bila pakosna, dok su mi druge uvek nešto prebacivale, da bi mi smanjile ocenu sa rečima: „Šta bi vam otac kazao da ste ovako izrezali svesku“ i još mnogo drugih zaključaka.
U njenom domu je stanovala Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar, čiji je talenat i upornost prepoznala, pa je pomogla njenom ocu Dimi da je školuje, uprkos finansijskim poteškoćama.
Posle decenije marljivog rada, Persida je nagrađena državnom stipendijom, kada je 1874. godine otišla u Prusku na dalje usavršavanje. Po povratku u Srbiju ponovo radi kao nastavnica Više ženske škole u Beogradu, a od 1894. i kao njena upraviteljica i naslednica Katarine Milovuk.
Posvećenost radu u najvišoj devojačkoj obrazovnoj ustanovi tog doba, gde je ostala do kraja života, nije bila jedina tačka u njenoj biografiji. Pinterovićeva je bila previše sposobna i humana da bi na tome stala. To je dokazala u vreme srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata, kada je obukla bolničarsku uniformu i krenula da spasava ranjenike. Za sve što je tada učinila odlikovana je Pohvalnicom Crvenog krsta i Srebrnom medaljom.
Zavičajni muzej u Rumi
U ratu je bila negovateljica, a u miru aktivistkinja. I ona je želela da pomogne ženama, da ih ohrabri i osvesti. Zato je bila jedna od najangažovanijih u „Ženskom društvu“, a od 1887. godine na njegovom čelu, a potom i kao počasna predsednica.
Da nije bilo nje, časopis „Domaćica“ ne bi redovno izlazio, a ona ga je svojim pedagoškim tekstovima i prevodima pozorišnih članaka učinila omiljenim štivom među pripadnicama nežnijeg pola. Bila je predsednica njegovog literarnog odbora.
Persida je dobro govorila nemački jezik, ali je još više volela pozorište. Spojila je znanje i ljubav i za svoju dušu, a na radost ljubitelja teatra, odlučila da prevodi popularne komade. U periodu od 1871. do 1895. godine uspela je da beogradsko pozorište obogati sijasetom kultnih tekstova. Repertoar je zahvaljujući njoj bio značajno osvežen. Nije umela da stane. Radila je do samog kraja, do 2. juna 1895. godine, kada je umrla u Beogradu. Kratko je živela, ali opet dovoljno da zaduži mnoga prosvetna i patriotska društva, osvetla obraz struci i bude vetar u leđa ženama željnim emancipacije. Tatjana LOŠ Izvor:novosti.rs/12. januar 2015./ZNAMENITE SRPKINjE
Kakvu vodu pijemo, koliko ćemo je još dugo imati i zašto smo je (ras)prodali
Pitanje kakvu vodu pijemo odavno se postavlja, kako u stručnim okruženjima, tako i u laičkim.
To nije i jedina nedoumica kad su naše vode u pitanju, jer postoje još neka, podjednako bitna: koliko je ima, i možda ono najvažnije, kome pripada?
Ne “cvetaju nam ruže” ni kad je u pitanju voda za piće. Rezerve su sve manje, a kvalitet pijaće vode ne kotira se visoko. Ni njena čistoća nije baš za pohvalu.
– Veći deo zgrada u starom Beogradu je u “ozbiljnim godinama”, a vodovodne instalacije su i dotrajale i oštećene zubom vremena – kaže Đuro Koruga, stručnjak za biomedicinsko inženjerstvo sa Mašinskog fakulteta. – Kad su ove zgrade građene, nije postojala potpuna zaštita od korozije i sličnih oštećenja. Kroz slavine svašta izlazi, bez obzira na to koliko je na izvoru voda kvalitetna. Danas je poseban problem konstantna i kvalitetna analiza pijaće vode, u gradskim i mesnim vodovodima, kao i one koja se flašira.
Poznato je da se u mnogim vodovodima u Srbiji koristi fluor kao dezinfekcioni rastvor, a on je štetan.
Nišlije za sada mogu da se pohvale najčistijom vodom za piće, prema analizama Instituta za javno zdravlje. Analize druge institucije su daleko alarmantnije.
Podaci Prirodnomatematičkog fakuleta u Novom Sadu, od kraja marta ove godine, kažu da blizu 800 hiljada Vojvođana pije vodu u kojoj se nalazi arsen, a najteža situacija je u Zrenjaninu. Stanovništvo čak 33 grada u Srbiji primorano je da koristi vodu koja sadrži otrove i kancerogene elemente.
Trideset godina Zrenjanin čeka fabriku vode. Trećinu tog vremena piju zagađenu vodu. Grad je od Republike (za)tražio 25,6 miliona evra, koliko je, prema računici nemačkog “Vasertehnika” potrebno za pomenutu fabriku. Nejasne su poruke nadležnih šta će od svega toga biti.
Kvalitet vode u Srbiji, po međunarodnim standardima koji predviđaju stalne provere i propisuju visoke norme, nije izmeren. Naša zemlja je, doduše, po rezervama vode za piće na 47. mestu na svetu. Najkvalitetniju vodu za piće imaju Finska, Kanada, Novi Zeland, Velika Britanija, Rusija, Japan, Južna Koreja, Francuska i Švedska.
Sve se ovo odnosi samo na “obične” vode, ali ni podzemne nisu u ništa boljem stanju. Zagađenje podzemnih voda posebno ugrožava poljoprivreda, prekomernim korišćenjem hemikalija i zaštitnih sredstava, koja često sadrže opasne sastojke. U reke i jezera svakodnevno se baci i do šest miliona tona raznog otpada.
Osim prodatih izvorišta, u Srbiji se eksploatiše i četrdesetak fabrika flaširane vode, koje godišnje proizvedu oko 400 miliona litara mineralne i nemineralne vode, od čega se izveze oko 130 miliona litara. Izvoz je isplativ samo do susednih država, zbog preskupih troškova transporta za dalja odredišta.
Fabrika “Voda voda” u Banji Vrujici kod Mionice, ne radi od avgusta prošle godine, a zaposleni više od sedam meseci ne primaju plate. Fabrika je otvorena pre osam godina i u nju je uloženo oko deset miliona evra. Danas u Srbiji niko nije žedan, pa se opstanak ovakve fabrike ne poteže kao veliko i važno pitanje. To se kod nas obično desi kad bude suviše kasno.
Kroz desetogodišnji proces privatizacije i tranzicije u Srbiji na improvizovanim tenderima i javnim aukcijama nemilice su rasprodate fabrike vode bez utvrđenih kriterijuma i uslova koncesije.
Neke od poznatih stranih kompanija postale su vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji, a uz kupljenu fabriku stekli su i pravo od 99 godina na eksploataciju prirodnih izvorišta vode.
Strane firme su do izvorišta vode dolazile i putem Beogradske berze, kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije “Kolinska” iz Slovenije, koja je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad punionicom vode “Palanačkikiseljak” iz Smederevske Palanke, tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.
Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda “Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila kompanija “Danube Food Group”.
Ova kompanija je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima i posluje u sastavu investicionog fonda “Salford”.
U februaru 2005. godine svetske kompanije “Koka-Kola” i “Koka-Kola HBC” kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku “Vlasinka” koja proizvodi mineralnu vodu “Rosa”.
Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine litvanska firma “Alita” i švedska firma “United Nordic Beverages”.
U septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće “Nova Sloga” iz Trstenika, koje proizvodi “Mivelu”, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac “Mivele” je beogradski “Frikom”, čiji je zapravo vlasnik “Agrokor”, hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.
Fabrika mineralne vode “Heba” iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću “Nektar” iz Bačke Palanke.
U aprilu 2011. godine država je za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću “Invest-import international” prodala fabriku mineralne vode “Milan Toplica” iz Prokuplja.
Dostupnost
Prema podacima Međunarodne asocijacije za vode u Briselu, količine pijaće vode su veoma nesrazmerno raspoređene po kontinentima. U SAD, svaki stanovnik ima na raspolaganju u proseku 300 litara vode dnevno, u Evropi oko 160, koliko je dostupno i u Srbiji. U Africi je svakom stanovniku na raspolaganju tek tridesetak litara dragocene tečnosti. U Kini je žedno čak pet miliona ljudi.
Do 2025. godine, ozbiljne probleme s vodom imaće čak dve trećine čovečanstva, jer svakodnevno oko šest hiljada dece mlađe od pet godina umre od bolesti prouzrokovanih zagađenom vodom. Zbog istih uzroka godišnje umre pet miliona ljudi – više nego u svim oružanim sukobima za jednu godinu. Umiru i oni koji imaju, i oni koji nemaju vode. Preživljavaju samo oni koji imaju koliko – toliko čistu vodu, ali i to je pitanje vremena, jer je količina zagađene vode u svetu veća od one koja se nalazi u basenima deset najvećih svetskih reka.
Prodaja
Prema izveštaju SIEPE, u Srbiji je prodato više stotina izvora vode za piće stranim korporacijama, i to neograničeno, u potpunoj suprotnosti sa svetskom praksom, gde koncesije obično ne traju duže od 20 godina.
Milioni
Da bi se sačuvao kvalitet vode, uz znanje i volju, neophodan je i novac. Za izgradnju sistema prečišćavanja otpadnih voda u Beogradu, neophodno je više stotina miliona evra, dok je za održavanje Dunava, samo na delu koji protiče kroz prestonicu, potrebno 500 miliona. Naravno, samo ako se prethodno uloži istovetna cifra u obnovu infrastrukture.
Beograd
Beograd je jedna od pet evropskih prestonica na dve reke – Podgorica, Minsk, Viljnus i Luksemburg takođe se mogu pohvaliti takvom blagodeti, ali Beograd je jedina evropska prestonica koja ispušta otpadne vode u reke bez prečišćavanja. Duž prestonice je oko 30 takvih ispusta.
Javno dobro
Vode i vodno zemljište su u javnoj svojini i predstavljaju javno vodno dobro, koje je neotuđivo.
Propisano da se nad javnim vodnim dobrom može steći pravo korišćenja, isključivo u skladu sa zakonom.
MEDVED RASTRGAO ŽENU KADA JE UŠLA U KAVEZ DA GA NAHRANI
ZRENJANIN – Veronika Sarčev (59) iz Stajićeva smrtno je stradala juče oko 13 časova u blizini etno-restorana „Trofej“ kod Stajićeva. Nesrećnoj ženi smrtonosne povrede naneo je mrki medved Miša, dugogodišnji stanar Etno-centra „Tiganjica“ na placu restorana. Okolnosti pod kojima je nesrećna žena izgubila život još nisu razjašnjene. Istražni sudija Osnovnog suda u Zrenjaninu Karolj Šmit nakon obavljenog uviđaja nije želeo da govori za medije.
– Bilo je strašno – govori očevidac događaja Nenad Makrić iz Srpskog Krstura. – Sa društvom sam bio na ručku u bašti restorana i krenuli smo ka kolima kada smo začuli vriske i zapomaganje. Vratili smo se nazad i videli strašan prizor. Medved, koji je bio u kavezu, napao je ženu koja je ušla da ga hrani i zgrabio je čeljustima za glavu. Svi, i osoblje restorana i prisutni gosti, pokušali smo da ga oteramo i spasemo. Bacali smo na njega kamenje, drva, neko je bacio ašov, ali on nije puštao žrtvu sve dok nije prestala da daje znake života. Tek onda se udaljio, pa smo mogli da napravimo prepreke. Tada je doktor Andreas Matuš, inače iz Nemačke, koji je bio u mom društvu, hrabro preskočio ogradu, prišao ženi i konstatovao da je mrtva. Sve je trajalo gotovo pola sata – Makrićev je utisak.
Karavan će putovati ove godine kroz 14 gradova Srbije: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak, Zrenjanin, Sombor, Kruševac, Vranje, Valjevo, Novi Pazar, Užice, Zaječar, Požarevac. 
1. Užice 3. 06. 2016.
Predavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije: 
TAMOiOVDE 