LJUBAV JE BAJKA ( BEZ HEPI ENDA)…

tamoiovde-logo

Marsel Prust i jedna drugačija koncepcija ljubavi

Jedna rasprava o ljubavi prožima Prustovo delo „U potrazi za izgubljenim vremenom koje se sastoji od sedam tomova i gde kroz nekoliko vešto oslikanih ljubavnih priča Marsel Prust nastoji da predstavi kliničku sliku ove bolesti, jer za njega ljubav to jeste; „sveta boljka“, kako sam kaže, nalik gangreni ili kanceru koji se neizmerno širi zahvatajući čitavo biće onog koji voli.

Ljubav je bajka (bez hepi enda)

Prvo pitanje koje se postavlja tiče se nastanka ljubavi. Šta je u njenoj osnovi?

Kako Marsel Prust smatra u osnovi ljubavi je naša mašta. Ljubav nije ništa drugo do bajka koju sami sebi pričamo. To je jedna iluzija, uobražena radost, sladostrana sanjarija, obična fikcija na koju realnost nema nikakvog uticaja.

Voleti nekog ne znači poznavati ga i prihvatiti takvog kakav jeste, već izmisliti ga i stvoriti prema nahođenjima sopstvene duše.

Time se negira ljubav kao objektivna kategorija. Ljubav je jedno subjektivno stanje koje postoji samo u onome koji voli, a čiju stvarnost ništa spoljno ne potvrđuje. Ta ljubav ne odgovara ničemu u pojavnom svetu što bi i drugi mogli uvideti i ceniti.

Jednostavno, nekom ljudskom biću pripisujemo mogućnost da nam pričinjava patnje ili radosti. Stoga nam se čini da pripada nekom uzvišenijem svetu, stvaramo kult njegove ličnosti, okružujemo ga obožavanjem i imamo utisak da nam pretvara život u jedan uzbudljiv prostor.

Samo to rađanje ljubavi, prva faza njenog nastanka definiše se kao „kristalizacija“; pojam pozajmljen od Stendala, koji u svom spisu „O ljubavi“ koristi pomenuti termin kako bi opisao fenomen idealizovanja voljene osobe što predstavlja kamen temeljac svake ljubavi.

Voljena osoba  je nalik mitskom biću koje ne postoji izvan naše svesti o njemu, izvan lebdećeg međugraničnog prostora sna i jave. Zaveden prividom i površnim izgledom stvari, čovek uspeva da simbolizacijom spoljnjih događaja, sopstvenih iskustava i čulnih utisaka stvori idealnu sliku voljenog bića u skrivenim prostorima svog duha.

Drugim rečima, naša uverenja su podložna opsenama i prividu te otuda proizlazi nepodudarnost između sveta fikcije i realnih životnih okolnosti, odnosno nepodudarnost između iskrivljenog lika voljene osobe u našoj svesti i njegove prave slike u pojavnom svetu.

Čak i ta prava slika osobe u pojavnom svetu za Marsela Prusta je nedostižna. On odbacuje mogućnost postojanja jedne objektivne predstave o nekoj osobi budući da je svaka ličnost tama u koju nikad ne možemo prodreti i drugog uvek posmatramo kroz prizmu vlastitih osećanja. Po njemu je i naše vlastito biće neuhvatljivo sa pregrštom nedokučivih tajni, a naš identitet samo opsena.

Jednom rečju, stvarnost nije ono što mislimo da jeste. Čovek se koprca u krugu vlastite predstave koju o njoj gradi posredstvom subjektivnih utisaka. Odnosno, kada se taj subjektivni utisak primeni na međuljudske odnose, konkretno na ljubav, osoba koju volimo zapravo nije ono što mislimo da jeste.

Nuspojave ljubavi

Sva čovekova nesreća ne proizilazi iz činjenice da voleti znači biti u zabludi, već iz njegove potrebe za pouzdanom izvesnošću i jemstvom trajnosti samoobmane, iz izgarajuće želje da imamo ono što želimo da imamo i besmislene težnje da posedujemo onog koga volimo.

Čovek se teško miri s činjenicom da njegova voljena osoba ima život nezavisno od njega i izgara u želji da poseduje i najsitnije deliće njenog srca. Paradoksalno, željom da mu voljeno biće pripada, čovek sam sebi izmiče i počinje da bezuslovno pripada onome koga bi da poseduje.

Prustova koncepcija ljubavi dalje se bazira na dihotomijskom parugospodar-rob. Onaj ko više voli potčinjen je onome koga voli i koji olako zloupotrebljava svoju moć. Ukoliko više raste patnja utoliko više raste i vrednost umirujućeg sredstva, protivotrova koje voljeno biće nosi u sebi.Ljubav je bolest čije razarajuće efekte samo voljena osoba može da ublaži.

Iz potrebe za postojanošću iluzije i posedovanjem voljene osobe izranjaljubomora kao neodvojiva komponenta ljubavi, njena neizbežna senka.

Kao i ljubav, i ljubomora se hrani prividom, maštom, izmišljotinama i sopstvenim opsesijama koje nemaju uporišta u životnoj zbilji, ali za razliku od ljubavi koja je u osnovi opojne sreće, ljubomora prouzrokuje patnju.

Onaj koji voli gubi se u sopstvenim imaginacijama i iako ima utisak da se menja predmet njegove ljubavi, zapravo se menjaju samo predstave koje on o njemu gaji. Otuda su ljubomora i patnja sudbinska neizbežnost ljubavi. Međutim, čim čovek uvidi da pati on počinje pomno da traga za uzrocima svoje patnje i usred pomračene ljubomorne svesti javljaju se kratki periodi lucidnosti koji bivaju sve učestaliji.

U cikličnom krugu u kome se iz ljubavi stvara ljubomora i od nje ponovo katkad čista i neukaljana ljubav, promalja se razborita čovekova pamet koja uviđa svoju zabludu, ništavnost svojih patnji i postaje svesna činjenice da ispod našeg unutrašnjeg sveta osećanja i rasuđivanja vreba neka druga stvarnost.

Uviđanjem strašne oživljavajuće moći imaginacije otpočinje period izlečenja i odvikavanja od opojne iluzije; poslednja faza Prustove koncepcije ljubavi označena kao demistifikacija.

Čovek postaje svestan da u njegovom ličnom doživljaju ljubavi postoji nesklad između zavodljivog lika voljene osobe i njenog tužnog naličja. On u njoj više ne vidi čari koje joj je pripisivao, voljena osoba se skida s prestola idolopoklonstva, uočava se njena banalnost.

Konačno, nekada zaljubljeni čovek uviđa da je doživeo ljubav sa osobom koja nema ništa zajedničko s predstavom koju je on o njoj imao.

Može li se ipak voleti? Šta odgovara Marsel Prust

idealizacijomljubomorom i demistifikacijom, ljubav je jedno porazno iskustvo.

Međutim, ova vizija ipak nije krajnje pesimistička. Prust opet smatra da ukoliko ljubav postoji jedino u nama to znači da njena lepota i dubina zavise od nas samih, našeg senzibiliteta i sposobnosti imaginacije.

Zaljubljeni čovek je nalik umetniku, a voljeno biće muzi koja nadahnjuje, dok je sama ljubav koncipirana kao proces umetničkog stvaranja gde se uzvišena osećanja konstantno smenjuju s duševnom patnjom.

I ljubav i umetnost nastaju usled mnogobrojnih unutrašnjih konflikata, duhovnih i mentalnih previranja koja nose sa sobom blaženstvo, ali i setu. Uostalom, kada Marsel Prust kaže da stvarnost nije ono što mislimo da jeste, to dalje implicira da nikada nismo ni toliko srećni ni toliko nesrećni koliko nam se čini, a to isto važi i u domenu ljubavi.

Saška Todorov

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________

 

 

Advertisements

ZAŠTO ČITAMO…

tamoiovde-logo

Herman Hese: Zašto čitamo i zašto ćemo uvek čitati

Među mnogim svetovima koje čovek nije dobio kao poklon prirode, već ih je stvorio svojim umom, svet knjiga je najveći. Bez reči, bez pisanja knjiga, ne postoji istorija, ne postoji koncept čovečanstva. Ako neko bude hteo da pokuša da zatvori u malom prostoru, u jednoj kući ili jednoj sobi, istoriju ljudskog duha, i načiniti je svojom, on to može uraditi samo u formi zbirke knjiga.

Za sve ljude reč i pisanje su magični i sveti; imenovanje i pisanje su originalno magijske radnje, magijsko osvajanje prirode kroz duh, i svuda se za dar pisanja smatralo da je božanskog porekla. Za većinu ljudi pisanje i čitanje su bile tajna i svete umetnosti rezervisane samo za sveštenstvo.

Danas se sve ovo potpuno promenilo. Danas, izgleda, svet pisanja i intelekta otvoren svima. Danas, izgleda, biti sposoban da se čita i piše je malo više od sposobnosti da se diše. Pisanje i knjiga su izgleda bili lišeni svakog dostojanstva, svake opčinjenosti, svake magije… Sa liberalne, demokratske tačke gledišta, ovo je progres i prihvaćen je sam po sebi; sa drugih tački gledišta, međutim, to je devalvacija i vulgarizacija duha.

Mi ne bi trebalo da se plašimo da će u budućnosti knjiga nestati. Naprotiv, što su više izvesne potrebe za zabavom i obrazovanjem zadovoljene kroz druge izume, knjiga će se vratiti sa dostojanstvom i autoritetom. Čak i najdetinjastija opijenost progresom će uskoro biti naterana da prizna da knjige i pisanje imaju funkciju koja je večna. Postaće očigledno da formulacije rečima i davanje ovih formulacija kroz pisanje nisu samo važna pomoćna sredstva, već zapravo jedina značenja posredstvom kojih čovečanstvo može imati istoriju i kontinuitet samosvesnosti.

Nismo sasvim došli do tačke gde su mlađi rivali poput radija i filma preoteli sve od štampane knjige, već samo onaj deo funkcije koji je nebitan.

Ono što masa još ne sumnja i što možda neće otkriti dugo vremena počelo je bivati odlučeno među samim tvorcima: osnovna razlika između medija je to da li je kroz njih pokušano ostvarenje umetničkog cilja. Kad se ovo razdvajanje završi, sigurno, još uvek će postojati šund romani i loši filmovi, čiji su kreatori nesigurni talenti, razbojnici u oblastima u kojima im nedostaje stručnosti. Ali razjašnjenju koncepata i oslobađanju knjževnosti i njenih sadašnjih rivala, ovo odvajanje će mnogo doprineti. Onda bioskop više neće biti u mogućnosti da šteti književnosti kao što je npr. fotografija štetila slikarstvu.

Zakoni duha su se promenili samo toliko koliko i prirodni zakoni, i jednako je nemoguće odbaciti ih. Sveštenstvo i astrolozi bi mogli biti razrešeni ili lišeni svojih privilegija. Otkrića ili poetska saznanja koja su ranije bila u tajnom posedu nekolicine, mogu biti dostupni mnogima, koji bi mogli biti prisiljeni da uče o ovim dragocenostima. Ali sve ovo odlazi na najpovršniji nivo, i u stvarnosti se ništa u svetu duha nije promenilo otkako je Luter preveo Bibliju i Gutenberg izmislio štamparsku mašinu. Sva magija je još uvek tu, a duh je još uvek tajna male hijerarhijski organizovane družine povlašćenih ličnosti, samo je sada družina postala anonimna.

Vođstvo je iskliznulo iz ruku sveštenika i naučnika na neko mesto gde više ne može biti pozvano da objašnjava i na odgovornost, gde se, međutim, ne može više legitimizovati ili obratiti sa pozicije nekog autoriteta. Za taj sloj pisaca i intelektualaca koji izgleda s vremena na vreme upravlja zato što oblikuje javno mnjenje ili u najmanju ruku snabdeva parolama na dnevnom nivou – taj sloj nije identičan sa kreativnim slojem.

Možemo primetiti svaki dan kako su potpuno čudesne i bajkovite istorije knjiga, u jednom momentu imaju najveću čaroliju i ponovo dar nevidljivosti. Pesnici žive i umiru, poznati nekima ili nikome i mi vidimo njihov rad posle njihove smrti, često decenijama posle njihove smrti, kako iznenada ustaje iz groba blistav kao da vreme ne postoji.

Ako je danas sposobnost da se čita, svačije sledovanje, ipak je samo nekolicina primetila kako je, dakle, jak talisman stavljen u njihove ruke. Dečiji ponos zbog znanja alfabeta prvo se postiže čitanjem stiha ili poslovice, onda čitanjem prve kratke priče, bajke i dok oni koji izgleda nisu pozvani, primenjuju čitalačku sposobnost na novinske izveštaje ili poslovne rubrike novina, postoji i ona nekolicina koja neprestano ostaje začarana neobičnim čudom slova i reči (koji su nekada sigurno za svakoga bili čarolija i magična formula). Od ove nekolicine proizlaze čitaoci. Oni su kao deca otkrili nekoliko pesama i priča… I umesto okretanja leđa ovim stvarima posle sticanja veštine čitanja, oni nastavljaju dalje u svet knjiga i otkrivaju, korak po korak, kako je ogroman, raznovrstan i blagosloven ovaj svet! Isprva su smatrali ovaj svet za mali dečiji vrt sa krevetom od lala, i malim ribnjakom; sad vrt postaje park, pa postaje krajolik, predeo zemlje, svet, postaje raj i obala slonovače, koji stalno mami novim čarolijama i cveta uvek u novim bojama. I što se juče pojavljivalo kao vrt ili park ili džungla, danas ili sutra je prepoznato kao hram, hram sa hiljadu hodnika i dvorišta u kojima je prisutan duh svih nacija i epoha, stalno čekajući ponovno buđenje, uvek spreman da prepozna kao jedinstvo različitost višeglasja svog fenomena. I za svakog pravog čitaoca ova beskrajnost sveta knjiga izgleda drugačije, svako traži sebe u njoj… Hiljadu puteva vodi kroz džunglu do hiljadu ciljeva, i nijedan cilj nije konačan; i svakim korakom se otvaraju nova prostranstva.

Svaki pravi čitalac bi mogao, čak i da se ne objavi nijedna nova knjiga, potrošiti decenije i vekove proučavajući, nastojeći da savlada, nastavljajući da se raduje riznici onih koje su mu pri ruci.

Velika i tajanstvena stvar oko čitalačkog iskustva je ovo: što selektivnije, što osećajnije, što povezanije, učimo da čitamo, to jasnije vidimo svaku misao i svaku pesmu u svojoj jedinstvenosti, u svojoj individualnosti, u svojim preciznima ograničenjima, i vidimo da sva ta lepota, sva ta čar, zavisi od ovih individualnosti i jedinstvenosti – u isto vreme mi uvek jasnije shvatamo kako sve ove hiljade glasova nacija streme ka istom cilju, zovu iste bogove različitim imenima, sanjaju iste želje, pate zbog istih tuga. Izvan hiljadostruke fabrike bezbrojnih jezika i knjiga od nekoliko hiljada godina, tu u ekstatičnim momentima, u čitaoca gleda čudesno plemenita i transcendentna himera: lik čovečanstva, začaran u jedinstvu od hiljadu protivrečnih crta.

Izvor: belegbg

Izvor: 6yka.com

______________________________________________________________________________________________

VIRŠLE U ZEMIČKI…

tamoiovde-logo

SIMBOL NAŠEG DETINJSTVA ZAVRŠIO NA IZLOŽBI U NJUJORKU, A SEĆATE LI SE OVOGA?

ČUVENI CRVENI KIOSK, SIMBOL JEDNOG VREMENA, NA IZLOŽBI JE U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU.

Autori izložbe su Martino Stierli, kustos za arhitekturu i dizajn muzeja MoMA, Vladimir Kulić, beogradski profesor arhitekture na Florida Atlantic University, a saradnik je i Ana Kats, takođe iz MoMA muzeja

U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU U TOKU JE IZLOŽBA “BETONSKA UTOPIJA: ARHITEKTURA U JUGOSLAVIJI 1948-1980”, NA KOJOJ JE IZLOŽEN I ČUVENI CRVENI KIOSK KOJEG SE MNOGI SEĆAJU S GRADSKIH ULICA IZ VREMENA BIVŠE ZAJEDNIČKE DRŽAVE.

Izložba je podeljena u tri celine: “Modernizacija”, “Globalne mreže”, “Svakodnevni život i Identiteti”, a teme koje se obrađuju su urbanizacija velikih razmera, tehnološki eksperimenti i njihova primena na svakodnevni život, konzumerizam, spomenička kultura i globalni uticaj jugoslavenske arhitekture.

Izložba je otvorena 15, jula, a u njujorškom muzeju biće do 13. januara 2019.

Foto: facebook.com/ZiveoZivot/

Izvor:vanredno.com

____________________________________________________________________________________________

MAJKA OTADŽBINA ZOVE…

tamoiovde-logo

Spomenik “Majka otadžbina zove” – Volgograd, Rusija

Na Mamajev Kurgan brdu iznad ruskog grada Volgograda (nekadašnji Staljingrad), uzdiže se jedna od najvećih statua na svetu – čuvena Majka otadžbina zove, podignuta u znak sećanja na legendarnu Staljingradsku bitku. Smatrala se najvećom građevinom na svetu, a danas je zvanično “sedmo čudo Rusije”.

Davne 1967. godine, kada je završena nakon osam godina izgradnje, proglašena je čak za najvišu građevinu na svetu, koja je tada bila poslednja tzv. nereligijska statua koja je smatrana najvišom. Od tada njena okolina postala je cilj brojnih turista i poštovaoca sećanja na bolne uspomene iz Drugog svetskog rata, ali i na slavu nekadašnjeg SSSR.

Statua je visoka 52 metra, a recimo sam mač “kog u ruci drži žena” dugačak je čak 33 metra. Kompleks je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Nikitin, ali je autor skulpture čuveni vajar Jevgenij Vučetič, umetnik srpskog porekla (Jevgenijev otac Viktor bio je rodom Srbin iz Crne Gore). 

Zbog svog karakterističnog izgleda, tj. neobičnog stava sa mačem u desnoj ruci podignutim u vis, skulpturu smatraju inžinjerski jednom od najsloženijih. Statua je nešto malo niža od poznatijeg Kipa slobode u Njujorku, ali je zato duplo viša od statue Isusa iznad Rio de Žaneira. Majka otadžbina zove je sa postoljem visoka impozantnih 87 metara. Od vrha brda Mamajev Kurgana, pa sve do podnožja sahranjeni su poginuli borci u Staljingradskoj bici. Memorijalnim kompleksom dominira statua koja je uspomena na 34.505 vojnika stradalih za oslobođenje pomenutog sovjetskog grada.

Do statue vodi 200 granitnih stepenika koji su simbol 200 dana krvave borbe, a pored je smešteno i 35 spomen granitnih ploča na heroje Sovjetskog Saveza. Pamti se da je izgradnja statue bila vrlo složena, da je utrošeno oko 5500 tona betona i oko 24000 tona gvožđa. Temelji su ojačani nanošenjem oko 150.000 tona zemlje. Takozvani kostur od armiranog gvožđa koji je “srž skulpture”, pridržava se zategnutim sajlama koje su smeštene unutar statue, a svaka od tih sajli težila je oko 60 tona. 

Iako se motiv “žene koja pokretom mačem poziva u boj” nalazi na daleko čuvenijoj Trijumfalnoj kapiji u Parizu, i to u okviru skulpturalne alegorije pod nazivom Marseljeza, pretpostavke su da je statua kod Volgograda kao inspiraciju imala legendarnu antičku skulpturu Nike sa Samotrake – boginje pobede.

Izvor: Dnevna doza geografije

____________________________________________________________________________________________

 

SVET U ČAMCU…

tamoiovde-logo

Kako izgleda život Šodagora koji žive i rade na brodićima na bangladeškim rekama i kanalima

Foto: Kathrine E. Starkweather

Kad neko na podneblju naše zemlje odnekud izađe i za sobom slučajno ili namerno ne zatvori vrata, verovatno će za sobom začuti: „Zatvori ta vrata, nisi rođen u čamcu!“ Da li u strahu da ga slučajno ne ubije promaja ili iz puke pristojnosti, taj koji je jeknuo možda se makar jednom zapitao šta zaista znači „roditi se u čamcu“, a možda i nije. Kako to izgleda može saznati od Šodagora iz Matlaba, u Bangladešu, koji to znaju bolje od ma kog drugog.

Ako bismo Šodagore morali da svrstamo u neku kategoriju po pokretljivosti, svrstali bismo ih u polunomade, ljude koji žive i rade na malim drvenim brodovima, kojima plove uzduž i popreko bangladeških reka i kanala. Nekada su se selili od dva do tri puta godišnje, dok se danas samo pojedinci sele. Oni koji danas imaju potrebu za promenom sredine u kojoj su do tada živeli, čine to do dva puta godišnje, i tako iz godine u godinu, krećući se u bohorima – u skupinama brodića, koje mogu napuštati iz različitih razloga (želja za bliskošću sa rođacima, želja za boljim poslom, želja mladih za stanovanjem sa ljudima svojih godina i dr.).

No, ma koliko njihovo celoživotno krstarenje zvučalo privlačno, njihov život nije nimalo lak, niti jednostavan, ponajviše zbog jedinstvenih ekoloških okolnosti tog okoliša. Šodagori su, zahvaljujući tim okolnostima, izloženi izvesnim porodičnim i ekonomskim teškoćama, koje ih primoravaju da pažljivo smišljaju svaki svoj korak, iliti zamah vesla, zbog sopstvene i dobrobiti svog potomstva.

Kada je u pitanju potomstvo, roditelji se svakodnevno dogovaraju i donose odluke o tome koliko će ko utrošiti vremena i snage na rad i raspodelu dobara, a koliko na staranje o deci. Dok očevi nastoje da snagu i vreme uliju u snabdevanje porodice namirnicama, majke nastoje da se, koliko mogu, posvete podizanju dece i pripremi hrane. Kako priprema hrane pruža više slobode nego što pružaju druga zaduženja, briga o potomstvu iz praktičnih razloga pada na pleća onih koji se staraju o trpezi.

Šodagori svoja zaduženja dele na različite načine. Hoće li neko ribariti, trgovati ili upravljati brodićem, ili kuvati, praviti kakve alate ili nešto popravljati, zavisi od starosti i društvene klase, mada, zaduženja se, ipak, pretežno dele po pripadnosti muškom ili ženskom rodu. Otuda, ako je već potrebno primeniti jednostavnu, praistorijsku podelu rada: muškarci su mahom lovci, a žene sakupljači, što dalje značajno utiče na njihovu društvenu organizaciju i način na koji se vrši raspodela hrane.

Foto: Kathrine E. Starkweather

Međutim, gotovo polovina ženske populacije posvećena je zaduženjima koja su krajnje nekompatibilna sa staranjem o deci. Žene Šodagora trguju sa drugim ženama koje žive i rade na kopnu: dobar deo dana provode na nogama, noseći teške korpe na glavama, a dok obilaze tržnice, sa sobom nikako ne mogu da povedu svoje najmlađe. One koje ne trguju potpuno se posvećuju domaćinstvu ili pomažu muškarcima u ribolovu. Muškaraci se, inače, skoro isključivo bave ribolovom.

Događa se da se muškarci odreknu ribolova na nekoliko meseci ne bi li se starali o deci na brodićima, dok žene trguju na kopnu. U retkim slučajevima, kad muškarci ožene dve ili više žena, podela rada nije toliko rigidna i svakom članu porodice pruža više slobode: primera radi, dok muškarac ribari, jedna žena se može starati o deci, druga polako pripremati obroke, a treća natenane trgovati na kopnu.

Kad se, pak, muškarci ne odriču ribolova, onda povedu decu sa sobom, što ume da zadaje poprilično brige ako deca još nisu naučila da se snalaze sa vodom, sa rečnim strujama i drugim preprekama koje se skrivaju ispod namreškane vodene površine. Stoga, deca Šodagora već u svojim prvim godinama uče da plivaju, a vrsni plivači postaju već sa pet godina. Pošto nauče da plivaju i ojačaju, postaju i čuvari svoje mlađe braće i sestara i, time, značajno pomažu svojim roditeljima.

U suštini, ne bi li preživeli, ekonomski prosperirali i valjano vodili brigu o potomstvu, Šodagori se služe svojevrsnim strategijama podele rada, koje se mogu skladno podeliti u četiri kategorije:

(1) tradicionalna: žena ostaje u brodiću tokom cele godine, starajući se i o deci, i o trpezi, dok je otac posvećen ribolovu;

(2) prema sezonama: žena radi tokom sušne sezone i tada muškarac brine o deci, dok je tokom kišne sezone obrnuto;

(3) zajednički rad: i žena i muškarac rade zajedno tokom čitave godine i vode decu sa sobom;

(4) ostaviti decu kod kuće: žena i muškarac rade tokom cele godine (što odvojeno, što zajedno) i ostavljaju decu kod kuće.

Godišnja doba i ekologija umnogome utiču na podelu rada Šodagora, kao i na učinkovitost ribolova i trgovine. Žene trguju ponajviše prilikom sušne sezone u Bangladešu (od novembra do aprila), kad su putevi prohodni. Što su putevi prohodniji, trgovina je bolja, jer prohodnost podstiče pad cena. S druge strane, ribolovci češće mogu da se pohvale svojim ulovom kad nastupi kišna sezona, jer tad reke obiluju različitim vrstama ribe. No, kad su ribolovci u pitanju, njima su rečni putevi važni koliko i ženama kopneni: što im je brodić bliži reci Megna, jednoj od tri najveće reke u Bangladešu, to manje na njihov rad utiče smena godišnjih doba.

Mada, koje god da godišnje doba nastupi, Šodagori su tokom čitave godine okruženi vodom – najvažnijim izvorom prihoda za porodicu, a ujedno i najvećom pretnjom. Naime, deci ne gode ekološke prilike u kojima odrastaju, niti roditeljima godi neprestano staranje o njima, pokrenuto i podržano strahom od njihovog pada u vodu i davljenja. U Bangladešu, najčešći uzrok prerane smrti je davljenje, nezavisno od boravka na kopnu ili u brodiću. Međutim, Šodagorima, kojima je sve(t) u čamcu, mnogo je teže nego sunarodnicima kojima se ne ljulja i ne njiše tlo pod nogama, jer stalno moraju držati oko na onim najmlađim, koji još nisu dovoljno stasali da bi shvatili da treba da se paze i, ponajpre, nauče da plivaju.

Tekst: Boban Trifunović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

GLAVNA ŽELEZNIČKA STANICA OTIŠLA U ISTORIJU…

 tamoiovde-logo

Glavna železnička stanica otišla u istoriju, vozovi sa Prokopa

Od 1. jula za sve vozove u međunarodnom i unutrašnjem putničkom železničkom saobraćaju polazna i dolazna stanica je Beograd Centar u Prokopu. Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd – Budimpešta bio je 30. juna u 21.45 časova.

Foto: Wikimedia

Izuzetak su samo dva para međunarodnih vozova koji saobraćaju između Beograda i Bara, koji su još od 16. juna preusmereni u Železničku stanicu Topčider.

Od 1. jula u stanici Beograd Centar u Prokopu dnevno će saobraćati 195 vozova, i to 16 međunarodnih, 56 lokalnih i daljinskih, 90 vozova na liniji „BG Voza“ između Batajnice i Ovče i 33 voza na liniji „BG Voza“ između Beograd Centra i Resnika.

Po prvi put vozovi će saobraćati između Vršca i centra Beograda, a biće po pet polazaka dnevno.

U saopštenju „Infrastruktura železnice Srbije“ navodi se da je, nakon realizacije velikog broja aktivnosti, i železnička stanica „Vukov spomenik“ u potpunosti pripremljena da od 1. jula kroz nju dnevno prolazi 100 vozova – 90 vozova na liniji „BG Voza“ Batajnica – Ovča i 10 vozova na relaciji Beograd Centar–Vršac.

Poslednji voz koji je krenuo iz Glavne Železničke stanice na trasi Beograd-Budimpešta bio je 30. juna u 21.45.

Zgrada Železničke stanice u Beogradu, izgrađena 1884. godine, treba da postane Istorijski muzej Srbije.

Tanjug

Izvor:.turistickisvet.com



Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

NEŠTO NEVEROVATNO…

tamoiovde-logo

Neobični veliki koncentrični krugovi snimljeni nedaleko od Vatina

Nedaleko od Vatina u opštini Vršac nalazi se nešto neverovatno!

Prizor ogromne strukture u obliku koncentričnih krugova nasred njive teško da bilo koga može da ostavi ravnodušnim.

Ovaj prizor zabeležen je dronom na jednoj livadi nedaleko od Vatina u opštini Vršac, a krugovi su tu već milenijumima!

I pored toga, ovo mesto je nepoznato najvećem broju Srba, pa čak i samih Vrščana.

Zato su nedavno objavljeni snimci krugova, a koje su na svom Fejsbuku i Jutjubu objavili članovi udruženja ljubitelja Vršca i njegovih starina „Feliks Mileker“ izazvali pravu malu senzaciju!

Za sada se sa sigurnošću zna samo to da je reč o bogatom arheološkom nalazištu.

U blizini je jedan od krakova nekadašnjeg puta koji je još od praistorije, pa sve do nedavno prolazio tuda obilazeći veliku – Alibunarsku močvaru, pronađeni su ostaci kastruma – utvrđenja karakterističnog za Rimsko carstvo, a ima indicija i da se ovde nekada nalazilo veoma razvijeno i bogato naselje.

Ipak, već kod toga kad je to „nekad“ tačno bilo, stručnjaci ne mogu da se slože.

Neki nastanak mističnih krugova vezuju za Bronzano doba (2200 – 750/700. pre nove ere) ali ima i onih koji ovu strukturu datuju u period neolita (na prostoru Balkana od 5500. pre nove ere).

Ni namena krugova nije baš najjasnija. Slične građevine služile su u Bronzanom dobu kao svetilišta posvećena Suncu, ali i groblja, utvrđenja, domovi starešina…

Bila su to i mesta na kojima su malobrojni upućeni u tajnu bronze topili ovu leguru ili jednostavno mesta okupljanja i trgovine.

Neobična vršačka struktura vidljiva je i iz satelita, a gradski muzej je do sada vršio manja sondažna iskopavanja, ali pravi posao arheologe zapravo tek čeka.

(freshpress.info)

Izvor: arheo-amateri.rs  (

_______________________________________________________________________________________________

 

 

 

KRSTA, SRBA, LALA…

tamoiovde-logo

Kako će se zvati jedini orlić krstaš u Srbiji?

Mladučne jedinog para orlova krstaša u Srbiji, ptice sa nacionalnog grba, na svojim plećima poneće budućnost ove vrste u našoj zemlji.

Foto: Wikimedia Commons / AngMoKio

Orao krstaš (carski orao), ptica sa nacionalnog grba, kritično je ugrožena vrsta – postoji samo jedan odrasli par u Srbiji! Međutim, dobili su prinovu. Orlić se izlegao na severu Banata. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije pozvalo je građane da predlože ime za mladunca.

„Kada u celoj Srbiji imamo samo dve odrasle ptice, ovaj mladunac je više nego dragocen. Prošle godine smo uspeli da ispratimo i sačuvamo do izletanja dva mlada krstaša koja smo nazvali Duško i Lilika. Ove godine u Rusiji se održava Svetsko prvenstvo u fudbalu na kojem nastupa i reprezentacija Srbije, popularno nazvana Orlovi. Bilo bi nam izuzetno drago da ove godine mladunac krstaša dobije ime po nekom od članova reprezentacije, možda baš po selektoru Mladenu Krstajiću, čije ime i prezime nose veliku simboliku“, reči su Milica Mišković.

Dodala je da stižu razni predlozi, a prednjače KrstaSrbaLala. Poziv je otvoren do kraja juna.

Volonteri u misiji: Spasavanje orla krstaša

Od orlića zavisi budućnost ove vrste u Srbiji

Populacija orlova krstaša u Srbiji smanjivala se tokom 20. veka zbog gubitka staništa, nedostatka hrane i ubijanja. Početkom 21. veka poznati su bili jedino parovi na Fruškoj gori, ali su i oni nestali pre nekoliko godina. Krstašima su potrebna prostrana područja, sa dovoljno hrane, mirna i udaljena od naselja. Čuvari ih danonoćno čuvaju od uznemiravanja i proterivanja.

Sezona košenja je u jeku i, nažalost, naše ptice su jako osetljive na prisustvo čoveka na terenu u blizini gnezda, tako da smo mi ovde da obezbedimo da se ne prilazi previše blizu, da se ptice ne bi uplašile„, rekla je za RTS Miškovićeva, dok je Marko Tucakov iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode dodao: „To je jedna velika ptica, kojoj treba veliko stablo na kojem pravi veliko gnezdo. Ukoliko se potrudimo i obezbedimo takve uslove, imaćemo više orlova krstaša. Za sada imamo tog jednog i od tog jednog zavisi budućnost ove vrste u Srbiji„.

Ukoliko vas zanima kako izgleda svet iz perspektive orla krstaša, pogledajte video:

Autorka Aleksandra Kekić

Izvor:agroklub.rs

____________________________________________________________________________________________

PLATONSKA LJUBAV OŽIVLJENA U SLIKAMA…

tamoiovde-logo

Francisko Goja i Kajetana de Silva – platonska ljubav oživljena u slikama

Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.

Upoznavanje Goje i Kajetane

Kajetana de Silva ne samo da je bila najbogatija žena Španije nego i jedna od neminovno najlepših. Važila je za razmaženu, egocentričnu i provokativnu ženu, ali, kako je jednom prilikom zabeleženo, „kad bi ona prolazila ulicom, svi ljudi bi potrčali na prozor i zadivljeno je gledali”.

Sigurno je da je Goja i pre susreta sa ovom intrigantnom damom znao sve priče koje su kružile o njoj i njenoj lepoti, međutim upoznao se sa njom sasvim nenadano, kada mu je nenajavljena 1795. godine upala u atelje zahtevajući da naslika njen portret.

I ne samo to, nezadovoljna svojim trenutnim izgledom, zamolila je velikog slikara da je našminka. Nakon ovog neočekivanog doživljaja, pisao je svom prijatelju ovako:

„Devojka iz Albe koja je juče došla u studio tražila mi je da je pre slikanja našminkam; bez sumnje sam u tome uživao više nego u samom slikanju, ali rezultat je njen portret u prirodnoj veličini, koji i dalje imam kod sebe.”

Gojin prvi portret vojvotkinje od Albe – „Bela vojvotkinja”

Zaista, plod ovog susreta bio je čuveni portret „Bela vojvotkinja”, koji je Goja neko vreme ljubomorno čuvao od javnosti i neprestano dorađivao.

Konačna verzija ove slike prikazuje vojvotkinju u otmenoj beloj haljini obrubljenoj zlatnim koncem, kao po poslednjoj francuskoj modi onog vremena, ali takođe otvara i jednu misterioznu priču o povezanosti ove dame i njenog, sada ličnog, slikara.

Naime, na ovom portretu Kajetana de Silva ima ispitivački usmeren pogled ka posmatraču slike i izazivački pokazuje kažiprstom na pesak ispred sebe, u kom je tanko ispisan Gojin potpis.

A ovo je tek početak intriga…

Godine slikanja vojvotkinje od Albe

Zadovoljna prvim portretom, vojvotkinja Kajetana uposlila je Goju kao svog ličnog slikara. Goja je često dolazio da slika njenog muža i nju, međutim, kada je vojvotkinjin muž umro 1796. godine, Goja se okrenuo samo njoj.

U nameri da joj pruži zaštitu od javnosti koja je već na sva usta razglašavala vest o novopečenoj udovici, Goja je predložio Kajetani da pobegne u gradić Kadiz u andaluzijskoj regiji.

Da ne bi bila sama, vojvotkinja je zamolila Goju da pođe sa njom i ovaj poziv bio je uvertira u najplodonosniji i, istovremeno, najintrigantniji period Gojinog stvaralaštva.

Iako ne postoje nikakvi jasni dokazi o ljubavnoj vezi između slikara i mlade vojvotkinje, sama činjenica da je tada oženjeni Goja sam provodio vreme sa najlepšom ženom Španije dovoljna je da otvori mnoga pitanja i spekulacije.

Portret „Crna vojvotkinja”

Najuspeliji Kajetanin portret iz ovog perioda bio je svakako „Vojvotkinja od Albe u žalosti” ili jednostavno „Crna vojvotkinja”, kao pandan „Beloj vojvotkinji”, nastaloj dve godine ranije.

Na osnovu analize ove slike, može se zaključiti mnogo toga o bliskijem odnosu između slikara i modela. Pre svega, Kajetana više nije u raskošnoj odeći kao na prethodnim slikama za života njenog muža, već u takozvanoj odeći Maja (običnih španskih devojaka, pripadnica građanske klase), koje je Goja inače rado slikao.

Ponovo ima kažiprst uperen ka pesku pod svojim stopama, ali ovaj put pokazuje na prilično neobičan potpis umetnika – natpis „Samo Goja” (Solo Goya).

Šta ovaj potpis označava? Samo Goja može da izrađuje vojvotkinjine portrete ili je, pak, samo Goja u njenom srcu?

Ovo pitanje proširuje i činjenica da su vojvotkinji u prstenu na slici ugravirane reči „Alba” i „Goja”. Pomalo naivno gledano, asocijacija opet može biti na puku logičnost – Goja je lični slikar vojvotkinje od Albe.

Ali, podatak da je Goja držao ovaj portret u svom vlasništvu skoro 15 godina svedoči o tome da je ipak krio poneku tajnu o njihovom odnosu.

Svi Kajetanini portreti bili su rađeni na idiličnoj i romantičnoj andaluzijskoj obali, Gojino ime ispisano je pod njenim nogama i baš na njenom prstenu (jasnom simbolu venčanja)… Prema tome, postojeosnovani razlozi sumnje u to da li je među njima bilo ljubavi, i ako jeste, da li je bila samo platonska.

Misteriozna smrt vojvotkinje od Albe, ali ne i na Gojinim slikama

Nedugo nakon povratka iz svog sigurnog skloništa, Kajetana de Silva je umrla. Razlog smrti: tuberkuloza. Ova dijagnoza zvučala je gotovo neverovatno, s obzirom na to da je vojvotkinja duže vreme bila apsolutno skrivena u središtu španske prirode i živela mirno i izolovano.

Upravo zbog ovoga, posumnjalo se da je mladu vojvotkinju zapravo otrovala španska kraljica Marija Luiza. Postoji više razloga za ovo mišljenje.

Najpre, vojvotkinja od Albe trebalo je direktno da nasledi kraljicu Mariju na tronu španske države. Zatim, kraljica je sigurno bila ljubomorna na Kajetanu što je njenom mužu i njoj maltene preotela dvorskog slikara, koji je godinama bio koncentrisan isključivo na slikanje njenih portreta.

Jedna od Gojinih najpoznatijih slika – „Gola Maja”

Naposletku, Marija Luiza bila je u tajnoj aferi sa španskim premijerom Manuelom Godojem, koji je od Goje naručio portret svoje žene Pepite Tudo, čuvenu sliku „Gola Maja”, ali je na slici jasno uočljivo da lice naslikane devojke ne pripada nikom drugom do vojvotkinji Kajetani.

Naime, i nakon Kajetanine smrti, Goja nije mogao da zaboravi svoju muzu i njen lik prožimao je kroz gotove sve svoje ostale portrete, pa tako i kroz čuveni par slika „Gola Maja” (La Maja desnuda) i „Obučena Maja” (La Maja vestida).

Uglađenija verzija slike

Kako je jedan od prvih aktova španske umetnosti naišao na skandalozne reakcije publike, Goja je zamalo osuđen i morao je da naslika još jednu – uglađeniju verziju slike, koja je i dalje krila izraz lica nezaboravne vojvotkinje od Albe.

Bilo da je veza između Kajetane i Goje bila stvarna ili samo naslućivana, evidentno je da je njena smrt na velikog umetnika ostavila dubokog traga, jer je od tog događaja počeo da slika sve mračnije teme, a život je, kako je i poznato, završio u svojoj „Crnoj sobi”, oblepljenoj depresivnim slikama, u koje je ulio i poslednju kap svog očaja.

Ukoliko vas veza između jednog od najznačajnijih španskih slikara romantičara i vojvotkinje od Albe detaljnije interesuje, preporučujemo da pogledate film The Naked Maja.

 Katarina Lazić

Izvor: kultivisise.rs

______________________________________________________________

BRESTOVAČKA BANJA U VREME KNEZA MILOŠA…

tamoiovde-logo

Po nalogu kneza Miloša Obrenovića 1837. godine sagrađen je konak u Brestovačkoj banji. Sedamdesetih godina 20. veka posle izvršene rekonstrukcije, Muzej rudarstva i metalurgije iz Bora je u ovom prostoru izložio postavku pod nazivom „Brestovačka banja u doba kneza Miloša“.

Postavka je studiozno koncipirana, izdvojena u enterijerima: srpska gradska soba, Miloševa soba, etno soba i turska soba. U centralnom delu izloženi su portreti značajnih ličnosti političkog, društvenog i kulturnog života Srbije:

Ljubica Obrenović (rođena u selu Srezojevcima u rudničkom okrugu 1785. godine, a umrla 1843. godine u Novom Sadu) prvi put je došla u Brestovačku banju 1834. godine u pratnji devera Jevrema Obrenovića, a već naredne 1835. godine sa sobom je povela i svoje sinove, begove-Milana i Mihaila.

Jevrem Obrenović (rođen u Dobrinji 1790. godine, a umro 1856. godine u Vlaškoj), najmlađi brat kneza Miloša, jedini od braće pohađao školu, među prvima prihvatio evropski način života i decu vaspitavao u duhu zapadne, evropske kulture. Bio je pristalica starešina koji su tražili da se Miloševa vlast ograniči i zbog toga je morao 1837. godine da napusti otadžbinu.

Petar Jovanović (rođen 1800. godine) a umro 1864, sahranjen u manastiru Krušedolu). 6.decembra 1833. u Carigradu prosvećen za mitropolita srpskog, gde ga je poslao knez Miloš, po preporuci mitropolita Stratimirovića.

Stefan Stefanović- Tenka (rođen 1796. godine u Poreču, a preminuo 1865. godine u Beogradu), postaje ministar pravde i prosvete 1839. godine kada je proglašen Ustav, na čijoj je izradi i on radio. Spadao je među one ljude, iz svog vremena koji umeju lepo da govore i vladaju perom. Pored ovog portreta prikazan je i portret njegove ćerke Julijane Stefanović.

Stefan Stojanović – Ćosa (rođen u selu Trnjanima) prisajedinjenjem ovih krajeva Srbiji, 1833. godine, knez Miloš ga imenije za komandanta cele Timočke krajine, gde je ostao sve do 1839. godine kada je postao član Državnog saveta. Bio je pošten, nekoristoljubiv i savestan. Preminuo je u Beogradu 1855. godine.

Mileta Radojković (rodom iz sela Katuna u Temniću), još u Karađorđevo vreme bio je odličan vojnik i barjaktar. Posle prisajedinjenja oblasti Timočke krajine Srbiji 1833. godine, knez Miloš je za poverenika za istočnu Srbiju postavio Miletu Radojkovića, koji je kneza obaveštavao o svim etapama sređivanja administrativno-finansijskih poslova u ovom delu Srbije. Umro je 1852. godine.

Postavku u centralnom delu upotpunjuje i rodoslov Obrenovića iz 1996, autora prof. Dr. Radoša Ljušića, zatim karta Kneževine Srbije iz 1833. godine, kao i fotografija zapisa na steni o prvoj poseti kneginje Ljubice i Jevrema Obrenovića Brestovačkoj banji. Takođe, zidovi centralne prostorije ukrašeni su visećim stalcima od orahovine koji su tehnikom inkrustracije ulepšani sedefima i srebrnom žicom. Služili su za stavljanje svećnjaka i kandila.

Istorijsko-etnografska postavka u Konaku kneza Miloša, smeštena je u prostorijama u koje se ulazi levo i desno iz centralnog dela pa se tako u prvoj sobi, levo od ulaza, može videti rekonstrukcija srpske gradske sobe iz prve polovine 19. veka. Kultura stanovanja, kao i mnogi drugi segmenti života u Srbiji u pomenutom periodu, bili su pod snažnim turskim (orijentalnim) uticajem.

Tako je i ova soba uređena sa minderlucima, koji su predstavljali vrhunac udobnosti u srpskim gradskim kućama. Preko minderluka su postavljeni dekorativni ćilimi, a uza zid naslonjeni su jastuci. Pod je od uskih čamovih dasaka, tzv.”brodski pod”, dvovisinski je kod ulaza ravan sa pragom, a po celoj sobi je uzdignut za oko 15 cm. Na podu je takođe dekorativni ćilim. Na sredini sobe nalazi se mangal, koji je služio za zagrevanje prostorije i za kuvanje kafe i čaja. Za vreme obeda mangal se sklanjao i postavljala se sinija koja predstavlja jednu vrstu, manjeg, turskog stola.

Knez Miloš i njegovi gosti sedeli su na minderlucima sa puno jastuka, prekrštenih nogu, kao Turci. Iznad prozora je raf od drveta na kojem su poređani sanovi, tepsije, fildžani…Soba se koristila za ručavanje i odmor.

U “Miloševoj sobi”, nalazi se odelo kneza Miloša, kao i uniforme Miloševih gardista i muzičara, a na zidu je Milošev portret, koji ima izuzetnu dokumentarnu vrednost i ukazuje na vazalni odnos Srbije prema Turskoj (medaljon sa likom turskog sultana, obrisi Aja Sofije u pozadini) kao i fotokopije ”Novina srbskih”, koje su redovno izveštavale o posetama kneza Miloša i članova njegove porodice Brestovačkoj banji.

“Etno soba” u funkciji povremenih tematskih ekspozicija, u kojoj je izložena postavka srpske ženske I građanske nošnje. Delove ženskog građanskog kostima čine libade, džube, anterija, mintan, šalvare ,fes a kićankom i papuče raznih boja, dok muški građanski kostim čine anterija, gunjče, čakšire, dolam, jelek, misiraba, fes i papuče.

“Turska soba” upoznaje posetioce sa karakterističnim elementima orijentalnog pokućstva i načina odevanja Turaka u ondašnjoj Srbiji.

Kao reprezentativne eksponate izdvojićemo đugume, sahane, ibrike, porciju “meterizi” i leđen.


Stalna postavka u konaku kneza Miloša Obrenovića predstavlja svedočanstvo i prenosi duh vremena u kome je Brestovačka banja uživala status “dvorske banje” i bila ekskluzivno državno dobro. Pored Sokobanje, jedino je Brestovačka banja, od vremena kneza Miloša, pa kroz čitav 19. vek, bila pod neposrednom upravom srpskog vladara i srpske vlade (praviteljstva).

Autor teksta: Violeta Nešić, viši tehničar vodič

Stručni konsultant: Suzana Mijić, muzejski savetnik, etnolog

Dizajn: Novica Stanković

Izdavač: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

_______________________________________________________________

 

MANASTIR RAVANICA…

tamoiovde-logo

Manastir Ravanicu sa crkvom Vaznesenja podigao je knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka. Ktitorska povelja sačuvana je samo u dva kasnija prepisa, koja nisu istovetna. Po bolonjskom prepisu, ravanička povelja bila je izdata 1376/7, po vrdničkom 1381. godine. Međutim, na osnovu žitija isposnika svetog Romila koji je živeo u neposrednoj blizini Ravanice i koji je, posle smrti 1375. godine, i sahranjen u Ravanici, zaključuje se da je ravaničko vlastelinstvo već postojalo, ali svakako ne kao završena manastirska celina. Takav manastirski kompleks – sa crkvom, pirgom, moćnim utvrđenjem sa sedam kula, trpezarijom, ćelijama, neophodnim ekonomskim i gospodarskim zgradama – morao se stvarati godinama. Kao, uostalom, i svi naši ugledni manastiri.

Situacija manastirskog kompleksa

U skladu sa svojom faktičkim položajem, knez Lazar naglašava svoju samostalnost – samodržavnost, on je „gospodin zemlji srpskoj“ i to „po milosti Božjoj“, i on postaje Stefan: „Stefan knez Lazar“. On nastupa kao krunisani vladar, neposredni naslednik Nemanjića – deo savremenika ga tako i prihvata, a potomstvo ga tako i vidi u istorijskoj perspektivi.

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidov dan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca.

Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.

Upravo zbog ovakve delatnosti – upornog negovanja i čuvanja narodne svesti, održavanja duha otpora – ravaničko bratstvo je neprestano dolazilo u sukob s turskim vlastima. Ravanica je bila rušena i paljena nekoliko puta, pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala tek 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Preživeli monasi su morali 1689-1690. godine da beže iz manastira i iz Srbije, pridružujući se velikoj seobi Čarnojevića. Pešice, kako je izrikom zabeleženo, oni su se povlačili sve do Sentandreje, u neposrednoj blizini Budimpešte. Ali su, spasavajući se, nosili ne samo Lazareve mošti, već i neophodne bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru.

Posle kraćeg boravka u Sentandreji, gde su izgradili i privremenu drvenu crkvu, ravanički monasi prelaze sa svim sačuvanim stvarima u potpuno zapušten manastir Vrdnik, u Fruškoj Gori. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju, slavi njihove Ravanice. Crkva menja i svoje ime i postaje Sremska Ravanica. Ali, oni ne zaboravljaju svoj manastir. Dovijaju se i traže priloge uz darovne povelje i od ruskih careva i od ugrovlaškog vojvode – za svoju pravu Ravanicu „niže Beograda“. Toliko su čuvali stare tradicije da je Vuk Karadžić, čak početkom XIX veka, zabeležio najlepše kosovske pesme u neposrednoj okolini Sremske Ravanice.

Pogled na manastirski katolikon

Razvaline manastirskog utvrđenja

Kada je u novom austrijsko-turskom ratu Severna Srbija bila oslobođena, u Ravanicu se 1717. godine, dok još mir nije bio zaključen, vraća jedini preživeli ravanički monah – daskal Stefan. On zatiče potpuno pustu crkvu, toliko zaraslu u šiprag da se ni vrata nisu poznavala. Priprata je bila do temelja srušena, a po crkvi se razraslo drveće. I Stefan kreće u obnovu.

Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Kasniji radovi u Ravanici nisu bitno menjali stanje. Tek najnoviji konzervatorski radovi spasli su sve što se još moglo.

U istaknutom istorijskom značaju manastira Ravanice, posebno mesto pripada njenoj crkvi Vaznesenja.

U svim elementima ona donosi nešto novo: i u arhitekturi, i u primeni dekorativne plastike i u živopisu. Ona je prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti: moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila.

Crkva Vaznesenja

Manastirski katolikon

Crkva Vaznesenja

Trikonhalna osnova ravaničke crkve nije nova tvorevina, u Moravskoj Srbiji prihvaćena je pod uticajem Svete Gore, naročito preko njenih monaha isihasta i isposnika koje je knez Lazar prihvatao i štedro pomagao.

Tvorac Ravanice dobro je poznavao i crkve iz vremena kralja Milutina. Od njih je preuzeo i pet kupola nad naosom, ali ove elemente rešava na nov način: sva kubeta dobijaju naglašena kockasta postolja, a s njima i nove arhitektonske vrednosti celine. Zadržavajući poznato zidanje u naizmeničnim redovima kamena i opeke, pa i uokviravanje kamenih ploča opekom, tvorac Ravanice, više od svojih prethodnika, nastoji na pravilnom ritmu: uvek red kamena pa tri reda opeke. Bojenjem uzidanih opeka pojačava doživljaj ritmičkog ponavljanja materijala.

Za Ravanicu je karakteristična i razrada mnogobrojnih prozora na svim stranama crkve. Arh. Vulović je nabrojao 62 prozorska otvora, zastakljena raznobojnim staklom. Ravanica je bila izuzetno dobro osvetljena u svako doba dana. Kad takva svetlost obasja i stubove sa freskama sa bogatim zlatnim ornamentima, postaje jasno zašto jedan ravanički monah beleži: „Lazar je crkvu ozario“.

Posebna novost je bogato korišćenje dvodimenzionalne dekorativne plastike na Ravanici: oko prozora, raščlanjenih otvora narteksa, u njihovim arhivoltama, timpanonima, pri obradi zapadne fasade sa središnom bogatom rozetom iznad trifore.

Bifora

Rozeta

Kupola

Živopis u Ravanici je veoma oštećen. Čitavi delovi zidova danas su bez fresaka. Mnoge preostale kompozicije su izbledele, otrvene sa zidova, ali je još uvek jasna misao-vodilja tvorca njene celine. Kada je u pitanju izbor ikonografskih tema ni u jednoj našoj crkvi, ni pre ni posle Ravanice, on nije tako tesno povezan sa bogosluženjem. Liturgijska koncepcija počinje već dekoracijom kupola i potkupolnih prostora, a ne završava se ni u oltarskom prostoru i delovima crkve koji se koriste pri bogosluženju – prisutna je u celoj dekoraciji.

Karakterističan je i izbor svetitelja. U celom zapadnom delu crkve i na svim stubovima prisutni su samo pustinjaci koji se odriču svega Hrista radi, sveti mučenici za veru i aktivni borci za Hrista. Sveti ratnici predstavljeni su u najnižoj zoni. Ovako zamišljeno i dosledno sprovedeno ukrašavanje Ravanice mora se vezati za crkvene krugove sa kojima je knez Lazar bio tesno povezan, posebno sa monasima i isposnicima.

Veoma brižljivo obrađeni stubovi koji nose kupolu, ukrašeni su bogato motivom vezanih lančanih medaljona. Ti krugovi, u bogatim okvirima, na plavoj pozadini, ukrašenoj raskošnim ornamentima izvedenim zlatom, penju se ka nebu, i ritmom linija, kolorističkim odnosima i raskošnom, novom primenom ornamenata daju specifičan pečat živopisu Ravanice.

Živopis u Ravanici

Živopis u Ravanici

Mnogi umetnici – neimari, klesari, slikari, zlatari, vezilje – unosili su u Ravanicu svoja umeća, svoje talente, prenoseći nam istovremeno duh i atmosferu svoga doba, kada su znali da žive, stvaraju i dostojanstveno umiru oni naši preci za koje savremenik lakonski kaže: „ljudi su to bili dobri, ljudi hrabri, ljudi pravi i u reči i na delu“.

 


  1. „Manastir Ravanica“ – Mirjana Ljubinković, Repub. zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, 2002. god.

Izvor:www.zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________

UM STVARA SVETLOST; SRCE PROIZVODI LJUBAV…

tamoiovde-logo

MUŠKARAC I ŽENA

Muškarac je najuzvišenije stvorenje.

Žena je najdivniji ideal.

Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava;
Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže.
Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neopisiv.

Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličastveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.
Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.

Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;

Sanjati znači imati na čelu aureolu.

Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.

Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajiti Dušu.

Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hrmom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.

Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.

Viktor Igo

_____________________________________________________________

 

TRAG KOJI SE VEĆ DOGODIO…

tamoiovde-logo

TAJNA

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje.
Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe.
Nisam žurio da je otvorim.
Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.
Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči.
Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet,
ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Miroslav Antić

______________________________________________________________

JEZIVA MOĆ…

 tamoiovde-logo

Naučnici će uskoro moći da „brišu“ strahove iz MOZGA LJUDI

Zašto biste se suočavali sa svojim strahovima kada naučnici mogu jednostavno da ih izbrišu iz vašeg mozga?

foto-ilustracija: pixabay.com

Upravo to je ono što istraživači kažu da bi mogli da urade u studiji objavljenoj u ponedeljak u magazinu “Nature of Human Behavior”.

Većina tretmana za fobije i posttraumatski stresni poremećaj uključuje upotrebu lekova koji mogu da imaju neželjeno propratno dejstvo ili terapiju averzije koja zahteva suočavanje pacijenata sa njihovim strahovima.

Ali, istraživači navode da bi nova tehnika – dekodirana neurološka povratna informacija, nazvana ‘DecNef’, mogla da ‘ukloni određene strahove iz mozga’ putem skeniranja mozga i upotrebe veštačke inteligencije.

Istraživači su kod ispitanika stvorili traumatično sećanje tako što su ih podvrgavali šokovima svaki put kada bi videli određenu boju, piše Gardijan.

Putanje u mozgu koje stvorio novi strah ponekad bi se pojavljivale podsvesno, čak i kada se ispitanici ne bi plašili ili razmišljali o tome.

Kada bi se to desilo, istraživači bi davali ispitanicima nagradu, a strah bi vremenom zamenila druga osećanja, piše Njuzer.

Stručnjaci veruju da bi postepeno uspeli da ublaže fobije ukoliko bi otkrili koje putanje u mozgu su tačno povezane sa uobičajenim strahovima, poput straha od paukova ili zmija.

Doktor Micuo Kavato se nada da će početi sa primenom nove terapije u narednih nekoliko godina.

(B92.net, Newser)

Izvor: vestinet.rs

______________________________________________________________