LJUBA I NAZA
Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom sve više i više je pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom… kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je. Pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci voleli.
Ilustracija: Bora*S/ ulje na kartonu
A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da je siluje, to preplašena od toga pobegla iz varoši i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena, a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa, A naročito kad je nasmejana, te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana. A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka, raspucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre… Bila je toliko čista da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona je od njih bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.
A izgledalo je da je od svih zavolela nekog Ljubu prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog, ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo go, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo, a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.
Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli – dobro, ako ne ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada je još manje prosio, a još lenje, upornije ležao.
I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih, ona bi ga prvo korela da sedne gde istaknutije, gde može štogod da se naprosi, a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.
Ali kad on Nazi od lenosti ne bi ni odgovorio, tada bi ona uzela njegovu torbu i metnula pored svoje, mada bi prosjaci, pored svega što su se nje bojali, počeli onda da se pogurkivaju. A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca… tobož kao da pravda, brani Ljubu što neće da prosi.
– Pa što traži da se muči, da prosi? Kad etete te ete… – mucila bi se ona da odjednom celu reč izgovori – eto ima sestru. – I tu reč „sestru“ ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljavali, drugi okretali se od Naze, namigivali. A Naza od stida ne bi smela ni u koga da gleda, a kamoli da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje trobe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, naočigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila i njemu da daje.
Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njega.
– Koje dobro, Nazo? – upita je on.
Ona ga pogleda, uplašila se i htela da pobegne, ali se opet, zbunjeno, vratila.
– Ete… – počela da muca.
– Pa šta? – hrabrio je popa.
– Iskam da se udam.
– Za koga? – strogo zapitao je pop i već ljut što mu još i time dosađuje.
– Za Ljubu…
Pop počeo da se šali:
– Kako za Ljubu?
Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali.
– Pa dobro, dobro, Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on?
Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara:
– Hoće i on.
– Kako hoće? – počeo pop da se jače šali. – Pa je li ti rekao, kazao da te voli?
Naza, od stida, jedva je odgovorila:
– Nije mi to rekao, ali znam. Hoće me. – I počela da navodi dokaze. – Ete, još otkad ga ja čuvam, hranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me.
– Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? – prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju.
Ali Naza jos zbunjenija nastavila:
– E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.
Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu.
– E, pa dobro, dobro. Ali znaš da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca?
– Imam. Skupila sam nešto, – radosno ga dočekala ona.
– Pa donesi. Da vidim.
I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima… Sve dala popi. Ovaj, kad video popriličnu sumu, još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.
A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.
On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj:
– E, sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.
Ona radosno, zbunjeno, kao svaka isprošenica, prišla da mu celiva ruku, ali on je, grozeći se, odbio:
– Neka, živa bila. Idi sad.
Ona pošla. Ali se opet vratila.
– A ako li da se spremam?
– Šta?
– Pa ne li dar? Eto za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka… boščaluke, i drugo što treba.
Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum, a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom. Zato, da bi ugušio smeh, on joj rukom odobrio i otpustio je.
Ali od vladike nikako ne dolazi odobrenje. Dok bilo leto, Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje, ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga, samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.
Ali od vladike ne dolazilo. A, međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I, kao svake zime, hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala. Znala je: kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju po komad hleba, da, kakav je len, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi, jer „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako go, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo još više je ležao, a već ponekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odlazi popu kući i čeka ga na kapiji.
– Nema, Nazo, – odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona ispred kapije bosa tapka po snegu i pilji u njega. Čeka kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. – Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem, – odbijao je jednako popa.
Ali Naza nije mogla da čeka. Zima stegla i puca. Ljuba da se ukoči. Zato zaboravi sve i nevenčanog primi Ljubu kod sebe, u kolibu. I, otada, čisto se promenila. Došla lepša, čistija i vrednija. Od jutra do mraka trčala je, prosila, donosila. No samo više nije izlazila u varoš ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Ljubu, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet koja vajda kad Ljuba isti onakav. Otada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu, i on ni da se okrene na nju, a kamoli osmehne, progovori. Samo, pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako, go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde nezakrpljeno. Donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haljine.
– Evo, bre, evo. Nove. Još nezakrpljene. Odmah mi dadoše čim zatražih. – I samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.
Ali na sve to Ljuba, i ne gledajući u haljine, jedva ako bi odgovorio:
– Tesne su! – I onda bi se opet okrenuo od Naze i od haljina što mu ih nudi i, kao strepeći da mu ne navuku te haljine, još slobodnije bi se raskrečivao, rasprostirao da leži, spava, ne gleda u Nazu.
Naza, od muke, posle počela i da pije. Prosi, prosi, pa se napije i dođe. Stane Ljubu da drma, budi, miluje, a on umorno, mrtvo prevrće se na drugu stranu da zaspi odišući i braneći se od nje.
– Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!…
*
Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Donjo-Vranje, gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji, a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom. Prigrćući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe, išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.
– Šta bi, more, sa tvojom Nazom? – upitah ga.
– Koja Naza? – poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako go pod onom svojom ponjavom i košuljom.
– Pa tvoja žena.
– A! – poče on kao da se doseća – umre ona. Još otkada je umrla!
– Kako? Gde je umrla?
On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja, kao da se reši da mi odgovori:
– Umre. Zimi, u selu… i tamo – vuci li? psi li? – rastrgli je. Ko zna?
I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.
1902.
Borisav Stanković
Iz zbirke pripovedaka BOŽJI LJUDI
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Visok je 1639 m. Ujedno je i najimpresivniji zbog tri kraterska jezera na visinama od preko 1600 m.
Intersantnoje da se boje ova tri jezera vremenom menjaju.
TAMOiOVDE 