ŽIVOT U SREDNJEM VEKU NA FRESKAMA…

tamoiovde-logo

Freske, naslikane na zidovima srednjovekovnih crkava i manastira, osim umetničkih vrednosti, istovremeno pružaju saznanja o načinu života naših predaka iz davne prošlosti.

23-Isterivanje-trgovaca-iz-hrama-Sv.-NikitaUprkos religioznoj sadržini scena koje ilustruju jevanđelje i druge pisane izvore, freske oslikavaju i stvarnost svakodnevnog života: one govore o rođenju i smrti, učenju škole i zidanju gradova, o zemljoradnji i stočarstvu, lovu i ribolovu, suđenju i kažnjavanju, bolesti i lečenju, gozbama i muzici, nošnji i tekstilu, nakitu i posuđu, oruđu i oružju, trgovini i ratovanju.

Posmatrajući ove freske, u izvesnoj meri može da se oživi svakidašnjica naših predaka i upozna njihov život i običaji, napori i težnje, radosti i patnje.

Scene rođenja slikane su uvek sa naglašenim nežnim i lirskim raspoloženjem vezanim za dolazak novorođenčeta na svet i za materinstvo. Sve pojedinosti ovih kompozicija podsećaju na scene koje su se verovatno mogle videti u domovima ljudi tog vremena: kupanje odojčeta, ljuljanje novorođenčeta u kolevci, trenutak kada majka hrani svoje dete, kao i prinošenje poklona porodilji.

Prizori vezani za smrt i posmrtne obrede uvek su puni bola i dramatičnosti, bilo da se radi o kompozicijama koje ilustruju smrt istorijskih ličnosti ili prikaze Starozavetnih scena.

Portreti običnih ljudi, ratnika, vladara, crkvenih velikodostojnika, plemića i drugih istorijskih ličnosti su od posebnog značaja jer su prikazani u autentičnoj crkvenoj ili svetovnoj nošnji načinjenoj po modi svoga vremena ukazujući na društveni položaj. Ovi portreti takođe, svedoče i o fizičkom izgledu, kostimu, kraljevskim insignijama, nakitu, oružju i zahvalan su izvor za proučavanje kulturne istorije jednog vremena i jednog naroda.

Figure svetih ratnika su takođe neizbežna tema u slikarstvu srednjeg veka. Naročito su često predstavljani u vreme neposredne opasnosti od Turaka ali i kao borci za svoju veru i otadžbinu.

Pismenost  je u srednjem veku bila privilegija viših društvenih slojeva – vladara, plemstva, kaluđera i sveštenstva. Običan narod je bio nepismen. Zidno slikarstvo u tom pogledu pruža dosta podataka o alatkama pisaćeg i slikarskog pribora. Pisalo se na pergamentu u obliku svitka, a od 14. veka i na hartiji. Od pribora za pisanje upotrebljavalo se pero (od trske ili ptice), mastionice, diviti (za pera i mastilo), a od alatki makaze, nož, lenjir, šestar, posude za mastilo i boje. Knjige su često bile okovane u metalne korice i ukrašene emajliranim, srebrnim ili pozlaćenim pločicama sa dragocenim kamenjem i biserima.

Arhitektura raznovrsne aktivnosti i delatnosti srednjovekovnog čoveka možemo da upoznamo zahvaljujući zidnom slikarstvu: način na koji su gradili crkve, žitnice, gradove, gradske komplekse sa bedemima, kulama, zvonicima.

Trgovina u srednjovekovnoj Srbiji odvijala se vodenim i kopnenim trgovačkim putevima. Najviše uvozilo i izvozilo preko Dubrovnika i Kotora. Veliki trgovački brodovi – galije opremane su naoružanjem. Na pristanišna mesta su se nadovezivali kopneni trgovački putevi na kojima se roba prenosila do odredišta u karavanima.

Muzika je kod Srba u srednjem veku bila veoma negovana. Crkvena muzika je verovatno bila najglavniji vid muzičkog izražaja kao sastavni deo verskih obreda. Ipak, svetovnom muzikom su se profesionalno bavili i putujući muzikanti nazivajući se skomrasi ili špilmani. Oni su u isto vreme glumili, igrali svirali i pevali. Nastupali su kao zabavljači u zatvorenim vlasteoskim i dvorskim krugovima ali i na javnim narodnim svečanostima. Kako nije sačuvan nijedan muzički instrument iz srednjovekovne Srbije, izgled i vrste tadašnjih instrumenata može se steći isključivo preko likovnog prikaza.

Izvor: narodnimuzej.rs

FotoGalerija

_________________________________________________________________________________

Advertisements

KAMENA GORA…

tamoiovde-logo

 Selo gde se legende dožive

U Kamenoj Gori od zemlje do neba, čini se kao da nema ni sto metara! Da to nije prazna izreka lako se uvere namernici koji pohode ovo selo u brdima iznad Prijepolja. „Skrajnuta“ od magistrale, koja od grada na Limu vodi do Pljevalja, cela Kamena Gora zapravo je živa bajka i jedinstvena čuvarka legendi, predela iskonske lepote i mesto gde žive domaćini čistog srca i „pitome“ naravi.

okolina-prijepolja

Foto: Turistička organizacija Prijepolje

Ime je, kažu, dobila po silnoj gori ponikloj iz kamena. Ali, umesto kamena, tamo oči i uši odmah „zarobe“ ostrva šume, prostrane zelene livade posute cvećem, neodoljiva himna tišine, očaravajući cvrkut ptica i magični žubor vode. Tako je, tvrde meštani, oduvek.

Još u Kraljevini Jugoslaviji, Kamena Gora je zvanično bila vazdušna banja, a i danas je oaza čistog vazduha, nezagađene prirode i planinske klime.

Kamenogorci nisu dozvolili da njihovu bajku naruše ni moderna turistička zdanja, pa su i novi objekti za smeštaj turista građeni po meri prirode – od kamena i drveta. A kada se u nekoj od tih planinskih kuća smesti u jedan od desetak apartmana ili idilični kamp, gostu jedino preostaje da duboko udahne i – put pod noge. Pravo ka otkrivanju kamenogorskih legendi.

Najveća i najstarija živa legenda ovog sela je Svetibor. Bor koji na jednom proplanku sa kog pogled leti preko gotovo cele Zapadne Srbije, stoluje bezmalo 500 godina. Meštani veruju da je sveto drvo i da se u Svetiboru nalaze voskom zapečaćeni spisi koji svedoče o putevima i raskršćima Srbalja. Tu su, pričaju Kamenogorci, sve tajne srpskih seoba – ko je odakle i gde krenuo.

Ipak, sve dok je Svetibor živ ta tajna je pohranjena u njemu i to se mora poštovati! Od bora se ništa ne odnosi – ni šišarka, ni slomljena grančica. Svetinja se, vele meštani, ne dira pred njom se samo skida kapa. A šta bi čovek drugo mogao osim da – pod gorostasom visokim 13 metara, sa prečnikom krošnje 18 metara i obimom stabla od gotovo 5 i po metara – oseti strahopoštovanje.

ScreenshotStotine puteljaka vode do kamenogorskih zaseoka i kuća smeštenih čak i na 1.496 metara nadmorske visine! Većina je skrivena, vidljiva samo sa vidikovaca i dostupna isključivo najupornijim šetačima.

U kamenogorskoj idili, ipak, svakako se mora otići do Milovče brda, vidikovca odakle pogled seže sve do vrhova Durmitora, Jadovnika, Zlatara, Zlatibora, Golije…

I šetnja po prostranim, cvetnim livadama Kamene Gore neponovljiv je ugođaj. U šarenilu poljskog cveća skriva se, kako tvrde farmaceuti, 250 vrsta lekovitih biljaka. Poseban izazov imaju i berači jestivih pečuraka koje narod ovde zove „gube“.

Kamena Gora je možda najpoznatija planinarima koji na nekoj od sedam markiranih staza, ukupne dužine 80 kilometara, osvajaju ovdašnje vrhove. Ne bi trebalo propustiti ni izlete do Crnog vrha i Petljanskih pećina na visoravni iznad kamenogorskih zaseoka. Sve pećine su bogate prelepim nakitom, a iznad brda Badanj nalazi se Kurtova jama, najlepša pećina-jama srednjeg Polimlja.

Otkrili su Kamenu Goru i ljubitelji planinskog biciklizma, koji do kamenogorske čarolije dolaze stazama od Beograda preko Valjeva, Debelog Brda, Bajine Bašte, Tare, Dobruna i Sopotnice. Ne zaobilaze je ni splavari Limom, Drinom i Tarom, ali ni paraglajdisti kojima je poseban izazov da se vinu sa 1.200 metara iznad mora, sa zaletišta kod čuvenog Svetibora. Oni sa viškom adrenalina oprobaju se i na mnogobrojnim oklinčanim stenama uživajući u čarima penjanja.

A, gde god da krenu, turisti u Kamenoj Gori vodu ne nose. Jer, kamen u svojim njedrima, zvanično-naučno, čuva oko 125 izvora zdrave i pijaće vode. Štaviše, oko 90 tih izvora nikada ne presušuju.

Trojan, jedan od najpoznatijih kamenogorskih izvora, čuvar je još jedne ovdašnje legende. Na izvor su došla tri mladića i jedan drugom otkrili da su zaljubljeni u istu devojku, koja je, zapravo, bila lepa vila. Sukob oko devojke-vile bio je poguban za svu trojicu. Otuda mu naziv Trojan, a nedaleko od njega je i izvor Krvavac nastao od njihove krvi. Kada je videla šta se dogodilo, devojka-vila popela se na vrh Pribojne i plakala sedam dana. Od njenih 27 suza nastalo je 27 izvora…

I preostalih stotinak imaju svoju legendu. Živu. Ipak je to Kamena Gora, mesto „opipljivih“ predanja.

STOGODIŠNJACI

borKAMENU Goru „bije glas“ i da je selo stogodišnjaka, gorštaka koji olako gaze i jedanestu deceniju života. Bilo ih je, kažu, toliko da oni što su dostigli desetu deceniju nisu mogli ni da konkurišu za mesto u knjizi starih Kamenogoraca. A, onima što su prevalili stotu, godine nikad nisu precizno određene, jer su u Kamenoj Gori starost predaka računali obično po istorijskim događajima.

Za neke se, na primer, samo pouzdano znalo da su uoči Prvog balkanskog rata bili stasali za školu ili vojsku, pa su godine, posle, lako zbrajali.

Izvor: srbin.info (Večernje Novosti)

____________________________________________________________________________________

NEŽNO TELO, BISEROM SE ŠTITI…

tamoiovde-logo

Kako školjke prave bisere?

Pre otprilike 4.000 godina jedan kineski ribar, da bi utolio glad, odlučio se da otvori nekoliko morskih školjki, i tako je verovatno postao prvi čovek koji je otkrio bisere!

biser_u_ostrigi

Biser u Ostrigi

Biseri su sazdani od potpuno iste sedefaste materije od koje se sastoji unutrašnja podloga ili »postava« školjke — ostrige.

Ostrigino telo je veoma nežno; da bi ga zaštitila od ozleda, ona luči tečnost koja je istog sastava kao biser i njome oblaže unutrašnjost svoje zaštitne ljušture o koju se oslanja telom.

Čim u unutrašnjost jedne školjke upadne nešto što njeno telo može ozlediti, recimo zrnce peska, ostriga ga odmah oblaže sa nekoliko slojeva sedefaste materije kojom oblaže i unutrašnjost svoje ljušture, te zalutalo zrno peska postaje biser!

Kada se sve to odigrava sasvim prirodno, biser može da bude savršeno oblikovan. Čovek je, međutim, pronašao kako da pomogne ostrigi u pripravljanju bisera: treba samo da ubaci fino zrnce peska ili komadić sedefa u ostrigu.

Posle dve ili tri godine, kada izvadi ostrigu iz vode i otvori je, vadi iz nje pravi biser. Taj postupak se naziva »gajenje bisera«, i obično ne donosi tako savršene bisere kao što su prirodni.

U Japanu su, međutim, pronašli način za proizvodnju savršenih oblika »odgajenih bisera«. Materija koja podstiče ostrigu na stvaranje bisera ubrizgava se neposredno u ostrigino telo. To je veoma osetljiva i delikatna hirurška intervencija koja zahteva krajnju pažnju i veštinu, jer se ostrigino telo ne sme ni najmanje ozlediti.

800px-Black_pearl_and_his_shell

Crni biser i ljuštura/sr.wikipedia.org

Najveći biser koji je do danas pronađen bio je dugačak oko 5 cm, sa obimom od preko 10 cm! Poznato je da su pravi biseri veoma skupoceni, te se mnogi ljudi zadovoljavaju kupovinom lažnih bisera.

Francuzi raspolažu tehnikom za proizvodnju lepog veštačkog bisera: probušene staklene perle oblažu materijom dobijenom od svetlih krljušti nekih riba, a unutrašnjost perli ispune voskom.

Izvor:riznica.wordpress.com

____________________________________________________________________________________

Darko Rundek- Kurdistan

Marijana Ivanović

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

GEOLOŠKO ČUDO: FINGALOVA PEĆINA…

tamoiovde-logo

FINGALOVA PEĆINA: GEOLOŠKO ČUDO ZAPADNE ŠKOTSKE

Fingalova pećina nalazi se na nenaseljenom ostrvu Stafa, na zapadnoj obali Škotske. Pod tim imenom postala je poznata po Fingalu, junaku epske pesme iz 18. veka koju je napisao škotski pesnik i istoričar James Macpherson.

fingalova-pecinaStruktura ove pećine je jedinstvena u svetu. Neobična pećina nastala je kao rezultat delovanja lave koja je hlađenjem formirala šestougaone bazaltne stubove, a njena lepota leži u veličini, bojama i zvucima koja pravi.

Upravo veličina i njen prirodno izbočeni krov kreiraju atmosferu nekakve prirodne katedrale, a eho talasa koji udara u zidove pećine stvara jezivu muziku koja je inspirisala brojne umetnike, pisce i kompozitore.

pecinaOva turistička atrakcija, koja spada u red morskih pećina, svakog dana oduševljava sve veći broj ljudi. Posetioci mogu da zađu dublje hodajući po stubovima koje je lava formirala, dok se sa obale ostrva Stafa mogu uočiti delfini, foke, ajkule ali i kitovi.

Samo ostrvo, koje je otkriveno u 18. veku, promenilo je veliki broj vlasnika, a danas je u vlasništvu Nacionalne fondacije Škotske zbog svog geološkog karaktera koji je od izuzetnog značaja za nauku.

Izvor:kafenisanje.rs

__________________________________________________________________________________

LEPOTA NAKITA SRPSKIH NEVESTI…

tamoiovde-logo

Deo tradicije kroz vekove

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu. Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

e3d4dcf128074f7b86ba0fbc0c85f813_LSklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa.

U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja.

Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.
Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku.

Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka. Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.
Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.
Izvor: srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________

MENTALITET BRZOG NOVCA…

tamoiovde-logoIako novac jeste veoma važan, mnogi ga precenjuju.

novac.png

(Ilustracija S. Pečeničić)

Stiče se utisak da mlađe generacije novac sve više povezuju sa društvenim statusom i kvalitetom života. Sve više je zastupljen stav da je onaj ko ima novac životni pobednik, a onaj ko ga nema dovoljno – životni gubitnik. Tako se vrednost neke osobe ocenjuje u skladu sa njenim materijalnim stanjem.

Kada neko usvoji takav stav, ne primenjuje ga samo na druge ljude, već i na samoga sebe. Posedovanje viška novca razlog je da neko bude arogantan, bahat i da na druge gleda sa visine. Nedostatak novca kod onih koji prihvataju opisanu logiku, postaje razlog za samoprezir.

Mnogi mladići očekuju da devojke budu impresionirane materijalnim statusom. Veruju da bi fascinirali potencijalnu devojku kada bi posedovali dobar automobil, kada bi nosili garderobu poznatih dizajnera, kada bi mogli da izvedu devojku na neko „fensi” mesto za provod. Kada bi to mogli, tada bi sebe poštovali i verovali da ih drugi poštuju. Kako mladi po prirodi svoje pozicije nisu u prilici da raspolažu većim novcem, oni u tome nalaze razlog za nezadovoljstvo sobom.

Zato možemo povremeno da čujemo od mladića da izbegavaju izlaske i da se ne viđaju sa devojkama pravdajući se time što nemaju dovoljno novca ni za jedan običan izlazak.

Ono što mladi doživljavaju kao problem jeste to što novac žele „sada kada se živi”, a ne za 10 ili 20 godina. Kada ih prođe ljutnja na roditelje što nisu bogati pa da im omoguće „dostojnu mladost”, tada problem nedostatka novca pokušavaju da reše na druge načine: ili se oslanjaju na puku sreću ili na svoju pamet. U prvom slučaju igraju različite igre ne sreću, verujući da bi im odgovarajući dobitak značajno promenio život u pozitivnom pravcu. U drugom slučaju imaju „mentalitet brzog novca”, jer pokušavaju da svoju pamet i inteligenciju iskoriste kako bi u kratkom roku, bez truda, zaradili mnogo novca.

Veliki broj kladionica i salona za igre na sreću ukazuje da postoji široko tržište za ovakve usluge. To ukazuje da je kod nas mnogo muškaraca koji veruju da svojim znanjem i inteligencijom mogu veoma brzo da zarade dosta novac bez velikog rada i truda. Mnogo je onih koji zapadaju u velike dugove verujući da su na tragu sistema pomoću koga će za kratko vreme sigurno dobiti veliku sumu novca.

Prevencija kockanja započinje u roditeljskom domu u kojem tinejdžeru treba ukazati na probleme logike „brza zarada”. Pri tom ne treba oduzimati vrednost uloge novca u životu, već treba mlade učiti da se kada je novac u pitanju zarađuje polako, da „uzgajanje” novca više liči na posao farmera, nego na posao lovca.
Zoran Milivojević
Izvor: Politika/24.01.2015./

_________________________________________________________________________________________

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU…

tamoiovde-logoTimočki Romeo jedini znao put do Argosa!

MISTIKA ANTIČKE TVRĐAVE KOD ZAJEČARA

Od pamtiveka Timočka krajina, njena mistika i prirodne blagodeti privlačila je razna plemena i narode. Iza njih su ostala mnoga naselja i građevine. Ovde su se gradile carske palate i rezidencije. Ovde se zlatom bogatilo, vodom i biljem lečilo. Ovde postoji Argos – poslednji evropski izgubljeni grad.

img-0489Argos je, prema istorijskim podacima, bio antička tvrđava monumentalne arhitekture, locirana kod sela Rgotine, između Bora i Zaječara. Izgradili su ga Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice.

Argos je bio utočište u kojem su živeli velikaši, donoseći u grad sve ono što su robovi svakodnevno iskopavali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka istočne Srbije.

img-0491Drevni majstori izrađivali su u Argosu filigranski nakit od topljenog zlata nestvarne lepote i vrednosti.

Ono malo nakita koje su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri koji zaokupljuju pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.

Predivni lanci, prstenje, broševi, minđuše, kopče i šnale za kosu, kojima su se ukrašavale carske dame pre 2000 godina nađeni su kod sela Krivelj, petnaestak kilometara udaljenog od sela Rgotine, gde se nalazio drevni grad Argos.

img-0504Priča o Argosu (po nekim izvorima: Argentisu) kaže da je grad bio sagrađen u kanjonu, između visokih, snežnobelih litica krečnih stena koje okružuju Rgotinu.

Prema legendi, Rimljeni su teškim stenama blokirali sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je činilo zaleđinu otvorili ulaz u pećinu, još prostraniju od sazidane tvrđave, i u njoj uredili sobe za zaštitu od eventualnog napada varvarskih plemena.

img-0514„Pećina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uređeno mnogo soba i sve su imale kupatila slična onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovačkoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara.

Druga, nešto manja dvorana bila je očigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice čiji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grnčarije, činija i čaša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani.

img-0522Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. Jedna je bila kovnica novca.

Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovčezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda.“ – ispričao nam je meštanin Rgotine, dugogodišnji aktivni tragač za blagom.

PRIČA O TIMOČKOM ROMEU
romeo-i-juloijaTragična sudbina izvesnog Rajka, iz susednog sela Vražogrnac, pre 50 godina mogla je da razotkrije misteriju izgubljenog grada. Priča ide ovako:

„Rajko je, tragajući za sopstvenim mirom, obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećnu ljubav – Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire – do Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata umrla su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo.

Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je u dvorištu pod hrastom ostalo i mnogo zakopanih zlatnika, i njemu nije više ništa trebalo. On je želeo samo jedno, visoku i tanku Jasminu, s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom komšiluku. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.

Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete. Bila je „bela udovica“.

U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči.

Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, znam da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.

Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju.

Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.

Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak Rgotine.

Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.“

Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure.

Bilo bi to epohalno otkriće za svet, pa taman da nalazač uspe i da iznese sve te silne količine skrivenog zlata. Ponekad se samo pronese glas da je tu u okolini, taj i taj, našao to i to. U njegovom dvorištu posle stvarno, nešto na brzaka, nikne nova kuća, za čas mu se poveća stado, a žena mu nosi neki novi nakit.

Primera je mnogo. Svi bi hteli da nađu izgubljeni grad. I seljaci da očiste onu kovnicu novca; i domaći i strani kolekcionari da se dokopaju ručno kovanog i livenog nakita; i muzeji da svoje depoe popune divnom grnčarijom; i arheolozi da pokažu svetu šta su to Rimljani ovde gradili.

Za sada, ostaju im samo pusti snovi. Ponekad tragači ispuste tužan uzdah proklinjući Jasminu što je ostavila Rajka. Da je ostala s njim, možda bi im se svima Bog smilovao. Možda bi drevni Argos bio otkriven.
Izvor:tvbest.rs

________________________________________________________________________________

BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST…

TAMOiOVDE-logo

Amiši iz Pensilvanije

Iako su svi prihvatili moderan način života, u SAD postoji narod koji u svom bajkovitom okruženju živi po pravilima nepojmljivim savremenom čoveku

Neki potpuno drugačiji svet!
amisi-iz-pensilvanije-bez-zurbe-u-buducnost-1338411792-169020Dok većina ljudi koristi Fejsbuk, i dok se naše devojke nerviraju zbog toga da li da za maturu obuku haljinu s dezenom zmije ili krokodila, negde u Pensilvaniji Amiši žive potpuno udaljeni od modernog načina života.
Ne voze preskupe automobile, i u kočijama kaskaju za savremenim svetom, a nalaze se na samo nekoliko sati od Njujorka, koji nudi bukvalno sve…

I dok turistima iz automobila trešti Rijana, dok žeđ gase „koka-kolom“ i slikaju ih najnovijim foto-aparatima, oni spuštene glave prolaze pored njih jer im religija ne dozvoljava da se fotografišu.
Reč je o religioznim grupama koje naglašavaju skromnost, porodicu i zajednicu, a žive u naseljima u 22 američke države i Kanadi. Amiši nemaju istu religiju, a zajednička veza im je uglavnom nemačko poreklo.

Drugačiji u svemu
I među Amišima postoje razlike. Neki čak voze automobile i nude svoje farme kao turističke atrakcije, dok drugi ne žele nikakvu komunikaciju. Oni jašu konje, nemaju struju u kućama, a deca im idu u privatne škole i završavaju samo osam razreda, a do venčanja rade na porodičnoj farmi.Većina njih govori tri jezika – kod kuće koriste dijalekat holandskog, pri molitvama koriste nemački, a u školi uče engleski, kojim se služe kada razgovaraju s turistima.

Ne koriste ogledala
Devojke i žene oblače se u skromne haljine s dugačkim rukavima, preko kojih nose ogrtače i kecelje. Nikada ne seku kosu i vezuju je u punđu. Na glavama imaju belu kapicu ako su udate, a crnu ako nisu. Ne nose nakit i ne koriste velika ogledala.

Muškarci nose tamna odela bez revera, crne čarape, cipele i crni ili slamnati šešir. Nemaju brkove, ali nakon venčanja obavezno puštaju bradu.

Porodica je najvažnija
Porodica je za Amiše centar sveta i izbor partnera je najvažnija odluka u njihovom životu. Dečaci i devojčice počinju da traže supružnike posle 16. godine. Kada napune dvadesetu, bliži se dan venčanja. Ali, da bi se par venčao, oboje moraju biti iz crkve koja ih priprema za zajednički život. Mladić pita devojku da li će se udati za njega dajući joj porcelan ili sat. Mladi čuvaju tajnu do jula ili avgusta i tek tada roditeljima saopštavaju svoje planove.

Haljina za svadbu i sahranu
Nedeljom se svi okupljaju u crkvi i tog dana se obelodanjuje da par želi da se venča. Nakon službe mladin otac saopštava datum venčanja i poziva prisutne da dođu. Devojka za to vreme sprema večeru i zajedno provode veče sve dok ne dođu roditelji da se upoznaju. Nakon toga imaju samo nekoliko dana da pripreme venčanje.

Venčanica mlade nije bela, već plava. Sve na njoj mora biti novo i ona sama pravi skromnu haljinu, koja nema čipku, detalje, veo ni cveće. Venčanica se kasnije koristi za svaku svečanu priliku, i na kraju je običaj da je sahrane u njoj. Mladoženja nosi crno odelo, belu košulju, kravatu i šešir.

Dan venčanja kod Amiša započinje u četiri ujutru. Iako je venčanje, krave se moraju pomusti, a i svi ostali poslovi moraju biti završeni pre nego što gosti dođu. Cela ceremonija odvija se u mladinoj kući.

Ne učestvuju u izborima
Amiši se drže van svih društvenih tokova i, iako su u Americi, kao da nisu deo nje. Plaćaju poreze jer su na to obavezni zakonom, ali ne učestvuju u izborima, ne žele državne penzije i ne žele zdravstvenu zaštite za starije građane.

Povratak u stvarnost
Kada se nakon ovog iskustva vratite u Njujork, ponovo nailazite na gužvu, jurnjavu, nove kolekcije u izlozima skupih radnji i trčanje za dolarima. Jednom rečju, na sjaj i bedu modernog načina života. Amiši, daleko od gradske vreve, žive mirno i dostojanstveno…
Autor: Ekipa Kurira

zvor:kurir-info.rs

______________________________________________________________________________________________

ISTRAŽIVANJE POKAZALO

Deca Amiša, odrasla na seoskim farmama na severu američke savezne države Indiane, ne pate od astme, dijabetesa, alergija, niti bilo kojeg oblika savremenih bolesti.

1369557-amish-kids

Deca Amiša su zdrava | Foto: foter.com

Istraživanje o zdravlju amiške dece

Švajcarski naučnik Mark Holbrejhm koji je istraživao zdravlje amiške dece kaže: “Zaključak je da je stopa savremenih oboljenja veoma, veoma niska kod amiške dece. Zaista, kao da postoji nešto što štiti amišku decu, a šta je to i dalje ostaje nejasno. ”

Istraživači su uspoređivali decu odraslu u relativno zdravim, ruralnim sredinama i došli su do zaključka da su Amiška deca zdravija od dece odrasle na evropskim farmama. Šta više, u posljednjih 20 godina zabeleženo je svega nekoliko amiške dece koja su bila alergična na nešto.

Inače, amiške porodice, od kojih mnoge vuku korene upravo iz Švajcarske, žive u prirodi, daleko od gradova, hrane se organski gajenom hranom, i veoma su religiozne.

Savremene bolesti gotovo nepoznate

Inače, još ranije je pisano o odličnom mentalnom zdravlju Amiša i činjenici da u ovoj zajednici jednostavno ne postoji autizam – što svakako nije samo puka slučajnost. Naime, konvencionalna medicina je često zbunjena time što Amiši nemaju iskustva s autizmom, ili bilo kojom drugom poteškoćom s učenjem koje predstavljaju pošast današnjeg tehnološkog društva.

Oni žive u društvu koje se, prema shvaćanjima prosečnih Amerikanaca, koji imaju problema s gojaznošću, dijabetesom, srčanim bolestima, autizmom, i koje je zahvatila moralna kataklizma, vodi staromodnim idealima. Amiška prehrana se sastoji od organske hrane, svežih, lokalno uzgojenih proizvoda, a što je veoma bitno, oni se uglavnom ne vakcinišu. Uprkos činjenici da farmaceutska industrija ulaže veliki novac u kampanju za vakcinaciju i upotrebu veštačkih lekova, bolesti srca, rak i dijabetes su gotovo nepoznati u amiškim selima.

Zdrava hrana, bez GMO-a i velika inteligencija

Hrana koju amiši jedu su organski proizvodi starih sorti uzgajani isključivo na organskom đubrivu i ove zajednice se nikada nisu susrele s GMO-hranom. U dosadašnjem istraživanju zdravlja Amiša registrovano je samo tri slučaja autizma kod njihove dece. Od tih troje, za dvoje je jasno dokazano da su bila vakcinisana.

Prvi slučaj je bilo kinesko dete koje je primilo brojne vakcine pre nego što je usvojeno od strane porodice Amiša. Drugi je bio redak slučaj u porodici Amiša koji su podlegli propagandi i medicinskom pritisku za vakcinisanje svoga deteta. Pojedini “naučnici” tvrde da Amiši očito imaju poseban super-gen koji ih čini imunim na brojne bolesti savremenog doba.

Takođe, još jedna karakteristika Amiša, a koja je malo poznata, jeste da su oni inteligentniji, s izuzetno naprednom veštinom pisanja koja je na fakultetskom nivou, iako mnogi od njih nikada nisu studirali.

Izvor:alo.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SUNCE, MORE I TELO VRETENO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

(Naj)lepše je šareno
Tufne i štrafte, čvrste korpe za grudi, visoko postavljeni otvori donjeg dela bikinija, krojevi i dezeni karakteristični za početak 20. veka, ali i osamdesete godine, samo su segment dugačke liste modnih kombinacija aktuelnih ove sezone.

Kupaci kostimiSezona godišnjih odmora samo što je počela, a mnoge dame već su uveliko u potrazi za najpovoljnijim aranžmanom za putovanje, ali i za adekvatnim kupaćim kostimom. Raznoliki po bojama, formi, materijalima i pratećim detaljima, u najkraćem bi glasio trend za odevne predmete za plažu ili bazen ove sezone.

Dezeni koji podsećaju na pedesete, zatim tufne i štrafte i čvrste korpe za grudi na jednodelnim modelima, visoko postavljeni otvori na donjem delu bikinija, kakvi su bili aktuelni osamdesetih godina, gornji delovi koji više podsećaju na top majice za trening nego za plažu, deo su dugačke liste modnih kombinacija aktuelnih ove letnje sezone.

Kako do savršenog kupaćeg?
Pri izboru se ne sme zaboraviti da je kupaći kostim veoma važan komad garderobe i da se bira prema funkcionalnosti.
Modni stručnjaci naglašavaju da svaka dama odlično poznaje svoje telo i da zato ne bi trebalo da se povinuje trendu kada kupuje kupaći kostim. Tako popularni „trouglići“ stoje damama sa bujnim poprsjem, dok gornji delovi sa „puš-ap“ korpama na velikim grudima deluju vulgarno.
Takođe, mora da se vodi računa i o godinama, kao i mestu gde se letuje.

Kupaci kostim 3U kolekcijama kupaćih kostima, velike modne kuće potvrdile su, čini se, teoriju da su dame odavno prestale da se povode za trendom kada je reč o ovom odevnom predmetu i da više pažnje pridaju tome kako im model stoji.
Tačnije, pokriva ono što smatraju neprivlačnim i otkriva deo tela koji smatraju lepim i atraktivnim.
„Šanel“ je, tako, predstavio kolekciju kojom dominiraju crni i beli modeli, veoma zatvoreni koji podsećaju na korsete i donje rublje s početka 20. veka.
U modnoj imperiji „Valentino“, prepoznatljivoj po klasičnim formama, poigrali su se sa aktuelnim resama.
Kupaci kostim 2Na predstavljanjima ovogodišnjih kolekcija, mogli su da se vide modeli sa šarenim printovima, kombinacije plave, crne i bele, heklani komadi.

Čak su i manje zvučna imena modne industrije ponudile dvodelne kupaće čiji gornji delovi podsećaju na kratke majice. Oni su, pak, rezervisani za aktivnije i mlađe pripadnice lepšeg pola.
Kompletan izgled može da se dopuni efektnom torbom za plažu, ljupkim ili elegantnim japankama, nakitom i šeširom.

Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priče o kostimu
Sunce, more i… vunena haljina (kratka istorija kupaćih kostima)

romanbathPlivanje je jedno od ljudskih aktivnosti od davnina. Ipak, posebna odeća namenjena ovoj vrsti aktivnosti postoji tek od XVIII veka.
Poznato je da su i u Grčkoj i u Rimu postojala kupatila. Bogatiji građani su.čak imali kupatila u okviru svojih kuća. Pa ipak, to su pre bila mesta za kupanje, nego za plivanje, i pretpostavlja se da su se i muškarci i žene kupali nagi. Mešanja, ipak, nije bilo, jer su i jedni i drugi imali zasebne prostore u okviru kupatila. Na rimskim muralima su prikazane žene u odeći nalik na danjašnji bikini, ali se ta odeća vezuje za bavljenje telesnim vežbama, a ne za plivanje.
U srednjem veku kupatila nestaju. To ne znači da su ljudi prestali da plivaju, ali su to retko činili iz ličnog zadovoljstva. Čak je i kupanje kao način održavanja higijene postalo retkost.

bikini1_670x0

Mozaik, poznat kao „Bikini devojke“, prikazuje deset žena tokom sportskih takmičenja. Pobednica je dobijala lovorov venac. (IV vek, detalj,Villa Romana del Casale).

6175151_f496

Slika iz 1797. (levo) prikazuje dve dame koje prilaze „mašinama za kupanje“. Moda tog vremena je izuzetno cenila beo ten, pa su i ove dame dobro zaklonjene od sunca bone-šeširima širokog oboda, šalovima i rukavicama.

Javna kupatila ponovo postaju popularna tek u XVIII veku. Kao i u vreme antičkog Rima, ona su dostupna samo bogatoj evropskoj eliti. Treba napomenuti da se na kupanje u banjskim kupatilima ili na moru išlo pre svega iz zdravstvenih razloga. Kupanje u ovakvim kupatilima (ako ste ikada pročitali neki roman Džejn Ostin, nije vam promaklo mondensko okupljalište Bath) zahtevalo je i adekvatnu odeću.

Iako su muška i ženska kupatila bila odvojena, postojala su stroga pravila pristojnosti. Najčešće se nosila vunena odeća za kupanje, jer vuna nije postajala providna kad se pokvasi. Žene su nosile čarape i haljine, nalik onima koje su nosile svakodnevno, često sa ušivenim malim tegovima u prorub kako se ne bi zadizale prilikom ulaska u vodu. Muška odeća za kupanje imala duge rukave i duge nogavice. Ako bi neko pokazao gole ruke ili noge, bio bi uhapšen zbog nedoličnog pokazivanja u javnosti!

Ova moda se neće mnogo menjati do sredine devetnaestog veka.

Boravak na moru postaje sve popularniji sa razvojem železnice. Na plažama su bile nanizane „mašine za kupanje“. One su bile neka vrsta kabina za presvlačenje na točkovima, sa konjskom vučom. U njima su žene prevožene do dublje vode. U vodu su ulazile direktno iz kabine, tako da ih niko ne vidi u njihovim kupaćim kostimima. Na isti način su se i vraćale na obalu.

beale-bathing-machine2195418803252Sredinom XIX veka ženska odeća za kupanje i dalje pokriva gotovo čitavo telo. U modu ulaze takozvane „turske“ pantalone ili blumers (dobile ime po Ameliji Blumer, koja je pokušala da uvede neku vrstu pantalona u žensku odeću). Ovakve pantalone se nose ispod јedne vrste kaputića ili hajine. I blumers pantalone i ove hajine su izrađivane od punog flanela, koji je natopljen vodom bio veoma težak i svakako nije bio od pomoći pri plivanju.

Muški kostimi postaju „slobodniji“, otkrivajući sadа i deo noge, pa čak, ponekad, i deo grudi ispod vrata.
6a01156f47abbe970c0120a517e125970b-800witr-147ab-2009_s160694819acbd710d23050c78f83dd5d

______________________________________________________________________________________________________

Sa vremenom i ženski i muški kostimi otkrivaju sve više. Krajem XIX i početkom XX veka ukidaju se zakoni kojima se zabranjujuje kupanje muškaraca i žene na istoj plaži.

bathing-suit-1895-1900-the-metropolitan-museum-of-art1906a1

_____________________________________________________________________________________________________

1907. je na bostonskoj plaži uhapšena Anet Kelerman (Annette Kellerman) zbog nedoličnog izlaganja tela. Anet je bila poznata australijska plivačica, a „nedolično izlaganje“ se ogledalo u nošenju kostima od žerseja, koji otkriva ruke, noge i vrat (slika dole levo). Ipak, izgled takmičarskih kupaćih kostima (slika dole desno) i onih namenjenih rekreaciji će se još neko vreme bitno razlikovati.
6177986_f2606178006_f260

_____________________________________________________________________________________________________

cbagno2-3Picture 0151910sbathingsuits-4

_____________________________________________________________________________________________________
Posle Prvog svetskog rata boravak na moru postaje još popularniji, a kupaći kostimi sve oskudniji.
1920sBathingSuit1920s

_____________________________________________________________________________________________________
1930-ih u modu ulazi sunčanje i preplanuli ten. Kupaći kostimi su, najščešće, štrikani. Njima počinju da se bave i kreatori visoke mode (Elza Skjpareli je bila jedna od prvih), a glavni promoteri su holivudske zvezde.
2312518325_a6ef892611jean harlow-1930's bathing suit

_____________________________________________________________________________________________________

bikini5

_____________________________________________________________________________________________________

1946. donosi pravu revoluciju: Žak Hajm (Jacques Heim) i Luj Rear (Louis Reard) predstavljaju prvi bikini kupaći kostim (dobio je naziv po atolu Bikini, na kome su vršene prve posleratne nuklearne probe).

Zanimljivo je da Rear nije mogao da nađe manekenku voljnu da prikaže prvi bikini, pa je za tu priliku unajmio profesionalnu striptizetu. Bikini svoju punu popularnost dostiže posle 1957. i filmova Brižit Bardo (Brigitte Bardot).

AnitaEkbergParalelno sa dvodelnim kostimima, nose se i jednodelni, kakvi se viđaju u filmovima Ester Vilijams (Esther Williams).

 

31Muški kupaći kostimi konačno gube gornji deo, otkrivajući telo sve do struka.

Šezdesete godine XX veka donose modu „monokinija“ (toples), a sedamdesetih se pojavljuje tanga – bikini. Sa dokazima o štetnosti prekomernom izlaganju sunčevim zracima, kupaći kostimi ponovo postaju nešto zatvoreniji, ali se njihova osnovna forma nije bitno izmenila do danas.
Posted on 04/03/2012 by Marina
Izvor:modanekadisad.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

ROBINZONI SA HRISIJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Umetnici, avanturisti, moderni hipici, uz specijalne dozvole, borave po pet meseci na ostrvcetu uz jugoistočnu obalu Krita

Robinzoni-01

Parovi su smešteni u krečnjačkim pećinama Foto I. Dekanj

Nadomak Krita, najvećeg ostrva Grčke i postojbine drevne Minojske civilizacije, postoji krečnjačko ostrvce Hrisi, ne veće od najvećih rečnih ada na Dunavu. Kao nacionalni park krije neke od najlepših plaža Mediterana. Brodovima od Jirapetre, lučkog gradića na jugoistoku Krita, za nepun čas stigne se do ovog „skrivenog” kutka Grčke.

Ostrvo gde se uranja u vode bistrine tečnog kristala i sedi u hladovini zaštićenih libanskih kedrova starih 200 godina, nudi svoje čari posetiocima od 10 do 16 sati. Turistički brodovi dovoze i odvoze ljude koji uživaju u ovoj lepoti na plažama.
Sve to na mekom belom pesku i uzvisini iznad zaliva Belegrin gde pristaju turistički brodovi, u hladovini tendi, kraj nekolicine razbacanih šatora, posmatraju „nevidljivi” ljudi.

Nepomućenim mirom motre masu koja će do polaska broda da pregori na plamtećem mediteranskom suncu. Lagano se spuštaju do plaže i jedinog bara koji nudi tropske koktele po paprenim cenama, kao da je na Tahitiju, iako je voće iz plastenika sa kopna, a alkohol iz marketa u luci. Dok koračaju, u maramama i laganim košuljama od pamuka koje landaraju na vetru, ne mogu da im se odrede godine. Nekoliko parova iz Francuske, Holandije, žive tokom letnjih meseci pod šatorima, ali i u krečnjačkim pećinama uz obalu ostrvceta.

Pored domaćih tu su i moderni hipici sa Krita i iz Atine sa specijalnim dozvolama za boravak. Spretno, bez emocija, postavljaju umetničke forme od oslikanih kamenčića, školjki i ručno izrađenih kanapa. Uz savitljive prutiće od vrbe ili mladica kedra, sve se vrti u krug i nestvarno, kao u bestežinskom stanju, prati udare vetra. Nakit, ručno izrađen, okupio je ženski deo turista. Unikatne minđuše, ogrlice i prstenje, pokazivaće u zimskim danima koleginicama, uz dogodovštine sa „urlaba”, a kruna dokaza, Hrisi –raja, biće ručno izrađen nakit letnjih Robinzona.
Lidija i Ežen iz Nanta otkrili su Hrisi pre desetak godina. Akademski umetnici, vajar Lidija i Ežen, slikar, borave tu od maja do oktobra. Ne mogu da pričaju, jer Ežen postavlja štafelaj za kroki ali verne portrete, a ne dozvoljavaju ni da ih fotografišemo.
Mlađarija vrišti, pije pivo, koktele, uzo, igra uz rege zvuke, beži povremeno u hladovinu ili more da spere beli pesak i vrućinu. Već posle tri popodne počinje dozivanje dece, pakovanje i „najezda skakavaca” prolazi. Nastaje mir kao nagrada i obavija plaže ovog raja, drevne Helade.

Pristajemo na Eženov poziv da provedemo noć na Hrisiju. U nepomućenoj atmosferi čistote i mira, pod zvezdanim nebom, menjamo buku odmoraške gomile na kopnu, uz ove moderne Robinzone, barem na jednu noć. Masline, devičansko ulje, tost, kozji sir, uz par flaša vina, ohlađenih u jedinom frižideru na ostrvu, efikasno su izbrisale buku, haos i mnoštvo jela hotelske kuhinje iz glave. Noć uz gitare, Kleptona, „Stonse”, priče o životu, prirodi, umetnosti, bili su ulazak u neku drugu dimenziju, vanvremensku. „Novi svemir” u kome žive pola godine i jedva čekaju da vreme letnje seobe ponovo dođe. Ništa im ne smeta, ni skupa voda za piće koju donose brodići i kupanje– štedljivo sakupljenom kišnicom u burićima zamaskiranim oko šatora. Ne smetaju im ni porodice sa kopna iz Hersonisusa, Jirapetre, Hanije, koje tradicionalno krajem septembra kampuju na Hrisiju po nekoliko dana, ni turistička najezda tokom leta, jer im omogućava skoro „prvobitni život” iako preko godine, svaku paru odvajaju od školskih plata ili drugih poslova u rodnoj Francuskoj.
Smeta im samo što će jednom morati da odu iz ovog raja. Misle da im neće biti lepše čak i u onom nebeskom raju, poverio nam se Ežen na polasku, kad je pristigao brodić za snabdevanje, zaklevši se na pisanje i večno prijateljstvo.
Na odlasku sa ostrva putnik shvata da je još malo mesta na planeti koji svetski turistički mlin nije samleo.
Ištvan Dekanjht /politika.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

 

LEGENDA KOJA TRAJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Koko Šanel

Kakva bi bila današnja moda bez Koko Šanel? Njene kostime i danas nose poznati širom sveta. O „Mitu Šanel“ može se dosta toga videti i saznati na izložbi u njenu čast, u Hamburgu. 

0,,17459912_303,00Nedostatak samopouzdanja se Koko Šanel sigurno ne može prebaciti. „Ta jednostavna haljina postaće svojevrsna uniforma za sve žene koje imaju ukusa“, najavila je samouvereno francuska modna dizajnerka, davne 1926. godine, čitaocima američkog modnog časopisa „Vogue“. Šanel nije mislila ni na šta drugo, nego na čuvenu „malu crnu haljinu“.

0,,16536079_404,00

Jednu od čuvenih „malih crnih“ nosi
Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija

Ta kreacija u raznim varijantama i danas ima svoje mesto u ormarima pripadnica lepšeg pola. Doduše, Šanel nije ta koja je izmislila „malu crnu haljinu“, ali upravo je ona od tog jednostavnog, ali elegantnog komada odeće napravila modni kult. Uskog kroja i potpuno crna, u to vreme je rušila društveni tabu. Do tada su žene bile prilično pokrivene, a crna boja je uz to važila i za boju posluge. Ali sam magazin „Vogue“ je bio ubeđen u uspeh i napisao: „Haljina, koju će nositi ceo svet.“

I tako je i bilo.

U međuvremenu, žene širom planete nose haljine ove dizajnerke. I ne samo haljine, već i kostime, torbe i nakit. Ne treba zaboraviti ni na čuvene parfeme, poput „Chanel N° 5“.

„Mit Šanel“ može se osetiti i na izložbi u Umetničkom muzeju u Hamburgu. Od 28. februara do 18. maja 2014. godine, tu se može doživeti duh istorije i delim modne imperije, jer gostujuća izložba obuhvata i 70 kreacija Koko Šanel. Moguće je videti i kreacije drugih modnih dizajnera, kojima je kao inspiracija poslužila Šanel.

Od krojačice do vlasnice modne kuće

0,,17459919_401,00

Koko Šanel, 1935, foto Men Rej

Uspon u svetu mode Gabriele Šanel, rođenoj 1883. godine, nije ni kom slučaju bio predoređen. Nakon smrt majke 1895. godine ona je rasla u domu za nezbrinutu decu. Tamo je naučila krojački zanat koji će je kasnije učiniti slavnom.

Čuveni nadimak „Koko“ dobila je kasnije, kada je nastupila u jednom kafiću – kao pevačica. Ali njenu ljubav je bila moda, a ne muzika. Godine 1910. napravila je prvi veliki korak u ovom poslu: Koko Šanel je u Parizu otvorila prodavnicu šešira. Godine 1913. otvorala modni butik, a dve godine kasnije modnu kuću. Najkasnije 20-tih godina kada su joj mušterije iz ruku istrgle „malu crnu haljinu“, francuska modna dizajnerka bila je i finansijski zbrinuta.

Ali zašto su baš njene kreacije bile dobro prihvaćene?

„Ženskom telu ponovo sam dala njegovu slobodu“, rekla je jednom čuvena dizajnerka. 20-tih godina prošlog veka, žene su počele manje da pokrivaju delove svog tela, pa su samim tim i zračile sa više samopouzdanja. Korzeti su pripadali prošlosti. Šanel je svojim kreacijama pogodila potrebe ciljne grupe i označila ukus vremena. Jednostavno i elegantno, udobno i sa stilom – takve su bile njene kreacije.

0,,17459916_404,00

Kostim iz kolekcije za jesen/zimu 1959/1960

Ali Šanel je pre svega bila autentična. Iz njene modne kuće nije izašla ni jedna kreacija, koju ona sama ne bi nosila.

„Odelo čini čoveka“, kaže poslovica. U skladu sa tim, Šanel je doprinela stvaranju „nove žene“ koja više ništa nije imala sa zastarelom durštvenom slikom, prepunom strogih moralnih normi. Dužina suknje smanjila se od gležnjeva do ispod kolena – ako su žene uopše još nosile suknje. I Koko Šanel je ponekad nosila pantalone.

0,,17075476_404,00

Karl Lagerfeld, 2008.

Smrću velike modne ikone, 1971. godine, mit ove dizajnerske kuće ni u kom slučaju nije bio okončan. Marka se isprva našla u problemima – sve do 1983. kada je umetnički direktor postao nemački dizajner Karl Lagerfeld. On pri tome za svoje kreacije neprestano koristi ideje Koko Šanel. Recept za veliki uspeh ove modne kuće, možda bi mogao da se objasni rečenicom: „Dobro krojena haljina stoji svakoj ženi. Tačka!“. Tako jednostavno se objašnjava i mit o njoj.

Autor: Mark von Lipke / Jakov Leon/Odg. urednica: Dijana Roščić

Izvor:dw.de

____________________________________________________________________________________________

OČARAVAJUĆE LEDENE PEĆINE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ledene pećine niko nije mogao da vidi godinama. Sada su otvorene i svi su bez teksta

Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, zadivljujuće ledene pećine na ostrvu Apostol su zvanično otvorene za posetioce.

3263472143_d2616e877fZa ovo možemo zahvaliti polarnom vrtlogu.

Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, ove zadivljujuće ledene pećine su zvanično otvorene za posetioce.

Park koji se sastoji od 21og ostrva i nalazi se u blizini obale severnog vrha Viskonsina poznata je letnja destinacija za kajakaše koja sada privlači posetioce šarenim, vijugavim pećinama i formacijama stena koje vire duž linije vode.

Tokom zime, obala se potpuno promeni. Kada ledeno vreme uzme svoj danak na Srednjem zapadu, ogromni stalagmiti i slataktiti formiraju izbrazdanu geologiju duž ostrva. Unutar pećina, voda iz jezera se zamrzava i stvara glatke, ledene površine prozirne kao staklo.

3264307222_e14c1c6be3Posetioci mogu stići do pećina ako prepešače otprilike jednu milju preko zaleđene površine jezera, ali samo ako je led dovoljno debeo.

Zvaničnici parka pažljivo nadgledaju stanje leda, a poslednji put kada je led bio dovoljno debeo da bi bezbedno moglo da se pređe preko njega bilo je 2009. godine. Na sreću, posle prethodnih nekoliko nedelja „arktičkog“ vremena, Gornjem jezeru je sada dovoljno zaleđeno da bi mogao da se odobri bezbedan prelazak od kopna do pećina.

Za najnovije informacije o stanju leda posetite Sea Shore Watch, gde možete naći slike jezera u realnom vremenu i informacije o vremenskoj prognozi.

Niste u mogućnosti da posetite zaleđene pećine ove zime? Ovde možete videti šta propuštate.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Očaravajuće, zar ne?

IF / blic.rs

___________________________________________________________________________________________

UNIŠTAVANJE ŠTETOČINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Sve je počelo 1989. godine. Dr Hulda Klark je rešila da otkrije odnos parazita na bolesti koje su se širile kao epidemija.

Metilj izaziva rak!

Dr-Hulda-KlarkU jednoj od svojih knjiga, ona piše:
„Rešila sam da otkrijem opseg frekvenci drugih živih bića. Otkrila sam da muve, bube, paukovi, buve i mravi imaju frekvence od 1.000.000 Hz do 1.500.000 Hz. Bubašvabe su imale najvišu frekvencu od svih insekata koje sam testirala.
Potom je došlo zastrašujuće otkriće. Uginuli insekt je takođe imao opseg frekvencija, koje su se dale izmeriti!

Znači to uopšte nije fenomen živih bića! Ali ako mrtve stvari imaju rezonantni opseg, možda bi se mogao upotrebiti preparirani mikroskopski slajd nekog mrtvog stvorenja, a moji izleti u vrt i pozivi kasapnicama (skupljala sam parazite i iz mesa) mogli bi da prestanu.

To je bila srećna ideja. Prvi preparat koji sam dobila bio je ljudski crevni metilj, ogroman parazit, pošast čovečanstva. Upravo sam bila otkrila da je prisutan u jetri (ne u crevima) svih bolesnika od raka koje sam pregledala. Odrasli (uginuli) parazit imao je rezonantnu frekvenciju od oko 434.000 Hz.

Mrtve stvari rezonuju! Iznenada mi je niotkuda sinula ideja. Ako bi se neka osoba priključila na generator frekvencija dok radi na 434.000 Hz, šta bi se desilo sa odraslim metiljem, ukoliko je čovek njime inficiran?
Iste nedelje sam tu ideju isprobala na sebi, ali ne sa metiljem već sa salmonelom, giardijom i herpesom koje sam hronično imala. Posle trominutnog tretmana, ponovo sam se testirala. Više ih nije bilo u mojim organima! Nije bilo emitovanja na njihovim karakterističnim frekvencijama. Ponavljala sam i ponavljala eksperiment. Da li su zaista mrtve? Možda su naprosto umrtvljene ili su se možda sakrile. Ali simptomi su takođe brzo nestali. Herpes je prestao da me golica. Bilo je to isuviše jednostavno i neverovatno.
Za dvadeset minuta (3 minuta na 6 različitih frekvencija), čitava porodica se može otarasiti tog parazita. Slučajevi bolesnika od raka su pokazali da je univerzalni marker kancera, ortofosfotirozin, mogao da se ukloni iz njihovih tela ubijanjem istog tog parazita.

Elektronska „pilula“

„Neizlečivi“ slučajevi side su takođe izgubili svoj virus za nekoliko časova. Laboratorijski testovi na HIV su se pokazali negativnim! U više slučajeva, pacijenti koji su patili od bola, doživeli bi trenutno olakšanje ako bih uspela da otkrijem pravu „bubu“ i njenu frekvenciju prilikom sledećeg pregleda.
Izgleda da je to apsolutni dokaz da žive stvari bazično emituju neku vrste visokofrekventne energije.

Šta se zapravo dešavalo bakterijama i parazitima? Ako sam mogla da smesta ubijem nešto tako veliko kao što je glista poznata pod nazivom askaris ili crevni metilj, onda bih možda mogla da ubijem i nešto krupnije, kao što je kišna glista ili buva, nešto što mogu da vidim sopstvenim očima umesto da zamišljam da je to ubijeno unutar mog tela.
Izgleda da je 10 minuta izlaganja frekvenciji koja je odgovarala vrhu njihovog opsega emitovanja omamljivalo te krupnije životinje. Ali one nisu umrle. Kasnije sam proverila telesni opseg (opseg frekvencija koje emituju) kod obe vrste. Kišne gliste su izgubile veliki deo svog opsega i sa vrha i sa dna. Buve su, izgledale otpornije, pošto su izgubile samo malo. Međutim, čak ni nedeljama kasnije nisu se oporavile od tog gubitka.

Da li bi ljudima moglo da naškodi ako bi se preplavili radio-frekvencijama u njihovom sopstvenom opsegu? Sasvim verovatno, ukoliko bi napon bio dovoljno visok. Međutim, nije bilo potrebe da se eksperimentiše, jer paraziti koje želimo da ubijemo imaju karakteristične frekvencije koje se ne preklapaju sa karakterističnim frekvencijama ljudi. Zapravo, one su daleko niže od njih.

Tako se rodio moj elektronski metod da se suprotstavljemo bolestima. Nađete rezonantnu frekvenciju neke bakterije, virusa ili parazita. Testirate žive napadače unutar ljudskog tela tom frekvencijom i za nekoliko minuta one više neće emitovati sopstvene frekvencije – biće ili mrtvi ili onemogućeni da deluju, pa će ih ukloniti naša bela krvna zrnca.“

Uništavanje štetočina

Uređaj koji je dr Klark konstruisala, i nazvala ga „zaper“, u osnovnoj verziji je veoma jednostavan, čak toliko da ga možete napraviti i sami sledeći uputstva koje daje u knjigama koje je napisala. Između ostalog, ona objašnjava: „Pod uništavanjem štetočina zaperom podrazumevam selektivno uništavanje patogenih organizama električnom strujom. Godinama sam koristila komercijalni generator frekvencija da „uništavam“ jednu štetočinu za drugom. Najpre sam napravila šemu frekvencija za najveći broj bakterija i virusa u mojoj zbirci (preko 80 njih). Potom bih testirala pacijenta na svaki od njih. Čak i osobe koje su patile od obične prehlade imale su bar tuce mikroorganizama u sebi (ne samo adenovirus).
Pri narednoj poseti podesila bih generator frekvencija na taj niz frekvencija koji sam otkrila – po tri minuta za svaku. Celokupni proces, testiranje i lečenje, trajao bi oko dva sata. Često bi pacijenti doživeli trenutno olakšanje, ali je ono često bilo i privremeno. Ono što tada nisam znala je da virusi mogu da zaraze neki veliki parazit, kao što je dečija glista. Ukoliko ne ubijete svoje dečije gliste i svoj virus, virus će vam se brzo vratiti.
Godine 1994. je moj sin napravio precizni ručni generator frekvencija koji radi na baterije. Nazvali smo ga zaper. Svrha je bila da omogućimo svima da ubiju crevnog metilja pomoću jeftine sprave. Korišćenje generatora na raznim frekvencijama može doneti toliko dobrobiti, da sam smatrala da svako treba da zna kako da tu spravu napravi. Međutim, kada sam je isprobala na jednoj od bakterija koju sam imala, takođe su uginule i druge tri na veoma različitim frekvencijama! To se nikada ranije nije desilo. Kada sam zaper isprobala na drugima, čak i ako su imali na tuce patogenih organizama, svi bi uskoro bili mrtvi!
Uzastopna testiranja pokazala su da to nije rezultat neke posebne konstrukcije ili specijalnih talasa koje je proizvodila ta sprava. To se desilo usled delovanja baterije! Svaka pozitivna frekvencija ubija sve bakterije, viruse i parazite istovremeno, ako ima dovoljan napon (u ovom slučaju 5 do 10 volti), trajanje (sedam minuta) i frekvenciju.
Ranije sam uvek podešavala moj kupljeni generator frekvencija da varira između pozitivnog i negativnog napona. Sada sam pokušala da ga podesim da varira između pozitivnog napona i nule. To je bilo isto toliko efikasno koliko i generator frekvencija na baterije koji je napravio moj sin.
Stvaranje pozitivnih frekvencija je najbolji način da se brzo ubiju svi patogeni organizmi.
Potrebna su tri tretmana da se ubiju svi. Zašto? Prvi tretman zaperom ubija viruse, bakterije i parazite. Ali kroz nekoliko minuta često se vraćaju druge bakterije i virusi. Zaključila sam da su oni zarazili parazite, a ubijanje parazita ih je oslobodilo. Drugi tretman zaperom ubija oslobođene viruse i bakterije, ali se ubrzo ponovo pojavljuje nekoliko virusa. Mora da su oni inficirali neke od poslednjih bakterija. Nakon trećeg tretmana nikada nisam pronalazila bilo kakve viruse, bakterije ili parazite, čak ni satima kasnije.

Paraziti i zagađenje

Reč „parazit“ koristimo u dva značenja. Sve što živi od vas ili u vama, ne samo da bi tu boravilo već i da bi uzimalo hranu od vas, predstavlja parazitski organizam. Bez obzira koliko je veliko, može se nazvati parazitom. Ali na neki način velike gliste trebalo bi razlikovati od ameba srednje veličine, još manjih bakterija i najmanjih virusa. Zato često izraz parazit rezervišemo za veće stvari, od ameba pa naviše.
Fasciolopsis buscii je metilj (pljosnata glista). Četiri uobičajene vrste metilja su: ljudski crevni metilj, metilj ljudske jetre, metilj ovčije jetre i stočni metilj. Ne dopustite da vas zavedu termini ovčiji i stočni – sve njih nalazimo i u ljudskom organizmu! To je jedan od najgorih parazita i uzročnik brojnih bolesti.

Metilje sam našla u svim slučajevima raka, HIV infekcije, Alchajmerove bolesti, Kronove bolesti, Kapošijevog sindroma, endometroze… Metilj ima šest ciklusa razvoja, ali samo u odraslom ciklusu živi u ljudima – i to jedino u crevima. Ali ako vaše telo u sebi ima henikalije – rastvarače, i drugih pet ciklusa razvoja se mogu javiti u vama! Ako je rastvarač propil alkohol, crevni metilj dobija poziv da iskoristi neki drugi organ kao domaćina – taj će organ postati kancerogen. Ako je rastvarač benzen, crevni metilj će koristiti timus (grudnu žlezdu) kao sekundarnog domaćina, pripremajući teren za sidu. Metil alkohol poziva metilja da upotrebi pankreas kao sekundarnog domaćina. To vodi do poremećaja pankreasa koji nazivamo dijabetesom. Ako su rastvarači u vama metil- etil-keton ili metil-butil-keton, materica postaje sekundarni domaćin, a rezultat je – endometroza.
To je nova vrsta parazitizma zasnovana na zagađenju. Te bolesti koje su izazvali različiti stadijumi metilja na njegovim netipičnim lokacijama u telu, nazivam bolestima metilja.
Zagađivači su sve nežive stvari oko vas koje ne bi trebalo da dospevaju u vaše telo, jer ometaju njegovo funkcionisanje. Sve dok ne prodru u tkiva oni neće smetati, na primer plastične naočare ili odeća. Ali ako hemijske materije od kojih su načinjenjei ovi predmeti prodru u telo, ono će se boriti da ih izbaci.
Zagađivači mogu da uđu u telo kroz vazduh koji udišete, hranu, napitke i proizvode koje stavljate na kožu.

Dve osobe mogu da koriste istu kremu za lice. Jedna dobije osip, druga ne. Ona koja ne dobije osip uopšte ne misli da joj ta krema škodi, misli da je kao čelični sef neprobojna za taj proizvod. Bolje je pretpostaviti da je ta krema za lice nešto otrovno, o čemu svedoči osip koji je neko drugi dobio, a da je osoba bez osipa izbegla neprijatnost samo zato što ima jači imuni sistem. Imuni sistem je kao novac koj isplaćujete sa računa banke za svaki novi napad. Kada potrošite novac, banka (vaše zdravlje) propada.
Rastvarači su jedinjenja koja rastvaraju druge stvari. Voda je korisni, životni rastvarač. Najveći broj drugih rastvarača rastvaraju masti i oni su opasni, jer mast formira zidove opni svih ćelija, posebno nervnih ćelija.

Najštetniji rastvarač je benzen. On odlazi u timus, uništava naš imuni sistem i izaziva sidu. Sledeći po štetnosti je propil alkohol. On odlazi u jetru i izaziva rak u nekom udaljenom organu. Ostali glavni krivci za bolest su ksilen, toluol, metil alkohol, metil hlorid i trihlor-etan. Sve su ovo materije koje obilno koristi današnja industrija.

Opasni nakit

Biohemičari znaju da određeni mineral u slobodnom elementarnom obliku uvek inhibira enzim koji koristi taj mineral. Bakar iz mesa i povrća koji unosite je esencijalan. Neorganski bakar, koji unosite u organizam iz posuda sa metalnim dnom ili bakarnih vodovodnih cevi je kancerogen. Na nesreću, neorganski oblici metala prožimaju čitavu našu okolinu. Mi stavljamo metalni nakit na kožu, jedemo hleb pečen u metalnim plehovima, pijemo vodu iz metalnih vodovodnih cevi.

Još jedan očigledno opasan oblik metala su zubne plombe. Živine plombe, uprkos uveravanjima Američkog udruženja zubara, NISU neškodljive. A ponekad je živa zagađena talijumom koji je još otrovniji od žive!

Ne treba nositi bilo kakav metal na telu.
U ostale preovlađujuće metale spadaju olovo i kadmijum iz lemljenih i galvanizovanih vodovodnih cevi, nikl i hrom iz zubnih navlaka i kozmetike i aluminijum iz hrane, konzervi i lonaca za kuvanje.

Takođe su opasni gljivični toksini. Plesni proizvode neke od najotrovnijih poznatih supstanci – mikotoksine. Jedna mala plesniva voćka ili komad povrća mogu zagaditi veliku količinu soka, džema ili nekog drugog proizvoda. Iako su plesni žive i mogu se ubiti zaperom, mikotoksini nisu i moraju se ukloniti iz vaše jetre. Pošto su mikotoksini krajnje otrovni, malena količina može da deo vaše jetre onesposobi danima!“

Polaritet hrane

O zaperu, aparatu za čišćenje organizma, dr Hulda Klark je napisala: „Eksperimentisala sam sa mnogim frekvencijama nadajući se da ću pronaći onu koja ne samo da uništava bakterije i viruse, nego i „loše molekule“ kao što su fenoli (alergeni) u hrani. Otkrila sam da 1.000 Hz daje rezultat, što me je iznenadilo pošto sam očekivala znatno višu učestanost. Nisam mogla da shvatim koji su sve zakoni fizike uključeni, ali tu nije bilo izuzetaka. Mali napon i frekvencija od 1 KHz utiču na organizam i na hranu koju jedemo.
Pored čišćenja organizma od parazita, veoma je važno da očistite i ispravno polarizujete hranu, jer lečenje neće uspeti, ako se svakodnevno trujete hranom i pićem… U su svrhu projektovala sam uređaj koji se priključuje na zaper, a nazvala sam ga – zapikator.“
U knjizi Lek i prevencija za sve vrske kancera (njnjnj.omegacor.info/zaperi.htm)dr Klark nastavlja: „Sve namirnice stavite na zapikator 10 minuta pre nego ih smestite u ostavu ili u frižider. Ako morate da sečete ili pripremate povrće ili voće pre upotrebe, ponoviti „zapikaciju“ na još 10 min. Mleko, mlečni proizvodi i jaja se tretiraju zapikatorom 15 min.
Metalni predmeti, kao što su konzerve, stavljanjem na zapikator će se namagnetisati formirajući južni pol pri dnu i severni pri vrhu.Višestruki polovi se indukuju ali nisu obavezno stabilni. Hrana unutar metalnog suda poprima isti polaritet kao i deo suda koji dodiruje (a ne suprotan). Zato je potrebno hranu iz konzerve prebaciti u posudu koja nije metalna i onda staviti na zapikator.

Sva konzervirana hrana na tržištu je pola severne, a pola južne polarizacije usled uticaja zemljinog magnetnog polja. Ovo je možda njena najgora osobina. Staklenim teglama treba skinuti metalne zatvarače pre zapikacije. Na ovaj način će sva hrana poprimiti severnu polarizaciju. Inače će se metalni poklopac polarizovati i polovina hrane će biti južno, a druga polovina severno polarizovana.
Zapikacijom hrana i piće dobijaju severnu polarizaciju iako su možda na početku imali južnu ili su bili nepolarizovani. Ovo se dešava zato što je voda dijamagnetik i poprima polaritet najbližeg polja, umesto suprotnog koji metalni objekti (konzerve) poprimaju.
Promena polariteta hrane u severno polarizovanu je dodatna korist od zapikacije. Ostali ciljevi su onesposobljavanje jaja parazita i ostalih živih stadijuma parazita, kao i promena štetnih molekula u bezopasne oblike (izomeri)“.

Voda života

Svi tumori uvek imaju južnu polarizaciju. Moja istraživanja pokazuju južnu polarizaciju, magnetnu silu, u zoni tumora iako je normalno da bude severna. Stare ćelije izumiru, a nove se javljaju. Svaki organ ima nekoliko ćelija u rezervi. Ima ih svuda po organu. Njihov je jedini posao da se dele kada se to od njih traži. Nema odlaganja. One su uvek spremne, imaju sve što je potrebno. Njihova aktivnost ne remeti neophodan rad ostalih ćelija. One se nazivaju matične ćelije. Kako matične ćelije znaju kada da se dele i da puste nove ćelije da popune upražnjena mesta?
Ova važna informacija dolazi od faktora matičnih ćelija. Faktor matičnih ćelija se šalje samo ako postoji potreba. Šalje se isključivo na lokacije sa južnom polarizacijom.
Svaka kišna kap i kišnica kada se sakupi po prizemljenju pokazuje severnu polarizaciju. Sva živa bića na Zemlji je piju u ovom stanju. Pa opet, ljudi je uopšte ne koriste. Ljudi uglavnom piju vodu iz vodovoda, čiju je polarizaciju teško predvideti. Svaka hlorisana voda ima južnu polarizaciju!

Voda je naša najvažnija supstanca. Deo je same prirode života, prisutna svuda u našem telu. Kada se mala flaša vode sa kuhinjske slavine stavi na severni pol magneta (zapravo da stoji baš na njemu) nešto se dešava. Posle nekoliko minuta voda će se uskladiti sa severnim polom magneta, a ne sa južnim. Treba primetiti da voda poprima istu polarizaciju kao i magnet na koji se stavlja. Ovo je suprotno od ponašanja gvožđa. Ako se komad gvožđa postavi blizu jednog od polova nekog magneta, suprotni pol se javlja u gvožđu. Kada se u gvožđu javi jedan pol, na suprotnom kraju imamo drugi magnetni pol. Tako da zapravo dobijamo oba magnetna pola.
Voda se ponaša drukčije. Pod uticajem magneta voda poprima ponašanje tog istog pola. Živo tkivo se ponaša kao i voda. Javlja se ista polarizacija kao i pol koji tu polarizaciju izaziva. Ona ima severnu polarizaciju.

Da li treba da pijemo vodu sa severnom polarizacijom?
Voda koja je indukovala tumore kod svih naših pacijenata sa ovom bolešću imala je južnu polarizaciju. Setite se da faktor pokretanja matičnih želija biva privučen u oblasti sa južnom polarizacijom. Prema testovima, deoba ćelija se dešava samo na mestima sa južnom polarizacijom. Hrana u svom prirodnom stanju takođe ima severnu polarizaciju.

Ne pomaže frižider

Jedna od najvećih misterija prirode je uticaj magnetnog polja Zemlje na naša tela, zdravlje, možda na sva živa bića. Voće i povrće, lišće i cveće, čak i orasi i žitarice su severno polarizovani kada se uberu ili kupe sveži. Iznutra, na mestu gde su semenke, polarizacija je južna. Ali mekani delovi počinju da stare i venu i za nedelju dana stajanja u frižideru propadaju. Severna polarizacija se menja u južnu. To se dešava postepeno. Grožđe će promeniti polarizaciju u južnu za samo nekoliko dana (zbrčkani delovi), dok će ostatak grožđa potpuno ostati severno polarizovan (ono što izgleda najsvežije). Semenke ne menjaju polarizaciju.

Moj zaključak je sledeći: namenjena nam je severno polarizovana hrana, sa malo južno polarizovanim delovima u obliku semenki. Ipak, veći deo hrane, čak i ako je držimo u frižideru, makar se delimično menja u južnu. Dobijamo prekomernu dozu južno polarizovane hrane i vode. Iz tog razloga preporučujem tretmane hrane zapikatorom, naročito ako smo bolesni.

Voda koja je pod tretmanom zaper aparata-zapikatora, dobija električnu energiju, odnosno napon. Mi znamo da voda može da zadrži puno frekvencija električne energije. Hrana i naša tela se uglavnom sastoje od vode. Hrana koja se stavi u magnetno polje dobija njegove magnetne sile. Električna energija generiše magnetnu energiju i obrnuto, tako da uvek primamo dozu obe vrste, čak i kada se primeni samo jedna. Treći oblik energije je fizički, kao kad naše uši osete kada do njih stignu talasi vazdušnog pritiska. Tu znamo da je frekvencija veoma važna jer proizvodi različite zvuke. Naše uši mogu da čuju samo zvuke koje proizvode frekvencije manje od 20.000 Hz (20 KHz).

Zapikator kombinuje sve tri vrste energije i isporučuje ih na istoj frekvenciji. Nakon tretmana hrane zapikatorom, većina bakterija, virusa i jajašca parazita nestaju. Benzen se oksiduje u fenol, barem u malim količinama. Antigeni fenolske hrane nestaju ako se koristi ispravna frekvencija. Na mnoge od njih deluje frekvencija između 1.000 Hz i 1.010 Hz. Kada se zapikator postavi na kancerogenu izraslinu na koži, čini se da se ona smanjuje za 24 sata. I na kraju, čini se da je i hrana ukusnija.
Ponovo napominjem, ne smemo da demonizujemo suprotnu polarizaciju. I ona je deo nas, kao što semenke pripadaju voću. Ali potrebno je posvetiti mnogo više pažnje silama južnog pola.

Najvažniji je imunitet

Ljudi prolaze kroz detinjstvo, tinejdžersko doba i punoletstvo, razmnožavaju se i ponovo vraćaju u detinjstvo. Sve služi istoj svrsi: preživeti i opstati. Paraziti u nama preživljavaju zajedno sa nama, ali kako će opstati zavisi prvenstveno od našeg zdravlja. Oni ne mogu da prežive ako smo potpuno zdravi. Loše zdravstveno stanje i parazitizam idu ruku pod ruku.
Ascaris, Strongyloidi i filarije (duga, tanka vlakna) i srčani crvi spadaju u grupu parazita poznatih kao valjkasti crvi. Ascaris nosi viruse varičele i zauški, herpesa 1 i 2, koksaki virusa i adenovirusa (obična prehlada). Nosi i Micobacterium avium koja izaziva noćna znojenja. U prošlosti nismo prepoznali ove povezanosti, jer su ove bolesti bile učestale a paraziti bili maleni i tihi.

Morate biti i previše mudri da biste postali sumnjičavi na uobičajene stvari. Prastara društva su imala tu mudrost. Zašto je hebrejski narod zabranio upotrebu svinjskog mesa u ishrani? Možda su primetili da su svinje često bolovale od epilepsije, bolesti kože i drugih zdravstvenih problema?
Strongyloidi nam donose glavobolje sa migrenama i možda naše zavisnosti, kao i seme začetka svih tumora. Koji će nam problem doneti zavisi od toga gde će napraviti svoje kolonije i šta mi, kao domaćin, jedemo.

Filarije su tanke kao vlakno svile ali veoma dugačke, pa mogu da se umotaju tako da uhvate ostale ćelije u zamku. Dirofilarija je najčešći srčani crv kod pasa. On je izazivač svih bolesti srca. Ako bilo koji deo Dirofilarije uspe da pobegne iz imunog sistema ili iz vaših digestivnih enzima, on se produžuje i stvara zaplet budućih događaja. Taj zaplet je početna tačka Hodžkinovog limfoma.
Ovi paraziti su se nastanili u nama. Za ljudsko zdravlje presudan uticaj imaju hrana i voda. Od toga zavisi da li ćemo biti puni parazita i da li smo sudbinski predodređeni na život sa malo energije, a puno lekova. Voda u sebi nosi mnoge supstance koje ubrzavaju pad našeg imunog sistema: benzen, azbest, azo-boje, teške metale, motorno ulje i radioaktivne elemente. Hrana nam donosi iste supstance koje smanjuju imunitet jer se u postupku procesuiranja hrane koristi ta ista zagađena voda.

Kao što su ljudima potrebni vitamini iz hrane, tako su i parazitima potrebne određene supstance. Srećna okolnost je bila ta što smo otkrili da je Fasciolopsisu potreban CRNI LUK! Strogo izbegavanje bilo koje vrste namirnica koje sadrže supstance nalik sirovom luku – što važi i za beli luk i slačicu, oslobađa nas ovih parazita. Evo osnovnih namirnica za tri parazita koja započinju formiranje jezgra tumora, a koje treba izbaciti iz ishrane:
za metilj pankreasa: beli luk i limun
za Strongyloide: krompir
za metilj ljudske jetre: ovas

Pored izgladnjivanja parazita, upotrebe zaper aparata, dodatni recept za uništavanje parazita je opisan u mojim knjigama i svakako je najefikasniji u uništavanju metilja. To je biljna kombinacija ljuski crnog oraha, lišća pelina i karanfilića.

 Biljke su naš najveći poklon na ovoj planeti! One nemaju samo jedan aktivni sastojak koji uništava parazite, ili ubija bakterije i viruse. Svaka biljka ima mnogo aktivnih sastojaka. Iz ovog razloga, kao i zbog toga što biljke pripadaju nama i naše su pravo bogatstvo, ja sam izabrala biljke (gde god je to bilo moguće) za čišćenje parazita, uništavanje bakterija i virusa, kao i održavanje zdravlja na jedan prirodan način.
Najbolje je da tinkture sami pravite, jer vi bolje od drugih razumete problem zagađenja vode. Ne zaboravite da ne smete da upotrebljavate hlorom zagađenu vodu. Kišnica je mnogo bolji izbor. Zelena ljuska crnog oraha, ekstrahovana u etil alkoholu, sveže samleveni karanfilići i pelin ubijaju različite stadijume parazita: karanfilići ubijaju jajašca, pelin uništava stadijum koji se naziva cerkarija, a tinktura oraha ubija odrasle parazite.

Jedinstveno životno delo

Dr Hulda Reger Klark je rođena 1928. u Rosternu, u Kanadi. Studirala je biologiju, doktorirala 1958. fiziologiju na univerzitetu Minesote. Svoja naučna interesovanja posvetila je biofizici i fiziologiji ćelije.
Krajem 60-tih godina, otvorila je nutricionističku ordinaciju. Posvetila se istraživanjima različitih aspekata ljudskih bolesti, posebno kancera. Traganje za odgovorima potrajalo je decenijama. Proučavala je parazite, bakterije, viruse i gljivice, teške metale, rastvarače i radioaktivnost, pokušavajući da otkrije kako ćelije ljudskog tela reaguju na ove napadače. Otkrila je više načina na koje se možemo osloboditi pomenutih patogena – od biljaka i esencijalnih ulja, preko ortomolekularne i elektro terapije.

Razvila je izuzetno efikasan metod lečenja raka, koji u mnogim slučajevima zaustavlja metastaze za samo 24 sata. Dr Klark je shvatila da ljudsko telo, baš kao radio stanica, emituje elektricitet ali na širokom spektru frekvenci i veoma niske snage. Takođe i drugi organizmi (virusi, bakterije) emituju svoje frekvence. A ako se na njihove frekvence deluje drugom frekvencom, patogeni će biti uništeni – tvrdila je dr Klark. I bila je u pravu. Zahvaljujući tom saznanju, razvila je tehniku selektivne elektroeliminacije neželjenih patogena u telu. Tako je nastao njen – zaper aparat. Pokazalo se da čišćenje organizma pomoću niskofrekventnih struja i biljnih preparata, neverovatnom brzinom eliminiše glavne uzročnike bolesti. Preko hiljadu pacijenata u terminalnim stadijumima raka koje je izlečila, svedoče o njenom uspehu. Tu je o veliki broj ljudi obolelih od drugih bolesti kojima ja pomogla da ozdrave.


Dr Klark je na veoma jednostavan način pristupala bolestima.

 Govorila je o uzrocima bolesti, umesto o načinu da se ublaže simptomi. Napisala je osam knjiga, od kojih su kod nas prevedene četiri: Terapija za sve bolesti (The Cure for All Disease), Lek za sve vrste kancera (The Cure for All Cancers), Lek za sve vrste uznapredovalih kancera (The Cure for All Advanced Cancers) i Lek i prevencija za sve vrste kancera (The Cure and Prevention of all Cancers).
Umrla je 3. septembra 2009. u svom domu u Kaliforniji.

Aleksandar Tešić/ 
treceoko.novosti.rs

__________________________________________________________________________________________

U ČAST HIMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ISTORIJA VENČANICE

Većina svadbenih običaja poreklo vodi iz Starog Rima, pa je tako poznato da prsten na četvrtom prstu leve ruke simboliše veridbu.

Izvori svedoče da je mlada belu haljinu na venčanju nosila u čast Himena, boga svadbe i nevinosti.

Providan veo i venac od cveća je nosila na glavi. Na sebi je imala haljinu od bele tkanine, a oko struka “Herkulov” čvor, ne bi li oterala zle duhove od sebe i svog braka.

Srednjovekovna venčanja koja su se ugovarala među plemstvom su češće sklapana iz političkih razloga nego iz ljubavi. Mlada je bila ogledalo porodičnog statusa i standarda, izbor svile i svake druge tkanine na njoj bio je odraz imućnosti mladine porodice. One koje su pripadale nižoj klasi, nosile su haljine u zelenoj i plavoj boji. Za njih je venčanje predstavljalo bitan događaj za koji su se oblačile onako kako im je budžet dozvoljavao, ali su u svakom pogledu težile da oponašaju venčanja kakva je organizovalo plemstvo.

Početkom četrnaestog veka izrađuje se venčanica protkana na grudima ili na leđima, sa dugim uskim rukavima i dubokim prorezom spreda koji bi otkrivao haljinu koja je išla do tela. Ove venčanice su se izrađivale od svile i bile bi ukrašene zlatnim pojasom na kojem se isticalo drago kamenje. Mlada je nosila prsten kao simbol večne ljubavi, broš kao odraz nevinosti i venac od cveća na kosi.

Kraljevska venčanja

v39_om_2b

Victoria & Albert

Poznato je da je princeza Filipa (Phillipa), kćerka Henrija IV nosila tuniku i mantil od belog satena na svom venčanju 1406. godine. En (Anne), vojvotkinja Bretanje, na svom venčanju 1499. godine nosila je takođe belu haljinu.

Bohemijska kraljica Elizabeta (Elizabeth) se udala 1613. godine, a na njenom venčanju deveruše su nosile haljine u beloj i srebrnoj boji ukrašene čipkom.

Jedna od najlepših venčanica svih vremena je svakako ona koju je kraljica Viktorija (Victoria) nosila 1840. kada se udavala za princa Alberta (Albert).

U periodu od 1837.  do 1901. pored belih venčanica izrađivale su se i one u krem i ivory nijansi. Ove toalete su bile jednostavnog dizajna i odgovarale su svakoj figuri. Često je veo bio najvažniji detalj. Kao takvom, poklanjala mu se posebna pažnja i svaka mlada je želela da njen veo bude jedinstven. Kako je plava boja bila simbol čistote, mnoge žene su svoje toalete nosile u ovoj boji.

Veliki broj žena nije mogao sebi da priušti glamuroznu belu toaletu, koju nakon venčanja neće više nositi zbog ekstravagantnog dizajna koji ne predstavlja prikladnu odevnu kombinaciju za jedan običan dan. Iz ovog razloga, dame su birale haljine jednostavnog kroja u svetloplavoj ili svetlozelenoj nijansi, a bilo je slučajeva kada su mlade nosile crnu haljinu – ukoliko bi se udavale za udovca.

Industrijska revolucija je svoj pečat ostavila i na istoriji mode. Uskoro su cene venčanica prilično opale, a nova cena je bila više nego pristupačna za sve klase.

Godine 1890. prihvaćeno je da venčana haljina bude bela.

Početak dvadesetog veka donosi promene u dizajnu venčanice. Izrađuju se haljine ukrašene čipkom i biserima. Veliki uticaj na modu ostavlja holivudski glamur i kreacije koje su filmske dive nosile na velikom platnu. Želeći da imaju haljinu “kao iz filma”, mnoge mlade su svoju venčanicu nakon svadbe bojile omiljenom bojom zadržavajući samo okovratnik i dugmad belim.

U dvadesetim godinama izrađuju se venčanice do kolena, koje je svojevremeno Koko Šanel (Coco Chanel) uvrstila u svoje kolekcije haljina za venčanje. Na ovakve toalete obično je išao dugačak veo, po pravilu: što je haljina kraća, to je veo bio duži. U tridesetim godinama kriza je uzela maha i žene su bile primorane da za svoje venčanje umesto venčanice obuku svoju najbolju haljinu. Bitan detalj ovog svečanog outfita je bila tijara.

1920s-great-gatsby-wedding-dressGrejs Keli

Kada govorimo o istoriji venčanice, ne možemo da ne pomenemo haljinu koju je holivudska diva Grejs Keli (Grace Kelly) nosila na svom venčanju.Venčanica je bila delo Helen Rouz (Helen Rose), poznate američke dizajnerke.

Ona je haljinu pripremala punih šest nedelja. Njena svilena venčanica pokrenula je potpuno novi trend, koji se zadržao do danas.

grace-kelly-wedding-dressgrace-kelly_wedding_brideGornji deo haljine, koji je pokrivao i vrat mlade, davao je uzvišen, kraljevski izgled. Veo je bio ukrašen sitnim vezom ručne izrade (motiv ptičice na grani) i hiljadama sitnih bisera. U ciframa, haljina se može opisati ovako: 125 metara svile, 40 metara skupocene čipke iz Valensije i hiljade malih bisera.

 Boda-Lady-Di-y-Carlos5Svoj pečat u ovoj priči ostavlja i venčanica princeze Dajane (Diana). Njena haljina, koju je nosila na svom venčanju 1982. godine je sinonim za raskoš. Inspirisana viktorijanskim stilom, izrađena od teške svile uz jedinstvene detalje – venčanica princeze ostaje jedna od najzapamćenijih u istoriji.

 Danas su mladama dostupne venčanice najrazličitijih stilova i boja, napravljene od kvalitetnih i manje kvalitetnih materijala. Suvišno je isticati popularnost poznatih dizajnera kojima je kreiranje venčanica posao i strast. Bile one izrađene “po poslednjoj modi”, ili pak vintage – venčanice zauzimaju posebno mesto u mašti svake devojčice i životu svake mlade. Zablistajte na svom venčanju u haljini koja će u potpunosti oslikavati vaš senzibilitet i stil.


Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog blogaJuliet’s Pen.

 Izvor:wannabemagazine.com/*Naslov: Bora*S

_________________________________________________________________________________