PRVA KAFANA U EVROPI…

Prva kafana u Evropi otvorena u Beogradu pre skoro 500 godina

Prestonica Srbije pala je pod Osmanlije 1521. godine, a neki istorijski zapisi kažu da je već naredne u njoj otvorena prva kafana, na današnjem Dorćolu. Sigurno su se stari Dorćolci smejali Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama konačno stigla i do njih, sa zakašnjenjem od veka i po

Kafana Kičevo, Sava Mala

Ako u Beogradu nešto postoji u izobilju, onda su to ugostiteljski objekti. Kafane, kafići, barovi, pivnice, restorani i klubovi doimaju se kao jedina privredna grana koja zapravo radi i zarađuje u našoj zemlji.

Deo Beograda u kojem je to možda i najizraženije je Dorćol, istorijska četvrt koju naseljava posebna etnička grupa – Dorćolci. Blizina strogom centru grada, a relativna mirnoća života, neodoljivo privlače i one koji su u njemu odrasli i one koji nisu, a hteli bi da se dosele.

Kafana Bajlonov kladenac

Boemski karakter čitavog tog dela prestonica jednostavno se ne može negirati, bez obzira da li pričamo o Skadarliji ili o Strahinjića bana gde se u poslednjih dvadesetak godina načičkala gomila savremenih kafića zbog čega je ta ulica prozvana Silikonska dolina, ili, duhovitije, Budva-Bečići.

Stoga uopšte ne bi trebalo da vas začudi informacija da je upravo na Dorćolu, davne 1522. godine, odmah nakon osmanlijskog osvajanja Beograda, otvorena prva kafana na ušću Save u Dunav. Tako barem tvrde neki istorijski zapisi.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je i prva na čitavom Balkanskom poluostrvu, jer je čak i Carigrad dobio svoju prvu tek 1555. godine.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je prva na čitavom evropskom kontinentu, pa su tako stari Dorćolci u 17. veku samo mogli da se smeju Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama stigla i do njih.

Kafana Albanija

Šta više (a ovo je poslednje „šta više“), ta dorćolska kafana je bila među prvima na svetu, i „kolje“ se po starosti sa onim lokalima koji su otvoreni pa zabranjeni u Meki, i sa onima koji su potom otvoreni u Damasku i Kairu.

Da se mi ipak vratimo korak unazad i pozabavimo Evropom.

Kafana u Istanbulu – slika Amedea Preciosija iz sredine 19. veka

Kafa i kafanska kultura na Stari kontinent stigli su upravo putem kontakta sa Turcima i gotovo momentalno su postali popularni. Prva posle Dorćola bila je Venecija, koja je kafanu dobila 1629. godine, zahvaljujući trgovačkim vezama Republike svetog Marka i Otomanskog carstva; ipak, pouzdani zapis je tek iz 1645.

Englezi su svoju prvu dobili u Oksfordu 1652. godine, što je sto trideset godina kašnjenja za Dorćolom i Beogradom, a otvorio ju je Jevrejin po imenu Jakob; u istoj zgradi se danas nalazi kafe-bar „The Grand Cafe“. I ona koja je otvorena u istom gradu dve godine docnije takođe i dalje postoji.

London je svoju prvu kafanu video iste godine kada i Oksford, dakle 1652, ali sa nekoliko meseci zakašnjenja. Nju je otvorio izvesni Paskva Rose, najverovatnije Grk iz sicilijanskog grada Raguze, koji je bio sluga kod trgovca otomanskom robom (između ostalog i kafom) Danijela Edvardsa. U periodu 1670-85. broj kafana se umnogostručio i već ih je bilo nekoliko hiljada u celoj Engleskoj.

Čuvena pariska kafana Cafe Procope najstarija aktivna u francuskoj prestonici

Paskva Rose je otvorio i prvu parisku kafanu 1672. godine i držao monopol dok Prokopio Kuto, italijanski kuvar sa Sicilije, nije 1686. otvorio čuveni „Café Procope“ koji i danas postoji i smatra se najstarijim aktivnim restoranom u francuskoj prestonici i koji već stotinama godina okuplja krem tamošnje inteligencije (te je stoga igrao važnu ulogu u mnogim istorijskim zbivanjima i pokretima, od prosvetiteljstva preko revolucije do današnjeg dana).

Prva bečka kafana je svetlost dana ugledala 1683. godine zahvaljujući Franji Đuri Kolčiću (poljskom pravoslavcu, verovatno Belorusu) koji je učestvovao u odbrani Beča (to je ona čuvena bitka u kojoj je poljski kralj Jan III Sobjeski uleteo u osmanlijske redove u klinu, predvodeći svoje ljute husare, i razbio tursku silesiju u paramparčad).

Pošto su hrišćani nakon hitrog neprijateljskog povlačenja pronašli ogromne količine opreme i hrane, uključujući i velike količine sirovih zrna kafe, a budući da je Franja prethodno boravio u Somboru gde je pio kafu, uspešno je kod kralja Jana III obezbedio sebi tu robu koju niko drugi nije hteo i otvorio lokal „Kod zrna zelenog pasulja“, jer su zrna bila zelenkasta i nalik pasulju.

Ne znamo da li je Franja u Somboru sedeo u kafani ili je pio kafu s nogu, ali ako je ovo prvo onda je i Sombor u tome ispred Beča. Bilo kako bilo, zahvalne Bečlije odužile su se Kolčiću tako što su mu podigne spomenik. (Uprkos tome što je u novije vreme ova anegdota obesmišljena; naime, izgleda da je prvu kafanu u Beču ipak otvorio grčki trgovac po imenu Jovan Diodato.)

Što se tiče ostalih zemalja, pomenimo da je 1667. godine Bukurešt dobio svoju prvu kafanu, otvorenu od strane Kara Hamije, bivšeg janičara, dok je prva američka otvorena 1676. godine u Bostonu.

izvor: rasen.rs/Telegraf

_____________________________________________________

SELO DOBRIH JAJA…

Mokrin

Kao da im je bilo malo nelagodno, ali su se Mokrinčani ipak usudili da, makar i kao poslednju, šesnaestu, na svom spisku, formalnih i neformalnih, organizacija u „ličnoj karti“, koju je ulazeći u konkurenciju za dobar primer moralo da sastavi svako selo, navedu i – preferans klub „Mokrin“.

Foto: facebook.com/MZ Mokrin

Svako ko išta zna o kartama zna da je to jedna vrlo ozbiljna i zahtevna igra koja, što je retko, istovremeno među igračima razvija i konkurentsku borbu i kolektivni duh.

Sigurno da Mokrin nije jedino mesto u Srbiji gde se igra ova igra, ali Mokrinčani, eto, spadaju među retke koji se ne libe da to i javno priznaju.

Štaviše, naglašavaju da to rade organizovano, da su treninzi svakodnevni i da se, naravno, odvijaju gde drugo nego u – kafani.

Još nešto u obično suvoparnim podacima sadrži laku šeretsku notu i upućuje na specifičan duh ovog slavnog banatskog sela. Tamošnji golubarski klub, naime, nije dobio ime ni po kakvoj vrsti goluba, ne zove se, dakle, ni gaćan ni lepezan ni prevrtač.., nego – Lasta.

Kad se samo te dve stvari povežu prosto se nameće utisak da se Miroslav Mika Antić, poznati pesnik, autor „Plavog čuperka iz Garavog sokaka“ i desetina drugih pesama za decu od sedam do 77 godina, morao ispiliti baš u Mokrinu.

Miki Antiću u slavu i čast svakog 24, juna, na dan kada se poet uputio na onaj svet, održava se veliki Memorijal.

Od niza znametinih ljudi poniklih u Mokrinu – da ih je zaista veliki broj putnik namernik se može osvedočiti u mesnom muzeju gde je smeštena galerija sa 1.000 karikatura istaknutih Mokrinčana – ovde ne sme biti izostavljen ni Vasa Stajić, filozof i pisac. Jedna od Stajićevih preokupacija bila je i borba za prava nacionalnih manjina pa nije čudo da je u selu vrlo aktivno i lokalno Udruženje Roma.

Na osobitu životnu filozofiju žitelja Mokrina ukazuju i sledeća dva primera. Svake godine, naime, od početka januara do kraja februara, dakle puna dva meseca, duže nego Olimpijske igre, održava se, doduše samo vikendom, „Svetsko prvenstvo u nadmetanju guskova“.

 

Foto: travel.rs

A ubrzo posle toga sledi još jedno svetsko prvenstvo, ono po kome je Mokrin zaista stekao svetsku slavu. Reč je, naravno, o „Svetskom prvenstvu u tucanju farbanim jajima, koje traje 11 dana, od Lazarice do Vaskršnjeg ponedeljka“.

Ovo takmičenje je postalo atrakcija prvog reda i ne samo neizostavni deo udarnih (informativnih) emisija nacionalnih TV stanica, nego i događaj sa koga izveštavaju najpoznatiji svetski mediji.

Da parafraziramo „panonskog mornara“ Đorđa Balaševića: „u ovom selu uvek je bilo dobrih jaja“.

Tekst:agrarije.com

_________________________________________________________________________________

Šta je to što čini Mokrin Danas?

Pitate se šta je to što cini Mokrin „tako specijalnim“ u nasim pričama i srcima?
Šta je to što cini Mokrin Danas?

Ovde bih ja kao i svaki drugi Mokrinčanin mogao nabrojati 1000 stvari. Neke od njih(da samo zagrejem pero) mogle bi biti:

Mokrin je naše srećno detinjstvo, Mokrin su naše umrljane od blata pantalone kad smo uveče, kao deca dolazili kućama, Mokrin je jendek u kome smo se igrali „Zoroa“ i zmuraca oko Zrenjaninske. Mokrin su vrbice, lazarice, taljige i mekana alva koja se tako nemoguće lepila za dečije zube. Mokrin je bol u stomaku usled previše pojedenih jaja za uskrs.

Mokrin je bezbrižnost i muzika.Muzika koju su svirali bendovi Mokrina, Balboksi, Đukinovi i moj kum Žika, Sima (fuck) i ja u prostorijama doma kulture. Mokrin su naše prve ljubavi, i naša prva ljubavna razočaranja. Mokrin je najlepši bioskop u kome si mogao pljuckati sa balkona na one dole u mraku.

Mokrin je prekinuta mladost ratom, Mokrin su snovi o odlasku u svet. Mokrin su svi uspesi i ostvareni snovi, Mokrin je nostalgija za srećnim detinjstvom, Mokrin je sigurnost u bolju budućnost.

I jos puno neizrečenih istina. Mokrin je sadašnjost, prošlost i budućnost.

Mokrin je stranica na internetu koja nikada neće biti izbrisana.

Autor:Milenko Milićev

Izvor: angelfire.com

_________________________________________________________________________________

Zasto Svetsko Prvenstvo

Osvano Veliki petak, pa kod mene pravi rusvaj. Unuke nedelju dana vuku kojekakve trave, moglo bi se sad naraniti vec dva osrednja juneta, a odjutros ovi ostali samo zaviju, vezivu i kuvu na dva sporeta. Posle i dresu i mazu mascom da budu onako staklena, ko da su lagovana. A mogu misliti kako je tek kod Nepini?! Kod nji se jos od deda Dusana farba bar dve korpe jaja, pa se vec isti dan od ljusaka sareni sve do Cokine kuce. Pojedu deca ona polupana. Nacemo se, rodjeni, u nedelju u varos da vidimo malo cija su jaca ove godine i da vidimo ko ce pobediti ovog prvenstva.

Mokrin za Uskrs 1987 godine

Nego, jesil ti mislio kadgodj otom zasto smo mi napravili bas svetsko prvenstvo? E, da ti kazem, ako nisi. Od kad je Mokrina uvek su nasi imali bar malo jaca jaja neg ostali svet. Ta, ko bi se jos naselio na ovo mokro mesto di su i crkvu morali da izdignu, nego ljudi koji su imali malo tvrdja jaja, pa im nije smetala bas svaka sitnica. A i kroz istoriju kad gledas sve vuce na to.

Bata istoricar bi ti otom mogo pripovedati nasiroko, ali eto i Djura Jakssic je za one bune izbiro da dodje bas u Mokrinski bataljon. A taj je, kazu, proso svasta u zivotu, a da nije imo jaka jaja ne bi napravio to sto je napravio.I posle kad god je bila kakva ampa i halauka, najvise odere Mokrincane. Tako i od onog rata oni sto su oterali najvise frontovaca za Srem, isterali najvise obaveza od kulaka, poprodavali mline i porusili ciglane, isto su bili Mokrincani. I sigurno da to ne bi uradili tako dobro i detaljno da nisu imali ona prava Mokrinska – tvrda jaja.

A tek di su oni po belom svetu? Nema, mislim, ni jedne malo vece busse na kugli nebeskoj, a da nema bar jednog Mokrincanina. Nije lako ni sa svojima kad zivis, a kako je tek u belom svetu? Ako nemas tvrda jaja, ode ti pogled. E, zato smo mi morali da napravimo bas svecko prvenstvo! Mi ovde u Mokrinu odavno, jer je ovde nasad, a eno i onaj Cokin sa Kanackim Mokrincanima pokaziva Indusima, Japancima i ostalim Amerikancima cija su jaja najjaca. Ajd, pa Hristos Vaskrs!

Pripovetka Mokrincanina Radovana Ristica – Crnje izdvojena iz njegove prve knjige „Usreh“

Izvor: angelfire.com

______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TERAPIJSKO JAHANJE…

Kobila Milkica za terapijsko jahanje

Ženski klub „Mileva Marić Ajnštajn” obradovao štićenike Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku

Milkica je tri meseca obučavana u konjičkom klubu „Petras“ (Foto S. Kovačević)

Kobila Milkica stigla je u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, gde će je štićenici koristiti za rekreativno i terapijsko jahanje.

Ona je poklon kluba „Mileva Marić Ajnštajn” iz Novog Sada, prvog ženskog „Lajons kluba” u Srbiji, koji je deo istoimene svetske humanitarne organizacije sa oko milion i po članova.

„Sa Lajons klubom imamo dugo godina uspešnu saradnju, a sada se u to uključio i ženski klub koji je prepoznao našu potrebu za obnavljanjem usluge rekreativnog i terapijskog jahanja”, kaže direktor doma Zoran Arbutina.

Dom je i ranije u svojoj ekonomiji imao konja, dobijenog takođe iz donacije, ali zbog starosti više nije mogao da bude korišćen, pa ove usluge nije bilo poslednje dve godine.

„Usluga terapijskog i uopšte rekreativnog jahanja i kontakta sa decom pokazala se izuzetno blagotvorna u radu sa svim korisnicima, zbog toga što im omogućuje određenu relaksaciju.

Kod hendikepiranih korisnika čak i samo kretanje na konjskim leđima, u tom nekom ritmičkom delu, omogućuje relaksaciju”, navodi direktor ustanove koja trenutno ima 538 štićenika različitog stepena ometenosti u razvoju.

Kobila Milkica je u veternički dom stigla dresirana, pregledana i podšišane grive. Tu ima svoju štalu i prostor za istrčavanje, a za njeno jahanje koristiće se sedlo koje je Domu poklonio klub „Neoplanta”, takođe deo „Lajons” grupacije.

Potraga za konjem koji bi poslužio deci u domu trajala je, prema rečima članice Lajons kluba „Mileva Marić Ajnštajn” Maje Žikić, osam-devet meseci.

Autor: S. K.

Izvor:politika.rs/09.03.2016.

_________________________________________________________________________________

OPASNOST VREBA IZ ČAŠE…

Alkoholna pića i neke droge, pogotovo u kombinaciji, što je vrlo često, ostavljaju trajne posledice na mentalno i fizičko zdravlje, posebno mladih, koji na žurkama o tome ne razmišljaju

Mladi često ne shvataju kakvom riziku se izlažu pijući u klubu ili na žurkama

Mnoge žurke tinejdžera, proslave rođendana, mature i provod u noćnom klubu ili na splavu zbog trovanja od alkohola, umesto kod kuće, završe se u ambulanti.

Mladići obično mešaju pivo sa žestokim pićem ili psihoaktivnim supstancama, a devojke najčešće posežu za koktelima. Nekoliko čašica i – zbogom pameti!

Takvih primera je mnogo poslednjih godina i kod nas i u inostranstvu. Neki će se setiti vesti da je zbog pomodnog koktela s tečnim azotom tinejdžerka iz Lankastera ostala bez želuca!

Ta supstanca se inače koristi za hlađenje i zamrzavanje, a ako se udiše ili konzumira, može da izazove i oštećenje unutrašnjih tkiva. Nakon ovog incidenta britanske vlasti zabranile prodaju ovog i mnogih drugih spornih koktela.

I apsint je za vreme svoje najveće slave smatran čudotvornim napitkom, „zelenom vilom” koja inspiriše, ali i đavoljim pićem, koje treba ukinuti, što se u nekim zemljama (ne i kod nas) na kraju i dogodilo.

Komentar tinejdžera koji je konzumirao popularni koktel zaista zvuči zastrašujuće: dve kocke leda prelivene apsintom drže se u ustima – da utrnu, a ubrzo se i mozgu desi to isto!

Uprkos ozbiljnim upozorenjima, prof. dr Jasmina Jović Stošić, načelnik Klinike za urgentnu i kliničku toksikologiju VMA, kaže da je sve veći broj onih koji zatraže pomoć na ovoj klinici, koja je jedina specijalizovana ustanova za lečenje akutnih trovanja, otvorena 24 časa, sedam dana u nedelji.

– Zabrinjavajuće je što je broj akutnih trovanja tokom poslednje decenije stalno u porastu. U našoj ambulanti godišnje primimo oko 4.000 pacijenata. Od toga, tri četvrtine zbrinjavamo tokom jednodnevne hospitalizacije ili ambulantnih pregleda, a jednu četvrtinu moramo da zadržimo na bolničkom lečenju – ističe dr Jović Stošić.

Kada je reč o omladini, naša sagovornica kaže da je i dalje najučestalije trovanje i ono ima ciklični karakter.

– Zahvaljujući brizi i kontroli profesora, broj akutnih trovanja alkoholom sada je neuporedivo manji tokom mature. Ali vikendom i u vreme proslava, za Novu godinu, posebno, broj maloletnih pacijenata koje mi uglavnom zbrinjavamo u sitne noćne sate iz godine u godinu se povećava. Najređe dolaze sa kućnih žurki. Uglavnom je to omladina koja izlazi po klubovima i ostaje do tri, četiri, pa i pet ujutru – konstatuje doktorka.

Osim zbog alkohola, primećena je pojava novih agenasa koji dovode do akutne intoksinacije.

Jedna od tih je droga koja se naziva „biljni tamjan” i prodaje sa kao osveživač vazduha, a u suštini je mešavina koja ima efekte slične marihuani. Međutim, za razliku od klasične, prirodne marihuane, ovde se, kako opisuje doktorka, radi o mešavini biljaka koje nemaju posebno psihoaktivno dejstvo, ali su poprskane sprejom sintetske marihuane, koji je mnogo jači.

To kod mladih osoba dovodi do poremećaja u ponašanju, sličnih akutnoj psihozi i akutnoj šizofreniji! Uz to imaju i lupanje srca, halucinacije, delirijum…

– Početkom godine imali smo veliki broj takvih slučajeva intoksinacije, jer su jedno vreme te supstance mogle legalno da se kupe u nekim prodavnicama u Beogradu.

Znate, kada nešto možete da kupite legalno, onda se omladini, pogotovo maloletnoj deci, šalje poruka da je to dozvoljeno i da nije štetno, što je daleko od toga. Zato smo krenuli u akciju. I štampa je mnogo pisala o tim drogama, angažovali smo i policiju, Ministarstvo trgovine, tako da smo u saradnji sa svima njima uspeli da ih stavimo na listu zabranjenih i da se obustavi slobodna prodaja, pa je sada, krajem godine, tih slučaja trovanja znatno manje nego početkom godine – ističe ona.

Da bi se, kako objašnjava naša sagovornica, otkrile uobičajene droge, recimo, heroin, marihuana, pojedini lekovi, amfetamini, postoje standardni testovi, to jest test-tračice.

– Testiranjem mokraće u roku od nekoliko minuta se pokaže da li je neko uzimao nešto od toga ili nije. Međutim, novi sintetski kanabinoidi, koji se nalaze u biljnom tamjanu, tim testom se ne vide. To nam je zadalo mnogo muka i dilema dok nismo razradili metode koje su mnogo sofisticiranije i zahtevaju skuplju opremu, uz pomoć kojih smo mogli da utvrdimo šta je u pitanju – napominje.

Doktorka upozorava da zavisnost i rekreativno uzimanje droga, pogotovo u kombinaciji sa alkoholom, što je vrlo često, može da ostavi trajne posledice, kako na mentalno, tako i na fizičko zdravlje.

Mladi koji koriste psihoaktivne supstance dovode sebe u situacije da učestvuju u tučama ili saobraćajnim nesrećama, a i u tim prilikama zaista može da dođe do fatalnih ishoda.

Posle korišćenja psihostimulativnih sredstava te osobe gube dodir sa realnošću i mnogo su sklonije depresiji, imaju oštećeno pamćenje, afektivno reaguju…

Ponekad se život može dovesti u opasnost čak i ako se samo jednom pretera u nedozvoljenom piću!

– Za sve postoje smrtne doze, pa i za alkohol ili psihoaktivne supstance. Takvi slučajevi nisu česti, ali dešavaju se. Od heroina se praktično može umreti i prilikom uzimanja prve doze! Ukoliko se pacijent predozira, vrlo lako pada u komu, prestaje disanje i nastupa smrt!

Alkohol, između ostalog, može da izazove komplikacije kao što su akutni pankreatitis, poremećaj metabolizma i veliki pad šećera i da trajno ošteti mozak. Kokain u pojedinim slučajevima može da izazove infarkt srca, mozga i creva, „ekstazi” i njemu slični preparati takođe mogu da budu opasni. Zato ne sme niko da se zavarava da može jednom da proba i nema veze – naglašava doktorka.

Mada bi u pojedinim situacijama možda bilo poželjno, dr Jović Stošić kaže da ne insistira na tome da policija interveniše.

– Nama je bitno da oni koji dovedu ugroženog pacijenta ne strepe da će biti ispitivani od policije, pa da zbog straha od kazne svog druga ostave komi i pobegnu. Kada su ostavljeni sami ili sa nepoznatim ljudima, onda nema ko da pozove hitnu pomoć, nema ko da ga podigne da se ne uguši ako povraća, nema ko da vidi da li je prestao da diše…

Uglavnom pozovemo roditelje, s obzirom na to da je vrlo često potrebno da se toj deci donese čista odeća i pruži moralna podrška. Onda oni u dogovoru mogu da odluče da li će slučaj prijaviti policiji – navodi dr Jović Stošić, koja i sama priznaje da je viđala različito ponašanje roditelja.

– Jedni su brižni, dotrče kad ih pozovemo i imaju razumevanja za ono što se dogodilo. Drugi burno i agresivno reaguju. Neki krive društvo, a ne sebe ili svoje dete, ili misle da je njihovom detetu neko drogu „podmetnuo”. Postoje i oni koji su potpuno nezainteresovani, čak se i ne javljaju na telefon, ili kažu da moraju da spavaju da bi mogli da idu na posao i ne pojave se – dodaje naša sagovornica.

Doktorka smatra da, osim roditelja, značajnu ulogu u vaspitanju dece imaju država i sistem. Međutim, omladina je dezorijentisana u svojim ciljevima. Provod u klubovima i splavovima, gde su upravo i izloženi opasnosti, glavna je zabava u Beogradu.

Prema Zakonu o javnom redu i miru, ukoliko se alkohol posluži maloletnoj osobi, sledi 30 dana zatvora ili novčana kazna. A da li je neko odgovarao? Čemu zabrana prodaje alkohola posle 22 časa u marketima kad ona ne važi u fensi kafićima, splavovima, noćnim klubovima?

Autor: Jordanka Stanković
Izvor: politika.rs

________________________________________________________________________________________

VALENSIJA MAMI MUZEJIMA…

Dobra hrana, jeftin smeštaj i srdačni ljudi najbolja preporuka. Valensiju je zanimljivo posetiti u bilo koje godišnje doba

UKOLIKO želite da vidite najstariji stadion u Španiji, čuvenu “Mestalju”, morate da požurite, jer će za nekoliko godina to impresivno zdanje biti srušeno.

Fudbalski klub Valensija preseliće se na drugu adresu, u novi, moderniji objekat. Ako ipak ne stignete na vreme da ga posetite, ne brinite, jer ovaj lučki grad pruža turistima još mnogo toga.

Interesantnu arhitekturu, jedinstvene muzeje, dobru hranu, lepe i srdačne ljude… Valensiju je podjednako zanimljivo posetiti u bilo koje godišnje doba.

NOĆNI ŽIVOT
VALENSIJA je jedan od glavnih univerzitetskih centara u Španiji, što automatski znači da je “preplavljena” studentima iz cele zemlje, ali i iz inostranstva. To joj daje poseban mladalački duh koji se oseća na svakom koraku. Mada može zvučati neskromno, ukoliko ste jednom izašli u neku od beogradskih diskoteka, teško da će vas noćni život Valensije oboriti s nogu. Kafići i klubovi vikendom su krcati, a radnim danima su poluprazni.

S druge strane, ugostiteljski objekti nalik na menze nalaze se na svakom koraku. U njima uglavnom sede “lokalci”, ali i poneki turista “zaluta” na pivo. Interesantno je da se u Valensiji ne izlazi u grad pre ponoći. To je i razumljivo ako uzmete u obzir da meštani večeraju oko 23 sata, a nekada i u jedan ujutru. Cene pića su vrlo slične našim cenama, ali se zato ulazak u pojedine klubove naplaćuje od 10 do 20 evra. Uz sve to nemojte se iznenaditi kada u ranim jutarnjim satima pronađete zaključanu diskoteku. Neke od njih se otvaraju tek u tri sata posle ponoći i uglavnom rade do kasno pre podne.

HEMINGVEJEV RESTORAN

MI smo na preporuku otišli u restoran “La Pepika”, i tek pošto smo jeli shvatili smo da je taj objekat svojevrsna znamenitost Valensije. Osnovan je 1898. godine, a vlasnici vole da se hvale kako je to bio omiljeni restoran Ernesta Hemingveja. Postoje i njegove slike za jednim od stolova, a čuveni pisac je ovaj restoran čak spomenuo u svojoj knjizi “Opasno leto”.

SAVRŠEN OBROK
IDEALNA opcija, ako želite obilan i jeftin obrok, jesu dnevni meniji koje ima praktično svaki restoran. Čak i u nekim naoko ekskluzivnim lokalima nalaze se ponude koje uglavnom obuhvataju predjelo ili supu, glavno jelo, desert i piće po izboru. Cene dnevnog menija kreću se od 10 do 12 evra. Naravno, ne smete propustiti priliku da probate čuvenu paelju koja se prodaje na svakom koraku.

NAUKA I UMETNOST
SMEŠTAJ i osnovne namirnice u Valensiji poprilično su pristupačni, pa se isplati iznajmljivanje apartmana. Kada putujete s većim brojem ljudi, višekrevetne sobe u centru grada mogu da se nađu i za desetak evra po danu. Ako planirate da obiđete što više turističkih znamenitosti, moraćete da odvojite malo veću sumu novca. Naime, kombinovana karta za Muzej nauke i umetnosti, u okviru kojeg se nalaze akvarijum i opservatorija, košta 36 evra po osobi, dok će vas poseta Bioparku (otvoreni zoološki vrt) koštati 24 evra. Ipak, ne smete dozvoliti da vas cena odvrati od poseta ovim atrakcijama, jer one “vrede svaku paru”.

Sama spoljašnjost ogromnog kompleksa oduzima dah. Moderna arhitektura ovih zgrada savršeno je ukombinovana s fontanama i parkom koji ih okružuju. Bilo da ste s malom decom, društvom, ili u paru, interaktivni Muzej nauke i umetnosti sigurno će vam biti zanimljiv.

I pored toga ona nije na listi 10 najpopularnijih evropskih destinacija, mada ima sve što je potrebno jednom gradu da bi se našao u tom probranom društvu.

FANTASTIČNI AKVARIJUM
NA nas je poseban utisak ostavio akvarijum u Valensiji u kojem je smešteno neverovatnih 500 životinjskih vrsta sa 45.000 jedinki. U okviru njega nalazi se i delfinarijum natankovan s 24 miliona litara vode, dubine 10,5 metara! Tu se svakodnevno dva puta održavaju predstave s dresiranim delfinima, pa ako ste u poseti, obavezno se raspitajte za termine.

OBAVEZNO
* Stadion “Mestalja”
* Muzej nauke i umetnosti
* Akvarijum
* Biopark
* Park u koritu reke Turije
* Centralna pijaca
* Valensijska katedrala (Sveti gral)
* Botanička bašta
N. M. NEDELjKOVIĆ
Izvor:www.novosti.rs/16. januar 2015. /

____________________________________________________________________________________

MOJE VREME NA KADIBOGAZU…

NA KORAK DO GRANIČNOG PRELAZA KADIBOGAZ

Na graničnoj liniji Republike Srbije i Republike Bugarske, između sela Novo Korito (Knjaževac) sa srpske i Salaša (Belogradčik) sa bugarske strane, tokom tri dana, 18, 19, i 20. jula, održan je 14. Međunarodni “Sabor na Kadibogazu”, jedna od najstarijih i najposećenijih manifestacija ovog tipa na Balkanu.

Kažu organizatori i  redovni posetioci, da se ovde tim povodom okupi više od 25.000 građana Srbije i Bugarske, koji u vreme trajanja Sabora, državnu granicu mogu da pređu sa ličnom kartom, dakle, bez pasoša.

Prvi Sabor je održan  1925. godine i sa prekidima organizovan bezmalo tri decenije, sve do 1954. Potom su razne prilike i neprilike imale  za posledicu dugogodišnji prekid ovog događaja. No, uprkos svemu, opštine Knjaževac i Belogradčik su 1968. godine otpočele plansku i sistematsku saradnju koja je doduše bila ograničena na sportsku i kulturnu, ali je razmena, pre svega, kulturnih programa predstavljala osnovu za zvaničnu obnovu Sabora.

Sabor je obnovljen 2001. godine, na inicijativu opština Knjaževac i Belogradčik, sa ciljem širenja i negovanja dobrosusedskih odnosa između stanovnika dveju država i od tada do danas organizuje se u kontinuitetu.

Pored programa koji se realizuju u vreme manifestacije, prekogranična saradnja dveju bratskih opština doživljava pravi procvat i ona se  odvija bez ikakvih ograničenja u svim oblastima, tamo gde postoji zajednički interes. Uspostavljanje kontakata i saradnja se odvija na obostrano zadovoljstvo  između raznih institucija, organizacija, muzeja, zajednica, udruženja, sportskih klubova…

Kao poseban, izdvojio se interes za saradnjom  u oblasti turističke privrede, s obzirom da obe opštine strateški planiraju da postanu razvijene i prepoznatljive turističke destinacije.

Knjaževac je izgradnjom i razvojem turističkog kompleksa na Staroj planini (Jabučko ravnište i Babin zub) minule godine privukao više od 50.000 turista, od kojih skoro polovinu čine upravo turisti iz Bugarske.

Turističke lokalitete u opštini Belogradčik, pre svega, čuvene Belogradčiške stene godišnje poseti više od 150 hiljada turista.

Samo ovih par činjenica upravo govore o neophodnosti realizacije, sada već davnašnje inicijative (pre 24 godina), o izgradnji i otvaranju graničnog prelaza ovde, na Kadibogazu.

Završetak realizacije tog projekta predstavlja šansu za  ekonomski i biološki opstanak stanovništva na ovim, inače nerazvijenim i depopulacijom pogođenim pograničnim područjima.

Upravo je centralni i najznačajniji događaj na ovogodišnjem Saboru bio “postavljanje kamena temeljca” ili bolje rečeno, svečano otvaranje početka radova na izgradnji, od strane stanovništva dugo očekivanog, a od strane zvaničnika često najavljivanog graničnog prelaza Kadibogaz.

Tim su povodom u subotu, 19. jula ovde boravili Aleksandar Antić, ministar energetike u vladi Srbije, Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske, Desislava Terzieva, ministarka regionalnog razvoja Bugarske i mnogi drugi zvaničnici obeju država.

Ministar Antić je iskazao  prijatno iznenađenje susretom građana dve susedne države i rekao da je to najbolji dokaz za svaku buduću saradnju. Izgradnja puta sa obe strane i otvaranje graničnog prelaza je velika razvojna šansa koja će preporoditi ove siromašne oblasti.

„Zahvalan sam našim bugarskim partnerima što su napravili prvi korak, što su sa svoje strane počeli radove. Ja mislim da će i vlada Republike  Srbije u skladu sa sporazumima koji su potpisani u vremenu pred nama uraditi svoj deo posla sa naše strane“.

Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske kazao  je da je predviđeni rok za izgradnju pristupnih puteva sa bugarske strane kratak, četiri meseca, a nakon toga će dve države otpočeti zajedničke radove na uspostavljanju granično kontrolnih punktova u skladu sa međudržavnim sporazumom.

Ove, kao i prethodnih godina, Sabor je ponudio pregršt različitih događaja, poput tradicionalnog vašara, kulturno-umetničkih programa u kojima su učestvovala kulturno- umetnička društva, vokalni i insrumentalni solisti iz obe države, sportskih nadmetanja, izložbi, susreta proizvođača meda, šumkih uprava, moto i biciklističkih klubova…

O iću, piću i narodnom veselju nije potrebno ni govoriti (u najvećoj od šatri gostima je pesmom dušu galio i Halid Muslimović, folk zvezda nekadašnje Jugoslavije)…

Autor: Bora*S

---

---

 

Foto/video: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

ISTORIJA I FENOMEN FOTOGRAFIJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Na današnji dan, 23. maja 1901. godine, u Beogradu je postavljena

Prva izložba srpskih foto-amatera

Izložba je bila postavljena u Gradskoj kasini u Beogradu, a otvorio ju je ugledni naučni radnik Mihajlo Valtrović.

Marko Stojanović: Portret
Foto: rastko.rs/fotografija

   Prikazano je 960 fotografija 35 autora.

Ulaznica je bila pola dinara, a posetioci su imali prilike da dobiju, za tu priliku štampan katalog izložbe.

   Među fotoamaterima koji su izlagali bili su: Branislav Nušić, Vojislav Subotić, Isak Levi…

Iste godine, 25. jula, u Beogradu je osnovan prvi klub foto-amatera. Predsednik je bio Marko Nikolić, a potpredsednik Jovan Cvijić.  

rts.rs/

---

  Prvo fotografsko društvo u Srbiji i širem srpskom kulturnom prostoru, osnovano u Beogradu 20. juna 1901. na inicijativu grupe fotografa amatera i poštovalaca fotografije. U Odboru kluba su bili dr Marko Nikolić (predsednik), dr Jovan Cvijić (potpredsednik) i Isak Levi (sekretar).

Klub je imao prostorije u ulici Kralja Milutina 45. Sudeći po nekim izvorima klub se ugasio iste godine.

      sr.wikipedia.org

---

          PRVA IZLOŽBA FOTOAMATERA U BEOGRADU 1901. godine

Ova monografija i izložba o prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji 1901. godine, pojavljuje se u – za fotografiju jubilarnoj – 1989. godini, kada se navršava 150 godina od svečane sednice Francuske akademije nauka, održane 19. avgusta 1839. godine, na kojoj je zvanično objavljen svetu pronalazak fotografije, najepohalnijeg izuma čovečanstva za sva vremena.

Živan Grbić: Unutrašnjost seoske kuće u Jadru
Foto: rastko.rs/fotografija

Dugogodišnjim i mukotrpnim eksperimentima, Žozef Nisefor Nieps (Joseph Nicephore Niepce, 1765-1833) i Luj Dager (Louis Jacues Mande Daguerre, 1787-1851) pronašli su fotografiju. Ovim otkrićem ostvaren je susret i međusobno dopunjavanje dva, u istoriji čovečanstva dugo vremena poznata, fenomena sa dva različita područja prirodnih nauka – fizike i hemije.

Stvaranje slike u kameri opskuri pomoću svetlosnih zraka, poznat je bio još Aristotelu u IV veku pre Hrista. U doba renesanse ovaj fenomen je već imao široku primenu kao pomoćno sredstvo za crtanje po prirodi.

Uticaj i hemijsko dejstvo svetlosti na materiju zanimali su još Vitruvija u starom veku, koji je u svojim spisima (De Architectura, libri decem) savetovao da se slike u galerijama okrenu prema severu. U X veku Xafar iz Mesopotamije, poznavao je već osetljivost srebrnih soli na svetlost.

Ova dva principa, svaki za sebe, korišćeni su vekovima u najrazličitije svrhe sve dok ih oštroumni i uporni rad, prvo Niepsa a zatim Dagera, nije spojio u ingeniozni pronalazak koji je izazvao pravu revoluciju u načinu dotadašnjeg beleženja likovnih predstava. Period od 150 godina ispunjen je bezbrojnim istraživanjima i dopunskim pronalascima koji su fotografiju dovele do ovog savremenog obima i oblika u kome ona čovečanstvu predstavlja nezamenljivo i univerzalno sredstvo. Ona je pomoćna nauka svih nauka koje se osnivaju na direktnom posmatranju prirode, što znači skoro za svekolike nauke čovečanstva (Potonniee).

Primena fotografske slike kao ličnog i opšteg sredstva vizuelnih komunikacija a još više njene dinamične forme, najpre filma a danas televizije i video tehnike, postaje sve više fenomen neslućenih mogućnosti koji vrši duboki uticaj na savremeno društvo. Fotografija je izrasla u silu koja je ovladala predstavama, osećanjima i mislima stotinama miliona ljudi u svetu. Njen razvoj ne jenjava, pa je verovatno da će ona postojati dokle god budu civilizovani ljudi nastanjivali ovu zemaljsku kuglu (Potonniee).

Kosta Hadži-Lazić: Kula Nebojša u beogradskom gradu              Foto: rastko.rs/fotografija

Prvobitni povod za ovu monografiju i izložbu bila je 85. godišnjica održavanja prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. godine. Proslava jubileja je pomaknuta u 1989. godinu u čast 150 godišnjice pronalaska fotografije. Ovim pomeranjem se ipak uspostavila interesantna brojka od 88 godina, koja predstavlja ujedno godinu rođenja fotoamaterskog pokreta u Srbiji.

  Iste godine osnovan je „Klub fotografskih amatera“ u Beogradu, kao i „Klub amatera fotografa“ u Kragujevcu (list radikala „Jedinstvo“, od 11. marta 1904. godine)

   Monografija se sastoji iz:

 1. Fototipskog izdanja originalnog kataloga prve izložbe iz 1901. godine koji je bio, kako na njegovoj naslovnoj strani i stoji, samo „Spisak slika“ bez ilustracija;

2. reprodukcija fotografija sa izložbe, koje sam uspeo da pronađem;

4. faksimila govora Mihaila Valtrovića sa stranica „Nove iskre“, kojim je otvorio izložbu;

5. tekst monografije.

Izvor: rastko.rs/fotografija

Nastaviti s čitanjem: ·   Branibor Debeljković: Uvod·   i    Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine

---

Priredio: Bora*S

---

Toma M. Leko: Seljanke iz okoline Beograda rastko.rs/fotografija

Marko Stojanović: Dečaci sa periferije rastko.rs/fotografija

Marko Stojanović: Ana Lozanić-Marinković, slikarka, u beog. otvorenom tramvaju. rastko.rs/fotografija

Branislav Nušić: Sabor kod Gračanice rastko.rs/fotografija

---

Marko Stojanović: Zaspali bozadžija rastko.rs/fotografija

Vojislav Stevanović: Domaći zadatak rastko.rs/fotografija

Vojislav Stevanović: Fotostudija „Ofelija“ (gumitipija) rastko.rs/fotografija

Isak Levi: Marko Stojanović sa svojom „detektivskom kamerom (marke „Erneman“?) rastko.rs/fotografija

POGLED(N)I U NEBO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Plavetno i osunčano nebo iznad Bora, juče je bilo okićeno divnim oblacima, ali i učesnicima drugog Aero skupa „Fly-in“, koji je održan na borskom aerodromu.

 Piloti su, na više od dvadeset sportskih, ultra lakih letelica, aviona poljoprivredne avijacije, jedrilica, helikoptera i motornih zmajeva, pokazali mnogobrojnim gledaocima lepotu letenja, mogućnosti tehnike i svoja umeća u vazduhu.

Posebne akrobatske bravure izveli su piloti na avionima:Zlin 526F(impresivno su delovale akrobacije ovog aviona, kojim je pilotirao Vladimir Bulat iz Zrenjanina), Ull Sila, Citabria i Piper PA-28.

Devet padobranaca iz Avio kluba Smederevo, svojim uspešnim i elegantnim skokovima doprineli su lepoti sveukupnog doživljaja prisutnih posmatrača.

Pored pravog, realnog letenja na nebu, u prostorijama upravne zgrade Aerodroma, zainteresovani posetioci su mogli da vide i  virtuelne  letove, simulacije letenja na računarima, koje predstavljaju sastavni deo obuke budućih pilota.

Gosti iz Beograda, Trstenika , Kostolca,  Smedereva, Zrenjnina, Valjeva, Kikinde, Niša, Jagodine, Bogatića, Smederevske Palanke i Zemuna, nisu krili oduševljenje mogućnostima borskog aerodroma, a organizarori i domaćini, Borski turistički centar i Aero klub “Bor”, zadovoljstvo uspešnom i bez najmanjeg incidenta, organizacijom.

 Autor: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DUBOKO POD ZEMLJOM, ATRAKCIJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

JEDINSTVENA UMETNIČKA GALERIJA, KATEDRALA I PODZEMNO JEZERO

Duboko pod zemljom u Poljskoj nalazi se nešto značajno, ali malo poznato van istočne Evrope. Vekovima su rudari vadili so ovde, ali su takođe iza sebe ostavili i zaista još nešto jedinstveno.  Najneobičniji rudnik soli u svetu.

Spolja gledajući, Wieliczka rudnik soli ne izgleda ništa posebno, ali je to izuzetno dobro održavano mesto budući da se ovde so ne vadi već više od 15 godina. Izuzev te činjenice, zaista deluje sasvim obično. Međutim, 200 metara ispod zemlje to mesto krije jednu zapanjujuću tajnu.

Rudnik soli postao je jedinstvena umetnička galerija, katedrala i podzemno jezero. Wieliczka je mali grad u Krakovskoj oblasti i ima oko dvadest hiljada stanovnika.  Osnovan je u XIII veku od strane lokalnog Vojvode radi otvaranja rudnika i eksploatacije bogatih naslaga soli koje su se nalazile ispod njega. I bilo je to tako sve do 1996. godine. 

Ali generacije rudara nisu samo vadile so, nego su iza sebe ostavile neverovatne tragove svog života i rada pod zemljom u obliku statua i mitskih, istorijskih i religioznih skulptura. Napravili su i svoju kapelu gde su se molili.

Možda je njihovo najznačajnije delo ogromna podzemna katedrala koju su ostavili iza sebe radi sećanja na njih od strane dolazećih generacija.
Kada zarone u dubinu tog sveta nakon laganog silaska uzanim drvenim stepenicama na dubinu od oko 135 metara posetioci rudnika će ugledati neverovatne prizore.

Najveći utisak u smislu veličine umetničkog dometa će ostaviti Kapela Svetog kralja. Poljaci su vekovima bili veoma verni katolici i poseta ovom mestu nije bila samo turistička, nego i izraz pobožnosti. Neverovatno je i to da su čak i lusteri u katedrali napravljeni od kristala soli. Oni nisu samo prosto pokupljeni sa zemlje i sastavljeni, nego je to bio dug proces  odabiranja i pripremanja specijalno za svrhe osvetljenja.

Nakon iskopa grumeni soli su prvo topljeni, očišćeni od nečistoća, a zatim rekonstruisani i brušeni tako da su dobili izgled providnog kristalnog stakla. Ti komadi soli ni najmanje ne liče na ono što posetioci imaju na umu kada se pominje so – kao so u slanicima kod kuće! Ruda soli je inače sivkaste boje, pa čak na neki način liči kao da je od granita.

Preko milion posetilaca godišnje (mahom Poljaka i turista iz susednih zemalja) dolazi da vidi ovaj neverovatan rudnik soli. Iz razloga bezbednosti manje  od jednog procenta rudnika je otvoreno za posetioce, ali i to je skoro 4 kilometra dugih hodnika – više nego dovoljno da turisti provedu sat-dva u obilasku ovih čudesnih prostorija. Vađenje soli iz rudnika je prekinuto iz dva razloga – niska cena soli na svetskom tržištu koja nije pokrivala troškove proizvodnje, a došlo je i do plavljenja rudnika podzemnim vodama.

To je i glavni razlog što ceo rudnik nije otvoren za posetioce. Religiozni isklesani reljefi, kojih ima mnoštvo, delo su pobožnih hrišćana. Krem evropskih intelektualaca i državnika posetio je ovaj rudnik – počev od Nikole Kopernika, Getea, Šopena, pape Jovana Pavla II, Bila Klintona i mnogih drugih – njihova imena mogu se videti u brojnim knjigama utisaka. Nije bilo nikakvo iznenađenje kada je ovaj rudnik dospeo na UNESCO-vu listu  Svetske baštine još davne 1978. godine.

Katastrofalna poplava 1996. godine dovela je do konačnog prekida iskopavanja soli u rudniku i od tada  je isti postao samo turistička atrakcija. Iz rudnika se još uvek crpe slana voda, koja se isušuje i daje neku manju količinu soli – ni blizu onim količinama kao nekad u davna vremena.

Da se to ne radi, rudnik bi bio ponovo potpuno poplavljen podzemnim vodama. Nemaju sve skulpture isključivo religiozni i simbolički karakter. Rudari su imali i smisao za humor! Tu se mogu videti i skulpture Snežane sa  njenih Sedam patuljaka.

Likovi isklesanih patuljaka su na ironičan način verovatno predstavljali same rudare na radu u rudniku.  Čak su isklesali i jednu aždaju da upotpune ambijent! Na kraju tu je i podzemno jezero, osvetljeno prigušenim svetlom i svećama. Kako je sad to jedan idiličan ambijent za razliku od onog kakav je morao biti dok se u rudniku danonoćno vekovima radilo uz buku i znoj.

mc.kcbor.net

---

PRETPRAZNIČNO PULSIRANJE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Na samom kraju kalendarske godine, obično se sumiraju rezultati planiranog i ostvarenog na svim poljima. Moguće je bilo da i OVDE načinim   neku vrstu analize na tu temu, no učinilo mi se svrsishodnijim, da  učinim drugačiji korak.

„Ptice LM“-foto Bora*S

 Novogodišnji i Božićni praznici su posebna prilika za putovanja.

Novogodišnja noć je sinonim za  provod, uživanje i ispunjenje mnogih želja.

Dani, koji su ovim povodom za većinu „androida“ globalnog nam sela, oslobođeni poslovnih i drugih obaveza, prilika su za provod, ali i predah i odmor.

Za periodični remont ili tek, osveženje boja duša i tela.

Neki  pokazatelji govore da će najveći broj srpskih vlasnika novčanica, kartica, stila i ukusa, hoću reći turista, koji putuju za praznike, godinu 2013.  dočekati u nekoj od evropskih metropola.

No, zašto ne priuštiti sebi upoznavanje i nekih novih, OVDE predela, ljudi, gastronomskih specijaliteta, običaja….

U istočnoj Srbiji, na primer.

Neka to bude neki od zaista lepih prirodnih ambijenata i sasvim pristojnih objekata na Staroj planini, Borskom jezeru, Rtnju, Brestovačkoj ili Gamzigradskoj banji, na Dunavu, pokraj Vrela Mlave… Ili u nekom od gradskih hotela, restorana, klubova Zaječara, Majdanpeka, Bora, Knjaževca, Negotina, Pirota, Žagubice, Kladova…

Donji Milanovac-foto Bora*S

Hotel”Lepenski vir” u Donjem Milanovcu je pripremio višednevne zanimljive aranžmane, koji pored svečane novogodišnje večere, uključuju i niz dodatnih sadržaja i aktivnosti.Turisti će, ako se odluče za ovaj hotel na obali Dunava, izdvojiti 140 eura po osobi u ½ sobi za dvodnevni, 155 eura za trodnevni, dok će ih četvorodnevni aranžman stajati 170 eura.

Stara planina-foto Bora*S 

 Etno-Centar „Balašević“ u prelepom ambijentu podno planine Rtanj, pripremio je ponudu za svačiji džep i raspoloživo vreme. Sam doček, sa svečanom večerom goste će  stajati 4.000 dinara, a u ponudi su dvodnevni i trodnevni aranžmani.

Ljubitelji planina i zimskih sportova imaju mogućnost da novogodišnje praznike provedu na Staroj planini u hotelu „Falkensteiner-Stara planina“, koji je svoju ponudu koncipirao na ponudi četvoro i sedmodnevnih aranžmana, dok je u hotelu „ Babin Zub“ na istoj planini moguće, pored višednevnih aranžmana, odabrati samo veče za doček po ceni od 4.000 dinara.

U banjama istočne Srbije, uvažavajući tradiciju ispraćanja godine- Starice i svečanog dočeka Nove, pažljivo su pripremljeni novogodišnji aranžamani.

Brestovačka banja-foto Bora*S

U Brestovačkoj banji kod Bora goste spremno očekuju „RTB Klub“, koji inače pruža usluge visokog kvaliteta a za ovu priliku potencijalni gosti se mogu opredeliti između  samo novogodišnjeg dočeka, za koji će izdvojiti 3.800 dinara ili jednodnevnog i dvodnevnog aranžmana   i „Srpska kruna“ u kojoj će provod u novogodišnjoj noći gosti platiti 3.500dinara.

Po istoj ceni prvi susret sa godinom Novom  možete doživeti i u hotelu „Kastrum“ u Gamzigradskoj banji.

Hotel na Borskom jezeru-foto Bora*S

 Nedavno renoviran i za turiste otvoren hotel „Jezero“ na Borskom jezeru nudi dva  puna pansiona, plus dve svečane večere (doček i repriza) za 130 eura u ½ sobi po osobi.

 U Restoranu “ Vrelo Mlave” u Žagubici  pripremili  su za ovu priliku bogat meni sa redovnom (tako kažu) Homoljskom kuhinjom, tri  pića i kafa, naravno, muzika uživo, pride-lutrija, po ceni od 3.500 dinara. Ako odlučite da posle provoda, sa Novom ovde prenoćite a potom i doručkujete, može. Sve zajedno staje 4.500 dinara po osobi.

Odazovete li se pak na  „Zov Homolja” restorana u Milanovcu ( blizu Krupajskog vrela) koji može da ugosti  80 osoba, za 25 eura, vam garantuju dobar provod i bogat meni: aperitiv, predjelo, mešana salata, rolovani batak, ražnjić, punjena bela vešalica, desert. U ponoć, litar šampanjca, a u 1. satu 2013. – pečenje-prasetina, kačamak i kiseli kupus.

 Oni koji “preferiraju” urbane varijante mogu “najluđu noć” dočekati nekom od gradskih hotela:

 “Golden inn hotel“ u Majdanpeku organizuje dvodnevni aranžman u koji su pored  svečanog novogodišnjeg dočeka uključeni, repriza dočeka, te obilasci kukturno-istorijskih znamenitosti grada, po ceni od 7.840 dinara.

 Hotel “Albo” u Boru organizuje doček 2013. po ceni od 3.900 dinara. “Srbija-TIS”, hotel u Zaječaru, pripremio je doček u svojoj “Etno kafani” koji staje 3.200  a u Velikoj sali hotela- 3.400 dinara.

Ovaj tekst je napisan sa namerom da skrene pažnju  na deo turističke, posebno ovo-novogodišnje ponude istočne Srbije, koja je zaista primamljiva i raznovrsna.

Vrelo Mlave-foto TO Žagubica

Ako je  zavredeo vašu pažnju ili će čak pomoći pri  donošenju odluke, da tokom ovih novogodišnjih praznika, ili već nekom drugom prilikom posetite i upoznate ovaj deo naše zemlje, obavezno proverite tačnost ovde iznetih podataka, direktno kod svakog davaoca turističkih usluga ili preko lokalnih Turističkih organizacija.

Gastronomija-foto TO Žagubica

 Na samom kraju ovog teksta, valja reći sledeće. Nije dovoljan za uspeh  trud i kreativnost,  usko gledano, samo tek turističkih poslenika u smeštajno ugostiteljskim objektima.

Da bi uspeh u realizaciji bio potpun, pružaoci i korisnici usluga zadovoljni, svoj deo posla valjano i na visoko profesionalnom nivou moraju raditi i sva nadležna preduzeća, komunalne i inspekcijske službe, kao i drugi nadležni subjekti zaduženi, pre svega za čišćenje i održavanje saobraćajnica, snabdevanje vodom, električnom i toplotnom energijom. Jer, najlakše je gosta dovesti prvi put. Mnogo je teže učiniti ga redovnim.

U svakom slučaju, ma gde bili, dobro i sa dobrima bili.

Bora*S

---

 

NA TREĆEM SALONU FOTOGRAFIJE…

TAMOiOVDE_

Na zadovoljstvo svih poklonika umetnosti u Boru je minulog petka (26.oktobra 2012.), otvoren 3. Međunarodni salon fotografije.

Gibertoni D Odoardo-Vita di Paese

Leanne Alessi-Future Aspirations

A na Salonu: izložba najboljih fotografija, digitalna projekcija pristiglih 5473 fotografija od 400 autora iz 53 država, plus samostalna digitalna projekcija “Line and Shaddow” autora Zorana Mojsina, (ovde), poznatog borskog fotografa, plus atmosfera oplemenjena muzikom „VIS Živo Blato“.

Tročlani žiri u sastavu: Dragan Prole (EFIAP/b, MFAUFBiH – Bosnia and Herzegovina), Milorad Kaščelan( EFIAP, MFAUFBiH – Bosnia and Herzegovina) i Raša Milojević ( EFIAP/b, EsFIAP, MF FSS – Serbia), odlučio je, da Luis Alberto Franke iz Argentine dobije FIAP značku za najboljeg autora fotografija, dok je Leanne Alesi iz Australije dobitnik Grand-pri Salona za najbolju fotografiju.

Luis Alberto Franke – Argentina
Rieles en la salina

Zlatne, srebrne i bronzane medalje, kao i pohvale dodeljene su najboljima za sve četiri teme koje su dominirale na ovogodišnjem Salonu: „Čovek i rad“, „Žurnalizam“, „Slobodna CB“ i „Slobodna kolor“.

-Činjenica da imamo učesnike iz 53 države, govori o značaju ovog Salona fotografije. Treba istaći da i naši autori redovno učestvuju na izložbama širom sveta.To je dokaz da Srbija nimalo ne zaostaje, kad je reč o digitalnoj fotografiji-reče nam na otvaranju Zoran Mojsin, predsednik Salona.

Bora*S

---

---

USPEŠNO ISTRČAN 16. CRNOVRŠKI MARATON…

TAMOiOVDE________________________________________________________

Povodom Dana oslobođenja Bora i 67 godina od završetka prve radne akcije na Crnom Vrhu, u nedelju, 30. septembra, održan je 16. po redu Crnovrški maraton.

Start trke, sa početkom u 10 časova, bio je na Crnom Vrhu kod spomenika radnim akcijama, odakle je  staza, duga 21 kilometar, vodila trasom nekadašnje Crnovrške pruge, do cilja koji se nalazio kod Sportskog centra Bor.

U osam kategorija, trčalo je 38 takmičara iz Srbije i Makedonije i BiH .

Pravo učešća imali su svi zainteresovani bez obzira na klupsku pripadnost, godine i pol.

Sveukupni pobednik maratona je dvadesetogodišnji Bojan Stolić iz Lazarevca, koji je u kategoriji do 40 godina, stazu pretrčao za jedan sat, 14 minuta i 48 sekundi.

Branko Stević iz Leposavića, pobednik Crnovrškog maratona 2010.godine, kroz cilj je protrčao četrdeset sekundi posle Stolića i tako pobedio  u kategoriji od 40 do 44 godina. Mirko Anđelković iz Paraćina bio je najbolji u kategorij od 45 do 49 godina, Zoran Suzanović iz Paraćina ( od 50 do 54) i Staniša Milosavljević iz Bora od 55 do 59 godina.

Najbolja u kategoriji žena je kruševljanka, Nevena Rajković, osvojivši sedmo mesto u generalnom plasmanu.

Najuspešnijim takmičarima podeljene su nagrade po kategorijama. Po tri prvoplasirana takmičara dobila su diplomu, medalju i poklon majicu organizatora, a tri prvoplasirana u apsolutnoj kategoriji i novčane nagrade.

Najmlađi i najstariji domaći takmičari posebno su nagrađeni.

Ova manifestacija je održana u organizaciji Atletskog kluba Bor, a pod pokroviteljstvom opštine Bor.

 Bora*S

---

MOTO SKUP „BORSKO JEZERO 2012″…

Međunarodni moto skup „Borsko jezero 2012“, koji će se održati krajem ove sedmice, predstavljaće jedan od najatraktivnijih događaja na istoku Srbije.

Skup će se održati od 29. juna do 1. jula 2012.godine na Borskom jezeru.

Organizator skupa je MK „East Bikers“ iz Bora.

Očekuje se dolazak više stotina bajkera iz svih krajeva Srbije, ali i iz drugih evropskih zemalja.

PROGRAM MOTO SKUPA „BORSKO JEZERO 2012“

Petak , 29.jun

10:00 – Otvaranje Moto skupa 2012 i dočekivanje gostiju

18:00 – Koncert grupe Crossroad

20:00 – Koncert grupe Offload 

22:00 – Koncert grupe Prorok

Subota, 30. jun

10:00 – Turistički obilazak Zlotske pećine i kafića u borskoj jami

13:00 – Ručak za bajkere

15:00 – Bajkerske igre

17:00 – Defile bajkera od Borskog jezera do Bora 

19:00 – Koncert grupe New Deal 

21:00 – Koncert grupe BandX 

23:00 – Koncert grupe VAN GOGH 

 Nedelja, 01.jul

08:00 – Zajednički doručak i ispraćanje gostiju

Bora*S

__________________________________________________________________________________________________