VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Foto ilustracija: Bora*S
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
Ilustracija: Bora*S – Ulje na kartonu
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
Otvorena jahačka staza od Vojvodine do Hercegovine
Najnovija turistička atrakcija zapadnog Balkana, 500 kilometara duga jahačka staza koja se proteže od Vojvodine na severu do Hercegovine na jugu, otvorena je u četvrtak, 30. maja, u Subotici, saopštilo je Veće za regionalnu saradnju, prenosi Tip.ba.
Jahačku stazu preko Balkana, osmislio je Fond turistički klaster mikroregije Subotica-Palić, korisnik granta za razvoj i promociju turizma kojeg provodi Veće za regionalnu saradnju, a finansira Evropska unija.
– Konjički turizam jedan je od najpopularnijih oblika avanturističkog turizma kojim se bavi oko 45 miliona ljudi samo u Evropi, a i dalje se širi. Na jugoistočnu Evropu proširio se osamdesetih godina, međutim do sada nije imao regionalnu dimenziju na zapadnom Balkanu – kazala je Snježana Derviškadić, vođa projektnog tima za razvoj i promociju turizma pri Veću za regionalnu suradnju.
Nova balkanska staza biće povezana s već postojećom evropskom rutom koja prolazi kroz Mađarsku i obuhvatiće 52 domaćinstva i konjička kluba, od Vojvodine do Hercegovine, koji će na taj način postati deo lanca vrednosti regionalnog turizma.
Ovo je naročito važno za porodice koje žive u udaljenim selima koje će, kada posetioci počnu da pristižu, imati dodatni izvor prihoda od pružanja usluga ishrane, odmora i prenoćišta, rekla je Derviškadić.
Staza je zasnovana na deonicama dugim 10 do 20 kilometara, na kojoj će se primenjivati pristup „Robinzon danju, kralj noću“ pri čemu će tokom dana biti organizovana konjička avantura kroz prirodu, dok će večeri biti vreme za odmor i pripovedanje, odnosno upoznavanje s lokalnom kulturom i načinom života.
– Već smo imali iskustva u razvoju lokalnog konjičkog turizma u Vojvodini, uglavnom na području Palićkog jezera i Subotice. Bespovratna finansijska sredstva koja smo dobili od projekta za turizam Veća za regionalnu saradnju omogućila su nam da uspostavimo regionalnu saradnju koja je nedostajala među uzgajivačima konja na zapadnom Balkanu, kao i da lokalna domaćinstva i njihove porodice uključimo u industriju turizma – istakla je Isabell Lanyi Hnis, predsednica Fonda turistički klaster mikroregije Subotica-Palić.
Organizatori se nadaju da će ova regionalna ruta doprineti ne samo dovođenju većeg broja turista u regiju, već i da će pomoći popularizaciji jahanja na zapadnom Balkanu, prenio je Tip.ba.
Izvor: turistickisvet.com/TIP
_________________________________________________________________________________________
Nestvarni prizori borbe pastuva i konja koji kasaju planinskim bespućem privlače sve više ljudi na planinu i upravo ta netaknuta priroda daje nadu da će sela u ovom kraju ponovo oživeti. Do pre tridesetak godina na obroncima Suve planine, planinskog venca na juogistoku Srbije, vrvelo je kao u košnici – na njenim obroncima seljaci su napasalli brojna stada ovaca i krda krava i konja, kosili pašnjake, vadili kamen za gradnju kuća, sekli ogrevno drvo.
U suvoplaninskim šumama postojale su brojne bačije u kojima su čitave porodice živele tokom leta. Muškarci su čuvali stoku, a žene proizvodile sir. Na vrhu Suve planine koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine, radio je i mali pogon Niške mlekare u kome su se proizvodili sir i kajmak.
Suva planina. 18.9.2016. Krdo od vise desetina divljih konja pase na vrhu Suve planine (20 km od Nisa), koji nosi naziv Tri lokve, na 1.400 metara nadmorske visine. Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic
U selima sa obe strane Suve planine sada žive uglavnom starci, a na pašnjacima je tek po koje stado ovaca, i tek po koje krdo krava i konja.
Tokom letnjih meseci na planini još i ima života, tu su planinari koji pohode njene vrhove, tu su i radnici „Srbijašuma“ koji brinu o stoletnim bukovim šumama, ima lovaca, kao i ljubitelja prirode i avanturizma. Na jesen, kada krenu kiše i snegovi, na Suvoj planini ostaju samo konji, njih stotinak.
Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic
Planinari i avanturisti nazivaju ih divljim jer žive sami na planini tokom čitave godine, medjutim meštani ističu da konji imaju vlasnike i da se tačno zna koja životinja kome pripada.
Zoran Jovanović iz sela Kosmovca kaže da je kobilu, pastuva i ždrebe pustio u „sampas“ na Suvu planinu pre desetak godina, a njegovo krdo sada ima desetak grla.
„Obilazim ih preko leta češće, a zimi retko. Nosim im so, a za pašu se snalaze sami. Sami se znalaze i za skloništa od kiše i snega, i kobile se ždrebe same“, istakao je Jovanović.
Prema njegovim rečima na Suvoj planini ima trave u izobilju, čak i preko zime.
„Konji nisu nikada gladni. Preko zime ima pašnjaka koji nisu pod snegom jer vetar stalno duva i odnosi ga na drugu stranu“, objasnio je Jovanović. Prema njegovim rečima ljudi koji čuvaju konje u „sampasu“ na Suvoj planini čine poslednjih godina to pre svega zbog ljubavi prema ovim životinjama, a manje zbog koristi.
„Ranije su ljudi tražili da kupe konje kako bi im vukli teret, sada toga više nema. Ipak ne želim da ih napustim. Volim da odlazim na planinu i da gledam kako kasaju i kako se pastuvi bore za prevlast u krdu“, kazao je Jovanović.
Konji sa Suve planine, dodao je Jovanović, ne beže od ljudi, ali i ne dozvoljavaju da im pridju bliže.
„Takvog konja nije lako uhvatiti, naročito ne one koji su se oždrebili na planini. Oni su zaista divlji, vole slobodu i da se sami snalaze u prirodi“, naglasio je Jovanović.
Nestvarni prizori konja koji se iznenada pojavljuju iz stoletnih bukovih šuma na Suvoj planini i isto tako nestaju u njima, bude interesovanje sve većeg ljubitelja prirode. Uz malo sreće konje mogu videti na visovima koje meštani nazivaju „Tri lokve“ i „Ždrebište“, a najčešće na vrhu „Rakoš“, pored jedinog izvora vode na suvoplaninskom vencu.
Wild horses coming to graze on Suva mountain, some 50km. east of Nis in Serbia on 16. September 2016. For centuries ago, in villages on this Suva mountain, there were extremely many tamed horses and the whole area was famous for a great number of these horses. Later, people started moving to other places, so they let the horses into the wilderness. Spending much time there, the horses became wild and that is how you can see a herd of wild horses on Suva mountain which is almost uninhabited nowadays. Horses have been reproduced for years in the wilderness so this herd now consists of a few dozens of horses. Nobody takes care of them and it is very difficult to reach this herd, very rare in Serbia.
Do pre tri godine do „Rakoša“ moglo se stići jedino pešačkim stazama i zemljanim putem koji od Bele Palanke vodi preko sela Bežita do Rakoša, a onda je probijen i zemljani put iz sela Mali Krčimir koji pripada opštini Gadžin Han.
Direktor Turističke organizacije Gadžin Han Zoran Dimitrijević rekao je da je je ovaj put vratio je nadu stanovnicima čitave opštine da bi Suva planina ponovo mogla da oživi.
„Sada putem uz planinu mogu samo terenska vozila, ali ukoliko uspemo da obezbedimo sredstva da ga naspemo tucanikom, netaknuta priroda na Suvoj planini biće dostupna svim ljudima“, kazao je Dimitrijević.
Prema njegovim rečima želja lokalnog rukovodstva je da prizemnu zgradu na visu „Tri lokve“ u kojoj se nekada proizvodio sir dobije na korišćenje od „Srbijašuma“, kako bi od nje postao planinarski dom. Sa mestom gde bi ljudi mogli da prenoće, podvukao je Dimitrijević, Suva planina ne bi opustela sa prvim snegovima već bi imala bi posetioce tokom čitave godine.
Izvor: Živeti sa prirodom / 7 meseci pre
_______________________________________________________________
Kobila Milkica za terapijsko jahanje
Ženski klub „Mileva Marić Ajnštajn” obradovao štićenike Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku
Milkica je tri meseca obučavana u konjičkom klubu „Petras“ (Foto S. Kovačević)
Kobila Milkica stigla je u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, gde će je štićenici koristiti za rekreativno i terapijsko jahanje.
Ona je poklon kluba „Mileva Marić Ajnštajn” iz Novog Sada, prvog ženskog „Lajons kluba” u Srbiji, koji je deo istoimene svetske humanitarne organizacije sa oko milion i po članova.
„Sa Lajons klubom imamo dugo godina uspešnu saradnju, a sada se u to uključio i ženski klub koji je prepoznao našu potrebu za obnavljanjem usluge rekreativnog i terapijskog jahanja”, kaže direktor doma Zoran Arbutina.
Dom je i ranije u svojoj ekonomiji imao konja, dobijenog takođe iz donacije, ali zbog starosti više nije mogao da bude korišćen, pa ove usluge nije bilo poslednje dve godine.
„Usluga terapijskog i uopšte rekreativnog jahanja i kontakta sa decom pokazala se izuzetno blagotvorna u radu sa svim korisnicima, zbog toga što im omogućuje određenu relaksaciju.
Kod hendikepiranih korisnika čak i samo kretanje na konjskim leđima, u tom nekom ritmičkom delu, omogućuje relaksaciju”, navodi direktor ustanove koja trenutno ima 538 štićenika različitog stepena ometenosti u razvoju.
Kobila Milkica je u veternički dom stigla dresirana, pregledana i podšišane grive. Tu ima svoju štalu i prostor za istrčavanje, a za njeno jahanje koristiće se sedlo koje je Domu poklonio klub „Neoplanta”, takođe deo „Lajons” grupacije.
Potraga za konjem koji bi poslužio deci u domu trajala je, prema rečima članice Lajons kluba „Mileva Marić Ajnštajn” Maje Žikić, osam-devet meseci.
Autor: S. K.
Izvor:politika.rs/09.03.2016.
_________________________________________________________________________________
Fijakerom iz Bele Palanke do Niša
Fijaker koji je prekjuče viđen u Voždovoj ulici u Nišu, a onda se na trenutak zaustavio kod centralnog gradskog trga, da bi nastavio da kruži gradskim saobrćajnicama nema koga nije oduševio.
Prolaznici su zastajali da uživaju u prizoru koji se retko sreće u gradu, taksisti su pozdravljali vlasnika fijakera, a deca su imala priliku da vide kako se to nekada putovalo.
Naravno nisu svi mogli na taj način da se provozaju gradom ni kada nije bilo automobila jer je fijaker oduvek bio privilegija bogatijih građana.
Iznenađenje za Nišlije priredio je Miloš Mitrović iz Bele Palanke koji je odlučio da iz svog rodnog grada u Niš dođe baš fijakerom.
„Iz Bele Palanke za Niš sam krenuo oko ponoći, a u Nišu sam bio oko sedam sati. Putovao sam šest do sedam sati, ali nije bilo naporno. U zoru, kada je počelo da sviće, mogao sam da uživam u truckanju fijakera i lepoti prirode pored puta kojim smo išli“, priča Miloš. „Putovao sam starim putem preko Ploča koji je malo duži od novog, ali nismo mogli putem kojim idu automobili zbog saobraćaja, a ovako je bilo i sigurnije i lepše“.
Tako je Miloš sa svojim „vozačem“ fijakerom prevalio nekih 38 kilometara za šest i po sati, a moglo je da bude i brže da je putovao autom. Ali kako i sam kaže, merak nema cenu.
„Bilo je pomalo i teško jer je uspon na Pločama veliki, ali je teže bilo spustiti se niz nizbrdicu jer fijaker, a ni konj, nemaju kočnice. Tu dolazi do izražaja spretnost onog ko upravlja fijakerom, ali je najvažnije da smo uspeli“, priča Miloš i dodaje:
„Želeli smo na ovaj način da napravimo malu atrakciju za Nišlije. Da pokažemo da još ima vlasnika fijakera koji su u voznom stanju i da ga ponudimo, ako žele, i Turističkoj organizaciji Niša, pa kada turisti stignu da se i oni malo provozaju na ovaj neobičan način“.
Fijaker ima i svoje ime. Zove se Viktorija. Star je, dodaje njegov vlasnik Miloš, preko jednog veka, odnosno 135 godina. Raritet u svakom smislu te reči.
„Nasledio sam ga od svog oca koji ga je kupio 1979. godine, pre 36 godina. Stajao je tako u nekom zapećku i propadao, a onda sam ja prošle godine odlučio da ga restauriram. Nije bilo lako jer sam želeo da sve bude baš onako kako je izgledalo kada je i napravljen, a bilo je to 1880. godine u Poljskoj. Na osovinama fijakare i sada mogu da se vide originalni žigovi. Puno je delova moralo da se nabavi, a gume sam naručio u „Tigru“ prošle godine i još čekam na njih pošto takav model ne može da se kupi“.
Fijaker je u Belu Palanku stigao iz Požarevca što je bilo i očekivano jer se radi o gradu u čijoj se okolini decenijama neguje ljubav prema konjima pa i fijakerima.
„Mislim da bi ovakav način prevoza bio interesantan turistima. Ovo je kraj, mislim i na Belu Palanku i na Niš koji bi morao više pažnje da posveti turizmu jer su nam tu i Sićevačka klisura, i Suva i Stara planina, a svuda može da se vidi mnogo toga. Morali bi smo to da iskoristimo, a kada turisti već dođu zašto im ne bi smo ponudili da sve to razgledaju na pomalo neobičan način, vozeći se fijakerom“, dodaje Miloš i kreće dalje na put.
U Belu Palanku su se posle šetnje gradom vratili novim autoputem. Da malo skrate putovanje i odmore belog lipicanera.
V. Petrović
Izvor: belami.rs
___________________________________________________________________________________________
Divlji konji sa Suve planine odlaze u legendu?
Krda divljih konja koja krstare nepreglednim prostranstvima Suve planine mogla bi ubrzo da odu u legendu jer je od nekadašnjih nekoliko desetina divljih konja, sada ostalo možda svega nekoliko, a najveći broj grla divljih konja je ubijen od strane lovokradica.
Licencirani planinarski vodič iz pirotskog Planinarskog kluba „Vidlič“ Robert Ilić kazao je Tanjugu da je deo Suve planine na kome pretežno borave i divlji konji zbog nepristupačnosti i surovog terena retko posećen.
„Obišli smo mesto zvano Divna gorica, na nekoliko sati penjanja od najbližeg sela i asfaltnog puta, nedaleko od koga smo pre par godina videli krdo divljih konja koje je tada imalo 12 grla. Sada, nažalost, nismo uspeli da ih vidimo“, kazao je Ilić Tanjugu.
Kako je Tanjugu izjavio predsednik Lovačkog društva „Jastreb“ iz Bele Palanke Dušan Jovanović, divljih konja ostalo je veoma malo.
„Nemamo tačnih podataka o tome koliko ih je ostalo ali je to sigurno veoma mali broj u odnosu na nekoliko desetina, koliko ih je nekada bilo. Vekovima unazad, u belopalanačkom kraju bilo je izuzetno mnogo pitomih konja i ceo kraj bio je poznat upravo po velikom broju ovih životinja.
Vremenom, ljudi su konje pustali u divljinu jer su im sve manje bili potrebni. Konji su godinama boraveći u prirodi podivljali i odatle i krdo divljih konja na Suvoj planini.
Oni su se u divljini razmnožavali i bilo je pravo zadovoljstvo da vidite veliko krdo divljih konja u galopu. Nažalost, zbog ljudske gluposti sada je ta brojka svedena na možda svega nekoliko primeraka“, kaže Jovanović za Tanjug.
Belopalanački lovci iz „Jastreba“, kako bi pomogli divljim konjima da prežive, tokom jakih zima i mrazova, ostavljaju hranu i so po bespućima Suve planine gde pretpostavljaju da bi konji mogli da budu.
Suva planina prostire se od Niške Banje, preko Gadžinog Hana, Bele Palanke do Babušnice.
Najviši vrh ove planine je Trem koji se nalazi na 1.810 metara nadmorske visine.
Udaljena je pedesetak kilometara od Stare planine, koja je i mnogo poznatija u javnosti.
Izvor: b92.net/Tanjug
_______________________________________________________________________________
Na ovaj dan, 17. februara 1749. godine ova varoš dobila je status slobodnog kraljevskog grada.
Somborci danas obeležavaju Dan opštine.
Bora*S
FIJAKER STARI JOŠ ULICAMA LUTA
Sombor, grad bogate istorije, kulture, zelenila, biciklista. Zbog 18.000 stabala i 120 kilometara dugih drvoreda zovu ga Zelengradom
Nije slučajno Zvonko Bogdan ispevao kako „u tem Somboru svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina…“, jer su samo najveći vojvođanski „bećari“ zasluživali ovakve stihove. A bećariti se nekada moglo se jedino ako si osoben, šarmantan, slobodarskog duha, kulturno nadmen, istorijski bogat… Sve je to Sombor i bio i ostao.
Grad na severozapadu Srbije, administrativni centar Zapadnobačkog okruga i četvrta najbrojnija opština u Vojvodini, oduvek je imao ono „nešto“, pa je glas o njegovim vrednostima, prelepim fasadama, zelenilu, umetničkim kuloarima i boemskom životu dopirao na sve strane.
Njegovo izvorno ime je Cobor Sent Mihalj, pod kojim se prvi put u 14. veku spominje u pisanim dokumentima kao posed istoimenog grofa. Svako ko danas prošeta somborskom varoši teško da bi mogao da je smesti u Orjent, jer liči na sve samo ne na tursku kasabu. Međutim, bila je od 1541. godine upravo to – kaldrmisana čaršija sa sedam džamija, hamamom i sarajom, ispresecana kujundžijskim dućanima…
Bila je sve ono što su joj Turci, osvojivši je i pretvorivši je u sedište Segedinskog sandžaka, nametnuli, prvi put je nazvavši današnjim imenom. Sombor je od 1687. godine, kada je postao „svojina“ Austrijanaca, bilo graničarsko mesto, a za najveću povlasticu se izborio 1749. kada su njeni stanovnici za 150.000 forinti od carice Marije Terezije otkupili status slobodnog i kraljevskog grada.
Ubrzo je postao sedište Bačko-bodroške županije i tada zapravo počinje da se formira lice kakvo, sa manjim ili većim ožiljcima, svežim ogrebotinama i nadogradnjom, prepoznajemo danas, na 175 kilometara od Beograda i samo 25 od graničnih prelaza sa Mađarskom i Hrvatskom. Zapadno od njega nalaze se Dunav i rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ na 20.000 hektara, a na istoku Telečka visoravan.
Čim kročite u Sombor, uverićete se zbog čega ga zovu Zelengrad, jer 18.000 stabala i drvoredi dugi 120 kilometara jednostavno ne mogu da se ne primete. Dominiraju bođoši koji su davne 1903. godine doneti iz Misisipija i ovde zasađeni.
Druga pomisao bi mogla da vam bude da „fijaker stari ulicama zaista luta“, jer ovo prevozno sredstvo nije retkost, nego stalni „stanovnik“ grada smeštenog na dnu basena Panonskog mora.
Još 1885. godine u Somboru je donet zakon o fijakerskoj službi, a fijakeristi će vam u bilo koje doba godine priuštiti prijatnu vožnju, pokazujući vam lepote ravničarskog dragulja. Istina je da je daleko prisutniji bicikl, kojeg Somborci ne koriste samo u rekreativne svrhe, nego njime velika većina putuje u školu, na posao, kod prijatelja… Samo ozbiljan led i snežna oluja „sklanjaju“ bicikle sa somborskih ulica, dok se svaka druga vremenska prilika bez problema toleriše.
Ko god svrati u ovaj grad, obično „padne“ na njegovo „srce“, kako nazivaju centralne ulice ili četiri venca posvećena srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata, Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću.
Biser somborske arhitekture predstavlja zgrada Gradske kuće ili Magistrata, nastala na temelju dvora iz 1718. godine koji je podigao grof Jovan Branković. I dalje gospodskog držanja, opravdava privilegiju statusa kulturnog dobra od izuzetnog značaja.
Kada je Sombor bio grad na 14 ostrva, na onom koje se zvalo Pandursko, 1805. godine je započeta gradnja Županije, koja je 1882. dobila lice koje i danas osvaja. U zgradi atrijumskog oblika sa dva bočna tornja, čija završna kupola pomalo podseća na onu venecijanske crkve Santa Maria dela Salute, nalazi se 200 prostorija. Svečana sala je zaista svečana, jer se tu nalazi slika Ferenca Ajzenhuta „Bitka kod Sente“, naručena 1896. godine za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u te krajeve.
Ovo je najveće ulje na platnu u našoj zemlji, a kada se posmatra sa svih strana, stiče se utisak da se kreće. Ako želite da je vidite, možete da najavite posetu Županiji, u čijoj zgradi, na Trgu Cara Uroša, je danas smešteno sedište Skupštine grada i gradske uprave.
Iako korzo odavno ne postoji, možda će vam se učiniti da se vreme vratilo, dok budete šetali pešačkom zonom duže ulice Kralja Petra I, sve do Trga Svetog Đorđa, na kojem se nalazi kultna srpska čitaonica „Laza Kostić“ iz 1882. godine.
Sombor je i Grašalkovićeva i Kronić palata, Turska kuća i Sokolski dom, Župni dvor sa sunčanim satom i porukom „Jedan ti je od ovih poslednji“… U njemu za simboličan izdatak možete da uživate u umetnosti, pošto 50 dinara košta ulaznica za Gradski muzej, a za 100 dinara ćete biti bogatiji za doživljaj koji nudi Galerija „Milan Konjović“ sa 500 radova koje je veliki umetnik zavetovao rodnom gradu.
Vojvođanski lepotan ima privilegiju i da večno ostane grad mladosti i studenata, zbog Učiteljskog fakulteta, koji je potekao iz Pedagoške akademije, ona iz Učiteljske škole, a ona iz čuvene Preparandije, zadužbine patrijarha Georgija Brankovića iz 1895. godine. U staroj zgradi prve obrazovne ustanove danas se nalazi galerija velikog umetnika Save Stojkova, koji je proslavio svoj grad.
Ovo je i grad glumaca, jer tragovi pozorišnog života datiraju još iz 18. veka, kada su u pisanoj formi beležena sva gostovanja i zabranjene predstave.
Repertoar Narodnog pozorišta je standardno bogat, mnogi glumci od imena ovde grade karijere, a da sve to vredi, potvrđeno je i nedavno kada je ustanova nagrađena priznanjem „Kapetan Miša Anastasijević“, za negovanje kulturnog stvaralaštva u regionu.
A šta je ravnica bez salaša, čardi, lepe prirode, vina, dobrog ručka i tamburice. Kako je okolina Sombora pravi raj za odmor i melem za sva čula, putnici namernici rado svraćaju u recimo Dida Hornjakov salaš, siguran zaklon od gradske vreve.
Oni koji vole konje, opredeljuju se za kompleks „Kraljevska prepelica“ u Doroslovu, koji ima konjički klub i ergelu lipicanera, a prava fešta se dešava leti na Trgu Svetog Trojstva, kada se odigrava „Somborski kotlić“.
Miris ribljeg paprikaša tada preplavi grad, pije se domaće vino i svuda odzvanjaju starogradske note. Prija i činjenica da u centralnim kafićima uvek za 80 dinara može da se popije jaka domaća kafa, za 150 domaća rakija, kao i da duplo manje novca nego u Beogradu treba da se izdvoji za pravi gurmanski obrok.
Briga lokalaca zbog malih plata i velikog broja nezaposlenih ostaje gotovo neprimećena za turiste, koji pre svega osete da su ljudi ovde pitomi i veseli, a da duh multikulturalizma i dalje živi. Posle nekoliko sati boravka na severu Vojvodine, mogli bi da usvojite i uzrečicu Somboraca – „Uvek ima sutra“.
Bogatstvo duhovnih hramova
O istoriji Sombora svedoče i verski objekti, koji lako osvajaju pažnju. Nekako se odmah nametne Karmelićanska (rimokatolička) crkva, zbog dva tornja koja dosežu visoko u nebo, iako je mnogima lepši pogled na Kapelu Svetog Ivana Nepomuka u rokoko stilu, iz 18. veka.
Somborci će vam pokazati i Malu i Veliku pravoslavnu crkvu, kako nazivaju hram Svetog Jovana preteče i Svetog Georgija, takođe iz 18. veka. Vrednosti – duhovne i arhitektonske pripisuju se i crkvi Presvetog Trojstva, a možda je još posebniji manastir Svetog arhiđakona Stefana iz tridesetih godina prošlog veka, jer je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, što za Vojvodinu nije bilo svojstveno.
Čuva se recept za autohtoni sir
Somborci vole da se pohvale liciderskim kolačima koje prave, kao i autohtonim sirom u kačici, čiji recept ne otkrivaju.
Nedaleko od grada, u Telečkoj, nalazi se Muzej duvana, u Bezdanu je Tkačnica svilenog damasta, u Kolutu prvi privatni zoološki vrt u Srbiji, dok je lovište „Kozara“ bogato kvalitetnom divljači.
Tatjana Loš
Izvor:novosti.rs/02. februar 2015./
Ana (21) iz Bora ima 6 konja koje je spasila smrti: “Kada zatreba spavam i u štali!”
Ana Torina iz Bora ima 21 godinu. Završila je srednju školu i uvek je bila odličan đak. Njeni roditelji su za svoju jedinicu želeli najbolje – da upiše fakultet, ima dobro radno mesto i još bolju platu. Ipak, Ana je izabrala drugačiji život. Ova mlada devojka ima 6 konja koje je spasila i izlečila, a njenu svakodnevicu ispunjava timarenje i hranjenje konja i čišćenje štale. Ovo je priča o mladoj, vrednoj i humanoj devojci kojoj ćete nakon čitanja ovog teksta poželeti da stegnete ruku!
“U mojoj porodici postoji šala da sam prvo izgovorila reč „konj“, pa tek onda „mama“ i „tata“. Roditelji su moje interesovanje za konje shvatili ozbiljno tek kada sam u osnovnoj školi odvajala novac od užine i skupljala da kupim konja. Kada sam već skupila ozbiljnu sumu novca rekla sam im da idem na hipodrom da kupim konja. Iako živimo u zgradi, nekako su pristali jer su videli da neću odustati…”
Ana je prvo kupila kobilu sa zaječarskog hipodroma, a onda je dobila i ždrebe o kojem vlasnik, jedan zaječarski političar, više nije hteo da brine.
Nije prošlo mnogo, a Ana je sa Zlatibora preuzela dva konja koje su vlasnici zapostavljali ili mučili. Jedan od konja sa Zlatibora imao je oko vrata urezan lanac, bio je neuhranjen a bahati vlasnik ga je svakodnevno jahao. Ana ih je za male pare kupila od vlasnika, koji kao da su jedva dočekali da ih se otarase…
“Iz Beograda mi je stigao beli trkački konj, englesko punokrvno grlo. On je bio toliko mršav da sam mogla rebra da mu prebrojim. Kada bih ga mazila po leđima, on bi i tada osećao bol. Jahali su ga do iznemoglosti…”
Kako je konja bivalo sve više, Ana je morala da im nađe siguran smeštaj. Uz pomoć svog dečka i roditelja pronašla je štalu i napuštenu kuću u obližnjem selu, koju su odlučili da renoviraju i tu smeste svoje životinje.
“To je stara kuća sa podrumom, koji nam služi kao štala. Kada smo došli ovde sve je izgledalo užasno, trnje na sve strane, podrum je bio prljav, nije bilo prozora, pa smo to sve morali da saniramo. Postavili smo prozore da ne duva i sredili krov da ne prokišnjava. Kupili smo stari crep i popravili krov, napravili smo vrata a svakom konju ogradili odvojen prostor.
Kada pada kiša ili sneg voda se sliva u štalu, pa to moramo stalno da čistimo. Nema struje i vode, pa posao oko konja gledam da završim dok ne padne mrak. Leti konje vodimo na potok, da ih napojimo, a zimi im vodu donosim u kofama”, priča Ana o svojoj svakodnevici, a iako obavlja i teške muške poslove, nijednom se nije požalila!
Pitali smo Anu kako nabavlja hranu za konje:
“Zamolili smo ljude koji ne kose svoje livade da ih mi pokosimo i travu odnesemo konjima. Ljudi iz sela nam daju slamu ako im ne treba, a kada je lepo vreme konje pustim da pasu, jer oni to najviše voli, a to je i najjeftinije”.
Njeni konj su bili bolesni, mršavi i pripremani za klanje pre nego što je ona počela da brine o njima. Danas su svi dobro uhranjeni, zdravi i srećni. Ana im je pružila mir koji su sanjali celog života. Kaže da su njeni konji u dvorištu uvek pušteni, ali da se ne plaši da će pobeći. A i zašto bi, kada se pored Ane osećaju voljeno i spokojno…
Ana kaže da čim kroči u štalu, problemi nestaju jer je konji čine srećnom:
-Oduvek sam više volela da spasim bolesnu i staru životinje, nego da kupim mladu i zdravu. Te zdrave imaju šanse, dok stari i iznemogli konji završavaju u klanicama. Nemam brata ni sestru a oduvek sam volela o nekome da brinem. Kada ste dobri prema čoveku, on to zna da zloupotrebi, dok vas životinje nikada neće izneveriti…
Ždrebe po imenu Tereza imalo je slomljenu nogu kada ga je Ana kupila.
-Mesec dana, dok nije skinula gips, ja sam spavala sa njom u štali. Čak i sada kada je gips skinut, ona ima krivu nogu, jer su joj tetive atrofirale. Za nju je lečenje bilo veoma skupo, a veterinar je dolazio čak iz Beograda jer su nam ovi veterinari rekli da samo možemo da je uspavamo.
-Ponekad sate provodim samo gledajući ih kako pasu, mirni i spokojni. Kada se razigraju meni srce bude puno – zemlja počne da se trese a griva da im se vijori na vetru. Ponekad izgledaju tako snažno, a zapravo su vrlo nežne životinje koje je lako povrediti! Konj je oduvek bio plen, i zloupotrebljavali su ga i ljudi i druge životinje…
Pored konja, Ana brine i o nekoliko pasa. Svi oni su takođe preuzeti ili sa ulice, ili od neodgovornih vlasnika. Bili su mršavi, bolesni, preplašeni a Ana ih je sve lečila i negovala.
Danas svi žive srećno i zadovoljno kao velika porodica.
Ukoliko biste voleli da posetite Anino imanje i njene konje, ili da joj pomognete u održavanju štale, možete joj se javiti na telefon 0649907843.
Ova skromna devojka rekla nam je da često strahuje da će joj konji ostati gladni, ili da će ih ova zima dočekati nespremne u nedovršenoj štali, pa je zamolila dobre ljude da joj se jave ukoliko su spremni da joj pomognu i doniraju hranu za konje ili građevinski materijal.
Mladi kao što je Ana vraćaju veru da će nam budućnost biti sve bolja! Bravo!
Izvor: www.zivotinje.rs/istmedia.rs/
TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________
Međunarodni “Moto skup Borsko jezero 2013”, ove godine je održan od 12. do 14. jula
Organizator šestog skupa bajkera, borski Moto klub “East bikers”, uspešno je pripremio i realizovao ovu atraktivnu manifestaciju.
Tokom tri dana u moto kampu na obali Borskog jezera, boravilo je više od 1000 motociklista iz Srbije, susednih zemalja, kao i Nemačke, Švedske, Italije, Češke, Rusije…
Moto skup je otvoren u petak, 12. jula, dočekom i smeštajem gostiju, a potom je usledilo trodnevno druženje u moto-kampu, obilasci borskih turističkih lokaliteta, poput Lazareve pećine, bajkerske sportske igre…
Večernji sati, pored ostalog, začinjeni su i prepoznatljivim muzički koncertima. Šta bi drugo nego hard rok.
Svirali su “Predigra” (logično), “Sveti Gral”, „Rock Bulevar„, „Kross Road“ i „Bend X„.
Boranka Kristina Videnov, student na Muzičkoj akademiji u Salzburgu, kao gost iznenađenja, priredila je pravo muzičko osveženje, izvodeći na violi dela klasične muzike.
Tekst/foto:Bora* S
________________________________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE____________________________________________________________________
Ministarka za prava žena u vladi Francuske, Najat Vallaud-Belkacem, je 31. januara 2013. godine i službeno ukinula jedan stari francuski zakon, odnosno učinila van snage zakon po kojem se može uhapsiti žena koja nosi pantalone u glavnom gradu Francuske, Parizu.
Po ovom starom francuskom zakonu, koji je star bio više od 200 godina, sve dame u Parizu su morale tražiti dozvolu od policije ukoliko su želele da se oblače kao muškarci.
Ovaj neobični zakon je izmenjen davne 1892. i opet ponovo, 1909. godine, kada su žene u Francuskoj dobile pravo da nose pantalone i da se oblače kao muškarci bez dozvole policije, ali samo pod jednim (pomalo čudnim ali i zanimljivim ) uslovom, a taj uslov je bio da se bar jednom rukom drže za bicikl ili uzde konja?!
Ovaj stari 200 -godišnji zakon policija nije naravno sprovodila, ali je ostao do dan danas u zakonima države Francuske iako je do sada bilo razno raznih poziva da se ovaj čudni zakon prema ženama ukine, jer mnogi su govorili da je ovaj deo zakona bio samo jedan deo istorijskog starog dokumenta i ništa drugo.
U julu 2013. godine Alain Houpert, senator i član konzervativne partije UMP iz Francuske je medijima izjavio da simbolička važnost zakona šteti modernim vrednostima i zatražio je od Vallaud-Belkacem da ga ukine.
„Ovaj zakon se ne slaže sa principima jednakosti između žena i muškaraca, koji su navedeni u konstituciji države„, izjavila je za javnost ministarka za prava žena u vladi Francuske, Vallaud-Belkacem.
Izvor>zanimljivostidana.com
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Auto klasici: Prva motorna kočija
Iako je Homer Hefestu pripisao da je tvorac prvog vozila sa tri točka koje se samo kretalo, motorna kočija Karla Benca iz 1886. godine zvanično je prvi proizvedeni automobil.
Među mnoštvom proizvoda i izuma XX veka jedno od mesta među onima koji su drastično uticali na izgled sveta danas (pa i nas samih) rezervisano je i za automobil.
Mada se mnogi ne slažu sa tom činjenicom, za zvaničan rođendan automobila uzima se 29. januar 1886. godine, kada je Zavod za patente iz Berlina pod rednim brojem 37435 zaveo patent Karla Benza koji se danas smatra prvim motornim vozilom.
Pojam vozila (kočije) sa sopstvenim (neživotinjskim) pogonom prisutan je mnogo duže, tako da na primer još Homer u “Ilijadi” daje Hefestu, bogu vatre i izuma, ulogu tvorca “samopokretnog, bogovima poslušnog” vozila na tri točka.
Neki će verovatno reći da su sami bogovi poslali automobil smrtnicima da sebi ubrzaju i olakšaju život, ali i zagade planetu na kojoj žive. Sam podatak da je još u Homerovo vreme čovek zamišljao spravu koju danas zovemo automobil govori da je razvoj ovakvog proizvoda bio dug proces akumulacije parčića sticanih znanja velikog broja ljudi tokom toliko dugo vremena i da je zbog toga jako teško reći ko je i kada izmislio automobil.
Mnogo ranije od pojave prve bučne i spore kočije bez konja pojavilo se ime koje danas koristimo, još u XIV veku italijanski slikar Martini je napravio skicu kočije sa 4 točka pokretana ljudskom snagom preko propelera i nazvao je, ne po svom imenu kako su nalagali običaji tog vremena, već složenicom sastavljenom od grčke reči auto (sam-samo) i latinske mobile (kretanje).
Ma koliko ova reč delovala logično i jednostavno malo je nedostajalo da usvojeni naziv bude Kvadricikl (predlog Henrija Forda 1896), motorcikl (Chicago Times-Herald 1895), motorna kočija (Duryea brothers 1895) ili rogobatno oruktor amfibolos kako je Oliver Evans prijavio svoj patent parne kočije 1792 godine.
Bez obzira na neslaganje mnogih, a posebno Francuza i Italijana, da Karl Benc ponese laskavu titulu tvorca automobila njegov patent i način razmišljanja prilikom gradnje “motorne kočije” je ono što ga je značajno izdvojilo od svojih prethodnika, ali i savremenika.
Dok su svi, uključujući i drugog velikana automobilske istorije Gotliba Dajmlera (koji je u isto vreme samo 100 km daleko od Benca pravio svoju verziju “motorne kočije”) pokušavali da na postojeću kočiju nadograde motor koji će zamenjivati konja, Karl Benc je želeo da napravi kočiju sa motorom koji će biti njen sastavni deo, tako da je sam konstruisao i napravio kočiju na tri točka. Zanimljivo je i da Karl Benc i Gotlib Dajmler koji su se bavili istim poslom u isto vreme i na istom mestu nikada nisu sarađivali, a čuvena firma Dajmler-Benc osnovana je tek nakon Dajmlerove smrti.
Nekoliko meseci nakon što mu je prihvaćen patent Karl Benc je 2. jula 1886 godine u okolini Majnhajma izveo prvu javnu probnu vožnju. Naravno da je bučna i spora mašina izazvala nevericu i iznenađenje okupljenih radoznalaca koji verovatno u tom trenutku nisu shvatali da prisustvuju stvaranju istorije.
Bencovu “kočiju” pokretao je jednocilindrični četvorotaktni motor zapremine 984 ccm smešten horizontalno iznad zadnje osovine. Ovaj motor je razvijao 0.9 KS pri 400 o/min što je bilo dovoljno da auto razvije brzinu od 15 km/h.
Prenos na zadnju osovinu je bio preko lanca, kočnica je bila mehanička, a točkovi veliki žičani sa punom gumom od kojih je prednji direktno upravljan. Jedini preostali primerak prvog svetskog automobila danas se čuva u Nemačkom muzeju u Minhenu, a povodom proslave stogodišnjice značajnog datuma stručnjaci Dajmler-Benca su potrošili oko 10.000 radnih sati da bi napravili 11 vernih replika, u voznom stanju, samo od materijala koji su bili dostupni Benzu u njegovo vreme.
Karl Benc je svojim vozilom iz 1886 god. započeo novu eru u ljudskoj istoriji i pokrenuo novu tehnološku revoluciju sličnu onoj koju su izazvale prve parne mašine ili prvi mikročipovi. Industrija koju je svojim izumom omogućio Benc danas je sa svim pratećim elementima najveća na svetu, a do danas se preko 15.000 proizvođača vozila manje ili više uspešno oprobalo u proizvodnji automobila.
KARL BENC (1844-1929)
Karl Benc je rođen 25. oktobra 1884. godine u Nemačkom gradu Karlsrue. Fascinacija novim tehnološkim čudesima (kao što su bile prve železničke linije) koja je vladala u to vreme nije zaobišla ni čoveka koji je kasnije i zvanično priznat kao “otac automobila”.
Karl Benc je pohađao prvo jezičku školu u Karlsrueu, a zatim i politehničku školu. U periodu od 1864 do 1870 god. radio je u više različitih firmi kao crtač, projektant i menadžer da bi 1871 osnovao svoju prvu firmu u Majnhamu, zajedno sa Augustom Riterom, koja se bavila prodajom građevinskog materijala.
Posao nije išao najbolje pa se Benc preorijentisao na rad na dvotaktnom motoru u nadi da će time pokriti gubitke. Nakon dve godine rada krajem 1879 god. završio je motor na osnovu koga će kasnije prijaviti veliki broj patenta. U isto vreme nalazi i nove saradnike koji mu pomažu da osnuje fabriku motora u Majnhajmu koju ubrzo napušta zbog nerazumevanja saradnika za njegove eksperimente.
Sa dvojicom novih partnera 1883. u Majnhajmu osniva novu kompaniju “Benz&Co, Rheinische Gasmotorenfabrik” sa kojom ostvaruje dobre rezultate u proizvodnji industrijskih motora. Zahvaljujući ostvarenoj finansijskoj sigurnosti Benc sada može da se posveti projektovanju “motorne kočije” sa četvorotaktnim Otto motorom.
Patent mu je odobren 29.01.1886, a svoj izum je zapanjenoj publici predstavio 03.07.1886. godine.
Karl Benc se 1872. oženio sa Berthom Ringer sa kojom je imao petoro dece. Benc prestaje da aktivno učestvuje u radu svoje firme 1903, ali već sledeće godine se vraća kao član nadzornog odbora, a od formiranja kompanije “Dajmler-Benc AG” 1926, član je njenog nadzornog odbora. U toj kompaniji ostao je do smrti 4. aprila 1929.
Benc je doživeo da vidi ostvarenje svog sna i bude svedok automobilskog buma čiji je jedan od glavnih začetnika.
autor: Jakov Peković /izvor: Novi magazin
________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE_______________________________________________
Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze.
Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume.
Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba.
Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi.
Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.
Herman Hesse „Demijan“
TAMOiOVDE________________________________________________
Priča o legendarnom borskom rudaru-konjovodcu i još poznatijem, pola veka glavnom u lancu rudarenja, konju Cvetku
Od 1903. godine, od začetka rudarenja u „Jami“ Borskog rudnika bakra do 1958. godine, rudu su, u vagonima, isključivo prevozili konji.
Na rudarskim horizontima, duboko pod zemljom, provodili su ceo život. Tek kad iznemognu, ostare ili se povrede, odlaze iz „Jame“. Na kraju radnog veka čekala ih je klanica, kasnijih godina, posle 1945. jedino zahvaljujući dobroti rudara, završavali su na nekom poljoprivrednom dobru.
I čuvenom konju Cvetku, jednom iz poslednje generacije, posrećilo se da napusti ovaj svet na bujnoj , zelenoj livadi. Rudari su se, na taj način, odužili nerazdvojnim prijateljima iz rudarskih hodnika sa kojima su svakodnevno provodili po osam sati. Samo su oni, rudari- konjovodci, znali koliko su te plemenite životinje inteligentne i privržene čoveku, vredne i disciplinovane.
– Otac Vlada pričao je da je svaki konj imao štalu i svoj boks. Odlično su hranjeni i timareni. Jednu smenu su vukli vagone, a dve se odmarali. Po strogim pravilima, s konjima se moralo lepo postupati. U slučaju da im se podvali, umesto deset pridoda i 11. vagon – konj ne bi mrdnuo.
U rudarskim oknima zbog pomračine gubili su vid, ali instikti su ostali nepovređeni. Tamo su se i ždrebili – priča Branislav – Bane Mihajlović, sin rudara – konjovodca Vladimira – Vlade, koji je ceo radni vek proveo u borskoj „Jami“. Pooslednjih osam godina napornog rada bili su vezani za legendarnog „vagondžiju“ Cvetka, konja kome će u dogledno vreme, najverovatnije, u rudniku, biti podignut spomenik.
Bane, do nedavno najmlađi borski doktor rudarstva, dugogodišnji direktor „Jame“, proračunao je da su Cvetko i „saborci“, od 1. do 7. horizonta, za neprekidnih 55 godina rada, prevezli polovinu od četiri miliona tona bakra koliko je tog metala izvađeno u borskom i majdanpečkom rudniku u jednovekovnom postojanju.
-Sećam se očevih suza nakon rastanka sa „Cvetkom“. I kad god se poveo razgovor o konjima iz najbogatijeg rudnog ležišta Čoka Dulkan brada mu je drhtala, ruke se tresle.
Govorio je: – Sine,voleo sam Cvetka kao tebe. Ostao bi i duže konjovodac da ga slučajno nije zakačila šipka u predelu mošnica kad se iskliznuli vagon vraćao na šine. Posle je bio magacioner. Umro je 1983. u 73. godini života. A igrom slučaja, 1936. zaposlio se u borskom rudniku. Došao je kao siromah iz zaječarskog sela Rgotina. Bio je srednje građen, ali Franzuzi, tadašnje gazde, tražili su krupne i jake ljude za rad u rudniku. Desio se štrajk. Otac se našao tu, a nadzornik je naredio da cela grupa odmah siđe u „Jamu“.
Dobio je poverljiv zadatak – brigu o konjima-priča Mihajlović sećajući se kako je „njegov Vlada“ i u penziji ustajao svako jutro u šest sati, stajao kraj prozora gledajući svoje drugare kako odlaze u rudnik. Dugo je slabašnim prstima dobovao po staklu u znak pozdrava. Isto je činio i kad su se vraćali posle 14 sati.
A Vladu rudara, konjovodca, zvali su i „Vlada omladinac“, jer svakoga je pozdravljao sa „zdravo, omladinac“. Danas rudarskog doktora, Baneta, kolege pozdravljaju sa „zdravo, omladinac“.
I tek 1960. u „Jamu“ stiže odmena za konjovodce: samohodni utovarivač sa točkovima. Tog časa konjima nije bilo mesta u rudniku, ali ni radnicima sa lopatama.
„Lopatari“ su postizali neverovatne učinke. Svaki rudar je ljubomorno čuvao i pazio na svaju lopatu i pleh sa kojeg se lakše zahvatala i prebacivala ruda. U to vreme i konj Cvetko izašao je zauvek iz „Jame“ na svetlost dana. Kada je Cvetko i gde sahranjen, rudar Bane Mihajlović , veli, nije upoznat iako mu je otac i o tome s pažnjom i poštovanjem pričao.
Konju se nije moglo podvaliti
Konju, glavnom nociocu proizvodnje prvih pola veka u borskoj „Jami“ nije se moglo podvaliti. Ukoliko se ne odmara cele dve smene, nema toga ko će ga naterati da povuče vagon. Zato su „jamski propisi“ bili strogi. Konji u rudarskim oknima bolje su hranjeni i timareni nego oni na površini zemlje. Ili, ko bi i slučajno povredio konja pri vezivanju i spuštanju liftom u „Jamu“ bio bi najstrožije kažnjavan-objašnjava Mihalović sećajući s očevih kazivanja.
B. Filipović
TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
TAMOiOVDE
BESKRAJNI GALOP – Ulje na platnu
Autor: Bora*S
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Da.
Bila je to jedinstvena izložba.
Dvojica zaljubljenika u prirodu, pozajmili su deo njene lepote i darove koje nam pruža na svakom koraku ili pri svakom pogledu, pretočivši je u umetničke forme. Svako na svoj način.
Petar – Pera Lazarević i Ljubiša Horvat priredili su od 14. do 16. marta zajedničku izložbu u improvizovanoj galeriji na Stadionu za male sportove u Boru.
Pružili su nam tako zaista neobično prijatnu mogućnost i iznad svega, zadovoljstvo da nekoliko dana uživamo u slikama i umetničkim figurama od kamena i drveta.
Pera je posvećenik planinarenja. Zaljubio se u lepotu i draži planina još davne 1958. godine a ta zaljubljenost je prerasla u pravu, bezuslovnu ljubav, koju neguje sa strašću za sebe, ali je tom emocijom nesebično „zarazio” na destine drugih.
Crtanje i slikanje je voleo još u danima dečačkim. Ruskinja Zora Krasidskaja, njegova nastavnica, prepoznavši talenat i tu ljubav u njemu, podučavala ga je i hrabrila. A onda, ni sam ne zna, kako i zašto tu ljubav je negde usput „zaturio”, potisnuo ili šta već.
No, da prave ljubavi nikad ne umiru, pokazalo se i u ovom slučaju. Pre nekoliko godina, nakon penzionisanja, oslobođen egzistencijalnih obaveza, postao je, kako mi reče, „milioner vremena” i ta, negde potisnuta ali tinjajuća ljubav, je izbila kao lavina.
Ovom prilikom je predstavio 16 ulja na platnu, pod nazivom „Ljudi i konji u planini“, na kojima dominiraju priroda i život.
Ljubiša, penzoner od nedavno, metalurg po obrazovanju, ali do ušiju zaljubljen u lepotu prirode i umetnosti, od kad zna za sebe. I sakupljač po opredeljenju. Kao dečak, dok su vršnjaci „zverali okolo”, on je pogledom ispred sebe stalno tražio zanimljiv kanenčić, list, deo grančice. Džepovi njegovi su uvek bili puni takvih.
Put života ga je odveo u Ameriku, gde je proveo 12 godina.Tamo je video kako se od takvih „tričarija” pravi nemali biznis.
Vrativši se pre 5 godina u svoj rodni grad, intenzivirao je svoje odlaske u prelepe okolne predele i počeo da otkriva pravu riznicu zanimljivih oblika koje je načinila priroda. Sa tih obilazaka i uživanja vraća se kući sa punim rancem kamenih i drvenih, nekad skoro gotovih, umetničkih dela.
Sa ushićenjem, gotovo opsesivno, otpočinje Ljubiša, prepoznavanje, čišćenje, minimalne intervencije, da bi na već izvajanom dodao ili naglasio neki detalj ili emociju.
Stotine ovakvih skulptura danas mu „uzurpira” životni prostor. Mnoge je poklonio. Mašta o svojoj galeriji u kojoj bi „sakupljeno blago” izložio i vratio se svojoj velikoj ljubavi-mozaiku. „Ne, ja sebe ne smatram umetnikom – ja sam sakupljač”.
Eto, neki moji prijatelji su mislili da će a neki su i postali ljudi.
Ova dvojica jesu.
Autor: Bora Stanković
____________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________
RAVNOTEŽA- Tačkasto ulje na platnu (500×400)
Autor: Bora*S
TAMOiOVDE________________________________________________
Sedo si odocutra na drvnik predi ambar i samujem si. Ete ju mojna mela sobu, i dojde sas đubrovnik kude men i vide me da me uvatil golem čemer. Mnogo me ona znaje. Cel vek sam sas nju provel. Videla da se sas men nekvo dešava, da mi se duša rastrza. Svleče se do men i sede. Ćuti. Ja samo savivam duvan u artiju odi džak i trzam. Ma poubavo i savivam nego li onija kubansćini bradonja. Njem i liče. A na men od zor. Ćuti ona, ćutim ja. Njurimo obadva.
– Da donesem li rećijicu? – pituje me.
– Neču!
– Što? Kakvo je sas teb?
– Ništa.
– Neje teka. Nekvo samo uzdisaš.
Kvo da voj oratim. Znaje me u petoparac. Nikad ju nes’m lagal. Probam po neći put. Teka nekude se zamratim, pa si dom po neći d’n ne vidževljam. Pa još odi Nenavicu počenm da smišljujem kvo da voj dom oratim, kude sam bil. I če ju l’žem. Ali mi l’žata ne ide sas ruće. Neći bre umeju. Ma izlže te i ne trepne. Ma i tija si izgleda veruje u toj kvo l’že. Ja numejem. Če voj oratim kvo me naleglo.
TAMOiOVDE 