SLUČAJNO OTVORENA „VREMENSKA KAPSULA“…

tamoiovde-logo

Turista otvorio sef zaključan decenijama

Turista u Muzeju zaostavštine grada Vermiliona u Kanadi uspeo je „iz prve“ da pogodi kombinaciju sefa koji niko nije uspeo da otvori još od druge polovine 1970-ih godina.

Stefan Mils je zapanjio radnike muzeja kada je uspeo da otključa sef pogodivši na sreću kombinaciju koja je decenijama mučila eksperte, prenosi BBC na srpskom.

U muzeju u provinciji Alberta prethodno su više puta pokušavali da otključaju stari sef – ali bez uspeha.

Muzej, koji se nalazi u staroj školskoj zgradi od cigala, sadrži kolekciju predmeta iz istorije Vermiliona, gradića sa nešto više od 4.000 stanovnika, a jedan od eksponata je i sef poreklom iz hotela Bransvik, koji je u tom gradu otvoren 1906. godine.

Veruje se da je sef kupljen 1907, a muzeju je poklonjen početkom 1990-ih kada je hotel promenio vlasništvo i bio renoviran.

Iz muzeja su prethodno tražili pomoć stručnjaka kako bi otkrili šifru, pokušavali različite kombinacije, čak su stupili u kontakt s bivšim zaposlenima u hotelu.

Mils kaže da je cela porodica „bila zaintrigirana“ kada im je pokazan sef.

I drugi posetioci su se, baš kao i porodica Mils, igrali sa sefom i pokušavali da ga otvore, ali bezuspešno.

– Rekao sam vodiču da je to neverovatna vremenska kapsula i da ne znaju ni šta je unutra – rekao je Mils, koji radi kao varilac.

Kako navodi BBC, on je primetio da se brojevi kreću od 0 do 60, i odličio da proba 20-40-60.

– Tipična kombinacija, tri puta u smeru kazaljke na satu – 20 – dva puta u suprotnom smeru – 40 – jednom u smeru kazaljke na satu – 60, probao sam i otvorio se – ispričao je Mils.

U sefu, nažalost, nije bilo blaga, već stari nalog za plaćanje i blokčić za upisivanje narudžbina iz 1970-ih godina.

U blokčić je upisan račun za burger od pečuraka koji je koštao 1,5 kanadskih dolara (0.99 eura) i paklu cigareta za jedan kanadski dolar.

– Ti predmeti nemaju neku vrednost, ali nas veoma zanimaju. Daju nam ideju o tome kakvo je ovo mesto bilo 1977. i 1978. godine – rekao je vodič Tom Kiblvajt.

Verovatnoća da Mils tačno pogodi kombinaciju je mala, rekao je Džefri Rozental sa Univerziteta u Torontu i precizirao da je, prema njegovoj računici, šansa da se iz prvog pokušaja pogodi kombinacija 1 prema 216.000. Njegova kalkulacija je uzela u obzir da se brojevi na sefu kreću od 0 do 60.

On ipak ističe da neke takve brave imaju prostora za manevrisanje, a pošto je ova imala sigurnosni sistem od tri broja, Rozental je izračunao da su šanse ipak jedan prema 8.000, što je, ipak, „i dalje mala verovatnoća“.

Izvor: turistickisvet.com/Tanjug

____________________________________________________________________________________________

ROBINZON DANJU, KRALJ NOĆU…

tamoiovde-logo

Otvorena jahačka staza od Vojvodine do Hercegovine

Najnovija turistička atrakcija zapadnog Balkana, 500 kilometara duga jahačka staza koja se proteže od Vojvodine na severu do Hercegovine na jugu, otvorena je u četvrtak, 30. maja, u Subotici, saopštilo je Veće za regionalnu saradnju, prenosi Tip.ba.

Jahačku stazu preko Balkana, osmislio je Fond turistički klaster mikroregije Subotica-Palić, korisnik granta za razvoj i promociju turizma kojeg provodi Veće za regionalnu saradnju, a finansira Evropska unija.

– Konjički turizam jedan je od najpopularnijih oblika avanturističkog turizma kojim se bavi oko 45 miliona ljudi samo u Evropi, a i dalje se širi. Na jugoistočnu Evropu proširio se osamdesetih godina, međutim do sada nije imao regionalnu dimenziju na zapadnom Balkanu – kazala je Snježana Derviškadić, vođa projektnog tima za razvoj i promociju turizma pri Veću za regionalnu suradnju.

Nova balkanska staza biće povezana s već postojećom evropskom rutom koja prolazi kroz Mađarsku i obuhvatiće 52 domaćinstva i konjička kluba, od Vojvodine do Hercegovine, koji će na taj način postati deo lanca vrednosti regionalnog turizma.

Ovo je naročito važno za porodice koje žive u udaljenim selima koje će, kada posetioci počnu da pristižu, imati dodatni izvor prihoda od pružanja usluga ishrane, odmora i prenoćišta, rekla je Derviškadić.

Staza je zasnovana na deonicama dugim 10 do 20 kilometara, na kojoj će se primenjivati pristup „Robinzon danju, kralj noću“ pri čemu će tokom dana biti organizovana konjička avantura kroz prirodu, dok će večeri biti vreme za odmor i pripovedanje, odnosno upoznavanje s lokalnom kulturom i načinom života.

– Već smo imali iskustva u razvoju lokalnog konjičkog turizma u Vojvodini, uglavnom na području Palićkog jezera i Subotice. Bespovratna finansijska sredstva koja smo dobili od projekta za turizam Veća za regionalnu saradnju omogućila su nam da uspostavimo regionalnu saradnju koja je nedostajala među uzgajivačima konja na zapadnom Balkanu, kao i da lokalna domaćinstva i njihove porodice uključimo u industriju turizma – istakla je Isabell Lanyi Hnis, predsednica Fonda turistički klaster mikroregije Subotica-Palić.

Organizatori se nadaju da će ova regionalna ruta doprineti ne samo dovođenju većeg broja turista u regiju, već i da će pomoći popularizaciji jahanja na zapadnom Balkanu, prenio je Tip.ba.

Izvor:  turistickisvet.com/TIP

_________________________________________________________________________________________

MOŽETE SE DUGO DIVITI…

tamoiovde-logo

Narodna umetnost Rusije

Matrjoška – Okruglog lica, punija vesela devojka sa maramom i ruskom narodnom nošnjom osvojila je srca ljubitelja narodnih igračaka i lepih suvenira širom sveta.

Sada matrjoška nije samo domaća igračka, čuvar ruske kulture, već i suvenir za turiste.

Matrjoška je postala dragoceni  predmet za kolekcionare, koji može da košta i nekoliko stotina dolara.

 Emajl – Starinski broševi, narukvice, privesci koji su naglo „ušli” u modu, nisu ništa drugo do ukrasi urađeni tehnikom emajla. Ova vrsta primenjene umetnosti nastala je u 17. veku u Vologodskom regionu.

Majstori su oslikavali na belom emajlu cvetne šare, ptice, životinje pomoću mnoštva boja. Zatim je umetnost višebojnog emajla nestala, a zamenio ju je jednobojni emajl: beli, plavi, zeleni. Sada se uspešno kombinuju oba stila.

 Pavloposadske marame – Svetle i lake, ženske pavloposadske marame su uvek moderne i aktuelne. Ovaj zanat se pojavio krajem 18. veka u radionicama sela Pavlovo, iz kojih se kasnije razvila proizvodnja marama.

U njima su se proizvodili vuneni šalovi sa štampanim crtežom, veoma popularnim u to vreme. Sada se originalni crteži dopunjuju različitim elementima, kao što su rese, napravljene u raznim bojama.

 Hohloma je jedan od najlepših ruskih filigranzanata, nastao u 17. veku, u blizini Nižnjeg Novgoroda. Ovo dekorativno slikarstvo nameštaja i drvenog pribora vole ne samo ljubitelji ruske starine, već i stanovnici drugih zemalja.

Možete se dugo diviti neobično isprepletanim šarama sa jarko crvenim bobicama i zlatnim listovima na crnoj pozadini. Zato, čak i tradicionalne drvene kašike, poklonjene za manje važne povode, ostavljaju najlepše i najduže sećanje na onoga ko ih je poklonio.

Filigran je jedan od najstarijih oblika umetničke obrade metala.

Elementi filigranskih šara su najrazličitiji: u obliku kanapa, trake, pletenja, jele, staze, punjenog veza.

Pletenje se izrađuje od veoma tankih zlatnih ili srebrnih žica i zato izgleda lako i krhko.

 Paleh – paleška minijatura je najfinije, najpoetičnije viđenje sveta, koje je osobeno ruskim narodnim legendama i pesmama. U slikarstvu se koriste braon-narandžasti i modro-zeleni tonovi.

Nema sličnog slikarstva u svetu. Minijatura se izrađuje tehnikom papir mašea i tek onda se prenosi na površinu kutijica svih mogućih oblika i dimenzija.

 Uralski malahit – Poznata nalazišta malahita su na Uralu, u Africi, Južnoj Australiji i SAD, međutim, po boji i lepoti šara ne može se nijedan porediti sa uralskim.

Zbog toga se malahit sa Urala smatra najvrednijim na svetskom tržištu.

Izvor: http://www.adme.ru

Izbor i prevod s ruskog Marijana Erić, IV-3

Autor: ruskikutak /Objavljeno 29. novembra 2015.

Nadnaslov: Bora*S

___________________________________________________________________________________________

U POČETKU BEŠE REČ…

tamoiovde-logo

REČ

Bilo je vreme kada je reč bila čovek.

Uostalom, setite se Jovanovog jevanđelja, odnosno njegovog početka: „U početku beše reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše reč“. Bilo je vreme keda se reč jednačila sa čovekom. Jer, ljudi nisu zaboravljali da „kamen iz ruke i reč iz usta ne vraćaju se“. 
Zato je reč bila na ceni.

Izgovorena reč veže i dreši. Reč koju kaže čovek koji poštuje sebe – to je sigurnost, to je stanac kamen. Tu nema vrdanja i pomeranja, nema različitog, skrivenog tumačenja i značenja. Reč je jedna za sve – za prijatelje i neprijatelje, za poznate i nepoznate, za najrođenije i za tuđince. A reč se nije izgovarala bilo kako, na brzinu, da se čovek ratosilja sagovornika. Od malih nogu su nas učili „ispeci pa reci“. Meri što kažeš, jer i drugi mere tvoje reči i po njima te cene.

Dobra reč se ceni. Pred dobrom reči se sva vrata otvaraju. 
Ni lepa reč nije za bacanje. Čoveku je velika čast da ga dočekaju lepom rečju.

Dobra reč je vezana za istinu. Istinita reč nije uvek lepa, ali istinu valja uvek reći.

„Dobro reci, pa se dobru nadaj! Jer, reči se mere, a ne broje. Zato je onaj savet „ispeci pa reci“. Ali kada rečeš – onda neka je prava reč. Ako nije pravo rečeno, bolje da nije ni rečeno.
Uostalom „bolje je ostati kilav, nego lajav“.

Prejaka reč može i da ubije. Setite se pesnika „ubi ga prejaka reč“.

Ne bacajte reči u vetar. Ne morate voditi glavnu reč, ali je bitno da se vaša reč ceni, jer ako se ceni, onda će se i čuti.

Znam ima ljudi pored kojih ne možete doći do reči, ali njihove reči su kao pleva.

Reč se može i pustiti. Pazite, ne pustite lošu reč!

Poznato vam je da se čovek može razbacivati rečima. Ali ima ih i štedljivih na rečima.

Nešto se može kazati svojim rečima.

Nekoga možete uhvatiti za reč.

Ne valja imati prijatelja na rečima.

Možda umete da kažete i krilatu reč.

Ali, može vam se desiti da ostanete bez reči. Kao i da vam reč zastane u grlu. Može i na nos da vam iskoči.

Pazite na reč. Kao što vidite, s rečima se ne valja šaliti. A šaljivu reč najpre izgovori na svoj račun.

Dimitrije Janicic

Izvor: facebook.com

KO NIŠTA NE RAZUME…

tamoiovde-logo

Ko ništa ne zna, ništa ne voli.

Ko ne ume ništa, ne razume

ništa. Ko ništa ne razume,

bezvredan je.  

Ali onaj ko poima,

taj i voli, zapaža, vidi….

Više se voli ono o čemu se više

zna ……. Ko god zamišlja da

svako voće sazreva u isto vreme

kad i jagode, ne zna ništa

o grožđu.

PARACELSUS

________________________________________________________________

GROČANSKA ČARŠIJA – SRCE STARE VAROŠI KRAJ DUNAVA…

tamoiovde-logo

Malo je poznato da je Grocka jedinstvena po broju i značaju istorijskih i kulturnih dobara. Narodi koji su je naseljavali još od neolita, ostavili su brojne tragove – danas kulturno-istorijska dobra, arheološka nalazišta i lokalitete, značajne za grad Beograd i Srbiju, ali i svetske okvire.

grocanska-carsija-foto-zorica-atic-768x509

Gročanska čaršija, foto Zorica Atić

Prve naseobine na prostoru današnje Grocke, koja je zbog svojih prirodnih lepota u 20. veku nazvana “Mala Kalifornija”, nastale su 6.000 godina pre nove ere. Kao naselje se u spisima prvi put spominje još u devetom veku (878), pod slovenskim imenom Gardec.

Već u turskim popisima iz 16. veka, ovo staro naselje kraj Carigradskog druma imalo je status varošice, da bi u 18. i 19. veku bilo središte istoimenog sreza i nahije, sa carinarnicom i pratećim uredima.

Teritorija Grocke je tada obuhvatala i veliki deo današnjeg Beograda – Mladenovac, Sopot i Lazarevac, Jajince, Kumodraž, Resnik, Rušanj, deo Voždovca, čitav podavalski kraj, Mirijevo, Višnjicu… Bile su to plodne gročanske njive, koje su urbanizacijom postepeno prerastale u gradska naselja i opštine. Nekoliko istorijskih detalja potvrđuje ove teritorijalne granice: Vasa Čarapić iz voždovačkog Belog Potoka, čuveni Zmaj od Avale, bio je gročanski vojvoda, a mladi Ilija Garašanin, znameniti Gročanin i državnik, tvorac Načertanija, prvu državnu službu dobio je u gročanskoj carinarnici, i to kao carinik na “udaljenoj” rečnoj granici gročanskog sreza – u selu Višnjici na Dunavu.

carsija-izmedu-2-rata-150x150

Gročanska čaršija između dva rata, foto: Centar za kulturu Grocka

izgled-carsije-pred-ii-svetski-rat-150x150

Izgled Gročanske čaršije pred Drugi svetski rat, foto: Centar za kulturu Grocka

carsija-posle-2-sv-rata-150x150

Gročanska čaršija posle Drugog svetskog rata, foto: Centar za kulturu Grocka

Spisak vrednih lokaliteta, spomenika kulture i značajnih nalaza je poduži, budući da Grocka “leži” na jednoj od najvažnijih srednjovekovnih saobraćajnica na Balkanu, Carigradskom drumu. Istom trasom protezao se i antički Vojni put (Via Militaris), kojim su stari Rimljani putovali do Male Azije, a Grocka je upisana kao Mutatio ad sextum militare – utvrđena postaja na tom putu.

U Grockoj je na arheološkom lokalitetu Dubočaj otkrivena prva antička villa rustica u Srbiji, kao i neolitsko naselje starčevačke kulture.

Posebno se ističe Arheološko nalazište “Belo brdo” u Vinči iz doba neolita, koje predstavlja ne samo lokalitet od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, već je i središte prve evropske civilizacije. Kao takvo, deo je evropskog i svetskog kulturnog nasleđa.

1-150x150

Vinča, foto Zorica Atić

4-150x150

Vinča, foto Snežana Negovanović (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

2-150x150

Vinča, Foto Zorica Atić

Naselje Brestovik opštine Grocka poznato je po vinogradarima i grobnicama iz doba antike.Ističe se Kasnorimska grobnica otkrivena krajem 19. veka, i to kao jedina antička grobnica na teritoriji Beograda koja je u toj meri očuvana, da u nju i dan-danas može da se uđe.

U Grockoj se nalazi najviše sačuvanih starih varoških kuća zaštićenih kao spomenici kulture, izvanrednih primeraka narodnog neimarstva, starijih od većine monumentalnih zdanja u centru prestonice. Zaštićeni pojedinačni stambeni objekti u nekadašnjim čaršijskim sokacima nose nazive po porodicama kojima su generacijama pripadali: Rančićeva kuća (Majevička 9),Karapešićeva kuća (Zlatiborska 9), Teomirovića kuća (Zlatiborska 11), Cincarska kuća (17. oktobra 9), Vlajkovićeva kuća (17. oktobra 8), Popovića kuća (17. oktobra 4), Božića kuća(Hajduk Stanka 33), Topalovića kuća (Hajduk Stanka 30), Markovića kuća (Hajduk Stanka 16),Panića kuća (Bulevar revolucije 29), Smiljanića kuća (Dimitrija Tucovića 17).

panorama-grocke-foto-vladan-zivancevic-768x512

Panorama Grocke, foto Vladan Živančević (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)

Uže jezgro stare varoši, Bulevar oslobođenja, predstavlja prostornu kulturno-istorijsku celinu „Gročanska čaršija“, uz koju se formiralo prvobitno naselje. “Čaršija” je srce stare varoši kraj Dunava i najstarija gročanska ulica, po svojoj važnosti u rangu sa Kosančićevim vencem i starim jezgrom Zemuna, i to kao zaštićena ambijentalna celina.

Značajnija je po svojim karakteristikama, primera radi, od čuvene beogradske Skadarlije, koja takođe ima status zaštićene prostorne celine, ali ne i kategoriju “veliki značaj”. “Gročanska čaršija” je od 1966. godine pod patronatom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i to kao druga po redu zaštićena prostorna celina na teritoriji grada Beograda (PKIC2), odmah nakon Knez Mihailove ulice (PKIC1).

Proces formiranja i afirmacije Grocke kao trgovačkog i privrednog centra vidan je i danas kroz njeno očuvano urbanističko i arhitektonsko nasleđe iz 18. i 19. veka – najrečitiji materijalni dokaz istorijskog razvoja i trajanja varošice.

“Gročanska čaršija” u dužini od 300 metara svojom arhitekturom i vizurama pruža mogućnost doživljavanja ambijenta koji je i značajno dostignuće narodnog neimarstva. Poput ostalih varoši i varošica, i Grocka je bila uređena na orijentalni način, sa prometnom čaršijom u središtu naselja oko koje su se nizali dućani i sokaci. Da je od samog svog nastanka bila trgovački i poslovni centar varošice, svedoči karakter i namena očuvanih starih kuća, od kojih najstarija potiče iz sredine 18. veka. Osim poslovnih zgrada sa dućanima, zanatskim radnjama i kafanama, u “Čaršiji” je bilo i par stambenih kuća varoškog tipa, čiji su vlasnici bili imućni trgovci i zanatlije.

Značajniji sačuvani objekti u okviru zaštićene ambijentalne celine su Apostolovićeva kuća iz sredine 18. veka, za koju se priča da je bila han, Nišlićeva kuća i Savića mehana s početka 19. veka, kao i vizuelno dominantna crkva Sv. Trojice, podignuta 1883. godine na temeljima starijeg sakralnog objekta iz 1828. godine, građenog podrškom kneza Miloša Obrenovića. U okviru “Čaršije” se nalazi i biblioteka “Ilija Garašanin“ u čijoj će galeriji od 2017. godine biti izložena stalna arheološka postavka, nalazi sa lokaliteta „Dubočaj“ u Grockoj – zaboravljeni legat prof. dr Aleksandra Kostića.

akvarel-grocanske-carsije-autor-stojan-nikolic-oko-1880-galer-matice-srpske-ns-768x615

Akvarel Gročanske čaršije, autor Stojan Nikolić, oko 1880, Galerija Matice srpske NS

Ove kuće, stare preko 200 godina, pokazuju veštinu narodnih graditelja koji su od drvenih konstrukcija, bez ijednog eksera stvarali zdanja koja traju do danas. Starije su od većine sačuvanih građevina u srcu Beograda, iako su zidane od laganih, “ekoloških” materijala sa podneblja – hrastovih greda povezivanih pleterom (bondruk), pri čemu su zidovi ispunjavani mešavinom slame i blata. Pokrivene su četvoroslivnim krovovima od ćeramide, veoma širokih streha, poput zaštitnih šešira sa obodom.

Prostrane varoške kuće sa više prostorija, podrumom, pristupnim tremom i istaknutim drvenim doksatom, predstavljaju karakterističan tip stambenog objekta u staroj arhitekturi varošice. Neimari su svoje znanje prenosili s kolena na koleno i imali razvijen osećaj kako za funkcionalnost i solidnost gradnje, tako i za lepo – vidljivi delovi konstrukcije (poput stubova i greda) i detalji enterijera skulptoralno su oblikovani, ukrašavani i rezbareni.  

Gročanske kuće od bondruka svojim arhitektonskim i etnografskim vrednostima predstavljaju najveće domete građevinske, stambene i likovne kulture u našoj narodnoj arhitekturi.

Sam centar naselja je osamdesetih godina 20. veka delimično obnovljen u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uz poštovanje tradicionalne arhitekture, godine 1994. je delom postao pešačka zona, a 2016. godine je “Čaršija” u potpunosti rekonstruisana, kada su u ulicu vraćeni i nekadašnji drvoredi.

Grocka je od 1955. godine jedna od 17 beogradskih opština, u čijem je sastavu 15 razuđenih naselja. I dalje je čuveni voćarski i vinogradarski kraj pored Dunava, osobeni gradić-varošica na obodu velikoga grada, čarobnih panorama, prirodnih i kulturno-istorijskih lepota. To znaju svi koji su je ikada posetili, a mnogi među njima su poželeli da se ovde vrate, o čemu svedoči više hiljada vikend-kuća.

Zorica Atić, dipl. istoričar umetnosti

direktor Centra za kulturu Grocka

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Izvor: avantartmagazin.com

______________________________________________________________________________

DA LI MORATE BITI SREĆNI…

tamoiovde-logo (1)

Mediji su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća pojedinca. Da li je svet uvek imao ovakav cilj?

Tekst: Danka Spasovski

happiness-wallpaper-4

Foto: kurld.com

Ako postavite pitanje „šta je sreća“, dobićete onoliko odgovora koliko ste osoba pitali. Međutim, ako pitate koliko je važno da se bude srećan, odgovori će biti ujednačeniji: većina pripadanika društava koji funkcionišu po modelima zapadne civilizacije odgovoriće da je sreća jedan od najvećih ideala, praktično vrednost podrazumevana sama po sebi.

Postoji čitav pravac, takoreći industrija literature namenjene dostizanju sreće i samoispunjenja. Pronalaženje sebe ili samoaktualizacija ima korene u terminima humanističke psihologije dvadesetog veka, onoj koja ja zauzela mesto ranije dominantnih, više determinističkih škola. Tako je ona osvežila verovanja o prirodi ljudske ličnosti, unoseći element samoizgradnje, za razliku od uverenja da je osoba određena svojim ranijim iskustvima, naročito onima iz detinjstva.

Industrija sreće

Rad na sebi i ispunjavanje svojih potencijala su u javnoj kulturi prerasli svoj prvobitni koncept, i formirali autonomni motiv dostizanja sreće i aktivnog osećanja zadovoljstva samim sobom. Terminologija skopčana s ovim doživljajima je i proaktivnost, optimizam, “pozitivna energija”; dok su promoteri ove vrste životnog stila takozvani “treneri obuke za život” (engl. life coach). Međutim, i van ove zvanično formirane delatnosti – mediji, marketing pa i umetnost su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća. Samo letimičnim pogledom naslovnih strana magazina, reklama na bilbordima ili televiziji, može se uočiti gotovo konstantno prisustvo sadržaja koji upućuju na sreću i zadovoljstvo, a koje često prati i motiv bezbrižnosti.

Ipak, svet nije uvek imao ovakav cilj, niti je u svim svojim delovima i danas usmeren ovakvim sistemom vrednosti. Značenje sreće se menjalo istorijski i među kuturama: mnogi istoričari se slažu da je u antičkim vremenima reč “sreća” označavala da “nekoga prati dobra sreća”, dok je u današnjem američkom društvu dominantno sreću tretirati kao nešto čime se upravlja. U Staroj Grčkoj se za sreću koristila reč “eudaimonia”, što raščlanjeno znači “eu” – dobar i “daimon” – bog, duh, demon. Složenica na taj način govori da onaj ko je srećan ima “dobrog duha” na svojoj strani, odnosno da je nečija sreća pod dejstvom taličnosti i bogova.

Međutim, već su se antički filozofi razmimoilazili u definisanju pojmova, pa je tako Aristotel u “Nikomahovoj etici” izložio da su za eudaimoniu neophodni spoljašnji uslovi i resursi, dok je kod Platona samo postojanje vrline kod osobe značilo biti srećan. Viđenje sreće kao sticaja srećnih okolnosti bilo je dominantno vekovima, a transformacija značenja započela je u Srednjem veku, pod uticajem religijskog učenja. Toma Akvinski je naglasio značaj ulaganja truda u proces eudaimonie, kao i da se u zemaljskom životu sreća može delimično dostići kroz milosrđe, nadu i veru. Tako se u odnosu na antičke mislioce koncept sreće izmenio u smislu da je može dostići svako ko je “božanski nadaren”, dok je kod starogrčkih filozofa eudaimonia bila “rezervisana” samo za mali broj izuzetno nadarenih pojedinaca.

Era prosvetiteljstva u XVIII veku pravi zaokret od religijskog pitanja “kako da budem spašen?” prema sekularnom “kako da budem srećan?”. Deklaracija nezavisnosti iz 1776. uključila je i tvrdnju da je težnja ka sreći – zajedno sa životom i slobodom – neotuđivo pravo pojedinca. Ubrzana industrijalizacija i ekonomski progres krajem XIX veka preusmerili su uzrok sreće od nečega izvan osobe, ka nečemu što je lično i moguće je dostići. Mnogi istoričari smatraju da je masovna kultura nastala dvadesetih godina XX veka u Sjedinjenim državama, prateći urbanizaciju, trendove u marketingu i pojavu potrošačkog društva. Do tog vremena negativne konotacije sreće koje su održavale moralne i religijske dogme, već su sasvim iščezle. Tako je sreća postala nešto što je dostižno svima, što se može usmeravati i kontrolisati.

Kros-kulturalna istraživanja pokazuju da se značenja sreće razlikuju i danas, u zavisnosti od regiona i jezika. U jednom istraživanju grupa naučnika iz SAD, Velike Britanije i Portugala analizirala je značenja reči “sreća” u rečnicima trideset zemalja. Pokazalo se da u čak 24 zemlje ova reč sadrži spoljašnje odrednice: dobra sreća, dobri uslovi života, sudbina. Samo u rečnicima Sjedinjenih država, Španije, Argentine, Ekvadora, Indije i Kenije nije uopšte bilo objašnjenja što se tiču faktora koje pojedinac ne može da kontroliše.

U masovnoj zapadnoj kulturi je inicijativa da se postigne srećno raspoloženje prisutna svakodnevno u reklamama, na ambalažama, omotima knjiga. Dejstvo “srećnih” poruka se dosta razlikuje od osobe do osobe: dok su neki ljudi preuzeli životnu filozofiju svakodnevnih afirmacija, a neki drugi povremeno koriste strategije za bolje raspoloženje ili su nezainteresovani, jedan broj ljudi ovakav stav doživljava problematičnim ili čak trpi njegov negativan uticaj. Tako, kad nešto postane norma, onda svako odstupanje može da vodi u osećanje neadekvatnosti i nezadovoljstvo sobom, ili da izazove kritiku i etiketiranje od strane drugih. Paradoksalno, zahtev prema sebi da se nužno i obavezno mora obezbediti osećanje zadovoljstva, u slučaju neispunjavanja vodi u nezadovoljstvo, dakle u nesrećnost – suprotnost tom zahtevu.

Društvene mreže su se pokazale kao izrazito efikasan medijator koncepta sreće (i obrnuto). Pinterest i Instagram već po samoj koncepciji sadržaja i forme (obrada slika putem filtera) predstavljaju selekcioniranost tema, odnosno modulaciju stvarnosti. Fejsbuk, međutim, nema ovakvu primarnu namenu, ali se pokazalo da su percepcije drugih osoba na ovoj mreži u manjoj ili većoj meri iskrivljene u odnosu na stepen i vrstu informacija koje neko deli o sebi: pretežno se prikazuju srećni trenuci s dragim osobama, prijateljima u provodu, sa putovanja ili drugih situacija koje nisu svakodnevica.

Istraživanja su pokazala da je uključenost u te sadržaje direktno srazmerna depresivnosti posmatrača – pretpostavlja se da jedan broj ljudi putem profila drugih osoba u sebi izgrađuje utisak da su njihovi životi ispunjeni isključivo srećom, radošću i zadovoljstvom, a pošto sebe tako ne opažaju, počinju da se osećaju promašeno, manje sposobno i, na kraju, deprimirano. Psihijatar Džon Šarp predlaže da ljudi ne treba da se upoređuju s drugima onako kako oni izgledaju na slikama i objašnjava zašto je to pogrešno: “Na taj način vi poredite svoje unutrašnje doživljaje s nečijom pojavnom spoljašnjošću”.

Profesorka psihologije na Kalifornijskom univerzitetu Sonja Ljubomirski smatra da previše fokusiranja na postizanje sreće donosi suprotne efekte. Ona stepenuje sreću na skali od 1 do 10, i navodi da su vrednosti između dve krajnje moguće i česte: ako ste po prirodi negde na broju 6 ili 7, nije nužno da morate ići ka višem stepenu. Takođe, ne biti u najvećoj meri srećan ne znači odmah da ste depresivni – mnogo je ljudi između ovih krajnosti, kaže Ljubomirski.

Imperativ sreće

family-521551_640

Foto: pixabay.com

O imperativu sreće mogu se čitati članci i blogovi onih koji ne pristaju na propisanost jednog stila razmišljanja. Govori se o prihvatanju svih vrsta osećanja – i onih neprijatnih, baš kao i prijatnih: svako od njih treba prihvatiti i integrisati u iskustvo i ličnost. Ističe se i da ne možemo svakog dana biti podjednako zadovoljni i samouvereni, i da na to treba da se prisiljavamo, a u slučaju neuspeha okrivljujemo.

S tim u vezi je i pozicioniranje lokusa kontrole: drevna mudrost da ne možemo na sve uticati i iskontrolisati, vodi nas u prihvatanje mogućnosti da se desi nešto na šta ne možemo da utičemo, i da možemo da se osećamo i loše, obeshrabreno ili iscrpljeno, a da ne upućujemo oštru kritiku svom mentalnom aparatu. Nerealistični pritisci u tom smislu vode u začarani krug, koji jednom delom zavisi od konkretnog karaktera, ali za drugi deo zasluge sasvim opravdano nose trendovi “srećnosti” i značenja poput onih koja svu odgovornost pripisuju pojedincu . 

Neuropsihološka istraživanja pokazuju da je nivo osećanja sreće jednim delom i urođen, što znači da pripada onim faktorima koji su izvan individualne kontrole. Naučnik iz ove oblasti Aleks Korb kaže da mozak ne funkcioniše istovetno kod svih ljudi, pa tako kod jednih više reaguje na pozitivne sadržaje, a kod drugih na negativne. To praktično znači da na nivou organskog postoje razlike, i da je to nešto prirodno i legitimno, što treba prihvatiti kao različitost.

Jedna studija iz 2012. godine je iznela zaključke da se oko 33 odsto varijacije u životnom zadovoljstvu može objasniti genetikom. Iako su i ranija istraživanja pokazala da je osnovno raspoloženje u značajno velikom delu nasleđen, autori ove studije su povezivali subjektivni doživljaj sreće sa 5-HTTLPR polimorfizmom gena za serotoninski transporter. Zaključili su da osobe s efikasnijim genotipom izveštavaju da su zadovoljnije i srećnije u životu.

S druge strane, istraživači u oblasti kliničke psihologije s Velesli koledža Džuli Norem i Edvard Čeng navode da pozitivna psihologija zanemaruje psihološku realnost da se ljudi međusobno razlikuju, te da se jedan isti obrazac ne može primeniti na sve osobe. Oni uvode pojam “odbrambenog pesimizma” (uz “strateški optimizam”) kao strategije pristupanja zadacima: dok “strateški optimisti” postavljaju visoka očekivanja i zatim aktivno izbegavaju previše da razmišljaju šta se sve može desiti, “odbrambeni pesimisti” na svoj način upravljaju anksioznošću, kako bi bili efikasni. Oni svoja očekivanja spuštaju do te mere kako bi se pripremili na najgore, a zatim u mislima prolaze kroz sve loše situacije koje bi mogle da isksrsnu.

Iako to možda deluje kao nešto što vodi u depresiju, zapravo je obrnuto: odbrambeni pesimizam pomaže nesigurnim osobama da se odvoje od svojih strahova ili osećanja neadekvatnosti, kako bi mogli učinkovito da delaju. Obe strategije su delotovorne ako ih koriste oni kojima odgovaraju, u suprotnom – ukoliko se nađu u sutiaciji kojoj ne mogu da prilagode svoje pristupe rešavanju problema, osobe iz obe grupe razvijaju osećanja strepnje, navode autori na osnovu istraživanja. Oni takođe naglašavaju da je forsiranje pozitivnog stava, dominantnog u američkoj kulturi često štetno, i da nasuprot tome, rezultati odbrambenog pesimizma mogu voditi upravo onome što je cilj pozitivne psihologije, a to je lični rast i razvoj kroz uspešno savladavanje prepreka.

Prirodno je i logično težiti da se bude srećan, ali uz dozvolu da budemo i ono što jesmo – ljudska bića, sa svojim nesavršenostima, greškama u razmišljanju i trenucima osećanja koja nisu prijatna. I ovaj momenat samorazumevanja i opraštanja sebi je sadržan u pozitivnoj životnoj filoziji, putem primene nekih psihoterapijskih načela i termina, ali ono što je karakteristično je da je i dalje krajni cilj sreća, dok su drugačija stanja nešto što treba da ostane kao prolazno, neželjeno stanje, koje što ranije ili efikasnije treba prevazići. Na kraju, na to se nadovezuju uspeh i uspešnost, kao nagrada za trud uložen u izgradnju sreće i harmonije: podrazumeva se da je to merna jedinica i dokaz efikasnosti stremljenja ka sreći kao aktivno izabrane lične filozofije.  

ZAŠTO SE RUSI NE SMEJU?

Često se govori o osmehu kao univerzalnom jeziku koji svako može da razume. Međutim, na ovaj izraz lica utiču mnogi društveni faktori kojih često nismo ni svesni pa se tako i osmesi razlikuju među kulturama. Na primer ukoliko na internetu na engleskom jeziku ukucate reči ”zašto” i ”Rusi” sasvim sigurno ćete dobiti veliki broj tekstova na temu ”Zašto se Rusi ne smeju?”.

Naime, u ruskoj tradiciji osmeh nije simbol ljubaznosti, učtivosti pa čak ni toga da vam je neko drag. Osmeh je isključivo izraz ličnog raspoloženja pa je velikom broju ljudi bilo neobično kada su strane firme učile svoje prodavce da budu nasmejani u interakciji sa kupcima. Većina ljudi u Rusiji smatra da prodavac može biti ljubazan i bez osmeha, a njegov izraz lica neće doživeti kao odnos prema kupcu već kao usklađen sa trenutnim rasploženjem. Sa druge strane, sasvim je u redu biti neraspoložen i umoran kao i to da nemate potrebu da se nasmejete potpuno nepoznatim ljudima.

Zanimljivo je i kako u Rusiji ljudi odgovaraju na pitanje ”Kako si?”. Dok na našim prostorima kao da postoji samo jedan odgovor ”dobro”, u ruskom jeziku se odgovara gradacijski. Možda nećete tako često čuti ”loše”, ali odgovori ”ničego” (ni dobro ni loše) i ”normalno” ne treba da vas iznenade jer to objektivno i jesu dominantna raspoloženja. Sa druge strane ako vam sagovornik kaže da je dobro, najčešće ne morate da razmišljate da li se zaista tako oseća.

(Tekst: Jovana Nikolić)

Izvor: elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________

NOVAC JE UNIVERZALNA KURVA…

tamoiovde-logo (1)

Karl Marks

Što za mene postoji pomoću novca, što ja mogu platiti, tj. što novac može kupiti, to sam ja, sam posjednik novca. Kolika je snaga novca, tolika je moja snaga. Svojstva novca su moja  – njegova posjednika – svojstva i suštinske snage.

downloadTo što ja jesam i što mogu, nije, dakle, nikako određeno mojom individualnošću. Ja jesam ružan, ali mogu kupiti najljepšu ženu. Dakle, ja nisam ružan, jer je djelovanje ružnoće, njena odbojna snaga, uništena pomoću novca.

Ja sam – prema svojoj individualnosti – hrom, ali mi novac pribavlja 24 noge; dakle, ja nisam hrom; ja sam rđav, nepošten, nesavjestan, glup čovjek, ali je novac cijenjen, dakle cijenjen je i njegov posjednik. Novac je najviše dobro, dakle i njegov posjednik je dobar, novac me, osim toga, oslobadja muka da budem nepošten; dakle, unaprijed se pretpostavlja da sam pošten; ja sam bez duha, ali novac je zbiljski duh svih stvari, pa kako bi njegov posjednik bio bez duha?

Osim toga, on može kupiti umne ljude, a onaj koji ima moć nad umnim ljudima, nije li on umniji od umnijih! Ja, koji pomoću novca mogu sve za čim čezne ljudsko srce, ne posedujem li ja sve ljudske moći! Ne pretvara li, dakle, moj novac sve svoje nemoći u njihovu suprotnost?

moneyŠekspir u Timonu Atenskom:

„Zlato? Skupoceno, blistavo, crveno zlato?
Ne bogovi! Nisam uzalud preklinjao.
Toliko toga čini crno bijelim, ružno ljepim;
Zlo dobrim, staro mladim,
plašljivo hrabrim, podlo plemenitim.
Ono mami… Svećenika od oltara;
Bolesnom otima jastuk ispod glave;
Da, ovaj crveni rob razvezuje i vezuje
Posvećene veze; blagosilja proklete;
Kugu čini ljupkom, daje lopovu čast
I daje mu ugled, poštovanje i utjecaj
U vijeću senatora; ostareloj udovici
dovodi mlade prosce;
Nju, odagnanu s gadjenjem iz bolnice,
s ranama otrovnim i gnojnim,
pomladjuje kao melem
U majsku mladost. Prokleti metale,
Ti prosta droljo što zavodiš ljude
I narode.“

Ako je novac veza koja me vezuje za ljudski život, za društvo, za prirodu i ljude, nije li novac veza svih veza! Ne može li on razrješiti i vezati sve veze! Nije li on zato i opće svojstvo razdvajanja? On je prava moneta razdvajanja kao što je i pravo sredstvo veze, kemijska snaga društva.

Šekspir osobito ističe dva svojstva novca:

  1. on je vidljivo božanstvo, pretvaranje svih ljudskih i prirodnih svojstava u njihovu suprotnost, opća zamjena i obrtanje stvari; on bratimi nemogućnosti;
  2. on je opća prostitutka, opći svodnik ljudi i naroda.

cce483a9bc37af4ccd8a22ef6e78f6871Što ja ne mogu kao čovjek, dakle, što ne mogu moje individualne suštinske snage, to mogu pomoću novca.

 Novac, dakle, čini svaku od tih suštinskih snaga nečim što ona po sebi nije, tj. njenom suprotnošću (…) Ako nemam novaca za putovanje, nemam potrebe, tj. nemam stvarne i ostvarljive potrebe za putovanjem. Ako imam sklonost za studiranje, ali nemam za to novaca, nemam nikakve sklonosti za studiranje, tj, nemam efikasne, istinske sklonosti. Naprotiv, ako ja nemam stvarno nikave sklonosti za studiranje, ali imam volje i novaca, onda imam efikasnu sklonost. 

Kao moć koja izopačava novac se pojavljuje i prema individuumu i prema društvenim vezama koje pretendiraju na to da za sebe budu biće. On pretvara vjernost u nevjernost, ljubav u mržnju, mržnju u ljubav, vrlinu u porok, porok u vrlinu, slugu u gospodara, gospodara u slugu, glupost u razumnost, razumnost u glupost.

valentine heart shape made by dollars isolated on white

Budući da novac, kao postojeći djelotvorni pojam vrijednosti, zamjenjuje i razmjenjuje sve stvari, on je opća zamjena i razmjena svih stvari, dakle, izopačeni svijet, zamjena i razmjena svih stvari prirodnih i ljudskih kvaliteta.

Međutim…ako pretpostaviš čovjeka kao čovjeka, a njegov odnos prema svjetu kao ljudski odnos, ljubav možeš zamjenuti samo za ljubav, povjerenje samo za povjerenje itd. Ako želiš uživati u umjetnosti, moraš biti umjetnički obrazovan čovjek; ako želiš vršiti utjecaj na ljude, moraš stvarno biti čovjek koji djeluje potićući na druge ljude.

Svaki od tvojih odnosa prema čovjeku – i prema prirodi – mora biti odredjeno ispoljavanje tvog zbiljskog individualnog života koji odgovara predmetu tvoje volje. Ako ti voliš a ne izazivaš ljubav partnera, tj. ako tvoja ljubav kao ljubav ne izaziva uzajamnu ljubav, ako kao čovjek koji voli ne postaneš kroz životno ispoljavanje voljeni čovjek, tvoja ljubav je nemoćna, ona je nesreća.

Izvor:kljucnekosti

___________________________________________________________________________________

OGLEDALO I RIZNICA (PIŠI GREŠNA RUČICE)…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovna knjiga kao deo srpske kulturne baštine

Sticajem istorijskih okolnosti, iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa. Iz prohujalih razdoblja srpske istorije, religije i kulture do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. Upoznajte svet srpske rukopisne knjige na izložbi u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.

knjigadef

Zbornih srpskih žitija (14. vek)

Svet srpske rukopisne knjige od 12. do 17. veka, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, kao jedna nizu reprezentnativnih izložbi organizovana je povodom 23. Međunarodnog kongresa vizantologa koji se održava drugi put u Beogradu i 175 godina od osnivanja SANU.

Sticajem istorijskih okolnosti iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa koje pripada istočnom pravoslavnom civilizacijskom krugu.

Kakav je bio odnos prema knjizi u srednjem veku? Gde je i kako nastajala? Čime se pisalo? Ko su bili srednjovekovni pisari i naručioci vrednih knjiga?

Prema onom što je sačuvano od rukopisnih knjiga pisanih srednjovekovnim književnim jezikom može se zaključiti da je knjiga najviše bila u upotrebi u sferi crkvenog života srpskog srednjovekovnog društva. Iz njih se u crkvi pojalo, knjige određene sadržine čitale su se i u manastirskoj trpezariji i monaškim kelijama, ali se čitalo u svetovnoj sredini.

„Pokusih pero i mastilo da bih videl… Piši grešna ručice… Pomiluj me Bože po milosti tvojej….“ – Ovo su neki od zapisa koji su zabeležili profesionalni pisari i dijaci, autori nadahnutih autobiografskih zapisa.

Na marginama knjiga ispisanih tekstovima iz jevanđelja, mineja, trebnika, često su ispisivane razne beleške o vremenu i mestu prepisivanja knjige, o uloženom trudu prepisivača nadahnute ličnom pobožnošću, o važnim istorijskim događajima čiji su svedoci bili…

Neki od njih su se potpisivali ali većina nije ostavljala svoja imena što je bilo uobičajeno u srednjem veku.

Ogledalo i riznica 

Rukopisna baština je ogledalo i riznica umetničkih dela nastajalih u dugom nizu vekova koji su prethodili novom dobu.

„To je nažalost poharana riznica jer je srpsko rukopisno blago znatno uništeno u ratovima, prirodnim nepogodama i zubom vremena. Ipak, sačuvani ostaci, unikati, rasuti po zbirkama i bibliotekama širom sveta svedoče o sjaju jednog vremena“, objašnjavaju autori izložbe prof. dr Irena Špadijer, istoričar književnosti i prof dr. Zoran Rakić, istoričar umetnosti.

Retki eksponati

Na izložbi je prikazano 80 rukopisa iz Arhiva SANU, Arhiva Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Srpske patrijaršije i drugih domaćih i stranih institucija kulture.

Osim Miroslavljevog jevanđelja, među eksponatima koji se retko mogu videti u javnosti su i Zbornik srpskih žitija iz 14.veka, Beogradski parimejnik iz 13. veka, Prva Dečanska povelja iz 1330. godine, Karansko četvorojevanđelje iz 1608. godine, Slovo Grigorija Bogoslova iz 1420. i drugi originali.

Knjiga u srednjem veku je najčešće imala oblik kodeksa, ali povremeno i oblik svitka kojim su se ispisivale povelje. Pisalo se na pergamentu do sredine 14. veka, a potom na hartiji koja je uvožena pretežno iz Italije.

Koristeći divit i haraksalo i pero dijaci su glavni tekst knjige ispisivali mrkim mastilom a kinovarom odnosno crvenim mastilom naslov, inicijale i važnije delove teksta.

Najsloženiji zadatak u umetničkom opremanju knjige bilo je slikanje minijatura koje su oslikavali najtalentovaniji slikari tog doba.

Latinska izreka „Habent sua fata libelli“ potvrđuje da knjige zaista imaju svoju vlastitu sudbinu.

jevandef

Miroslavljevo jevanđelje, strana 1.

Iz davno prohujalih razdoblja srpske srednjovekovne istorije, religije i kulture, do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. U vrhu liste srpskih sačuvanih rukopisa nalazi se Miroslavljevo jevanđelje iz osamdesetih godina 12. veka.

Ispisano je ustavnim slovima na pergamentu i ukrašeno sa oko tri stotine pozlaćenih inicijala i minijatura talentovanih kaligrafa čija imena kao ni autora slikanog ukrasa nisu sačuvana.

Ostao je zabeležen samo pomen dijaka Grigorija koji je iluminaciju pozlatio. Original je u posebnoj komori izložen za javnost do kraja avgusta.

Podsetimo da je 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje upisano na Uneskovu listu Pamćenja sveta.

Romanički uticaji, stilska rešenja, uzori preuzeti iz Vizantije i sa hrišćanskog Istoka koji se jasno raspoznaju na Miroslavljevom jevanđelju, menjaju se tokom narednih vekova.

Promene u knjižnim ukrasima 

Druga polovina 14. veka predstavlja procvat. U istorijskom hodu to je period koji se podudara sa vladavinom kralja Milutina, Stefana Dečanskog i Stefana Dušana.

Tako značajne promene u razvoju knjižnog ukrasa bile su uslovljene širenjem srpske države ka jugu i njeno prerastanje u značajnu regionalnu silu na Balkanu. Odlučujuću ulogu u tim promenama imao je kao i u prethodnom razdoblju skriptorijum manastira Hilandara koji je u 14. veku pa do kraja državne samostalnosti bio najznačajnije srpsko prepisivačko središte.

Kasnije, tokom prvih decenija osmanske vladavine rad na prepisivanju rukopisa doživeo je osetan pad, ali od druge četvrtine 16. veka pravi procvat nastaje po obnovi Pećke Patrijaršije 1557.godine i traje sve do Velike seobe 1690. godine.

Sa velikim printovanim stranicama oslikanih inicijalima i minijaturama, prikazanim filmovima naučne sadržine koje su preuzete iz bogate Dokumentacije Radio televizije Srbije i posebno odabranim vrednim originalima, na postavci izložbe u Galeriji SANU simbolično ulazimo u svet knjige.

Priča o srednjovekvnoj knjizi ima mnogo slojeva i nijansi, a svi napori koje ulažu stručnjaci i zaljubljenici u slovensku kulturu doprinose oblikovanju važnog dela srpske baštine.

Autor: Ivana Kovačević

Izvor: RTS /subota, 27. avg 2016

___________________________________________________________________________________

 

NAJSKUPLJA ŽIVOTINJA NA SVETU…

tamoiovde-logo

Ovo je NAJSKUPLJA životinja na svetu i vlasništvo je četiri biznismena

Upoznajte Horizona, najskupljeg bivola na svetu koji je procenjen na 8,5 miliona funti.

Ubraja se u najveća goveda, sa rasponom rogova od oko skoro 1,5 metara, i jedan je od najtraženijih bivola u Južnoj Africi.

2c36e1e1de4edec52b906db9a5098314

Foto: Profimedia

Horizon je pravi rudnik zlata, a tražen je zbog svojih besprekornih gena i raspona rogova. Vlasnici Gejm rezervata kupili su bivola da bi privukli turiste, a Horizon im pruža mogućnost da uzgajaju najveća i najbolja krda.

I lov je unosan posao u Africi, pa tako bizoni sa najvećim rogovima poput onih koje ima Horizon mame najiskusnije lovce kako bi došli do veoma vrednog trofeja.

Horizon ima i kvalitetno potomstvo, a cena mu se utrostručuje kada junica ostane steona. Sa normalnim „drugi stanjem“ cena je oko 38.000 funti, a već sa narednim potomstvom cena raste na 121.000 funti.

0dbb97c56a683e164571420f2d96d9e1 (1)

Foto: Wikipedia

Ovaj bivo je prvobitno prodao odgajivač Žak Malan. Trenutno je u vlasništvu četiri biznismena iz Južne Afrike i boravi na imanju jednog od svojih vlasnika Pieta du Toa.

S obzirom na to da je njegova vrednost 176 miliona južnoafričkih randa, Horizon je postao najskuplji bivol ikad. Tokom 2013. godine bivol Misteri prodat je za 40 miliona randa.

Svaki od ovih biznismena ima 25 odsto vlasništva Horizna i može da ga upari sa deset krava godišnje.

– Horizon je bivo koji ima najveći raspon rogova u istoriji, on je bez bolesti, on je najveći bivo koji je ikada uzgajan. Njegovi potomci će se prodavati drugim farmama u Južnoj Africi. Horizon je sada na našoj farmi i očekuje krave drugog vlasnika u julu – kaže odgajivač Piet du Toa.

Afrički bivo je imao rogove čiji je raspon bio 1,5 metara, ali su lovci odstrelili najkrupnije. Uzgajivači sada žele da obnove takve bivole jer oni mogu doneti milione.

dailymail.co.uk , I. F. , | 23. 04. 2016

Izvor: blic.rs

______________________________________________________________________________________

 

REČI KOJE NE GORE…

tamoiovde-logo

Newsweek o rušenju Narodne biblioteke Srbije

Bolna priča o rušenju Narodne biblioteke Srbije, jednom od najperfidnijih kulturnih zločina, nesposobnostima jugoslovenskih vlasti i krateru koji na Kosančićevom vencu stoji i 75 godina kasnije i podseća na kulturološki i etički ponor u kojem živimo

2-copy_14595309862

Foto: Jovan N. Tomić vrši pregled knjiga vraćenih iz Sofije 1919. godine/ Foto: Iz zbirke fotografija NBS

Čitavih sedamdeset pet godina nakon uništenja Narodne biblioteke Srbije lokalitet na beogradskom Kosančićevom vencu i dalje ima oblik velikog udubljenja koje je nastalo kao posledica višednevne vatrene stihije u kojoj je u potpunosti nestalo zdanje te institucije.

Krater koji je ostao da svedoči o mestu na kome se do 6. aprila 1941. godine nalazila nacionalna biblioteka bolno je svedočanstvo naše višedecenijske nebrige o kulturnom nasleđu. On predstavlja ne samo prirodni već, rekao bih, kulturološki i etički ponor u kojem godinama obitavamo.

Zato će obnova Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu biti snažan znak našeg sveukupnog društvenog i moralnog oporavka.

Narodna biblioteka Srbije nastala je u Kragujevcu 12. jula 1838, u okvirima Ministarstva prosvete, da bi početkom naredne godine bila preseljena u Beograd.

U drugoj polovini 19. i početkom 20. veka na njenom čelu nalazile su se neke od najznačajnijih ličnosti iz kulture i nauke poput Ðure Daničića, Janka Šafarika, Stojana Novakovića, Jovana Boškovića, Nićifora (Dučića), Milana Ð. Milićevića, Stojana Protića i Ljubomira Jovanovića.

Godine 1903. za upravnika je imenovan istoričar i akademik Jovan N. Tomić, koji se na tom mestu zadržao duže od bilo koga pre i posle njega – ukupno 24 godine.

ISTORIJA U DRVENIM SANDUCIMA

aaaa_14595310501

Foto: Zgrada NBS na Kosančićevom vencu, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Nakon što je austrougarski poslanik baron Fon Gizl predao ultimatum austrougarske vlade, ministar prosvete Ljubomir Jovanović već sutradan je naložio Jovanu N. Tomiću da najvrednije rukopise i stare štampane knjige izdvoji i na prestoničkoj železničkoj stanici preda predstavnicima Ministarstva inostranih dela.

Najdragocenija građa upakovana je u dva drvena sanduka i istog dana utovarena u vagon br. 6639, u okviru posebne železničke kompozicije. Veruje se da je krajnja destinacija bio Kruševac.

Tokom leta iste godine došlo je do delimičnog stradanja fondova Narodne biblioteke Srbije jer je neprijateljska artiljerija više puta pogodila Kapetan Mišino zdanje, u kojem se ona nalazila. Ministarstvo je naredilo hitnu evakuaciju zbirki na više lokacija. Krajem 1914. i početkom 1915. delovi zbirki preneti su u Niš, Skoplje, Kosovsku Mitrovicu i Peć.

Prve poratne godine zatekle su nacionalnu biblioteku u teškom stanju. Primarni zadatak odnosio se na povraćaj opljačkanih zbirki. U Narodnoj biblioteci Bugarske u Sofiji nađen je deo knjiga i časopisa opljačkanih iz srpske Narodne biblioteke.

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-2_14595311069

Foto: Čitaoci u biblioteci između dva svetska rata, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Upravnik Tomić ulagao je napor da obezbedi odgovarajući prostor budući da su predratne prostorije Narodne biblioteke Srbije u Kapetan Mišinom zdanju bile tako oštećene da se nisu mogle koristiti.

Nacionalna biblioteka je tek 1921. dobila svoj prvi dom na beogradskom Kosančićevom vencu.

Šesti april od sudbonosnog je značaja za srpsku nacionalnu biblioteku i kulturu u celini.

 Tog 6. aprila 1921. upravnik Narodne biblioteke Srbije uputio je inicijativu ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću da se za potrebe njenog smeštaja otkupi zdanje u Kosančićevom vencu broj 12, što je i učinjeno.

Nakon što su okončani višegodišnji poslovi prilagođavanja objekta specifičnim bibliotečkim potrebama, prenosa i sređivanja zbirki, Narodna biblioteka Srbije otvorena je za javnost 1925.

Problem čuvanja najdragocenijih zbirki dobijao je na važnosti. Tek 1938. obezbeđeno je 120 limenih sanduka kako bi se, u izostanku odgovarajućeg trezora, najvrednija građa makar delimično osigurala od mogućih oštećenja. Posledice nedovoljnih aktivnosti u smislu uspostavljanja trezora sa sigurnosnim elementima ili dislociranog depoa na (tajnoj) lokaciji u punoj meri pokazale su se kad je 6. i 7. aprila 1941. godine došlo do potpunog uništenja zdanja Narodne biblioteke.

fond-istorijskog-arhiva_14595311766

Foto: Skica za adaptaciju zgrade iz 1920. arhitekte Branka Tanazevića, Foto: Fond istorijskog arhiva Beograda

Uprkos svim teškoćama ustanova je vršila prijem dobara. Narodna biblioteka Srbije istovremeno je drugim ustanovama ustupala delove ili čitave zbirke. Ova praksa pokazala se dragocenom imajući u vidu njeno stradanje, do koga je došlo 6. aprila 1941.

Već decenijama vlada mišljenje kako je čitav nacionalni fond, izuzev jednog srednjovekovnog rukopisa, u potpunosti uništen tokom tragičnih aprilskih dana 1941. Manji deo nacionalnog fonda ostao je sačuvan.

Godine 1939. rukovodstvo Muzičke akademije u Beogradu uputilo je molbu Narodnoj biblioteci Srbije u vezi sa ustupanjem muzikalija. Upravnik Dragoslav Ilić obavestio je rukovodstvo Muzičke akademije da je odlučeno da se toj visokoobrazovnoj ustanovi predaju „sva muzička dela kojima biblioteka raspolaže na stalan revers s molbom na upotrebu“.

Ovim činom spasena je od potonjeg uništenja celokupna Zbirka muzikalija Narodne biblioteke Srbije.

NAŠA KOBNA GREŠKA

Početak agonije nastupio je 1939, kad je bilo sasvim izvesno da je Jugoslavija sledeća na meti napada nacističke Nemačke i njenih saveznica.

Nakon serije sastanaka održanih u resornom ministarstvu odlučeno je da se prioritetno evakuišu dragocenosti Narodne biblioteke Srbije. Za tajnu lokaciju određen je manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Ali kasnije se odustalo od evakuacije, pa je doneta odluka da se u Beogradu obezbedi sklonište za kulturno blago pohranjeno u centralnim ustanovama kulture. U februaru 1941. odlučeno je da se sklonište obezbedi u lagumima ispod Tašmajdana. Ono je trebalo da bude u vidu tunela s ograncima kako bi svaka ustanova imala zaseban deo.

Nažalost, bilo je prekasno.

Posle puča izvedenog između 26. i 27. marta 1941. godine upravnik Ilić obavešten je da do evakuacije ustanove treba da dođe čim budu primljene instrukcije od Ministarskog saveta.

Istog dana Adolf Hitler održao je niz sastanaka s najbližim političkim saradnicima i vojnim zapovednicima. Vest o puču saopštena mu je rano tog jutra. Pobesneo je. Govorio je kako je bio izdan od Srba na najperfidniji način. Odlučio je da „smrvi Jugoslaviju“. Brzina je bila od suštinske važnosti. Napad je bilo važno izvršiti „nemilosrdnom oštrinom u munjevitoj operaciji“.

Predviđeno je da operacija počne u ranim jutarnjim satima u nedelju 6. aprila. Na vojnim mapama kao jedan od ciljeva koje je trebalo uništiti bila je i zgrada Narodne biblioteke Srbije.

foto-vojislav-radovanovic1_14595313316

Foto: Orginalna pločica sa poda zgrade, Foto: Vojislav Radovanović

Najveće dragocenosti bile su zapakovane u 60 limenih sanduka. Konačno, u večernjim satima 31. marta stigao je akt s instrukcijama za evakuaciju s rokom za 10. april.

Upravnik Ilić obavestio je 1. aprila ministarstvo da su dragocenosti spremne za evakuaciju.

Tokom istog dana javljeno je da je evakuacija dragocenosti u manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri planirana za kasne večernje sate 3. aprila ili jutro narednog dana.

Rano ujutro 3. aprila došlo je do iznenadnog preokreta. Upravnici najznačajnijih ustanova kulture pozvani su na hitan sastanak kod ministra Miloša Trifunovića, koji je kratko saopštio da se odustalo od evakuacije dragocenosti, te da sve treba da ostane na svom mestu. „Ministar vojske ne može da da nijedna kola, nijedan vagon. Sve mora da ostane ovde. To će biti kao 1915. Pokorena Srbija, a vojska će otići van granica. Kako hoćete da se sve to seli kad će vlada možda imati svega dva aviona na raspolaganju da ode?

Upravnik Ilić zabeležio je da su se prisutni bunili, protestovali, objašnjavali da nije reč o nekoj seobi van zemlje, nego o najobičnijem zbrinjavanju. „Ja sam objašnjavao prilike u zgradi, nemanje trezora, značaj starina koje mogu nepovratno propasti. Ostali su protestovali za svoja nadleštva. Ništa nije pomoglo. Ministar Trifunović je rekao: ‘Metite u podrume! Zbrinite kako znate!’ S tim nas je otpustio.“

biblioteckog-fonda-fakulteta-muzicke-umetnosti-u-beogradu_14595314194

Foto: Muzičko delo Josifa Šlezingera iz 1869. Jedan od sačuvanih segmenata, Foto: Iz bibliotečkog fonda Fakulteta muzičkih umetnosti

Upravnik je bez odlaganja otišao do nacionalne knjižnice kako bi tokom čitave noći bilo vršeno prenošenje sanduka s najvećim dragocenostima u suteren zdanja.

Pošto je bila prekinuta svaka veza s ministarstvom, upravnik Ilić je rešio da preduzme nešto ne bi li spasao ono najdragocenije. U subotu 5. aprila oko 21 sat obavešten je da su vojne vlasti odobrile angažovanje dva kamiona i deset vojnika kako bi u nedelju 6. aprila u 10 sati pre podne dragocenosti bile prenete do železničke stanice i ukrcane u posebnu vojnu železničku kompoziciju koja je trebalo da napusti prestonicu sutradan ujutro.

Bilo je naređeno da se tim vagonima dragocenosti prenesu do železničke stanice Jelen Do kod Užičke Požege, nakon čega bi Narodna biblioteka Srbije preuzela odgovornost za njihov transport do manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Jedino što je preostalo bilo je da se čeka.

 

NAPAD UZ MUZIKU

Nedelja 6. april

Vladala je potpuna neizvesnost. Prisutne je obuzimao osećaj bespomoćnosti.

Neprijateljska vojna operacija trebalo je da počne u nedelju 6. aprila, u pet sati i dvadeset minuta ujutro. Bilo je predviđeno da u njoj učestvuju ukupno 2.144 neprijateljska ratna aviona.

Napetost u nacističkom Ministarstvu propagande i vladinim službama bila je grozničava. Gebels je, uz Hitlerovo odobrenje, osmislio zvučni zapis koji bi putem radio-talasa označio početak združenog napada na Jugoslaviju. Muzički zapis bio je uzet iz uvoda ,“Marša princa Eugena“ austrijskog kompozitora Andreasa Leonarda.

Bilo je pet sati i dvadeset minuta.

Napad na Kraljevinu Jugoslaviju je počeo.

Dan tragedije osvanuo je vedar i prohladan.

Već oko šest sati i 20 minuta ujutro upravnik i deo zaposlenih bili su u Narodnoj biblioteci Srbije. Trebalo je da dva kamiona i vojnici pristignu oko 10 sati kako bi dragocenosti prevezli do železničke stanice.

Umesto vojnika i kamiona nad glavnim gradom začuli su se zvuci više stotina neprijateljskih lovačkih aviona i bombardera.

Počelo je višednevno bombardovanje Beograda.

Bio je to početak nemilosrdnog uništavanja stare evropske prestonice i čitavog jugoslovenskog kraljevstva.

Počeo je rat.

Prvi vazdušni napad na Beograd trajao je od oko šest sati i 50 minuta do oko devet sati.

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-3_14595313754

Foto: Prenos nacionalnog fonda u zdanje na Kosančićevom vencu 1922., Foto: Zbirka fotografija muzeja grada Beograda

Tek u trećem vazdušnom naletu, do koga je došlo između 15 sati i 30 minuta i 18 sati istog dana, bombardovan je Kosančićev venac. Neprijateljski avioni doletali su iz pravca Velikog ratnog ostrva i tom prilikom zapaljivim projektilima zasuli čitav kvart.

U tom naletu, oko 15 sati i 30 minuta, zapaljivom granatom pogođeno je zdanje Narodne biblioteke Srbije.

Projektil kojim je pogođena zgrada dejstvovao je tako što kad zrno udari u kakav predmet ili zemlju, u njegovoj unutrašnjosti zapali se smesa stvarajući temperaturu od 1.300 stepeni Celzijusa i paleći svaki materijal na udaljenosti od jednog do dva metra. Parčići projektila rasprskavaju se na udaljenosti između 10 i 15 metara i nastavljaju da pale sve oko sebe. Time se postiže mnogo veći prostor obuhvaćen razornim požarom. Gasilo se isključivo peskom, a ne vodom.

Sava Veličković, koji je živeo na adresi Kosančićev venac broj 26, ostavio je dragoceno svedočanstvo o uništenju Narodne biblioteke Srbije.

„Na dan 6. aprila tek. godine, oko tri i po časa po podne, preleteli su više Kosančićevog venca nemački avioni, koji su bacali zapaljive bombe. Za vreme preletanja ovih aviona nalazio sam se u podrumu svoje zgrade na Kosančićevom vencu broj 26, koja se nalazi u blizini Narodne biblioteke. Čim su se avioni, koji su bacali zapaljive bombe, udaljili, izišao sam iz skloništa na ulicu. Na ulici pred mojom zgradom našao sam na rastojanju od dva do tri metra na tri zapaljive granate, koje sam s mojim sinom zasuo s nekoliko lopata peska i one su se u kratko vreme ugasile.

Izašao sam na ulicu da vidim kako je sa susednim zgradama. Došavši pred zgradu Narodne biblioteke video sam da se na mansardnom krovu zgrade nešto puši i to vizavi zgrade Kosančićev venac broj 17. Dim koji se pojavio bio je slab, ali plamena još nije bilo. Sused i ja pokušali smo da uđemo u zgradu, da obavestimo da se krov puši, pa da se vatra koju smo očekivali za vremena spreči. Zgrada je bila zaključana, nismo mogli ući u zgradu i nismo mogli tu u zgradi nikoga obavestiti.

autor-fotografije-marko-krstic_14595310795

Foto: Dejan Ristić, autor knjige „Kuća nesagorivih reči, Foto: Marko Krstić

Pred samo veče, oko šest i po časova po podne, primetio sam da je veći deo krova Narodne biblioteke bio u plamenu i vatra se sada počela širiti velikom brzinom. Ispočetka lak, a docnije sve jači vetar pokrivao je vatru, ona se širila neverovatno brzo i oko devet časova bio je ceo krov i ceo gornji deo zgrade u plamenu. Oko pola noći izišao sam na ulicu i od požara Narodne biblioteke bilo je pred mojom kućom svetlo kao u podne.

Uskoro je cela zgrada bila već u moru od plamena. Video sam da Narodnoj biblioteki nema spasa, ali sam se nadao da su stvari od vrednosti odnete na sigurno mesto. Sutradan, 7. aprila, gorela je Narodna biblioteka celog dana i požar se dalje širio. Gar od hartije, kao i pojedine polusagorele listove nosio je vetar daleko i cela okolina bila je preplavljena pepelom. U ponedeljak po podne vetar se polako stišavao.

U Narodnoj biblioteki još uvek je besneo jak požar i ogromna vatra, koja se sva sručila u podrum pošto su međusobne konstrukcije pregorele. Narodna biblioteka je gorela još u utorak i sredu. Vetar je potpuno prestao i vatra se nije dalje širila, ali Narodne biblioteke nije više bilo.“

JOŠ JEDNO SVEDOČENJE

Važno svedočanstvo ostavio je i Radoslav Grujić, upravnik Muzeja Srpske crkve, smeštenog u Konaku kneginje Ljubice. Opisujući kako je sam uspeo da ugasi zapaljivu bombu koju je pronašao u dvorištu muzeja, spomenuo je veliki požar koji se u toku noći rasplamsavao iz pravca Narodne biblioteke.

„U rano jutro 7. aprila našao se pred samom bibliotekom. I gotovo kao okamenjen stao sam kad sam ugledao da ne gori Grafičko odeljenje Državne štamparije nego baš Narodna biblioteka. To su mi bili najteži trenuci koje sam preživeo za vreme celog bombardovanja Beograda.

U momentu kad sam ja došao pred biblioteku, oganj je već uništio bio ceo zadnji deo biblioteke prema Zadarskoj ulici, pa se spustio i u podrume pod tim delom, ali još nije bio prodro u suteren prednjeg dela. Kako sam znao da se rukopisi, inkunabule i stara arhiva, dakle sve ono naše narodno blago koje se ne može nadoknaditi, nalaze na spratu prednjeg dela, to sam gotovo izbezumljen od bola potrčao prema Varoš kapiji ne bih li koga našao da mi pomogne naći vatrogasce da bi se spaslo što se još spasti moglo.

Docnije sam, između talasa bombardovanja, ponovo pošao po pustim ulicama da sam potražim vatrogasce. I ja sam iznemogao, s teškim bolom, morao da se vratim u svoje sklonište u Crkveni muzej pošto sam umom i srcem i dušom u sebi fotografisao sav užas prvih dana naše nove strašne tragedije. Te noći novi oganj rasplamsao se u ostacima biblioteke, podišao je i u suteren prednjeg dela i goreo je celu noć, a sutradan (treći dan), kad sam došao na zgarište, već je sve izgorelo bilo i videla se samo velika naslaga od žara narodnog duhovnog blaga, skupljanog i čuvanog u Narodnoj biblioteci više od jednog veka.“

ZLOČIN BEZ KAZNE

Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio.

Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.

Motivi za uništenje Narodne biblioteke Srbije mogu se, pre svega, tražiti u samoj ideologiji nacističke Nemačke. U skladu s tim, kulturna baština bivala je pljačkana i najvećim delom svesno i planski uništavana.

Nakon sloma nacističke Nemačke, general-pukovnik Aleksander Ler predao se britanskim trupama koje su ga izručile vlastima države na čijoj je teritoriji počinio najveće ratne zločine. Tokom svedočenja koje je dao oficirima Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije početkom maja 1945. godine u mestu Kupinecu kod Zagreba Ler je naglasio da mu je lično Hitler izdao naređenje da se Beograd razruši. „U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantno“, kazao je tom prilikom Ler.

Na pitanje jugoslovenskih oficira zašto baš Narodnu biblioteku, on je odgovorio: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.“

Tom izjavom otklonjena je sumnja u motive vrha nacističke Nemačke za uništenje srpske nacionalne biblioteke.

Odgovornost političkog i vojnog vrha Nemačke za uništenje nacionalnog fonda primarna je i nesumnjiva.

Usled propusta jugoslovenskih vojno-sudskih vlasti Aleksander Ler nije bio optužen, niti osuđen zbog uništavanja Narodne biblioteke. Iako do danas niko nije odgovarao za ovaj nesumnjivi ratni zločin istorijski izvori jasno ukazuju na odgovorne. Aleksander Ler je zbog učinjenih drugih ratnih zločina osuđen na smrtnu kaznu, koja je izvršena 27. februara 1947. u Beogradu.

Odgovornost jugoslovenskih vlasti nalazi se u kontinuiranom ignorisanju neophodnosti da se Narodnoj biblioteci Srbije obezbedi namenski građen objekat, odnosno da se preduzmu odgovarajuće mere za fizičku zaštitu fonda od opasnosti izazvanih prirodnim katastrofama ili oružanim sukobima.

Odgovornost upravnika i osoblja Narodne biblioteke tercijalna je po značaju i posledicama (ne)činjenja. Treba ukazati i na to da su ovlašćenja i mogućnosti za delovanje upravnika Narodne biblioteke, kao i njegovih malobrojnih saradnika bili veoma ograničeni u datim okolnostima.

Nakon sedamdeset pet godina od uništenja nacionalne biblioteke nedvosmisleno se postavlja pitanje odgovornosti i naših generacija, koje tokom tog višedecenijskog perioda nisu učinile ništa kako bi revitalizovale lokalitet i tako realizovale akciju „Povratak knjiga na Kosančić“, koju je 2012. pokrenula Narodna biblioteka Srbije.

Bez jasne kulturne politike i vizije razvoja kulture savremena Srbija svojim ignorisanjem stanja lokaliteta na Kosančiću, nažalost, nastavlja da šalje nedvosmislenu simboličku poruku da kultura ni danas nije jedan od prioriteta.

Da li upornim očuvanjem tog ponora i nesvesno amnestiramo naciste za počinjeno zlodelo?

Odgovor na to, kao i na mnoga druga pitanja, mora da dâ svako od nas pojedinačno. Treba imati u vidu da vremena nema napretek.

PIŠE: Dejan Ristić, istoričar, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije i autor knjige „Kuća nesagorivih reči“, koja uskoro izlazi iz štampe

Izvor: newsweek.rs/Objavljeno: 02.04.2016.

______________________________________________________________________________________

 

 

SEBIČNA TRAŽI PLEMENITOG…

tamoiovde-logo

Umesto da tragamo za savršenim partnerom, bolje je da zavirimo u sebe

Lakše je da ubedimo sebe da je problem u drugima. Izjava „Nikako da upoznam nekog normalnog“ je najčešće mehanizam odbrane

06-(1)_620x0KADA se student iz Sarajeva nedavno na Fejsbuku požalio da je sam jer nijedna devojka danas ne ceni finoću, ne želi da ide u pozorište ili bioskop, već da se opija do jutra, izazvao je lavinu reakcija.

Momci iz celog regiona, pa i naše zemlje složili su se sa sapatnikom, dok su devojke uzvratile da je i on, poput mnogih današnjih muškaraca nesposobni mamin sin, bez kvaliteta, ali zato pun sebe.

Muškarci i žene danas imaju barem jednu sličnost – i jedni i drugi misle da nikada nije bilo teže naći srodnu dušu. Za to krive svet, sistem vrednosti i najviše drugu stranu koja se „iskvarila“.

Dok jedni odustaju od potrage, drugi i dalje veruju da će pronaći to što traže. I jedni i drugi, ipak, zaboravljaju osnovno – da bismo pronašli Gospodina Pravog ili Gospođicu Savršenu, prvo moramo mi da budemo takvi.

Na ljubavnom tržištu, stvari funkcionišu kao i na bilo kom drugom. U supermarketu možda želite čokoladu u luksuznom pakovanju, ali kupićete kakao tablu jer samo za nju imate novca. Tako je i u ljubavi.

Ne možete očekivati da pored sebe šetate šarmantnu damu koja izgleda kao Skarlet Johanson ili da se budite pored muškarca koji je u sebi sjedinio izgled Breda Pita, duhovitost Mister Bina i manire Džejms Bonda, ako i sami ne posedujete ništa od navedenih kvaliteta.

ScreenshotODGOVORNOSTŽivimo u narcističkoj kulturi koja nas ne podstiče na samokritiku. Dok nalazimo sto i jednu manu kod druge osobe, nikako da se zapitamo kakvi smo mi. Jer, valjda se podrazumeva da smo savršeni. I, eto problema.

Zašto nam je teško da u ovom slučaju budemo iskreni prema sebi, otkriva sagovornica „Života plus“, psiholog Milena Vujović ističući da svest i podsvest često mogu biti u konfliktu.

– Na primer, osoba može imati različite strahove od intimnosti, nedostatak samopouzdanja i slične probleme zbog kojih nije spremna da zasnuje partnerski odnos. Ali, kako je osećanje neadekvatnosti veoma neprijatno, lakše nam je da ubedimo sebe da su drugi neadekvatni – kaže psiholog.

Zato, umesto da se bavimo sobom, zavirujemo u tuđe dvorište po sistemu napad je najbolja odbrana. Pa tako, dolazimo do toga da su svi muškarci nesposobni slabići, u večnoj potrazi za drugom mamom. Sve žene su, s druge strane, sponzoruše kojima je važna samo debljina novčanika, dok obične momke neće da udostoje ni pogledom. Ali, ovim generalizacijama samo produbljujemo problem.

– Tako ćemo potisnuti sopstvene probleme u podsvest, a svest će stvoriti dobre mehanizme odbrane kao što je poznata rečenica „Nikako da upoznam nekog normalnog, a to je jedino što želim“.

Sa druge strane, osećamo bol, neretko i ljutnju, frustriranost zbog osećanja usamljenosti, te smo zbog toga nezadovoljni, što je opet lakše prebaciti na „Današnje devojke su ovakve“ ili „Momci su onakvi“. A istina je, zapravo, ako nam se ljubav ne dešava, nismo spremni za nju – jasna je Vujovićeva.

06-(2)Popularna kultura nam ne ide u prilog. U filmovima, knjigama, serija sve se vrti oko toga kako naći Gospodina pravog, kako ga prepoznati, zadržati. Uvereni da zaslužujemo najbolje, dok upoznajemo nekoga, u glavi već štikliramo šta od mnogobrojnih zacrtanih uslova ne ispunjava. Naša sagovornica upozorava na opasnosti ovakvog pristupa.

– Ono što nam govori da li je neko za nas „pravi“, barem u datom trenutku, jeste osećaj kontakta sa njim. Važnije je kako se osećamo pored te osobe, kakvi smo, od toga da li je zadovoljila nekakve uslove. Naš mozak često misli da zna šta je našem biću potrebno, ali dok to ne osetimo u kontaktu, ne možemo znati. Često su uslovi pažljivo osmišljeni tako da se nikada ne mogu zadovoljiti. To je ponovo igra naše podsvesti usled straha od intimnog kontakta – kaže psiholog.

ScreenshotSEBIČNAKada shvatimo šta nas tera da drugima tražimo mane, pravi je trenutak da se okrenemo sebi. I da postanemo pravi. Toni Gaskins, autor knjige „Gospođa prava: Vodič za žene kako postati i ostati supruga“ kaže da svaki put moramo da volimo kao da nikada ranije nismo bili povređeni.

– Ako to ne možete, niste spremni da ponovo volite. Nije fer da kažnjavate novog partnera zbog nečeg što je prethodni uradio. Učite iz svojih grešaka, u suprotnom, u svakoj novoj vezi ponavljaćete pogreške iz prethodne – upozorava Gaskins.

Umesto da tražimo pametnog, duhovitog, zabavnog, šarmantnog partnera, bolje je da to sami postanemo. Psiholozi predlažu da nađete hobi, volontirate, nastavite obrazovanje, učite jezik. Da ljubav prema sebi pokažemo ne stavom da smo najbolji, već time što ćemo se truditi da se razvijamo. Jer, svi smo mi, kako kaže Gaskins, direktori sopstvenih života.

– Muškarac želi ženu koja je šef svog života, a ne onu koja čeka nekog da je spase. Pišite blog, knjigu, radite bilo šta što je samo vaše. Hranite svoj mozak, kao i telo. Izađite iz kuće i živite. Ne plašite se da odete same negde i počastite se tortom. Ako znate ko ste i šta zaslužujete, onda će to znati i muškarac – savetuje Gaskins.

Tezu da ćemo, ako budemo radili na sebi, privući ljubav u svoj život, opovrgavaju svi oni pametni, vaspitani, kvalitetni pojedinci koji su, ipak, sami. Nedostatak garancije, ipak, ne znači da ne treba ni pokušavati.

– Rad na sebi je širok pojam. Ali, možemo reći da je pravo vreme onda kad smo spremni da pružimo ljubav uz rizik i neizvesnost, uz osećanje da ne znamo šta ćemo dobiti zauzvrat, ali smo voljni da pokušamo. Bićemo pravi ako budemo ono što jesmo i pustimo da se život dešava. I da nam ljubav dođe onda kada je naše biće spremno, a ne kada mozak ili društvo to žele. I naravno, možemo raditi na osvešćivanju svojih „mračnih strana“ koje leže u podsvesti. A svi ih imamo – upozorava naša sagovornica.

Marija Dedić | 25. februar 2016.

Izvor:novosti.rs

__________________________________________________________________________________

PRENOŠENJE MLADE PREKO PRAGA…

tamoiovde-logo

 Stari običaj

Nekada se podrzumevalo da mlada menja mesto prebivališta kada se uda, odnosno da se seli u kuću svog supruga. Ovaj običaj je uspeo da se održi sve do danas, jer se iza nega krije jedna vrlo zanimljiva simbolika koja za mnoge mladence i danas ima važno značenje i vrednost.

bf78fd510073011d9858780140bc3334_LIsorija koja se krije iza običaja

Iza ovog običaja koji se poštuje već vekovima, krije se verovanje naših predaka. U tom periodu su se izuzetno poštovale porodične vrednosti i običiji, a jedan od njih jeste upravo ovaj, koji vezujemo za bračnu zajednicu.

Mlada je nekada, pa sve do skoro, živela u roditeljskoj kući, a tek posle udaje je prelazila u kuću svog supruga. Nekada se jako pazilo na to ko potiče iz koje porodice, jer su se brakovi sklapali i po ugledu i čuvenju između istih.

Ako je devojka odlazila u kuću koja se smatrala imućnijom i uglednijom, vrednost njene porodice je rasla u društvenim okvirima. Mlada je udajom stupala pod zaštitu mladoženjinog sveca, njegovog krsnog imena i porodične slave.

Verovalo se da duše umrlih predaka aktivno učestvuju u životima živih i da na neki način zauvek „žive“ u porodičnim kućama i to na samom kućnom pragu. Iz tog razloga se izuzetno pazilo da mlada, koja još nije uvedena u novu porodicu, ne zgazi prag svoje nove kuće, kako ne bi nagazila na duše predaka.

Verovalo se da su njene stope precima još uvek nepoznate i zato ju je mladoženja morao prenositi, kako bi izbegao njihovu eventualnu ljutnju.

Poštovanje ovog običaja danas

Danas je situacija dosta drugačija kada je u pitanju porodica, zajednički život i venčanje. Često se dešava da mladenci dugo žive zajedno i pre venčanja, u domu koji su zajednički osnovali ili u domu svojih roditelja. I pored ovakvih promena, ovaj običaj je uspeo da se nekako održi i dan danas primenjuje.

Njegovo pravo značenje mnogi ne znaju, ali verujem da se mladoženja seti običaja koji iziskuje da svoju suprugu prvi put prenese preko praga. Sam čin je vrlo zabavan i omogućava vam da ispoštujete tradiciju naših predaka.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________

NI ZA KAKVE PARE VIŠE JE NE DAM…

tamoiovde-logo

Neverovatno: Belka pobegla ispod noža i vratila se vlasnici posle 46 dana!

Posle 46 dana lutanja po vrletima između Murtenice i Čemernice ovca pronašla vlasnicu koja ju je prodala. Utekla kupcu u toku pripreme za klanje. Izbegla čeljusti vukova.

1453378507Neka ide kurjacima! – povikao je Dragan, kad je jedan od komšija poveo ovcu Belku iz štale na klanje, a ona skočila uvis, skinula konopac sa glave i kao munja zamakla u Osoje.

Dragan i Stojana Mlađenović, iz novovaroškog sela Jasenovačko Trudovo, mogli su samo da gledaju za odbeglom životinjom, jer su shvatili da su ostali bez ovčetine za zimnicu.

Namenjena za „pastrmu“ ili „stelju“ u sušari, tek kupljena debela jalovica, ovca od tri godine i teška 78 kilograma, pobegla je domaćinu i dvojici komšija ispod noža i utekla u goru!

Neobično je i to kako je Belka uspela da izmakne čeljustima vukova i napuštenih pasa i da se posle 46 dana lutanja i skrivanja u gudurama između Murtenice i Čemernice, vrati u stado domaćice Danojle Luković, na drugom kraju sela.

Čude se gorštaci u selima Starog Vlaha, na varoško-ivanjičkoj međi, kako je ovca pod vedrim nebom izdržala hladne noći na nadmorskoj visini od preko 1.200 metara.

– Komšije su javljale da su je viđale na okolnim visovima Grozdanici, Šiljkatom vrhu, Žednoj glavici… Krstarila je i po Meljkovom vrhu, tamo na ivanjičkoj teritoriji, pa išla do Jasenova. Prilazila bi nekom stadu, ali kad se pojavi čobanin – kao divokoza bi utekla u šumu – kazuje Dragan.

Otkrili su meštani tragove Belke po prvom snegu oko Nikoljdana i neka konačišta, ali kućna čeljad su odbila pomoć lovaca. Lajanje pasa i let gavranova iznad sela planinci su tumačili kao otimanje oko strvine…

– Belka se 46. dan pojavila ispod Stanojevog vrha, sa nekoliko skokova zaletela se u moje i komšijsko stado, potraživši najpre majku – priča za „Novosti“ 65-godišnja Danojla. – Zaplakala sam kad mi je prišla… I sad se Belka plaši svakog živog stvora, ne puštam je iz štale, da ne bi sa prtine skočila u smetove.

NI ZA KAKVE PARE VIŠE JE NE DAM

Iz zaseoka Lukovići, pod Žednom glavicom, sa sedam kuća i četvoro čeljdi, usamljena vlasnica stada, koja gaji sedam ovaca i tri krave, poslala je kupcu 90 evra, koliki je bio pazar.

– Ni za kakve pare više nikom ne bih Belku prodala! Kurjaci su lane komšiji pod prozorom zaklali jagnje, a šta je jadnica sve preživela u ovoj pustinji, kako je utekla zverinju Bog samo zna?!

Ne mora ni da se jagnji, neka je, dok ja deveram – poručuje domaćica.

Izvor: zivotinje.rs

___________________________________________________________________________________