DA LI ŽIVIMO U SVETU KAKAV JE ZAMIŠLJAN…

Sajt Yugopapir nedavno je preneo tekst objavljen u TV Novostima 1969. godine u kome futuristi predviđaju kako će izgledati 2000. godina. Elementarijum tim povodom istražuje šta se od toga obistinilo

Jedna od razglednica iz francuske serije na kojima je krajem 19. i početkom 20. veka prikazivana 2000. godina, Foto: Flickr

Iz ugla brojnih stanovnika Zemlje  2000. godina nije označavala samo poslednju revoluciju planete oko Sunca u 20. veku ili kraj drugog milenijuma, već mnogo više od toga. Od dvehiljadite godine očekivalo se mnogo u naučno-tehnološkom smislu. Kako futurologija nikako ne može biti egzaktna, jer dobrim delom počiva na induktivnom mišljenju, a često i velikoj pretencioznosti neutemeljeno optimističnih vizionara, mnoga predviđanja o dvehiljaditoj godini ostala su neostvarena. Za pojedina se danas čak i zna da su nemoguća, dok se ponešto ipak i ostvarilo.

Ukoliko biste koristeći vremensku mašinu skoknuli pola veka u prošlost i sreli nekog Jugoslovena, vrlo lako biste mogli da pobijete njegov entuzijazam dokazima da prosečan ljudski vek u 2000. godini nije iznosio vek i po, da Jugoslavija nije postala „mala Švedska“ i da, što je po njega možda najtragičnije, zemlja u kojoj živi uopšte više neće postojati. Kao i u velikom delu sveta, i u Jugoslaviji je hladnoratovski period velikih globalnih ulaganja u nauku i tehnologiju doneo optimistične poglede u budućnost. Nakon razaranja u Drugom svetskom ratu, zemlja se narednih decenija ubrzano obnavljala, standard i kvalitet života su rasli, spoljnopolitičke prilike su uglavnom bile povoljne, a kolektivni duh samoupravnog socijalizma je kreirao sliku berićetne budućnosti.

JUGOSLAVIJA BUDUĆNOSTI

Detalj sa novčanice iz 1987. godine, Foto: Wikimedia

Godina 1969. ostaće upamćena po jednom od najvećih podviga ljudske civilizacije – prva ljudska posada je kročila na Mesec, a oduševljenje se osetilo i u Jugoslaviji. U to vreme popularna emisija „Vidici“ na Televiziji Beograd bavila se temom načina i kvaliteta života kada jednom bude došla ta 2000. godina. Brojni sagovornici iz sveta nauke i tehnologije su tokom nekoliko epizoda predviđali kako će izgledati život za tri decenije, a rečenica iz scenarija ove emisije „I mi, Jugosloveni, kao da smo ukrcani u neku raketu koja nas nosi u budućnost“, opisuje tadašnji entuzijazam koji iz današnje perspektive zvuči pomalo naivno.

Od Jugoslavije se očekivalo da dvehiljaditu godinu dočeka u grupi visokoindustrijskih zemalja sa BDP-om ravnim onom u Švedskoj 1965. godine, što bi iznosilo oko 2500 dolara po stanovniku. Taj prosek je dostignut, istina, dosta ranije. Još tokom osamdesetih godina dosezao je i 6000 dolara po stanovniku, ali raspad zemlje i ratovi devedesetih doprineli su da krnja Jugoslavija u novi milenijum uđe sa BDP-om od svega 1500 dolara po stanovniku, kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi.

Ni predviđanje o Jugoslaviji sa 30 miliona stanovnika nije se obistinilo, a sada se može gotovo sa sigurnošću reći da ta brojka ne bi bila ostvarena čak ni da je zemlja ostala cela. Prema Popisu iz 1991, SFRJ je imala nešto više od 23 miliona žitelja, a današnji broj stanovnika unutar istih granica iznosi oko 21 milion. Osim velike emigracije nakon raspada države, tadašnji prognozeri očigledno nisu imali u vidu ni veliki pad nataliteta.

PRODUŽITI ŽIVOT

Foto: Pixabay

Vizionari tog doba mnogo nade su polagali u spoj medicine i tehnologije, koji je čoveka koji ulazi u 21. vek trebalo da pretvori u neku vrstu Ničeovog Übermensch-a. Životni vek od 150 godina, zaustavljanje starenja, veštački organi, te povećanje intelektualnih kapaciteta spajanjem mozga i računara, bili su samo neki od zacrtanih ciljeva na kapiji 21. veka. Međutim, bliska budućnost se pokazala nešto drugačijom. Prosečan ljudski vek od 150 godina ostao je samo san, a globalni prosek je 2015. iznosio samo 71,5 godina, dok je dvehiljadite bio ispod 70 godina.

Uprkos porastu kvaliteta života u većem delu sveta i napretku medicine u poslednjih pola veka, očekivani rezultat nije ni približno postignut, a najbliži tom broju je životni vek Japanki, koji danas iznosi u proseku oko 87 godina. Smatra se da ljudski vek ima ograničenje od oko 120 godina (Hejlfikova granica), što je posledica maksimalnog broja deoba ćelija. Ipak, neki naučnici tvrde drugačije. Džejms Vaupel sa Instituta „Maks Plank“ mišljenja je da ta granica prelazi 120 godina, ali i da je moguće da ona uopšte ne postoji. Takođe, biolog Zigfrid Hekimi sa Univerziteta u Montrealu za „Gardijan“ je rekao da će „prosečan životni vek ljudi biti u stalnom porastu pa će najstarija osoba 2300. godine doživeti sto pedeseti rođendan“.

Doktor Džejms Bedford je krioprezervirao prvu mrtvu osobu 1967. godine i od tada su postojale tendencije da bi ljudi kojima medicina njihovog doba ne može pomoći mogli biti izloženi tretmanu dubokog zamrzavanja. Ideja da se tako očuvana tela „probude iz zimskog sna“ u bliskoj ili dalekoj budućnosti možda zvuči utopijski, ali je ovom procesu već podvrgnuto oko 250 osoba, te se tako ova vizija iz 1969. može na neki način nazvati i dalje živom. Sa druge strane, transplantacija organa je imala svoj bum šezdesetih godina prošlog veka. Prvi pankreas je uspešno presađen 1966, a jetra godinu dana kasnije, pa su ljudi tog doba očekivali da će se 2000. vitalni organi menjati kao rezervni delovi kod automobila. Na početku 2018. možemo reći da je ova prognoza bila ipak preambiciozna, barem u pogledu masovne dostupnosti, i pre svega cene.

NADGRADNJA ČOVEKA

Foto: Flickr

Berni Klark je ime prve osobe kojoj je 1982. godine uspešno ugrađeno veštačko srce koje je kucalo narednih 112 dana. Shodno predviđanjima, 2000. godine je stvorena prva veštačka bešika. Ipak, nju je dobio jedan pas, a prvi čovek tek šest godina kasnije. Prvo veštačko uvo je iz laboratorije izašlo 2013, dok sa većim ili manjim funkcionalnostima ljudi danas mogu imati veštačku jetru, pluća, pankreas i druge organe. Britanac Rej Flin je prvi kome je 2015. ugrađeno bioničko oko – uređaj koji informacije sa kamere smeštene na njegovim naočarima pretvara u električne stimuluse koji putem retine stižu do mozga.

Protetika ekstremiteta je možda otišla najdalje, jer je slučaj Oskara Pistorijusa ušao u anale medicine i sporta. On je 2011. postao prvi osvajač medalje na svetskom prvenstvu u atletici sa obema veštačkim potkolenicama i stopalima. To je izazvalo kontroverze jer mnogi smatraju da bi u budućnosti sportisti sa veštačkim ekstremitetima mogli biti u velikoj prednosti u odnosu na ostale takmičare.

Ideje o povezivanju mozga i računara postoje decenijama, ali 2000. godina nije donela čoveka sa mikropocesorom u glavi. Međutim, prošla godina potencijalno može biti značajna u istoriji, jer je započet projekat Neuralink – pionirski poduhvat Ilona Maska sa ciljem razvijanja računarsko-moždanog interfejsa koji bi se koristio kako za tretiranje oštećenja mozga tako i za njegovu „nadrgadnju“.

Sanjar iz 1969. bi danas verovatno bio razočaran jer Sahara i druge pustinje nisu postale cvetne oaze, energija nije besplatna pa čak ni dostupna svima, a sintetička hrana prepuna vitamina ne stiže masovno iz prodajnih objekata na kućnu adresu. Takođe, ne samo da nije pronađen način da se temperatura ne Zemlji kontroliše „ubacivanjem kiseonika u atmosferu“, već su efekti globalnog zagrevanja iz godine u godinu sve izraženiji. Čak ni veštački Mesec koji dodatno obasjava Zemlju takođe nije realizovana ideja. Sa druge strane, promene pola, boje kože i sve vrste plastičnih operacija koje menjaju lični opis iz korena, danas su dostupne. Ostvarilo se čak i predviđanje o biranju pola novorođenčadi, a „čudesni svetlosni zraci“, kako su tada nazivani laseri, zaista su ušli u sve oblasti života.

Tekst: Vasilije Glomazić

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

 

PUTUJ, UŽIVAJ I POŠTUJ…

27. septembar – Svetski dan turizma 2017. godine

Povodom 27. septembra, Svetskog dana turizma, visoki zvaničnici Ujedinjenih nacija, poslali su poruke turistima širom sveta, sa ciljem doprinosa podizanju svesti o značaju turizma, odnosno njegovih društvenih, kulturnih, političkih i ekonomskih vrednosti.

Svake godine, obeležavajući dan turizma, proslavlja se i određena tema, koja je aktuelna i značajna za promovisanje celokupnog sektora.

Ove godine, svetska turistička organizacija UN promoviše vrednosti i potencijale turizma porukom ,,Održivi turizam – instrument za razvoj.

Povodom ovog značajnog praznika, generalni sekretar Svetske turističke organizacije Ujedinjenih nacija (UNWTO) svake godine šalje poruku svim članovima, uz poziv predstavnicima sektora turizma da se pridruže globalnoj kampanji, da osmisle inovativna rešenja koja bi obezbedila doprinos turizma ukupnom ekonomskom napretku.

,,Turizam je danas treća po veličini izvozna industrija u svetu posle hemikalija i goriva. To donosi nadu, prosperitet i razumevanje velikom broju ljudi širom sveta.

Samo prošle godine je 1,235 miliona putnika prešlo međunarodne granice u jednoj godini. Do 2030. godine, ovaj broj će se povećati od 1,2 milijarde do 1,8 milijardi.

Pitanje je, dok slavimo Svetski dan turizma 2017. godine, kako možemo omogućiti ovoj moćnoj globalnoj transformativnoj sili, da sa 1,8 milijardi prilika doprinese tome da ovaj svet postane bolje mesto za život i da unapredi održivi razvoj u svih pet stubova:

1. Ekonomski: obezbeđenje inkluzivnog rasta
2. Društveni: obezbeđenje pristojnih poslova i osnaživanje zajednica
3. Životna sredina: očuvanje i obogaćivanje životne sredine i apostrofiranje klimatskih promena
4. Kulturni: veličanje i očuvanje različitosti, identiteta i materijalne i nematerijalne kulture
5. Mir: kao suštinski preduslov za razvoj i napredak.

Generalna skupština UN proglasila je 2017. godinu Međunarodnom godinom održivog turizma za razvoj. Ovo je jedinstvena prilika da svi zajedno promovišemo doprinos putovanja i turizma, kao grandiozne ljudske aktivnosti 21. veka, izgradnji bolje budućnosti za ljude, planetu, mir i prosperitet.

Na ovaj Svetski dan turizma, kad god putujete, gde god putujete, zapamtite da je potrebno da poštujete prirodu, poštujete kulturu, poštujete vašeg domaćina.

Vi možete predstavljati promenu koju želite da vidite na svetu. Vi možete biti ambasador za bolju budućnost. Putuj, uživaj i poštuj. Srećan Svetski dan turizma”, poručio je generalni sekretar Svetske turističke organizacije UN Taleb Rifai.

Dobitnici nagrade „Turistički cvet“ 2009. godine

U Srbiji će Svetski dan turizma biti obeležen u sredu, 27. septembra u 13 časova, u ,,Belom dvoru”, u Beogradu, svečanom dodelom nagrade „Turistički cvet“ koja se dodeljuje za značajna ostvarenja u podizanju kvaliteta turističkih usluga i za doprinos razvoju, unapređenju i promociji turizma u Srbiji.

 Izvor:mtt.gov.rs

Priredio/ ilustrovao: Bora*S.

_______________________________________________________________

 

LJUDI MISLE DA JE LJUBAV JEDNOSTAVNA…

Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprečava da ovladamo njime

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek–delu „Umeće ljubavi“ da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.

From piše:

„Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji olako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.

Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće. “

From smatra našu iskrivljenu percepciju ljubavi crno-belom:

„Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv.“

Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“

From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi

„Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.

Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije trajan.

Dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

From dalje piše:

„Prvi korak koji se preduzima je da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje umeće; ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo postupati na isti način kao da želimo naučiti druga umeća, recimo muziku, tesarstvo ili umeće medicine ili inženjerstvo.

Koji su neophodni koraci u učenju svakog umeća? Proces učenja umeća može biti podeljen na odgovarajuća dva dela: prvi, umeće teorije; i drugi, umeće prakse. Ako želim naučiti umeće medicine, moram prvo znati činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima.

Kad imam sva ova teoretska znanja, ja sigurno nisam stručan u medicinskoj umeću. Ja ću postati majstor ovog umeća samo posle dugotrajne prakse, dok se eventualno rezultati mog teoretskog znanja i rezultati moje prakse ne spoje u jedno – moju intuiciju, esenciju ovladavanja svakog umeća.

Ali pored učenja teorije i prakse postoji i treći faktor neophodan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zanteresovanosti; ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće. Ovo je istinito za muziku, za medicinu, za tesarstvo – i za ljubav.

I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi retko pokušavaju da uče ovo umeće uprkos njihovim očiglednim neuspesima: uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, moć – skoro sva naša energija je korišćena da se nauči kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi.“

Izvor

Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović

Izvor Ovde:  kultivisise.rs/12/05/2017

Nadnaslov: Iz teksta izvojio Bora*S

_______________________________________________________________

SAJAM PEGLANE KOBASICE…

Sajam peglane kobasice krajem januara u Pirotu

Sajam pirotske peglane kobasice biće održan 28. i 29. januara ove godine, a za učešće su se prijavila 44 izlagača.

Direktor Turističke organizacije Pirota (TOP) Bratislav Zlatkov rekao je agenciji Beta da je pred stručnom komisijom ozbiljan zadatak da izabere najkvalitetnije proizvode koji su poslati na Institut za mikrobiologiju u Nišu, gde će biti obavljene organoleptičke analize.

– Novina ovog Sajma je da će svaki proizvod biti jasno obeležen markicom i QR kodom, odnosno, imaće jasno obeležje da je prošao sve analize. Samo oni proizvodjači koji imaju ove markice biće u mogućnosti da izlažu svoje proizvode i da se takmiče – kazao je Zlatkov.

On je rekao da TOP stalno zovu turisti iz Srbije, ali i Bugarske i Makedonije.

– Prošle godine su na Sajmu bila 42 takmičara i više od 100 izlagača suvenira i proizvoda domaće radinosti. Tokom dvodnevnog trajanja kroz halu Kej je prošlo nekoliko hiljada ljudi – rekao je Zlatkov.

Peglana kobasica je uz ćilim i kačkavalj jedan od brendova Pirota. Proizvodi se tokom zime od najkvalitetnijeg kozjeg, junećeg i ovčijeg mesa sa dosta belog luka i paprike, ali bez aditiva, konzervansa i dodatnih masnoća i bez termičke obrade.

Kobasice se suše na promaji na tavanu i svaki dan peglaju flašom, kako bi se iz njih izbio kiseonik i sprečilo kvarenje mesa. Mnogi pirotsku peglanu kobasicu smatraju afrodizijakom.

Vlasnik kafane „Boem“ Dalibor Tošić rekao je da se porodično proizvodnjom peglane kobasice bave skoro pola veka.

„Imamo radionicu u kojoj peglanu kobasicu pravimo tokom cele godine. Najveće tržište je u Beogradu, a kupci su prepoznali kvalitet“, rekao je Tošić.

Poznati pirotski ugostitelj Predrag Stanković Mrnjak kazao je da je receptura za pripremu peglane kobasice tajna, ali da odlučujuću ulogu igra kvalitet mesa stoke koja pase na pašnjacima Stare planine.

– U mojoj porodici se peglana pravi više od 100 godina, a ja je proizvodim više od 40 godina. S pravom je zovu pirotska vijagra – rekao je Stanković.

Promoteri Sajma, koji će ove godine biti održan peti put, bili su svetski putnik Slobodan Mićić, popularni glumac Milan Lane Gutović, satiričar Zoran Kesić i muzičar Rambo Amadeus.

Izvor: turistickisvet/Tanjug

_______________________________________________________________________________

 

RAJAČKO VINO NE OPIJA…

Od davnina su vinogradari smatrali da vino mora da odstoji u tišini, izvan ljudskih naselja, daleko od stoke, njene buke i mirisa. Zato su u značajnijim vinogradarskim regijama pored vinograda pravljena mala naselja u koja su vinogradari prelazili tokom berbe i muljanja vina.

Potom je vino ostajalo da radi u tišini napuštenih naselja. U okolini Negotina su sačuvane Rajačke, Rogljevske i Štubičke pimnice a kažu da ih je svako selo imalo.

Južno od Negotina, na obali Timoka, se nalaze naselja Rajac i Rogljevo. Udaljena su međusobno nepuna tri kilometra. Na padini iznad sela se nalaze stari vinogradi. Gotovo je sigurno da su vinovu lozu na osunčanim padinama iznad Timoka gajili i Rimljani.

Pretpostavlja se da su prethodne pimnice bile brvnare kao i Štubičke. Današnje, od kamena sečenika, su napravili majstori iz Makedonije u poslednjih dva veka.

Rajac je slikovito, staro naselje sa crkvom, vinskim podrumima “Krajinavina”, nekoliko prodavnica i školom. Mesto je sačuvalo izgled stare varoši pa je u njemu snimljeno i nekoliko filmova.

Na padini iznad naselja se nižu vinogradi a na vrhu brda je stisnuto oko tri stotine vinskih podruma – pivnica ili pimnica, kako su ih nekad zvali.

U centralnom delu ovog neobičnog sela se nalazi drvo – zapis, nadstrešnica i bunar. Kada se prođe pravi lavirint “ulica” dolazi se do groblja sa neobičnim spomenicima koji su pravljeni od istog kamena i ukrašeni na isti način kao pimnice.

Svi objekti su napravljeni po istom uzoru. U prizemnom, malo ukopanom delu se nalaze burići a na spratu su prostorije u kojima su boravili vinogradari tokom sezone. Ispred mnogih podruma su posađeni dudovi koji sprečavaju toplotni udar kad se iz podruma, u kojima je stalna temperatura oko dvanaestog podeoka, izađe na vrelo, avgustovsko sunce.

Rogljevske pimnice su gotovo identične sa Rajačkim. Ima ih oko 150 i nalaze se u produžetku sela. Deluju mnogo življe jer su skoro sve aktivne. Poneke su pretvorene u prave etno – muzeje. Vino iz rajačkih i rogljevskih pimnica je najkvalitetnije u Negotinskoj krajini.

To potvrđuje i Zlatna medalja koju je vino iz Rajca dobilo 1935. godine na izložbi u Parizu na velikoj svetskoj izložbi.

Rajačka vina se čuvaju u buradima od po pet hiljada litara u tišini pimnica. Meštani tvrde da je lekovito jer bolesti srca i krvnih sudova su kod njih nepoznate.

Još su njihovi preci govorili – Rajačko vino ne opija. Ono podstiče da se dobro misli, bolje govori a najbolje peva.

D. Bosnić

Izvor:superodmor

__________________________________________________________________________________

 

KUPUS STAR PET VEKOVA…

Futoški kupus

PLODNA RAVNICA

Stanovnici Futoga, smeštenog nа sredini toka Dunаvа, na 1270-om kilometru i udaljenog desetak kilometara od Novog Sada, u jednom od najplodnijih delova Panonske nizije, stotinama godina neguju i čuvаju od uništenjа seme svog nаdаleko poznаtog proizvoda: Futoškog kupusa, koji se odlikuje izuzetnim biološkim i tehnološkim kаrаkteristikаma.

KUPUS STAR PET VEKOVA

Od svojih prvih pomena sredinom XIII veka, Futog je poznat kao prometna trgovačka varoš. Na plodnom tlu i pogodnom mestu, bio je domaćin nadaleko poznatog Mitrovdanskog vašara.

Za vreme turske vladavine, 1578. godine prvi put u istoriji se pominje proizvodnja kupusa u Futogu. Kada vek kasnije Turci napuste ovo mesto, poljoprivreda se obnavlja, mesto se širi i postaje poznato po proizvodnji kupusa.

Ovim proizvodom se snabdevala austrijska carska vojska, plaćao porez i trgovalo kao lekom, čak i od opakih bolesti poput kuge. Izgradnjom puteva i prolaskom pruge kroz Futog, kupus stiže na tržište širom Evrope.

Nа trаdiciji duge proizvodnje Futoškog kupusа i trgovine nа Mitrovdаnskim vаšаrimа, koji se održava baš kаdа futoški kupus dospevа zа berbu, nаstаlа je ,,Futoškа kupusijаdа’’, današnje mesto susretаnjа ljudi, rаzmene robа i informаcijа.

GINISOV REKORD. Futožani su 2008. godine osvojili i Ginisov rekord za najveće jelo od kupusa u jednoj posudi, kada su napravili 6556 sarmi.

FUTOŠKI KUPUS

Osnovne karakteristike Futoškog svežeg kupusa su kvalitetan i pogodan hemijski sastav sa većim sadržajem šećera, malim sadržajem kiselina i belančevina.

List Futoškog kupusa je nežne građe i tanke nervature i kompaktno preklapa dve trećine glavice.

Ove osobine ga izdvajaju kao najpogodniju sortu za upotrebu kako svežeg tako i namenjenog kišeljenju, kada se postižu najbolje organoleptičke osobine.

Ovaj kupus pripada beloj vrsti kupusa, a njegova srednje kasna i kasna sorta su namenjene kišeljenju i potrošnji u svežem stanju. Glavica je blago spljoštenog-ovalnog oblika sa slabo naglašenom nervaturom i prosečnom težinom od 1,5 do 3,5 kilograma. Listovi su tanki i lako savitljivi. Futoški kiseli kupus je ćilibarno-žute boje, umereno kiselog i slanog ukusa, rastresitih i elastičnih glavica.

BRIŽLJIVA SELEKCIJA

Futoški kupus je autohtoni kupus izdvojene populacije koja se po svojim karakteristikama razlikuje od ostalih belih kupusa. Njegova specifičnost je u selekcionom radu kojim su očuvane karakteristike populacije, dok je tehnologija proizvodnje uobičajena.

Proces proizvodnje kisleog kupusa je fermentacija šećera sadržanog u svežem kupusu u mlečnu kiselinu (mlečno kiselinsko vrenje).

Sprovedena je potpuno prirodno, u veoma strogim higijenskim uslovima uz dodatak kuhinjske soli ali bez dodataka drugih aditiva i konzervanasa, čime se postiže prepoznatljiv ukus i blagi, prijatni miris Futoškog kiselog kupusa.

FUTOŠKI KUPUS NA STOLU. Na stolu, Futoški kupus se nalazi u svežem stanju, kao salata od svežeg ili ukiseljenog kupusa ili u jelima sa povrćem ili mesom.

PONOS FUTOŽANA

Geografski položaj, klima i sastav zemljišta presudni su faktori u stvaranju ove od davnina poznate i nadaleko čuvene sorte. Futoški kupus, kroz vekove, trpi određene promene uslovljene klimatskim, prirodnim i ljudskim faktorima, ali je sva svoja kvalitetna svojstva zadržao i do danas. Futoški kupus se izvozi u nekoliko zemalja Evrope, a prošle godine je prva pošiljka otišla i za Australiju.

Izvor:agrarije.com
________________________________________

KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE…

Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.

Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.

Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.

Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.

Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.

Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.

Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?

Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.

Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas. Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.

Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.

U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?

Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.

Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene. Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.

Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte. Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.

Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.

Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.

Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.

Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.

Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.

Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Fobije – drugi deo

FELJTON: Psihički poremećaji (12)

Prethodni članak: Fobije-prvi deo

__________________________________________________________________________________

GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

U ovom tekstu ćemo govoriti o još jednom interesantnom i posebnom poremećaju koji se naziva granični poremećaj ličnosti. Naziv ovog poremećaja ima veze sa njegovom definicijom, ali govori i o shvatanju samog fenomena od strane psihologa, koji je, može se reći, na “granici” razumevanja.

Naime, zbog svojih veoma specifičnih i maglovito definisanih karakterstika, često su se ljudi koji se danas klasifikuju kao pripadnici ove kategorije “trpali” u druge poremećaje – do onog trenutka kada se neko od psihologa / psihijatara setio da te ljude klasifikuje u potpuno novu kategoriju, napravljenu posebno za njih.

Zašto? Pa zato što su se ti ljudi odlikovali nečim što ih je sistematski razlikovalo od svih drugih poremećaja i u isto vreme imali karakteristike različitih poremećaja. To se desilo relativno skoro i od tada govorimo o graničnom poremećaju. Isto tako, od tada je broj ljudi koji su obeleženi kao “granični” naglo počeo da raste, a poremećaj bivao sve zanimljiviji i provokativniji za istraživače.

Šta je u stvari granični poremećaj ličnosti? Kao i uvek, moramo navesti zvaničnu psihološku definiciju za početak, jer druga ne postoji, a stvar je odviše delikatna da bi koristili sopstvene fraze i konstrukcije.

Dakle, prema literaturi, ovaj poremećaj se karakteriše sveprožimajućim obrascem nestabilnosti u odnosima sa ljudima, slici o sebi i afektima. Za njega je takođe specifična i izražena impulsivnost.

Međutim, sve su ovo simptomi koji se mogu javiti i u drugim poremećajima, te je to deo odgovora na sledeće pitanje: zašto se u nazivu koristi “granični”? Zato što, kažu stručnjaci, ovaj poremećaj ličnosti leži na granici između neurotičnog i psihotičnog, tj. upravo zato jer sadrži u sebi veći broj simptoma vezanih i za neke druge poremećaje.

Naime, ljudi koji su granične ličnosti imaju i karakterstike neuroza (kao što su anksioznost i depresija) ali i psihoza (kao što su sumanute ideje, depersonalizacija, podeljenost ličnosti, emocionalna praznina, i slično). Sada shvatate da je zapravo veoma teško nekog obeležiti kao “graničnog”, te su zato stručnjaci razbijali mozgove o ovakve slučajeve.

Gde da svrstate i kako da lečite čoveka koji ima simptome desetak različitih bolesti? Da li ima sve te bolesti istovremeno, ili je pak to neka sasvim nova bolest, koja samo liči na sve te ostale? Iako čitalac koji prvi put čuje za ovaj termin i dalje možda ne razume najbolje o čemu je reč, verujemo da će se bolje razumevanje steći kada nastavimo sa opisivanjem simptoma i opšte slike ovog poremećaja.

Prema DSM-u (dijagnostičko-statistički priručnik, “biblija” psihijatrijskih poremećaja), granični poremećaj ličnosti se odlikuje određenim brojem osobina. Napomenimo da, kao i kod svakog poremećaja, da bi se nekom „prilepila etiketa“ poremećaja, mora da ima nekoliko simptoma u isto vreme. Nije dovoljan jedan ili dva, pa da posumnjamo da se radi o poremećaju. Isto tako, nije dovoljno da su simptomi blagi i jedva primetni, tj. da se ponekad javljaju – potrebno je da su izraženi, da su sistematski prisutni te da sprečavaju osobu da adekvatno funkcioniše.

Dakle, prva i, može se reći, najuočljivija karakteristika je mahnit, očajan napor da se izbegne stvarno ili umišljeno napuštanje od strane neke osobe. Ovo se najčešće odnosi na partnera, nekog sa kojim je osoba trenutno u emocionalnoj vezi. Osoba ima konstantan strah da će je partner napustiti, strah koji nije racionalan i ne može se objasniti realnim stanjem stvari. Može sve ići “kao po loju” ali strah je i dalje prisutan. I to ne bilo kakav strah, i ne neka povremena sumnja – to je konstantna tenzija koja čak može nekad prerasti i u pravi napad panike. Ovakva situacija je, naravno, veoma teška za osobu i tera je da radi nešto što će umanjiti tu užasnu napetost.

Upravo to je pokretač lanca misli i ponašanja, koje za svrhu imaju samo jedno – učiniti sve što je u njenoj moći, samo da je osoba ne napusti. Kao što smo rekli, ovaj strah može biti zasnovan na manje ili više realnim premisama, a može biti i potpuno nerealan, gde se pretvara u neku vrstu “halucinacije” da je osoba stvarno napušta, ili da se veza raspada.

Neke male i nebitne stvari onda postaju strašne i sigurni znaci da će se desiti ono čega se ona najviše plaši, pa će ona na njih reagovati. Sve to će, za “naivnu” drugu osobu (partnera) izgledati veoma čudno i zbunjujuće, te će verovatno doprineti tome da ova osoba stvarno počne da razmišlja da napusti odnos. To je paradoks graničnog poremećaja i stalna muka: pokušajima izbegavanja nečega upravo se to “nešto” i izaziva.

Tako će ove osobe sistematski biti zatvorene u ovom krugu patnje, što će doprineti značajnoj degradaciji kvaliteta njihovog života i izazvati neke od ostalih “simptoma”. Najčešći je destruktivno ponašanje – agresija prema drugima, upadanje u nevolje (tuče), psihička tortura drugih, ali i samodestruktivno ponašanje – preterano opijanje, namerna promiskuitetnost (bez stvarne želje za odnosom sa drugom osobom, i uz namerno nekorišćenje zaštite prilikom odnosa), zloupotreba narkotika; često je i nanošenje sitnih povreda sebi (sečenje žiletom) i na kraju, pokušaji samoubistva.

Kada je reč o odnosima sa drugim osobama (uglavnom mislimo na bliske osobe i partnere) oni se u ovom slučaju odlikuju velikom intenzivnošću. Prisutne su jake emocije, bilo pozitivne bilo negativne, češće ove druge, upravo iz onih razloga koje smo malopre naveli. Ove osobe imaju tendenciju da na stvari gledaju crno-belo i idu u ekstreme. Za njih je nešto ili skroz dobro i savršeno, ili totalno loše i ne valja.

Ovakav obrazac se prenosi u dosta situacija, navešćemo neke primere: osoba može misliti da je neka muzička grupa ili neki muzički pravac nešto najbolje što postoji, dok je sve ostalo “totalno đubre”; ljudi treba da budu ili sa njom i da je obožavaju, ili su joj neprijatelji i protiv nje su, i tako dalje. Međutim, još jedan problem je i što je obrazac “crno-belo” može biti primenjen i na istu stvar, te će u jednom trenutku osoba misliti sve najbolje o nekom, da bi se u drugom potpuno razočarala u istu tu osobu i čak počela da je mrzi.

Kada je reč o partnerskim odnosima, osoba može u jednom trenutku potpuno idealizovati svog partnera i gledati ga kao “boga”, “najboljeg frajera”, “najromantičnijeg čoveka” i njenu “najveću ljubav ikada” da bi, posle nekog događaja (što je najčešće neka sitnica i važna samo u glavi te osobe) ili čak iz nekog sopstvenog “shvatanja”, obezvredila i gledala kao na najgoreg “klošara”, na pokvarenu osobu, nalazila mu razne mane – sad je ružan, nije interesantan, kreten je, i slično.

Takođe, za ove osobe specifično je generalno osećanje praznine, koje ovi ljudi opisuju kao situaciju “ogromne crne rupe u vašem biću”.

Ova “rupa” i praznina nije ni emocionalna, nije ni psihička, već i jedno i drugo a i nešt treće, neobjašnjivo. Kao da jedan deo unutrašnjeg bića fali, kao da fali svrha života; svaki odnos je zato nepotpun, jer ništa ne može popuniti tu ogromnu prazninu i unutrašnji ambis.

Ovo je veoma teška situacija, a osećaj praznine toliko opterećujući da je to još jedan razlog što ove osobe često pribegavaju destruktivnim i samo-destruktivnim ponašanjima, najčešće samopovređivanju (sečenje i slične stvari).

Kada ih pitate zašto se samopovređuju, tipičan odgovor je “da bih se osetio/la živim”. Takve radnje sadrže i druge momenta, kao što je nezadovoljstvo samim sobom i mržnja koja je usmerena prema sebi, te na neki način služe i kao sredstvo samokažnjavanja zato što je osoba takva kakva jeste.

Uzrok ovakvog stanja je i dalje pod znakom pitanja, a psiholozi su dali odgovore na neke mehanizme koji stoje iza poremećaja. Na primer, intenzivna nestabilnost u međuljudskim odnosima se najčešće vezuje za rano iskustvo osobe, gde je kao dete imala vrlo neodređenu i, često, haotičnu situaciju u porodici – sami odnosi sa roditeljima su bili neodređeni i nesigurni. Ove osobe nikada nisu bile sigurne u to da li ih roditelj stvarno voli – to je zato što su se roditelji ponašali prema detetu po principu toplo-hladno, tj. “čas te volim, čas te ne volim”.

Ovakvo stanje je takođe odgovorno i za taj intenzivan i stalno prisutan strah od napuštanja koji se kasnije očitava u vezi sa partnerom, a takođe i za ogroman potisnut bes. Mi smo ova i druga (destruktivna po dečji razvoj) ponašanja i interakcije roditelj-dete opisivali u prošlim tesktovima, te ćemo sada ukazati čitaocu da može da se na njih vrati ukoliko je zainteresovan za problematiku. Tu smo napomenuli i da se rani načini vezivanja za roditelje i obrasci koji se tada stvaraju, uglavnom prenose na sve kasnije odnose sa ljudima, što objašnjava dosta toga.

Takođe, mržnja koja je usmerena prema sebi, a koja je odgovorna za tu nestabilnu sliku o sebi i svetu oko sebe tipičnu za granične ličnosti, takođe može dolaziti iz ranih porodičnih odnosa, gde su roditelji bili isuviše strogi i kažnjavali dete za svaku sitnicu – nabijajući mu taj osećaj krivice i da je loše, te mu tako snižavajući samopouzdanje, veru u sebe, i veru u svet oko sebe.

S obzirom na kompleksnost i opasnost koju po sebe i druge nosi ovaj poremećaj, nužno je ponovo naglasiti važnu stvar, a to je da porodica i rana iskustva imaju veliki uticaj u izgradnji buduće ličnosti.

Stoga, razvijmo razumevanje o ljudima i edukujmo se psihološki kako bismo pomogli u stvaranju boljih osoba, a samim tim i boljeg sveta za sve nas.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (8)

Prethodni članak: PSIHOPATIJA

---

VIŠE NEGO SREĆNI…

Mudrost roditeljstva Amiša

“Možda su vam prve asocijacije kada čujete reč Amiši – njihova tamna, staromodna odeća i zaprežna kola, ali kada je reč o roditeljstvu, Amiši su ipak korak ispred”. Ovo stanovište zastupa Serena B. Miler, autorka knjige ”Više nego srećni: Mudrost roditeljstva Amiša.”

Milerova je sa koautorom Polom Štucmanom napisala ovu knjigu nakon što se naselila blizu Amiša u Južnom Ohaju, jer je primetila da su njihova deca bila ljubazna, lepo vaspitana i srećna – sve vreme.

Shvatila je da njihovi roditelji verovatno rade većinu stvari kako treba, i da bi smo u mnogo čemu mogli da se ugledamo na njih.

Evo pet saveta o roditeljstvu koje je naučila od Amiša:

1. Zaposlite dete

“Amiši uče svoju decu da budu od pomoći u ranom uzrastu,” Milerova kaže da je to savet broj jedan. Male kućne poslove dete treba da dobije već oko druge godine.

Poslovi čine da se oni još kao mali osećaju kao važnim i neophodnim delom porodice. Jedan od zadataka bi mogao biti, da spakuju na mesto svoje kapute i obuću. Jedna dovitljiva mama se dosetila da u svaki uredno odložen kaput stavi poslasticu kao nagradu. Druga deca bi znala da, ako ne spakuju svoje kapute na mesto, neće dobiti ni poslasticu. To bi u početku bilo podmićivanje, ali bi vremenom izraslo u dobru i korisnu naviku.

Do četvrte godine, deca Amiša već sakupljaju jaja, postavljaju sto, i pleve korov iz bašte. “Dečiji doprinos porodici se poštuje i vrednuje,” primećuje Milerova. “Fokus nije toliko na disciplini, već na stvaranju navike i treningu.” Svi ti poslovi tokom dana, kao i mnogo igre na otvorenom, sagorevaju višak energije koji bi inače bio usmeravan ka lošem ponašanju.

2. Deci daju kvalitetnu, neprerađenu hranu

Milerova napominje da nije nijednom čula dete Amiša kako se žali na posluženu hranu. Sem što fizički rad čini da zaista ogladne, taj isti rad u bašti ih uči da poštuju hranu koja se iznosi pred njih. Znajući koliko je vremena proteklo u radu – od pripremanja zemljišta za sadnju i setve, pa do plevljenja, kopanja i zalivanja i naravno berbe, sve što deca rade ima efekta na njihov apetit i poštovanje prema hrani.

Naravno da nisu probirljivi kada vide da njihovi roditelji ceo dan provedu u bašti ili njivi da bi im doneli te sveže sastojke za večeru. Kada deca uče da kuvaju sama jednostave obroke ,poboljšavaju svoju ishranu. To ih udaljava ih od čipseva i brze hrane, a kuhinja je odlično mesto za dodelu malih poslova dok ne budu dovoljno stari da sami kuvaju obroke za sve.

Naučite vaše dete kako da odgaji makar šta jestivo – čak i ako su to samo sveže začinske biljke na prozorskom simsu. To takođe može da im pomogne da razviju veću zahvalnost prema hrani, i smanji probirljivost.

3. Ograničite korišćenje medija

“Hiljade brižljivo obrađenih reklama koje vidimo svake godine imaju jedan isti cilj – da nas učine nezadovoljnim našim stvarima, našim životima, našim telima, našim zdravljem, i našim domovima”, kaže Miler.

“Ako smo dovoljno nezadovoljni, oglašivači se nadaju da ćemo uskoro kupiti njihov proizvod. Amiši nemaju dugu listu želja za proizvodima i njihova deca ne kukaju za najnovijim igračkama jer retko znaju da uopšte postoje.” Miler takođe primećuje da je anoreksija skoro nepostojeća u kulturi Amiša. “Njihov kulturni fokus nije na fizičkoj lepoti, već na razvijanju vrednosti ljudskog bića.”

To ne znači apsolutno ignorisanje televizije – neki Amiši čak imaju DVD plejere koji rade na baterije u svojim domovima. “Ovi uređaji se čuvaju za duge zimske dane ili ponekad za duže bolesti deteta”, kaže Milerova. “‘Mala kuća u preriji” i “Valtonovi ” su favoriti, jer ove emisije sadrže mnoge slične i njima podobne principe koje Amiši roditelji žele da njihova deca uče. Svi roditelji mogu da smanje uticaj medija na svoj i detinji život uz malo dobre volje i samodiscipline.

4. Naučite dete pravilu prioriteta

“Od malih nogu, deca Amiša uče da su njihove potrebe i želje važne, ali ne i važnije od potreba drugih,” objašnjava Milerova. “Svaku odluku roditelji Amiša donose pažljivo, prvo je posmatrajući kroz filter i ocenjujući kako će ta odluka uticati na porodicu u celini, a ne samo kako će to uticati na pojedinca. Sebično ponašanje se ne toleriše dugo. ”

Roditelji Amiši ovim konceptom uče decu da postanu davaoci – i najbolji način za tu lekciju je davanje samog sebe. “Nađite način da vaše dete pomogne drugima,” sugeriše Milerova. Bilo da je to pravljenje supe za bolesnog prijatelja ili hranjenje komšijske mačke dok je komšija na putu, ove akcije pomoći će deci da prepoznaju potrebe drugih ljudi.

5. Obezbedite porodične trenutke

Jedan otac Amiš je pomenuo Milerovoj da kada neko od njegove dece počne da se loše ponaša, on zna da je to znak da je detetu potrebno više njegove pažnje, koju mu on posvećuje sve dok se ponašanje ne popravi. “Njihov izabrani način života ipak im omogućava da provode više vremena zajedno kao porodica,” priznaje Milerova.

“Činjenica da nemaju struju, znači da je porodica na okupu uveče, a ne svako u svojoj sobi ispred nekog od ekrana. Umesto toga, oni su zajedno, okupljeni u jednoj sobi i provode vreme čitajući, šijući, baveći se nekim zanatima, sastavljajući zajedno slagalice, ili igrajući se zajedno. ”

Iako je to težak zadatak za mnoge roditelje, Milerova predlaže da jednom nedeljno priuštite deci “staromodnu” noć.

“Deca bezrezervno uživaju kada umesto električnih lampi upalite sveće ili petrolejske lampe, skupite se oko njih i čitate ili se igrate društvenih igara.”, kaže ona.

Ničim pomućena pažnja pružena deci, melem je za njihove duše.

Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor:detinjarije.com/Yahoo

_________________________________________________________________________________________

Preporuka:BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST

ZVEZDA JESENJIH FESTIVALA…

BUNDEVA

Još od vremena kad se pretvorila u kočiju i odvezla Pepeljugu na bal, zna se da je bundeva povrće sa magičnim moćima. Čak ni oni koji ne veruju u bajke ne mogu osporiti bogata nutritivna i lekovita svojstva bundeve koja je svrstavaju u jednu od najkvalitetnijih namirnica na našoj trpezi.

Kod nas se bundeva obično gaji kao pridruženi usev u poljima kukuruza.

Cveta u junu i julu, kada je njen raskošni cvet ispaša za pčele, a sazreva u septembru i oktobru. Iskusni uzgajivači znaju, treba je ostaviti u polju da je „uhvati” prvi mraz koji je prirodno konzervira za zimu.

Plodovi bundeve mogu težiti i preko 50kg, što nije neuobičajeno. U ishrani ljudi se koristi pečena ili kuvana na mnogo načina, a domaćim životninjama se daje sveža i usitnjena, kao najkvalitetnija organska hrana za njihov uzgoj.

Plod bundeve se preporučuje u ishrani u obiku soka, svež ili kratko skuvan kao pomoćno diuretičko sredstvo, lek protiv crevnih parazita, kod zapaljenja bubrega ili bešike.

Oblozi od sveže strugane bundeve deluju blagotvorno na upaljene i proširene vene i otoke ekstremiteta.

Seme bundeve je priznat i čuven lek protiv bolesti prostate, i treba ga jesti u sirovom stanju, zajedno sa zelenom opnom koja ga obavija jer se u njoj nalazi najviše lekovitih materija.

Ulje semena bundeve, pored toga što ima izuzetno prijatan karakterističan ukus, prebogato je vitaminima A, B kompleksom, C, D, E i K i sadrži više od 60% nezasićenih masnih kiselina.

Esencijalne masne kiseline omega 3 i omega 6 podmlađuju organizam, daju mu vitalnost, regulišu holesterol, poboljšavaju funkciju reproduktivnih organa i centralnog nervnog sistema, a imaju i fantastičan učinak na izgled i zdravlje kože.

Zbog toga se ovo ulje najčešće proizvodi presovanjem semena hladnim postupkom, pre kojeg se kratko zagreva na samo 60°C, čime se čuvaju njegova blagotvorna svojstva.

Svake godine u oktobru, u engleskom selu West Sussex održava se Festival Bundeve koji privlači veliki broj turista. Neki od njih dolaze iz daleka, Nemačke, Japana i Australije, da uživo vide živopisne murale od bundeva koje zaljubljenici u ovo povrće prave sve maštovitije.

Tradiciju je započeo Ralph Upton, 1968. godine, kada je na svom tremu izložio bundeve da dozrevaju na jesenjem suncu.

Pošto je privukao pažnju svojih komšija koje su zastajale da se dive živopisnim plodovima, sledeće godine se potrudio i od svojih bundeva napravio mural. Svake godine, mural je postajao sve veći iraskošniji, dok istu praksu nisu usvojili i ostali seljani.

Tako se rodio sada već svetski poznat West Sussex Festival bundeve.

Kod nas, svake godine sredinom oktobra Kikinda na nekoliko dana postaje centar sveta za ljubitelje bundeve, jer se već tradicionalno održavaju „Dani ludaje”. Sve je krenulo još u davnoj prošlosti kada su ljudi, da bi opisali koliko je Kikinda ravna, govorili: „Popneš se na ludaju i vidiš celu Kekendu”. Lokalna svetkovina se od 1986. godine, od kad postoji, pretvorila u pravu srednjeevropsku svečanost na kojoj se bira najbolja, najveća i najduža bundeva (ludaja).

Autor: Mirjana

Izvor i fotogalerija:medias.rs

__________________________________________________________________________________________

Preporuka: NJENO JESENJE VELIČANSTVO

KAD NOĆ PADNE, SVE SE MENJA…

U OVOM GRADU SVI LJUDI ŽIVE U JEDNOJ ZGRADI!

O ovom zanimljivom gradu svedoči i Erika Tompson, koja je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, a njen celokupan život je smešten u jednu zgradu.

Vitier na Aljasci je maleni grad sa oko 200 stanovnika koji, gotovo svi, žive u istoj zgradi.

U pitanju je jedna mala zajednica, gde su vam komšije praktično deo porodice.

Svi stanovnici žive u neboderu Begih, koji je sagrađen davne 1956. godine.

Na početku je služio za smeštaj vojnika, ali danas je ovo regularna stambena zgrada sa poštanskim brojem, policijskom stanicom, crkvom, igralištem, prodavnicama i ambulantom.

Erika Tompson je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, kojoj je celokupan život smešten u jednu zgradu. Njoj treba 5 minuta do posla, a to vreme na zavisi od gužve u saobraćaju već od lifta koji je prevozi od stana do učionice.

– Moj ceo život je stao u jednu zgradu, ali to ne umanjuje njegov kvalitet – objasnila je učiteljica.

Ukoliko želite da posetite ovaj grad, to će biti moguće samo ako prođete kroz tunel dug četiri kilometra, čija se vrata ostvaraju na svakih pola sata.

Međutim, uveče se sve menja.

Naime, kad padne mrak, ne možete ni ući ni izaći iz grada, jer su vrata tunela zatvorena.

---

Izvor: srbijapress.org

---

---

STANDARD ZA BAKLAVU…

Turska uvela strogi standard za baklavu

Turska je prvi put uvela seriju kriterijuma za baklavu, tradicionalnu orijentalnu poslasticu koja potiče sa jugoistoka zemlje, a poznata je širom sveta.

Turska uvela strogi standard za baklavu

Cilj ove mere je standardizacija proizvodnje baklave, koja se često pravi od sastojaka lošijeg kvaliteta kako bi se smanjili troškovi, saopštio je Turski institut za standarde (TSE), prenosi AFP.

Baklava „mora da ima prepoznatljivu zlatnu boju, sirup ne sme da bude previše gust niti da stvara osećaj peckanja u grlu; trebalo bi da se topi u ustima, bez žvakanja“, ističe se u saopštenju TSE.

U njenoj pripremi moraju da se koriste brašno, so, voda, minimalna količina masnoće i beli šećer, kao i pistaći, a svako parče bi moralo da bude 35 milimetara debljine, navodi TSE.

Ustanovljeno je da su nesavesni proizvođači poslednjih godina varali mušterije koristeći alternativne sastojke, poput graška umesto pistaća ili fruktoznog sirupa umesto šećera, piše u saopštenju.

Oko porekla baklave godinama su se vodile žučne rasprave između Turske i Grčke, ali i polovine zemalja Bliskog istoka.

Sama reč „baklava“ takođe je bila predmet višegodišnjeg spora, ali TSE tvrdi da ona vuče poreklo od stare turske reči „baklagu“ ili „baklagi“.

Baklava, opisana kao poslastica napravljena od tankih kora, sa nadevom od griza i Antep pistaća, postala je prvi turski proizvod koji je registrovan u Evropskoj uniji i stekla je status „zaštićenog proizvoda“.
Izvor: rts.rs

___________________________________________________________

MENTALITET BRZOG NOVCA…

Iako novac jeste veoma važan, mnogi ga precenjuju.

(Ilustracija S. Pečeničić)

Stiče se utisak da mlađe generacije novac sve više povezuju sa društvenim statusom i kvalitetom života. Sve više je zastupljen stav da je onaj ko ima novac životni pobednik, a onaj ko ga nema dovoljno – životni gubitnik. Tako se vrednost neke osobe ocenjuje u skladu sa njenim materijalnim stanjem.

Kada neko usvoji takav stav, ne primenjuje ga samo na druge ljude, već i na samoga sebe. Posedovanje viška novca razlog je da neko bude arogantan, bahat i da na druge gleda sa visine. Nedostatak novca kod onih koji prihvataju opisanu logiku, postaje razlog za samoprezir.

Mnogi mladići očekuju da devojke budu impresionirane materijalnim statusom. Veruju da bi fascinirali potencijalnu devojku kada bi posedovali dobar automobil, kada bi nosili garderobu poznatih dizajnera, kada bi mogli da izvedu devojku na neko „fensi” mesto za provod. Kada bi to mogli, tada bi sebe poštovali i verovali da ih drugi poštuju. Kako mladi po prirodi svoje pozicije nisu u prilici da raspolažu većim novcem, oni u tome nalaze razlog za nezadovoljstvo sobom.

Zato možemo povremeno da čujemo od mladića da izbegavaju izlaske i da se ne viđaju sa devojkama pravdajući se time što nemaju dovoljno novca ni za jedan običan izlazak.

Ono što mladi doživljavaju kao problem jeste to što novac žele „sada kada se živi”, a ne za 10 ili 20 godina. Kada ih prođe ljutnja na roditelje što nisu bogati pa da im omoguće „dostojnu mladost”, tada problem nedostatka novca pokušavaju da reše na druge načine: ili se oslanjaju na puku sreću ili na svoju pamet. U prvom slučaju igraju različite igre ne sreću, verujući da bi im odgovarajući dobitak značajno promenio život u pozitivnom pravcu. U drugom slučaju imaju „mentalitet brzog novca”, jer pokušavaju da svoju pamet i inteligenciju iskoriste kako bi u kratkom roku, bez truda, zaradili mnogo novca.

Veliki broj kladionica i salona za igre na sreću ukazuje da postoji široko tržište za ovakve usluge. To ukazuje da je kod nas mnogo muškaraca koji veruju da svojim znanjem i inteligencijom mogu veoma brzo da zarade dosta novac bez velikog rada i truda. Mnogo je onih koji zapadaju u velike dugove verujući da su na tragu sistema pomoću koga će za kratko vreme sigurno dobiti veliku sumu novca.

Prevencija kockanja započinje u roditeljskom domu u kojem tinejdžeru treba ukazati na probleme logike „brza zarada”. Pri tom ne treba oduzimati vrednost uloge novca u životu, već treba mlade učiti da se kada je novac u pitanju zarađuje polako, da „uzgajanje” novca više liči na posao farmera, nego na posao lovca.
Zoran Milivojević
Izvor: Politika/24.01.2015.

---

VISOVI I PONORI LJUDSKOG POSTOJANJA…

Danilo Kiš: Gorki talog iskustva

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo.

Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja.

Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.

Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom “aspektu verovanja”, o vašem verovanju u “moć knjige”. Kako stoji stvar s tom “moći knjige”? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga “ima moć”?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka.

Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike “nižih rasa”.

To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.

Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj “dobroj stvari”.

Kojoj “dobroj stvari” služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.

Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu – bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom “pesničkom pogledu na svet”, o svom “tragičnom osećanju života”. Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.

Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.

Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.

U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska.

Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.

Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste “procesa hemijskog preobražaja”. I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu.

Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.

Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak “klasični ratovi” bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena.

Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.
(1989)
Danilo Kiš, Život, literatura
Izvor:filozofskimagazin

___________________________________________________________________________________

PRAZNE PRIČE…

Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.

Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje.

Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (…)

Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, Votergejtu, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Prosto da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest nužni da bi imali o čemu da razgovaraju, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar i u ravni trivijalnosti.

Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?
Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.

Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju“ te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi.

Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen.

Dejvid Risman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 – Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima.

Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“

Pričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.“ Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt između dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo.

Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju.

Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbjegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.
Ukoliko neko već ne može da izbegne loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe ne bi smeo da se ponaša kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebalo da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih ubedi kako je slep.

Veliki jevrejski filozof iz dvanaestog veka Mojsije Majmonid izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: „Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li da te primoraju da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju.“

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima „asocijalno“ ili „iracionalno“, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava.

Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se „objasni“, što obično podrazumeva da objašnjenje treba da bude „shvaćeno“, to jest „odobreno“. Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being),
Mono i Manjana, Beograd, 2008.

Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________

LAVIRINTI DUŠE…

Da li ste zavisni od drugih?

U vezi, prijateljstvu, u običnim i svakodnevnim međuljudskim odnosima, veoma je važno naći meru u traženju i primanju tuđih emocija, bliskosti, intime. Emocionalna zavisnost, odnosno, preterana vezanost za druge učesnike u tim relacijama, može da predstavlja veliki problem.

Istraživanja pokazuju da svi ljudi mogu da budu zavisni, ali od različitih osoba u životu. Nisu samo ljubavni odnosi zavisnički – oni mogu da budu bilo koje prirode: roditeljske, prijateljske, seksualne… pa tako možemo da budemo zavisni od dece, roditelja, emotivnog partnera, ali i od najboljeg prijatelja, kolega sa posla, bilo koje socijalne grupe.

Zavisnost u međuljudskim odnosima najčešće nam otežava da ostvarimo stabilne veze sa drugima i osetimo unutrašnji mir i sreću.

Ljubav u muško-ženskim odnosima u životu često se zamenjuje pravom zavisnošću od druge osobe, bez koje se sopstveni život čini praznim, besmislenim ili bezvrednim. Kako izgleda zavisna veza? Šta nas pokreće da se bezgranično dajemo svojim bližnjima, ili da bezuslovno zahtevamo nešto?

Suština zavisnosti je iracionalno uverenje da „Ne mogu da podnesem da sam bez njega/nje”. Vezivanje na nezreli način – kroz potpuno predavanje sebe partneru, vodi u zavisničku ljubav – vrstu odnosa koja nastaje kada neko počne da veruje da ne može da funkcioniše bez osobe koju voli. Ovakva ljubav prepuna je žrtvovanja, samosažaljenja i pasivnosti. Inicijativa je uvek prepuštena drugoj strani, do te mere da više nemamo ni svoje mišljenje, stavove i reakcije. Jedino zadovoljstvo potiče od partnerove naklonosti i njegovog emotivnog odgovora. Druge osobe doživljavaju se kao jedini izvor sigurnosti.

Privrženost bez granica

Postoje brojni nezdravi razlozi zbog kojih ljudi ostaju zajedno. Sa psihološke strane, osobe koje su preokupirane svojom vezom karakteriše negativna slika o sebi i pozitivna o drugima – odnosno, idealizacija partnera. Stranu koja se boji odbacivanja, nazivamo zavisnom osobom. Ona ignoriše svoja osećanja i potrebe, a istovremeno je zaokupljena osećanjima, razmišljanjem i ponašanjem partnera, prijatelja…

Jedan od najvećih gubitaka u ovakvim odnosu jeste gubitak sebe, odnosno, samopoštovanja i samopouzdanja.

Teškoće u funkcionisanju, potčinjavanje, zavisnost od tuđeg mišljenja i odobravanja, kao i tendencija dopuštanja drugima da preuzmu odgovornost umesto njih, jer im je mnogo lakše da budu „oslonjeni“ na nekoga drugog, opisuje emocionalne zavisnike. Kako nisu izgradile ljubav prema sebi, ovakve osobe su sklone da kroz primanje ljubavi od drugog i kroz borbu za sticanjem tuđe naklonosti, steknu doživljaj da ipak vrede, da se osećaju kompletno, što ih s vremenom vodi u takozvane zavisničke ljubavne odnose.

Zavisnost od partnera ne treba posmatrati kao bezazlenu, jer ona može da izazove iste fizičke i psihičke posledice kao i druge zavisnosti, tvrde psihijatri. Moguće je da smo emocionalno neumereno vezani za određene ljude iz svog života, a to je nezreli oblik povezanosti. Takvo ponašanje može prilično da otežava život u svim segmentima i da s vremenom stvori nezdrave oblike odnosa, koji retko mogu da opstanu.

Pokretač te zavisnosti, ono što im je svima zajedničko, je parališući strah od gubitka ljubavi i oslonca, strah od samoće koji je duboko skriven u podsvesti, kao i stalno traženje nekih garancija koje se ne mogu dati. Zavisne osobe na prvi pogled deluju mirno i blago, ali ispod toga krije se ličnost koja sebe vidi kao bespomoćnu, sa strahom da preuzme bilo kakvu inicijativu. Ovaj tip ličnosti ne traži podršku samo u teškim situacijama, njima treba neko na koga će se osloniti i s kim će se konsultovati čak i za rutinske odluke.

Partnerski odnos protokom vremena postaje beskrajna strepnja, panika od gubitka kontrole nad drugim. Lako upadaju u začarani krug, polako gube vezu sa okolinom, sa prijateljima, porodicom. To su osobe koje su sklone ostajanju u odnosu u kojem se sa njima loše postupa iz straha da ne budu same.

Na formiranje zavisničkog ponašanja može uticati neka trauma iz detinjstva ili suviše kritičan stav roditelja tokom odrastanja. Obično su ove osobe imale preterano stroge roditelje, ili roditelje koji su preterano uslovljavali ljubav: „Ne volim te, jer nisi bio dobar”. Kada odraste, ta osoba će tu sliku o sebi videti i u očima drugih, naročito onih s kojima bude bliska, u vezi ili braku. Nesigurna u svoju vrednost, nastojaće da svog partnera zadrži kraj sebe i pokušavaće da ga što više i jače veže za sebe, što neminovno vodi pogoršanju, a verovatno i kraju te veze.

Čak 80 posto mladih žena i 60 momaka procenjuju da je bolje ostati u bilo kakvom odnosu nego biti sam – veruju da je smisao njihovog života sadržan u partnerskoj vezi.

Osnovne karakteristike

Zavisničke crte ličnosti nisu uvek jasno prepoznatljive. Emocionalno zavisne osobe karakteriše: preokupiranost odnosom; preterana potreba za bliskošću; želja za totalnim jedinstvom; socijalna i emotivna izolovanost; ostanak u vezi jer ne mogu da budu sami; lako se zaljubljuju; idealizuju partnera i novu vezu; veoma brz i intezivan početak veze; karakteristična osećanja u odnosima su bes, strast, ljubomora i posesivnost; investiraju u vezu više od partnera; nerealističan strah i preokupiranost idejom kako će biti ostavljeni; izraziti osećaj neprijatnosti, nemoći i bespomoćnosti kada su sami; nemogućnost iskazivanje neslaganja bilo koje vrste. Veza postaje izvor stresa, depresije, osećaja krivice i žaljenja…

U takvim (ne)uslovima, nijedan odnos ili partnerstvo, ne može da opstane. Ove osobe teško doživljavaju prekid, pa često ostaju u zajedništvu uprkos ozbiljnim problemima. Nezdravo se oslanjaju na nekoga, u pogrešnom uverenju da će ih taj neko voditi kroz život. Razdvojenost i granice u odnosu čine da se osećaju nemoćno i neprijatno. Neretko se u dugim vezama i brakovima kod jednog partnera javlja osećaj gubljenja identiteta kroz stopljenost sa partnerom, nestajanje granica, količine. Sigurni znak da je neko u ovakvom odnosu je potpuno odsustvo konflikata po cenu gubljenja identiteta, i idila, koja je samo privid – najtipičniji znak da je u pitanju zavisan tip ličnosti.

Suprotno od ljubavi

Da li ljubav podrazumeva emocionalnu zavisnost od partnera? Osećaj da ne možemo da živimo bez voljene osobe je osećanje suprotno ljubavi. To je zavisnost. Velika je razlika između stvarne ljubavi i neumerene emotivne privrženosti, to su u suštini suprostavljene pojave. Mnogi lako pomešaju ljubav i zavisnost, pa o veličini ljubavi sude po dubini zavisnosti od druge osobe.

U zavisničkoj ljubavi osećanja su izmešana, prepuna je bola, neizvesnosti, nesigurnosti, straha od odbacivanja, ljubomore, psihičkog bola koji prerasta u fizički. Ovakve ličnosti veruju da je smisao njihog života sadržan u partnerskoj vezi, ne shvatajući da su njihovi izbori takvi da su unapred osuđeni na propast.
Emocionalno zavisan partner od druge strane očekuje „večnu” vernost i ljubav, stalne garancije da će veza trajati do kraja života, konstantno ponavljanje da je sve u redu, bez obzira na okolnosti.

To je veliki teret za oba partnera. U panici, grčevito se „drže “ druge osobe, čak i kada je odnos disfunkcionalan i tako sebe povređuju na bezbroj načina. Imaju teškoća da započnu nešto novo, preosetljivo reaguju na kritike i neodobravanje, anksioznost ih prati veći deo njihovog života, posebno u novim situacijama i odnosima. Žive svoj život kroz druge i za druge – granica između njih i drugih osoba se topi. Svaka situacija koja je i najmanja pretnja vezi, doživljava se „fatalno”- kao mogućnost gubitka voljene osobe, a samim tim i gubitka slike o sebi kao osobi koja vredi. Kritičnost izostaje, i u potpunosti se potčinjavaju željama onih koje vole, sputavajući svoje potrebe i svoju ličnost. Na potencijalni kraj veze gleda se kao na završetak svega smislenog, a partnerovo bavljenje drugim aspektima života doživljavaju kao zanemarivanje. Ideja o prekidu veze unosi veliki nemir i strah, a kada se odnosi prekinu, nastaje ogromna patnje i tuga – onoga ko je emocionalno zavisan. Rezultat je gubitak samopouzdanja, promene raspoloženja, očaj i još veća zavisnost. Zavisni tip ličnosti sklon je da preuzme tuđe mišljenje kao svoje. Na pitanje o bilo čemu, odgovori su: „On/a misli da“…

Kako prekinuti?

Ništa ne parališe lični razvoj tako efikasno kao ljubavna veza koja je destruktivna. Zdrave veze baziraju se na individualnosti i identitetu. Kako odustati od zavisničkih odnosa koje nam otežavaju stabilan partnerski odnos i povećati svoje šanse za opstanak veze ili braka?
Bolje je još na početku veze preispitati sebe i odnose sa drugim ljudima, a za to je potrebno sledeće: realno proceniti mane i kvalitete partnera; uporediti svoju vezu sa zdravim vezama iz okoline; razgovarati s prijateljima o vezi i saslušati njihovo viđenje stvari; pripremiti se na patnju ukoliko se veza završi; otkriti sopstvene razloge zbog kojih je zavisnost nastala. Najtoksičnija misao je da je naša sreća u nečijim, tuđim rukama.

Prava istina je da je podizanje osećanja zadovoljstva i ispunjenja u nama samima, da je to je naš lični čin, ne možemo to očekivati od drugih. Nemoguće je kontrolisati druge – i sama postavka da naša sreća zavisi od drugog, donosi mnogo više štete nego koristi.

Kako biste izbegli ovaj scenario i izgradili zdravu vezu ili brak, važno je učiti kako graditi partnerski odnos, kako od zavisničke pozicije: „Moram mu ugoditi”, doći do samostalne i zrele ličnosti. Ako dođete dotle da vas iscrpljuje međusobna zavisnost u odnosu s partnerom, prvi korak je da počnete da volite sebe i time se već krećete ka uspešnim odnosima. A ljubav prema sebi se vežba. Ispunjenje tražite pre svega u sebi, ne u drugima. Važno je shvatiti da je potreba da vas neko ili nešto spolja ispuni, nezdrava, pogrešna. Ona je često rezultat naše emocionalne nezrelosti. Potrebno je da kroz stavove, komunikaciju, odluke, pokažete zrelost i postavite granice u odnosu sa drugima.

Piše Vesna Bantić
Izvor: treceoko.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

DUHOVI LJUBAVNE PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Retko neko iz prve pronađe osobu sa kojom može da ostvari lepu i stabilnu ljubavnu vezu.

(Srđan Pečeničić)

Većina ljudi pokušava, pa kada nije zadovoljna kvalitetom veze raskida i nastavlja da traži dalje. Kako se ovaj ciklus ponavlja, većina ljudi koji ulaze u neku novu vezu ima neku svoju ljubavnu istoriju iza sebe.

Pitanje koje se postavlja jeste: Koliko je bitna nečija ljubavna prošlost za sadašnju ljubav i vezu? Koliko osoba treba da se raspituje kod partnera o njegovoj ljubavnoj i seksualnoj prošlosti?

Na ovo pitanje ne postoji jednostavan i univerzalan odgovor. Kao i u mnogim drugim stvarima, zavisi od čoveka do čoveka. Nekim ljudima partnerova prošlost uopšte nije važna. Oni su usredsređeni na sadašnjost i na budućnost. Smatraju kad nešto nije u redu da će se to odraziti na vezu i videti u sadašnjosti. I zato biraju da se ne raspituju o partnerovoj prošlosti, takođe odbijajući da odgovaraju na partnerova pitanja o svojoj prošlosti.

Sa druge strane, postoje ljudi kojima je partnerova prošlost veoma važna. Oni ne samo da ispituju partnera i insistiraju da pregledaju fotografije iz njegovog života, već se mogu raspitivati i kod drugih ljudi o tome kako se njihov partner ranije ponašao u svom ljubavnom životu.

Iza ovakve radoznalosti stoji pretpostavka da se partner lažno predstavio, da uopšte nije takav kakvim se predstavlja, tako da je potrebno otkriti i analizirati prošlost da bi se otkrio njegov pravi karakter, kao i namere. Iako osoba na ovaj način pokušava da se zaštiti od toga da bude zavedena, prevarena, iskorišćena, ostavljena i povređena, najčešće ovakvo raspitivanje samo raspiruje sumnju.

Logika koja vodi ka čeprkanju po nečijoj prošlosti takva je da onaj koji istražuje može samo dokazati da je drugi loš, a ne i da je dobar. Tome se pridružuje i osećanje ljubomore, jer, kada osoba sazna da je njen partner ranije bio sa nekom konkretnom drugom osobom, ona može živopisno zamišljati kako je to tačno izgledalo, zbog čega se može vrlo neprijatno osećati. Nekada to može postati patološka preokupiranost i ljubomora na nešto što se dešavalo pre mnogo godina. To svakako kvari vezu, jer umesto da ih je u odnosu dvoje, sećanje na trećeg čini da ih je u odnosu zapravo troje.

Što se tiče partnerove prošlosti, izgleda da je najvažnije da li je prošlost zaista prošlost. Jer ako nije, ako postoje neki „nezavršeni poslovi”, bilo u smislu još uvek tinjajuće zaljubljenosti bilo neke prikrivene povređenosti, mržnje i osvete, tada se može desiti da kroz neki splet okolnosti prošlost iznenada oživi i postane sadašnjost. I zato nije važno kakva je, već da li je zaista prošlost.

Zoran Milivojević/politika.rs

---

---

OSVAJA NA PRVI GUTLJAJ, BERMET KARLOVAČKI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

BERMET VINO POMIRENJA Pitanje ”čiji ćete bermet” pravi je pakao za ljubitelje ovog slatkog vina. Kako izabrati između Dulke, Živanovića, Benišeka ili Merca? Legenda kaže da su bogovi izmislili pivo da im narod ne bi popio vino. Na samo desetak kilometara od Novog Sada, na obroncima Fruške Gore, na desnoj obali Dunava, nalazi se živopisno malo mesto čija istorijska uloga uveliko prevazilazi njegovu današnju ve ličinu. Pogađate, u pitanju su Sremski Karlovci. Ipak, jedan od rimskih imperatora s kraja trećeg veka nove ere – Marko Aurelije Prob, na ove prostore je, iz južne Italije, doneo prvu sadnicu vinove loze. Upravo ovaj događaj odredio je današnje Sremske Karlovce, kao srpsku prestonicu vina, posebno tokom XVII, XVIII i XIX veka. Dolaskom Turaka, vinogradarstvo u Sremu biva skoro potpuno uništeno. Ipak, postepeno se obnavlja i pun procvat doživljava u vreme Austro-Ugarske vladavine. Iz tih vremena datiraju zapisi po kojima je vladika srpski bio rado viđen gost na bečkom dvoru, upravo zato jer je uvek donosio čuveni karlovački Bermet. Književnik i član Bečke akademije nauka, Zaharije Orfelin je dobar deo života proveo upravo u Karlovcima. Negde 1783. godine u Beču, objavio je „Iskusni podrumar“, najznačajnije i do danas neprevaziđeno delo o vinima, tehnologiji proizvodnje, receptima i dr.  Pišući o receptima za proizvodnju vina, naveo je činjenicu da se receptura za izradu bermeta, razlikovala od kuće do kuće. Odnosno, da je svaka porodica imala neku svoju „malu tajnu“ po čemu se njihov Bermet razlikovao od drugih. Ipak, poznato je da se Bermet spravlja od preko dvadeset vrsta lekovitih trava. Najčešće se pominju 27 vrsta biljaka, od kojih koren nekih od njih daje gorčinu, od drugih opet cvet daje miris, a od trećih plod osvežavajući i slatkast ukus. Autentični Bermet, trgovci su još pre 150 godina izvozili u SAD. Prema nekim podacima, Bermet se nalazio i na vinskoj karti Titanika, o čemu svedoče očuvane boce pronađene na njegovim olupinama prilikom istraživanja za potrebe snimanja istoimenog fi lma. Takođe, fruškogorska vina su još u XV veku izvožena u Češku i Poljsku. Srećom, i danas se pravi i naravno pije, odličan bermet. Ukusi su van svake rasprave, ali mnogi pre ostalih preferiraju Dulkin bermet. Oni koji misle drugačije tvrde da je za malo ispred ostalih bermet Marija Benišeka, čoveka koji je 90-ih obnovio proizvodnju ovog slatkog vina, a nisu retki ni oni koji tvrde da su za njih broj jedan bermeti Živanovića ili Merca. U svakom sljučaju ukoliko vam u gorko – kiseloj ili bar neodređenoj svakodnevici života zafali malo slasti, čaša Bermeta i dobro društvo sigurno će situaciju učiniti mnogo boljom.

Mirjana Maksimović  / vm.rs

____________________________________________________________________________________________

KAKO JE KARLOVAČKI BERMET OSVOJIO EVROPU I PREPLIVAO OKEAN 

Svetsku slavu vino iz Sremskih Karlovaca steklo je tokom 18. veka kada je postalo nezamenljivo na dvorskim trpezama – Porudžbine sa telefona broj 12 u Njujorku

Sremski Karlovci: grad čuven i po fruškogorskim vinima
Foto M. Mijušković

 Mirišljavo je, pitko i osvaja na prvi gutljaj. Srpske vladike otvarale su uz njegovu pomoć najudaljenija vrata evropskih dvorova, nalazilo se u vinskim kartama bečkih hotela u vreme Marije Terezije, a priča kaže da je služeno i na „Titaniku“.

 Reč je o bermetu, najčuvenijem vinu iz Sremskih Karlovaca, čija se tajna spravljanja prenosi s kolena na koleno.

 Prvu sadnicu vinove loze na pitome padine Fruške gore doneo je krajem trećeg veka nove ere iz južne Italije rimski imperator Marko Aurelije Prob, opredelivši tako Sremske Karlovce kao buduću srpsku prestonicu vina. Na plodnim poljima, dodatno okupanim suncem iz velikog vodenog ogledala Dunava, loza je vrlo dobro uspevala, pa se glas o kvalitetnom piću brzo proširio. Slavu je stekao tokom 18. veka, kada je postao nezamenljiv na otmenim trpezama.

 – U arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima nalazi se preko 30 dokumenata o proizvodnji bermeta u 18. veku. U godišnjim izveštajima Pavla Nenadovića, karlovačkog mitropolita od 1749. do 1768. godine, sve je vrlo pedantno popisano. Sačuvano je i nekoliko vinskih karata bečkih hotela, a zabeležen je i pokušaj karlovačkih vinogradara, kao neke asocijacije o kojoj se i danas razmišlja, da tamo otvore restoran – kaže istoričar Žarko Dimić.

Istaknuti srpski pesnik, istoričar, prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika Zaharije (Stefanović) Orfelin dobar deo života proveo je u Sremskim Karlovcima, a objavio je 1783. godine u Beču knjigu „Iskusni podrumar“. Pišući o recepturi bermeta, kome specifičan miris i ukus daju lekovite trave, Orfelin je naveo da se najčešće upotrebljavalo 27 vrsta biljaka, ali i da je svaka porodica imala svoju „malu tajnu“.

Slavu fruškogorskih vina po evropskim prestonicama širili su i sami vinari iz Sremskih Karlovaca, „patentirajući“ svojevrstan marketing, otkriva nam dalje Dimić.

– Studentima sa naših prostora vinari bi platili da se lepo obuku i odu na ručak u najluksuznije bečke restorane. Tokom jela, oni bi zatražili vinsku kartu i pitali kelnere da li imaju karlovački bermet. Posle trećeg-četvrtog ručka i ponovljenih zahteva, gazda kafane bi zaključio da se radi o vrlo traženom vinu, koje obavezno mora da nabavi, i slao je porudžbinu u Sremske Karlovce – navodi Dimić. On ističe da se u bečkim kafanama sredinom 19. veka izuzetno kotirala i sremska ili karlovačka šljivovica.

Godine 1880. u sremskokarlovačkom ataru pod vinogradima su bila 2.983 jutra zemljišta, ali samo leto-dva kasnije zadesila ih je velika nesreća: filoksera je uništila sve zasade vinove loze. Zahvaljujući Marku Popoviću i nekolicini preduzimljivih građana, Karlovčani su zasadili nove vinograde na američkoj podlozi, i već početkom 20. veka karlovačko vino vratilo je stari sjaj.

U Sremskim Karlovcima svako će reći da se bermet nalazio u vinskoj ponudi tada najvećeg i najluksuznijeg broda na svetu „Titanika“, koji je potonuo 15. aprila 1912. godine. U olupini broda, otkrivenoj 1985. godine, navodno su pronađene i buteljke našeg desertnog pića.

Tokom tragične plovidbe, na „Titaniku“ je bilo i 19 osoba srpskog porekla, među njima, sa kartom treće klase, i Jovan Dimić iz Zrmanje, predak istoričara Žarka Dimića. U dokumentima kompanije „Vajt star lajn“ (vlasnik broda) ne pominje se bermet u meniju „Titanika“, ali ne treba isključiti mogućnost da se vino kao roba transportovalo brodom, ili da su buteljke nosili sami putnici.

– Poznati ovdašnji trgovac Petar Kostić izvozio je početkom dvadesetog veka fruškogorska vina u Englesku i Finsku, a pokušavao je da bermet plasira i na američko tržište. Kostić je bio dvorski liferant, a pored toga što je sam proizvodio vino u Sremskim Karlovcima, on ga je i otkupljivao od svojih sugrađana – objašnjava Dimić.

U Arhivu Vojvodine u Novom Sadu sačuvane su fakture Kostićevog podruma iz prve polovine dvadesetog veka na ime firme u Medison aveniji u Njujorku, čiji je broj telefona bio 12, kojoj je isporučivao bermet.

Ovo potvrđuje da je vešti trgovac ipak uspeo da „prepliva“ Atlantski okean.

Miroljub Mijušković politika.rs

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

INSPIRISANO ŽIVOTOM…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priroda je već rešila mnoge tehnološke zagonetke – sve što treba je da ih iskopiramo

U svojim brojnim sveskama, Leonardo da Vinči crtao je najrazličitije mehaničke životinje, uključujući ptice, viline konjice, pa čak i mehaničkog čoveka-viteza. Za većinu njegovih nacrta mnogo kasnije utvrđeno je da ih je bilo nemoguće konstruisati tako da “mašine” zaista budu funkcionalne, dok se za viteza pretpostavlja da je nekada možda i bio napravljen, da je mogao da se kreće, pomera ruke, glavu, vilicu…

Da Vinči je ovog viteza pravio kako bi udovoljio svom pokrovitelju Ludoviku Sforci, zaljubljeniku u oružje i uopšte opremu za rat. Vitez je trebalo da služi kao zabava u palati “Sforca” u Milanu: na vrhuncu zabave, kada se okupe sve zvanice, vitez je trebalo da se pojavi i veoma teatralno pokaže svoje sposobnosti zabavljajući i oduševljavajući milansku aristokratiju.

No, Da Vinči nije radio na ovim mašinama samo zarad koristi, već je kao pronalazač i naučnik bio fasciniran prirodom, studiozno je proučavao i pokušavao da je imitira, ispitujući sve njene zakone. Bio je fasciniran letenjem pa je tokom života napravio ogroman broj studija o anatomiji ptica i načinu na koji uspevaju da lete.

U svesci datiranoj na 1505. godinu sa 18 manjih stranica dimenzija 21×15 centimetara koja se danas nalazi u biblioteci “Reale” u Torinu, Da Vinči je najpre zapisao svoja razmišljanja o letenju ptica, da bi onda ponudio mehanizam za letenje čoveka. Među nekoliko planova mašina za letenje skicirao je i jedrilicu i napravu nalik helikopteru – sve po uzoru na ptice. Zna se da je želeo da svoje mašine isproba na brdu u blizini Firence, ali u tome nije uspeo.

ČOVEK-PTICA

Smatra se da je Leonardo prvu leteću mašinu nacrtao 1490. godine. Bila je to ogromna letelica koja je podsećala na slepog miša. Da bi se pokrenula krila, čovek-letač morao je da koristi i ruke i noge. Iako znamo da letelica nikad nije napravljena, ovo je za to doba bilo neverovatno dostignuće i inspiracija za brojne druge pokušaje. Neke od ovih mašina konstruisane su po Da Vinčijevom nacrtu i testirane u XXI veku – pojedine su se pokazale kao vrlo uspešne, dok su druge bile totalni promašaj.

Ornithopteri, letelice sa krilima koja tokom letenja prave pokrete nalik pticama, nisu samo maštarija iz davnina, starija i od Leonarda, već se izrađuju i u 21. veku.

Čovek je od davnina kopirao prirodu.

Zašto i ne bi kada među njenim stvorenjima postoje savršene žive naprave čiji izgled, način života i osobine ne samo da inspirišu stvaraoce već se mogu u potpunosti preslikati i ukrasti kao dobre ideje za čovekovo stvaralaštvo. Priroda je tako rešila mnoge od najvećih tehnoloških zagonetki iz oblasti hemije, proizvodnje energije i hrane, transporta, ambalaže…

Zanimljivo je da je čovek tek u 20. veku skovao termine koji opisuju imitaciju prirode u tehnologiji. Američki pronalazač Oto Šmit je transfer ideja od biologije ka tehnologiji nazvao biomimetika, a termin bionika smislio je 1960. psihijatar i inženjer Džek Stil opisujući “nauku sistema čije su neke od funkcionalnosti preslikane iz prirode” . Međutim, ovaj termin s vremenom je počeo da označava upotrebu veštačkih delova tela kojima se elektronski upravlja, kao i povećanje ljudske moći zahvaljujući upotrebi takvih pomagala (natprirodna snaga). Umesto toga, od osamdesetih godina 20. veka uglavnom se govori o biomimikriji – nauci i tehnologiji koje, inspirisane prirodom, pokušavaju da reše probleme čovečanstva.

Ljudi koji se bave pronalazaštvom inspirisanim prirodom, netremice posmatraju svet oko sebe – biljke, životinje, mikrobe, insekte… pokušavajući da shvate kako oni funkcionišu, da uoče obrasce, sisteme, oblike, boje. Biomimikriji je veoma doprineo razvoj tehnologije – mikroskopa koji je uveličao predmete merene nanometrima, kamere koje mogu kvalitetno da snime i usporeno reprodukuju nekada nevidljive događaje, raznih optičkih uređaja, vozila…

KAO SPAJDERMEN

Primera biomimetike u poslednjih nekoliko decenija ima nebrojeno. Pomenimo samo “mačje oči” koje su dobile izuzetno rasprostranjenu upotrebu. Mačke, kučići i još neke životinje na oku imaju reflektivni sloj koji se nalazi iza mrežnjače. On odbija svetlo koje stiže do mrežnjače i vraća se nazad u oko, pa ono počinje da je emituje.

Zatim, čičak traka – napravio ju je četrdesetih godina Švajcarac Žorž de Mestral, čovek koji je redovno čistio svog psa od čičaka. Posle jedne velike šetnje po Alpima, skinuo je čičkove sa psa i stavio ih je pod mikroskop – video je gomilu kukica i petlji koje su se mrsile u bilo koju mekšu površinu. Trebalo mu je par godina da patentira proizvod, ali danas, zahvaljujući tome, sasvim mala deca mogu sama da se obuvaju, a nebrojeno drugih proizvoda u svom sastavu ima čičak traku.

Kompanija Lenovo dizajnirala je neke od laptopa iz prestižnih serija pažljivo posmatrajući životinje. Na primer, stopice od laptopa, koje služe da uređaj ne klizi sa stola, napravljene su kao jastučići nalik mačijoj šapi. Pera na ventilatoru napravljena su u obliku koji vrlo podseća na krila sove, ptice koja leti gotovo bešumno.

Poznati primer je i “geko traka”, za koju je ideja ukradena od gmizavca čije nožice sa donje strane prekrivaju milioni mikroskopskih dlačica. Na razvoju ove trake još se radi, a cilj naučnika je da stvore materijal sa usmerenim prianjanjem. On će se lepiti na glatku površinu, ali će prestati da prianja ukoliko se promeni smer prianjanja, odnosno kontaktni ugao sa podlogom. Po tom sistemu Spajdermen, bar u filmovima, uspeva da rukama “hoda” po plafonu.

NOVA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA

Poslednjih godina biomimikrija se intenzivno populariše – brojne kompanije uključile su se u istraživanja i proizvodnju inspirisanu prirodom, a najrazličitije organizacije – uključujući i one koje redovno upozoravaju na prebrzo izumiranje vrsta – pokrenule su razne projekte kako bi animirale javnost i skrenule pažnju na jedan sasvim nov pogled na zgrtanje profita i zelenu proizvodnju.

Zoološki vrt u San Dijegu započeo je program biomimetike još pre pet godina, a nedavno je završena studija o potencijalnom ekonomskom uticaju biomimetike na ekonomiju SAD. Procenjeno je da bi ona za 15 godina mogla godišnje da pomogne u ostvarivanju oko 300 milijardi dolara profita, a uz nemerljivu korist za životnu sredinu, zahvaljujući i smanjenju zagađenja, uštedela bi i oko 50 milijardi koje se troše na ekološke sanacije.

Tekst: Marija Vidić /elementarium.cpn.rs

BAČIJE KOJIH VIŠE NEMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Možda još samo u pesmi, ali na padinama Dubašnice i Vojale, nadomak borskog sela Zlot, nema više “100 ovaca- 300 jaganjaca“.

“Spala knjiga na tri slova“. Verovatno jedinu ovogodišnju Bačiju, zajedničko čuvanje seoskih ovaca, drže tri vremešna “čobančeta“: Vladimir i Ruža Nedeljković, sa po oko 70 godina, i vižljasta i krhka Miroslava Barzilović, koja je zakoračila u devetu deceniju.

Vreme kada je najveće selo “grada bakra“ imalo na hiljade ovaca i Bačije diljem Dubašnice, na istočnom delu Kučaja, na površini od skoro 100 kvadratnih kilometara, može se videti još samo na “Susretima sela“, gde se evociraju uspomene i baštini vlaška tradicija i kultura.

Ruža Nedeljković

– Dolazi novo vreme, deca se dala na škole, a mi stari posustajeno. Pitanje je samo vremena kada više niko neće imati ovce da čuva, pa ni na ovaj način–kaže Ruža, čiji svakodnevni posao je da od tri dnevne muže mleko pretvori u kvalitetan i punomastan ovčiji sir, nadaleko čuven po kvalitetu.

 Vladimir, zvani Krajan, se ovim poslom bavi otkad je otišao u penziju, koju je stekao u “Srbija šumama“.  Tek što je doterao ovce sa prepodnevne paše, umoran i žedan , ali ga “ne drži mesto“. Skakuće i obleće oko nas i nutka nas onim što se na Bačiji zateklo. Dosadilo mu, valjda, samovanje sa ovcama, pa mu omilelo društvo.

– Tu, polovinom maja smo se okupili svi čije su ovce i izmerili čije daju koliko mleka. Pošteno i saglasno. Sada prvi sir, koliko mu pripada, uzima gazda čije su ovce na merenju dale najviše mleka, pa tako do poslednjeg, sa najmanje mleka. Svi dobiju svoj deo i sve se lepo složi- širi ruke Krajan iz Zlota i dodaje– Ma, zapričasmo se, a ja vas ne pitah hoćete li da prezalogajite? Ima svega, dao Bog, ima rakije, piva… Hoćete hladnu surutku, lekovita je, leči sve?

Miroslava Barzilović

Iako najstarija, Miroslava, koja je Nedeljkovićima “rod po trećem kolenu“, neumorno, metlom sačinjenom od vitkog obližnjeg pruća, vešto i temeljito mete obor za ovce. Kaže, nikada je niko nije “turio u novine“.

– Deco, nije mi ovaj posao težak, teže je po ceo dan čobanovati na suncu, po šumama, brdima i dolinama. Ovce su neumorne, samo negde jurcaju, a čobanin treba dobro da ih nahrani kako bi dale dosta mleka, zbog koga sav ovaj posao i radimo–uverava nas baka Miroslava, koja je, kaže, ceo život provela sa stokom i na poljoprivredi.

Spuštamo se niz planinu, za nama ostaje Bačija i blejanje ovaca. Možda od čistog vazdu i prelepe netaknute prirode, tek, tu negde, maštom stvorena, priviđa nam se i Muma paduri-šumska majka, u vlaškoj mitologiji najveća svetica i zaštitnica žena, a zašto ne i sve ređih čobana. Uskoro će i o Bačija ostati samo mit.

Izvor:bor-sve.net

---

---

---

DNEVNA PAŠA-LITAR MLEKA Ovogodišnja Bačija broji 85 ovaca, iz 7-8 zlotskih domaćinstava. Čobani dobijaju za čuvarinu po oko 30 evra po ovci, za celu sezonu , koja traje od maja do kraja septembra, pa se lako može izračunati čobanska plata. Skromno za celodnevni naporan posao, i skromnih 60-70 litara mleka dnevno. Domaćini napominju da su 15-tak ovaca “jalovice“ i da ne daju mleko, što, pak, znači da se po ovci dobije oko litar mleka dnevno. “PLES S VUKOVIMA“  Ima i vukova, ali i oni su proredili. Tu i tamo napadnu ovce, ili se tek pojave, koliko da se priča o njima prenese. – Tu, pre koju godinu dva vuka su se ustremila na jednu moju ovcu. Hoće na moje oči da je odvuku. Šta sam drugo mogao, vrisnem, dignem galamu, i oni utekoše. Ne vole oni da se sretnu s nama, kako ni mi s njima-tu su negde, prate, vrebaju, ali beže od velike larme koju mi stvaramo–kaže Vladimir.