DEŠAVANJE IZJAVE LJUBAVI…

Neuspeh

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin.

Foto ilustracija: Bora*S

Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo…

Zateći ćemo ih na samom delu… A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv… Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.

A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:

Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!

Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?

Hm!… To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči… A i šta mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.

Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi… (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!

Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako želite.

A o čemu vi možete pisati?

O ljubavi… o osećanjima… o vašim očima… Pamet da vam se pomeri kad pročitate… Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, onda ćete mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?

Vrlo važno!… Možete ako ćete i sad da poljubite.

Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja.

Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbuđenja i zakopčavajući se.
Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.

Deco… – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo žmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja… Živite… plodite se… množite se…

I… i ja vas blagosiljam… – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je…

Ščupkin zinu od iznenađenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori.
Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se sklopila. Iz te kože nikud!
I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“

Bla… blagosiljam… – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje… stani tu do njega… Daj ikonu, Petrovna…

Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.

Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?
Ej, naopako i u zao čas!
Šta se desilo?

Nastavnik krasnopisa bojažljivo dižeoči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu.

Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu…

Anton Pavlovič Čehov

---

 

SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

NAJMISTERIOZNIJA KNJIGA NA SVETU BIĆE DOSTUPNA JAVNOSTI…

VOJNIČEV RUKOPIS

Vojničev rukopis je tajanstvena, većinom ilustrovana knjiga nazvana po poljsko-američkom prodavcu knjiga Vilfridu Vojniču, koji ju je kupio 1912. godine. Tokom svoje duge istorije, njene stranice bile su predmet izučavanja mnogih amatera i profesionalnih kriptografa, ali niko od njih nikada nije uspeo da dešifruje ni jednu jedinu reč.

Jedna od najenigmatičnijih knjiga na svetu reprodukovaće se u Španiji, a radi se o rukopisu Vojnič, napisanom na srednjovekovnom pergamentu na jeziku koji ni najveći kriptografi sveta nikada nisu uspeli da dešifruju. 

Brojni istraživači proveli su život pokušavajući protumačiti tu misterioznu knjigu čije su stranice ispisane elegantnim rukopisom, a krase ih ilustracije čudnih biljaka i crteži nagih žena. Delo načeto vremenom izlazi vrlo retko iz sefa biblioteke u kojoj se čuva, ali jedna mala izdavačka kuća sa sedištem na severu Španije konačno je nakon desetogodišnjeg napora dobila dozvolu za reprodukciju i štampu od gotovo hiljadu primeraka.

Dodirnuti Vojniča je stvarno nešto posebno, rekao je Huan Hoze Garsija na zadnjem spratu muzeja knjiga gde je sedište izdavačke kuće Siloe, nekoliko ulica od čuvene gotske katedrale u Burgosu, na severu Španije.

Specijalizovan u objavljivanju faksimila, vrlo vernih reprodukcija starih rukopisa, Siloe je kupio prava reprodukcije za nepoznat iznos kako bi objavio 898 replika. Namerava izdati toliko verne faksimile manuskripta Vojnič da će se vijeti mrlje, rupe i poderotine koje je doživeo stari pergament. Siloe namerava da proda svaku reprodukciju za sedam do osam hiljada evra i tvrdi da je gotovo 300 kupaca već rezervisalo primerak.

Rejmond Klemens, konzervator biblioteke, objašnjava da je čuveni univerzitet Jejl odlučio da prepusti prava na reprodukciju dela jer ga je jako velik broj osoba želeo konsultovati. Brojne su teorije o tajanstvenom autoru tog rukopisa čije ime potiče od osobe koja ga je otkrila, poljskog antikvara Vilfrida Vojniča, oko 1912. godine u Italiji. Kad je rukopis podvrgnut datiranju 2009. otkriveno je da je nastao između 1404. i 1438. godine.

Biblioteka svakog meseca prima na hiljade mejlova osoba koje misle da su otkrile misteriju koda korišćenog pri pisanju dela. Siloe namerava da utroši 18 meseci za proizvodnju prvog faksimila rukopisa od 200 stranica, jedva nešto većeg od džepne knjige.

Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

 

GOVOR RUKOPISA…

RUKOPIS govori mnogo o vašem KARAKTERU ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene PROBLEME

Neverovatno je koliko toga možete saznati o ljudima samo posmatrajući njihov rukopis.

Kao i govor tela, rukopis govori mnogo o vašem karakteru ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene probleme.

Bright Side donosi najdominantnije karakteristike kaligrafije koje definišu vašu ličnost/karakter.

Veličina je bitna

Kada analizirate rukopis, veličina je krucijalna. Ako pišete krupnim slovima, vi ste ekstrovertni. Volite da izlazite, imate samopouzdanja, i vrlo lako uspostavljate kontakt sa drugim ljudima. Nije vam strano da budete u centru pažnje. Ako pišete sićušnim slovima, vrlo verovatno ste introvertnog karaktera. Fokusirani ste, brižni i stidljivi. Uvek vodite računa o detaljima i analizirate ljude pre nego što steknete samopouzdanje i osecaj sigirnosti u njihovom okruženju.

Razmaci između reči i slova

Široki razmaci između reči nagoveštavaju da imate problem poverenja.Skloni ste samotnom životu i izbegavate kontak sa ljudima. Srednje široki razmaci pokazuju da se osecate komotno sa drugim ljudima. Ako radije birate uže razmake u pisanju, moguće da ste nestabilni ili emotivno ili u razmišljanju. Osećate da morate biti u blizini drugih ljudi i ne možete podneti da budete sami.

Prosečni razmaci među slovima naglašavaju vašu samouverenost i individualnost. Slova pisana bliže jedna uz druga pokazuju da se osećate neprijatno sa samim sobom i verovatno imate manjak samopouzdanja.

Zakošenje slova

Ako ne kosite slova, vi ste praktična, logična i balansirana osoba. Imate kontrolu nad vašim emocijama i situacijama u vašem okruženju. Ako, međutim, naginjete slova na desnu stranu, verovatno vas je malo teže kontrolisati i otvoreniji ste prema novim iskustvima. Ali tu je i treća opcija: ako naginjete na levu stranu, verovatno ste više oprezni i plašljivi. Ne volite da budete u centru pažnje ali ste dobri u timskom radu.

Tačkice na slovu i

Tačka na i se čini kao nebitan detalj, ali ćete se impresionirati kada čujete koliko to govori o vama. Ako tačku postavljate visoko, vrlo verovatno imate bujnu maštu. Vi ste uobičajeni sanjar sa glavom u oblacima. Ako koristite kratku crticu, previše ste kritični i obraćate pažnju na sve. Gurate sebe u krajnosti i uvek osećate da možete bolje. Kružić ili neki drugi simbol umesto tačke pokazuje da ste kreativni i često detinjasti. Volite da se igrate i koristite svaku priliku koja vam se otvori da ostavite svoj lični pečat na bilo šta što radite.

Pritisak

Pritisak koji ostavljate na papiru govori o vašoj vitalnosti i unutrašnjoj sigurnosti. Jako utisnuta slova govore o vašoj snazi, visokom samopouzdanju i selosti. Veoma ste posvećeni/odani i uvek gledate napred. Ali ako je pritisak na papir nežan, veće su šanse da ste osetljivi i empatični. Uvek sumnjate u sebe i teško donosite odluke.

 Izvor: vestinet.rs (B92, foto: pixabay)

---

---

SAČUVAJ SVOJE PRAVO DA MISLIŠ, JER…

…bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte

Hipatija iz Aleksandrije

U 4.veku, u Aleksandriji je živela Hipatija, ćerka Teona, koji je smatran najučenijim čovekom u Aleksandriji.

Ona je prva žena za koju se sa sigurnošću može reći da je dala značajan doprinos razvoju matematike i o kojoj imamo neko biografsko znanje ili znanje o njenoj matematici.

Iako postoji značajna količina materijala o njoj, dosta toga je nesigurno, izmišljeno ili jednostavno pogrešno, tako da je teško znati tačno na čemu je radila, mada postoje neki specifični istorijski dokazi o njenoj matematici, kao i izveštaji o njenoj užasnoj smrti.

U vreme kada je Hipatija rođena, Aleksandrija je bila kosmopolitski centar, gde su se naučnici iz svih civilizacija okupljali da razmenjuju ideje. Veliki uticaj na njeno obrazovanje imao je njen otac Teon Aleksandrijski, poslednji matematičar koji je radio u Aleksandrijskom muzeju, tako da je Hipatija rasla u atmosferi učenja i istraživanja.

Da je Hipatija bila matematičar, to je van svake sumnje. Iako nemamo baš dokaze o njenim konkretnim podvizima u matematici, ni rukopise koji su zaista njeni, njena reputacija kao vodećeg matematičara i filozofa je potvrđena u starim rukopisima. Prema Sudi pisala je komentere na Apolonijeve Konike, Astronomski Kanon i Diofantovu Aritmetiku.

Najstariji zapisi dolaze od Suda Leksikona ili iz zapisa rane Hrišćanske Crkve, kao i sačuvanih pisama njenog učenika, Sinezisa iz Kirene. Mnogobrojni autori su pretvorili priču o Hipatiji u legendu o prekrasnoj mladoj paganki, naučnici koju su ubili hrišćanski kaluđeri u Aleksandriji. Neki pisci, govore o njoj kao o duhu Platona u telu Afrodite i o tome da se odmah posle njene smrti na Evropu spustilo mračno doba.
Bavila se matematikom, astronomijom i filozofijom.

Poznato je da je napisala opširne komentare čuvene Diofantove Aritmetike i Konusnih preseka Apolonija iz Perge, nekoliko dela iz filozofije, a bavila se i sastavljanjem astronomskih tablica. U njene pronalaske ubrajaju se hidromer (instrument za određivanje gustine tečnosti), astrolab (instrument za određivanje geografske širine i položaja nebeskih tela.

U pregledima istorije filozofije i dalje je često neopravdano zaobilaze, ali neosporno je njeno mesto u istoriji matematike kao prve žene koja je imala značajnu ulogu u razvoju ove nauke. Zajedno sa ocem Teonom pomagala je da se očuvaju neka blaga starih Grka iz oblasti matematike i astronomije.

ŽIVOT I LEGENDA

Hipatija je rođena u Aleksandriji, i tragično je stradala 415. godine. Iako nije problem odrediti mesto rođenja, istoričari nailaze na razumljive prepreke pri određivanju datuma.

Opšte prihvaćeno mišljenje je da je rođena oko 370. godine, mada mnogi autori smatraju da je umrla u šezdesetim, što bi značilo da je rođena oko 350. Kao argument za ovo mišljenje se navodi biografija Sinezisa iz Kirene, Hipatijinog učenika.

Iako ni godina njegovog rođenja (370.) nije sigurna, iz njegovih pisama pouzdano saznajemo da je učio od Hipatije oko 390. godine. Pa je logičnije (A. Cameron) da je učio od nekog starijeg, takođe, njegova pisma su puna poštovanja što ne ide uz sliku dvadesetpetogodišnje žene.

Drugi autori smatraju da je rođena oko 370. što bi značilo da je imala oko 40 kada je ubijena. U prilog ovom istoričari navode da ako je Teon je rođen 335. malo je verovatno da je dobio ćerku sa petnaest godina, tako da kasniji datum Hipatijinog rođenja prihvatljiviji. (M.Deakin).

Teon je bio neobično liberalna osoba u vreme kada su muškarci dominirali u intelektualnom svetu, a žene imale tek nešto bolji status od robova. On je ohrabrivao svoju ćerku da razvija svoj um i pomogao joj je da postigne akademsko znanje koje ni jedna žena pre nje nije imala. Teon je nadzirao njeno obrazovanje i kao njen tutor preneo je na nju svu svoju ljubav prema matematičkoj lepoti i logici. Uz matematičku obuku Hipatija je imala i formalno obrazovanje iz umetnosti, literature, nauke i filozofije.

Prema legendi Teon je bio odlučan da od nje napravi savršeno ljudsko biće, što je izuzetno, pošto su u to vreme žene nisu imale nkakva prava i smatrane su samo jednom vrstom vlasništva. Kao deo svog plana Teon je utvrdio režim fizičkih treninga za Hipatiju kako bi bio siguran da će njeno telo biti zdravo kao i njen dobro trenirani um. Takođe ju je savetovao da ne dozvoli nekom strogom religioznom sistemu da zaposedne njen život i isključi otkrivanje novih naučnih istina.

Teon joj je govorio:
– Sve religije koje zovemo dogmatskim su van logike i ne bi smele biti bezrezervno prihvaćene od osoba koje drže do sebe.

Veruje se da se Hipatija nikada nije udavala, umesto toga odlučila je da posveti svoj život intelektualnom radu. Postoje dokazi da je opisivana kao fizički lepa i da je nosila dronjavi ogrtač, omiljen od strane akademaca.

Hipatija je putovala u Italiju i Atinu gde je učila u školi Plutarha mlađeg a izučavala je između ostalog i dela Plotina, osnivača neoplatonizma, i njegovog naslednika Jambliha. Kada se vratila u Aleksandriju postala je učitelj matematike i filozofije.

Studenti iz celog sveta dolazili su u Aleksandriju da čuju njena predavanja. Hipatija nije podučavala u Muzeju, već je držala predavanja u svom domu koji je postao intelektualni centar gde su se učenici okupljali da diskutuju o naučnim i filozofskim pitanjima.

Oko 400. god Hipatija je postala upravnik neoplatonističke škole u Aleksandiji. Tamo je podučavala matematiku i filozofiju, a među njenim učenicima bilo je i dosta hrišćana.

Takođe, držala je i javna predavanja o Platonovim i Aristotelovim delima i donela je matematičke i filozofske diskusije u centar grada, gdje je njeno govorništvo i produhovljena mudrost, njena mladost i neverovatna lepota, počela da privlači veliki broj učenika i poštovalaca.

Nije oklevala da kaže šta misli, čak ni u prisustvu muškaraca, jer je imala veliko poverenje u sopstvene sposobnosti i inteligenciju. Iako nikada nije postala savršeno ljudsko biće kakvo je njen otac želeo, bila je svestrani i harizmatični učitelj, omiljena kod učenika i poštovana u intelektualnoj zajednici.

Pripisuje joj se rečenica:

,,Sačuvaj svoje pravo da misliš, jer bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte.“

Izvor:vesna.atlantidaforum.com

__________________________________________________________________________________

LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

---

---

 

U MIRU PREDAVALA, U RATU LEČILA…

Persida Pinterović – u miru predavala, u ratu lečila

Nastavnica, upraviteljica škole, bolničarka. Njen dar je primetio Ljubomir Nenadović, po čijem savetu je postavljena za nastavnicu Više ženske škole

Persida Pinterović

U uglednim listovima iz druge polovine 19. veka uz njeno ime je stajala odrednica – „jedna od najinteligentnijih srpskih kćeri„.

Iako je ona danas mnogima nepoznanica, Zavičajni muzej u Rumi, retkim spisima i tekstovima, još čuva sećanje na znamenitu sugrađanku – Persidu Pinterović, vrsnog pedagoga, velikog prosvetnog i humanitarnog radnika.

Ova Rumljanka, govorilo se pametna, ljupka, plemenita i dobre duše, rođena je 29. septembra 1844. godine u domu majke Nastasije i oca Stanka, uglednog trgovca.

Da u pitanju nije bila časna porodica, jedna ulica u njenom rodnom gradu ne bi nosila ime po Pinterovićima. A uz ugled je u to doba nužno išlo – obrazovanje. Tako je Persida već u prvim đačkim danima znala da se neće zaustaviti na osnovnoj školi, tada prevelikom „kolaču“ za devojke.

Ženska učiteljska škola u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bila je njena „ulaznica“ za učiteljsku poziciju u Šapcu. A znalo se koliko je za dame bilo teško da se izbore za mesto predavača u muškom svetu u kojem je živela. Tek što je prošla godina, a njen rad je već bio zapažen. Za obrazovanje i vaspitanje srpskog podmlatka odlikovana je poveljom, a ubrzo i postavljena za stariju učiteljicu. Bio je to početak Persidinog uspeha, nezaustavljivog. A onda…

– Jednom prilikom Ljubomir Nenadović, poznati srpski književnik, tada u svojstvu izaslanika Ministarstva prosvete, obilazeći škole u Šapcu, zapazio je izvanredne pedagoške sposobnosti ove mlade učiteljice. Po njegovom savetu ona prelazi u Beograd i, pošto je 1864. godine položila stručni ispit, biva postavljena za nastavnicu Više ženske škole – zapisao je Đorđe Arsenić u knjizi „Znameniti Rumljani“.

Predavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije:

– Ovde se učilo napamet, nijedna reč nije smela da se promeni. Samo profesorka Persida Pinterović nije bila pakosna, dok su mi druge uvek nešto prebacivale, da bi mi smanjile ocenu sa rečima: „Šta bi vam otac kazao da ste ovako izrezali svesku“ i još mnogo drugih zaključaka.

U njenom domu je stanovala Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar, čiji je talenat i upornost prepoznala, pa je pomogla njenom ocu Dimi da je školuje, uprkos finansijskim poteškoćama.

Posle decenije marljivog rada, Persida je nagrađena državnom stipendijom, kada je 1874. godine otišla u Prusku na dalje usavršavanje. Po povratku u Srbiju ponovo radi kao nastavnica Više ženske škole u Beogradu, a od 1894. i kao njena upraviteljica i naslednica Katarine Milovuk.

Posvećenost radu u najvišoj devojačkoj obrazovnoj ustanovi tog doba, gde je ostala do kraja života, nije bila jedina tačka u njenoj biografiji. Pinterovićeva je bila previše sposobna i humana da bi na tome stala. To je dokazala u vreme srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata, kada je obukla bolničarsku uniformu i krenula da spasava ranjenike. Za sve što je tada učinila odlikovana je Pohvalnicom Crvenog krsta i Srebrnom medaljom.

Zavičajni muzej u Rumi

U ratu je bila negovateljica, a u miru aktivistkinja. I ona je želela da pomogne ženama, da ih ohrabri i osvesti. Zato je bila jedna od najangažovanijih u „Ženskom društvu“, a od 1887. godine na njegovom čelu, a potom i kao počasna predsednica.

Da nije bilo nje, časopis „Domaćica“ ne bi redovno izlazio, a ona ga je svojim pedagoškim tekstovima i prevodima pozorišnih članaka učinila omiljenim štivom među pripadnicama nežnijeg pola. Bila je predsednica njegovog literarnog odbora.

Persida je dobro govorila nemački jezik, ali je još više volela pozorište. Spojila je znanje i ljubav i za svoju dušu, a na radost ljubitelja teatra, odlučila da prevodi popularne komade. U periodu od 1871. do 1895. godine uspela je da beogradsko pozorište obogati sijasetom kultnih tekstova. Repertoar je zahvaljujući njoj bio značajno osvežen.
Nije umela da stane. Radila je do samog kraja, do 2. juna 1895. godine, kada je umrla u Beogradu. Kratko je živela, ali opet dovoljno da zaduži mnoga prosvetna i patriotska društva, osvetla obraz struci i bude vetar u leđa ženama željnim emancipacije.
Tatjana LOŠ
Izvor:novosti.rs/12. januar 2015./ZNAMENITE SRPKINjE

JEDAN DAJE, A DRUGI UZIMA…

Pola veka rasprave o smislu „Dobrog drveta”

Šta je Šel Silverstin hteo da poruči i na koga je mislio pišući o drvetu i dečaku, i da li je izdanje namenio deci ili odraslima

„Dobro drvo” (The Giving Tree) priča o drvetu koje nesebično daje i o dečaku sa neiscrpnom listom želja, koja ove godine slavi pola veka od objavljivanja, našla se u gotovo svim izborima za najbolju dečju knjigu, ali je istovremeno i nezaobilazni naslov na listama najmanje omiljene literature.

Izdanje koje je do sada štampano u 8,5 miliona primeraka širom sveta i prevedeno na brojne jezike, ne prestaje da intrigira čitaoce i izaziva sasvim suprotstavljene reakcije.

Šta je pisac Šel Silverstin (1930–1999) hteo da poruči knjigom napisanom u manje od 650 reči, koju je svojom rukom i ilustrovao, na koga je mislio pišući o odnosu dečaka i drveta i kome je zapravo namenio ovo izdanje – deci ili odraslima – pitanja su na koja daju odgovor, svako na drugačiji način, brojna tumačenja njenog sadržaja.

O višesmislenosti „Dobrog drveta” govori i reakcija izdavača kada im je Silverstin odneo rukopis. Nekoliko njih ga je odbilo pod izgovorom da je knjiga previše tužna da bi bila namenjena deci, a suviše jednostavna da bi je čitali odrasli. Zato je prvo izdanje objavljeno u samo 7.000 primeraka. U to vreme Silverstin je radio za magazin „Plejboj”, gde je objavljivao ilustracije i putopisne reportaže.

Kasnije je često bio u situaciji da brani knjigu, što mu je oduzimalo energiju, pa bi tada govorio da je to samo odnos između dvoje ljudi gde jedan daje, a drugi uzima.

Kada su ga jednom, po ko zna koji put pitali da objasni pravi smisao knjige, cinično je odgovorio da je to priča o dečaku i drvetu.

Da li je „Dobro drvo” najdvosmislenija knjiga objavljena u poslednjih 50 godina?

Dečak je najpre svakodnevno dolazio u posetu drvetu, jeo njegove plodove, ali kako je postajao stariji, bio je i sve zahtevniji, a drvo mu se nesebično davalo dok od njega nije ostao samo panj.

Kritičari u tome vide priču o sebičnosti, narcisoidnosti, jer u opisanom odnosu nedostaje ravnoteža: dečak ni na koji način nije pokazao zahvalnost drvetu zbog onoga što je od njega dobio.

Pojedini čitaoci u raspravama navode da nikada ovu knjigu ne bi čitali svojoj deci, jer deluje loše na njihovu nezrelu ličnost: kraj je mogao da bude srećniji samo da je drvo znalo da postavi granice.

Za one koji vide ovu knjigu kao dirljiv i sentimentalni prikaz bezuslovne ljubavi roditelja prema deci, poruka kritičara jeste da taj model roditeljstva nije dobar.
A. M.
Izvor:politika.rs

---

„Dobro drvo” možete pročitati  Ovde / tamoiovde.wordpress.com/

---

LEKAR KOJI SE POSVETIO KNJIŽEVNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mihail Bulgakov književni vuk

Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljiva celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu

Mihail Bulgakov, virtuozni satiričar koji je u svojim dramama, pripovetkama i romanima dočarao svu grotesknost ljudske gramzivosti, pohlepe i taštine, većinu svojih dela nije uspeo da doživi u štampanom izdanju. Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljina celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu. I njegovo književno remek-delo roman „Majstor i Margarita“, koji ga je proslavio širom sveta, objavljen je tek četvrt veka posle njegove smrti.
Očajan što je kao pisac „živ sahranjen“, Bulgakov je mnoge svoje rukopise spalio, a nekoliko puta pisao je samom Staljinu, moleći ga da ga protera iz zemlje i da mu tako omogući da diše i piše nesputano.
„Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru…“, napisao je Bulgakov Staljinu. Sovjetski vođa nije mu dozvolio da otputuje, cinično ga upitavši: „Zar smo vam toliko dosadili? “

Rukopisi ne gore
Za života u svojoj domovini uspeo je da objavi samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ i novinske feljtone. Nekoliko decenija nakon njegove smrti otvorene su arhive KGB-a, u kojima je pronađen prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. godine. To je potvrdilo čuvenu Volandovu tvrdnju iz „Majstora i Margarite“ da „rukopisi ne gore“.

Iako je po profesiji bio lekar, Bulgakov je još od ranog detinjstva voleo književnost i teatar. Napustio je medicinu i potpuno se posvetio pisanju 1919. godine. Prema sopstvenom priznanju, prvu priču napisao je jedne noći dok je putovao vozom, a objavio ju je u prvom gradu u kojem se tokom putovanja zaustavio. Za sobom je ostavio na desetine dela u kojima je, uz obilje lucidnog humora i satire, kritikovao nakaznosti sovjetskog društva, malograđanštinu, birokratiju, korupciju.
Roman „Majstor i Margarita“, po mišljenju mnogih jedno je od najboljih književnih dela proteklog stoleća, Bulgakov je pisao duže od decenije, a završio ga je bukvalno pred smrt, ležeći u postelji i diktirajući svojoj supruzi njegovo poslednje poglavlje. Taj izvanredni roman u romanu, sastavljen od dva paralelna „jevanđelja“, jednog koje se po diktatu Satane odigrava u sovjetskoj Moskvi tridesetih godina, i jednog u čijem su središtu Ješua Ha Nocri (Isus Hristos) i Pontije Pilat uoči raspeća, mnogo puta je dramatizovan i postavljan na pozorišne scene širom sveta. Roman je doživeo i nekoliko filmskih ekranizacija, među kojima je i ona u režiji Aleksandra–Saše Petrovića iz 1972.

Nepodobni majstor
Mihail Afanasjevič Bulgakov rođen je 3. maja 1891. godine u Kijevu, u tadašnjoj ruskoj imperiji. Piščev otac Afanasije Ivanovič Bulgakov bio je bogoslov, profesor Kijevske duhovne akademije, dok je njegova majka Varvara Mihajlovna Pokrovska jedno vreme radila kao učiteljica. U srećnom domu Bulgakovih bilo je sedmoro dece, od kojih je Mihail bio najstarije. Odrastao je okružen ljubavlju, prijateljstvom i poštovanjem. Još kao dečak zavoleo je teatar. Pisao je komedije koje su izvodili njegova braća i sestre kod kuće tokom porodičnih okupljanja. Kao devetogodišnjak prvi put je pročitao roman Nikolaja Gogolja „Mrtve duše“, misleći tada da je reč o avanturističkom štivu. To delo ga je fasciniralo celog života, a Gogolj je bio njegov omiljeni pisac. Bulgakovljeva prva ozbiljnija prozna dela „Đavolijada“ i „Pustolovine Čičikova“ bila su inspirisana upravo Gogoljevom književnom zaostavštinom.
Mladi Mihail je 1901. upisao Prvu kijevsku gimnaziju. Tokom školovanja počeo je da se zanima za rusku i evropsku književnost. Pored Gogoljevih voleo je da čita i dela Aleksandra Puškina, Fjodora Dostojevskog, Mihaila Saltikova Ščedrina i Čarlsa Dikensa. Nakon smrti oca 1907. godine, majka Varvara, obrazovana i veoma sposobna žena, preuzela je odgovornost za školovanje svoje dece. Mihail je 1909. upisao medicinski fakultet, a nakon diplomiranja zaposlio se kao lekar u Kijevskoj vojnoj bolnici.

Svoju prvu ljubav Tatjanu–Tasju Lapu upoznao je 1908. godine, a pet godina kasnije njome se oženio. Ipak, Tatjana nije bila njegova jedina ljubav. Ljuba Jevgenijevna Belozjorska bila je njegova sledeća supruga, od 1924. do 1932. godine, kada se oženio i po treći i poslednji put – Jelenom Sergejevnom Nirnberg, svojom „Margaritom“.
Na početku Prvog svetskog rata posredstvom Crvenog krsta nekoliko meseci radio je kao lekar na frontu. Bio je ranjen najmanje dva puta, što je loše uticalo na njegovo zdravlje. Dugo je patio od hroničnih bolova, zbog čega je sebi ubrizgavao morfijum. To je kod mladog lekara izazvalo zavisnost s kojom je uspeo da se izbori tek 1918. godine. Svoje muke s morfijumom opisao je u istoimenoj noveli iz 1926. godine.

Po završetku rata još neko vreme radio je kao vojni lekar, ali je istovremeno objavljivao i članke u novinama. Početkom 1920. godine razboleo se od tifusa, što ga je navelo da napusti doktorsku karijeru i podstaklo da se potpuno posveti pisanju. Na jesen 1921. preselio se u Moskvu, i tu počeo da piše feljtone i članke za nekoliko prestoničkih dnevnih novina i časopisa. Pisao je i priče i drame, a svoj prvi roman „Bela garda“, autobiografsko delo o tragičnim događajima i borbi za vlast u Ukrajini tokom 1918. godine, objavio je 1924. u Francuskoj.
U oktobru 1926. godine u čuvenom MHAT-u postavljena je Bulgakovljeva drama „Dani Turbinovih“. Premijera je bila izuzetno uspešna, a među ljubiteljima komada bio je i Josif Staljin koji je, uprkos tome što je dramu nazvao antisovjetskom šalom, predstavu gledao više od deset puta. Ipak ta predstava, kao i svi ostali njegovi komadi, kasnije je bila skinuta s repertoara i zabranjena za izvođenje.
Književna i pozorišna kritika bila je veoma negativna prema njegovom stvaralaštvu. Prema računici samog pisca, za deset godina objavljeno je 298 podrugljivih recenzija o njegovim književnim delima, a samo su tri bile blagonaklone. Među ogorčenim kritičarima bili su i mnogi ugledni književni autori, poput Vladimira Majakovskog, Viktora Šklovskog, Eriha Auerbaha, Platona Kerženceva.
Krajem dvadesetih napisao je još nekoliko izuzetnih drama, među kojima je urnebesna satira na račun Nove ekonomske politike Staljinovog režima „Zojkin stan“, zatim „Purpurno ostrvo“, koja je odmah skinuta s repertoara kao buržujski komad i antisovjetska pojava, kao i drama o Žanu Batistu Molijeru „Bratstvo licemera“. U julu 1928. očajan zbog progona, zabrana i cenzura, obratio se Staljinu pismom u kojem je poručio: „Nemajući više snage da živim, iznuren proganjanjima, znajući da ne mogu više da budem ni objavljivan ni izvođen unutar SSSR-a, doveden do nervnog sloma, obraćam Vam se i molim Vas da se zauzmete kod Vlade SSSR-a da budem proteran van granica SSSR-a zajedno s mojom ženom LJ. J. Bulgakovom, koja se ovoj molbi pridružuje.“ Molba mu, naravno, nije uslišena. Bulgakova je nakon tog pisma pozvao Staljin lično, preporučivši dramaturgu da se javi u MHAT i da zatraži posao. Zaposlen je kao asistent reditelja, ostavši u MHAT-u do 1936.

Ipak i tokom tog perioda njegova dela su zabranjivana, uključujući i scenarija za filmove „Mrtve duše“ i „Revizor“, kao i komad o Molijeru koji je skinut s repertoara nakon svega sedam izvođenja. Povodom 60. Staljinovog rođendana Bulgakov je pristao da napiše dramu o sovjetskom vođi. Komad o mladom Gruzijcu, nesuđenom bogoslovu, pod nazivom „Batum“, takođe je bio zabranjen, i to na intervenciju samog Staljina.
Pisac je ponovo tražio dozvolu za odlazak u inostranstvo, ali je nije dobio. Sa suprugom Jelenom otputovao je u Lenjingrad, gde se podvrgao terapiji elektrošokovima, u pokušaju da se izleči od depresije. Bio je miran svega nekoliko meseci, nakon čega su mu se vratili nervno rastrojstvo i klaustrofobija. Piščevo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno, a 1939. godine počeo je da gubi vid. Lekari su konstatovali da boluje od nefroskleroze, bolesti kojoj nije bilo leka, a od koje je umro i njegov otac.
Od februara 1940. godine prijatelji i rodbina neprestano su dežurali kraj njegove postelje. Umro je 10. marta te godine, a narednog dana održana je komemoracija u zdanju Saveza sovjetskih pisaca. Veliki književnik sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.

Majstorovo jevanđelje
Roman „Majstor i Margarita“, koji je Mihailu Bulgakovu doneo svetsku slavu, prvi put je štampan tek 26 godina nakon njegove smrti. Prvi deo romana objavljen je krajem 1966. godine, a drugi početkom 1967. u časopisu „Moskva“. Čak i tada su pojedini delovi rukopisa bili izostavljeni, a delo je u celini na ruskom jeziku objavljeno 1968. godine u Bernu. U Sovjetskom Savezu kompletna verzija romana pojavila se zapravo tek 1973. godine.
Bulgakov je to delo počeo da piše još 1928. godine, neprestano ga menjajući i dopunjavajući narednih 12 leta. Pisao ga je gotovo u tajnosti, čitajući povremeno njegove odlomke svojim najbližim prijateljima. Dovršio ga je na samrtnoj postelji, diktirajući poslednja poglavlja svojoj ženi Jeleni i zajedno s njom doterujući rukopis. Nakon piščeve smrti roman su u rukopisu pročitali čuvena pesnikinja Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin.
U prvim verzijama rukopisa Bulgakov je pisao „roman o đavolu“, a kasnije ga je razvio u složenije delo, s ljubavnom pričom u središtu zapleta. Dva jevanđelja, „moskovsko“ i „judejsko“, povezuju lik Majstora, pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog svojih nepodobnih pisanija o stradanju judejskog proroka Ješue Ha Nocrija, i profesora crne magije Volanda, očevica novozavetnih zbivanja opisanih u Majstorovom romanu.
Roman „Majstor i Margarita“ imao je osam verzija, a tokom nastajanja Bulgakov mu je mnogo puta menjao naslove. Među varijantama koje su se autoru motale po glavi bile su „Jevanđelje po Volandu“, „Konsultant s kopitom“, „Crni bogoslov“, „Poslednji let“, „Veliki kancelar“, „Satana“, „Evo i mene“, „Šešir s perom“, „On se pojavio“, „Dolazak“, „Crni mag“. Njegova živopisna satira ima i upečatljiv lirski deo, onaj koji prati Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog. Prototip glavne junakinje je piščeva supruga Jelena Sergejevna, koja ga je do poslednjeg trenutka bodrila da završi roman i učinila sve da on bude objavljen.
Nakon što se konačno pojavio pred širokim krugom čitalaca, roman „Majstor i Margarita“ izazvao je pravu književnu i umetničku eksploziju. Satirična pripovest o nečistoj sili koja pravi pometnju po Moskvi i narušava komunistički poredak, isprekidana novozavetnom povešću, doživela je mnoštvo dramatizacija širom sveta, od kojih je prva postavljena u Moskovskom teatru na Taganki 1977. godine. Prvu filmsku ekranizaciju Bulgakovljevog romana potpisao je 1971. godine Andžej Vajda. Istaknuti poljski reditelj režirao je televizijski serijal pod nazivom „Pilat i drugi“, koji je snimljen u produkciji Savezne Republike Nemačke. Aleksandar–Saša Petrović je godinu dana kasnije u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji snimio film „Maestro i Margarita“. Prošle godine, povodom 120. godišnjice Bulgakovljevog rođenja, u Moskvi je premijerno prikazan film koji je režirao Jurij Kara. Interesantno je to što je reč o filmskoj ekranizaciji „Majstora i Margarite“ snimljenoj još 1994. godine, koja je 17 godina ležala na polici zbog sukoba reditelja i producenta.
Bulgakovljev roman poslužio je i kao inspiracija za libreto kompozitoru Sergeju Slonimskom, koji je sedamdesetih godina komponovao operu „Voland“. „Majstor i Margarita“ ujedno je i jedno od dela sovjetske literature koja su najviše ispitivana i komentarisana. O njemu je napisano na hiljade stranica na ruskom, srpskom, nemačkom, engleskom, poljskom, francuskom, italijanskom jeziku. Jedan drugi progonjeni književnik, nobelovac Salman Ruždi, priznao je da je svoje čuvene „Satanske stihove“ napisao inspirisan upravo Bulgakovljevim remek-delom.
Valentina Bulatović
Izvor: akter.co.rs/ nedelja, 23.09.2012/

_____________________________________________________________________________________________________