STUDENICA, SVETA CARSKA LAVRA…

tamoiovde-logo

SVETA CARSKA LAVRA STUDENICA

O manastiru

  Studenica je srednjevekovni manastir u dolini Studenice, leve pritoke Ibra, nedaleko od mesta Ušća, pod planinom Radočelom. Osnovao ga je Stefan Nemanja. Imao je više crkava u dvorištu ovalnog oblika, koje je bilo opkoljeno odbrambenim zidom. Očuvane su tri crkve, a od ostalih građevina ostali su samo temelji ili su potpuno iščezle. Najznačajnija je Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. i posvećena Bogorodici. Kralj Radoslav dozidao je ispred nje veliku spoljnu pripratu.

1.Nemanjina crkva
2. Kraljeva crkva
3. Nikoljača
4. Temelji crkve Sv. Jovana Krstitelja
5. Trpezarija
6. Riznica
7. Konaci
8. Zapadni ulaz – pirg
9. Istočni ulaz


  1. Nemanjina crkva je jednobrodna građevina s jednim kubetom i pripratom. Spolja je u belom mermeru, s bogatim plastičnim ukrasom na pojedinim delovima. Ukras je romanskog stila i najvišeg je umetničkog kvaliteta među našim srednjevekovnim crkvama. Mada je u duhu italijanskih spomenika XII veka, ima i neke analogije sa francuskom umetnošću toga doba. Naročito je usredsređena na četiri portala: zapadni, unutarnji i dva bočna, kao i na trodelnom oltarskom prozoru. Živopis u crkvi potiče iz vremena velikog župana Vukana, 1205. g., što se vidi iz natpisa u kubetu. Naročito se ističu veliko Raspeće i Pričešće u oltaru. Manastir je uživao najveći ugled, a njegov iguman je imao prvo mesto u srpskom Saboru.
  1. Iz doba kralja Milutina je Kraljeva crkva posvećena sv. Joakimu i Ani. Kraljeva crkva je mala, gotovo kvadratne osnove, ima jedno kube. Na oltarskoj apsidi je u kamenu uklesan natpis arhimandrita Jovana iz 1314. g. U unutrašnjosti je sačuvan vanredan živopis u stilu tzv. dvorske škole kralja Milutina.

    3. S kraja XII ili početkom XIII veka je crkva Svetog Nikole. To je skromna jednobrodna građevina bez kubeta, sa ostacima dobrog živopisa iz početka XIII veka.                                                                                                    Od prvobitnih konaka koji su bili oko manastirskog dvorišta očuvani su samo ostaci stare trpezarije koja je imala uzan trem od mermera. Ostali konaci su relativno nove građevine.

Manastir Studenica upisan je u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESKO-a.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

izvod iz članka episkopa banatskog Amfilohija Radovića –

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. Ona je zaista to i bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi srpskog naroda. Ovo su neki od važnijih aspekata osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju u celini:

1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. Sveti Sava, u svojoj drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice … Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga. Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza Trisvetloga Božanstva silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život.

Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. U istom smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio „svetim knjigama“ i blagim običajima. I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“.

Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju po Bogu. Njihova prosveta je organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzdizanje pa tek onda za znanje. U njojličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje srpskog naroda.

Svetitelji uče svojim životom i svojim primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava, ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu srpskog naroda imale su njihove svete mošti. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i među svim srpskim duhovnim centrima.

U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu srpskog naroda jeste i studeničko monaško opštežiće, ustojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima sakupljao.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to u stvari predstavlja istinsku „dušu“ manastira Studenice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu.

Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević : „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga“. Taj značaj manastira Studenice ne proteže se samo na nemanjićki i postnemanjićki period istorije srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva, kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola na svim prostorima do kojih su Srbi dopirali i na kojima su boravili. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja. Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, itekako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega.

5. Poseban značaj za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. Ovde je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona, kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, što naročito važi za Isposnicu Svetog Save. Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog i sa Studeničkim tipikom.

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik.

Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano.

Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No, njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u timpanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama raške škole, ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Svetog Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). Kao centralna građevina raške stilske grupe crkava, Studenica utiče i na Žiču, Gradac, Dečane, Svete Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda.

U manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost, čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari sa moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom od Palestine do Moskve, Carigrada i Primorja.

Što se tiče studeničkog živopisa, o njemu je mnogo i podrobno pisano. Ovde ćemo samo istaći činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju, što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago“. Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve, tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje iuzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tektova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone i ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“.

Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijaskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe. Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No, ona ne samo što je posedovala bolnicu, nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju, u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja.

Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja.

Na kraju da se kratko dotaknemo i kulturnih veza manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i Primorjem. Treba pomenuti njene veze sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima: Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom, kao i sa Vlaškom i Rusijom.

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

VELIKA GOSPOJINA…

tamoiovde-logo

Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Uspenja presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu, kako se taj praznik naziva u narodu. To je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, posvećen danu kada se Bogorodica „preselila na nebo” i za njega je vezan veliki broj narodnih običaja i verovanja.

Danas se u pravoslavnim crkvama koje koriste stari kalendar obeležava praznik Velika Gospojina. Zvanični naziv praznika je Uspenje Presvete Bogorodice.

Beograd, grad posvećen Bogorodici

Srbi veoma poštuju Bogorodicu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: „Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici.“ Zbog ovoga, brojne crkve i manastiru u Srbiji posvećeni su Bogorodici, a širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Održavaju se vašari i narodni sabori, a jedan od onih s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.

Kako Velikoj Gospojini prethodi dvonedeljni post, danas se vernici, posebno žene, pričešćuju.

U Srbiji se veruje da je Bogorodica zaštitnica svih živih bića, ali posebno porodilja i majki. Zato na današnji dan dame ne bi trebalo ništa da rade već da dan posvete poštovanju Bogorodice.

Za praznik Uspenja Presvete Bogorodice nije dobro išta raditi rukama, ili započinjati nov posao.
Do današnjeg dana treba završtiti sve letnje poslove u polju, a tek od Male Gospojine treba početi sa novim, jesenjim radovima.

Ikona Presvete Bogorodice treba da se nalazi u kući svoj hrišćana. U nekim krajevima Srbije još se i danas veruje da boja sastrugana sa ove ikone, ako se popije pomešana sa vodom na današnji dan, može da izleči mnoge ženske bolesti.
Takođe, veruje se da bilje i trave ubrane na Veliku Gospojinu imaju izuzetno lekovita svojstva. Beru se borovnice i lekovite trave, a veruje da se će one doneti zdravlje i blagostanje svima u domu.

Presveta Bogorodica je, prema verovanju Srba, zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore lekovite vode da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Šta je bilo sa Bogorodicom nakon Isusovog vaskrsnuća?

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.
Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice. Po predanju i spisima, koji nemaju sveti karakter, smatra se da je majka božija do kraja života, posle smrti i vaskrsenja Hristovog, živela u Jerusalimu, okružena pažnjom apostola i prve hrišćanske zajednice.

Velika Gospojina uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo i „predala svoj duh u ruke Spasitelja“.

Telegraf

Izvor: Od knjige do duše

_____________________________________________________________

KAO IZ BAJKE: SRPSKA CRKVICA SAKRIVENA U HRASTU…

tamoiovde-logo

U dubini šume u Srbiji, jedno drvo krije trajnu. Iako izgleda poput kuće hobita ili nekog drugog stvorenja iz bajke, njegova prava svrha je potpuno drugačija.

1Nije u pitanju ni dom usamljenog čarobnjaka, niti dečija kućica na drvetu. Ovo je zapravo Božija kuća.

Da, ovo je crkva!

Ovu minijaturnu crkvu napravio je Dragoljub Krstić 1991. godine. Nalazi se u selu Jovac, blizu Vladičinog Hana, na samom jugu Srbije.

crkva-u-drvetu-mondo-242-239x300

Foto: Facebook/Instagram/mrkavhan

Neobična crkva posvećena je Svetom Pantelejmonu, i ona nije posebna samo zbog toga što je sagrađena u drvetu već i zato što je sagrađena baš u drvetu hrasta. Hrast ima veliki značaj u srpskoj kulturi i mitologiji starih Slovena. 

Smatrano je svetim drvetom i povezivano sa bogom Perunom. Koji god da je bio motiv umetnika da sagradi ovu crkvicu, nemoguće je poreći da je ono što je on stvorio krajnje jedinstveno i jednostavno prelepo.

Ova crkvica je zaista jedno potpuno bajkovito svetilište u zagrljaju prirode.

Izvor: serbia.com

________________________________________________________________________________

OBIČAJI I SIMBOLIKA SLAVLJENJA BADNJEG DANA

________________________________________________________________________________

SVETOSAVCI NA PUTU KA EU…

tamoiovde-logo

POLITIKA I VERA: SVETOSAVCI NA PUTU KA EU

Srbija je deo evropske i hrišćanske civilizacije . Taj svoj ispit polagala je u vreme dinastije Nemanjića i Svetog Save. Svetosavski duh u Srba proveravan je tokom vekova Otomanske imperije, posebno u vreme stvaranja i vaskrsa srpske države od 1804. godine, ali i 1878. godine otkada je deo moderne Evrope. Srbija je sada na putu ka EU, na putu ka eknomsko-političkoj zajednici u kojoj su u većini slučaja države hrišćanske provenijencije.

sv-sava-i-simeon-15Među državama EU su i pravoslavne države, poput, Grčke, Rumunije, Bugarske, Kipra. Sve ove članice EU teže da očuvaju svoj kulturni i duhovni identitet i da ga ugrade i uvežu sa katoličko-protestantskim delom EU na način specifičnosti i održanja hrišćanske Evrope. Najveći otpor EU kao hrišćanskoj zajednici stvarala bi Turska ukoliko bi postala članica EU.

Srbija, dakle, u svojoj svetosavskoj tradiciji treba da teži održanju svog indentiteta i svoje spcifičnosti, uz uključivanje u evropske ekonomske, kulturne i političke tokove.

Svetosavska filosofija života nije negacije Evrope, niti pravoslavlje može da bude smetnja za put Srbije ka EU. Svetosavlje je bogato nasleđe Srba kao evropskih hrišćana u nacionalnoj samobitnosti i održanju.

Ako sagledamo domete svetosavlja i nemanjićkog duha, onda je reč o prosvećenosti i kulturi, verskoj autentičnsti i poštovanju zakona i društvenih pravila. Zato je Sveti Sava i pisao svoj “Nomokanon“ kao pravni i državni akt.

Sveti Sava je kao izdanak svetorodne loze Nemanjića bio jedan od najuglednijih evropskih diplomata svog vremena koji je mirio narode i države. Bogatstvo svetosavlja je zadužbinarstvo, ktitorstvo, ulaganje u obrazovanje i znanje. Svetosavski duh je održao Srbe u vekovnoj borbi za oslobođenje i stvaranje države.

Danas od oca Svetoga Save, Stefana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona Mirotočivog, treba da usvojimo bogato “Zaveštanje“, a tiče se zemlje, krvi, grobova i kostiju, jezika, crkve, države, vlasti, knjige i pisma, pesme i svirke, te zaveštanja imena srpskih.

Sva ova zaveštanja su “so soli“ i duhovna snaga Srba kroz vekove. Danas više nego ikada je potrebno da se podsetimo, u vrmenima kada je svet postao “globalno selo“, i kada se gubi snaga, duh i potencijal srpskog naroda, na poruke i pouke Svetoga Save i Stefana Nemanje.

Srbija na putu ka velikoj centralizovanoj šengenskoj Evropi, koja trenutno grca u teškoj krizi indentiteta treba da sačuva svoje korene, svoju tradiciju i duhovnost, jer će se jedino tako sačuvati od globalne asimilacije i poništavanja same sebe.

Narod čini njegov jezik, vera, kultura i obrazovanost. Srbiji nije potrebna druga doktrina od primenjenog svetosavlja u poslu, politici, državi, u međunarodnim odnosima.

Srbija ne treba da teži protestantizmu, jer to ne rade ni druge pravosalvne države članice EU. SAD počiva na bibliji. Takva je i Evropa, te bi svaka promena duhovne, odnosno tradicionalne svesti u Srbiji dovela do dezintegracije nacionalnog bića.

“Novo doba“ ne nosi sa sobom lik Boga, već veliča novac, velelepne građevine i tehnologije sa ljudima bez duše i korena. Svetosavlje nije prepreka Srbiji na putu ka EU, ali može biti smetnja onima koji žele da odbace sve vekovne vrednosti da bi stekli trenutnu moć i vlast.

Tomislav Kresović

Izvor: bogoljubsnagasrbije.com

____________________________________________________________________________________

IZMEĐU LEGENDE I ČUDA…

tamoiovde-logo

Romantična legenda pripoveda da je znameniti megdandžija Bogdan Jakšić, sin vojvode Jakše, imao tri sestre – Ružicu, Maricu i Cvetu. Ove pobožne plemkinje su navodno na Beogradskoj tvrđavi, početkom 15. veka, podigle tri crkve, nadomak neosvojive Jakšića kule, koja je i danas jedna od najzanimljivijih, rekonstruisanih srednjovekovnih građevina na Kalemegdanu.

08

Kapela Svete Petke, 20. vek, foto Tamara Ognjevic (2013)

Crkve su ponele imena sestara, ali je među njima pretrajala samo ona ispod Zindan kapije, nadomak Dizdareve kule – Ružica. Iako istorijski dokumenti ne čuvaju sećanje na Jakšićeve kćeri, niti se iz njih može saznati da li je na Kalemegdanu pre 19. veka postojala crkva Ružica, sasvim je sigurno da je ova romantična, u bršljan obrasla bogomolja, bez preterivanja jedinstvena među crkvenim građevinama širom sveta.

Konstantin Filozof beleži da je u vreme despota Stefana Lazarevića u beogradskom Donjem gradu postojala mitropolijska crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Ovu crkvu sagradio je krajem 13. veka kralj Dragutin Nemanjić.

Pozniji izvori obaveštavaju da su u njoj čuvane takve relikvije kao što su mošti svete carice Teofano i Čudotvorna ikona Bogorodice Beogradske. I mitropolijska crkva, kao i drugi hrišćanski hramovi, pretvorena je u džamiju nakon pada Beograda 1521. godine. Nijedan istorijski izvor ne pominje srednjovekovnu crkvu Ružicu na kalemegdanskom podgrađu. O njoj pripoveda jedino anonimni narodni pevač u epskim pesmama Ženidba Todora Jakšića i Deoba Jakšića.

Na prostoru na kome sa danas nalazi hram Rođenja Presvete Bogorodice na Kalemegdanu nekada je bila zgrada barutnog magacina, jedna od tri koje su, prema projektima Nikole Doksata de Moreza, podigli početkom 18. veka Austrijanci. Ovaj objekat pretvoren je već u proleće 1867, vrlo brzo pošto je knez Mihailo preuzeo ključeve Beogradske tvrđave od Turaka, u prvo zdanje crkve Ružice. Bio je to svojevrsni akt povratka hrišćanstva na do juče islamizovau Beogradsku tvrđavu, ali i čin političke emancipacije srpskog naroda, utemeljen na romantičarskoj ideji obnove starih, srednjovekovnih kultnih središta i tradicije.

Crkva Ružica iz druge polovine 19. veka teško je stradala tokom Prvog svetskog rata, kada su neprijateljski ratni brodovi nemilosrdno bombardovali srpske položaje na Dorćolu i Donjem gradu. Obnovljena je prema projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova 1925. godine. Tada su pred njenim vratima postavljene dve bronzane skulpture koje nedvosmisleno ukazuju da je reč o vojničkom hramu – srpski pešadinac iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova i vitez iz epohe cara Dušana.

Crkva je sve do završetka Drugog svetskog rata bila jedinstvena vojnička bogomolja. Iako je danas dostupna svim vernicima ili radoznalim prolaznicima na Beogradskoj tvrđavi, na nekadašnju namenu hrama na autentičan način podseća crkveni mobilijar napravljen od takozvanog vojnog, ratnog materijala. Tako je Vojnotehnički zavod iz Kragujevca napravio dva polijeleja (crkveni lusteri u obliku kolskog točka) od artiljerisjkih čaura, oficirskih sablji, puščanih i revolverskih metaka. Tri velika čiraka za sveće i dve ikone u tehnici reljefa izliveni su takođe od ratnog materijala u kragujevačkom Zavodu, i danas čine jedinstveni mobilijar Bogorodičine crkve na Kalemegdanu.

Zahvaljujući upravo svom vojničkom ukrasu Ružica je proglašena jednom od deset najneobičnijih crkava na svetu.

A među njene jedinstvene umetničke odlike svakako spada i živopis ruskog akademskog slikara Andreja Bicenka, nastao između dva svetska rata. Bicenko spaja pravoslavni ikonografski šematizam sa estetikom ruskog narodnog stvaralaštva i akademskim realizmom, pa se u Ružici prožimaju kako elementi ruske i srpske umetničke tradicije tako i brojne ličnosti iz srpske i ruske crkvene i državne istorije.

Ova tendencija kulminira u sceni Hristove propovedi na gori gde se kao akteri priče pojavljuju – vojni sveštenik Petar Trbojević, kralj Aleksandar I Karađorđević, Kralj Petar I i ruski car Nikolaj II Romanov. Ikonostas u Ružici je delo slikara Rafaila Momčilovića i duboresca Koste Todorovića.

 

IMG_8853

Crkva Ružica, 19. vek, foto: Tamara Ognjević (2014)

Mala kapela Svete Petke u istočnom podgrađu, udaljena nekoliko koraka od Ružice, zamišljena je kao deo istog sakralnog prostora već u vreme prve gradnje crkve.

Smatra se da je prvobitna kapela Svete Petke podignuta je u beogradskom Donjem gradu početkom 15. veka, kada su kneginja Milica i despot Stefan mošti Prepodobne Paraskeve, u narodu znane kao Petkovica, Petka ili Petkana, doneli u Beograd.

Mošti svetiteljke, koja je bila veliko duhovno ohrabrenje hrišćanskim posadama koje su branile Beograd od Turaka, prenesene su u Carigrad 1521, po naređenju Sulejmana Veličanstvenog. Moldavski vojvoda Vasilije Lupul otkupljuje mošti Svete Petke 1641. od sultana i prenosi ih u rumunski, crnomorski grad Jaši, gde se one i danas nalaze. Na Beogradskoj tvrđavi, u crkvi Ružici čuva se čestica Petkinih moštiju, rumunsko uzdarje Beogradu u znak sećanja na vreme u kome je sveta zaštitnica boravila među Srbima.

Nova kapela Svete Petke na Kalemegdanu sagrađena je u periodu 1935-1937. Godine po projektu arhitekte Momira Korunovića, na svojevrsnom izvoru isceljujuće vode, koji pominje francuski putopisac Kilke 1658. u opisu Beogradske tvrđave. Ovaj izvor je presahnuo samo jednom, u periodu između 1915-1918, odnosno u godinama kada je Beograd bio pod nemačkom okupacijom u Prvom svetskom ratu. Kapela je dvaput živopisana.

Prvi put u klasičnoj fresko tehnici, kao delo akademskog slikara Vladimira Predajevića. Vek ovih fresaka nije bio dug zbog velike vlage koja jednim delom dolazi od izvora, a drugim od neposredne blizine reka čije je ušće nadomak ove građevine, pa je prvobitni živopis zamenjen mozaicima koje je izradio Đuro Radulović u periodu između 1975-1982.

Ovo je jedan od uspelijih mozaičkih ansambala nastalih u savremenoj srpskoj crkvenoj umetnosti. Minuciozna tehnika, živ kolorit kojim dominiraju zvonka plava boja i zlatni akcenti, prikazuje zanimljiv izbor tema iz profane i crkvene istorije, pored predstava iz takozvanog obaveznog ikonografskog programa unutar jednog pravoslavnog hrama. Tako se na zidovima kapele mogu videti i knez Lazar, kneginja Milica, despot Stefan, Sveti Sava i Sveti Simeon, ali i anđeo koji svojim dodirom pretvara vodu izvora Svete Petke u lekovitu, ciklus koji povezuje ovaj izvor i biblijsku banju Vitezda u Svetoj zemlji, i svetiteljku naslikanu u ambijentu Kalemegdana sa crkvom Ružicom u pozadini.

kalemegdan-sveta-petka-20111

Kapela Svete Petke, naos, prva polovina 20. veka. Foto Dragan Bosnić za “Blago Srbije, kulturno-istorijska baština” (2012)

Kapela Svete Petke jedno je od najomiljenijih stecišta ljudi svih vera, jer se moćnom kultu svetiteljke pripisuju razna čudesna javljanja i isceljenja.

Ona je najveća pomoćnica ženama i deci, ali i svetac za koga se vezuje čitav niz paganskih običaja, pa i praznoverica. Otuda drveće oko kapele često bude «ukrašeno» crvenim koncima i tračicama, a u šupljine zida kapele ili okolnog stepeništa vernici stavljaju ceduljice sa molitvama.

Po dubokom uverenju našeg naroda Sveta Petka može i da kazni one koji se ogreše o Boga, a često je u naivnoj narodnoj mašti izjednačena kao posrednik u molitvi sa Bogorodicom. Njen dan je petak i to su oni časi kada se prostor oko Ružice i kapele Svete Petke ispune brojnim vernicima koji dođu da se napiju vode sa čudesnog izvora na Kalemegdanu.

Tamara Ognjević

Blago Srbije, kulturno-istorijska baština, 2012.

Izvor:artiscenter.com

______________________________________________________________________________________

 

PAMET ME STEGNU, JA SRCE STISNU…

tamoiovde-logoLaza Kostić, slavni srpski pesnik i pisac rođen je  u Kovilju na današnji dan 1841. godine.

__________________________________________________________________________________________________

Dnevnik

Njemu je bilo 50, a njoj tek 20 godina. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini Laze Dunđerskog.

lenka01Između Laze Kostića i Lenke rodila se obostrana ljubav. Lenka opčinjena pesnikom, a on mladošću i lepotom. Umesto romanse, Laza se najpre povlači u manastir Krušedol, a potom se, na predlog Lenkinog oca, ženi Julijanom Palanački iz Sombora.

Te iste 1895. godine Lenka je umrla u Beču u 24. godini života. Sahranjena je u Srbobranu u porodičnoj kapeli. Laza Kosić posvetio je ovoj neobičnoj devojci, mnogi se slažu, najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Ovo je dnevnik Lenkin u kome se jasno čitaju njene emocije prema čuvenom pesniku, ali i čuđenje kada joj je predložio da se uda za čuvenog Srbina, pronalazača iz Amerike Nikolu Teslu….

U Čevu, leta Gospodnjeg, 1891.

Danas sam ga videla prvi put. Došao s mojim ocem. I bata Bogdan mi je toliko pričao o njemu dok sam onomad boravila na njegovom imanju kod Bečeja. Njegova slava išla je ispred njegove pojave. Dok sam ih posmatrala krišom kroz prozor moje sobe kako izlaze iz kočija, primetila sam da ima gibak, ponosit hod, prinčevsko držanje.
Kako bih ga opisala?
Razbarušene kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju okruglih i ispupčenih, u kojima se ogleda velika umnost i duševna dubina…Ne znam da li sam se dobro uspela izraziti na srpskom. O muškima koliko znam, on nije onaj koji bi na prvi pogled zaneo neku devojku. Mada, u mladosti, mora da je bio lep. Kod nas će u gostima u Sokolcu odsesti nekoliko dana. Otac će prirediti i prijem u njegovu čast. Mislim da ću imati prili-
ke s njim duže govoriti i bolje se upoznati, naročito s njegovim prelepim stihovima, od kojih mnoge znam, npr. „Zvono” i često u društvu recitujem napamet.

lenka02Lenkin klavir koji je nagrađen u Beču 1873.
Dvorac Sokolac, leta Gosp., 1891.

Prijem u čast Gospodina Laze protekao je kako se samo poželeti može. Bili su ti svi: moja braća, moje udate sestre, Milka i Olga, koje su došle specijalno za ovu priliku, čak i moje družbenice iz zavoda, došle kočijom iz Novog Sada, dok je Branka stigla iz Sombora. Ovde će ostati više dana. Roditelji su bili baš srećni. Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a kada sam im se i ja pridružila, udelio mi je komplimente na pet jezika! I
posle, čini mi se, da je razgovarajući sa njima, čas nemački, čas francuski, upirao svoje oči najčešće u mom pravcu. Razmenili smo nekoliko reči na francuskom (s kojim ja nisam tako dobra kao sa nemačkim), a onda me je svečano zamolio da bi imao retku sreću čuti nešto da im odsviram i otpevam na klaviru. Naravno da sam pristala. Ta, to je moja najmilija zabava! Sela sam za naš starinski klavir (Sohn Wien) koji mi je Oca kupio kad sam imala samo četiri godine, nagrađen prvom nagradom na izložbi u Beču (Weltausstelung Wien 1873 fortschritts-medaille) i pitala Gospodina Lazu šta bi želeo da mu odsviram. A on je odgovorio da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemaljsko plavilo mojih očiju! Da, baš tako se izrazio i još, nakon mog malog koncerta, da su moji prsti ne svirali, već igrali na tipkama, i da će ovo letnje popodne uneti trajni nemir u njegovo srce!

Ovo sve žurim da zapišem da ne zaboravim lepote srpskog jezika koji sam čula te večeri iz usta ovog velikog Pesnika (pa i ovaj Dnevnik posvetiću vežbi maternjeg jezika, koji sam poprilično zaboravila, boraveći dugo u Beču, u zavodu)

lenka03Steva Todorović, portret Lenke Dunđerski, 1887.
Sokolac, l. G. 1891.

Moje družbenice su otišle. Branku sam posebno zadržala da ne ide odmah kući. Ponovo smo se sećale divnih mladalačkih zajedničkih dana u Zavodu. Potom smo pričale o g. Lazi. Znam da je raskinuo jednu veridbu. Da li mu je srce slobodno? Kad sam mu, po običaju one večeri, ponudila spomenar da mi se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene, ali da će mi želju sigurno ispuniti! A u Brankin spomenar, za rastanak, upisala sam joj Geteove stihove na nemačkom: i potpisala se Helene Dungyerszky.

Sokolac, leta G. 1891.

Danas sam se prvi put pogledala u ogledalu u mojoj sobi – onako kako me je on gledao čitave te nazaboravne večeri. Znam, znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim nimladiće u Beču. No, ja sam odmahivala na sve i nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? Još jednom napravih okret pred ogledalom, raspuštene kose, koja mi je inače, uvek savijena uz pomoć moje dadilje Bebice, pod kapicu ili pod šeširom. Ah, Bože, šta sve krije, kakve tajne u ljudskim osećanjima?
Moram sići dole.

S. , leta G., 1891.

Jutros sam predložila Gospodinu Lazi da malo projašemo po imanju, ali on se izvinio da bi radije pjehom. I dok smo šetali avenijom, usamljeniji nego obično i lišeni gužve posluge i mojih ukućana, samo mi najednom odrecitova:

…Tek sad se kajem,
Što nisam češće zemnim prolazio krajem.
Već navek po tom ognjenom vrhuncu,
Po nedomaštanom, umišljenom suncu…

Ne znam šta je mislio, samo je upitao da li mi se sviđaju, a ja sam mu odgovorila da se meni njegovi stihovi svi dopadaju i da sam njegov verni čitatelj i obožavatelj. Samo to, kao da je uzvratio njegov nemi pogled?

****
Reče, takođe posmatrajući za ručkom, u trpezariji, moj portret od g. Steve Todorovića, koji su moji roditelji onomad naručili, da bi želeo da me jednom vidi portretisanu sa fesićem. Reče, kako mi posebno lepo stoji fesić nakrivljen nad jedno oko (Gledao me je juče kako uzjahujem konja u punoj jahaćoj opremi, kojoj je pripadao i taj fesić sa korbačem, moja najmilija jutarnja šetnja po imanju). Odgovorila sam da ću se uskoro dati litografisati, pa ću mu takvu jednu sliku s posvetom pokloniti, ali da zauzvrat od njega tražim jednu njegovu zbirku pesama, takođe sa posvetom!

lenka04S., O Petrovdanu, 1891.

G-din Laza je pristao da mu otac bude dobrotvor. To znači da će biti kod nas u Sokolcu barem godinu dana. Ovde kod nas, moći će na miru pisati svoje božanske stihove i prevoditi. A ja? Moći ću ga svakodnevno viđati, razgovaraćemo svaki dan do mile volje. Mojoj sreći nema kraja!

S., na Ognjenu Mariju, 1891.

Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa Gospodinom Lazom. S njim nikada ne može biti dosadno! Kakve priče iz dalekog sveta, kakve sve ljudske sudbine, kakve anegdote! Od srca sam se nasmejala jednoj od njegovih dogodovština sa Cetinja.Prema njegovom životnom iskustvu, sva moja znanja stečena u Pešti i Beču deluju kao od papira. I jesu papirnata. A ja se smatrala – izobraženom! Tek u g. L. vidim šta je život.

S., uoči sv. Ilije, 1891.

G. Laza uči me i engleskim rečima i pomalo razumem sada i taj jezik, ali daleko od toga da mogu da konverziram. On kaže da je na tom jeziku ispevana najlepša ljubavna tragedija, Romeo i Julija, od g. Šekspira, koju je on i preveo onomad za Letopis. Tražila sam da mi g. Laza donese svoj prevod te predivne tragedije, da je pročitam pretočenu u njegove medene reči, u jeziku koji se srpskim zove. Rekla sam da ću samo zbog ove tragedije i engleski
jezik naučiti, na šta je on dodao: – Nadam se da naša priča neće biti takva! Čvrsto sam mu stegla ruku.

S., o Preobraženju, 1891.

Tako, sedimo kraj kamina u trpezariji i pričamo, Oca i Mati odu ranije na počinak. Ili šetamo po divnoj jesenjoj prirodi na imanju i pričamo, pa odjednom, kao po prećutnom dogovoru, sa srpskog pređemo na nemački. Ili, francuski. Pa mađarski. Ili, kao što je bilo jutros, kojim jezikom smo poželeli jedno drugom „Dobro jutro!”, tim jezikom pričamo čitav dan. Oca se samo smeška. Volela bih da se, ovako ćuteći, razumem sa nekim čitavog života.

lenka05S., na Vel. Gospojinu, 1891.

Pogled kojim me je jutros pogledao, presekao me.Osetila sam da nešto želi da me pita. I pitao je, zamolivši me da posle doručka, dok se posluga vrzmala okolo, iziđemo u šetnju podalje od dvorca.
– Da li je istina da ćete se udati za crnogorskog princa i
prestolonaslednika Mirka?
A ja sam mu na to nehajo odgovorila, da su to sve glasine i možda, nečije želje koje nemaju mnogo veze sa mnom i mojim htenjima, i dodala: Da bih mogla da se udam jedino za čoveka kao što je on, ali da takvog još nisam upoznala, niti za njega čula!

Takođe dodadoh, da će moj otac da poštuje svaku moju želju, jer, sem što me mnogo voli i želi da ženskinje naše bude izobraženo, on smatra da ono treba da ima slobodu da može da bira svoga bračnog druga po želji svoga srca, a ne zbog nekakvih novaca ili titula.

S., oko Male Gosp., 1891.

Pokazala sam g. Lazi, stidljivo, jer to nikom do sada nisam, jednu svoju pesmu, ispisanu na nemačkom, dok sam bila u pansionatu u Beču. Tad sam se osećala tužno i tek tada shvatila kakva je pesma lek kada se napiše. Mnogo sam se premišljala i skanjivala da li da mu je dam ili ne, da je pročita, i na kraju reših. Nek bude kako bude! Od njega i pokuda i pohvala zvuče kao nebeski dar. Sutra čekam odgovor.

Vtornik, 1891. veče

Izašli smo u šetnju iako je bilo hladno. Ali šta je hladnoća prema vrelini mojih obraza. Čuću reči o mom malom stihotvoreniju od najvećeg srpskog pesnika. Nisam ništa pitala, a ni on nije ništa rekao. Odjednom, počeo je da recituje:

Nada za nadom, brodolom sve je,
Al srce se nada uvek više,
Kao što val za valom briše,
Tako gorčina ne nestaje;
Kao što valovi tonu i pene,
Tako gorčina dođe do mene,
Mada se nadom svaki dan hrani,
Udari srca, talasa su dani…

Bila sam bez reči, od sreće. On je recitovao na srpskom, moju pesmu ispevanu na nemačkom! On ne samo da ju je noćas preveo, već je popravio tamo gde su moji nevešti stihovi bili malo hrapavi, na svoj način i još je naučio napamet, izgovarajući reči iz moga srca onim svojim dobro znanim pesničkim patosom. Zagrcnula sam se od sreće. Više nisam pitala, ništa više nisam tražila. Na ulazu kod stepeništa, on je međutim, samo dodao:
– Vaša mlada i divna duša ne bi smela da tako rano, a tako duboko pati i već oseća toliko gorčine života!

lenka06Kuglana u dvorcu „Sokolac”
Sokolac, o sv. Nikoli, 1891.

G. Laza ide za Božić u Sombor. I mi ćemo provesti praznike u Pešti. Iako na kratko, teško mi pada ovaj rastanak.

Pešta, o Mladom Božiću, 1892.

Da li sam zapisala datum kada smo se prvi put sreli? Moram pogledati u ovaj Dnevnik. Mislim da bih – i sad sam sigurna u to – mogla samo sa ovak-
vim duhom opštiti, i ni jedan muški, ne znam sa kakvim titulama i bogatstvom, ne bi mogao moj muž biti sem ovako uzvišenog duha kao što je G. Laza.

Pešta, o sv. Jovanu, 1892.

Sutra se vraćamo u Sokolac. Oh već sam se zaželela svoje sobe. I proleća na našem imanju. Doći će ubrzo i Gospodin Laza.

Sokolac, oko Sretenija, 1892.

Doputovali smo u nedelju u Sokolac. Stigao je juče i Gospodin Laza iz Sombora. Sad smo svi kao tu, kao letos, i gotovo da izustim reč – kao porodica.

Sokolac, s proleća, 1892.

Gospodin Laza je veliki gimnastičar. To mi je i sam rekao, ali me zadivio kako se čitavo veče kuglao sa mojom braćom Đorđem i Gedeonom – i pobedio! Iz sveg srca sam pljeskala njegovom uspehu, a braća su me namrgođeno pogledala.I dok su oni posle seli za kartaški sto i do duboko u noć kartali (Oca, braća, G. Laza sa batom Bogdanom – bože, kako su nekad muškarci sa tim svojim pasijama dosadni, bez ženskog društva), ja sam se zatvorila u svoju sobu, malo čitala, a onda napisala još jednu – pesmu. I stidim se svog rukotvorenija, ali smoći ću snage, pokazaću je G. Lazi.

lenka07S., o Uskrsu, l. G. 1892.

Danas je došao g. Uroš da moluje moj portret. Doveo ga bata Bogdan, a poručio je otac da dođu. Dugo smo se dogovarali, učešće je uzeo i g. Laza, pa smo se po želji Oce ipak složili da to bude portret u prirodnoj veličini, sa balskom haljinom. (Tako propade g. Lazina želja da to bude sa fesićem, koje su moji muškarci smatrali nedovoljno ozbiljnim.) Dugo sam stajala u salonu, u balskoj haljini, dok je g. Uroš pravio skicu, bilo mi već teško. Ali, zadovoljna sam konturama koje sam videla. Stajala sam kraj omiljenog prozora što gleda na glavni ulaz u Sokolac, sa puno svetlosti, pored svog schreibentischa sa cvećem, i g. Uroš kaže da će raspoloženje i cela slika vrlo lepo ispasti.

S., uoči leta G. 1892.

Otac je organizovao još jedan veliki prijem u čast G. Laze. On je juče najavio da uskoro odlazi, a njegov nešto natmuren izraz govori da nije srećan. Bože, šta li misli? Ipak, ne razgovaramo tako dugo i tako često kao pre. On je više povučen, i u svojoj sobi. Kaže da piše. I ja se tad sklanjam i ne želim njegovom uzvišenom duhu da smetam.

S., o Duhovima, 1892.

Zar ima godina dana kako smo se prvi put sreli!?I sinoćnji prijem ovde u našem Sokocu, u najvećoj balskoj dvorani, protekao je nikad lepše. Celo veče sam bila u društvu g. Laze. Zabavljao me je, plesao, a druge dame koje su bile s nama u društvu, željno su ga slušale, jer je on pravi kozer i neverovatan zabavljač ženskog društva. Mada njegov pogled koji po neki putuhvatim, već savršeno ga poznavajući, veli, da se u njegovoj duši sasvim nešto drugo događa, nego što se pred svetom pokazuje.

lenka08S., oko Petrovdana, 1892.

Sutra g. Laza odlazi od nas. Kaže da mu je ovde sve predivno, ali da mora malo da se odvoji i osami. Razumemo mi pesnike, Gospodine Lazo, kaže moja Mati. Ali, mene muči nešto drugo. Da li odlazi zbog mene?

Leto G., 1892. ponedeonik, veče

I bila sam u pravu! Uveče, pre rastanka, dok smo sedeli u salonu, dao mi je pisamce, i zamolio da ga otvorim kada on već bude otišao. Ja sam njemu za rastanak, poklonila fotografiju najnoviju, u libadetu, sa potpisom, načinjenu zimus u Pešti. Ispoštovala sam njegovu molbu, i evo, sada tu kovertu sa francuskim žigom, otvaram. U pismu, na njegov način, što sam i očekivala, nije bilo ni jedne rečenice, samo – pesma. Zapravo stihovi neke pesme bez naslova, bez početka i bez kraja. Da, odmah sam sve razumela. Sad je ostalo da sa ovim pismom, tj. pesmom razgovaram dok je odsutan, dok budemo rastavljeni.

…Koga takne tvoja ruka,
Oko tvoje kog prosuka,
Biće vredan toga struka,
Toga lica, toga guka,
Tih milina i tih muka,
Biće vredan, kako ne bi –
Blago Tebi!…

S. Leto, 1892.

Gospodin Laza je otišao u manastir Krušedol, kaže, da piše malo u osami. Neizrecivo mi je prazno u duši i u kući. Gde god se okrenem očekujem da vidim njegovu dragu, razbarušenu pojavu, i one vodnjikave, tople oči i pogled koji me svuda prati. I sada te njegove oči osećam na sebi. A tek glas! Prvi put osećam da mi neko nedostaje, a da to nije moj otac, mati, sestre… Bože,da li je to ono što jedno drugom nismo rekli, a sve je bilo to? Bože, ja sam srećna, jer se prvi put rodio taj osećaj u meni, i to prema takvom, u svakom pogledu, odličnom čoveku. Kako mi je prvi put dosadno u mom sopstvenom domu, u ovom dragom kutku koji sam oduvek volela i toliko čeznula u Beču za njim. Ne čita mi se, ne jaše, ne šeta, čak ni ne putuje družbenicama, čak ni u Beč! Samo bih da sam sama u ovoj mojoj sobi, i samo da sam u mislima s njim.

N. Sad, Leto G. 1892.

Idem i ja sutra do družbenice Branke, a potom sa njom u Baden, koji volimo još od zajedničkih dana u Zavodu. Moram ovu prazninu nekako zatomiti.

lenka09Lenkina soba u kojoj je iznad kreveta njen portret
Sokolac, s jeseni, 1892., veče

Vratila sam se juče u svoj dom u Sokolac. Kako mi je nedostajao! Naročito moja soba! G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan! To vide i ukućani i posluga. Kad sam se zatvorila u svoju sobu i pročitala pismo ponovo, nešto me u njemu i buni. Al evo, prepisujem:Kaže, razdaljina izbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikad, a ne smem da Vas volim… Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas odatle istisnem. Zato sam od vas i pobegao! (ovo ja podvlačim). Zašto? Šta je prepreka našem osećanju?Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam sve njemu pod noge. Mislim da bi i otac pristao. Pisaću mu.

S. oko Mitrovdana, 1892.

Čudni tonovi njegovog poslednjeg pisma.Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se on nečeg boji? Mog bogatstva? Ništa meni to nije važno. Samo On. Razgovaraću s Ocom.Onako, poizdalje, pitala sam Ocu: da li bi on mene dao nekom ko nije titulisana glava, i nema bogatstva, ali je veliko ime, dobar i duhom bogat čovek? Dobri Oca je video na šta ciljam, pa mi je odgovorio da je to pitanje rano da rešavamo, da sam ja još mlada i još života trebam videti, pre no što se udam.A ja sam na to dodala, ako bi se ja odlučila na udaju i već izabrala, da li bi mi dozvolio, a on se grohotom nasmejao:
– Pobogu, dete, pa ti ćeš mladoženju isprositi, umesto on tebe!
I na tome se završilo.

S. oko Božića, 1893.
(iskinuto)

Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega?Da li sam ja volela iluziju? Ali, to ne može biti! On je to, od krvi i mesa. Ja volim Pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran od života, te star, te nije za mene…Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, pa ne vredi. Ali, boriću se i izboriću za njega. Njemu treba pomoći! Tražiću sastanak, da dođe, odmah!Ovde. I više se nećemo rastajati!

lenka10Novi Sad, s proleća 1893.
(iskinuto)

Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen kao nekom duševnom borbom, razbarušeniji, rekla bih, nemarniji nego inače. No, time, kao da je hteo da mi da do znanja: – Eto, vidite, ovakvog me hoćete! To je prokomentarisala potom i moja Mati:
– Dete, ne znam i brinem se za te, al šta ti vidiš na njemu?
Dugo smo šetali i pričali, pričali, ovog puta ne one naše vrcave igre duha, već vodili vrlo ozbiljne i mučne razgovore. On meni stalno:
– Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju!
A ja njemu:
– Ali, Gospodine Lazo, zašto Vi ne biste bili taj za koga bih se udala?Moje srce Vas je već odavno i neizmenjivo izabralo!
– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dos-tojan, ponavljao je.
– Šta može biti više od duha koji imate, Gospodine Lazo?
Uporna sam i ja. Nije li to najveće bogatstvo sveta, niste li Vi najbogatiji čovek po tome? Moje srce ište samo takvoga bogatstva, drugo mi ne treba, a toliko i toga drugog imam, za nas oboje.
– Brak nije samo duh gospođice Lenka, kao da je setno dodao.
Brak je i telesno zbližavanje…
– Ja ga prekidoh: – Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite g. Lazo?

(iskinuto)

Posle toga je otišao.
Dugo mi nije pisao. A i kad piše – jedno te isto. Kud se dedoše one vrcave igre njegovog božanskog uma, koje sam obožavala da slušam!U neizmernoj čežnji, zatvorim se u svoju sobu, pa onda čitam, iščitavam po ko zna koji put njegove pesme, dodirujem rukom njegove posvete, pipam mastilo na njegovom potpisu – kao da ga time hoću približiti i večno vezati za sebe.

lenka11Dvorac Sokolac, o letu 1893.

Ljubim već davno uveli beli pupoljak u vazi, koji mi je onomad uzbrao u našem vrtu i uz poljubac poklonio.
– Ja sam siromašan pesnik koji nema zemaljskog blaga da Vam pokloni, ali ovaj poljubac u ružu i njen miris koji i posle, kad uvene ostaje, neka Vas uvek seća na mene.

S., Leto G. 1893.

Odlazim na još jedno putovanje. Sve usamljenija i sve tužnija. Ništa me više ne zanima.

S., oko Mitrovdana, 1893.

Rođendan mi je, a ja sam tužna.On neće doći. Tako je javio. Dvadeset tri su mi godine. Vidim već i roditelji brinu i hteli bi, nekako se snebivaju da mi
kažu: „Ne čekaj ga! Vreme ti je za udaju! Tolike prosce, grofove i prinčeve si odbila zbog tog razbarušenog pesnika.”
I braća kad dođu, kritički me posmatraju. Samo sestra Olga me razume. Ona je udata, nije tako daleko, pa mogu čestoda je viđam. Ona mi onomad reče, ne znam možda i iz ličnog iskustva:
– Žena treba samo iz ljubavi da se uda.
I ja mislim da neću moći drugačije.

S proleća, imanje Bogdana Dunđerskog 1894.

Došla sam kod bate Bogdana jer mi je kod kuće postalo neizdrživo. I evo, sada jedino preko Bate čujem za njega. Sasvim se odaljio, i kao, namerno. Bio je kod Bate na imanju i po mesec dana, ali nije mi pisao. Tek, čujem od Bate da ponekad pita za mene, i ono – da li se udala? Nema više ni knjiga da mi šalje. Očajna, izađem malo da jašem po imanju, jer Bata ima prekrasnu ergelu, preko stotinu grla. Prave mi društvi njegovi konjušari. Čestiti ljudi. Svuda me prate da mi se štogod ne dogodi. A ja se osećam, da bih baš volela da mi se nešto dogodi, da padnem s konja i da se ovo sve završi. Došla sam ovde da ne svisnem.
Bog da prosti, ovo neće na dobro izaći.

lenka12Portret Lenke,Uroš Predić
Sokolac, leto 1894.

Namolovan mi portret. G. Uroš je to uradio znalački, majstorski. Imam nešto više melanholičan pogled nego kad je slika početa (ali kakav bih, ah, inače mogla imati!), ali sve je tu dobro pogođeno: i moja plava kosa i kika i vrat i ruke – i naročito balska haljina od moje prabake, sa lentom i
cvetovima od čipke na golim ramenima. I vaza pored stola sa ljiljanima u nežnom desenu haljine, i žute ruže (avaj, simbolične za moje raspoloženje). Sve to u nežno plavoj draperiji i pozadini koja odudara od portreta svih ostalih naših predaka u Sokolcu.

Otac je veoma zadovoljan slikom i bogato je nagradio g. Uroša. I ja sam zadovoljna, ne bih mogla reći oduševljena zbog mog trenutnog stanja, ali slika je lepa i sobom sam zadovoljna na njoj. Ko zna, možda će taj portret ostati jedini trag od mene, da sam ikada postojala na ovome svetu.Visiće iznad mog (ah, bračnog kreveta), pored velikog ogledala u mojoj sobi. Kad god sednem za svoj schreibentisch od sada će me sa strane uvek posmatrati još jedna Lenka. Ah, da ga bar vidi Onaj kome je namenjen!

Beč, Leto G. 1894.

Još jedno leto. On se jednako ne javlja, rekla bih namerno. Bežim i od mojih dobrih roditelja, samo da ne vide patnju na mom licu. Evo me u Beču, kod družbenice Ruže, hodam ulicama kojih volim da se spomenem iz dana prve mladosti i tako bezazlenog i divnog života. I pred jednom apotekom sam zastala. I izašla iz nje sa kupljenim praškom za spavanje. Samo pazite, upozorio me apotekar: – Malo veća doza od propisane i – to je prelazak iz sna u san. Iz sna u san? Možda je to baš ono što bi mi bilo potrebno?

lenka13Glavna dvorana
Sokolac, s proleća, 1895.

Došla sam kući! Kako tužno deluje moja soba. Kao da u njoj nikada ranije nisam živela, u njoj provela tolike časove sreće i snevanja o budućem životu. Prelistavam knjige, pregledam moje balske haljine, omiljeni jahaći kostim, zatim otvorim schriebtisch, u njemu njegova pisma i ovaj Dnevnik. Ko zna gde će završiti?I neće li ubrzo posle mene, i sve ostalo postati prah i pepeo?Evo i njegovih pisama!Mogla bih ih i sama odmah spaliti, da ga ne kompromitujem. Ali, ko će znati onda uzrok, zašto sam otišla?Ne, neka ostanu.

Neka ostane pisani trag, bar za sada, svedočanstvo te ljubavi, kad ju je već on tako brzo pogazio. I onako će vreme potom izbrisati sve.Portret me tužno gleda sa zida. I na njemu zabeležen onaj osmeh koji je prešao umelanholiju. Bože, koliko sam bila srećna kad je započet, a kako se, samo u tom osmehu, ocrtalo vreme koje je proteklo i koje je i slikar zapazio i zabeležio. Ostaće mojim roditeljima uteha i uspomena. Katica je podgrejala kamin.Žurim, zovu me dole. Brinu za mene. Osećaju oni sve. Čekaju na obed. Pripremaju proslavu za moj rođendan. Ali, čini mi se da ih je duboko ponizio taj pesnik. I bojim se da mi braća spremaju neku udaju, preporuku, samo da i mojom udajom njemu uzvrate milo za drago.

lenka14Nikola Tesla
D. Sokolac, o letu, 1895.

Ne znam šta je sa njim? Javio se, ali kako!Nudi mi za udaju (!!!) nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, već slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Šta je njemu? Nahvalio ga, da ga ne bi bolje nahvalile ni moje provodadžike: visok, kaže, lep, lep, baš za Vas, obrazovan,
uman, načitan i već slavan, neženja…Doista, šta se dešava sa njim?Neću ni mladog, ni lepog, ni visokog – kako ne razume da hoću samo njega, da sam mu to već toliko puta napisala, ja sam to u mom srcu već rešila, samo njega treba ohrabriti, dozvati da dođe i da ponovo doživimo one naše bajne dane, ovde u Sokolcu.Ovo više ne mogu izdržati. Idem sutra kod sestre Olge, na njeno imanje. Da malo raspršim misli i da se s njom porazgovaram. Vidim ja i brižne materine i Ocine poglede. Ali, ne mogu protiv sebe.

lenka15Dvorac „Sokolac” još krije tajnu…
Beč, o Maloj Gospojini, 1895.

Tek ovde, u Beču, mogu da dođem k sebi, daleko od svih i svega i prvi put ovde da zapišem nešto, ako išta više vredi i pisati.Gotovo je sve!On se oženio.
Ali, izdaja našeg zajedništva, našeg zaveta, bila bi manje bolna, da mi je to javio lično, da smo se još jednom bar videli.Ništa, samo glas i to – o nebesa!Postupak kojim je valjda hteo da me uvredi, do kraja dotuče – da li je mogao biti svirepiji? Za kuma je pozvao moga oca!!!Savršen zločin, bez traga. (Otac je, naravno, pristao, a ja sam poželela tog trenutka da me nema! Da me nema za duže vreme, ne samo dok se obavi taj čin, već da me nema za dugo, zapravo zauvek!)

Ali zašto? Šta sam mu nažao učinila? I evo me ponovo u Beču, gde sve znam i svi me znaju. Naravno, ne pričam zašto sam se ovde tako iznenada našla, kažem, zaželela sam se Vijene, njegove huke i buke koje mi ponekad nedostaju tamo na imanju, zaželela sam se Burgtheatra, mada sve one uzdišu kako ja tamo živim kao princeza u dvorcu.Eh, pusto mi moje bogatstvo i ime! Zašto se nisam rodila kao sirotica, pa bih već davno pobegla u svet sa njim. Tada me se ne bi uplašio, znam!Ali, opet, sve mi je smušeno u glavi… Zašto se onda ože-nio upravo tako – za bogatstvo i samo zbog toga? Ta druga, ta bivša verenica, čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali!

Pa ja sam sve to imala, pa još i ono što ova nikada imati neće, a što je i on u zvezde uzdizao – moje godine, moj stas i oči! Ili je lepota ženska kod pesnika samo za pesmu, ne i za stvarni život?
Ništa više ne razumem. Ništa mi više kod muških nije jasno. Otišla je moja sreća i ja takvu više nikada neću imati. Našto sada i život?

lenka16Glavni trem
Beč, o jeseni, l. G. 1895.

Čujem da je, sad bogat – o kako to ironično sada zvuči! – otišao sa izabranicom u Italiju. Tamo gde smo mi planirali, gde sam ja poželela s njim, gde mi je obećao pokazati neku čudesnu crkvu o koju se obijaju morski vali, sa kubetima vazdušastim i naslikanim kao u sfumatu, ali sa osnovom od našeg drveta, da baš tako se izrazio, o kojoj je ispevao nekad davno i jednu pesmu. Sve to ja nikada neću videti. Ne samo s njim.

Beč, o sv. Luki, 1895.

Dok je on tamo u Italiji, ja ovde idem po bečkim salonima, slušam opere, gledam predstave u Burgtheatru, ali ništa ne vidim i ništa ne čujem. Udvaraju mi se po salonima divni mladići i pljušte rukoljubi, ali ja nikog ne primećujem. Sama sam i kao s pogledom upravljenim ka jednoj udaljenoj tački. Znam, moram se uskoro vratiti mojim roditeljima, do mog dvadeset šestog rođendana. Tako je otac naredio. Bilo bi predugo i svet bi pitao. Poslušaću mog dobrog Ocu. Vratiću se.

Jutro, 5. Novembra, po star. kal.

Čujem da su se vratili u Sombor i da će ih Oca, sada kum, pozvati u Sokolac, odmah po povratku sa njihovog svadbenog puta u Italiji. I to na moj rođendan!
Ali za prvi susret sa kumom, (precrtano) koji me sad zove „moja mlada kumica”……To nedostojinstvo – da dolaze, da ih gledam preko stola… Ne, ja to ne mogu dozvoliti i neću trpeti… I ne mogu sve te godine što dolaze, podneti…(precrtano) Ovako je bolje, Ne mogu to prirediti mojim jadnim roditeljima tamo. Ostajem ovde, izgovorila sam se bolešću. Bolje da im samo stigne glas.

lenka17Bočna strana dvorca
Uveče, 6. nov. po st. Kal

Još ne znam, i ne smem do kraja da kažem, ali… mislim da se sve odlučilo, i od tada kao da se sve izmirilo u meni i učinilo me čudno spokojnom, čak onom istom, starom. Kao da je sve odjednom došlo na svoje mesto. Ako je to cena ranijeg spokoja moga, onda mu rado idem u susret. Sad samo čekam svoj rođendan. Sve je čisto kao kristal i jasno. Jedino mogućno. Mirna i spokojna, nakon svega. Nakon tako dugo vremena.Umesto da me dariva, ja ću njega, i sebe, darivati. Poklonom večnim. Kojim ćemo se vezati u večnosti.

(poslednji zapis)

Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Doveka sedeti u roditeljskom domu? Jer ja ne mogu više voleti. Da, sutra mi je rođendan. Darivaću i sebe i Njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće On. Razumeće sve….

(ovde se Dnevnik prekida)

lenka18Kapela Dunđerski u Srbobranu
P.S. U ostavštini doktora Simonovića, ličnog prijatelja pesnika Laze Kostića, ostala je sa koricama ovog Dnevnika, sa inicijalima u zlatotisku H. D. i beleška:

Ovu svesku pok. Lenke Dunđerski, dala mi je njena sestra Olga. Nađen prilikom pregleda njene sobe i uništavanja od strane braće i oca, svih, za porodicu, kompromitujućih hartija i pisama g. Laze Kostića, a nakon njene iznenadne smrti, licem na njen rođendan, 8. novembra po starom kal. 1895. godine. Čuvan upapirima Laze Kostića, a ja, dole potpisani, nakon pregleda Lazinih spisa i sadržaja ovog Dnevnika, koji bi mogao teško kompromitovati mog prijatelja, G. Kostića, sve to predajem vatri.

Pečat i potpis
Dr Radivoje Simonović

(Srbobran.net zahvaljuje Zoranu Veljkoviću na ustupljenom materijalu)
Izvor: srbobran.net

_______________________________________________________________________________________

Slavni srpski pesnik i pisac Laza Kostić rođen je na današnji dan 1841. godine, u Kovilju.

laza_1391161563_670x0Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, ginmnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a Prava na univerzitetu u Pešti.

Kostić je snažno uticao na srpsko društvo svoga vremena. Bio je pokretač i urednik književnih i političkih listova i blizak saradnik Svetozara Miletića.

Svoje književno stvaralaštvo počeo u jeku romantizma, u vreme Zmaja i Đure Jakšića. Za deset godina bavljenja književnošću, ušao je u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadestak epskih pesama, balada i romansi.

Bio je začetnik srpske avangardne lirike. Kao poliglota i čovek velike erudicije istakao se i prevođenjem dela Vilijama Šekspira. Kostić je bio i prvi predsednik 1882/83. Srpskog novinarskog društva.

Najpoznatija dela Laze Kostića su: poetične tragedije Maksim Crnojević, Pera Segedinac, rasprave Kritički uvod u opštu filozofiju, O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, Osnova lepote u svetu, lirske pesme Među javom i međ’ snom i Santa Marija della Salute.
Izvor:rts.rs

__________________________________________________________________________________

Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak necu nikoga klet’;
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza Kostić

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

UZVIŠENOST SANKT PETERBURGA…

1239500_460842757356615_865358823_nTIO

Sankt Peterburg: Venecija na severu

 Petrograd i Lenjingrad samo su dva sinonima za Sankt Peterburg, ali uz ovaj grad jednako tako priliči i – uzvišenost. A ta njegova uzvišenost datira još od davne 1703. godine, kada ga je – kao prozor ka zapadu – osnovao ruski car Petar Veliki.

51120_peterhof-bbm-explorer_af

Peterhov ima najveći kompleks fontana na svetu

  Činjenica da je od početka postojanja imao niz imena govori da je imao nemirnu istoriju, a 2003. godine pompezno je proslavio trista godina postojanja.

 Kada kročite u Sankt Peterburg, imate osećaj da grad ima sopstveni identitet, iako je stvoren voljom ruskog autokrate, koji je želeo da njegov grad ima od svakog evropskog grada pomalo. Takođe je i pun kontrasta – lep i jednoličan, star i nov, i bogat i siromašan, a najbolje vreme da ga posetite jeste tokom belih noći, koje traju od sredine juna do sredine jula, kada sviće oko 3-4 časa ujutru i kada se grad slavi posebnim festivalom.

 Severna Venecija

 56484_84360rusijakanalishutterstock11145130f_hlAko se pitate zašto Sankt Peterburg zovu Venecijom severa, dovoljno je da prošetate duž kanala Moika u čijoj se blizini nalazi Palata prinčeva Jusupov, gde je jedan od njih ubio čuvenog Raspućina. Takođe, prošetate li jednom od obala kanala Gribojedova, dospećete na trg Heno, koji je Dostojevski opisao kao “drugo lice raskošne fasade grada”.

 Možda je najbrži i najbolji način da vidite veliki deo grada tura brodićem po kanalima i zalivu, a traje oko pola sata. S obzirom na to da vodič sve vreme priča na ruskom, trebalo bi da razumete barem neki deo. Možda vam neće biti prijatan prolaz ispod nekoliko mostova jer su vrlo niski, pa ćete morate da se sagnete u brodiću.

Muzej Ermitaž

 56482_84359rusijaermitazshutterstock12343024f1_hlOvaj muzej predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj kulturi. Sastavljen je od šest zgrada, a ima preko trista pedeset sala u kojima je sakupljeno oko tri miliona umetničkih i istorijskih eksponata.

 Obavezno pratite grupnog vodiča koji će vas zamoliti da se odlučite šta vas zanima pre nego što krenete u obilazak: slike Rubensa, Monea, Pikasa ili Faberžeova jaja, carske kočije, odeća Petra Velikog ili mumije, jer ne možete sve. Kako je nama vodič rekao, ako biste se ispred svakog eksponata zadržali po jedan minut, trebalo bi vam deset godina da vidite svaki, ako računamo obilazak u trajanju od 12 sati svakog dana! Zato dobro proučite ponudu muzeja i izaberite jedan delić koji ćete uspeti da pažljivije osmotrite.

  U blizini muzeja će vas zadiviti ogromna statua osnivača grada Petra Velikog, poznata kao bronzani konjanik. Preko puta nje se uzdiže impozantna kupola Isakijevske saborne crkve, najveće crkve u gradu i jednog od najvećih pravoslavnih hramova.

 Ratni brod “Aurora”

 Bajaga se pitao: Da l’ je tako bilo hladno i mornarima sa „Aurore“, na koju možete da se ukrcate. Ovaj ratni brod stoji kao muzejni eksponat, a čuva ga pedesetak vojnika i oficira. Ulaz na brod je besplatan, pa mnogi ne propuštaju priliku da se slikaju na njemu sa mornarima.

Crkva Spasa 

49757_f.stroganov--neka-glavna-crkva_hl

Crkva Spasa

 Gradnja najpoznatije i najlepše crkve u Sankt Peterburgu započeta je 1883. godine na mestu gde je ubijen ruski car Aleksandar II, a završena je 1907. godine za vreme vladavine cara Nikolaja II. Nakon Oktobarske revolucije bila je poprilično uništena, pa je bila zatvorena za javnost do 1997. godine.

 Primetićete da ova crkva po raskošnom i šarenom stilu podseća na crkvu Svetog Vasilija Blaženog, koja se nalazi na moskovskom Crvenom trgu.

 

 Peterhov

56481_84361rusijapeterhofshutterstock37531435f1_hl Ukoliko imate vremena da posetite i periferiju, nemojte da propustite carske dvorce, od kojih je najpoznatiji Peterhov. Okružen je prelepim zelenilom, a na trenutak će vam se učiniti kao da ste u bajci.U vrtu se nalazi najveći kompleks fontana na svetu, a ako dođete preko leta, cvrkut ptica koje se kupaju u fontanama pojačaće bajkoviti ugođaj.

 Tradicionalna kuhinja

51198_vecera-qgil_hlZa potpuni doživljaj posetite neki od mnogobrojnih etnorestorana u kojima se nude raznovrsna jela, od kojih je možda najpoznatija boršč čorba, sa zaprškom i raznovrsnim povrćem i neizostavnom cveklom, a jede se sa kiselom pavlakom. Čitava priča o ruskoj tradicionalnoj kuhinji može da se svede na Tolstojevu rečenicu, “boršč i kaša – hrana naša”, jer je navika da se za doručak jede griz, pirinač, heljda, pšenica ili ječam skuvan na vodi ili mleku.

Izvor:superodmor.rs

______________________________________________________________________________________________________

ŽIVOT ISPOD…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

U ovom gradu svi žive ispod zemlje!
Zbog visoke temperature, koja redovno prelazi 50 stepeni, svi žitelji rudarskog gradića u Australiji žive ispod površine zemlje. U utrobi zemlje nalazi se čak i pravoslavna crkva.

1404597417-0-830x553

Foto: Flickr/Nicholas J

Rudarski gradić u Australiji, Kuber Pedi je poznat kao svetska prestonica opala, koji je još kod starih Grka i Rimljana važio za simbol nade, nevinosti i čistote.

Najskuplji opali na svetu vade se ovde, a ime gradu dali su Aboridžini – kupa piti, što znači “beli čovek u rupi”.

Ipak ono što je najzanimljivije za ovaj grad jeste da zbog velike temperature, koja redovno prelazi 50 stepeni, svi žitelji, njih oko 1.700 žive pod zemljom!

Gledano spolja, predeo izgleda kao u čuvenom filmu “Pobesneli Maks”. Ipak, prava slika se krije u utrobi zemlje. Tu se nalazi sve što možete da očekujete u jednom modernom gradu.
Ono što je posebno inetresantno vezano za ovaj gradić jeste da se u njemu nalazi i pravoslavna crkva posvećena Svetom Iliji. Crkvu krase i prelepi vitraži, kroz koje se prelama spoljna svetlost, kao i statue svetaca isklesane u steni.

Najveći problem ljudima koji žive u kućama u ovom rudarskom gradiću predstavlja nedostatak vode. Meštani žive u kućama koje su uklesane u stenama, tu su tri spavaće sobe, dnevna, kuhinja i kupatila.
Cena je skoro ista kao i za kuću na površini zemlje.

Bez preke potrebe, čovek ne mora da izlazi na svetlost dana, a ako želi da proširi stan može da iskopa novu prostoriju.

Prilikom proširivanja kuće svako može i da se obogati!

Naime, u Kuber Pediju su nalazišta plemenitog opala, koji se ubraja u drago kamenje i ako vlasnik ima sreće da naleti na nalazište rešio je sve svoje probleme.
Pogledajte.

Izvor:vestinet.rs (Telegraf)

_____________________________________________________________________________________________________

NADREALNA MESTA I TEMATSKI GRADOVI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Najčudnija mesta i gradovi

 Kineski inženjeri planiraju da izgrade španski Cadakus, u Ksiamen zalivu, imitaciju luke na Kosta Bravi koja je nekada bila dom Salvadora Dalija. U Španiji je podignuta zgrada od 47 spratova, ali je lift ugrađen za samo prvih dvadeset. Svet je pun fantastičnih gluposti, tematskih gradova i nadrealnih mesta za život. Predstavljamo vam neke od njih.

108080_selo-patuljaka_afSelo patuljaka – Kunming, Kina

Ovo čudno selo nastalo je kao sigurno utočište za progonjene kineske patuljaka koji su stotinama godina bili iskorištavani u raznim cirkusima.

 Svi u planinskoj zajednici Kunming, u južnoj Kini, koja broji 120 stanovnika moraju biti niži od 1,3 metara, a takođe imaju i svoju vlastitu policiju i vatrogasce. Grupa se ubrzo pretvorila u turističku atrakciju, nakon što su izgradili kućice u obliku pečurki i prihvatila način oblačenja likova iz bajki.

  Šahovski grad – Kalmikia, Rusija

  U državi u kojoj 300.000 ljudi živi u siromaštvu i gde se pojedina naselja snabdevaju vodom  cisternama, izgrađen je grad posvećen šahu i šahovskim takmičenjima. Ovaj veliki kompleks nalazi se istočno od Elista, Kalmikia u Rusiji .

  Bivši predsednik Kirsan Iliumzhinov, veliki zaljubljenik u šah,koji je ujedno bio i predsednik FIDE, došao je na ideju da napravi prestonicu posvećeni njegovoj velikoj pasiji.

U gradu se nalaze konferencijski centar , javni bazen i muzej Kalmiku, dok centralnim delom dominira šahovska palata. Ova velika šahovska prestonica završena je 1998. godine, u vreme 33. šahovske olimpijade.

Jevrejska autonomna oblast – Birobidžan- Rusija

Ovu veštačku jevrejsku domovinu, u istočnom Sibiru, 1928. godine stvoro je Staljin. Trebalo je da postane nova matična država za ruske Jevreje. Zbog oštre klime i političke situacije tog vremena malo Jevreja se odlučilo da živi ovde. Glavni grad Birobidžan za vreme II svetskog rata bio je utočište za Jevreje. Osnivanjem Izraela opalo je interesovanje za ovu oblast, a u Birobidžanu danas živi oko 70.000 ljudi, samo pet odsto čini jevrejsko stanovništvo.

  108092_1_hlGrad smeća – Manshiat Naser,Kairo, Egipat

U ovom predgrađu Kaira umesto cveća i lepo uređenih terasa, naići ćete na gomile naslaganog raznog đubreta. Svakome od nas bi ovo pretstavljalo noćnu moru, ali za stanovnike ovog dela Kaira to je odličan izvor prihoda. Oni uspevaju da recikliraju neverovatnih 80-90 odsto od onoga što  su pronašli.


108093_japan--kenta-mabuchi_af

Hasima l foto: Kenta Mabuchi/flickr.com

Ostrvo Hasima – Japan

 Nekada je ovo bilo jedno od najgušće naseljenih oblasti u Japanu, danas je grad duhova i jedna od turističkih atrakcija. Englezi su mu nadenuli nadimak Battlesship što u prevodu znači Ratni brod, jer zbog bedema kojim je opasano liči na ratni brod.

 Korišćeno je za eksploataciju uglja, a 1890. godine kupljno je od strane Mitsubisia, kada je nafta zamenila ugalj, masovno su zatvarani rudnici u Japanu, ni Hashima rudnici nisu bili izuzetak. Mitsubishi je zvanično najavio zatvaranje rudnika 1974. godine.

 

108094_cuber-piti--sydney-oats_af

foto: Sydney Oats/flickr.com

108095_crkva--percita_af

Crkva Sv.Ilije Proroka l foto: Percita/flickr.com

Cuber Pidi ili “Rupa belog čoveka” – Australija

 Cuber Pidi je jos jedan grad rudara, ime je poteklo od lokalnog aboridžanskog termina kupa-piti, što u prevodu znači “rupa belog čoveka”. Ovo je jedno od najvećih nalazišta opala u svetu.

U gradu živi oko 2.000 stanovnika, a zbog velikih temperatura većina građevina se nalazi ispod površine zemlje, prodavnice, hotel, muzeji…

Pod zemljom se nalazi i srpska pravoslavna crkva, crkva Svetog Ilije Proroka, jedina takva na svetu.

108096_humberstone--carlos-varela_af

foto: Carlos Varela/flickr.com

Rudarski gradići Humberstone i LaNoria

Ovo su dva rudarska grada u Čileu koja su nastala krajem 19. veka, a gradovi su napušteni ne tako davne 1960. godine nakon što su rudnici presušli rudom,a radnici, tretirani gotovo kao robovi, ostavljeni da se drugde negde snalaze kako znaju i umeju.

  Stanovnici okolnih mesta boje se da se približe napuštenim rudnicima, jer veruju da praznim ulicama još uvek lutaju duhovi siromašnih rudara, koji nikada nisu uspeli otići, dok pogled na lokalno groblje koje je puno otvorenih grobova izgleda stravično kao iz nekih horor flomova o zombijima.

 

108097_krako--wikipedia_hl

Krako

Krako u Italiji

Neverovatni gradić na steni, slobodno možemo nazvati srednjevekovnim, jer građevine potiču iz tog perioda. Prvi pisani tragovi o gradiću potiču iz 11. veka, kada je jedan od crkvenih velikodostojnika bio zaveden kao vlasnik ovog gradića.

Grad se tokom vremena često praznio, što zbog skoro nikakve privrede što zbog čestih zemljotresa i klizišta. Prva velika seoba se odigrala između 1892. i 1922. godine kada je skoro kompletno stanovništvo Kraka emigriralo u Severnu Ameriku, međutim tek je 1963. godine gradić ostao bez stanovnika kada su vlasti preselile preostali živalj u obližnju dolinu Krako Peskijera.  

108098_kolmanskop--damien-du-toit_hl

foto: Damien du Toit/flickr.com

 Kolmanskop u Namibiji

  Velika dijamantska groznica je uticala na nastajanje gradića usred pustinje. Krahom tržišta dijamanata posle Prvog Svetskog rata, započeo je krah gradića. Tokom 50-tih godina prošlog veka, on je potpuno napušten, a pustinja je počela da uzima nazad zemlju na kojoj leži grad, te je većina objekata u gradiću pod peščanim pokrivačem.

Gradić Helltown

Gradić u američkoj državi u kojem je vlada masovno otkupljivala zemlju 70-ih godina,ostalo je napušteno nakon nerealizovanih planova i seobe stanovništva .Domovi stanovnika trebali su biti srušeni, a zemlja pretvorena u nacionalni park, ipak tako nešto se nikada nije desilo.Tako se stvorilo zaraslo zemljište neodržavano više decenija.U tom geradiću postoji takozvani drum „Kraj sveta“. Iz te, inače slepe ulice,ko bi se udaljio od znaka upozorenja da je zatvorena,nikad se više nije vratio…. Mesto po nekim pričama opsedaju gnevni duhovi članova Ku Klux Klana,kao i duhovi pacijenata lokalne psihijatrijske bolnice i preminulih mutanata koji su nastali kao posledica eksperimenata vlade SAD-a.

M.Nikolić/ superodmor.rs

___________________________________________________________________________________________

NAJVEĆA DRVENA GRAĐEVINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________

 PRKOSI ZUBU VREMENA

 Crkva 3Već 150 godina, spektakularna ruska pravoslavna crkva Kiži Pogost, u potpunosti sagrađena od drveta, prkosi zubu vremena. 

Sa svojih 37,5 metara visine ostaje najveća drvena građevina na svetu.

 

Ruska pravoslavna crkva Kiži Pogost prkosi prirodnim nepogodama već 150 godina i predstavlja najveću drvenu građevinu na svetu.

Crkva 2 Kiži Pogost sa svojih 37,5 metara visine, koja se zapravo sastoji od dve crkve, nalazi se na malom ostrvu Kiži, usred jezera Onjega, na severozapadu Rusije, u blizini granice sa Finskom.

 

Svi elementi građevine, od zakivaka do impresivnih kupola, napravljeni su isključivo od drveta, što pokazuje koliko je ovaj materijal otporan.

 

 CrkvaUsled brojnih žalbi vernika, crkva je nedavno podvrgnuta manjem renoviranju, ali i dalje nije korišćen nijedan drugi materijal osim drveta.

 

Sagrađen u 18. veku, drveni hram ima zvonik, 22 kupole i unutrašnji svod u formi piramide, a ukrašavaju ga 102 ikone.

 Mesto hodočašća mnogih pravoslavaca, crkva Kiži Pogost je na spisku svetske baštine Uneska od 1990. godine.

rts.rs/

ZANIMLJIVE GRAĐEVINE …

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

 U ovom uzboru našle su se zgrade koje odudaraju od stereotipnih građevina, za koje se može reći da predstavljaju i jedinstvena umetnička dela.

____________________________________________________________________________________________________________________

Foto izvor: BizLife

LAZARICE U PČINJI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Pčinjskom kraju do danas su sačuvani mnogi narodni običaji.

1601_ocp_w380_h300 Istina, ne u velikoj meri, ali ako znamo da je u Srbiji, ukupno gledajući, sačuvano vrlo malo toga, onda je za svaku pohvalu što narod Pčinjskog kraja još uvek brižljivo neguje svoju tradiciju.

Povorke „lazarica“ su prolećni običaj. Grupe devojaka, nekada od 15 do 20 godina, a danas deca, pripreme za polazak počinju u četvrtak uveče pred Lazarevu subotu, crkveni praznik vaskrsenja Lazarevog, nedelju dana uoči Uskrsa.

Devojke koje će ići u „lazarice“ sakupljaju se u kući „Lazara“, najstarije naočite devojke, koja će predvoditi povorku. Starije žene podučavaju devojke običajima i pesmama koje će pevati i pričaju kako su one išle u „lazarice“. Posle večere sve devojke spavaju u kući najstarije među njima.

Lazarice polaze iz kuće pre izlaska sunca u petak pred Lazarevu subotu što simbolično predstavlja buđenje prirode, kad počinje nov zemljoradnički i stočarski proizvodni ciklus sa magijskim obredima za plodnost. U grupi je šest devojaka. Obučene su u starinsku narodnu nošnju. Na sebi nose dugu vezenu košulju, starinsku crvenu suknju „vutu“ zvanu „pervaz“ sa šarama u obliku rombova, pojas, crne vunene čarape i opanke. Oko vrata nose ogrlicu od zlatnog ili srebrnog novca. Na glavu stavljaju crvene marame koje vežu kao turban.

Kićenje cvećem ukazuje na to da „lazarice“ predstavljaju i duhove prirode koji treba da utiču na plodnost.

Lazarice se ređaju po visini, od najviše prema najnižoj. Devojka koja se uda više ne učestvuje u ovoj procesiji.

Od kuće do kuće, pevajući, one prikupljaju poklone. U pletenu korpu domaćini stavljaju jaja, voće, pletene čarape… Danas se uglavnom daruju novcem i slatkišima. Nevesti pevaju: „Što su ovo lepi dvori, što su lepo sagrađeni, još po lepo izmeteni...“! A momku pevaju: „More, momče, namerniče, koju voliš da nameriš? Kako možeš da spiješ, u krevet bez devojče“? Peva se ženskom i muškom detetu, na pooranoj njivi se peva i igra, ovcama u toru, voćkama…

Danas se to čini samo ispred kuća, ali i to je dovoljno za očuvanje lazaričkog običaja u Gornjoj i Donjoj Pčinji.

Autor: Dušan Spasić

Izvor: danas.rs

____________________________________________________________________________________________

Lazarice na dan 07.04.2012 godine.

Selo Radovnica srce Gornje Pčinje u kojoj se svake godine tradicionalno na dan Blagovesti održava svenarodni sabor a od ranog jutra u grupama krecu Lazarice sa Lazarom gde pevaju svoje predivne pesme.

Ovo je jedna manja grupa od šest devojčica odevene u tradicionalnu narodnu nošnju tipično za područje Gornje Pčinje koje sam uspeo da uslikam i snimim njihovo prelepo pojanje.
By Dragoljub Stošić-Gornja Pčinja*

____________________________________________________________________________________________

Vernici Srpske pravoslavne crkve danas slave Vrbice ili Lazarevu subotu, dan uoči praznika Cveti i nedelju dana pred najradosniji hriščanski praznik – Vaskrs.

Priredio: Bora*S


SOPOTNIČKI VODOPADI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Sopotnica je planinsko selo u jugozapadnom delu Srbije, na obroncima planine Jadovnik.
p3Nalazi se na nadmorskoj visini između 800 i 1200 metara, i od najbližeg grada, Prijepolja, Sopotnica je udaljena oko 20 kilometara, i do nje se može doći na dva načina – preko naselja Ivanje, ili preko sela Lučice, a oba se nalaze na magistrali koja povezuje Srbiju i Crnu Goru.

Selo je poznato po reci Sopotnici, od koje nastaju velelepni Sopotnički vodopadi, prebogati bistrom i hladnom planinskom vodom.

Ovi vodopadi su poznati po tome što se nalaze na prvom mestu u Srbiji po visini pada vode, kao i po količini protoka. Sopotnički vodopadi su jedan od najlepših bisera srpske prirode, i njihova lepota svake godine privlači sve veći broj planinara, turista i meštana okolnih naselja. U blizini vodopada se nalazi i nekoliko starih vodenica, koje predstavljaju jedinstven spomenik arhitekture ovog dela Srbije. Pored toga, u blizini vodopada nalazi se i planinarski dom, kojim upravlja PD Kamena Gora iz Prijepolja, a pored njega, osnovna škola (za prva četiri razreda), mala crkvica izgrađena pre desetak godina., kao i nekoliko domaćinstava.

Svakako, nezaobilazan deo ovog kraja čine i njegovi meštani, koji su spremni da pomognu i ugoste svakog putnika koga put nanese u njihov prelepi kraj. Njihova ljubaznost, običaji i hrana retko koga mogu ostaviti ravnodušnim.

Ako vam se sviđa ideja da vas huk moćnog vodopada i rečice koja protiče pored vašeg šatora noću uspavljuje a jutrom budi iz sna, i ako želite da sa svega par metara, ili manje, posmatrate kako se velika vodena masa obrušava niz stene, Sopotnica je mesto koje definitivno treba posetiti.

avanturista.wordpress.com

imagesS

foto:biblioteka-prijepolje

phoca_thumb_l_sopotnica_zimi_07

foto:sopotnica.com

phoca_thumb_l_valjarica_04

foto:sopotnica.com

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

   Ljubav menja izraz, ali u osnovi uvek ostaje ista i inspiriše sve pisce, bez obzira na to da li je reč o pesnicima, koji su nekako najviše pisali o njoj, ili o prozaistima, romanopiscima, kritičarima i esejistima. Ljubav je osećanje koje uzdiže dušu, a pisci nekako najviše imaju potrebe za tim, više nego obični ljudi, jer njihova dela moraju da se nađu iznad svakodnevnih banalnosti.

Jedan od velikih pesnika čiju je poeziju, ali i život ispunila ljubav jeste Laza Kostić. Kako je rano ostao bez majke uvek je bio mažen i pažen od svih, omiljen lik među rodbinom, drugovima, nastavnicima… Lep i naočit momak, veliki šaljivdžija, voleo je da priča viceve i da pravi kalambure. Okolina ga je od milošte zvala Laza Maza, Lakan ili ono najčešće – naš Laza.

Sve devojke tog doba bile su mahom zaljubljene u njega. O njemu su kružile samo lepe priče. Poeta koji govori sedam svetskih jezika i naslednik ujakovog imanja, bio je i te kako dobra prilika.

Prvu ljubav je upoznao u pozorištu. Bila je to glumica Jovanka Kirjaković, lepotica o koju su se otimali mnogi otmeni mladići. Iako je mogla da bira, ljubav je poklonila tada devetnaestogodišenjem Lazi. U to vreme Laza je prevodio Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”, pa shodno tom velikom delu nadenuo je nadimke sebi i svojoj voljenoj, Romče i Julijica. Međutim, zla kob se nadnela nad dvoje mladih. Jovanka oboleva od tuberkuloze i ubrzo umire, a o tim danima tuge ispevane su pesme “Pogreb” i “Posle pogreba”.

Lepi Laza je nastavio dalje sa uspomenom u srcu na prvu ljubav. Nižu se kratke romanse. Sa Pavom, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, provodi divne večeri u šetnji, milovanju i zakletvama. Međutim, zbog Lazinog članka, koji nije bio po volji Pavinom ocu, devojku udaju za nekog advokata iz Vukovara, a mladi poeta utehu pronalazi u pisanju, vežbanju i usamljenim šetnjama. Usledile su avanture sa lepoticama tog vremena, ali se ni pored jedne nije skrasio.

Književnik Svetislav Vinaver je o tom periodu Lazinog života zapisao sledeće: “Posle ovih mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U burnom političkom životu on je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i propagirao, agitirao, stradavao, pa nije mnogo ni mislio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim ognjištem.”

Bio je pesnik i profesor, nacionalni borac i desna ruka Svetozara Miletića, predsednik varoškog suda… Po muževnoj građi su ga poredili sa Petrom Velikim, a on nije propuštao priliku da vežba. Preplivavao je Dunav, trčao svakodnevno, obično je u ruci nosio buzdovan napunjen olovom i na taj način vežbao mišiće. S druge strane, njegov um je bio još britkiji. Pametan, mudar i učen, svi su voleli da slušaju njegove priče, a udavače su ga celog života jurile. Nije ni čudo što su mu odmah uz nadimak Laza Maza, dodali i onaj “večitog mladoženje”.

Jedno vreme je proveo u Crnoj Gori, zbog neslaganja sa vlastima, pa se po povratku u Novi Sad povlači u zamak porodice Dunđerski, koji mu u stvari biva svojevrsno sklonište. U dvorcu najbogatijeg čoveka u Vojvodini, Laza uživa u bogatim gozbama i prijatnim razgovorima sa mladom i lepom domaćinovom ćerkom Lenkom.

Lepotica koja je zarobila pesnikovo srce – Lenka Dunđerski

Iako 29 godina stariji, Laza i Lenka pronalaze zajedničke teme i mnogo vremena provode zajedno. Laza se zaljubljuje u ovu lepu i načitanu devojku, ali zbog prevelike razlike u godinama, ne usuđuje se da je zaprosi. Srećan je što može da joj priča o svojoj bogatoj prošlosti, što mogu da razgovaraju na francuskom, idu na izlete kočijama, što može uveče u salonu kraj kamina da sluša njeno umeće na klaviru. Lenka će zauvek ostati njegova tiha patnja.

Da ne bi pokvario lepo prijateljstvo sa devojčinim ocem, povlači se u manastir Krušedol, ali čak ni tamo ne nalazi mir. U misli i snove mu dolazi mlada Lenka. U to vreme piše Nikoli Tesli: “Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela, ne samo mrtvoga Don Huana, nego i mrtvoga sveca… Dosad je odbila čitavu vojsku prosilaca… Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla.”

Laza iz manastira odlazi u Sombor, gde ga već četvrt veka čeka najbogatija miraždžika Julka Palanački. Oduvek zaljubljena u velikog pesnika nikada se nije udavala i konačno je dočekala da je njen Laza zaprosi. Bilo joj je 46 godina kada se udala za ljubav svog života, tada pedesetčetvorogodišnjeg pesnika. Svi njeni devojački snovi su se ostvarili. Lazi je kum bio stari Dunđerski, još jedan pokušaj velikog pesnika da se na svaki mogući način odvoji od mlade i lepe Lenke koja mu je zauvek zarobila srce. Međutim, to i nije bilo neophodno. Dok su bili na svadbenom putovanju, sustigla ih je tužna vest da je zanosna Lenka Dunđerski preminula od tifusne groznice.

Ona ga je čekala čitavog života – Julka Palanački

Ostarelog somborskog poetu proganja lik lepotice Lenke. Čak i nakon deset godina od njene smrti, još uvek je tu, u njegovim mislima i srcu. Lepa i neprolazna.

Pohodi ga i u snovima, što je i zapisao u svom dnevniku na francuskom jeziku: “Treći avgust 1908. Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu njenih usana i teško bi mi bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu. Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one strane groba.”

Snovi postaju svakodnevna opsesija. Laza je opčinjen mrtvom Lenkom Dunđerski. Nestaju svi njegovi strahovi koji su nekada postojali, kada nije smeo da zatraži njenu ruku i kada ju je tako srdačno preporučivao Tesli. On je grli, naziva svojom i nikome više ne da.

Upravo njoj u čast ispevao je poslednju, labudovu, pesmu

Santa Maria della Salute”.

“Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj.

Ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire kute

Santa Maria della Salute.”

Laza Kostić nakon ovakvih stihova nema više šta da traži u pesništvu i životu. 1909. godine umire Julka Palanački, zadovoljna jer je ispunila svoje snove da postane žena srpskog Šekspira. 1910. u sedamdesetoj godini dušu je ispustio i čuveni poeta, miljenik naroda, lepi Laza. Iza njega su ostali stihovi i zapisi o jednom životu i ljubavi koja još uvek negde plamti istim sjajem. Možda su konačno našli mir i ljubav, daleko od svih.

Lola Radosavljević /wannabemagazine.com