TESLIN ČUDESNI SVET ELEKTRICITETA…

tamoiovde-logo

Čovek koji je spojio tri veka i dva milenijuma

01092015966Još jedna iz niza sjajnih izložbi u ovoj sezoni borskog Muzeja rudarstva i metalurgije izazvala je izuzetno interesovanje posetilaca.

Reč je Ovde o izložbi “Teslin čudesni svet elektriciteta” Muzeja Nikole Tesle iz Beograda, koja je 1. septembra otvorena u galeriji borskog Muzeja.

01092015976

Suzana Mijić i Vladimir Jelenković

Izložbu su pred mnogobrojnom publikom predstavili i otvorili Suzana Mijić, direktorka borskog Muzeja i Vladimir Jelenković, zamenik direktora Muzeja Nikole Tesle.

“Nakon što je Muzej Nikole Tesle sa ovom gostujućom izložbom obišao pola sveta i nakon što je više od milion ljudi uživalo u izumima Nikole Tesle u više od 20 zemalja širom Evrope, naročito mi je drago da smo danas ovde, jer je Bor centar ovog inženjerskog regiona, a Nikola Tesla je najznačajniji srpski inžinjer i svakako najznačajnija naučna ikona 21. veka” – kazao je između ostalog Vladimir Jelenković, zamenik direktora Muzeja Nikole Tesle.

Dan je pri kraju; ono, sve dalje sja

Hita da drugi oživljava svet

O, što me krila ne dignu sa tla,

Pa za njim,večno, da upravljam svoj let!

Divnog li sna dok ono dole kreće!

Ah, kuda lete krila bestelesna

Telesna krila vinuti se neće!

(Gete)

Ove Geteove, iz Fausta  nadahnjujuće stihove, izgovarao je Tesla, šetajući sa prijateljem i  posmatrajući jedan divan zalazak Sunca, a onda se dogodilo skoro pa čudo.

Spoznaja istine.

“ U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih bila je i Geteov Faust. Sunce koje je zalazilo podsetilo me je na čuveni odlomak.

Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, sinula mi je ideja, i u trenutku sam otkrio istinu. Štapom sam nacrtao dijagram u pesku, koji je moj pratilac savršeno shvatio i koji sam šest godina kasnije izložio u svom govoru u Američkom institutu elektroinženjera“

(Autobiografija „Moji izumi“ 1919) 

01092015967Doba u kome je živeo Nikola Tesla (1856-1943), srpsko-amerićki naučnik, inženjer i pronalazač, nazvao je dobom elektriciteta. Njegovi izumi i otkrića u najvećoj meri su posledica izučavanja ove prirodne pojave, što je odredilo i naziv izložbe Muzeja Nikole Tesle.

Tesla je podario čovečanstvu ogroman broj značajnih izuma koji su ingenzionošću rešenja, univerzalnošću primene i pomeranjem mnogih naučnih i tehnoloških granica, izmenili sliku sveta oko nas.

Svojim epohalnim delom Nikola Tesla je spojio tri veka i dva milenijuma i svrstao se u plejadu pravih, autentičnih, renesansnih ličnosti koje će čovečanstvo večito pamtiti kao ljude koji su svojim humanim vizijama i univerzano vrednim delom promenili svet.

 DSC02028Postavku izložbe “Teslin čudesni svet elektriciteta” čine panoi sa fotografijama, dokumentima i tekstovima iz Nikolinog života i rada,  modeli nekih od Teslinih izuma, poput Indukcionog motora sa rotorom u obliku jajeta ili Teslinog transformatora, makete nekih objekata  na, i u kojima je Tesla radio kao što je Laboratorija na Long Ajlendu sa predajnim tornjem za ostvarenje Teslinog „Svetskog sistema za ostvarenje bežičnog prenosa“, te  mnoštvo zanimljivih  eksponata, koji će izazvati pažnju posetilaca.

Izložba u Boru će biti otvorena do 22. septembra 2015. godine.


U Muzeju Nikole Tesle čuva se približno 1000 predmeta, raspoređenih u devet zbirki – četiri zbirke tehničke prirode, dve zbirke ličnih Teslinih predmeta i tri umetničke zbirke.

DSC02035

DSC02034Najveći broj muzejskih predmeta je zaostavština Nikole Tesle. Stalna izložba postavljena je u prizemlju i podeljena je u dva dela.

Prvi deo nas upoznaje sa biografskim podacima Nikole Tesle, a drugi deo predstavlja njegov naučni rad sa najznačajnijim izumima i sa nekoliko radnih modela koji se koriste za demonstraciju.

Urna sa posmrtnim pepelom Nikole Tesle čuva se u Muzeju.

Muzejska biblioteka sadrži 786 naslova knjiga, 323 naslova časopisa, hemeroteku sa oko 50.000 novinskih isečaka, kao i značajan fond monografskih i serijskih publikacija koje se odnose na život i rad Nikole Tesle i srodne oblasti iz domena njegovog rada.

DSC02056Bibiliotečki materijal koriste prvenstveno zaposleni u Muzeju, ali i drugi korisnici van Muzeja radi izrade naučnih i studijskih radova.

Muzej ima i svoja izdanja – sve knjige u izdanju Muzeja su o Nikoli Tesli, njegovom životu i radu i objavljene su na srpskom i engleskom jeziku.

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-FotoPlus

Advertisements

KUĆA NA DRVETU U GRADU…

 tamoiovde-logo

Da, moguće je!

Ukoliko maštate da imate kućicu na drvetu a živite u gradu, ova fantazija deluje kao nemoguća misija.

kuca-na-drveci-01Međutim, arhitekta Lućijano Pia je uspeo da svoje maštanje pretvori u realnosti. On je imao lepu viziju kako ljudi i priroda treba da žive zajedno u harmoniji čak i u urbanim uslovima.

Tada je projektovao, a kasnije i izgradio kompleks apartmana za italijanski grad Torino.

Ova zgrada od pet spratova je mešavina čeličnih nosača i bujnog drveća koja stanovnicima pruža osećaj kao da žive u velikoj kući na drvetu.

kuca-na-drveci-02Arhitekta je sve vreme tokom projektovanja, a kasnije i gradnje, imao u vidu integraciju sa prirodom.

Terase organskog i asimetričnog oblika omogućavaju postavku velikih saksija iz kojih raste drveće. U dvorištu ovog kompleksa se nalazi nekoliko veštačkih jezeraca koja stanovnicima pružaju mesto za opuštanje i osveženje tokom toplih letnjih meseci.

kuca-na-drveci-04Kako je zgrada sa svih strana okružena zelenilom, vazduh u njoj je čist i zdrav za stanovnike, a drveće na terasama pruža odličnu izolaciju i zaštitu od buke i neprijatnih mirisa.

Takođe, ovolika količina zelenila u gradu je dobra za ceo okolni eko sistem.

_________________________________________________________________________________________

Foto: Boredpanda
Izvor:ekokuce.com

_________________________________________________________________________________________

USAMLJENIČKE ŠETNJE…

tamoiovde-logoEmil Cioran: Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest
li1Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd? Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi.

Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos.

Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.

Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest.

Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?

***
Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća.

Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju?

Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja.

Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica?

Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet?

Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!

Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje – izuzetno plodne, ali i istovremeno opasne – za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca.

Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo.

Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu
Izvornik: Ре culmile disperarii, Bucuresti,Fundatia pentru literatura si arta “Regele Carol II 1934.
Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

SVE SE RAZLIVA ; SREDIŠTE POPUŠTA…

tamoiovde-logo1Drugi dolazak

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.

Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine.

Besumnje, na pomolu je neko otkrovenje;
Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak.

Drugi Dolazak! Tek što reč izustih,
A grdna slika iz Spiritus Mundi
Već vid mi muti: u pesku pustinje
Lavlje obličje sa glavom čoveka,
I okom praznim, ko sunce okrutnim,
Kreće lene sapi, dok svuda okolo
Teturaju se senke gnevnih ptica.

Opet pade tama; ali ja sad znam:
Dvadeset vekova tvrdog sna
Pretvori u mòru škripa kolevke;
No kakva se to zver, svoj čas dočekav,
Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?
V. B. Jejts
(preveo Milovan Danojlić)
______________________________________________________________________________________________

ČUDA ZASAVICE…

tamoiovde-logo
Sir od magarećeg mleka najskuplji na svetu, slanina od mangulice bez holesterola, povratak dabrova – samo su neke od vesti koje iz godine u godinu skreću pažnju na rezervat prirode u blizini Sremske Mitrovice

Zasavica

Sava je bliža, ali se bara Zasavica ipak napaja svežom vodom – iz Drine (Foto Milan Janković)

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je magareći sir koji se proizvodi u Zasavici, specijalnom rezervatu prirode, najskuplji na svetu.

Tako je „pule”, sir nazvan po magarećem mladuncu, čija cena je za kilogram hiljadu evra, zasenio mangulice i podolsko goveče, vidre i dabrove, ribu mrgudu i biljku mesoždera, pa i ljubičastu čaplju, koji su, takođe,iz godine u godinu, punili novinske stupce i mamili posetioce iz zemlje i sveta da dođu do bare Zasavice.

Bara Zasavica je zaštićena kao specijalni rezervat prirode 1977. godine radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću biljnog i životinjskog sveta. Poverena je na staranje „Pokretu gorana” iz Sremske Mitrovice.
Rezervat prirode ukupne površine 1.825 hektara, raširio se po teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić, pa ga danas rado svojataju i Sremci i Mačvani. Do njega se lako stiže zahvaljujući dobro raspoređenim putokazima, što je prava retkost na srpskim drumovima. Jedan od orijentira, koji se ugleda iz daljine, jeste visoka drvena kula – vizitorski centar koji predstavlja i centralno turističko mesto rezervata.

Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga prema kuli smeštena je mala farma, sa natpisom: „Stare rase – genetički resursi Srbije”. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa, podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metara, domaći brdski konj, balkanski magarac i buša.
Oni koji se popnu na 18 metara visok toranj imaju priliku da uživaju u predivnom pogledu na jedini nerazoran stepski pašnjak, najlepši deo toka reke Zasavice i izuzetno prijatan miris – ali ne miris reke, prirode, cveća – već miris šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, pod katancima, što je jedini diskretni znak negostoljubivosti u ovoj rajskoj oazi.

Roze čaplja
Posle pogleda iz ptičje perspektive, na raspolaganju je polusatna vožnja turističkim brodom „Umbra”.Rečni vodič je Mihajlo Stanković, saradnik i istraživač u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica”, čije priče su bajkovite.

– Od 25 vrsta riba koje su do sada registrovane, jedna se izdvaja, a to je mrguda (umbra krameri), zaštitni znak rezervata, po kojoj je i brod dobio ime. To je riba ne veća od 12 santimetara, takozvana dvodihalica, koja se, kad nivo vode počne da opada, ukopa u blato i diše atmosferski kiseonik. Kada nadođe voda, ona izlazi napolje i, jednostavno, ponovo se ponaša kao i svaka druga riba, koristi kiseonik iz vode. U Evropi je ona jedini predstavnik ove vrste, dok još dve žive u severnoj Americi – kaže Stanković.

– Do sada je evidentirano više od 600 vrsta biljaka, od kojih se izdvaja aldrovanda, koja se dve decenije u Srbiji vodila kao izumrla vrsta. Godine 2005. našao sam prve primerke ove biljke tu, u Zasavici. To je bilo jedno od najvećih iznenađenja, jer smo dokazali da vrsta nije nestala, i da je ovde njeno jedino dokazano stanište. Aldrovanda je biljka o kojoj se najčešće priča kao o biljki mesožderki, premda pripada retkoj grupi insektivornih biljaka, koja hvata sitne planktonske životinjice i tako sebi obezbeđuje hranu– objašnjava vodič i napominje da nam biljke daju signale kuda možemo da idemo, a kojeg terena da se klonimo.
– Leva i desna obala su obrasle jednom dominantnom biljkom, rogozom. To je biljka koja vas upozorava da je tu dubina mulja do tri metra – navodi poznavalac ove oblasti. – Za razliku od njega trska raste na već formiranom zemljištu. Međutim, interesantniji su lokvanji. Ako je bara obrasla samo belim, to je važno upozorenje da pazite kuda se krećete, jer on traži plitku vodu i veliki mulj. Žuti lokvanj traži duboku vodu.

– Kada su ptice u pitanju, do sada je zabeleženo oko 180 vrsta. Neke se teško mogu razaznati. Turisti u većini slučajeva za crne liske misle da su patke. Međutim, te ptice nisu patke, niti njihovi srodnici. One pripadaju barskim kokama. Kada su specifičnosti kod ptica u pitanju, 2007. godine su se na prostoru Zasavice pojavila dva primerka roza čaplji. Oko 200 godina, koliko se istražuju ptice u Srbiji, ovo je nezabeleženo. Kasnije smo ustanovili da je to naša evropska bela čaplja. Zimu je provela u Africi i hranila se istim onim račićima kojima se hrane flamingosi. Rezultat toga je crveno obojeno perje. Čim je prestala da se njima hrani,vratila joj se bela boja.

Najveća ptica u rezervatu je orao belorepan, vrsta koja dostiže raspon krila preko 2,5 metara. Posebna zanimljivost Zasavice jeste jedna mala ptičica, ritska senica, i način na koji pravi gnezdo. Kompletno gnezdo gradi mužjak. Kada završi, ženka dođe da ga vidi i ako joj se ne svidi, ona kljunom pregrize nit koja drži gnezdo, a on, mužjak, primoran je da počne sve iznova. Jedan mužjak u vreme gnežđenja opslužuje do pet ženki.

Biber crep ili dabar
Od ostalih vrsta zanimljivo je spomenuti da na Zasavici živi vidra, a od 2004. godine ovde je vraćena jedna nestala vrsta. Evropski dabar. Iz Bavarske je doneto 35 primeraka. Danas ima oko trinaest porodica. Svi su čipovani, tako da se preko satelita prati njihovo kretanje. Dabar je noćna životinja i ne može se videti preko dana, ali njegovo prisustvo se prati na osnovu oborenih stabala, humki i onoga po čemu ga svi znamo – jedan je od najvećih graditelja u prirodi, pravi brane.
Inače, postoji direktna veza između biber crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra, čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber crep“!

Nastavak priče sledi, gde drugde nego u kafanici, u „Bircuzu kod dabra” uz čašicu likera od magarećeg mleka.
– Rezervat je najveći čuvar starih rasa u Srbiji, tako da se i u našem restoranu služi paprikaš od mangulice, kao i od podolskog govečeta, proizvodi od magarećeg mleka i mesa, kaže upravnik – direktor rezervata, pravnik Slobodan Simić, koji se danas više razume u ptice, zmije, leptirove, ribe nego u pravo. Simić ne krije da je početak bio težak. Nerazumevanje, besparica. Pobedio je entuzijazam, timski rad i vera u viziju.

Danas mnogi primećuju da upravniku rezervata sve polazi za rukom. Prvo je počeo uzgoj mangulica, čije meso i slanina nemaju štetnog holesterola, i sada prodaje meso, kobasice i kulen tri-četiri puta skuplje nego što je isti proizvod od tovljenih svinja. U saradnji sa stručnjacima proizveo je kremu za lice i sapun od mleka magarice. Rezervat je najveća farma muznih magarica u jugoistočnoj Evropi.

– Shvatio sam vrednost ovih životinja kada sam u Italiji, Holandiji i Francuskoj video da su sačuvali 14 rasa, da od magarećeg mleka prave pomade za lice i sapun za ruke, da Belgijanci od magarećeg mleka prave liker. Onda sam se setio priča da se, ovde u Sremu, mlekom od magarice lečio magareći kašalj, da su deca prezdravljala – objašnjava Simić i dodaje:
– Napravili smo sir od magarećeg mleka. Jedan kilogram košta 1.000 evra. Cena deluje papreno, ali za jedan kilogram polutvrdog sira treba 25 litara mleka, a to je količina koja se od jedne magarice namuze za pola godine.

Od jedne dnevne muže na Zasavici dobiju se tri-četiri litra mleka – objašnjava upravnik. Trenutno na farmi ima oko 130 magarica.

Međutim, nije samo količina mleka ta koja diktira cenu. Najveća vrednost „belog mrsa” sa Zasavice u Americi, jer se, kako neki pišu, „našao na jelovniku jednog restorana u Las Vegasu, gde se može poručiti po ceni od 3.720 evra za parče čija se gramaža ne precizira”. Tajna je u recepturi.

– Magareće mleko nema kazeina, pa se zbog toga ne može zgrušavati ili se zgrušava na takav način da bude tvrd kao kamen kad je to običan postupak. U svetu ima na hiljade vrsta sireva, ali nisu uspeli da proizvedu sir od magarećeg mleka. Zbog toga je sir iz „Zasavice” u centru interesovanja svetskih proizvođača sira – likuje Simić dodajući da je visoka cena sira dala željeni efekat. Priča o magarećem mleku, i magarcima uopšte, podigla je interesovanje za držanje magaraca i digla im cenu na tržištu.

Krajnji cilj zaposlenih u rezervatu jeste da od svih aktivnosti – turizma, farme životinja, sopstvene proizvodnje – podmire osnovne potrebe zaposlenih, troškove za održavanje ovakvog poseda, a sredstvima prikupljenim međunarodnim i domaćim projektima da se dalje razvijaju.

Specijalni rezervat prirode „Zasavica” je primer kako se domaćinskim gazdovanjem i korišćenjem prirodnih mogućnosti može unaprediti život u zaštićenim dobrima, apoljoprivredna proizvodnja biti unosan posao.
Slavica Berić
Izvor:politika.rs (objavljeno: 25.08.2014.)


DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

 


DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

 

_________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NIKADA NEĆEMO SAZNATI, NITI ĆE ZNATI ONI DRUGI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Gijom Apoliner, Umberto Bočioni, Remon Dišan-Vijon, a kod nas Nadežda Petrović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić – samo su neka od imena koja je Prvi svetski rat smrću zaustavio u njihovom, tek započetom umetničkom iskazivanju. Da su preživeli, slika umetnosti i kulture Evrope sigurno bi bila drugačija. Kakva? Nikada nećemo saznati!

prvi-svetski-rat-wikipedia

Prvi svetski rat (Vikipedija)

Prvi svetski rat poklapa se s jednim od najkreativnijih perioda u istoriji umetnosti, a među mnogobrojnim, tragičnim gubicima su i sva ona remek-dela koja nikada nisu videla svetlost dana jer su umetnici koji su tek nameravali da ih stvore nestali u ratnom vihoru.

Povodom stogodišnjice Velikog rata, Tanjug je preneo Gardijanovu listu talenata koji su, najčešće prerano, sasečeni u apokaliptičnim događajima sa početka 20. veka.

Franc Mark (1880-1916), jedan od glavnih predstavnika nemačkog ekspresionizma i osnivač avangardne umetničke grupe „Plavi jahač“, umeo je da jarkim bojama i oštrim linijama sažme uzavrelost tek začetog 20. veka i da prirodu sagleda očima vizionara. Poginuo je u bici kod Verdena u 36. godini, a moderna umetnost je izgubila jednog umetničkog diva u nastanku.

Najtalentovaniji umetnik futurističkog pokreta Umberto Bočioni (1882-1916) stvarao je intenzivno dramatične prikaze, kao što je skulptura „Jedinstveni oblici kontinuiteta u prostoru“, moćno podsećanje na tehnološka dostignuća novog veka.

Futurizam je u ratu video pročišćenje i nadolazak nove energije. Kada je rat izbio, Bočioni se dobrovoljno prijavio. Ranjen je 1915, a poginuo nekoliko meseci kasnije, tokom opravka, pri padu s konja.

Anri Godije-Bžeska (1891-1915) bio je talentovani francuski umetnik koji je živeo i radio u Velikoj Britaniji, gde je delio radikalni modernizam sa prijateljima Ezrom Paundom i Džejkobom Epstajnom.

Po izbijanju rata pridružio se francuskoj vojsci. Poginuo je na frontu u 24. godini, ostavivši za sobom malo ali izuzetno delo.

Užasno visoka stopa smrtnosti prve svetske oružane kataklizme još više je pogoršana pandemijom gripa – španskom groznicom koja je kosila oslabljeno evropsko stanovništvo nakon rata.

Među njenim žrtava bio je genijalni Bečlija Egon Šile (1890-1918).

To je bio kraj jedne od najprovokativnijih i najstrastvenijih ličnosti moderne umetnosti. Ostali su nam Šileovi desperatni autoportreti i erotski crteži koji kao da žude za životnom radošću i bolom.

Arhitektura 21. veka je prepuna podsećanja na fantastične crteže koje je stvorio Antonio Sant Elija (1888-1916), omiljeni arhitekta futurizma. U Italiji, koja je još uvek bila pod snažnim uticajem rimskih iskopina i renesansnih palata, Sant Elija je izmaštao naučnofantastične gradove ogromnih nebodera, tvrđava od stakla i betona.

Njegove vizije ostale su samo crteži na papiru kada je u 28. godini ubijen u bici kod Monfalkonea.

Nemački ekspresionista August Make (1887-1914) delio je ista interesovanja kao i francuski fovisti – seks, putovanja i titrave boje. Makeova umetnost je senzualna i hedonistička, nimalo mračna. Njegova umetnička životna radost ga nije, međutim, spasla od surove sudbine. Poginuo je u prvim danima rata, u 27. godini.

Rovovski rat nije bio opasan samo zbog granata i neprekidne artiljerijske paljbe, već i zbog krajnje nehigijenskih uslova.

Pročitajte: Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Kubistički vajar Remon Dišan-Vijon (1876-1918) se za razliku od svog slavnog brata Marsela Dišana, koji je izbegao ratne strahote tako što je emigrirao u Ameriku, dobrovoljno prijavio u vojsku. Pre nego što je postao umetnik, završio je medicinu, tako da je služio kao lekar na zapadnom fronu. Zarazio se tifusom i umro u 41. godini.

Najsimboličnija i najoplakanija smrt u umetničkoj zajednici Pariza tokom rata bila je smrt legendarnog koliko i kontroverznog pesnika, pisca i dramaturga Gijoma Apolinera (1880-1918).

Omiljeni prijatelj Pabla Pikasa i ugledni član zajednice boema Monparnasa, ranjen je u glavu na frontu 1916. Umro je dve godine kasnije, dva dana pre kraja rata, u 38. godini, od napada španske groznice.

Njegov odlazak označio je kraj najuzbudljivijih godina moderne umetnosti.

Gardijanovoj listi umetnika koji su nestali u ratnom vihoru Tanjug je dodao i nekoliko imena sa naših prostora.

Danica_Jovanovic

Danica Jovanović

„Plava grobnica“ srpske kulture

Vladislav Petković Dis (1880-1917), jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti i jedan od osnivača srpske moderne, utopio se u Jonskom moru nedaleko od Krfa kada je brod na kojem se nalazio torpedovala nemačka podmornica.

Njegova lirika je samosvojna, veoma senzibilna, okrenuta unutrašnjem životu, mašti, pesimistična, a njegova pesma „Možda spava“ spada u najizrazitija lirska ostvarenja simbolizma u srpskoj poeziji.

Milutin Uskoković (1884-1915) izvršio je samoubistvo potpuno slomljen tragičnim povlačenjem srpske vojske i naroda pred austro-nemačkim okupatorom u jesen 1915.

Važio je za autora u čijim su delima prisutni i romantizam i moderno shvatanje sveta. Pokušao je da stvori beogradski društveni roman, uzimajući za tematiku sudare ličnosti s gradskom sredinom.

Milutin Bojić (1892-1917), autor čuvene poeme „Plava grobnica“, trajnog poetskog spomenika tragedije srpske vojske u Prvom svetskom ratu, umro je u Solunu od tuberkuloze, u 25. godini.

Danica Jovanović (1886-1914) streljana je na Petrovaradinskoj tvrđavi, na samom početku rata. Imala je 28 godina. Pripadala je generaciji srpskih slikara modernista, čiji je stvaralački rad započeo početkom 20. veka.

Nadežda Petrović (1873-1915) umrla je od pegavog tifusa u Valjevu, gde se nalazila kao dobrovoljna bolničarka.

Njeno slikarstvo, kojim dominiraju velike površine i užarenocrvena boja, uvešće srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti.

Izvor: pravda.rs/Gardijan/Tanjug

_____________________________________________________________________________________________________

Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Pre jednog veka 28. jula 1914. započeo je Prvi svetski rat, mesec dana nakon atentata u Sarajevu, u kojem su ubijeni prestolonaslednik nadvojvoda franc ferdinand i njegova supruga.

srbija-austrougarska-telegram-1406581859-542481

Stigao 28. jula 1914… Tri rečenice imao je telegram/ Foto:kurir-info.rs

Austro-Ugarska je tog 28. jula objavila rat Srbiji, a time je, kako će se ispostaviti, počeo i Prvi svetski rat.

Objava rata upućena je Beogradu u prepodnevnim satima, običnom telegrafskom poštom.

Telegram je sadržao tri rečenice.

U prvoj je stajalo da vlada Srbije nije „na zadovoljavajući način odgovorila na notu“ iz Beča, dostavljenu 23. jula, odnosno na ultimatum.

Potom je sledio stav da je otuda Austro-Ugarska „prinuđena da se osloni na silu oružja“.

A treća, poslednja recenica glasila je: „Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom“.

Sutradan, franc Jozef, car Austrije i kralj Ugarske, objavio je ratni proglas „narodima“ njegove zemlje, u kojem je stajalo da je primoran „da se lati mača u cilju odbrane časti“, te da je „carsko-kraljevska vlada nastojala da na miran način reši spor“, ali bez uspeha i to tuđom krivicom.

Vlasti u Beču su atentat u Sarajevu iskoristile kao izgovor da krenu u obračun sa Srbijom, uverene da će Srbija biti brzo poražena, te da će to biti „mali rat“ koji će vrlo brzo biti okončan uspehom.

Otuda je tekst note odnosno ultimatuma koji je baron Gizl predao vladi Srbije 23. jula bio sročen tako da se podrazumevalao da je gotovo nemoguće da ijedna suverena zemlja ono što je u njemu traženo prihvati.

Cilj je, sasvim izvesno, bio da on bude odbijen, o čemu svedoči i činjenica da je baron Gizl, kada mu je 25. jula Nikola Pašić predao izuzetno pomirljiv odgovor srpske vlade, odmah odgovorio da on „nije zadovoljavajući“.

Usledilo je i zvanično pismo austrijskog poslanika srpskom ministarstvu inostranih dela istovetne sadržine, a osoblje poslanstva i sam baron Gizl su ubrzo potom iste večeri napustili teritoriju Kraljevine Srbije.

Kako se tim činom dogodio prekid diplomatskih odnosa, vlada Kraljevine Srbije objavila je, takođe u izuzetno pomirljivom tonu, manifest u kojem je stajalo: „Uzdajući se u pomoć Božiju, u svoju pravicu, kao i u prijateljstvo velikih država, koje, uvereni smo žele isto tako da se mir održi, nadamo se da će se ovaj sukob svršiti mirno; ali, kako je austrougarski poslanik večeras izjavio u ime svoje vlade da nije zadovoljan našim odgovorom i da konačno prekida diplomatske odnose, vlada je srpska prinuđena da, za svaki slučaj, odmah preduzme najpotrebnije vojničke mere za odbranu zemlje. Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost…“.

prvisvetskirat

Srbi spremaju artiljerijski udar na Austrougare

Već sutradan, 26. jula, usledila je mobilizacija, a istog dana mobilizaciju je objavila i Austro-Ugarska.

Zapravo ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa, a za prvi dan mobilizacije određen je 26. jul.

Odmah potom formirana je Vrhovna komanda srpske vojske na čijem se čelu našao general Stepa Stepanović kao zastupnik trenutno odsutnog vojvode Radomira Putnika.

Vrhovna komanda je odmah preseljena u unutrašnjost zemlje, u Kragujevac, pošto se Beograd tada nalazio na samoj graničnoj liniji. Istovremeno usledilo je naređenje da se Dvor, Vlada, državna nadleštva, Narodna banka s trezorima, državna arhiva, Presbiro, upute u unutrašnjost zemlje.

Odluci vlade u Beču da stupi u rat prethodila je podrška Nemačke, tako što je 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču odlučeno da se Srbiji uputi nota čija će sadržina biti neprihvatljiva, a što je razrađeno potom na sastanku u Bad Išlu.

Procena Berlina i Beča je bila da će njima uspeti da munjevito izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga, pre francuza, a pogotovo Rusa.

Namera je bila da se munjevitim prodorom preko Belgije, slomi Francuska.

Nemci su verovali da će se ponoviti scenario iz francusko-pruskog rata 1870/71. kada je Francuska strahovito poražena. Tek potom nameravali su da se sve snage usmere prema Rusiji.

Dan nakon objave rata, 29. jula, regent Aleksandar Karađorđević objavio je proglas narodu: „Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat (… ) Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku…“

Tog 29. jula Nikolaj II ruski imperator objavio je delimičnu mobilizaciju, stavljajući do znanja da Srbiju neće prepustiti na milost i nemilost. Sutradan, 30. jula, Nemačka je uvela opštu mobilizaciju, a 1. avgusta objavila je rat Rusiji.

Već 2. avgusta Nemačka je napala Luksemburg, a 3. avgusta objavila je rat i Francuskoj.

Pošto je Belgija odbila nemački zahtev za prelazak preko njene teritorije, Nemačka je 4. avgusta objavila rat i Belgiji, a odmah potom Britanija je, zbog nemačkog nepoštovanja neutralnosti Belgije, 4. avgusta 1914. objavila rat Nemačkoj.

Započeo je veliki rat, kasnije nazvan Prvi svetski rat.

Izvor: Tanjug

Oliver Stoun: Ne širite laži o Putinu i sećajte se koljačine oko male Srbije!

_____________________________________________________________________________________________________

Veliki rat i velike posledice

Aneksijom nekadašnje teritorije Osmanskog carstva, Bosne i Hercegovine 1908. godine, Austrougarska je gurnula sebe u ring Balkanskog poluostrva, gde su narodi tražili svoj put ka slobodi od velikih sila, a naročito od Osmanskog carstva.

images-2013-12-600450_wwi_748283234Takav potez pokazaće se ključnim dvanaest godina kasnije, kada je mladi Gavrilo Princip u toj istoj Bosni, 28. juna 1914. izvršio atentat na pretendenta na austrougarski presto, nadvojvodu Franca Ferdinanda od Austrije. Atentat je pokrenuo lančanu reakciju koja je upetljala Rusiju i druge velike evropske sile tog vremena i julska kriza oličena diplomatskim manevrima mogla je da počne.

Želeći da konačno reši pitanje srpskog mešanja u Bosni, kao i na Balkanu, Austrougarska je Srbiji uputila ultimatum sa serijom od deset zahteva koji su namerno bili sastavljeni tako da budu neprihvatljivi, kako bi se izazvao rat sa Srbijom. Kada je Kraljevina Srbija prihvatila osam od deset zahteva, Dvojna monarhija je objavila rat 28. juna 1914. godine.

Spor između Austrougarske i Srbije eskalirao je u ono što je danas poznato pod imenom Prvi svetski rat, koji je uključivao Rusku Imperiju, Nemačko carstvo, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo.

U roku od nedelju dana, Austrougarska je morala da se suoči sa ratom protiv Rusije, koja je tada imala najbrojniju vojsku na svetu. Kao rezultat toga, Srbija je postala samo još jedan front u ogromnoj bici koja je počela da se razvija duž Austrougarske granice sa Rusijom.

Kraljevina Srbija je imala iskusnu vojsku, koja je izašla kao pobednik u dva balkanska rata vođena samo dve, odnosno godinu dana pre 1914. godine. Ipak, srpska vojska je ujedno bila iscrpljena i slabo opremljena, što je navelo Austrougare da poveruju da će uspeti da je slome za manje od mesec dana.

Srpska strategija oslanjala se na to da se vojska izdrži što duže moguće, u nadi da će Rusi i drugi saveznici poraziti glavnu austrougarsku vojsku. Da stvar bude gora, Srbija je morala da brine i o neprijateljski nastrojenom susedu sa istoka, Bugarskoj, sa kojom je ratovala 1913. godine.

Granatiranjem Beograda, dan nakon objave rata, Austrougarska je započela proces koji se završio njenim raspadom, kao i krajem nemačke, ruske i turske monarhije. Između 15 i 17 miliona ljudi je izgubilo život, od čega su oko 7 miliona bili civili. Što se žrtava tiče, Kraljevina Srbija je izvukla najdeblji kraj, budući da je izgubila oko 25 odsto od ukupnog stanovništva pre rata i čak 57 odsto muškog stanovništva.

Napredak u nazadovanju

Kao rezultat želje da se protivnik što pre potuče na bojnom polju, tehnologija i inovacije imale su poseban podsticaj tokom trajanja Prvog svetskog rata. Ideja da se domaći vojnici što bolje opreme i sačuvaju od neprijateljske vatre dovela je do razvoja, modernizacije i primene telefona, bežične komunikacije, oklopnih vozila, tenkova i aviona. Tenkovi, avioni, podmornice i ručne granate su prvi put korišćeni u ratu, što je izazvalo revoluciju u načinima ratovanja. 

Nova tehnologija Prvog svetskog rata predstavljala je uvertiru za još jezivije inovacije koje će Drugi svetski rat predstaviti svetu samo tridesetak godina kasnije.

Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

DA SE NE ZABORAVI: Srpska zastava se vijorila iznad Bele kuće!

28. jula 1918. predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD

bela-kuca-srpska-zastava-foto-printskrin-1406538718-542067 Da li ste znali da su se, pored američke, iznad The White House vijorije zastave samo još dve nacije? Jedna od njih je i zastava Srbije koja je 1918. godine podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama i javnim institucijama u glavom gradu SAD, podseća Ambasada SAD na svom Fjesbuk profilu.

Naime, 28. jula 1918.  predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD. Poruka je glasila:

srska-americka-zastava-foto-thinkstock-foxnews-1404651123-529541

Foto:thinkstock/ foxnews

Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.

Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918.

Izvor:kurir-info.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

CRNOVRŠKOM PRUGOM-BICIKLOM, PEŠICE ILI MOŽDA-TURISTIČKIM VOZOM…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

U subotu, 1. septembra, krenuvši sa grupom ljubitelja vožnje bicikla i pešačenja, iz  gradskog obodnog naselja „Bor 2″ promotivno smo „testirali“ i simbolično označili početak korišćenja uređene staze, u dužini od 7,4 kilometara,  trasom negdašnje „Crnovrške pruge“.

Najveća zasluga što su borani dobili izvanrednu pešačku, rekreativnu, mini maraton, biciklističku, turističku i stazu zdravlja, pripada UG „Crni vrh 45“, koje je uspešno realizovalo  projekat “Uređenje staze stare Crnovrške pruge “, odobrenog kao  javni rad od strane Nacionalane službe zapošljavanja.

Projekat  su podržali i njegovu realizaciju pomogli i Rudarsko topioničarski basen Bor, Opština Bor i Javno komunalno preduzeće „3. oktobar“.

U nostalgičnom sećanju starijih borana ostala je “Crnovrška pruga”, kojom je sa planine Crni vrh, dok su vođene odlučujuće ratne operacije na Sremskom frontu, prevezeno više od  20.000 kubnih metara ogrevnog drveta, u tek oslobođen i ratom razoren  Beograd. I ranjenicima u bolnicama koji su svakodnevno pristizali sa Sremskog fronta  i stanovništvu Beograda bilo je neophodno obezbediti ogrev…

Od tada su prošle decenije, pruge odavno nema, ali ostala su sećanja. I trasa.

Trasa, koja vijuga kroz prelepe šumske krajolike od Bora do Crnog vrha, ukupne dužine od 18,5 kilometara.

Nema nikakve sumnje da je nakon ove deonice, neophodno urediti i preostalih 11 kilometara staze do Crnig vrha. I ne bi ona imala samo napred opisane funcije. Bio bi to značajan i važan protivpožarni put.

Ali, zamislite ovo.

Ukrcate se u samom centru Bora u vagon turističkog voza, udobno se smestite i do Crnog vrha uživate u prelepom ambijentu usputnih predela, sa panoramskim pogledom na Rtanj, Malinik, Dubašnicu, Crni vrh, Banjsko polje, Borsko jezero i Veliki krš.

Pa kod spomenika „Ljubavi smo učili vatru, da nam zemlja više ne gori“ iz vagona na osveženje u etno restoran, a potom na gondolu – pa pravo na vrh Crnog vrha…

Kako vam se čini?

Autor: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________