ŠOPENHAUER: „PAZITE ŠTA, KADA I KAKO!“…

tamoiovde-logo

Pazite šta i kad mislite!

’Koristite se dobrim raspoloženjem, jer ono dolazi tako retko’ – J.V. Gete

night_and_day_1920x1200_by_seph_the_zeth-d3idke2Ma koliko imali vedre misli, čuvajte se jedne mogućnosti: Noću se one mogu iščašiti, izvrnuti, i na kraju preobratiti u tamnije misli! Ili ako lepše zvuči u – ‘plave đavole’! Uuu, misterija i magija! Ali zapravo baš i nema neke misterije…

Mislim da reči ‘plavi đavoli’ koristi Artur Šopenhauer, ali nemojte mi slepo verovati.

Govorim vam iz perspektive subjekta i ne insistiram na tome da je kod svih ljudi tako, ali ostavljam mogućnost da bi barem tako moglo biti.

random-night-dreams-butterflies-1Šopenhauer je smatrao da fantazija noću radi punim kapacitetom. Rezultat toga je pomućivanje razuma i moći suđenja.

Predmeti našeg mišljenja, a naročito oni koji se tiču ličnih stvari i egzistencije, noću mogu dobiti opasan izgled jer razum je taj koji misli racionalno, onaj koji dobro i zrelo rasuđuje. Ali, plavi đavoli… To su ‘prave’ aveti, strašila kao iz bajke za decu.

A zašto je to tako?

Noću je razum umoran, intelekt se prepusti, opusti  i spremi se za san. Svaki ulazak u san je mala smrt. Razmišljanja o teškim stvarima pred san su opasna. Fantazija uzima maha i uzburkava naša osećanja što dovodi do uzbuđenja. Ona prosto ne ume da sudi! Šopenhauer bi rekao da je noću duh malaksao.

forest-pond1Od noći stvari dobijaju crnu boju. Mrak nas čini pažljivim i plašljivim, pa će čak i ono što nam danju izgleda dobro, noću izgledati drugačije, kao u nekom čudnom ogledalu.

Zato je noć predviđena za san. San je, kao i noć, jedan događaj koji izopačuje misao.

Takođe, može se desiti da se trgnemo iz sna, da nam neka misao prođe kroz glavu, ali fantazija je već preuzme i načini je da izgleda genijalno, epohalno i prepametno. Naravno, to je obmana, jer ujutru sve nestaje i ta misao će nam izgledati kao maštarija i glupost. Umetnici možda ne moraju da budu oprezni jer je fantazija često na njihovoj strani. Maštarije plus kreativnost! Umetnik ume da kontroliše fantaziju, pored još mnogo faktora koji utiču na njegovu kreativnost i izraz.

Zato, pamet u glavu! Treba kontrolisati fantaziju i ne dozvoljavati joj da barata važnim mislima tokom noći u kojima vidi potencijalnu negativnost.

slenderman-11Sve one velike misli koje se tiču vaše ličnosti, intime, velikih odluka, egzistencijalnih pitanja, zaljubljenosti, posla…Njih ostavite za dan! Dan je beo, noć je crna. Prosto je k’o pasulj! Ništa ne osvetljava tako lepo i tako dobro kao Sunce. Prirodna svetlost daje razumu čistu moć rasuđivanja, mogućnost apstraktnog mišljenja.

Jutro je mlado, sve je sveže i vedro, tada smo jaki. Treba ranije ustajati, što meni naravno nikako ne polazi od ruke. Noć je starost i tada smo umorni, baš tako bi rekao Šopenhauer, i dodao da smo još zbog izmorenog duha u noćnim satima lakoverni i brbljivi.

Znajte, kad nastupi duboka noć lupkanje u našim ormanima može delovati kao da se iza njihovih vrata krije stepenište niz koje neko upravo silazi!

Čitati uz: https://www.youtube.com/watch?v=555XMqqDYtU

Pročitajte još: INTERVJU SA PLATONOM: OKUPAJTE SVOJU DUŠU I OBRIŠITE JE BELIM PLATNOM!

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

Advertisements

RITUAL UDVARANJA…

tamoiovde-logo

Simpatični Kakapo: Najneobičniji papagaji na svetu

Kakapo papagaji sa Novog Zelanda su jedinstvena bića na nekoliko načina. Ne samo da su najteži papagaji, teški i do 4 kg, već su jedini na svetu koji ne mogu leteti, kao i jedini noćni papagaji. Oni se takođe ubrajaju i među ptice koje žive najduže, u proseku – 90 godina.

KakapoAko ugleda čoveka u divljini, preterano prijateljski raspoloženi Kakapo će mu odmah prići. A ako se prepadne, on nikada ne beži, već se jednostavno zamrzne u mestu.

Nažalost, ova simpatična i neobična stvorenja su kritično ugrožena vrsta, a krivci su ljudi (kao i obično) koji su u njihova prirodna staništa doneli pacove, a zatim i mačke.

Njihovo prirodno stanište se danas svodi na svega nekoliko zaštićenih ostrva Novog Zelanda gde ih volonteri redovno obilaze i koja su u potpunosti očišćena od uljeza koji su u poslednjih 100 godina smanjili njihovu populaciju na svega 30 jedinki.

Kakapo-1Danas, njihova populacija u divljini broji manje od 150 jedinki (124, prema podatku iz 2012. godine) – toliko malo da gotovo svi imaju i svoje ime.

Ipak, napori da se ove simpatične i jednistvene ptice spasu od izumiranja urodile su plodom, jer se u poslednjih 10 godina njihov broj utrostručio, a nadamo se da će se pozitivan trend nastaviti i u budućnosti.

Kakapo je ptica koja živi izvan vremena. Ako pogledate u njihovo veliko okruglo zelenkasto-smeđe lice, ono ima izgled nevinog nerazumevanja, zbog kojeg ih želite zagrliti i reći im da će sve biti u redu, iako znate da verovatno neće.” – Douglas Adams

Kakapo-2Kada je reprodukcija u pitanju, Kakapo papagaji imaju više problema. Pored toga što su ženke poprilično nezainteresovane, mužjaci ne mogu razlikovati ženku od bilo koje druge životinje, pa se ponekad pokušaju pariti i sa predatorom, koji ih naravno pojede.

U slučaju da u blizini nema niko drugi s kim bi se Kakapo mogli pariti, čak i glava fotografa izgleda privlačno.

Nezainteresovanost ženki često dovodi do potencijalno smrtonosne muške seksualne frustracije.

Ali to nije sve. Kao što smo rekli, kakapo papagaji su jedinstveni na nekoliko načina, pa su tako i njihovi rituali udvaranja jedinstveni.

Kakapo-4Sezona parenja obično počinje oko decembra, kada se mužjaci grupišu i penju na obližnje stene, te započinju sa svojim zavođenjem ženki. Svaki na svoj način pokušava da zadobije pažnju potencijalne partnerice.

Ovakvo ponašanje je poznato kao ‘Lek’, a Kakapo su jedina vrsta papagaja na svetu, te jedina vrsta ptica na Novom Zelandu sa ovakvim načinom udvaranja.

Tokom rituala udvaranja, svaki mužjak započinje sa ispuštanjem ‘Sonic boom’ zvuka koji se čuje na udaljenosti od 5 km, najavljujući svim ženkama u području da je on spreman za parenje. Nakon 20-30 bumova, mužjaci počinju ispuštati piskutavi zvuk, ili ‘Ching’.

Kakapo-3Mužjaci koji se takmiče jedni protiv drugih mogu proizvesti na hiljade ‘bumova’ za jednu noć.

U stvari, ovo je za njih nešto kao puno radno vreme, jer njihove serenade traju po 8 sati dnevno, a ženke im ponekad ne prilaze i po 3 meseca, iako ih mužjaci svaku noć zovu bez prestanka.

Izvor: pixelizam.com

_________________________________________________________________________________

NOĆ U SOBI VAN GOGA…

tamoiovde-logo

Jedna od najpoznatijih slika na svetu krije tajnu koja i danas zbunjuje naučnike

Jedan od najvećih slikara svih vremena Van Gog, iza sebe je ostavio veliki broj vrhunskih dela. Ipak, najpoznatija je svakako slika „Zvezdano nebo“ koja je u umetničkim krugovima izuzetno cenjena zbog poteza četkicom i postizanja tako žive slike neba nad južnom Francuskom.

Zprofimedia-0052195674_1000x0

Zvezdana noć, Foto: Profimedia.rs

Međutim, sada je ovo delo postalo izuzetno popularno i u krugovima matematičara, fizičara i astronoma, zbog jedne tajne koju krije.

Pored toga što je bio izvandredan umetnik, ispostavilo se da je Van Gog bio i naučnik, i to daleko ispred svog vremena. Jer on je još pre više od 100 godina uspeo na platnu da dočara astrofizički fenomen koji i danas naučnicima zadaje probleme – zvezdanu turbulenciju.

Ovo je još uvek neistražena pojava, kojom se naučnici tek u poslednjih par godina ozbiljnije bave, i čak se dovodi u vezu i sa Velikim praskom i nastankom Zemlje. Reč je o konceptu u fluidnoj dinamici koji je izuzetno težak za razumevanje čak i najvećim umovima.

Stvar postaje još fascinantija kada shvatite da su naučnici tek nedavno počeli da shvataju ovu pojavu, a Van Gog je, dok je bio u azilu u Francuskoj, sam od sebe video i naslikao nešto tako veličanstveno.

Koliko je čitava stvar oko turbulencija komplikovana, najbolje pokazuje izjava fizičara Vernera Hajzenberga:

„Kada budem sreo Boga, postaviću mu dva pitanja: zašto relativitet i zašto turbulencija? Nadam se da će imati odgovor na prvo pitanje.“

Naučnici su ispitali i druga dela velikih slikara, da vide nisu li i oni možda imali detalje turbulencija na svojim delima – i ispostavilo se da je većina impresionista uspela na slikama da dočara „sjajnost“, fenomen zbog kog slike deluj živo, a zbog igre svetla ponekad deluju i kao da se pomeraju.

Ali niko osim Van Goga nije zašao u polje turbulencije zvezda.
Autor: ljk

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________

Replika Van Gogove sobe kao ponuda za smeštaj u Čikagu

Ljubitelji umetnosti imaju priliku da provedu noć u sobi koja je replika spavaće sobe slikara Vinsenta van Goga za samo deset dolara.

67608720456be1d684c347721699852_v4 big

Foto: Tanjug / AP

Institut umetnosti u Čikagu dekorisao je garsonjeru za izdavanje da izgleda kao Van Gogova slika njegove sobe u južnoj Francuskoj.

Soba koja se nalazi u čikaškom kvartu River Nort reklamira se na portalu za iznajmljivanje Airbnb kao da je sam umetnik izdaje da bi skupio novac za kupovinu boja.

Oni koji iznajme prostoriju dobiće i karte za izložbu „Van Gogove sobe“ u Institutu umetnosti (Art Institute Chicago), koja se otvara u nedelju 14. februara i trajaće do 10. maja.

Portparolka muzeja Amanda Hiks rekla je da su svi termini za februar odmah rasprodati nekoliko minuta po objavljivanja ponude u utorak uveče. Dalja ponuda biće objavljena preko društvenih mreža Instituta umetnosti. Druga replika Van Gogove sobe napravljena je za samu izložbu u Institutu umetnosti.

Izvor: Beta petak, 12.02.2016.

 Izvor:b92.net

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KAD NOĆ PADNE, SVE SE MENJA…

tamoiovde-logo

U OVOM GRADU SVI LJUDI ŽIVE U JEDNOJ ZGRADI!

O ovom zanimljivom gradu svedoči i Erika Tompson, koja je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, a njen celokupan život je smešten u jednu zgradu.

untitled Vitier na Aljasci je maleni grad sa oko 200 stanovnika koji, gotovo svi, žive u istoj zgradi.

U pitanju je jedna mala zajednica, gde su vam komšije praktično deo porodice.

Svi stanovnici žive u neboderu Begih, koji je sagrađen davne 1956. godine.

Na početku je služio za smeštaj vojnika, ali danas je ovo regularna stambena zgrada sa poštanskim brojem, policijskom stanicom, crkvom, igralištem, prodavnicama i ambulantom.

Erika Tompson je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, kojoj je celokupan život smešten u jednu zgradu. Njoj treba 5 minuta do posla, a to vreme na zavisi od gužve u saobraćaju već od lifta koji je prevozi od stana do učionice.

Erika-Tompson– Moj ceo život je stao u jednu zgradu, ali to ne umanjuje njegov kvalitet – objasnila je učiteljica.

Ukoliko želite da posetite ovaj grad, to će biti moguće samo ako prođete kroz tunel dug četiri kilometra, čija se vrata ostvaraju na svakih pola sata.

Međutim, uveče se sve menja.

Naime, kad padne mrak, ne možete ni ući ni izaći iz grada, jer su vrata tunela zatvorena.

_______________________________________________________________________________________

Izvor: srbijapress.org

_______________________________________________________________________________________

LAKU ZIMSKU NOĆ…

tamoiovde-logo
SA PRVIM SNEGOM BROJNE ŽIVOTINJE SPAS SU POTRAŽILE U HIBERNACIJI

Prvi sneg nas je sigurno podsetio na životinje koje u prirodi pokušavaju da prežive uprkos niskim tempetarurama i nedostatku hrane.

sivi_puh_resizedBez brige, neke od njih su se u ovakvim uslovima sasvim dobro snašle. Spas su našle u dugom zimskom snu, u relativno toplom brlogu. Zahvaljujući evoluciji, one su davno naučile kako da prespavaju zimu.

Zajedničko im je da svoje aktivnosti svedu na minimum i rasporede prikupljene masne naslage. Njihovo telo troši manje energije, metabolizam se usporava, a srce kuca dva do tri puta u minuti umesto uobičajnih 120-170 otkucaja.

Oprezni meda

Iako se medvedi obično ubrajaju među okorele zimske spavače, oni zimu zapravo provode u stanju koje se naziva zimska letargija. Njihova temperatura tokom tog perioda iznosi 30 stepeni, a iz tog stanja vrlo lako mogu da se probude.
Kod medveda se za vreme zimskog sna amonijak ne izlučuje urinom. Jetra urin i ne sprovodi u bubrege, već direktno u krv. Tamo se on pretvara u pljuvačku, koju medved ponovo guta, da bi je bakterije u želucu ponovo razdvojile na amonijak i bikarbonat. Pritom najveći deo vlage iz njegovog daha ostane u krznu, pa je on odatle ponovo udiše. Dodatne potrebe za vodom zadovoljava iz rezervi masti. Medved u zimskom snu ne diše duboko, tako da ne može da izdahne mnogo ugljen-dioksida.

Mali sisariu snu

Zbog velike površine omotača u odnosu na telesnu zapreminu, mali sisari nemaju dovoljno masnih naslaga koji bi ih štitili od hladnoće. Zato je za sitne životinje zimski san jedina šansa za preživljavanje.
Veverice se tokom najhladnijih delova zime šćućure u jazbini i upadaju u duboko nesvesno stanje, ali se često bude u periodima poboljšanja vremena da bi nešto pojele. Slepi miševi provode duge periode u zimskom snu.

Telo puha skoro sasvim prestaje da funkcioniše. Zimu on prespava dubokim snom u šupljem drveću. Spava pet do šest meseci, a u planinskim uslovima i sedam. Za vreme zimskog sna živi usporeno zahvaljujući zalihama nagomilane masti, koju sakuplja bukvalno jedući svu raspoloživu hranu. Krajem jeseni, puhovi su toliko debeli da jedva hodaju. Zimski san provode sklupčani jedni uz druge u mekanom brlogu i to u većim grupama.

Podzemno skrovište

Jež tokom leta udvostruči svoju težinu stvarajući potkožne zalihe sala. Njegovo gnezdo nalazi se u zemlji i obloženo je starim lišćem, mahovinom i travom. Taj sloj debeo je do 50 centimetara, pa je temperatura gnezda veoma prijatna. Jež se u gnezdo zavlači početkom decembra.
Jazavac spava gotovo pet meseci, u rupi u zemlji dubokoj tri metra, koju oblaže suvim lišćem i travom.
Kad bi čovek spavao toliko dugo kao neke životinje, njegovi mišići bi gotovo potpuno atrofirali. Ne bi mogao da se uspravi, a kamoli da hoda i zbog te lenjosti se ne bi oporavio ni do sledeće zime. Srećom, životinje su zahvaljujući evoluciji sačuvale tajnu opstanka i tokom zime.

Spavaju i ribe

Zimskim snom spavaju i neke ribe koje se zavuku u mulj, kao i žabe koje prespavaju punih šest meseci. Za to vreme dišu preko kože, a sve ostale funkcije u telu su na minimumu. U ekstremno hladnim uslovima mogu se čak i zalediti, jer ih poput antifriza štiti posebna vrsta šećera u njihovoj krvi!

Ž. ŠTRBO
Izvor: zov.rs

_______________________________________________________________________________________

DOK SPAVATE, KO VAS MILUJE PO LICU…

TAMOiOVDE-logo

Ovo vam hoda po licu dok spavate!
Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći.
demodexOni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.

Upoznajte demodekse, mikroskopske organizme koji žive u folikulu ljudske dlake dok se, ukopani u kožu, hrane masnoćom koju lučimo. Naučnici su utvrdili da su svi ljudi stariji od 18 godina domaćini ovim organizmima.
Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći. Oni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.

Dobra stvar je to što su naučnici utvrdili da demodekse ne stvaraju ljudima nikakve probleme.
Ipak, za sada nije poznato kako se demodekse šire među ljudima, ali se pretpostavlja da se prenose sa majke na dete prilikom dojenja.
Zanimljivo, kod mlađih osoba verovatnoća da imaju demodekse je znatno manja, ali je utvrđeno njihovo prisustvo na svim pokojnicima.
Izvor: Magazin.ba / daily mail

______________________________________________________________________________________________

FUUJ: Pogledajte šta upravo gmiže po vašem licu!

One su sićušne grinje u srodstvu s paukovima, a žive na vašem – licu!
parazitiMeđu testiranim osobama naučnicu su u 100 odsto slučajeva utvrdili da ovi paraziti žive na vašem licu, tako da upravo sada dok ovo čitate osmonoge grinje baškare se po vašim obrazima, nosu, čelu…

Nova studija ustanovila je da su ove grinje nevidljive na oko, ali da se nalaze na svim testiranim osobama, prenosi Dejli mejl.
Njihov dom pronađen je u folikulima naše kose i u pitanju su Demodex foliculorum i Demodex brevis.

Radi se o dve vrste facijalnih parazita koje se hrane uljima koje izlučuje naša koža. Noću kada je mračno sa kose se spuštaju na naša lica.
– U stvari su vrlo slatki. Sa osam sićušnih nogu, izgledaju kao da plivaju kroz ulje. To je kao da stalno pored sebe imate nerazdvojong prijatelja. Shvativši da ih svako ima i da ne izazivaju nikakve probleme je vrlo ohrabrujuće – rekla je studentkinja Megan Tomes sa Univerziteta u Karolini koja je radila na studiji.
Izvor:.pressonline.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio& naslovio:Bora*S

NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

GDE SE NALAZI NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJ?

Evropski muzejski forum (EFM) proglasio je Riversajd muzej transporta i saobraćaja u Glazgovu za najbolji u Evropi 2013. godine, u konkurenciji oko 70 muzeja iz dvadesetak zemalja širom Evrope.

4478593625199d3a8978cc278935177_orig

Foto: Editor5991/Wiki/CC

 Evropska nagrada za muzej godine (EMYA) dodeljena je na Međunarodni dan muzeja, 18. maj, na ceremoniji u Tongerenu u Belgiji, prenosi portal SEEcult.org.

 Slaveći inovativne i ka publici orijentisane muzejske prakse širom Evrope, EFM je dodelio još tri priznanja, kao i četiri specijalne pohvale.

U konkurenciji za ovogodišnju nagradu bilo je 40 muzeja, koji su se prijavili na konkurs, kao i još 29 koje je nominovao žiri EMYA.

Muzeji su ocenjivani na osnovu stepena zadovoljavanja potreba i želja posetilaca, a članovi žirija su proputovali Evropu kako bi se i neposredno uverili u kvalitet kandidata – od Azerbejdžana do Portugala, od Norveške do Turske.

Riversajd muzej, kako je istaknuto u obrazloženju nagrade, brilijantno demonstrira kako jedna specijalizovana zbirka može da obnovi svoju relevantnost aktivnim angažovanjem u kontekstu širih društvenih i univerzalnih pitanja. Nagrada je dodeljena tom škotskom muzeju, koji je projektovala Zaha Hadid, jednoglasnom odlukom žirija, uz ocenu da na najvišem nivou ispunjava kriterijum “javnog kvaliteta”.

Riversajd muzej otvoren je u junu 2011. godine, a koštao je više od 80 miliona evra i zamenio je stari Muzej transporta.

10554130935199d3aa8b418301968103_orig

Foto: Bjmullan/Wiki/CC

Nagradu “Kenet Hadson”, nazvanu imenom osnivača EMF-a, dobio je Gradski muzej zajednice u Batali u Portugalu, specijalizovan za slepe i slabovide.

Nagradu Sileto dobio je MAS gradski muzej u Antverpu zbog inovativnosti i posvećenosti gradu i njegovom stanovništvu. Žiri je istakao da je impresioniran raznolikim novim načinima na koji je taj muzej uspeo da angažuje posetioce u naporima da predstavi identitet Antverpa.

Posebne pohvale dobili su Nacionalni istorijski muzej Gobustan u Azerbejdžanu, Muzej umetnosti u Rigi u Letoniji, kao jedna od najimpresivnije renoviranih nacionalnih zgrada, te Nacionalni muzej nautike u Amsterdamu i San Telmo muzej u Španiji.

EMF deluje pod okriljem Saveta Evrope, a dobitnik godišnje muzejske nagrade SE bira se između kandidata EMYA.

Prošle godine to je bio Muzej Liverpula, a nagrada je uručena na ceremoniji u sedištu SE u Strazburu u aprilu.

Izvor:b92.net/

UDAJ SE ZA MENE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

UDAJ SE ZA MENE, naslov je originalne izložbe venčanih haljina, koja je otvorena sinoć,18. maja, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije, povodom manifestacije Noć muzeja 2013.

Bora*S

 VENĆANE HALJINE U BORU OD POČETKA DO  70-ih godina XX veka

udaj-seOdevanje stanovništva u Boru i seoskim sredinama okoline Bora od početka i tokom XX veka prolazilo je kroz niz transformacija.Faktori koji su najznačajnije uticali na ove promene su:

  1. 1.početak rada Francuskog društva borskog rudnika;
  2. 2.suštinske promene političkih i kulturno-istorijskih činilaca posle Drugog svetskog rata.

 

Transformacije načina odevanja odrazile su se i na segmente obredne prakse, kome pripada i čin venčanja. Prvim Ustavom koji je donela nova vlast 1946. godine, instititucije braka i porodice prešle su u nadležnost države.Iste godine donet je i osnovni zakon o državnim matićnim knjigama, po kojima se priznaje brak koji je sklopljen pred državnim organima i zaveden u državne matične knjige. Do 1946.godine legalna forma sklapanja braka bio je crkveni brak. Crkveni propisi nalagali su da se obred venćanja obavlja u tačno utvrđene dane, sibotom ili nedeljom tokom prepodneva, posle liturgije.Po pravoslavnom učenju brak prevashodno ima duhovni značaj i predstavlja svetu tajnu ljubavi i zajednice u vremenu i večnosti.

TAMOiOVDE-DSC08068

Opanak, ženski
Metovnica, početak 20.veka
Bela svinjska koža, roze-beli-tirkizni kožni kaišići.
Dužina 26 cm, širina 8 cm, visina 2 cm.
Inv. br. E/1037
Svadbena obuća nošena do Prvog svetskog
rata nošena u okolini Bora.

TAMOiOVDE-DSC08071

Cipele, venčane
Krivelj,1933.
Koža, antilop crne boje.
Dužina 27 cm,visina štikle 5,5 cm.
Nošene na venčanju u Krivelju 1933. g.
Privatno vlasništvo.

 U periodu do prvog svetskog rata neveste su na venčanjima nosile narodnu nošnju koja je bila posebno pripremana za taj dan.U seoskim sredinama nastanjenim vlaškim stanovništvom to je podrazumevalo: veženu košulju, jelek,zimi-šubu(ajnu) ili zubun, a leti nove pregače.

Na nogama su obuvale nove opanke, dok je kod imućnijeg sloja svekar kupovao cipele od crne kože koje su kopčane tankim kaišićem. Nevesta je nosila upletenu kosu spuštenu niz leđa, a preko tako oćešljane kose kupovni beli veo i mali venčić.

Srpkinje su takođe na venčanju nosile svečanu devojačku nošnju (košulju,pregaču i zubun), a na glavi „prevez“-svilenu maramu koja je spreda padala preko lica, a pozadi do polovine leđa.Na vrhu glave je venčić od prirodnog cveća, a kosa je upletena i spuštena niz leđa. Posle Prvog svetskog rata u Boru i okolini venčana haljina bele boje, veo i bele ili crne cipele predstavljaju jedinstveni obrazac odevanja neveste u svadbenoj ceremoniji.

Autor izložbe,teksta i kataloga :Suzana Mijić

_________________________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-DSC08067

Haljina, venčana
Bor, 1979.
Žoržet bele boje.
Dužina 136 cm, obim struka 68 cm, dužina rukava 36 cm,
širina ramena 34 cm, donji obim 330 cm.
Inv.br. E/1836
Nošena u Boru na venčanju Dobrice Đorđević,
radnice Muzeja rudarstva i metalurgije i Dušana Božića
zaposlenog u borskoj štampariji.

TAMOiOVDE-DSC08069

Haljina, venčana
Slatina,1973.
Saten, aplikacije od satena.
Dužina 140 cm, širina ramena 38 cm, dužina
rukava 57 cm, donji obim 168 cm.
Nošena u Slatini 1973.godine na venčanju
Branislave i Dragija Dimitrijevića(Krčobe).
Privatno vlasništvo.

TAMOiOVDE-DSC08070

Haljina, venčana
Šarbanovac, 1952.
Veštačka svila, heklana čipka.
Dužina 134 cm, širina ramena 33 cm,obim struka 86 cm,
dužina rukava 53 cm, donji obim 434 cm.
Inv.br. E/1835
Predmet je otkupljen od Divne Petrović, haljinu je
nosila njena majka na venčanju u Šarbanovcu 1952.godine

________________________________________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-DSC08072

Peškir, deverski
Beograd, 1942.
Saten.
Dužina 214 cm,širina 35 cm.
Inv. br. E/1838
Pripadao mladencima iz bogate trgovačke
porodice Grujić iz Krivelja, venčanih 1942.godine
u Beogradu gde su peškiri i kupljeni.

TAMOiOVDE-DSC08073

Haljina, venčana
Krivelj, 1967.
Pamučna čipka bele boje.
Dužina 151 cm, obim struka 74 sc, dužina rukava 55 cm,
širina ramena 33 cm i donji obim 268 cm.
Inv. br E/ 1837
Nošena u Krivelju 1967.godine na venčanju
Mirjane Rajić,domaćice i Vidoja Nestorovića,
zaposlenog u borskom rudniku.

TAMOiOVDE-DSC08075

Haljina, venčana
Zaječar, 1957.
Viskoza, bele boje štampani floralni
ornamenti plave i zelene boje.
Dužina 105 cm,obim struka 64 cm, širina
ramena 46 cm, donji obim 514 cm.
Inv. br. E/1833
Nošena u Zaječaru 1957.godine na venčanju
Zorke Igrutinović, arheologa i Ljubiše
Stanojevića, doktora pedijatra.

TAMOiOVDE-DSC08076

Haljina, venčana
Slatina, 1965..
Mašinska čipka,til.
Dužina 54 cm, širina ramena 33 cm,dužina
rukava 36 cm, obim struka 70 cm, donji obim 286 cm.
Nošena na venčanju u Slatini 1965.godine.
Privatno vlasništvo.

 

DO KASNO U NOĆ…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

PISCI JURE ČITAOCE

cip-bezanje-iz-skole-1332843293-139502

foto:kurir-info.rs

Pisci jure čitaoce

čitaoci beže kroz hodnik

 a pisci za njima!

Čitaoci se spuste liftom

a pisci niz stepenice trčećke.

 Bradati pisci jure

golobrade čitaoce sa kačketima natraške okrenutim.

Kliču:

-Budite čitaoci!

Čitalac kroz baru

pisac za njim

Maše zbirkom pripovedaka

Ukoričenom spiralom.

 

Ušli mladići i devojke u nekakav hol.

Pisci tuda redom prolaze

diskove s PDF-verzijpm pronose

recitujući linkove.

 

Čitaoci u kafiću

pisci za susednim stolom

mrmljaju dok čitaju pićovnik

šalju sublimirane poruke.

 

Čitaoci vode ljubav

pisci ni tad ne posustaju.

 

I dalje pišu, pišu

pišu, pišu

do kasno u noć.

                       Natalija Ž .Živković/scribd.com

PRIVEG -VATRA ZA UMRLE BEZ SVEĆE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

DSC06999 Kroz nedeljno, u najavi sunčano jutro i lepote predela južnog Kučaja, sa pozivnicom, fotoaparatom i beležnicom u torbi putujem ka Laznici, selu koje administrativno pripada opštini žagubičkoj a geografski se nalazi u samom srcu Homolja. Motive da se zaputim u ovo mesto našao sam u nazivu manifestacije PRIVEG i dva segmenta koji su navedena u njenom programu.

U napred pomenutoj pozivnici stoji:

„Pozivamo Vas da prisustvujete našoj tradicionalnoj manifestaciji „PRIVEG“, dana 10.marta 2013. godine.

DSC00602U programu manifestacije, pored ostalog:

08-13,00 sati- Prikupljanje drva;

14,15- 15,00-Tradicionalno puštanje vode

17, 00-Defile učesnika programa;

17, 30-Tradicionalno paljenje vatri uz poštovanje verskih običaja i tradicije;

19, 00-Kulturno-umetnički program domaćih i gostujućih društava.“

Pokušaji, da se pre donošenja odluke o putovanju detaljnije obavestim o ovoj manifestaciji, te posebno o tradiciji i značenju „Paljenja vatre“ i „Puštanja vode“, nisu urodili plodom. Zanimljivo je, da se na zvaničnom sajtu opštine Žagubica ili lokalne Turističke organizacije, ne nalazi niti jedan redak o ovome. Ako nisam bio dovoljno uporan ili vešt u pretrazi, to znači da nisam u pravu, te izvinjavam se pomenutim subjektima.

DSC06997 Put do Laznice, vodi me preko Crnog vrha, fascinantne, ali u ovo doba godine klimatsli ćudljive planine. Njena se, takva ćud i ovom prilikom pokazuje na delu. Iz vedrog i osunčanog jutra ulazim u maglovite i snežne predele planinske.

Silaskom u Žagubičku kotlinu u kojoj je Laznica smeštena, ulazim za ovih par sati u treću klimatsku zonu.

Ovde lije kiša ranog proleća. Sa kraćim, varljivim pauzama.

Da. Ćudljive li baba Marte!

Panoramic_view_of_Laznica-LaznicaStižem u Laznicu, kažu selo, no meni već pri prvom susretu, izgleda potpuno varošanski.

Nalazi se na putu između Žagubice, Majdanpeka i Petrovca, u severnom delu Homolja.

U naselju ima 614 domaćinstava, u kojima živi 1715 punoletnih stanovnika, prosečne starosti 46,6 godina (44,5 kod muškaraca i 48,7 kod žena).

Stanovništvo je većinsko vlaško, a  poslednja tri  popisa, pokazuju osetan i permanentan pad  broja stanovnika.

Pre dvadestak godina Laznica je bila najrazvijenije selo u  opštini Žagubica. Okosnicu lazničke privrede činile su pilana i zadruga. Danas, posle dve decenije obećavanog boljeg života, privreda sela je uništena. Osim sitnih zanatlija ona u bilo kom obliku više ne postoji.

No, ipak ima nade. Ljudi su ovde vredni, zemlja blagorodna, priroda je darežljiva, očuvana i još uvek čista. O njenoj lepoti ne treba trošiti reči. Imajući u vidu da je ovo tradicionalno stočarsko i poljoprivredni kraj, postoje sasvim realne   mogućnosti za razvoj stočarstva, poljoprivrede i turizma. 

Postojeće arheološke iskopine i ostaci rimske tvrđave, dokazuju da je selo i okolina kontinuirano naseljeno više od 2000 godina. Prema pisanim izvorima, ime Laznica je staro, srednjovekovno. U današnjem ataru sela je postojalo pet zaseoka; spominju se prvi put u 14. veku, u Braničevskom tefteru.

„Prema istraživanjima Cvijića, Tihomira Đorđevića i Antonija Lazića, selo je u prvoj polovini XVIII veka naseljeno Vlasima iz Banata, Almaša, Erdelja, Vlaške nizije i Moldavije. Sudeći prema tradicionalnoj nošnji i govoru, u ovoj metanastaziji prevladala je banatska struja.“(P. Es Durlić)

DSC06992Nakon srdačnog susreta sa domaćinima, koristim prestanak padanja kiše i naglo razvedravanje, da upoznam selo i deo njegove prelepe okoline. Odlučujem se za rečnu klisuru kroz koju prolazi put ka Majdapeku. Dilemu za donošenje odluke: auto ili pešačenje, razrešava pogled u nebo. Plavetnilo, sve ređi ploveći beli oblaci i mirisi ranog proleća posle kiše, favorizuju pešačenje. 

Nakon pola sata, taman kad sam  odškrinuo vrata za moje i uživanje objektiva fotoaparata, nebo se iznenada namrgodilo i prosulo novu, obilnu kišu.

Jednoj prirodnoj kamenoj potkapnici u klisuri, dugujem zahvalnost za zaklon i delimičnu suvoću donjih slojeva odeće.

No, sprečilo me to, da prisustvujem, jednom od dvaju najzanimljivijih dešavanja u ovom danu- „PUŠTANJE VODE“.

Šteta.

Po povratku u centar Laznice, neophodno  je sušenje odeće kraj peći i zagrevanje toplom, ne baš naročitom kafom u prepunoj seoskoj kafani. Tmurno od zgusnutih oblaka nebo je velikodušno zalivalo homoljske oranice, livade i šume. A možda i plakalo.

DSC00519DSC06987A onda je počeo PRIVEG.

Najpre se čula muzika koja je svirala neku tužnu melodiju.

DSC00529Potom je buknula vatra.

Plamen i varnice poletele su ka nebu.  U susret kiši. 

Narod se tiskao okolo vatri , žene u crnoj odeći  sa vatre Privega palile su sveće i ruku uzdignutih  prema plamenu namenjivale vatru, svetlost i toplotu svojim pokojnicima, prema kojima imaju obrednu obavezu, prizivajući ih da dođu na svetkovinu i da se uključe u nju.

DSC00493Priznajem, bio sam zatečen prizorima.

Istovremeni talasi tihe jeze i  uzbuđenja, smenjivali su se. Bio sam mokar, promrzao, zbunjen…

I, nedovoljno obavešten.

Pokušao sam da od  učesnika doznam nešto više o simbolici i suštini onoga što sam video.  Bilo mi je jasnije.

Ali, priznajem, ne sasvim.

DSC00568DSC00587Po završetku  ovih obrednih ceremonija pokraj upaljenih vatri, narod se povukao i tiskao u obližnjoj povelikoj sali, gde je sledila igranka i nastupi Kulturno-umetničkih društava, vokalnih i instrumentalnih solista.

Trajalo je ovo do u duboku noć.

Po povratku, sutradan, „morao“ sam naći osobu kompetentnu da mi razjasni suštinu i značaj PRIVEGA.

Ne poznavajući ga lično, no znajući za njegovu stručnost, obratio sam se mejlom  gospodinu Paunu Es Durliću, sa molbom da mi kaže nešto više o ovome ili dozvoli pruzimanje njegovih, već postojećih tekstova. Gospodin Durlić se odmah javio, izražavajući zahvalnost za moje zanimanje i naravno, dozvolio da koristim njegove tekstove. 

Zahvaljujem mu i Ovde  na ljubaznosti i gestu dobre volje.

 Bora*S

***
PORODIČNI PRIVEG U LAZNICI

slika1mPriveg je jedan od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope.

On je u svoj punoći i svežini sačuvan u obrednoj praksi Vlaha Ungurjana severoistočne Srbije. Za Vlahe je priveg („privjegju“)  „vatra za one koji su umrli bez sveće“, dok je kod Rumuna priveghiu „noćno bdenje uz odar pokojnika“. Reč je starinom latinskog porekla, direktno od oblika pervigilium („pobožno bdenje“) a od osnove vigil, vigilis koja je imala značenje „stražariti budan“.

U obrednoj praksi Vlaha priveg se praktikuje u porodičnoj i seoskoj varijanti. Porodični se priređuje na godišnjicu smrti pojedinca, a seoski na Mesne i Bele poklade, kada se pali jedna velika vatra za sve pokojnike sela. Ovaj drugi, karakterističan inače za sela zbijenog tipa, napušten je gotovo svuda početkom šezdesetih godina ovoga veka. Zadržao se jedino u Rakovoj Bari kod Kučeva, a 1990, nakon tri decenije pauze, obnovljen je u Debelom Lugu kod Majdanpeka.

U ceremonijalnom smislu, porodični priveg kod Ungurjana nije svuda isti. Suštinska razlika je u prisustvu ili odsustvu elementa veselja, odnosno igranke otvorenog tipa koja traje do duboko u noć i kojoj mogu da prisustvuju svi koji to žele. Tamo gde se priveg završava svetkovinom, kao u slivu Porečke reke na primer, upravo se po broju prisutnih ljudi, bučnosti muzike i razuzdanosti igre ceni uspešnost same manifestacije. Daju se prilične svote novca ne zbog toga što mrtvi „vole muziku i igru“, kako se ponekad tumači, već se ulaže u obnovu društvenog statusa porodice koja je u periodu žaljenja bila izolovana od određenih oblika društvenog života sela. Integritet i stabilnost su imanentne potrebe ovakvih ljudskih aglomeracija, i ka njihovom održanju usmerene su mnogobrojne individualne i kolektivne običajne aktivnosti njihovih članova. Odsutvo veselja nije uzrokovano obrednim propisima, već materijalnim stanjem porodice koja priređuje običaj, kao što je bilo u ovom slučaju koji je snimljen u Laznici. Reintegracija tih porodica u društveni život sela, preko tzv. „kola za mrtve“, obavlja se tada na nekom drugom mestu: na nečijoj svadbi, igranci, na vašarskom veselju i slično. Izdaci su u tom slučaju mali jer se svode na plaćanje svirača za jedno kolo i nabavku darova kojima se kite igrači u njemu.

Treba naglasiti da se porodični priveg ne priređuje svakom pokojniku, već samo onom koji je umro bez sveće. Umiranje „u mraku“ smatra se najvećom tragedijom koja može čoveka da zadesi, i porodica umrlog ima u takvom slučaju veliku obavezu da učini sve kako bi mu pomogla „da izađe na svetlo“. Svet mrtvih je kod Vlaha danas, u kulturnom smislu, sinkretistički višeslojan, ali se može lako uočiti da je u njegovoj osnovi veoma dobro očuvan koncept tamnog vilajeta. Na to nas, na primer, upućuje običaj čuvanja umirućeg kako se ne bi desilo da izdahne bez sveće u ruci, jer mu je ona potrebna ne samo kao osvetljenje na putu do carstva mrtvih, već i da bi mogli ostali pokojnici da ga vide kad tamo stigne. On isto tako može da vidi samo one koji imaju sveću u ruci. Carani u Negotinskoj krajini i Vlasi u Porečkoj reci za umrle „u mraku“ izrađuju naročitu sveću („lumanarja rajuluj“) i to po mogućstvu još za dan sahrane, ili najkasnije za četrdesetnicu. U Zviždu, Homolju i Gornjem Peku, gde je ova sveća manje poznata, za izvođenje pokojnika „na svetlost“ žrtvuju belog petla. Uz žrtveni kolač „preskuru“ na kojoj se nalaze 44 upaljene sveće, petao se nameni i preko prozora preda nekom licu izvan familije (Zvižd), ili odmah tu pod prozorom zakolje (Gornji Pek). U osnovnoj svojoj nameni, dakle, priveg ima luminalni karakter, ali istovremeno on greje pokojnika, jer pored toga što je mračan, svet mrtvih je po shvatanju Vlaha i veoma hladan.

Sem paljenja i namenjivanja vatre, i opšteg veselja uz muziku, ovaj običaj je, inače, u ostalim elementima potpuno istovetan sa daćom („pomanom“) koja se daje pokojnicima umrlim sa svećom u ruci. To znači da sadrži, kao osnovne elemente, izlazak na groblje radi buđenja i prizivanja pokojnika, namenjivanje odeće i stvari za ličnu upotrebu, zatim „puštanje“ vode i na kraju samu „pomanu“, odnosno obrednu trpezu sa kultnim jelima. I sami Vlasi kažu: „dăm pomană ku privjegj“, („dajemo pomanu sa privegom“). U suštini, ovakve složene obredne obaveze živih prema mrtvima, koje podrazumevaju zadovoljenje njihovih ne samo duhovnih i emocionalnih potreba već i telesnih, počiva na prastarom, preanimističkom verovanju da se posle smrti duša i telo ne razdvajaju već da čovek ostaje celovit; šta više, sada čak sa rafiniranijim psihofiziološkim prohtevima! U etnološkoj teoriji, ovakav tip verovanja naziva se animatizam.

„PUŠTANJE“ VODE

slika4mPored toga što je mračan i hladan, svet mrtvih je i bezvodan. Vlahu Ungurjanu, koji je ceo život proveo sa stokom po planinama i pio vodu sa bistrih izvora i potoka, teško pada novo bezvodno podneblje u koje je morao da se preseli. U pogrebnim pesmama raj se slika kao cvetna livada sa velikim, večno zelenim drvetom u sredini ispod koga izvire voda. Pastoralna slika je, kao što priliči, samo uteha putniku u trenutku kad polazi na put u nepoznato. Zato živima ostaje obaveza da mu redovno šalju vodu da bi utolio žeđ. Za godišnji pomen Petru i Dragutinu Pankalujiću „puštena“ je voda na česmi u Valja mare, u neposrednoj blizini sela. Preko potočića koji otiče od česme, stavljena su dva „brvna“ (za svakog pokojnika po jedno), okićena cvećem na krajevima. Voda se izliva na belo platno prebačeno preko „brvna“. Broj izlivenih kofa kontrolišu žene vezivanjem čvorova na belom vunenom koncu. Na kraju, taj konac se odreši, iseče na komade i stavi u kutiju od šibice. Za dance se zalepe četiri male sveće a kutijica dopuni pramenima bele vune. Sveće se upale i „čamčić“ se pusti niz vodu, praćen zebnjom, jer koliki put on pređe – toliko će pokojnik imati vode na onom svetu!

Autor teksta: Paun Es Durlić

Uvod i foto: Bora*S

__________________________________________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________________________________________
Video:http://www.youtube.com/watch?v=ejBwB_ENnIM&feature=player_embedded#!

MOODA NAMAZANA DŽEMOM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Pesnikinja Gordana Stošić skočila je u smrt sa jednog zemunskog solitera u leto 1994. godine.

originalslika-10920665Tek je ušla u četrdesetu.

Već je bila u krugu poznatih i kao profesor književnosti, koji je imao svoj pristup đacima, i kao prevodilac i kao stihotvorac.

Njena dela „Noćno seme“, „Žena čežljive kože“, „Drhtulja“, „Stefan“ i „Pribislav“ udarila su temelje srpske erotske poezije, nad kojom su se laici zgražavali, a stručnjaci klanjali.

Gordanu Stošić su poredili sa Erikom Jong, Nensi Fridej i Normanom Majerom. S tom razlikom što o njima nisu raspravljali činovnici ministarstava za kulturu i partijske komisije, koje su Gordani Stošić pretile otkazom!
Odgovorila im je pesmom „Muda namazana džemom“, koju su njeni đaci obožavali.

Kao emotivna Srpkinja javila se prva da na Kosmetu obrazuje srpsku decu, ali se otuda vratila razočarana i potrešena. Kada su joj roditelji, u roku od deset dana umrli, početkom devedesetih pesnikinja Gordana Stošić je taj životni udarac morala da otrpi u duševnom stacionaru. Imala je običaj da glasno govori:
       „Ja nikome nisam potrebna!“
Posle toga sve se kretalo ubrzano i gotovo iznuđeno. Udala se iznenada, ali je živela kao podstanar, jer je svoj stan poklonila izbeglicama.

Kada je shvatila da se „ne uklapa ni u jedan sistem“ krenula je u zaborav sa vrha zemunskog solitera.

Izvor teksta: svedok.rs


  MUDA NAMAZANA DŽEMOM

images

Gola bauljam podom
kupeći parice
iz tvojih prevrnutih
džepova.

Bezazlena, nameštam bedra,
ražarujem svoju žudnju.
Mucaš: Umiri se..
O..ke..an.. so…li
is..ti..če…
Ti se ne vraćaj
u dečaštvo.
Neću dna kožica.

Ja pripadam svima.
Imaš li ti prava
da uzimaš
nudeći muda
namazana džemom!

Priredio:Bora*S