PRIČA O SEVERNOMERIČKIM INDIJANCIMA…

tamoiovde-logo

  V DEO

„Mudar čovek duboko veruje u tišinu – znak savršene ravnoteže. Tišina je potpuna uravnoteženost tela, uma i duha. Onaj ko uspe ostati miran i netaknut olujama postojanja – da mu list ne zatreperi na stablu, niti se mali talas pokrene na površini sjajnog  jezera- ima po shvatanju mudraca savršen način života. Tišina je temelj karaktera.

Tišina i strpljenje, ljubav prema prirodi i sam način bitisanja – kao vrhunske životne mudrosti koje donose unutrašnji mir, usklađenost sa sobom, drugima i okolinom, te jedinstveni etički kod – prepun milosrđa, empatije, poziva na poštenje, iskrenost, poštovanje prema svemu i svima, miljama daleko od sveta razularene pohlepe, sebičnosti, laži i nasilja, činili su bit i lepotu jednog jedinstvenog naroda koji je težio miru, ljubavi, ravnoteži i pomirenju, prateći u tišini i čistoti srca svoj unutrašnji glas mudrosti predaka. Njihovi običaji, mitovi i legende, način na koji su se ophodili prema sebi, svojim precima, mrtvima, svim živim bićima i svemu što uopšte postoji, govore nam o njihovoj autentičnosti, neponovljivosti, iskrenosti, poštenju i specifičnom pogledu na život i svet.

„Sve što Indijanac radi je u krugu, a to je zato što snaga sveta uvek deluje u krugovima, i sve pokušava biti okruglo. Nebo je okruglo, a čuo sam i da je Zemlja okrugla, a takve su i sve zvezde. Vetar, kad je najmoćniji, vitla. Ptice grade gnezda u krugovima, jer njihova je vera isto kao i naša. Čak i godišnja doba u svojoj smeni čine veliki krug i uvek se ponovo vraćaju tamo gde su bila. Čovekov život je krug od detinjstva do detinjstva. I tako je u svemu u čemu se kreće snaga”.

Kada su Indijanci davali imena – bilo ljudima, mestima ili pojavama, činili su to sa čudesnom merom, kreacijom i suptilnošću, pogađajući direktno u suštinu stvari. Svakim nazivom dobijali ste u par reči suštinu čoveka ili pojave na koje se ime odnosilo, punu deskripciju njegovih osobina i karaktera, na najsažetiji i najpronicljiviji mogući način. Vreme je pokazalo da je jedna od najvećih i bitnih indijanskih zaostavština bio upravo njihov jezik. Prvi evropski kolonisti usvojili su mnogo reči iz preko 20 jezika algonkinske grupe naroda: naziva raznih vrsta hrane i životinja (akun, oposum).

U druge poznate indijanske reči spadaju: kokus (politički skup), mokasine (obuća), tobogan, totem i tomahavk (sekira). Najuočljiviji su indijanski toponimi- u koje spadaju i nazivi 26 od 50 američkih država. Na primer ime Teksas potiče iz jezika Kado i znači prijatelj, saveznik. Tenesi je dobio ime po selu plemena Čiroki, a Ohajo je reč Irokeza za dobru reku. Masačusets je ime plemena koje je živelo u okolini istoimenog zaliva, a Vajoming potiče od algonkinskih reči koje znače u velikoj ravnici. Ime grada Čikaga na jeziku algonkina znači mesto na kome raste luk, a Mississippi na jeziku plemena Čipeva znači Velika reka.

Reč tomahavk je verovatno iz pohatanskog – tamaham, što znači on seče. Tomahavk je bio hladno oružje, sekira, izvorno Algonkina. Što se nekih od autentičnih indijanskih običaja tiče, interesantno je spomenuti da su koristili dim za čišćenje duha. Sagorevanje biljaka za emotivno, psihičko i duhovno očišćenje je običaj u mnogim religijama i duhovnim grupama. Čuvena indijanska „lula mira” je svojevrsni ceremonijal koji su praktikovali nakon sukoba i sklapanja primirja. Skalpiranje neprijatelja kao vrsta trofeja je običaj koji se pripisuje obično Indijancima, međutim, zanimljivo da su oni taj običaj preuzeli upravo od belih doseljenika iz Evrope. U vezi sa tim se još jedanput postavlja ključno pitanje: ko su u stvari bili divljaci?

U legendu, zajedno s Indijancima, otišle su i njihove perjanice, lukovi, strele i koplja, odeća sa resama od jelenske kože (jedan od simbola njihovog sveta slobode, neustrašivosti i nesputanosti njihovog nepokorivog duha), šatori- wigwami, kanui, duge kose ukrašene trakama i perima, dimni signali kojima su se sporazumevali, ratne sekire i ratničke boje, njihovi vračevi – šamani, kišni ples i magični tam-tam ritam bubnjeva, totemi, prerije i divljina, mustanzi, divlji konji i bizoni – bafali koje su ispratili u „večna lovišta”, kao i sve svoje poštovane pretke, a na kraju, nažalost, i sebe same.

Indijanci su se trudili da žive u skladu s prirodom, njenim pravilima i menama. U indijanskom horoskopu znakovi su bili vezani za životinje čije su karakteristike i način života idealni za simbolizovanje ljudskih osobina. Večni krug ponavljanja i vraćanja svega otvara horoskopski znak DIVLJA GUSKA (22. decembar- 22. januar), a slede ga: VIDRA, PUMA, CRVENI ORAO, DABAR, JELEN, DETLIĆ, MORUNA, MRKI MEDVED, GAVRAN, ZMIJA i IRVAS.

Što se godišnjih doba tiče, simbolika i suština priče je ista kao i za horoskop, ili uopšte pogled na prirodu i način življenja. Prvo godišnje doba počinjalo je kod Indijanaca 22. decembra Mesecom dubokog sna zemlje. Slede ga Mesec odmora i Mesec Velikog Vetra, koji sežu do 20. marta. Zajedničko ime za prvo godišnje doba je Doba Duha Vaboose i to je vreme kada OTAC SUNCE započinje putovanje ka jugu, ispitujući prošlost i predviđajući budućnost. Drugo godišnje doba počinjalo je 20. marta Mesecom pupoljka, sledi ga Mesec povratka žaba, a završava 21. juna Mesecom setve kukuruza. Drugo doba se naziva Duhom Vabuna. Tada Otac Sunce sve više otkriva svoje lice i sva priroda buja. Treće godišnje doba – doba Duha Svanodese kada čitava Zemlja buja, biljke i žitarice daju plodove, a reke su pune riba, počinje 21. juna Mesecom najjačeg sunca, nastavlja se Mesecom punog zrna, a završava 23-eg avgusta Mesecom žetve. Poslednje godišnje doba je doba Duha Muđakevisa i to su meseci mira i ispitivanja sopstvenog rada. Ovo doba počinje Mesecom divlje plovke, nastavlja Mesecom prvog mraza i završava Mesecom dubokog sna…

Duhovni život Indijanaca zasebna je priča, jedan čudesni svet koji ih do u beskraj suštinski odvaja od današnje duhovne praznine i licemerja, prikrivenih tehnološkim čudesima i lažnom pobožnoću…

„Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.“

Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti da uništava biljni i životinjski svet. Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali „vreme pre velike promene“. To je bilo vreme kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Indijanske legende su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji bdi nad njim i pomaže mu u teškim trenucima. Mitovi su se prenosili usmenim putem na mlade indijanske naraštaje, uz logorske vatre. Igre vatre i senki pod zvezdanim nebom Amerike pojačavale su utisak magijskog i natprirodnog sveta mitova i legendi.

„Bog Hagajho je stvorio svet ni od čega, stvorio je stvari i živa stvorenja, ali psa nije bilo potrebno da stvori, jer je pas postojao oduvek. Psa nikada nisu smatrali običnom životinjom, i čovek jeu svojim pričama i legendama ustupio psu. U istočnim državama je postojala legenda o nastanku Borzoja: Jednom je car Solomon dobivši naređenje od Boga poručio svim životinjama da se okupe na sastanku, na kome je svako jutro svaka životinja mogla da iskaže svoje želje i potrebe i da dobije savet tvorca kako da se ponašaju jedni prema drugima. Okupile su se sve životinje osim ježa. Naljutivši se, tvorac se obratio sa pitanjem da li neko hoće da pođe u potragu za ježom? Našlo se samo dva dobrovoljca: konj i pas. Konj je rekao: „Ja ću da ga nađem i ja ću ga isterati iz jame, ali ja nisam u stanju da ga uzmem, jer sam visok, a i moj nos nije zaštićen od njegovih igala“. A pas je rekao: „Ja se ne plašim njegovih igala, ali moja glava je previše široka i ja neću moći da izvadim ježa iz rupe ako se tamo sakrije“.

Čuvši to, Solomon reče: „Da, vi ste u pravu, ali ja neću da uništim izgled konja i da smanjim njegovu visinu, jer to bi bilo jako ružna nagrada za njegovu pokornost i odanost. Bolje je da dodam lepotu psu kao nagradu za njegovu pokornost“. I razmislivši, car je uzeo u obe ruke glavu psa i mazio je dok ona nije postala potpuno tanka i špicasta. Tada su sve životinje videle da se pas pretvorio u elegantnog i tankog Borzoja. Tako su konj i pas krenuli za izbeglim ježom i doveli ga pred cara. Car Solomon je bio zadovoljan, ježa je kaznio da će se celog života vući po zemlji, a psa i konja nagradio rekavši: „Od sada ćete vi celog života biti čovekovi saputnici i prvi posle njega, pred licem Boga.

Sva plemena istočnog dela šumskog pojasa veruju u vrhunsko božanstvo Velikog Duha. Ono je stvorilo svet i sav život. Veliki Duh je nematerijalan i nevidljiv, nalazi se izvan čulnog sveta i nije određena osoba o kojoj bi se pričale priče. Ponegde ga nazivaju Manitu. Svet većine tamošnjih plemena čini nebo, sa četiri do dvanaest slojeva. U najgornjem sloju egzistira Veliki Duh. Moćna božanstva takođe žive i pod zemljom, te pod površinom reka i jezera. On je taman i suprotstavljem silama svetlosti, višeslojan. Najdublje u njemu žive najmoćnija božanstva – Podvodni panteri ili Divovske rogate zmije. Bit cele priče o indijanskoj duhovnosti i veri je iskrenost i poštovanje prema svim ostalim živim bićima, njihova duboka saosećajnost i njihova plodonosna dela, bez trunke gramzivosti, materijalizma i zlobne dvoličnosti onih koji su ih sistematski uništavali nekoliko stotina godina – do istrebljenja.

Indijanci su kroz brojne obrede iskazivali svoja verovanja i poglede na svet, upućujući bogovima svoje molbe i nadanja, uspostavljajući na taj način vezu sa celokupnom Prirodom. Indijanac je nastojao kroz celi život gajiti skladan odnos sa svimšto ga okružuje, a to nije zaboravljao ni u trenutku smrti, trenutku susreta sa najvećom tajnom postojanja čoveka na ovom svetu. Nastojao je uvek živeti časno, a obredi su ga u tom smislu podsećali na one vrednosti koje čovek ne sme nikad zaboraviti.

Živi svoj život tako da strah od smrti nikad ne uđe u tvoje srce.

U duhovnom životu severnoameričkih Indijanaca duvan je simbolizovao čudo stvaranja, a njegovim pušenjem (čuvena je indijanska „sveta lula“, „lula mira“ ili „calumet“) ljudi pokazuju svoje poštovanje prema Velikom Duhu, stvoritelju svega. S dimom koji se uzdiže iz lule, uvis se prema Velikom Duhu uzdižu i ljudske molitve, misli i osećanja. Ako vlasnik lule živi dobrim i religioznim životom, biće mu uzvraćeno čašću i snagom koju će dobiti.

Indijanski Ples duhova predstavljao je mesijanski pokret koji se pojavio među Indijancima (sedamdesetih godina 19. veka), koji je izražavao očajničku žudnju za povratkom bolje prošlosti, za povratkom života bez gladi, bede, bolesti, rata i indijanske podeljenosti koju je pratila potčinjenost belcima. Bio je to pokušaj Indijanaca da prihvate hrišćansko učenje o spasenju. Nakon svih poraza i patnji trebalo je na duhovnom planu dati smisao i nadu svojoj patnji. Njihov mesija – zvani Vovoka se nazivao Božijim sinom i Hristom koji je u obličju Indijanca sišao po drugi put na zemlju da bi preneo poruku Velikog Duha.

Pokret je započeo vrač (šaman) Vovoka. On je imao viziju velikog potopa koji će se obrušiti na zemlju i zbrisati sve doseljenike. Neposredno pred potop grom – ptice će se spustiti na zemlju i poneti sve Indijance koji su ostali verni svetom putu. Kada se voda povuče, bizoni i Indijanci će biti vraćeni na zemlju i sve će biti kao nekad. Odeća Plesa duhova je napravljena da zaštiti Indijance od metaka belaca. Bila je ukrašena crtežima biljaka i životinja zaštitnika. Pripreme za ples su se izvodile da bi duh predaka ušao u telo onih koji plešu i učinio ih besmrtnima. Indijanci su plesali u krugovima pevajući svete pesme.

Za vreme bitke kod Ranjenog kolena 1890. godine američka vojska je ubila mnogo Sijuksa. Mnogi od njih su nosili odeću ukrašenu orlom, bizonom ili jutarnjom zvezdom, verujući da će ih ti simboli zaštititi od povreda. Nakon tog tragičnog događaja, Vovoka se povukao – tragedija je označila kraj Plesa duhova. Stotinak godina kasnije, ples je postao način da se preživeli Indijanci povežu sa svojim precima. Ples duhova je nastao u rezervatima, gde su Indijanci (poraženi, prevareni i obespravljeni na sopstvenoj zemlji) umirali od gladi i beznađa.

WINTU ŽENA – 19.vek

„Kada mi Indijanci ubijamo meso, mi sve pojedemo. Kada kopamo korenje, kopamo male rupe. Kad gradimo kuće, kopamo male rupe. Mi tresemo kukuruz i druge plodove sa biljaka, mi ne iščupamo stablo, Mi koristimo samo mrtvo drvo. Ali beli ljudi buše zemlju, ruše drveća, ubijaju sve. Beli ljudi ne obraćaju pažnju ni na šta. Kako može duh zemlje voleti Belog čoveka? Gde god je beli čovek dotakne, to je bol”.

POGLAVICA MAQUINNA, NOOTKA

„Jednom sam bio u Viktoriji i video sam veoma veliku kuću. Rekli su mi da je to banka i da beli ljudi tu stavljaju novac na čuvanje i da vremenom dobijaju korist. Mi Indijanci nemamo takve banke: ali kada imamo mnogo novca ili ćebadi, mi ih dajemo drugim poglavicama i ljudima i vremenom oni im donose korist i naša srca se osećaju dobro. NAŠ NAČIN DAVANJA JE NAŠA BANKA”.

CRVENI OBLAK – Makhpiya-luta (1870)

„Godine 1868, beli je čovek došao i doneo neke papire. Nismo mogli da ih pročitamo i oni nam nisu rekli šta je zaista bilo unutra. Mi smo mislili da je dogovor da se pomeri tvrđava i da prestanemo da ratujemo. Ali kada sam stigao u Vašington, Veliki Otac mi je objasnio da su me prevodioci PREVARILI. Ja sam siromašan i go, ali sam poglavica svog naroda. Mi ne želimo bogatstvo, ali želimo da podižemo svoju decu ispravno. Bogatstvo nam dobro neće doneti. Ne možemo ga poneti na onaj svet. MI NE ŽELIMO BOGATSTVO. MI ŽELIMO MIR I LJUBAV”.

VILIJEM KOMANDA – Mamiwinini, Kanada (1991)

“Indijanci vide dva puta sa kojima se suočava bledoliki, kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osećamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje, dok put duhovnosti predstavlja sporiji put, kojim su Indijanci putovali i koji sada ponovo traže?”.

 A nakon Meseca dubokog sna, Kolumbovog „otkrića” i dolaska prvih bledolikih kolonista i osvajača.

Od ranih kolonijalnih vremena evropska politika je imala za cilj da od indijanskih plemena dobije teritorije na osnovu zvaničnih ugovora. Oko 370 ugovora potpisano je između 1787. i 1871, ali je većina prekršena, izmenjena ili ignorisana pošto je zemlja bila sve otvorenija za naseljavanje belaca.

Indijananci su se pomerali sve dublje ka zapadu, da bi Uredba o preseljenju Indijanaca, usvojena 1830. omogućila predsedniku SAD da ih preseli u indijanske rezervate. Doseljenici, tragači za zlatom i železnica rasparčavali su plemenske teritorije uzrokujući ratne sukobe. I ne samo to.

Naseljavanjem belog čoveka u Americi dolazi do naglog uništavanja prirode. Uzaludna su bila upozorenja i apeli američkih starosedelaca. Vekovima kasnije, greh prošlosti stigao je na naplatu u vidu globalnih klimatskih promena i katastrofa u vidu razornih tornada, suše, poplava i zemljotresa koji tutnje modernom Amerikom. Američki predsednik Endrju Džeferson potpisao je 1830. godine zakon o deportaciji pet velikih Indijanskih plemena u rezervate, koje su im kasnije takođe (suprotno ugovoru) ili oduzeli ili smanjili. Tako je sproveden prvi „demokratski“ genocid, podržan od američkog Senata.

Tako je na brutalan način „overena“ priča koja je počela 1492. godine „otkrićem“ Amerike („Indije“?) od strane Evropljana, priča o konvikstadorima, „misionarima“ i krvnicima koji su uništavali i pljačkali sve pred sobom, ubijajući starosedeoce, američke Indijance (pogrešno imenovane jednom od evropskih zabluda i laži) i oduzimajući njihovu rođenu zemlju. Tako je počeo krešendo, krvava završnica genocida nad jednim narodom i rasom, perfidna i cinična prevara, istorijom „pobednika“ pretvorena u „demokratski“ trijumf „civilizacije i hrišćanstva“, „dobrobit“ za starosedeoce, „divljake“.

Pripremljen, razrađen i sproveden sarkastičnom brutalnošću taj zakon je imao za cilj običnu pljačku Indijanske zemlje, zemlje starosedeoca koji su tu živeli hiljadama godina, u skladu sa Bogom i Prirodom. Pet velikih Indijanskih plemena: Čiroki, Čikasau, Koktau, Krik i Seminole proterani su sa područja najplodnije zemlje, koja je obuhvatala teritoriju veličine Zapadne Evrope. Indijanci, a posebno pleme Čiroki (narod visoke kulture, koji je tada imao svoje pismo, novine i literaturu) nazvali su progon, tj. „preseljenje“ Stazom Suza.

Indijanci su bili proterani vojskom SAD sa svog vekovnog staništa, dovedeni su u sabirne logore (zvuči poznato!) a onda pod pratnjom sprovedeni iz logora do suve i puste prerije srednje Amerike. Tokom zimskog puta od preko 2000 km bili su i ubijani (samo Čirokija je stradalo preko 4000). Ispostavilo se vremenom, bila je to samo „blažena pokazna vežba“ za sve nepokorne i nepodobne narode koji će se u budućnosti drznuti da se odupru blagodeti sile „demokratije“ (vladavine naroda, ma šta to značilo ili ma gde to čudo postojalo), primer primene „slobodarske tzv. hrišćanske kulture“ i uvod u priču o tome kako završavaju oni koji „ugrožavaju“ američke interese diljem Univerzuma. Bio je to prećutni trijumf zla i licemerja, pogrom koji je gotovo uništio jedan narod. Od zla potpunog uništenja spasio ih je samo njihov izuzetno jak duh (njihov Veliki Duh, Wakan Tanka), kultura i bogata tradicija, usmeno prenošena sa kolena na koleno.

Evropski osvajači i kolonizatori su doneli i niz bolesti na koje Indijanci nisu bili otporni (ovom prilikom ne mislim na psihičke i mentalne!). Bile su to pre svega male boginje koje su epidemijski kosile starosedeoce. I danas, u rezervatima, Indijanci se bore sa dijabetesom, srčanim obolenjima i mentalnim poremećajima.

„Demokratskim“ preseljenjem, uvodom u genocid, počela je lagano, ali sigurno odumiranje i nestajanje čitavog jednog naroda i njegove civilizacije, civilizacije koja je pre svega vodila računa o Prirodi, Majci Zemlji i suživotu sa njima – vremenom su nestajali bizoni, divlji konji, šume, ostale životinje i biljke, pred naletima „napredne“ civilizacije modernih varvara, konkvistadora i ubica. Počelo je doba „života“ u rezervatima, prethodnici budućih koncentracionih logora (valjda mesta za „koncentrisanje“ nepodobnih, ako kojim slučajem počnete da mislite vlastitim srcem i glavom). Ograđen, pregrađen i odvojen od vlastite slobodarske, lutalačke prirode, zaliven pošastima „vatrene vode“ i boleština belog čoveka, Indijanac je počeo da vene i tiho se gasi, iznutra.

Na Grand river teritoriji, koja se danas nalazi u južnom Ontariju stotinak kilometara zapadno od Toronta, nalazi se rezervat „Šest nacija“ u kome „živi“ šest plemena Irokeza: Mohavk, Oneida, Onondaga, Kajuga, Seneka i Tuskarora. Ovom zemljom „nagradila“ ih je britanska kruna zbog lojalnosti koju su pokazali za vreme građanskog rata u Americi, boreći se na strani Engleza (postoje li veći cinici i zlotvori!). Tokom godina veći deo poseda im je ponovo otet, te je ovaj rezervat sveden na jedva 186 hektara, dok se recimo, zoološki vrt u Torontu prostire na 282 hektara!!!

Na ovako brutalan podatak u šta je pretvoren „život“ Indijanskog slobodarskog naroda nakon upliva „civilizacije, demokratije i kulture“ belaca, nadovezuju se još gore činjenice vezane za Indijance smeštene po rezervatima Kanade (ili SAD, svejedno): postali su narod sa najvećom stopom samoubistava, uvučeni u blagodeti kriminala, droge i alkohola, sa prosečnim životnim vekom od oko 40 godina. Uglavnom su nezaposleni (procenti se kreću i do stope od 90% nezaposlenih, konkurišući žestoko belim „indijancima“ Srbije, sklonim neobičnim rekordima) i žive od socijalne pomoći (koja je, uzgred, ipak neuporedivo veća od zvaničnih – potrošačkom korpom preživljavanja merenih primanja u pomenutoj zemlji bez granica, na rubu nestanka). Na kraju, nizom suptilnih metoda genocida broj Indijanaca je danas sveden na „podnošljivih“ oko 1% stanovništva SAD! Ništa bez demokratije i iluzija…

I kada čovek pomisli da ništa gore nije moglo da zadesi Indijance, starosedelački narod Amerike, čiju zemlju je oteo beli šljam „hrišćanske“ Evrope (pritom naravno ne mislim na iskrene, istinske i milosrdne Hrišćane!), „demokrate, misionari i mirotvorci“ koji su ubijali, varali, palili i silovali sve na šta su naišli tokom gotovo četiri veka pogroma, život ga demantuje i pokaže da negativnoj gradaciji jednostavno nema kraja.

Naime, niko danas u Kanadi neće istaći činjenicu da je prvi slučaj biološkog rata u istoriji zabeležen sredinom kobnog 19. veka u Britanskoj Kolumbiji (postoji li nešto a da nije „britansko“) i da je primenjen upravo nad Indijancima. Crkva je pod plaštom humanitarne pomoći isporučila narodu Irokeza velike količine ćebadi koju su pre toga koristili oboleli od malih boginja. Potpuno neotporni na ovu vrstu bolesti, bili su pokošeni talasima smrti. Početkom 20. veka misionari osnivaju (iz „humanitarnih“ razloga, naravno) škole i internate, koji su zvanično služili za obrazovanje i brže uključivanje indijanske dece u kanadsku državu. Međutim, oni su bili sve samo ne to.

Sve do sredine 60-ih godina među njihovim zidovima odigravale su se prave drame u kojima su glavne uloge igrali sveštenici zaduženi za vaspitanje indijanske dece. Psihička i fizička zlostavljanja, a pogotovo seksualna iskorišćavanja (sve nekako poznato zvuči, čovek bi pomislio da se istorija neprestano ponavlja), bila su svakodnevna pojava. Mnogo je onih koji to nisu preživeli, a oni koji su uspeli da izađu odatle ostali su da se bore sa teškim traumama koje su ih pratile do smrti, vezani za drogu i alkohol, jedine stvari koje su tamo mogli da dobiju u neograničenim količinama. Ono što nisu uspeli da unište i pobiju „crveni mundiri“ i „sveštenici“, uspela je „vatrena voda“ kao blagotvorni „lek za dušu“ poniženih Indijanaca. Efekat izolacije i unutrašnjeg prevaspitavanja, tzv. „civilizovanja“, bio je vremenom poguban…

Priča o Indijanskoj „Stazi Suza“, pogromu ili „preseljenju“ čitavog jednog naroda simbolična je priča o savremenom svetu i jednoj civilizaciji, svoj njegovoj brutalnosti, zlu i licemerju, priča o mnogima od nas – o narodima Afrike i Azije, pre svega, koji su proterivani i pljačkani, a neki od njih i odvođeni u roblje, put Amerike (mada je vremenom pojam robova relativizovan, jer ih je na sve strane u najrazličitijim formama modernog robovlasništva i fašizma), a potom „oslobađani“ naslaga „divljaštva“ cinizmima „visoke kulture i rasne superiornosti“, o australijskim starosedeocima Aboridžinima, o mnogim narodima sveta koji su kao nepodobni i suvišni jednostavno uklonjeni, o narodu Srbije koji je (između mnogih drugih po celom svetu) proteran iz dela svoje istorijske kolevke – Kosova i Metohije, oprobanim „demokratskim“ tehnikama tj.  „osiromašenim“ bombama „milosrdnog anđela“ i vladavinom ljudskih „prava“ koja sprečavaju efikasnom silom ugrožavanje tuđih interesa i prava?!? Savremeni demokratski recept: ućutkaj, uništi i ukloni, pa potom „nagradi“ kao „humanitarac“ (tabletama za apetit gladnima) pokazao se kao veoma „suptilan“ i „bogougodno“ delotvoran, nekad davno isproban.

Staza Suza životni je put, „sudbina“, za sve one obespravljene ljude koji se ne uklapaju i priklanjaju opštoj trci za profitom i nova vizija sveta zasnovana na laži, nepravdi, nasilju i licemernoj „veri“ predodređenoj samo za manjinu „bogatih“ i silnih. Ništa više nije bitno osim novca, moći, profita, sile i činjenice da li se uklapate (ili ne) i da li prihvatate „ponudu koja se ne odbija“!

Indijanska Staza Suza samo je utrla glavni, „vizionarski“ put konkvistadorima sveta, u međuvremenu preobučenima i namazanim novih slojem licemerja… Pet velikih Indijanskih plemena postalo je u međuvremenu pet velikih svetskih kontinenata, svih naseljenih područja Majke Zemlje koje treba „osloboditi“ i pretvoriti u rezervate za nepodobne i neposlušne, bez obzira na rasu, naciju, veru ili bilo kakvo drugo obeležje, osim naravno količine novca koji dotični poseduju…

Godine kolonizacije, američke revolucije i širenja ka zapadu donele su mnogim indijanskim plemenima razaranje celih sela i masovne seobe. Plemena su na kraju desetkovana i saterana u rezervate-logore.

Punih dve hiljade godina izvorna Isusova ideja o čistoti srca, bratstvu i jednakosti svih ljudi izvrgava se ruglu i nastoji prikazati u sasvim drugom svetlu, suštoj suprotnosti od autentične jednostavnosti, hrabrosti, revolucionarnosti i lepote. Idući beskonačnom Stazom Suza, čovečanstvo sa početka priče nestaće u beskraju usamljenosti duha…

 „Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku belac će shvatiti da ne može da jede pare“.

SANTANA – Poglavica Kiowa

„Čujem da nameravate da nas preselite u rezervate blizu planina. Ja neću da se selim. Ja volim da lutam prerijom. Tada se osećam slobodno i srećno a kada se negde trajno naselimo mi bledimo i umiremo. Pre mnogo vremena ova zemlja je pripadala našim očevima, ali kada sam ja išao na reku video sam kampove vojnika na njenim obalama. Ti vojnici su sekli drveće i ubijali moje bizone i kada sam to video, moje srce se osećalo kao da će da izgori”.

VELIKI SAVET AMERIČKIH INDIJANACA (1927)

„Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoće da budemo, kako to oni zovu ’asimilovani’, uvlačeći Indijance u mejnstrim i uništavajući naš način života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bi smo trebali biti zadovoljni, kao oni čiji je KONCEPT SREĆE MATERIJALISTIĆKI I POHLEPAN, što je veoma različito od našeg puta. Mi hoćemo slobodu od belog čoveka radije nego da budemo integrisani.

MI NE ŽELIMO MOĆ, MI NE ŽELIMO DA BUDEMO KONGRESMENI ILI BANKARI, MI HOĆEMO DA BUDEMO SVOJI. Beli čovek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili ’slobodu i pravdu’ i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to nećemo zaboraviti”.

Zemlju koju su SAD namenile za život Indijanaca – rezervate, je ustanovio Kongres 1786.godine. Zakon o preseljenju Indijanaca, iz 1830, imao je za posledicu da se narodi Krik, Semiole, Čikaso, Čokto i Čiroki presele u rezervate koji su se nalazili na tzv. indijanskoj teritoriji, u današnjoj Oklahomi. Oko 200 rezervata je napravljeno u više od 40 država SAD, većinom na siromašnoj zemlji, što je samo dodatno osiromašilo Indijance.

Bledolika kuga, zalutali, zabludeli i nezvani gosti tako su indijanskom narodu uzvratili na gostoprimstvu, „poklanjajući” im na kraju komadiće njihove vlastite, nasiljem otete zemlje… Na neki volšeban, tj. morbidan način, tako je nastao čuveni Američki san ili bolje rečeno noćna mora.

Tokom 16. i 17. veka evropske sile su uspostavile vojno prisustvo u Severnoj Americi, kako bi mogli napredovati i i odbraniti svoje PRAVO – pravo na otkriće, kolonizaciju ili pravo na osvajanje ogromnih delova kontinenta naseljenog Indijancima. Kao odgovor na progon, nasilje i pljačku mnoga indijanska plemena kreću ratnom stazom u želji da se odupru evropskoj kolonijalnoj ekspanziji.

Tokom 17. veka, Powhatan Konfederacija je zapretila opstanku prve  britanske kolonije Virdžinije, napadajući je tokom 1622. i 1644. godine. Sledile su pobune Algonkina i Pueblo Indijanaca. U nizu krvavih sukoba (sve do kraja 19.veka) mnoge grupe Indijanaca predlagale su ujedinjenje – tzv. pan indijanski Savez protiv kolonizatora. Nažalost, oni nikad nisu zaživeli, što je razjedinjena i često međusobno zavađena plemena učinilo još slabijima, pogotovo u odnosu na znatno brojniju, vojno-tehnički opremljeniju i superiorniju vojsku, kao i bledolike krvnike svih mogućih vrsta – od tzv. kauboja, odmetnika, evropskih kažnjenika i prognanika, do svakojakih avanturista u potrazi za zlatom i brzim bogaćenjem. U najvećem delu pomenutih sukoba evropski doseljenici su imali i indijanske saveznike (potkupljene raznoraznom robom, drangulijama i povrh svega alkoholom tzv. „vatrenom vodom”, koja ruši sva moralna načela).

Interesantna je priča o američkom predsedniku Linkolnu i indijanskom poglavici plemena Sijetla, iz sredine 19. veka, koja možda najrečitije govori o suštini krvavog sukoba nezvanih gostiju i domaćina starosedeoca, o suštini dva sveta, koncepta, viđenja života, njegovog smisla i sistema vrednosti.

Naime, kada je predsednik SAD Abraham Linkoln (otac nacije), 1854. godine ponudio da država kupi veliki deo indijanske zemlje, a indijanskom narodu je ponuđen smeštaj u rezervate (logorski pun pansion), na tu ponudu je dobio odgovor poglavice plemena Sijetla. Pismo se ubraja među najdublje i najlepše misli koje su ikad izrečene o čovekovoj okolini:

„Kada veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju, previše od nas traži. Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kao Vi to možete kupiti?

Svaki deo te zemlje sveti je za moj narod. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnoj obali, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i iskustvu mog naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanja na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu među zvezde u šetnju. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je one majka crvenog čoveka. Mi smo deo te zemlje i ona je deo nas! Mirisno cveće naše su sestre, Jelen, Konj i Veliki Orao, svi su oni naša braća. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek, svi oni pripadaju istoj porodici. Tako kad veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto, tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca.

Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se sećati da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto, da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanje ovog naroda. Žubor vode glas je moga oca. Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao drugi, jer je on stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi.

Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kad je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnose se prema majci zemlji i prema bratu nebu kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderati će zemlju i ostaviće samo pustoš!

Naš način je drugačiji nego Vaš. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. A možda je to jer je crveni čovek divlji i nerazume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila leptira. Možda je to jer sam divlji i ne razumem. Indijanac više voli blag zvuk vetra kada se poigrava licem močvare, kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednak dah – životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se sećati da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov zadnji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao i mesto gde će beli čovek moći da dođe i da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju.

Ako odlučimo da prihvatimo postaviću jedan uslov: beli čovek mora da se odnosi prema životinjama ove zemlje kao prema braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumem kako dimeći železni konj može biti važniji od bizona koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god se dogodilo životinjama, ubrzo će se dogoditi i čoveku. Stvari su povezane. Morate naučiti vašu decu da je tlo pod njihovim nogama pepeo njihovih dedova, tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja sa vama u srodstvu. Učite vašu decu kao što mi učimo našu da je zemlja naša majka… Šta god snađe nju, snaćiće i sinove zemlje. Ako čovek pljune na tlo, pljuje na samog sebe. To mi znamo. Sve stvari su povezane kao krv koja sjedinjuje porodicu. Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje.

Čovek ne tka tkivo života, on je samo nit u tome. Šta god čini tkanju čini sebi samome. Čak i beli čovek čiji Bog govori i šeta sa njime kao prijatelj sa prijateljem ne može biti izuzet iz zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega, videćemo. Jedinu stvar znam koju će beli čovek jednog dana otkriti: naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga Vi imate kao što želite imati našu zemlju, ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost ista je, za crvenog čoveka kao i za belog. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jeste prezirati njenog Stvoritelja. Zaprljajte vaš krevet i jednog dana ugušićete se u vlastitom smradu. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao Vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni ćoškovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zabrljan brbljajućom žicom. Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.”

Ako su Evro-Amerikanci počinil genocid bilo gde na kontinentu nad Indijancima, onda je to bilo u Kaliforniji, atraktivnoj tih godina zbog tzv. zlatne groznice. Između 1850. i 1860. godine rat, bolesti i glad smanjili su populaciju Indijanaca Kalifornije sa 150 hiljada na svega 35 hiljada. Godine 1876. u svrhu samoodbrane od uništenja i progona, plemena Sijuksa i Čejena  ujedinila su se pod vođstvom legendarnih poglavica – Bika Koji Sedi i Ludog Konja,  odnevši slavnu pobedu nad generalom Kasterom u bici kod Litl Big Horna. Do zadnjeg sukoba došlo je 1890. kod mesta Vundin Ni. Godine 1887. Dosov zakon je američkim starosedeocima koji su se odrekli pripadnosti plemenu dodelio državljanstvo SAD i 41400 hektara zemlje u rezervatima. U ratu protiv prerijskih Indijanaca (1854-1890) vojnici su imali za cilj obezbeđenje naselja i puteva, ograničavajući Indijance u rezervatima. Indijanci iz ravnica suočili su se sa velikim brojem doseljenika, jer je razvoj železnice pod belim čovekom vojnicima omogućio efikasan prevoz do spornih teritorija. Na kraju, kao da masakr i poniženje nad severnoameričkim Indijancima nije bio dovoljan, te je usledio još jedan masakr – masakr nad indijanskim glavnim izvorom hrane i života – bizonima. Naime, pre 1830. godine u preriji SAD je paslo najmanje 30 miliona grla (neki autori tvrde da je bilo i do 60 miliona) bizona. Sa krdima bizona su na visoravni živela plemena Indijanaca. Lovili su bizone lukom i strelom i dobijali od njih gotovo sve što im je trebalo. Meso za hranu, kožu za odeću, rogove za čaše, kosti za oruđe. Užad, torbe, saonice, šatori – sve su dobijali od bizona. Indijanci su u bizonu nalazili i lik i duh svojih bogova. Premda su Indijanci iskorištavali bizona tako potpuno, uzimali su samo toliko koliko im je trebalo za neposrednu upotrebu.

Beli doseljenici nisu se tako ponašali. Rešiti se bizona bio je neposredan put da se otarase nepoželjnog Indijanca koji bi se, bez njih, teško održao. Tako je bizona trebalo uništiti. Pokolj je počeo oko 1830. Doseljenici nisu ubijali bizone zbog hrane. Pucali su u bizone samo da ih se reše. Godine 1865. izgrađena je pruga preko kontinenta, od istoka na zapad, presecajući populaciju bizona na dvoje. „Slavni” lovac Buffalo Bill je sam za 18 meseci pobio više od 4000 bizona. Železničke putnike su poticali da iz voza za zabavu pucaju na bizone. Od 1870. niz godina je ubijano dva i po miliona bizona godišnje. Pri kraju 19. veka u celoj Severnoj Americi ostalo je manje od 1000 (hiljadu!) bizona.

General Šerman, jedan od najkrvoločnijih ubica Indijanaca, u pismu Bafalo Bilu rekao je sledeće: „Koliko mogu da procenim, 1862. godine, u preriji između Misurija i Stenovitih Planina, bilo je oko 9,5 miliona bizona. Svi oni su nestali, ubijeni zbog njihovog mesa, kože i kostiju. U isto vreme, na tom istom području, bilo je oko 165000 Ponija, Sjua, Čejena, Kajova i Apača. Svi oni su takođe nestali i bili zamenjeni dvostruko ili trostruko većim brojem muškaraca i žena bele rase, koji su ovu zemlju pretvorili u vrt i koji se mogu popisati i oporezovati i kojima se može upravljati u skladusa zakonima prirode i civilizacije. Reč je o sveobuhvatnoj promeni, koja će se sprovesti do kraja“. Do kraja, kada više ne bude ničeg što bi se moglo promeniti!

„Nacija nije pokorena dok god ima srca njenih žena na zemlji. Onda je gotovo, bez obzira koliko su ratnici hrabri i koliko je njihovo oružje moćno”.

Danas, od ukupnog broja stanovnika SAD, Indijanci čine svega 1% (nešto preko 2 miliona), predstavljajući uglavnom siromašnu, neobrazovanu, bolesnu, obespravljenu i populaciju sa veoma kratkim životnim vekom (oko 44 godine).

Godine 1883. Vlada SAD zabranila je upotrebu indijanskih jezika, praktikovanje njihove kulture, religije i običaja, uklanjajući lagano tragove zločina, ruke umrlane krvlju jedinih pravih Amerikanaca. Prema podacima američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, više od 50% Indijanaca starijih od 45 godina su dijabetičari. Opština Šenon, u kojoj se nalazi rezervat Pajn Ridž, najsiromašnija je opština U SAD. Samo Haiti ima niži standard u zapadnoj hemisferi. Nezaposlenost u rezervatu je 90%, a pored velikog broja obolelih od dijabetesa  i bubrežnih bolesti, opština je opterećena i drugim socijalnim problemima – siromaštvom, alkoholozmom i narkomanijom. Glavni uzroci ovih pošasti su promena indijanskog načina života: od nekadašnjeg nomadskog do današnjeg nepokretljivog, statičnog, kao i loša hrana prepuna šećera. U indijanskim rezervatima SAD često postoji samo jedna prodavnica hrane, u kojoj se mogu kupiti samo prerađevine, gazirana pića i alkohol, bez svežeg voća i povrća.

Posledice svega su lagano, neprimetno, sitematski podržano i tiho izumiranje američkih starosedeoca – Indijanaca, pretvorenih u vlastitu parodiju i karikaturu, atrakciju za turiste i besmislenu statistiku, reda radi. Manitua je zamenila Virtuelna stvarnost, dok je Veliki Duh pretvoren u Wall street magiju prevare i Velike Praznine koju izumirući konzumiramo…

EPILOG: Indijanska legenda o kraju sveta

„Kada svet bude umirao porodiće se novo pleme svih boja i svih vera. To pleme će se zvati Ratnici Duge i staviće svoju veru u akciju, a ne reči.

U prošlom veku jedna stara mudra Indijanka zvana Oči Od Vatre imala je viziju budućnosti. Prorekla je da će jednoga dana, zbog pohlepe belog čoveka, doći vreme, kada će zemlja biti opustošena i zagađena, šume uništene, ptice padati sa neba, vode će biti potamnele, ribe potrovane u potocima, a drveća neće biti, čovečanstvo koje znamo prestaće da postoji. Doći će vreme kada će čuvari legenda, priča kulturnih rituala i mitova i svih Drevnih Plemenskih Običaja, biti potrebna da nas povrate u zdravlje, čineći zemlju ponovo zelenom. Oni će biti ključ čovečenstva za opstanak, oni su dugini ratnici. Doći će dan buđenja kada će svi ljudi svih plemena formirati Novi Svet Pravde, Mira, Slobode i prepoznavanja Velikog Duha. Dugini ratnici će ljude učiti drevnoj praksi o Jedinstvu, Ljubavi i Razumevanju.

Oni će učiti harmoniji među svim ljudima na sve četiri strane sveta. Kao drevna plemena, oni će učiti ljude kako da se mole Velikom Duhu sa ljubavlju koja teče kao prelepi planinski potok i utiče stazom u okean života. Oni će biti slobodni od jadne zavisti i voleti čovečanstvo kao svoju braću, bez obzira na boju, rasu i religiju. Osetiće kako im sreća ulazi u srca i postaće jedno sa čitavom ljudskom vrstom. Njihova srca biće čista i zračiće toplinom, razumevanjem i poštovanjem za čitavo čovečanstvo, Prirodu i Velikog Duha. Oni će još jedanput napuniti svoje umove, srca, duše i dela najčistijim mislima. Tragaće za lepotom Oca Života – Velikog Duha! Naći će snagu i lepotu u molitvama i usamljenosti života. Siromašni, bolesni i sa potrebama biće paženi od braće i sestara sa Zemlje. Ova potreba postaće ponovo deo njihovog svakodnevnog života. Onaj koji će voditi ljude biće odabran na stari način – ne po političkoj struji, ili ko govori najglasnije, ko se hvališe najviše ili po blaćenju, već prema tome čija dela govore najviše. Taj dan će doći, nije daleko…

Šta je ostalo nakon svega?

Da li je neko pronašao svoj mir, svog Boga i put ka sreći, sećajući se snova predaka koji su nekad davno krenuli sa znatiželjom put neistražene Indije? Priča o pravdi, pravima, slobodi, prosperitetu, nezavisnosti i demokratiji – nije li sve to samo šarena laža za mase, jedna od mnogih u igri zvanoj „hleba i igara”? Graditi sreću na nesreći drugih, pravdu nasiljem, pravo silom, slobodu otimanjem i poniženjem drugih, vlast naroda bezočnom manipulacijom obogaćene i obesne manjine – prijatelju  moj, daleko im bilo svo to „blago”!

Opravdati celu priču o genocidu nad jednim narodom nekakvim „napretkom” – tehnološkim i civilizacijskim napretkom, širenjem brutalne i lažne vere koja postoji samo kao isprazna i licemerna forma, „humanim” pogromom tzv. divljaka u ime višeg cilja širenja „demokratije i hrišćanstva” ciničan je pokušaj za nižerazredne udžbenike sa istorijom pobednika…

Poglavica Tecumseh, pleme Shawnee:

Živi svoj život tako da strah od smrti nikad ne uđe u tvoje srce. Ne opterećuj nikoga zbog njegove vere, poštuj tuđa mišljenja i traži da oni poštuju tvoje. Voli svoj život, usavršavaj ga i ulepšavaj sve oko sebe. Nastoj živeti dugo i u službi svog naroda. Pripremi uzvišenu pesmu smrti za dan kada ćeš preći na drugu stranu.

Poglavica Geronimo, Chiracahua Apache:

Znam da jednom moram umreti

ali ako će i nebesa na mene pasti

želim raditi ono što je ispravno

samo je jedan Bog koji gleda dole na sve nas

svi smo mi deca jednog Boga

Bog me čuje

sunce, tama, vetrovi

svi oni čuju

šta mi sada govorimo

Poglavica Seattle, Sequamish

Ne postoji smrt. Postoji samo promena svetova.

Sedim na obali Velike reke i posmatram njen večni tok koji sve pamti i beleži. Iza mene se prostiru izbledeli ostaci nekadašnjeg sveta divljine, nevinosti božanske prirode i duše predaka što lutaju, poneki usamljeni mustang koji svedoči o neukrotivosti nekadašnje prirode – Manitua, soko što se uzdiže u visine i osmatra žrtvu nekim drugim očima, ostaci wigwama, kanua, slomljene strele i lukovi, koplja, tomahawci, perjanice čije ostatke raznosi vihor đavoljeg vremena po obodima megapolisa betona, čelika, asfalta i stakla…

Vidim lososa i pastrmku koji to zapravo više nisu, sav taj smrad otpada ljudskih stremljenja, zagađene i osakaćene prirode, prodane i osakaćene duše, svu tu buku i haos onih što ne umeju da slušaju, čuju, razumeju, posmatraju i saosećaju, svu tu prazninu prepunu gomile nebitnih stvari i šarenih laža, urlik šakala i vuka u slobodi zatvora i poslednjeg, oronulog poglavicu i ratnika čiji pogled isijava prazninu i tugu bezdušnog sveta i sećanje koje seže vekovima unazad, tražeći izgubljenu nit sa duhovima predaka, Manituom i Velikim Duhom i sveta, koji to više nije.

Osvrćem se, uznemiren i rezigniran, osluškujući zvuk nadolazećeg uragana. Vapaji duša, krvlju natopljenog tla i raskomadanih kostiju predaka najavljuju zloslutnost apokaliptične oluje, odgovora koji pristiže kao eho prošlosti, spreman da počisti i prečisti svo nataloženo zlo i nepravdu sveta „slobode, demokratije, prava i pravde, Američkog sna, napretka i nezvanih gostiju.”

Prijatelju moj, tamo gde smo prevareni!

INDIJANSKA MOLITVA – pleme Sijuksa

Izoštri moje uvo da čuje tvoj glas

Učini me mudrim kako bi spoznao nauk koji si Ti tajnovito stavio u svaki list, u svaki kamen

Tražim snage, ali ne da bi nadjačao svoju braću nego da bi nadvladao svog najvećeg neprijatelja- sebe samog

Bože, daj mi mirnoću da podnosim stvari koje ne mogu promeniti

Daj mi mudrost da razlikujem jedno od drugoga

Neka ne molim za smirenje moga bola, već za jako srce da ga savlada

Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi već da se oslonim na vlastite snage

Neka ne preklinjem za spas od straha već za nadu da osvojim svoju lepotu

Možeš da budeš loš čovek, da imaš sve, a da opet nemaš ništa; da si iznutra prazan, da su ti duša i srce pusti, okruženi gomilom nepotrebnih stvari, tuđom nesrećom i lažnim sjajem, sa kojima jednostavno ne znaš šta bi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe  i osetiš puku prazninu, usamljenost i zlo koje te izjeda dok sasvim ne izblediš.

Možeš, s druge strane, da budeš dobar čovek, da nemaš ništa, a da opet imaš sve; da si iznutra ispunjen, da ti je srce ispunjeno radošću i srećom drugih, da ti je duša čista i otvorena u saosećanju i ljubavi, da ne robuješ glupostima i nepotrebnim stvarima, lažnom sjaju kao obmani koja bledi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe i shvatiš da je ono što si dao i podelio sa drugima sva sreća i bogatstvo ovoga sveta, put u večnost kroz sećanja nekih dragih osoba za koje si živeo.

Naše je verovanje da je ljubav prema posedovanju slabost koju treba nadvladati. Ona privlači materijalni deo, a ako joj dozvolimo, vremenom će poremetiti čovekovu duhovnu ravnotežu. Zbog toga deca rano moraju naučiti lepote poklanjanja. Treba ih učiti da daju ono što najviše vole kako bi mogla osetiti radost darivanja.

Priča o severnoameričkim Indijancima, priča je o jednom naizgled izgubljenom svetu pravih vrednosti i ideala u koje je vredelo verovati i za njih se boriti živeći pošteno i iskreno, priča o istinskoj veri koja sve privide, zlo, gluposti i poraze pretvara u konačnu pobedu. Bila je to priča o snovima u koje je vredelo verovati, za njih živeti i otići u legendu kao čovek , kao neko i nešto što je u suštini i najteže biti i ostati, uprkos svemu. Na putu istine, vere, mira, poštenja i ljubavi naići ćete na trenutak gde će vam se možda ukrstiti život sa svetom mitova i legendi nekadašnjih Indijanaca, na trenutak gde Božiji dodir pomiluje i blagosilja samo one čistoga srca, ispunjenog nesebičnom ljubavlju… Samo one koji su istinski živeli, verovali i svoju sreću podelili sa svima.

Hej-a-a-hej! Hej-a-a-a-hej! Hej-a-a-hej! Deda, Veliki Duše, još me jednom pogledaj na zemlji i prigni se da čuješ moj slabašni glas.

Autor: Dragan Uzelac

Izvor: casopiskult.com


 

HTELA JE NEŠTO DA KAŽE, ALI…

tamoiovde-logo

Mlitavost 

Pre neki dan sam u svoju kancelariju pozvao guvernatu svoje dece Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da napravimo obračun.

– Sedi, Julia Vasiljevna! Rekoh joj – hajde da sračunamo. Verovatno vam treba novac, a vi ste toliko fini, da ne biste nikada sami upitali… Dakle, gospođice… Dogovarali smo trideset rubalja mesečno…

– Četrdeset …

– Ne, trideset… Kod mene stoji zapisano… Uvek sam po trideset plaćao guvernante. Dakle, živeli ste kod nas dva meseca…

– Dva meseca i pet dana…

Tačno dva meseca… Tako kod mene stoji zapisano. Znači, vama sleduje, šezdeset rubalja… Oduzimamo devet nedeljnih dana… nedeljom niste imali časove s Koljom, već ste samo išli da šetate… da, plus još tri praznika…

Julija Vasiljevna se uznemirila, samo što ne eksplodira i htela je nešto da kaže, ali…ni reči!..

– Devet nedelja i tri praznika… dakle, ukupno dvanaest rubalja… Četiri dana Kolja je bio bolestan i nije imao časove… Radili ste samo sa Verom… Tri dana su vas boleli zubi, i moja žena vam je dozvolila da ne radite posle večere… Dvanaest i sedam – ​​devetnaest. Oduzimamo to… i ostaje… hm… četrdeset i jedna rublja… Je li tako?

Levo oko Julije Vasiljevne je pocrvenjelo i ispunilo se vlagom. Donja vilica joj je zadrhtala. Nervozno se zakašljala, obrisala nos, ali – ni reči!..

– Za novogodišnju noć ste razbili šoljicu od čaja i tanjirić. Koštaju dve rublje… Šolja je skuplja, porodična je, ali… Bog s vama! Kakvih sve šteta nije bilo! Zatim, gospođice, pod vašim nadzorom Kolja se popeo na drvo i poderao košulju… Deset rubalja… Sluškinja je takođe ukrala Varine cipelice zbog vaše nepažnje. Morate na sve da pazite. Za to dobijate platu. Dakle, još pet rubalja manje… Desetog januara ste uzeli od mene deset rubalja…

– Nisam ih uzela, – prošaptala je Julia Vasiljevna.

– Ali, kod mene stoji zapisano!

– Neka bude… u redu.

– Oduzmemo li dvadesetsedam od četrdesetjedan – ostaje četrnaest…

Sada su već oba oka bila puni suza… na dugačkom, lepom nosu su se pojavile kaplje znoja. Jadna devojka!

– Uzela sam, jednom, – rekla je drhtavim glasom. – Uzela sam tri rublje od vaše žene… Nisam više uzimala…

– Da? Vidite, to nije ni zapisano kod mene! Oduzmemo li od četrnaest tri, ostane jedanaest… Evo vam vaš novca, mila moja! Tri… tri, tri… jedan i jedan… Izvolite, gospođice!

Dao sam joj jedanaest rubalja… Uzela ga je i drhtavim prstima ga stavila u džep.

– Mersi[1], – šapnula je.

Skočio sam i počeo da hodam po sobi. Obuzeo me gnev.

– Za šta mersi? – Pitao sam.

– Za novac…

– Ali, ja sam vas pokrao, dođavola, opljačkao sam vas! Ukrao sam vam! Za šta mersi?

– Na drugim mestima mi uopšte nisu platili…

– Nisu? Nije ni čudo!… Šalio sam se s vama. Očitao sam vam surovu lekciju… daću vam svih vaših osamdeset rubalja! Tamo su u koverti spremljeni za vas! Ali, kako čovek može biti tako kiseo? Zašto ne protestvujete? Zašto ćutite? Zar je moguće na ovom svetu ne biti zubat? Zar neko može biti tako mlitav?

Kiselo se nasmešila, a ja sam joj na licu pročitao: „Može!“

Zamolio sam je za oproštaj, zbog tako surove lekcije i dao sam joj, na njeno veliko iznenađenje, svih osamdeset rubalja. Sramežljivo se udaljila i izašla… Pogledao sam je i pomislio: lako je na ovom svetu biti jak!

A. P. Čehov

[1] francuski – hvala

Izvor: poznajsebe

______________________________________________________________________________________________

 

 

LJUDI MISLE DA JE LJUBAV JEDNOSTAVNA…

tamoiovde-logo

Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprečava da ovladamo njime

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek–delu „Umeće ljubavi“ da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.

From piše:

„Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji olako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.

Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće. “

From smatra našu iskrivljenu percepciju ljubavi crno-belom:

„Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv.“

Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“

From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi

Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.

Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije trajan.

Dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

From dalje piše:

Prvi korak koji se preduzima je da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje umeće; ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo postupati na isti način kao da želimo naučiti druga umeća, recimo muziku, tesarstvo ili umeće medicine ili inženjerstvo.

Koji su neophodni koraci u učenju svakog umeća? Proces učenja umeća može biti podeljen na odgovarajuća dva dela: prvi, umeće teorije; i drugi, umeće prakse. Ako želim naučiti umeće medicine, moram prvo znati činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima.

Kad imam sva ova teoretska znanja, ja sigurno nisam stručan u medicinskoj umeću. Ja ću postati majstor ovog umeća samo posle dugotrajne prakse, dok se eventualno rezultati mog teoretskog znanja i rezultati moje prakse ne spoje u jedno – moju intuiciju, esenciju ovladavanja svakog umeća.

Ali pored učenja teorije i prakse postoji i treći faktor neophodan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zanteresovanosti; ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće. Ovo je istinito za muziku, za medicinu, za tesarstvo – i za ljubav.

I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi retko pokušavaju da uče ovo umeće uprkos njihovim očiglednim neuspesima: uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, moć – skoro sva naša energija je korišćena da se nauči kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi.“

Izvor

Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović

Izvor Ovde:  kultivisise.rs/12/05/2017

Nadnaslov: Iz teksta izvojio Bora*S

_______________________________________________________________

OVDE BI MNOGI ŽELELI DA ŽIVE…

tamoiovde-logo

Grad bez novca, politike i automobila: Ovde bi mnogi želeli da žive! 

Orovil je eksperimentalni grad u indijskoj saveznoj državi Tamil Nadu, koji je osnovan 1968. godine od strane „Majke“ Mire Alfasa. Kreiran je kako bi žene i muškarci živeli u miru i harmoniji bez obzira nanacionalnost i religiju.

6c40637f76178b8285ca809948d5711f_xl

Foto: Profimedia

Orovil ili Grad zore na jugu Indije dizajniran je od strane arhitekte Rodžera Angera kako bi u miru i harmoniji živeli svi ljudi bez obzira na politička stanovišta, nacionalnost i religiju. Reč je o eksperimentalnom projektu gde svaki stanovnik ima svoju ulogu, a najveća pažnja posvećuje se obrazovanju i razvijanju kreativnih veština.

orovil-1460924754-85740

*Foto: Profimedia

Iako je originalno zamišljeno da ovaj grad bude dom za 50.000 stanovnika, danas u njemu živi nešto više od 1.800 odraslih osoba i petstotinjak dece koji dolaze iz pedesetak različitih zemalja.

Najveći broj stanovnika je iz Indije (oko 1.000), a više stotina stanovnika dolazi iz Francuske, Nemačke i Italije. U šarolikom društvu nalazi se značajan broj Amerikanaca, Rusa, Španaca i Šveđana, nešto Japanaca, Korejanaca i Australijanaca, ali i šestoro ljudi iz Slovenije.

Grad je delimično finansiran od donacija, a hrani se uglavnom organskim proizvodima koje samostalno uzgajaju.

orovil-1460924795-85742

*Foto: Profimedia

Za život zarađuju proizvodeći papirnatu konfekciju i mirisne štapiće koje prodaju susednim selima i gradovima.

Papirnati novac i kovanice ne postoje, a svi stanovnici koriste se elektronskim računima i debitnom karticom Orokard za kupovinu i razmenu dobara. Uz to, svaki stanovnik odvaja deo svojih sredstava za zajednicu, kako bi svi mogli da podmire osnovne životne potrebe.

orovil-1460924853-85744

*Foto: Profimedia

U gradu nema automobila, a glavno prevozno sredstvo je motocikl.

Grad je autonoman i ne odgovara nikome, pa se njegovo stanovništvo ne opterećuje ni unutrašnjom ni spoljašnjom politikom. Svakodnevno odlaze u hram Matrimandir u srcu grada, u kojem se prepuštaju ispunjavanju unutrašnjeg mira kroz jogu i meditaciju.

Izvor: kutaknet.com/(Izvor: punkufer.hr)

________________________________________________________________________________

NOVAC JE UNIVERZALNA KURVA…

tamoiovde-logo (1)

Karl Marks

Što za mene postoji pomoću novca, što ja mogu platiti, tj. što novac može kupiti, to sam ja, sam posjednik novca. Kolika je snaga novca, tolika je moja snaga. Svojstva novca su moja  – njegova posjednika – svojstva i suštinske snage.

downloadTo što ja jesam i što mogu, nije, dakle, nikako određeno mojom individualnošću. Ja jesam ružan, ali mogu kupiti najljepšu ženu. Dakle, ja nisam ružan, jer je djelovanje ružnoće, njena odbojna snaga, uništena pomoću novca.

Ja sam – prema svojoj individualnosti – hrom, ali mi novac pribavlja 24 noge; dakle, ja nisam hrom; ja sam rđav, nepošten, nesavjestan, glup čovjek, ali je novac cijenjen, dakle cijenjen je i njegov posjednik. Novac je najviše dobro, dakle i njegov posjednik je dobar, novac me, osim toga, oslobadja muka da budem nepošten; dakle, unaprijed se pretpostavlja da sam pošten; ja sam bez duha, ali novac je zbiljski duh svih stvari, pa kako bi njegov posjednik bio bez duha?

Osim toga, on može kupiti umne ljude, a onaj koji ima moć nad umnim ljudima, nije li on umniji od umnijih! Ja, koji pomoću novca mogu sve za čim čezne ljudsko srce, ne posedujem li ja sve ljudske moći! Ne pretvara li, dakle, moj novac sve svoje nemoći u njihovu suprotnost?

moneyŠekspir u Timonu Atenskom:

„Zlato? Skupoceno, blistavo, crveno zlato?
Ne bogovi! Nisam uzalud preklinjao.
Toliko toga čini crno bijelim, ružno ljepim;
Zlo dobrim, staro mladim,
plašljivo hrabrim, podlo plemenitim.
Ono mami… Svećenika od oltara;
Bolesnom otima jastuk ispod glave;
Da, ovaj crveni rob razvezuje i vezuje
Posvećene veze; blagosilja proklete;
Kugu čini ljupkom, daje lopovu čast
I daje mu ugled, poštovanje i utjecaj
U vijeću senatora; ostareloj udovici
dovodi mlade prosce;
Nju, odagnanu s gadjenjem iz bolnice,
s ranama otrovnim i gnojnim,
pomladjuje kao melem
U majsku mladost. Prokleti metale,
Ti prosta droljo što zavodiš ljude
I narode.“

Ako je novac veza koja me vezuje za ljudski život, za društvo, za prirodu i ljude, nije li novac veza svih veza! Ne može li on razrješiti i vezati sve veze! Nije li on zato i opće svojstvo razdvajanja? On je prava moneta razdvajanja kao što je i pravo sredstvo veze, kemijska snaga društva.

Šekspir osobito ističe dva svojstva novca:

  1. on je vidljivo božanstvo, pretvaranje svih ljudskih i prirodnih svojstava u njihovu suprotnost, opća zamjena i obrtanje stvari; on bratimi nemogućnosti;
  2. on je opća prostitutka, opći svodnik ljudi i naroda.

cce483a9bc37af4ccd8a22ef6e78f6871Što ja ne mogu kao čovjek, dakle, što ne mogu moje individualne suštinske snage, to mogu pomoću novca.

 Novac, dakle, čini svaku od tih suštinskih snaga nečim što ona po sebi nije, tj. njenom suprotnošću (…) Ako nemam novaca za putovanje, nemam potrebe, tj. nemam stvarne i ostvarljive potrebe za putovanjem. Ako imam sklonost za studiranje, ali nemam za to novaca, nemam nikakve sklonosti za studiranje, tj, nemam efikasne, istinske sklonosti. Naprotiv, ako ja nemam stvarno nikave sklonosti za studiranje, ali imam volje i novaca, onda imam efikasnu sklonost. 

Kao moć koja izopačava novac se pojavljuje i prema individuumu i prema društvenim vezama koje pretendiraju na to da za sebe budu biće. On pretvara vjernost u nevjernost, ljubav u mržnju, mržnju u ljubav, vrlinu u porok, porok u vrlinu, slugu u gospodara, gospodara u slugu, glupost u razumnost, razumnost u glupost.

valentine heart shape made by dollars isolated on white

Budući da novac, kao postojeći djelotvorni pojam vrijednosti, zamjenjuje i razmjenjuje sve stvari, on je opća zamjena i razmjena svih stvari, dakle, izopačeni svijet, zamjena i razmjena svih stvari prirodnih i ljudskih kvaliteta.

Međutim…ako pretpostaviš čovjeka kao čovjeka, a njegov odnos prema svjetu kao ljudski odnos, ljubav možeš zamjenuti samo za ljubav, povjerenje samo za povjerenje itd. Ako želiš uživati u umjetnosti, moraš biti umjetnički obrazovan čovjek; ako želiš vršiti utjecaj na ljude, moraš stvarno biti čovjek koji djeluje potićući na druge ljude.

Svaki od tvojih odnosa prema čovjeku – i prema prirodi – mora biti odredjeno ispoljavanje tvog zbiljskog individualnog života koji odgovara predmetu tvoje volje. Ako ti voliš a ne izazivaš ljubav partnera, tj. ako tvoja ljubav kao ljubav ne izaziva uzajamnu ljubav, ako kao čovjek koji voli ne postaneš kroz životno ispoljavanje voljeni čovjek, tvoja ljubav je nemoćna, ona je nesreća.

Izvor:kljucnekosti

___________________________________________________________________________________

VERUJTE SAMO SEBI…

tamoiovde-logo

Šta će ti velika plata ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan?

„Šta ako su vas slagali da se od ljubavi ne živi? Meni je mater jednom rekla da se od ljubavi živi, a od para preživljava. Ja njoj verujem. Zato što nigde toliko ljubavi nisam videla kao u stanovima od 30 kvadrata i bolesničkim posteljama.

ffa5879ebf7322761b2511f5a568a91b_L

Foto: Buka

Šta ako su vas slagali da prestane vremenom, da ćeš joj se „smejati jednog dana i zaboraviti je? Nijedna naša mlada ruka ne drži čvrsto onu drugu kao što se drže dve staračke. Šta ako su vas slagali da bi trebalo da nađete sebi ravnog?

Meni nisu uspeli slagati tako nešto, jer nikad nisam videla toliko prkosa i borbe, kao u ljubavima koje su komšije i strine osuđivali sa prozora.

Kao da su one merilo vaših života. Što ako su vas slagali da ljubav mora nositi vašu naciju i veru? U novinama i pričama su propali, a ja sam na svoje oči viđala one najveće ljubavi, najlepšu decu, najviše odricanja i žrtve baš kod takvih. I da, oni su sretni. Daleko od svih koji su ih se zbog njihove ljubavi odrekli. I onih kojima je njihova mešana ljubav propala, baš kako bi propala i da nije bila mešana.

Što ako su vas slagali da morate do 25-te? Do 35-te? Do 40-te, jer je krajnje vreme? Mene nisu uspeli, jer niko mi nije tako stvarno i realno pričao o ljubavi kao ona koja je svoju pronašla sa 50. I sada mu trči u zagrljaj kao devojčica od 15 godina. Šta ako vam sve vreme lažu? Šta ako vas sve vreme pokušavaju da uvere da je ljubav ono što su oni nekad imali, i sad više nemaju jer prestane ‘kada sirotinja uđe na vrata’, ‘kada dođu deca’, ‘kad treba vratiti kredit’, ‘kada ga izobliči bolest’, ‘kad više ne može da spava s tobom tri puta dnevno’.

Nemojte verovati ni meni. Verujte samo sebi. Držite svoju ljubav čvrsto; rukama, nogama, noktima. Jer ona neće prestati, nego će ojačati, baš kad dođu deca. Baš kad sirotinja uđe na vrata. Baš kad bude trebalo vratiti kredit. Baš kada on bude bolestan. Baš kada ne bude mogao spavati s tobom tri puta dnevno.

I možda niste svi napravljeni u ljubavi, ali pravite novu decu u ljubavi. Ili ih nemojte praviti. Nekim ljubavima ona nisu ni potrebna. Samo nemojte dozvoliti da vam lažu. Drugi nam se mešaju u plate, školovanje, posao, zdravlje, oblačenje, prehranu, utiču na polovinu našeg života jer je svet takav. Ali svoju ljubav nikome ne dajte. Jer je to najviše što ćete postići u životu.

Je*eš ti platu od deset hiljada ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan s kesama najnovije odeće koju nema ko da skine. I sve pare ovog sveta, ako ih nemaš s kime podeliti. Jer, od ljubavi se živi. Od para se preživljava, i s parama se iživljava.“

Autor: Marina Radoš

Izvor: family.rs

________________________________________________________________________________

SVI STANOVNICI POTOMCI JEDNOG ČOVEKA…

tamoiovde-logo

Upoznajte ostrvo nasred okeana na kom su svi stanovnici potomci jednog čoveka!

420249_ostrvo2_fIzolovanu zajednicu čine 62 stanovnika.

Ovde nema kriminala ni stresa, a najbliže naseljeno kopno je udaljeno 4.800 kilometara.

Na jednom od Kukovih ostrva koralnog porekla nema ubistava niti krađa. Meštani, koji su skoro svi potomci Engleza Vilijama Marstersa, ne koriste novac, već praktikuju robnu razmenu.

420252_ostrvo5_ffGorivo i namirnice koje se ne mogu naći na ostrvu dopremaju se brodovima dvaput godišnje. Putovanje „na kraj sveta“ nije moguće avionom niti helikopterom, već samo brodom s Tahitija, i traje devet dana.

Život na Palmerstonu prilično je jednostavan. Ostrvljani preko nedelje pecaju ribu, jedinu sirovinu koja se izvozi, a vikendom se okupljaju u crkvi i kupaju.

Struju i internet imaju samo po nekoliko sati dnevno, a ostrvo raspolaže sa dva zajednička toaleta. Umesto tekuće vode, koristi se kišnica.

419703_ostrvo3_fIncest – zbog malog broja stanovnika, meštani Palmerstona sklapaju brakove sa svojim rođacima.- Sestra i ja imamo šestoro dece, a jedno je zaostalo u razvoju – kaže Bil Marsters.

300 ljudi živelo je na ostrvu između 1950. i 1970., ali su mnogi otišli u potragu za partnerom ili obrazovanjem

– Na Palmerstonu se niko ne bije i ništa ne može da pođe po zlu. Naučili smo da delimo sve što imamo. Recimo, ako mi ponestane pirinča, zamoliću komšiju da mi pozajmi malo i on će to rado učiniti – kaže gradonačelnik Bob Marsters.

Međutim, veliki izazov predstavljaju oluje, kao i činjenica da brodovi sa zalihama mogu da zakasne. Jednom su brod čekali 18 meseci.

420251_ostrvo4_ffKako na ostrvu nema zubara, najstarija meštanka Mama Aka (92) morala je da otputuje u Rarotongu, prestonicu Kukovih ostrva, odakle je uspela da se vrati tek kroz šest meseci.

Novinar Bi-Bi-Sija Tomas Martinsen jedan je od retkih koji su posetili Palmerston.

Upitavši meštanina šta bi se dogodilo kada bi neko ukrao kokosov orah, dobio je odgovor:

– Napunio bih kolica kokosovim orasima i odneo ih kod njega. Krađa bi značila da mu je hrana potrebna, ali je previše ponosan da bi je tražio.

419704_71877043williammarsters304_hf

Predak: Vilijam Marsters

Parčence kopna u nepreglednom okeanu prvi je naselio Englez Vilijam Marsters sa ženom i njenim dvema rođakama pre 150 godina.

Tamo ga je kao čuvara poslao tadašnji vlasnik ostrva, britanski trgovac Džon Brender.

Nakon Brenderove smrti, kraljica Viktorija je dodelila Palmerston Vilijamu Marstersu, koji je kasnije dobio 23 dece sa svojom suprugom, ali i njenim rođakama.

Od 62 trenutna stanovnika ostrva, samo dve učiteljice i jedna medicinska sestra nisu njegovi direktni potomci.

Izvor: vestinet.rs (Blic)

__________________________________________________________________________________________

STRES I NOVAC…

tamoiovde-logo

Živeti život u kojem je glavna svrha imati što više novca, stvara još jedan ogroman problem, a on je vezan i za posledice koji ovakav način života nosi i po fizičko zdravlje čoveka. Da bismo čitaocu predstavili problem u celini, moraćemo malo detaljnije objasniti pozadinu fenomena koji se modernim medicinskim i psihološkim jezikom naziva “stres”.

stopwatch-60204_1920-300x194Naime, u telu postoji jedan mehanizam koji je uspostavila priroda, a to je mehanizam uzbune i automatskog reagovanja na pretnju. Na prvom mestu, to je mehanizam bola.

On je najbazičniji mehanizam u ovom sklopu i on služi da upozori mozak da nešto nije u redu sa nekim delom tela, tj. da postoji opasnost. Na primer, kada dođe do fizičke povrede, bol je alarmni signal da je došlo do povrede i da ta povreda može imati negativne posledice po funkcionalnost organizma.

Zamislite da neko puca na vas i pogodi vas, a vi ne osetite bol i nema spoljašnjih tragova povrede (na primer nosite debelu odeću i nema tragova krvi na odeći). Kada u tom slučaju ne biste osetili bol i ne biste videli krv, ne biste bili svesni da ste ranjeni, te da stoga postoji opasnost da izgubite veliku količinu krvi. Stoga, ovaj mehanizam je vitalan za održavanje života i služi kako bi čovek odreagovao u cilju otklanjanja rizika po fizičku egzistenciju.

Na drugom nivou, postoji jedan mehanizam koji je složeniji, i koji deluje pre mehanizma bola i deluje “preventivno”, tj. u svrhu izbegavanja povrede (i bola) na prvom mestu. On predstavlja automatsku reakciju koja ima za cilj da, s jedne strane, natera telo da odreaguje što je je efikasnije moguće kako bi izbeglo povredu, a s druge strane, da pripremi telo da pretrpi što manje posledica ukoliko dođe do eventualne povrede. U to spada i mehanizam straha – kada straha ne bi bilo, čovek ne bi izbegavao opasnosti i bio bi stalno povređivan, što bi naravno smanjilo dužinu njegovog života.

Ovaj mehanizam takođe predstavlja i osnovu tzv. “beži-ili-se bori” reakcije, do koje dolazi u situacijama koje se opažaju kao one koje predstavljaju neposrednu opasnost po život. Uzmimo primer: šetate šumom i odjednom ste lice u lice s medvedom (koji je gladan). Ukoliko vas medved napadne, imate samo dva izbora: da ostanete i borite se sa medvedom za goli život ili da se date u beg i trčite koliko vas noge nose. U bilo kojem od ova dva izbora, ukoliko se situacijom treba što efikasnije upravljati, potrebno je da telo radi na nekom drugačijem režimu. Sada je potrebno da se reaguje jače, brže i spretnije nego u normalnim uslovima.

Na ovom mestu moramo uvesti i malo biologije. Rad u „posebnom“ režimu je omogućen radom jednog hormonalnog mehanizma koji je prirodno uspostavljen u telu svakog čoveka. On je zadužen za to da telo fizički uvede u stanje u kojem će biti spremnije da se brani od opasnosti i zasniva se na radu hormona adrenalina. Najjednostavnije rečeno, kada čovek dođe u opasnu situaciju, informacija o opasnosti situacije aktivira sekvencu lučenja određenih hormona, od kojih su adrenalin i noradrenalin najzastupljeniji.

Ovi hormoni onda utiču na razne organe u telu pa dolazi do menjanja režima njihovog rada i rada celog tela, gde je cilj da se telo pripremi da što efikasnije odreaguje i odbrani od pretnje. Sve ove promene imaju za svrhu da se ostvari što manja potrošnja energije na trenutno nebitne procese, te da se energija fokusira na one procese i organe koji su bitni za uspešno prevazilaženje opasne situacije. Na primer, dolazi do bržeg rada srca (te vam zato „lupa srce“ kada ste uplašeni) i skupljanja krvnih sudova kako bi krv brže proticala. Na taj način, ukoliko odlučite da ostanete i da se borite, mišići će vam raditi brže i biti jači pa ćete zadavati jače udarce, ili ako bežite, brže ćete trčati. Tako će se sva krv sjuriti u periferne mišiće, i fokus će biti samo na onim stvarima bitnim za trenutnu situaciju (na primer, bitno je da se fokusirate odakle će vam udarac naleteti kako biste uspeli da ga blokirate).

Čovek koji je u opasnosti neće razmišljati mnogo, dakle kritički um se skoro isključuje a „pale“ se instinkti. Dalje, dolazi do ubrzavanja disanja, kako bi se kiseonik što efikasnije i u što većim količinama dopremio u krv, a samim tim i u mozak i mišiće, opet kako bi mišići radili efikasnije, a reagovanje bilo brže. Takođe, dolazi do maksimalnog usporavanja rada i opuštanja mišića probavnog trakta (sistema za varenje), jer on troši dosta energije, a u ovom trenutku ti procesi nisu od primarne važnosti.

Zato imamo situaciju da neki ljudi dobiju proliv kada se veoma uplaše, jer se jednostavno sva energija i krv prebaci u periferne mišiće, koji se zategnu i pripreme za maksimalnu reakciju. Dolazi i do širenja zenica, kako bi što više svetlosti ušlo u oko te se tako sve pretnje u situaciji bolje opazile (otud ona izreka “u strahu su velike oči“). Takođe dolazi i do raznih drugih procesa koje ovde nećemo detaljno navoditi, ali kao što smo napomenuli, svi oni imaju za svrhu to, da telo uvedu u režim maksimalnog iskorišćavanja/potrošnje energije, kako bi se spasio život i izbegla opasnost.

Zašto o svemu ovome govorimo? Zato što je danas, u modernom svetu, čovek stalno izložen nekim pretnjama, vrlo se često nalazi u “opasnim” situacijama i organizam mu je stalno u tom stanju “uzbune”. Kao što smo pominjali, današnji čovek opaža gomilu situacija kao preteće i sve mu one izazivaju strah i brigu – da li će položiti ispit, da li će imati dovoljno novca da kupi to i to, da li će ga prijatelji napustiti, da li će ga partner “prevariti”, da li će uspeti da odradi zadatak na poslu, da li će naći posao, da li će dobiti otkaz, da li će početi rat, koliko će dugo živeti, da li će mu se desiti nešto loše kada šeta nepoznatim krajem, da li će ga neko opljačkati i tako u nedogled.

Koliko su ove pretnje realne ili ne, to je na čitaocu da sam analizira. Bitno je samo naglasiti jednu stvar, a to je da je pod ovakvim načinom života čovek stalno u stanju uzbune i organizam se stalno “priprema” da se bori ili da beži iz situacije.

Govoreći o potrebi i jurnjavom za materijalnim stvarima, čovek je stalno opterećen time da pribavi neki objekat ili simbol (novac) i strahom da ga ne izgubi. Bombardovan je reklamama koje ga mame da kupi ovaj ili onaj proizvod, da jede ovakvu ili onakvu hranu, da nosi takvu odeću. Ako izađe u starim pantalonama u grad ljudi će ga osuđivati, neće uspeti da nađe partnera, delovaće kao “klošar” itd. Svi izlaze i sede po kafićima, dok on sedi kod kuće jer nema para. Tako će početi da se iscrpljuje nekim napornim poslovima, gde će upadati u raznorazne neprijatne i preteće situacije. Možda će krenuti da se kocka, pa će se nervirati oko ishoda, “da li će doći iz keca u dvojku” itd. ili će zaći u dugove i kredite, pa će postojati pretnja od uterivača i oduzimanja imovine. Kada napokon kupi ta kola ili stan, onda će strahovati da im se nešto ne desi.

Očigledno je da je takvo stanje jedno neadekvatno i neprirodno stanje gde je čovek konstantno u nekom grču i borbi. Organizam je tako fizički stalno u tom izmenjenom režimu rada jer radi kao da je opasnost stalno prisutna. Ovakva situacija, kada su pretnje konstantne i ustaljene, se u psihologiji, a i u narodu, naziva “stresna situacija”, i za ljude se u tom slučaju kaže da su “pod stresom”. Sada, ključna stvar ovde je upravo taj momenat izmenjenog rada, tj. lučenja hormona koji uslovljavaju čitav organizam da troši energiju na nenormalan način. Pod normalnim uslovima, kada opasnost traje kratak vremenski period, ovaj mehanizam je vrlo koristan i ima visoku funkcionalnu vrednost jer može doprineti spašavanju života.

Međutim, ako se situacija produži, logično je da će na kraju doći do iscrpljivanja tela i do narušavanja funkcionalnosti organa. Srce koje stalno mora pumpati povećane količine krvi će se brže izmoriti, te će na kraju oslabiti. Krvni sudovi su konstantno suženi, te će postojati opasnost od začepljenja. To može dovesti do infarkta, jednog od najvećeg uzročnika smrti u savremenom dobu. Većina bolesti savremenog sveta je u stvari posledica ovakvog načina života i stresa, koji je njegov glavni pratilac. Opasnost je mnogostruko uvećana ukoliko čovek nezdravo živi – konzumira duvan, alkohol, rafinisanu hranu, lekove, loše spava, nema fizičku aktivnost, izbegava kontakt s prirodom, što je obrazac života koji je uobičajen za većinu ljudi u današnje doba.

Zato je stres jedan od glavnih uzroka razvoja velikog broja zdravstvenih tegoba kod savremenog čoveka i uzročnik je neadekvatnom psihičkom funkcionisanju ljudi. Jedan od glavnih faktora, zbog kojih je čovek pod stresom, je upravo ta opsednost materijalnim i taj materijalistički način života.

Za one kojima i dalje nije jasno šta treba da rade kako bi se bolje osećali u svakom pogledu, reći ćemo konkretno: prestanite da stalno mislite i jurite za novcem i kupovinom proizvoda koji vam ne trebaju; bavite se kreativnim i produktivnim stvarima „za svoju dušu“; razmišljajte o stvarima koje nisu vezane za materijalnu dobit i objekte; informišite se o duhovnom razvoju i bavite se sobom; idite u prirodu i uživajte u bojama, pesmi ptica i vazduhu i na kraju, okružite se ljudima koji će vas neće osuđivati, koji će vas ceniti zbog onoga što jeste i koji će vam tako pomoći da se razvijate u pravom smeru i živite autentičnim životom.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

________________________________________________________________________________________

BLAGO U VINOGRADU…

tamoiovde-logo

U Kamenici kod Niša najveće nalazište antičkog novca u istoriji sveta!

Kameničani su podno Vinika, okopavajući vinograde, u dva navrata pronašli velike količine rimskih novčića, što je najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji! Mnogi svetski muzeji kupili su određenu količinu ovih kovanica i danas ih čuvaju kao svoje zbirke antičkog novca
1
rimski-novciciU okolini Niša je, 1936. godine, prilikom poljoprivrednih radova pronađen najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji.

Ostava novca pronađena je slučajno prilikom riljanja za vinograd januara 1936. godine, kada je meštanin Kamenice Todor Mišić sa još dvojicom nadničara duboko orao njivu pri čemu mu je ašov zapeo na dubini oko 40 cm o nešto tvrdo.

Misleći da je reč o kamenu pozvao je nadničare da mu pomognu, te oni pošto dobro zapeše izvukoše predmet koji se pred njima raspade i pod nogama im se prosu tovar novčića.

Todor je naredio nadničarima da nastave da rade rekavši im kako se radi o starom novcu bez ikakve vrednosti, te da ga treba vratiti u zemlju.
Kad je pao mrak Todor se vratio na njivu i pokupio iskopani novac, a nadničarima je dao uz nadnice i po jednu šajkaču novčića, rekavši im da o tome ne govore nikome.

selo-Kamenica

Selo Kamenica | wikipedia.org

Bilo je tu srebrnjaka, posrebrenih, bakarnih, zlatnika i drugog novca iz doba vladavine Trajana, Antonija Pia, Marka Aurelija, Komoda i obe Faustine. Vlastima je prijavljen samo manji deo nalaza u težini od 28,3 kg.
Posle samo dva meseca od prvog pronalaska dolazi i drugi još veći nalaz antičkog novca na Viniku.
Dvojica braće, Vladimir Đorđević i Dragutin Stevanović, prilikom riljanja vinograda, pronašli su 1936. godine ogromno blago.

Ostava s blagom je pronađena u ostacima rimske vile iz trećeg veka na brdu Vinik, nekoliko desetina metara od železničke pruge prema selu Kamenica u okolini Niša.

Na ovom lokalitetu i danas su vidljivi površinski ostaci rimske građevine od kamena i opeke, uobičajenog izgleda i karaktera, kao i ostale antičke vile na teritoriji današnje Srbije.

Samo što je ova na brdu Vinik krila do tada neviđenu tajnu. Vila je imala zidove male debljine i, po svemu sudeći, bila je privremenog karaktera, a otkrila su je dvojica braće prilikom već pomenutog riljanja vinograda na porodičnom imanju.

I pre toga su njih dvojica nalazili rimske predmete i stari novac na svom posedu, ali tome nisu pridavali veliki značaj, jer je tako nešto bilo uobičajeno u Srbiji toga doba.
Tada nije bilo divljih arheologa da metal-detektorima i dubokim oranjem prekopavaju i uništavaju lokalitete, već je običnom obradom zemlje, na površinu izlazilo neslućeno blago.

Netaknuti lokaliteti su bili veoma izdašni tako da su se ostave od nekoliko stotina primeraka rimskog novca smatrale uobičajenim, a danas se i one od samo nekoliko komada smatraju velikim otkrićem.

novcici2

Ilustracija | archaiologia.gr

Plug koji su koristili srećni nalazači, zakačio je same temelje rimske građevine i vrhove zemljanih pitosa u kojima su bile smeštene kožne kese, pune rimskih denara.

Pitosi su bili poređani uz sva četiri zida obe prostorije rimske zgrade i nalazili su se na dubini od oko pola metra. Prilikom iskopavanja pitosa, kožne kese su se raspadale i u svakoj je bilo smešteno nekoliko stotina rimskih denara kovanih od prvog do sredine trećeg veka.

Denari su bili izuzetno očuvani. U kesama su bili spakovani po vladarima i godinama kovanja, i pripadali su ili civilnoj provincijskoj blagajni ili vojnoj carskoj riznici. Novac je kovan od gotovo čistog srebra i sadržavao je dosta retkih, do tada nepoznatih primeraka, a u sklopu ostave, pronađeni su i kalupi za kovanje, što je potvrdilo službeni status pronađene blagajne.

Iznenađujuća količina novca iz ostave , koja je po očevicima iznosila skoro deset tona, što bi odgovaralo brojci od oko 3,5 miliona komada denara, i danas predstavlja najveći i najvredniji nalaz antičkog novca u istoriji.
Mnogi su pripisivali ovu ostavu vojnom štabu cara Klaudija II Gotskog i njegovoj pobedi nad Gotima kod Naisusa, ali to je malo verovatno, jer je Klaudije posle pobede otišao usvoju prestonicu Sirmijum, gde je, 270. godine, umro od posledica kuge koju su mu preneli zarobljeni varvari.

novcici3Bilo bi čudno da je sa vojskom otišao u Sirmijum, a carsku blagajnu ostavio u okolini Naisusa.
Pre će biti da je to bila mezijska provincijska blagajna, jer je u to vreme sedište mezijskog upravnika bila negde između gradova Horreum Margi (Ćuprija) i Naissusa (Niš).

Glas o nalazu se brzo pročuo i mnogi strani muzeji su poslali svoje agente da otkupe što veće količine, jer nalazači nisu imali predstavu o pravoj vrednost pronađenog novca, pa su ga prodavali na kilograme kao lomljeno srebro.

Metropoliten, Luvr, Britanski i Berlinski muzej i ostali muzeji, kupili su ogromne količine novca iz nalaza i tek su, zahvaljujući ostavi iz Kamenice, tada formirali svoje čuvene zbirke antičkog novca. Kolekcijom kameničkog novca hvali se i zagrebački muzej.
Jedan, vrlo mali deo tog nalaza dospeo je i u naše muzeje: Narodni muzej iz Beograda otkupio je 37 kilograma, a niški muzej 17 kilograma srebrnih rimskih denara iz Kamenice.

Taj novac ni do dana današnjeg nije pregledan i hronološki obrađen! Kao da je našim arheolozima najbitnije da sede usvojim kancelarijama i daju izjave za medije kako nemaju novca, a drugi entuzijasti, koje oni podrugljivo nazivaju “amaterima”, otkrivaju nestala srpska blaga, koja uglavnom završavaju kod inostranih privatnih kolekcionara za “debele“ novce.

Autor: TV BEST u Magazin/21. januar 2015.
http: niskevesti.info

_____________________________________________________________________________________

NOVAC (NI)JE NAJVAŽNIJI…

tamoiovde-logoNajskuplja privatna škola na svetu

U Švajcarskoj se nalazi privatna škola čiji studenti zime provode na ski stazama, a leta na obali živopisnog Ženevskog jezera.

332113_1Godišnja školarina za institut Le Rosei je veoma velika i uopšte ga nije lako upisati.

One koji uspešno prođu težak i rigorozan proces upisa čeka život pun privilegija, prenosi news.com.au.

Institut star 135 godina nudi najbolja predavanja iz umetnosti sa najboljom opremom, koncertnu halu sa 1.000 sedišta i konjički centar sa 30 konja.

Studentima je na raspolaganju i velika jahta na Ženevskom jezeru, kao i spa centar u kome mogu da se opuste.
Iako najstarija privatna škola u Švajcarskoj naglašava da novac nije glavna stvar pri upisu, godišnja školarina tvrdi suprotno jer iznosi 175.000 dolara.

Predavanja su na engleskom ili francuskom jeziku, a studenti uče i dodatna 3 jezika.

Što se tiče objekata, škola poseduje prostorije za kompjuterske nauke, veliku biblioteku i zgradu sa 179 soba od kojih skoro svaka ima zasebno kupatilo.

Za spoljašnje aktivnosti na raspolaganju su teniski teren, bazen i golf teren.

Poznati i imućni studeti zahtevaju i visok nivo zaštite koji obuhvata pokrivenost cele škole kamerama i čuvare koji stalno patroliraju.

Humanitarne akcije su nešto što je veoma zastupljeno u ovom institutu jer uprava škole smatra da je veoma važno da imućne osobe pomažu onima koji nisu materijalno obezbeđeni.

Neki od slavnih studenata ove škole bili su i: Ranier-princ Monaka, bivši CIA direktor Ričard Helms, deca Elizabete Tejlor i mnogi drugi.

Izvor: rtvbn.com/01. Feb 2015/ B 92

___________________________________________________________________________________

MENTALITET BRZOG NOVCA…

tamoiovde-logoIako novac jeste veoma važan, mnogi ga precenjuju.

novac.png

(Ilustracija S. Pečeničić)

Stiče se utisak da mlađe generacije novac sve više povezuju sa društvenim statusom i kvalitetom života. Sve više je zastupljen stav da je onaj ko ima novac životni pobednik, a onaj ko ga nema dovoljno – životni gubitnik. Tako se vrednost neke osobe ocenjuje u skladu sa njenim materijalnim stanjem.

Kada neko usvoji takav stav, ne primenjuje ga samo na druge ljude, već i na samoga sebe. Posedovanje viška novca razlog je da neko bude arogantan, bahat i da na druge gleda sa visine. Nedostatak novca kod onih koji prihvataju opisanu logiku, postaje razlog za samoprezir.

Mnogi mladići očekuju da devojke budu impresionirane materijalnim statusom. Veruju da bi fascinirali potencijalnu devojku kada bi posedovali dobar automobil, kada bi nosili garderobu poznatih dizajnera, kada bi mogli da izvedu devojku na neko „fensi” mesto za provod. Kada bi to mogli, tada bi sebe poštovali i verovali da ih drugi poštuju. Kako mladi po prirodi svoje pozicije nisu u prilici da raspolažu većim novcem, oni u tome nalaze razlog za nezadovoljstvo sobom.

Zato možemo povremeno da čujemo od mladića da izbegavaju izlaske i da se ne viđaju sa devojkama pravdajući se time što nemaju dovoljno novca ni za jedan običan izlazak.

Ono što mladi doživljavaju kao problem jeste to što novac žele „sada kada se živi”, a ne za 10 ili 20 godina. Kada ih prođe ljutnja na roditelje što nisu bogati pa da im omoguće „dostojnu mladost”, tada problem nedostatka novca pokušavaju da reše na druge načine: ili se oslanjaju na puku sreću ili na svoju pamet. U prvom slučaju igraju različite igre ne sreću, verujući da bi im odgovarajući dobitak značajno promenio život u pozitivnom pravcu. U drugom slučaju imaju „mentalitet brzog novca”, jer pokušavaju da svoju pamet i inteligenciju iskoriste kako bi u kratkom roku, bez truda, zaradili mnogo novca.

Veliki broj kladionica i salona za igre na sreću ukazuje da postoji široko tržište za ovakve usluge. To ukazuje da je kod nas mnogo muškaraca koji veruju da svojim znanjem i inteligencijom mogu veoma brzo da zarade dosta novac bez velikog rada i truda. Mnogo je onih koji zapadaju u velike dugove verujući da su na tragu sistema pomoću koga će za kratko vreme sigurno dobiti veliku sumu novca.

Prevencija kockanja započinje u roditeljskom domu u kojem tinejdžeru treba ukazati na probleme logike „brza zarada”. Pri tom ne treba oduzimati vrednost uloge novca u životu, već treba mlade učiti da se kada je novac u pitanju zarađuje polako, da „uzgajanje” novca više liči na posao farmera, nego na posao lovca.
Zoran Milivojević
Izvor: Politika/24.01.2015./

_________________________________________________________________________________________

NEMAM RUKE PREDSEDNIKA…

tamoiovde-logoNAJSIROMAŠNIJI PREDSEDNIK NA SVETU: Ljude koji previše vole novac treba izbaciti iz politike!

Nisam protiv ljudi koji luduju za novcem, ali moramo ih proterati iz politike jer su oni opasnost u politici. Ljudi koji vole novac se moraju posvetiti industriji, trgovini, umnožavanju bogatstva, a politika je borba za sreću svih

hose-muhika-foto-rojters-1391931399-442365

Foto: Reuters

Hoze Alberto Muhika, 79-godišnji predsednik Urugvaja kojeg širom sveta vole svi, budući da je njegov način života pravi primer onog što propoveda, u intervjuu za CNN objasnio je zašto bi ljudi koji previše vole novac trebalo da budu izbačeni iz politike.

“Izmislili smo demokratiju, koja pretpostavlja da je većina ta koja donosi odluke. Upravo iz tog razloga bismo mi, vrh države, morali da živimo na isti način kao i većina stanovnika u državi, a ne kao privilegovani pojedinici”, smatra Muhika, koji je predsednik Urugvaja od 2010, a čak 90 odsto svoje predsedničke plate donira u humanitarne svrhe.

„Crveni tepih, ljudi koji se tu pojavljuju, sve te stvari… Sve to što okružuje većinu predsednika je feudalna ostavština, a osoblje koje okružuje predsednika je kao stara svita“, smatra Muhika.

„Nisam protiv ljudi koji luduju za novcem, ali moramo ih proterati iz politike jer su oni opasnost u politici. Ljudi koji vole novac se moraju posvetiti industriji, trgovini, umnožavanju bogatstva, a politika je borba za sreću svih“, poručio je predsednik Urugvaja i dodao da bogati ljudi imaju tendenciju da svet posmatraju kroz vlastitu perspektivu, a to je prizma novca.

„Čak i kad se čini da imaju najbolje namere, sve je obojeno željom za novcem“, pojašnjava on.

Mujica je čovek koji je odbio da nosi sve simbole bogatstva i koji sa svojim sugrađanima čeka u čekaonici na pregled kod lekara.

„Kravata je bespotrebna krpa i steže mi vrat. Ja sam neprijatelj konzumerizma, budući da hipekonzumerizam čini da zaboravljamo fundamentalne stvari i ljudsku snagu trošimo na nepotrebne stvari koje nemaju ništa sa ljudskom srećom“, objašnjava Muhika, koji umesto u predsedničkoj palati živi na malom seoskom imanju sa suprugom i tronogim psom.

On navodi i da materijalizam odbija jer ga porobljava i sprečava u tome da uživa u stvarima koje zaista voli da radi, poput brige o farmi i poslovima u vrtu.

„Nemam ruke predsednika. Moje su oštećene i radničke“, kazao je Muhika za CNN.

„Bubu“ ne da ni za milion!

hoze-muhika-foto-fonetap-1414363084-584621

Foto: Fonet/AP

Najvrednija imovina koju poseduje urugvajski predsednik je „buba“ iz 1987. godine. Jedan šeik nedavno mu je ponudio milion dolara za nju, ali je Muhika odlučio da je ne proda.

„Ne bismo nikad mogli da ga prodamo jer bismo time uvredili sve prijatelje koji su nam pomogli da ga kupimo“, izjavio je Muhika, koji je za taj automobil svojevremeno dao 3.000 dolara.
(Alo)
Izvor:kurir.rs

________________________________________________________________________________

ŽIVOTNA RADOST I RADOST IGRE…

tamoiovde-logo

“Pitomac“ Golog otoka
Kršenje partijskih pravila skupo koštalo Aleksandra Popovića. Delio je sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“

feljton-popovic_150x0

Aleksandar Popović

Aleksandar Popović (1929 – 1996), za prijatelje Ale, za beogradsku čaršiju Žak, jedna je od najzanimljivijih ličnosti u novijoj istoriji našeg teatra.

Hrupio je na scenu nezaustavljivo, izazivajući u podjednakoj meri neumerenu hvalu i neumereno osporavanje, a sam se lično nije trudio da se ikome dopadne.
Dete bogatog trgovca koji je povremeno propadao pa se dizao, Popović je delio sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“. U školu ga je vozio šofer, a Aca je zavideo drugovima koji idu pešice, pa još stignu da se usput počupaju i potuku.

Završio je nekako gimnaziju za vreme okupacije, srcem se opredelio za komuniste nalazeći u njihovoj propagandi jednakost među ljudima. Docnije, na Golom otoku, produbio je ideju jednakosti utoliko što je shvatio da su proklamacije i partijski program jedno, a tekuća politička praksa nešto sasvim drugo.
Kao skojevca slali su ga na čelu nekakve omladinske delegacije u Trst. Pre putovanja dobio je instrukcije u komitetu: „Kada siđete iz voza, dočekaće vas drugovi iz KP. Oni će vas pešice voditi do mesta gde ćete biti smešteni. U ulicama kroz koje ćete prolaziti izlozi će biti puni pomorandži, banana, limuna i čokolade. Upamti, Popoviću, to je propaganda, Italijani prave za našu delegaciju Potemkinova sela! Kod njih vlada glad! Kapitalizam je na umoru! Ne veruj u to što ćete videti!“
„Jeste li verovali ili ne“, pitam Acu.
„Verovao sam drugovima u komitetu. Oni znaju sve, mislio sam, Partija zna sve!“

Po povratku s Golog otoka gradio je džeklondonovsku biografiju, što će reći da je bio cinkograf, moler, asfalter…

Podizao je četiri kćeri s puno ljubavi i brige. I pisao neumorno. Prihvatili su ga u dečjem programu Radio Beograda. Među prvim je autorima detektivskog romana; godine 1959. objavio je „Ubistvo u trouglu“, kriminalistički roman koji sledi trag velemajstora ovoga žanra, Žorža Simenona. U osnovi romana je psihološki metod kojim inspektor Manojlo otkriva ubicu… Već u ovom štivu možemo otkriti humorne proplamsaje koji će se razbuktati u Popovićevim komedijama i farsama.

U tih trideset i nekoliko godina smešten je celokupan Popovićev dramski opus u koji možemo ubrojati četrdeset jednu dramu za odrasle, deset drama za decu, oko pet stotina(!) scenarija za televizijske serije i pojedinačne emisije, nekoliko romana za decu i ne-zna-se-koliko tekstova pisanih za dečji program Radio Beograda. Uz ovaj ogroman rad, Popović je nalazio dovoljno vremena da putuje, sedi po kafanama u Beogradu i diljem Srbije, da razgovara s poznatim i nepoznatim ljudima, da se prepire i svađa s prijateljima (s neprijateljima ionako ne govori), da prima nagrade i priznanja i da živi na izvanserijski način.

AKO BOG DA…

Dejan Mijač je, na skupu posvećenom delu Ace Popovića održanom na Ubu, citirao pisca. „Pitali Popovića“, veli Mijač, „kako se može napraviti dobra predstava. Potrebno je da se ispuni nekoliko uslova, veli Popović. Da se nađe dobar dramski tekst, darovit reditelj, talentovani glumci, da se vredno radi i rodiće se dobra predstava, ako bog da!“

Ima u Acinom opusu komada različite vrednosti – nema pisca koji piše samo remek-dela – pa je moguće da ima i nerazumljivih štiva, ali takvi tekstovi ne umanjuju Popovićev značaj i njegovu prevratničku ulogu u srpskoj drami. Uostalom, i Nušića pamtimo po najboljim komedijama, a ne po dramama „Opasna igra“ (koja nikada nije izvedena) ili „Žena bez srca“, a od Sterije ističemo samo komedije, dok mudro prećutkujemo da je pisao toržestvene tragedije. Taj princip valja primeniti i na dela Aleksandra Popovića; ono što je napisao dobro i nesporno ostaće kao Popovićev trajan doprinos srpskoj književnosti.

Popović je, kao i njegovi dramski junaci, bio duboko ukorenjen u svoj jezik i nacionalni identitet. Takođe, kao njegovi dramski junaci, posedovao je životnu radost i radost igre. Na fotografiji, snimljenoj marta 1995. u jagodinskom hotelu, daleko iza ponoći, Popović očekuje izvlačenje tombole na kojoj je glavni dobitak bio lep tepih. Aca je kupio desetak lozova, zasigurno računajući da će biti dobitnik. Tepih nije dobio, žestoko se ljutio zbog toga („Baš nam je potreban takav tepih!“) i prigovarao smatrajući da je izvlačenje „namešteno“. Ali već sutradan život se nastavio, a tombola je bila zaboravljena.
Kada je imao novca, rasipao je. Kad novca nije bilo, podnosio je nemaštinu bez roptanja.
S jeseni 1995, dok sam ga ispraćao iz Narodnog pozorišta, rekao mi je da ide da kupi opremu za nedavno rođenog unuka, krevetac, dubak, kolica… „Unuk Aleksandra Popovića mora da ima sve novo!“

Bez pozorišta nije mogao da živi, ili drugačije rečeno, pozorište je bilo Popovićev makro i mikro kosmos. Znao je dobro da život postoji i bez pozorišta, da postoje ljudi koji nikada nisu nogom kročili u teatar, da se važna dešavanja događaju izvan pozorišta, da se, uostalom, o individualnim i kolektivnim sudbinama odlučuje na drugim mestima a ne u pozorištu, ali ništa nije moglo da pokoleba njegovo čvrsto uverenje da je teatar najvažnije mesto na svetu. „Pozorište počiva na trojstvu: pisac – reditelj – prvi glumac. Njih trojica su jednaki po obavezama i zaslugama“, govorio je Aleksandar Popović.
Kada nije bio na probi ili nekom sastanku u pozorištu, sedeo je u kafani pored pozorišta. Sve članove porodice proizveo je u glumce i saradnike svoje neformalne pozorišne trupe kada je pripremao predstavu „Ružičasta noć“, 1976. godine. Predstava je prikazana u mesnoj zajednici na Vračaru; njen vek nije bio dug, ali Popović nije posustajao niti odustajao od pozorišta. Posedovao je upornost i jaku volju da, uprkos osporavanjima i nerazumevanju jednog dela pozorišne javnosti, ostvari svoje pozorište.
Radomir Putnik
Izvor: novosti.rs/

_____________________________________________________________________________________________

Aleksandar Popović (mladost)

_____________________________________________________________________________________________

 Aleksandar Popović, književnik, umro je u Beogradu, na današnji dan, 09. oktobra 1996. godine.

Aleksandar Popović, naš najveći savremeni dramski pisac, bio je istovremno i naš Beket i Jonesko, ali i Sterija i Nušić druge polovine 20. veka. Na pragu šezdesetih godina on je načinio joneskovski prevrat u našoj dramaturgiji.

Uveo je apsurd u dramsku književnost, ali sa ljudima našeg podneblja i jedrim jezikom periferije, u koji je ugrađen paradoksalni način mišljenja. Popović je autor pedesetak pozorišnih, radio i TV drama, kao i više knjiga za decu.

Njegovi komadi: „Mrešćenje šarana“, „Ljubinko i Desanka“, „Komunistički raj“, „Pazarni dan“, „Tamna je noć“ i „Baš bunar“ izvođeni su na mnogim jugoslovenskim scenama , kao i u nizu svetskih metropola.

Poslednja drama „Baš bunar“, koju je Popović sam režirao, premijerno je izvedena samo 9 dana pre autorove smrti. Aleksandar Popović je za svoj bogat književni rad dobio više priznanja, među kojima specijalnu nagradu na „Sterijinom pozorju“ i nagradu“Branko Ćopić“.

Žiri pozorišnih kritičara proglasio je njegovo delo „Razvojni put Bore Šnajdera“ za najbolju dramu napisanu na srpskom jeziku posle Drugog svetskog rata.

_____________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

PROSVETLJENJE MASA U SLUČAJU BANANE…

tamoiovde-logo
NAJOTKAČENIJA NAUČNA STUDIJA

Ig Nobelova nagrada za studiju o „klizavoj banani“

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade

banana_620x0

Kjoši Mabući

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade.

Priznanje, koje se dodeljuje za najotkačenije (čitaj najapsurdnije) naučne studije, postalo je gotovo isto tako „prestižno“ koliko i prava Nobelova nagrada, a uručeno je na ceremoniji koja se od 1991. tradicionalno održava na američkom Harvard Univerzitetu.

Tim japanskog naučnika Kjošija Mabućija izračunao je trenje kore banane u laboratoriji i pokazao zašto ljuska jabuke ili pomorandže, na primer, ne može da se meri sa njom po pitanju opasnosti.

Stručna ekipa Kitasato Univerziteta je za „prosvetljenje masa u slučaju babane“ dobila Ig Nobelovu nagradu za fiziku.
Šašavo priznanje, koje uručuju pravi Nobelovci, dobilo je još devet radova.

Među njima je studija koja pokušava da dokuči šta se dešava u mozgu ljudi koji vide lik Isusa Hrista na prepečenom hlebu, delo Kanga Lija sa Univerziteta u Torontu, kao i istraživanje koje otkriva da su osobe koje kasno ležu samoljubivije, manipulativnije i sklonije psihopatskim stanjima od ljudi koji se rano dižu, a koje je sproveo tim Pitera Džonasona sa Vestern Univerziteta u Sidneju.

Nagrađen je i rad Jaroslava Flegra sa Karlovog Univerziteta u Pragu koji se pozabavio opasnostima koje posedovanje mačke može da ima na ljudsku psihu.

Njegov zemljak Vlastimil Hart sa Češkog Univerziteta nauke je pak osvojio Ig Nobelovu nagradu jer je dokazao da psi, dok vrše nuždu, svoja tela usmeravaju prema severno-južnim linijama zemljinog magnetnog polja.

Nagrade su dobili i Marina de Tomazo i njene kolege sa Univerziteta u Bariju koji su izračunali bol koju ljudi osete dok gledaju u ružnu sliku, kao i Ijan Hamfriz sa Državnog Univerziteta Mičigena za lečenje „nekontrolisanih“ krvarenja iz nosa pomoću tampona sačinjenih od komadića slanine.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________