TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________
Na današnji dan, 14. januara 1965. godine, Radivoj Korać je u utakmici protiv švedskog Alvika postigao za OKK Beograd 99 poena, čime je postao, a i do danas ostao, rekorder po broju koševa na utakmici Kupa evropskih šampiona.
RADIVOJ KORAĆ – ŽUĆKO
Radivoj Korać rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru. Košarkom je pošeo da se bavi u podmlatku BSK-a, kako se tada zvao OKK Beograd. Na juniorskom turniru održanom 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio neslućeni potencijal sakriven iza stidljivog, prijatnog i druželjubivog karaktera riđokosog mladića.
Žućko je košarku igrao sa čudesnom veštinom na način, koji se stilom i efikasnošću, razlikovao od svega što je do tada i posle njega viđeno.
Bio je krilni centar. Nije imao naročit skok, koševe je uglavnom davao iz reketa, zahvaljujući driblingu i brzom, neuhvatljivom izbačaju lopte. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri čemu se u duel igri sjajno koristio telom, što su nemoćni rivali, naročito Francuzi, često kod sudija pokušavali da prikažu kao faul. Francuzi su čak išli do te mere da su filmovali Koraćeve partije, želeći da dokažu da Korać neumoljivo efikasan iz razloga što se služi faulovima. Taj film su pokazali ljudima iz FIBA, a eminentne sudije iz više zemalja utvrdili su da je sve čisto.
Bilo je nečeg paradoksalnog u toj savršenoj preciznosti ovog košarkaškog majstora. Imao je i nedostataka, ali ono što je znao i umeo bilo je dovedeno do perfekcije i savršenstva koji su ostali upamćeni. O Koraćevim, kako košarkaškim tako i ljudskim kvalitetima, najpozvaniji je da govori profesor Aca Nikolić, dugogodišnji trener i selektor jugoslovenske košarkaške reprezentacije: „Žućko je bio nešto između starog i novog načina igre centra“ – objašnjava profesor.
„Imao je blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je brz i u svakom trenutku pretnja po koš protivnika. Nije voleo da vraća loptu saigračima. Bio je jak, imao je izuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak pod koš protivnika, a kad bi se tamo našao, bio je nepogrešiv.“ Popularni profesor ne deli mišljenje mnogih košarkaških stručnjaka koji su u Žućkovoj igri u odbrani videli njegovu Ahilovu petu. „Bilo je to u Atini. Igrali smo protiv reprezentacije Grčke.“ – priseća se profesor. „Za njih je igrao neki sjajni Amerikanos. Ništa mu nismo mogli, superiorno nam je punio koš. U poluvremenu, onako diskretno, sa pola glasa, Žućko mi se obratio: „Profesore, dajte da ja probam da ga držim.„. Pristao sam. Dogodilo se čudo. Za mene i za sve prisutne, ne znam da li i za Koraća. On je tako dobro čuvao tog momka da nam ovaj u nastavku nije dao ni jedan koš! Ni jedan jedini! Žućko ga je ukrotio na način koji je bio fascinantan, bez ličnih grešaka i grubosti, samo znanje, inteligencija i tehnika.“
Radivoj Korać debitovao je u reprezentaciji 1958. godine i u njoj igrao punu deceniju, sve do 1968. godine. Punim sjajem blistao je na Evropskom šampionatu u Beogradu 1961. „Plavi“ su tada u finalu, osvojivši svoju prvu medalju, izgubili protiv selekcije SSSR-a. Tada je svima bilo jasno da je naš kontinent dobio novu, veoma jaku reprezentaciju i novu zvezdu – Radivoj Koraća.
O onome što ga je krasilo, o njegovoj efikasnosti i stilu igre, Bora Stanković, trener šampionske ekipe OKK Beograda, govori sledeće: „Korać je bio izuzetno pristojan momak, dosta povučen, teško se sa njim uspostavljao prisniji kontakt. S druge strane, voleo je društvo i predstavljao jedan od zaštitnih simbola Knez Mihajlove ulice tih 60-tih godina. Imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio raznovrstan igrač ali je predstavljao mašinu za davanje koševa. Na terenu je delovao prilično nezainteresovano, međutim kada bi dobio loptu, sve je radio munjevito. Neobičan igrač, neuporediv sa bilo kim. Sa Daneuom, koji je bio sasvim drugi tip igrača, sarađivao je izvrsno u reprezentaciji.“
O Koraćevoj efikasnosti najbolje svedoči podatak da je sedam puta bio najbolji strelac prve lige, što je najviše u istoriji jugoslovenske košarke (Radmilo Mišović 5, Dražen Petrović 4), i to sa izvanrednim prosekom poena po utakmici, čak 32.7! Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja, sa specifičnim načinom izvođenja, sa dve ruke odozdo, držeći loptu pre šuta neposredno iznad terena. Međutim, u ovoj disciplini bio je izuzetno precizan.
O tome svedoči jedna anegdota vezana za deo Koraćeve karijere provedene u Belgiji. Naime, Korać je zbog svoje izuzetne 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio popularnosti bio gost u vrlo gledanom televizijskom šou programu. Na pitanje voditeljke: „G-dine Korać, koliko slobodnih bacanja možete pogoditi od 100 pokušaja?“.
Korać je odgovorio da može pogoditi 70 do 80. U tom trenutku se pomerila zavesa u studiju, iza koje je na zaprepašćenje svih prisutnih bio koš! Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima potvrdi svoju tvrdnju na licu mesta. Žućko je to prihvatio, i onako hladne glave, maltene nezainteresovano, pogodio je idealnih 100 od 100 pokušaja!
Kad su u pitanju kurioziteti vezani za Koraćevu karijeru, jednom se desilo nešto što je ostalo zabeleženo u analima FIBA.
Na utakmici Kupa evropskih šampiona u hali 3 Beogradskog sajma, protiv švedskog Alvika, Radivoj Korać postigao je 99 poena! Pored Koraća, samo Vilt Čemberlen je došao do cifre od 100 neverovatnih poena na jednoj zvaničnoj utakmici. Sa Čemberlenovim rekordom, rame uz rame, i Žućkov rekord će odolevati sasvim sigurno i u sledećem veku.
Bio je izuzetno svestrana ličnost. Voleo je muziku, knjige, pozorište. U operi je bio redovan gost. Jednom se javio klubu iz Londona i pritom rekao: „Ljudi, ovde sviraju neki Bitlsi. Mnogo su dobri! Zapaliće svet!“. Od naših pisaca obožavao je Crnjanskog i Lalića. Divio se slikama Ivana Tabakovića, Lubarde, o Petru Konjoviću je sve znao. Bio je čest gost u bifeu Narodnog pozorišta, a od drugih kafana samo „Vidin kapije“.
Naročita stvar koja je krasila Žućka bila je izuzetna skromnost. Materijalno mu nikada nije naročito značilo. O tome svedoči i podatak da mu je Aleksandar Saša Gec, tadšnji direktor Crvene Zvezde, ponudio dvosoban stan i „tristaća“ (FIAT 1300) za prelazak u Zvezdu. Mislio je da će Korać, kao što bi to učinila velika većina igrača, ponudu oberučke prihvatiti. Međutim, na Gecovo zaprepašćenje, Korać se okrenuo i sa osmehom rekao: „Hvala ti Saša, ali mene to stvarno ne interesuje…“. Voleo je klub, a košarku je igrao iz čiste ljubavi. To je još jedna njegova osobina koja svedoči o njegovoj karakterističnosti i neponovljivosti.
Takav je bio Radivoj Korać.
Košarkaška istorija Jugoslavije crnim slovima je zapisala 2. juni 1969. godine. U blizini Sarajeva posle teške saobraćajne nesreće prestalo je da kuca veliko srce Radvoja Koraća – Žućka.
Ta vest se munjevito pronela, i potresla celu, ne samo sportsku, Jugoslaviju. Košarkaški savez doneo je odluku da se na taj dan nikada ne odigra ni jedna utakmica. „Nikada nisam video toliko ljudi, od najmlađih do najstarijih, da je izašlo na ulice da isprati jednog čoveka.“ – seća se Mirko Trgovčević – Šema, tadašnji predsednik kluba, koji je sa Koraćevim ocem otišao da preveze Žućkovo telo iz Sarajeva. „Bilo ih je na hiljade. Kilometrima po izlasku iz Sarajeva ljudi su stajali pokraj puta, želeći da odaju poštu jednom od najvećih igrača jugoslovenske košarke.“
Radivoj Korać, mladić koji je ponikao na beogradskim ulicama i sa 16 stigao u OKK Beograd. Niko tada nije mogao da pretpostavi da je stigao sportski genije. Od juniora do seniora samo jedna godna. Uspon je bio munjevit. Iskusni trener Borislav Stanković je osetio neizmerno bogatstvo tog talenta, te generacije. Ubrzo se to pretočilo u šampionski tim iz ulice Zdravka Čelara, tim koji je bio, po rečima Mirka Trgovčevića – Šeme, tako moralno čvrst i tako duhom zdrav, kao nijedan tim pre i posle ovog, a koji je na najlepši način reprezentovao Radivoj Korać.
Tako se završila priča o levorukom Žućku, mladiću koji je osvajao skromnošću, stidljivošću, istinoljubivošću, duhom i drugarstvom. Beograd mu se odužio najdostojansvenijim mogućim ispraćajem. Prvi je od sportista koji je sahranjen u Aleji velikana (prisustvovala italijanska delgacija iz Padove, kluba čije boje je Korać poslednje branio), a jedna beogradska ulica dobila je ime po njemu. I dan danas u prostorijama OKK Beograda u Čelarevoj ulici stoje njegove patike i dres.
Međunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog seketara, engleza Vilijema Džonsa, donela odluku da se osnuje Kup Radivoja Koraća, kao veliko međunarodno takmičenje koje će godinama zadržati prestižni nivo.
Pobednički pehar ovog takmičenja je zlatna „levica“, otisak u zlatu poznate Žućkove „levice“, na uspomenu i dugo sećanje na ljudsku i sportsku veličinu, mladića koji je ljubavlju prema košarci zapalio domaće i svetsko košarkaško nebo, i pisao zlatnim slovima istoriju jugoslovenske i evropske košarke.
izvori: tekst http://www.okkbeograd.org./foto: google
Priredio: Bora*S
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
UPOZNAJTE SELO DUGE KOSE: Ovde se žene šišaju jednom u životu
Kosa je oduvek igrala ulogu u životu Jao žena iz ovog mesta. Do pre nekoliko godina bilo je veoma važno da niko, osim muža i dece, ne sme da vidi žensku kosu. Zbog toga su žene tokom leta i jeseni išle na reku da je peru, a posle bi je prekrile maramom kako bi bila skrivena od tuđih pogleda.
Jao žene ističu kako im se kosa sastoji iz tri dela – prvi je deo koji se seče dok su mlade, drugi je kosa koja raste nakon toga, a treći su dlake koje otpadnu nakon svakodnevnog češljanja, koje se takođe čuvaju.
TAMOiOVDE 