ŽELJOGRAM (ŽELIM VAM)…

„Danas je prvi dan, početak.
Želim vam da vas ne boli ono što vas je bolelo
a da vas voli ono što vas nije volelo.

Foto ilustracija Bora*S

Želim da vam deca budu bolja od vas, da se
više vi hvalite njima nego oni vama.
Želim da vas dobro služe noge, da na njima
provedete veći deo nove godine, da imate više
posla nego vremena.
Želim vam da budete potrebniji drugima
nego oni vama.
Da želite i možete više nego što vam treba a da
sve što vam pretekne podelite sa onima koji ne mogu kao vi.
Nemojte uzimati mnogo više nego što dajete.
Mislite malo na one kojima će morati da uzmu
ono što vama budu dali.
Želim vam da dobijete stan ako baš nemate ili
da umete da se radujete ako ga već imate.
Da vam ono što imate ne bude manje od
onoga što nemate.
Želim vam, na kraju, da ova godina ima više sreće
sa vama nego prethodna!“

Duško Radović

---

 

LJUBAV JE DETE SLOBODE…

VOLJENJE

Voljenje ima dva značenja, zavisno o tome da li se upotrebljava u kontekstu modusa imanja ili modusa bivanja.

Da li je moguće imati ljubav? Kada bi odgovor bio pozitivan, ljubav bi bila stvar, supstancija koju je moguće imati, posedovati. Ali nema stvari kao što je »ljubav«. »Ljubav« je apstrakcija, možda boginja ili otuđeno biće, premda niko nikada tu boginju nije video.

Ilustracija: Bora*S

 U stvarnosti postoji samo čin voljenja. Voljenje je produktivna delatnost.

 Ona implicira brigu, poznavanje, reagovanje, afirmisanje, uživanje prema osobi,slici, ideji. Ona znači oživljavanje, povećanje njegove / njene životnosti. To je proces samoobnavljanja i samouvećavanja.

U modusu imanja doživljaj ljubavi znači ograničavanje, zatvaranje ili upravljanje predmetom »ljubavi«. Ona je bremenita opasnošću od ugušivanja, ona je umrtvljujuće, zagušljiva, ubojita, neživotodavna.

Ono što ljudi nazivaju ljubavlju obično je zloupotreba reči da bi se sakrila stvarnost njihova nevoljenja.

Još uvek ostaje sasvim otvoreno pitanje koliko roditelji vole svoju decu. Lloid de Mause je izneo da je u protekla dva milenijuma u ​​istoriji Zapada bilo toliko izvještaja o okrutnosti nanesenoj deci – u rasponu od fizičkog do psihičkog mučenja, nebrige, čiste posesivnosti i sadizma – i to toliko potresnih, da čovek mora poverovati kako su roditelji koji vole svoju decu izuzetak, a ne pravilo.

Isto se može reći i za brak. Bez obzira na to da li je brak zasnovan na ljubavi ili, kao tradicionalni brakovi prošlosti, na društvenoj konvenciji i običajima, izgleda da su izuzetak supružnici koji se istinski vole.

Društvena konvencija, običaj, uzajamni ekonomski interes, zajednički interes za decu, uzajamna zavisnost te uzajamna mržnja ili strah svesno se doživljavaju kao ljubav – sve do časa kada jedan ili oba partnera ne shvate da se ne vole i da se nikada nisu voleli.

Danas se u tom pogledu može zapaziti izvestan napredak: Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav doprineo većem poštenju, premda i češćoj zameni partnera.

Zamena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voleti jednako malo kao i stari. Promenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vreme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobediti. Obe osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lepe – utoliko što životnost uvek polepšava lice. Ni jedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimulisanje drugog.

 Činom venčanja situacija se često bitno menja. Bračni ugovor daje svakom partneru pravo na isključivi posed tela, osećaja i briga drugog partnera. Niko više ne mora pobediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove lepote nestaje. Postaju razočarani i zbunjeni.

 Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku grešku? Svako obično uzrok promene traži u drugom i oseća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je greška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voleti.

 I sada, umesto da se uzajamno vole, orijentišu se na to da zajednički poseduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, decu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak podstaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »porodice«. Kada par ne može preboleti žudnju za obnovom pređašnjeg osećaja ljubavi, jedan od članova para počinje da neguje iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već boginja kojoj se žele podrediti.

Stoga oni nužno doživljavaju neuspeh jer »ljubav je dete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi poslednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rešenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem sledu uzroka, društva u kojem žive.

Zagovornici modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, menjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumem stvari, samo izbeći problem koje imaju u ljubavi, lečeći dosadu uvek novim podsticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umesto da budu sposobni voleti samo jednog. 

( Erih From: Imati ili biti )

---

 

OTKRIVENA NOVA VRSTA BILJKE ZA SRBIJU…

Ekskluzivno: Otkrivena nova vrsta biljke za Srbiju – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.) na obroncima Stare planine

Tokom florističkih istraživanja na području istočne Srbije od strane botaničara Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, otkrivena je nova vrsta biljke za floru Srbije – patuljasta efedra (Ephedra distachya L.).

Foto: M. Niketić

Efedru je sasvim slučajno, tokom prošlogodišnje florističke ekskurzije, pronašao dr Marjan Niketić, muzejski savetnik i ugledni srpski botaničar, u podnožju Stare planine u okolini Knjaževca, na zaštićenom području Parka prirode. Svoje otkriće nedavno je publikovao u naučnom časopisu Botanica Serbica.

Patuljasta efedra slučajno je otkrivena na svom prirodnom staništu, u maloj populaciji, na obroncima Stare planine u blizini Knjaževca. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki. Pripadnici grupe ovih biljaka su relikti i procenjuje se da su starosti od oko 250 miliona godina, što znači da su preci ovih biljaka nastali pre dinosaurusa, četinara i biljaka cvetnica.

U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L. Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem.
Iako je odavno poznato da su efedre rasprostranjene u toplijim i suvljim delovima Balkanskog poluostrva, pa i u susednim zemljama, za postojanje predstavnika ovog roda u flori Srbije nije bilo ni nagoveštaja.

Patuljasta efedra ima status retke i ugrožene vrste. Na osnovu IUCN kriterijuma (IUCN – The International Union for Conservation of Nature) populacija efedre u Srbiji procenjena je kao krajnje ugrožena. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje staništa, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.
________________________________________

Patuljasta efedra (Ephedra distachya L.)

Tokom juna 2017. godine stručnjaci Prirodnjačkog muzeja konstatovali su po prvi put prisustvo reliktne biljke efedre (Ephedra distachya L.) u Srbiji, ujedno i posebnog razreda (Gnetophyta) kojem pripada. Poređenja radi, u životinjskom carstvu posebnim razredima pripadaju kičmenjaci i insekti. Ove neobične zimzelene bezlisne žbunove sa crvenim bobicama, čije grane često vise preko stena, verovatno ste primetili u primorju gde raste nekoliko vrsta.
U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L.

Ovo ime je poznato i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz njih dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem. Efedrin se koristi kao stimulans, supresant apetita, sredstvo za poboljšanje koncentracije, za tretiranje niskog pritiska uzrokovanog anestezijom, kao i za lečenje nosnog zagušenja (dekongestiv). Koncentracija efedrina je veoma mala kod evropskih vrsta, zbog čega se u narodnoj medicini koriste samo još u Kini gde rastu vrste sa bogatijim sadržajem ovog jedinjenja.

Pomenuta grupa biljaka kojoj ove vrste pripadaju drevnog je porekla i nastala je pre oko 250 miliona godina, što znači da je starija od dinosaurusa, četinara, cvetajućih biljaka, a prema nekim nagoveštajima od te grupe su se čak kasnije odvojili i ginkgo i cikas palme.

U jednom periodu, zbog ekspanzije biljaka cvetnica, čitavoj grupi je pretilo istrebljenje, ali su se ipak neke vrste kasnije promenile i prilagodile, delom zahvaljujući i efedrinu koji ih štiti od insekata, tako da je većina današnjih vrsta nastala nešto pre Ledenog doba.
Interesantno je da su ovi žbunovi često adaptirani na ekstremno sušne uslove sredine, gde druge biljke ne mogu da opstanu. Za potrebe razmnožavanja u pazuhu grana razvijaju se posebne strukture koje se nazivaju lažnim cvetovima, zbog čega je i u naučnim krugovima do nedavno postojala pogrešna teorija da i biljke cvetnice vode poreklo od iste linije. U pitanju su zapravo posebni organi koji su tokom evolucije nastali redukcijom čitavog skupa šišarki (tačnije strobilusa) i koji po građi donekle podsećaju na prave cvetove.

Vrste se često oprašuju vetrom, ali za neke od njih postoje posebni moljci koji su aktivni tokom noći kada se hrane slatkim nektarom, a zauzvrat prenose polen na druge jedinke efedre. Kod jedne primorske vrste nedavno je otkriveno da je lučenje slatkog nektara biljke u potpunom skladu sa mesečevim menama, što znači da je za vreme punog meseca, kada je vidljivost najbolja, najintenzivnije i izlučivanje. Ovakva pojava do sada nije bila zabeležena u biljnom carstvu.

U pitanju je polužbun visine do 10 (20) cm koji se oprašuje vetrom, kod kojeg postoje muške i ženske jedinke (kao npr. kod ginkga, tise i zelenike), od kojih ženske daju (lažne) crvene bobice (zapravo semena sa mesnatim omotačem).
Za razliku od poznatih mediteranskih efedri naša biljka vodi poreklo iz pustinjskih i polupustinjskih krajeva centralne Azije i pretpostavlja se da je naselila ove krajeve tokom Ledenog doba. U Aziji je česta na peščanim dinama, na slanom zemljištu i kao na kamenitom tlu, dok se na području Evrope (Mediteran do Atlantika) uglavnom sreće na peščanim plažama pored obala mora i okeana.

Po ekološkoj prilagodljivosti i tipu rasprostranjenju ova biljka je svakako jedinstvena u našoj i evropskoj flori. Ponekad zađe i dublje u kontinentalni deo kao npr. u Bugarskoj, gde se nalazi i najbliža populacija, udaljena svega dvadesetak kilometara od granice sa Srbijom. Biljka je u Srbiji nađena na stenovitom grebenu na kome dominiraju i žbunovi jorgovana, dok patuljasta efedra raste na veoma eksponiranim i golim partijama gde druge biljke teško opstaju. Na površini manjoj od 200 m2 konstatovano je jedva sedamdeset jedinki koje zbog prošlogodišnje suše nisu ’cvetale’ niti su razvile veoma dekorativne ’bobice’.

Zbog dugotrajne izloženosti sunčevim zracima uobičajeno je da su grane prošarane crvenkastim do narandžastim nijansama, ali su zbog ekstremne suše neke jedinke skoro dehidrirale što je dovelo do žute obojenosti. Značajan faktor ugrožavanja je i zarastanje, a potencijalno može biti i sakupljanje. U cilju očuvanja ove izuzetno retke i ugrožene vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.

Izvor: nhmbeo.rs

_____________________________________________________________________________________________

NEZAINTERESOVANOST MLADIH…

Šta je hikikomori?

U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih

Foto: Pixabay

Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.

Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.

Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.

Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.

Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.

Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.

Foto: PxHere

Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.

Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.

Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.

Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.

Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.

Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.

Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.

Tekst: Ivana Branović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________

 

BURA INFORMACIJA…

Bura informacija – zašto „lajkujemo“?

Centar za promociju nauke objavio je novo izdanje „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo’?“, koje pruža objašnjenje za naše individualno, ali i kolektivno ponašanje na društvenim mrežama

Znanje mora da poštuje činjenice, a samim tim i istinu. Količina informacija u svetu udvostruči se svakog dana, međutim, istovremeno, naše znanje drastično opada.

Donošenje odluka na osnovu istinitih informacija jedno je od najvažnijih stubova zdravog, demokratskog društva, ali to je ujedno i proces koji se kontinuirano menja i preispituje sa javljanjem novih društvenih okolnosti.

U ovom trenuku, Fejsbuk je veći od najveće države na planeti. Na društvenim mrežama vladaju drugačija pravila od onih kojih se pridržavamo u realnom životu. Socijalne mreže u drastičnoj meri doprinose širenju informacija, ali i dezinformacija, koje katkad imaju razarajuće posledice.

Autori novog CPN izdanja „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ Vinsent Hendriks i Pele Hansen upozoravaju upravo na buru informacija koja je zahvatila savremeno društvo, a posebno na nekritičko usvajanje i korišćenje informacija prilikom formiranja mišljenja i donošenja odluka.

Kako je u recenziji knjige naveo Ulrik Hagerup, izvršni direktor Vesti na Danskom javnom servisu savremenom čoveku ne treba više vesti – potrebne su mu bolje vesti. Svi se davimo u zagađenim informacijama koje nas okružuju. Kako i sami autori navode, bura informacija podriva našu sposobnost da odvojimo istinito od banalnog i tendencioznog i, ukoliko ostane neproverena, podriće našu kolektivnu inteligenciju.

„Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ je originalno delo koje na jednom mestu pruža detaljan uvid u savremena istraživanja tokova informacija koje oblikuju različite aspekte našeg života, u društvenom, ekonomskom i političkom pogledu. Ova uzbudljiva knjiga lako se čita i neizbežno je štivo za sve one koji žele da razumeju 21. vek i podržavaju razvoj demokratskih vrednosti u savremenom društvu.

U nastojanju da osvetle mehanizme koji određuju tokove informacija u savremenom društvu i oblikuju i upravljaju mnogim aspektima našeg života, autori su izložili rezulate najrelevantnijih istraživanja iz različitih naučnih oblasti, poput ekonomije, psihologije, teorije igara, filozofije i logike.

Kroz formalnu analizu stanja u ovim oblastima, ali i kroz niz uzbudljivih priča oni nam donose uvid u različite fenomene kao što su efekat pasivnog posmatrača, sakupljanje u stado, efekat leminga i grupno mišljenje, ali i u to kako su savremene informacione tehnologije pojačale njihovo dejstvo.

Kako navodi Kristijan List, profesor političkih nauka i filozofije na Londonskoj školi ekonomije, neophodno je da razumemo na koji način funkcionišu naša informaciona okruženja i koje izazove i prilike stvaraju kako bi se izgradile snažne demokratije i prosperitetna liberalna društva. Bura informacija nam upravo u tome pomaže.

Knjigu je prevela Marija Novaković, asistentkinja na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Osim ove knjige, Marija je prevela još dva izdanja Centra za promociju nauke, „Odravnjivanje“ i „Naučnu komunikaciju“.

Stručni redaktor prevoda je dr Mašan Bogdanovski, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Autorka likovnog rešenja naslovne strane je poznata grafička dizajnerka Monika Lang, predavač na Fakultetu za medije i dizajn.

O autorima

Vinsent F. Hendriks je profesor formalne filozofije na Univerzitetu u Kopenhagenu. Direktor je Centra za proučavanje informacija i mehura (eng. Center for Information and Bubble Studies – CIBS, prim. prev.), koji sponzoriše Fondacija „Karlsberg“, dobio je Elite Research Prize od danskog Ministarstva nauke, tehnologije i inovacija, kao i Roskilde Festival Elite Research Prize, obe 2008. godine. Bio je glavni urednik časopisa Synthese: An International Journal for Epistemology, Methodology and Philosophy of Science, u periodu između 2005. i 2015. godine.

Pele G. Hansen bavi se istraživanjem ponašanja na Univerzitetu Roskilde; direktor je  inicijative za nauku, društvo i politike na Univerzitetu Roskilde i na Univerzitetu Južne Danske; član je Saveta za preventivu Danskog udruženja dijabetičara. Takođe vodi nezavisnu istraživačku grupu iNudgeYou, predsedavajući je u Danish Nudging Network-u i suosnivač TEN-a – The European Nudge Network-a.

Izvor:  elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

CITATI VESNIKA NOVOG DOBA…

Oldos Haksli – citati vesnika novog doba

Predodređen da bude lekar, rođen u porodici poznatih naučnika i pisaca, Oldos Hakslije imao utabanu stazu koja ga je vodila do akademskih vrhunaca, sve dok nije saznao da boluje od keratitisa, koji će ga neko vreme učiniti praktično slepim.

Ispalo je da je bolest inicirala ispunjenje nekih drugih kapaciteta koje je Haksli posedovao – upisao je i završio fakultet engleskog jezika i književnosti. Nakon toga počinje da se razvija karijera jednog od najblistavijih umova svetske književnosti XX veka.

Oldos Haksli je najviše prepoznatljiv po distopijskom romanu Vrli novi svet, u kome opisuje budućnost čovečanstva pod vlašću tehnokratskih elita i kapitalista, aludirajući imenima likova na političke i ekonomske vladare vremena u kojem je pisao ovu knjigu. Ovim romanom proročki je opisao načine manipulisanja društvom koji su danas uveliko prisutni.

Pored ovog dela, on je autor i romana Kontrapunkt i Ostrvo, filozofskog dela Večna filozofija, neke vrste njegovog duhovnog pogleda na svet, kao i Vrata percepcije po kome je slavna muzička grupa Dors dobila ime.

Oldos Haksli je bio radoznalog duha, svestran, erudita, interesovale su ga razne oblasti od prirodnih nauka i književnosti preko parapsihologije, religije i filozofije. U želji za što većim saznanjem ekpreimentisao je sa psihodeličnim drogama i upoznavao sa sa dalekoistočnim duhovnim konceptima.

Ovim citatima možemo samo upoznati delić onoga šta predstavlja Oldos Haksli i njegovo delo.

---

Svaki čovek koji zna da čita ima moć da sebe učini boljim, da umnoži načine svog postojanja i da svoj život učini ispunjenim, značajnim i zanimljivim.

---

Intelektualac je osoba koja je otkrila nešto interesantnije od seksa.

---

Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.

---

Nema slobode na ovome svetu, postoje samo pozlaćeni kavezi.

---

Što je kod nekoga veća moć i originalnost uma, to on više naginje religiji i samoći.

---

Treba da saznaš istinu i istina će od tebe napraviti ludaka.

---

A logika je, u svetlosti žive istine, samo besmislica. Možete izabrati što vam je volja, logiku ili život. To je stvar ukusa. Neki ljudi više vole da budu mrtvi.

---

Kroz umetnost čovek se najviše približava Bogu.

---

Što čovek duže živi, utoliko sa više zla neminovno dolazi u dodir. Niko ne dolazi neminovno u dodir s dobrim. Čovek ne nailazi na više dobra samim tim što duže živi. Ljudi su uvek obraćali pažnju samo na problem zla, isključivo, kao da je priroda dobra nešto očevidno. Ali ona nije nimalo očevidna. Postoji problem dobra koji je težak bar koliko i problem zla.

---

Osetljiv čovek ne može obići svet i vratiti se sa istom životnom filozofijom s kojom je krenuo.

---

Prava ljubav, bezmerna i beskrajna ljubav, može da postoji samo u večnosti. Ljubav je nespojiva sa životom. Želja istinskih ljubavnika nije da žive zajedno, već da umru zajedno.
Nije rđavo biti ciničan ako čovek zna kada da se zaustavi.

---

Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.

---

Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega.

---

Žudi li čovek za spasenjem, to spasenje treba da bude sada i ovde. Spasenje nije na onome svetu, ono je ovde.

---

 Spasa Vidljinović

Izvor: kultivisise/22/05/2017

_____________________________________________________________

„AVANTURA PARK“ KOD RESAVSKE PEĆINE…

Otvaranje Avantura parka kod Resavske pećine na leto 2017.

Resavska pećina ove godine beleži rekordan broj posetilaca – 50.000, što je za oko pet hiljada više nego lane, a na nivou rekordne posećnosti iz 2002.

Ilustracija, foto: Pixabay

Dogodine će gostiju sigurno biti i više, jer je završena prva faza izgradnje „avantura parka“, koji bi, kada bude otvoren krajem jula 2017, trebalo da privuče zavisnike od adrenalina. Reč je o dodatnom sadržaju za posetioce koji vole aktivan odmor, a koji će omogućiti i poboljšanje psihofizičkih sposobnosti kod dece i odraslih, kao i savladavanje straha od visine.

Naredne godine u planu je realizacija druge faze ovog projekta u okviru kojeg će biti izgrađeni sadržaji za decu od tri i više godina.

– „Avantura“ ili „adrenalin park“ izgrađen je na drvenim stubovima na kojima su postavljene prepreke. Sadržaji koji nude razvoj i rešavanje motoričkih sposobnosti u otežanim uslovima, kao i savlađivanje straha od visine, imaju uticaj na povećanje broja veza sinapsi u mozgu, odnosno intelektualnih sposobnosti dece – kaže direktorka JP „Resavska pećina“ Milica Petrović, i dodaje da će zanimljivi i raznovrsni sadržaji privući veliki broj mladih, jer će im omogućiti bavljenje novim sportskim disciplinama.

Park sadrži adrenalin poligon, veštačku stenu i mini adrenalin poligon za najmlađe. Pored toga što motiviše mlade na fizičku aktivnost i odvaja ih od kompjuterskih ekrana, izgradnja celog parka otvoriće nova radna mesta.

Izvor: turistickisvet/ Novosti (Z. G./28. decembar 2016.)

---

---

ČULO KOJE NEMAJU SVI…

”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima

Dugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.

Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.

A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.

Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.

Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.

Pesimistični podaci

Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.

Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.

Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.

Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.

Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.

Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi. 

Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.

Optimistični rezultati

Osim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.

Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.

Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.

Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.

Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.

Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.

Tekst: Jovana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________

JABUKE KOJE NE MIRIŠU…

Umesto starih sorti, posebnog ukusa i arome, prevladale su nove hibridne, pogodnije za intenzivnu sadnju

Voće je nekada bilo mirisnije i slađe, a da se to nostalgija za prošlim vremenima ne poigrava sa čulima, potvrđuje mr Karlo Slavić, agronom.

Foto A. Isakov

Izučavajući prošlost agrara na terenu severne Bačke, u arhivima je pronašao brošure i reklame za nekadašnje rasadnike i u njima začuđujuće veliku ponudu voćnih sorata.

– Prvi rasadnik u Subotici otvoren je 1861. godine, a već cenovnik rasadnika iz 1872. godine donosi spisak od 43 sorte jabuka, a posebno se reklamiraju noviteti sa dodatnih 13 sorata. Krušaka ima čak 54 sorte, plus 14 noviteta. To je daleko više nego što danas u ponudi imaju rasadnici voća – navodi Slavić.

Na nedavno završenim „Berbanskim danima” na Paliću, Slavić se kao član žirija založio da nagradu dobije proizvođač Ferenc Marki, koji je pred kupce izneo carsku krušku, jednu od sorata koje nestaju sa ovog područja, jer smatra da na ovakvim manifestacijama treba posebno da se vrednuju proizvođači starih voćnih sorata. Međutim, strahuje da se za neke već zakasnilo te da su nepovratno nestale sa ovog područja.

– Izbor sorte je stvar mode. Danas se traže jabuke sorte ajdared ili greni smit, sortiment je ograničen, a nekada nije bilo tako. Da li danas iko zna za funtaču? Bez nje se nekada nije pravila čuvena bečka štrudla sa jabukama. Subotica je izvozila 100 vagona te jabuke u Beč. To je, kako joj ime kaže, velika jabuka teška i funtu, odnosno pola kilograma, mirišljava i kašasta. Da li se neko još seća petrovača? Jabuka kojima smo se prvo radovali jer sazrevaju oko Petrovdana, 12. jula – navodi Slavić.

Nekada se voće sadilo nasumično raspoređeno po vinogradu, voćnjaci su „ušoreni“ tek kada je počela konjska obrada zasada. Na ceni je bilo bujno drvo jabuke koje je sve svoje sokove usmeravalo u miris i ukus ploda. Danas se, nasuprot tome, vrednuju i sade hibridne sorte koje daju plod ujednačene veličine, sposobne za intenzivnu proizvodnju neophodnu da se brzo napuni šleper.

Mr Karlo Slavić i njegov kolega Sava Turanov su još 1986. godine, dok su radili u velikim firmama „Peščara“ i „Agros“, pokrenuli akciju očuvanja starih sorata. Namera je bila da uzmu pelcere i od svake sorte zasade bar po pet stabala. Nažalost, sa raspadom „Peščare“ sav ovaj trud otišao je u nepovrat.

– Na ovom terenu pronašli smo stabla 36 ranih jesenjih i zimskih sorata. To su bila aktivna stabla a zanimljivo je da smo najviše očuvanih sorata našli u pojasu od 100 metara od granice, jer uredbom nije bilo dozvoljeno da se tamo menja zatečeni zasad. U voćnjacima smo našli sorte kao što su srčika, koja se ovde toliko gajila da je dobila pridev subotička, zlatna pramenka ili devojačke grudi – priča Slavić, objašnjavajući kako su bogatu aromu pratila i živopisna imena jabuka.

Prema svim analizama, jabuka sa peska ima sastav čiji hemijski ekvivalent stvara ukus nedostižan jabukama sa drugih podloga. Slavić primećuje da se danas ipak voćnjaci sele ka crnici, ostavljajući pesak nebranjen od dalje erozije.

– Postoji zbirka sorata na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i na Institutu za voćarstvo u Čačku, ali mislim da ni jedna od njih nije celovita. Poneko još iz entuzijazma skuplja i gaji stare sorte, ali ova svojevrsna banka gena je osiromašena i sužena, pa su pojedine osobine jabuka, krušaka ili drugog voća, sa njihovim mirisom, ukusom i drugim kvalitetima, zauvek izgubljene– kaže Karlo Slavić.
Aleksandra Isakov
Izvor:politika.rs

__________________________________________________________________________________________

Preporuke: JABUKA IZ RAJA IZAŠLA

                          DONEĆU TI DEST KILA

IZNAJMLJIVANJE KOKOŠKI…

Novi biznis u SAD

Želja sve većeg broja ljudi da jedu sveža jaja humano uzgajanih kokoški, ali bez odgovornosti koje zahteva njihov uzgoj, zaslužni su za uspeh novog biznisa u SAD – iznajmljivanje ovih pernatih životinja.

Džen Tompkins je pre dve godine u Pensilvaniji osnovala kompaniju „Iznajmite kokošku“ i od tada je proširila poslovanje na još tri američke države, i Toronto u Kanadi.

Iznajmljivanje kokošinjca je sve popularnije širom SAD, kako se sve više stanovnika gradova, predgrađa i sela pridružuju antifabričkom pokretu.

Neke porodice iznajmljuju kokoške radi edukativnog iskustva svoje dece.
Kao društvo, ne volimo obavezivanje. Ne volimo ugovore za mobilne telefone, ne želimo dugoročne ugovore sa našim kablovskim operaterima. Kokoške mogu da žive sedam ili 10 godina, i ljudi se pomalo plaše toga“, kaže Džen Tompkins.

Iznajmljivanje kokošaka oslobađa ljude te odgovornosti. Cena iznajmljivanja zavisi od kompanije, lokacije i vremenskog perioda, a početna cena je oko 150 dolara mesečno.

Najosnovniji paket uključuje dve kokokške, kokošinjac i hranu, a novi vlasnik odgovore na sva pitanja može dobiti putem telefona.

Ukoliko nije zadovoljna, mušterija može da vrati kokošku ranije, a može i da je usvoji ukoliko sve ide kako treba.

Kompanija „Iznajmite kokošinjac“ iz predrgađa Vašingtona počela je da radi 2012. iznajmljivanjem pet ili šest kokoški mesečno, da bi danas imala u ponudi 30 ovih ptica.
„Ljudi žele da znaju odakle dolazi njihova hrana“, kaže jedan od vlasnika te kompanije Tajler Filips.

Izvor: rts.rs

_________________________________________________________________________________________

ŽIVI I PUSTI DRUGE DA ŽIVE…

Čeh osnovao Liberland – novu državu između Srbije i Hrvatske

Na površini od sedam kvadratnih kilometara između Hrvatske i Srbije pre dva dana je proglašena još nepriznata fiktivna država pod nazivom Liberland čiji osnivač, Čeh Vit Jedlička, poziva poštene ljude da mu se pridruže uz moto „živi i pusti druge da žive„, pišu češki mediji.

Novu, a ujedno i najmanju balkansku državu Jedlička je proglasio 13. aprila na zapadnoj obali Dunava, nadomak Zmajevca u Hrvatskoj i Bačkog Monoštora u Srbiji.

Jedlička objašnjava da je novu državu osnovao na „ničijoj zemlji“, teritoriji na koju u posleratnoj atmosferi nisu polagale pravo ni Srbija i Hrvatska, navedeno je na zvaničnom vebsajtu nove države.

„Cilj osnivača nove države jeste formiranje društva u kojem bi pošteni ljudi trebalo da prosperiraju bez neefikasnih državnih regulativa i taksi“, kaže ovaj Čeh.

Jedan od razloga za osnivanje Liberlanda je, kako navodi, i jačanje uticaja vladinih i nevladinih grupa u poslovanju i životima ljudi.

Osnivači su inspirisani zemljama kao što su Monako, Lihtenštajn ili Hongkong, objašnjava Jedlička, kako stoji na sajtu Vikipedija.

Foto: facebook.com

Tvorac „Slobodne Republike Liberland“, koja ima svoj grb, ustav i zakone, prima zahteve za državljanstvo, pod uslovom da podnosioci nisu ekstremisti, neonacisti ili komunisti, kao ni zločinci.

Liberland se ponosi ličnom i ekonomskom slobodom svojih građana, što je garantovano ustavom, koji značajno ograničava moć političara tako da oni ne mogu da se previše mešaju u slobode naroda, stoji na zvaničnom sajtu nove države.

U Liberland se pozivaju ljudi koji poštuju druge ljude i njihova mišljenja, bez obzira na rasu, etničku pripadnost, orijantaciju ili veru, i koji poštuju privatno vlasništvo, koje je neprikosnoveno, a zahtev za državljanstvo se može poslati mejlom.
Izvor teksta:tanjug.rs

__________________________________________________________________________________

PEĆINA SVETLEĆIH CRVA…

KAO POD ZVEZDAMA: MAGIČNA PEĆINA UKRAŠENA SVETLEĆIM CRVIMA!

Daleko, na severnom ostrvu Novog Zelanda, krije se pravo čudo prirode koje je danas jedno od glavnih turističkih atrakcija ove zemlje bogate zelenim površinama.

Glowworm cave ili Pećina svetlećih crva dom je hiljadama svetlećih larvi Arachnocampa luminosa koje žive samo na ovom ostrvu.

One predu duge trake koje provode bioluminiscentnu svetlost, obasjavajući pećinsku reku neobičnom zelenkasto-plavom svetlošću.

Zahvaljujući izuzetnoj vlažnosti i toploti u pećini je odsutna promaja, što omogućava ovim insektima da nesmetano pletu ove duge i lepljive trake koje služe kao mamac raznim insektima.

Pećina svetlećih crva pripada pećinskom sistemu Vaitomo, što na maorskom jeziku znači voda koja prolazi kroz rupu.

Ovaj prelepi pećinski sistem, koji je star više od dva miliona godina, prvi put su istražili lokalni poglavica Tane Tinarou i engleski istraživač Fred Mace davne 1887. godine.

Dve godine kasnije, poglavica je pećinu otvorio za turiste, a danas i njegovi potomci rade na njenom održavanju u saradnji sa Vladom Novog Zelanda.

Razgledanje pećine se većim delom obavlja u čamcu, što svakako upotpunjuje doživljaj i čini ovaj obilazak nezaboravnim.
Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

SMISAO ŽIVOTA…

Kako objasniti smisao života šestogodišnjaku

Kao jedan od najuticajnijih ljudi u nauci danas i voditelj naučnog serijala „Kosmos“, astrofizičar Nil Degras Tajson gost je mnogih debata, a u prepunim salama ljudi iz publike često mu postavljaju zanimljiva pitanja. Ovaj put je u pitanju bio šestogodišnjak sa pitanjem: „Šta je smisao života?“

Poznati naučnik je započeo odgovor tvrdnjom da ljudi možda greše što pretpostavljaju da je smisao života nešto što se može pronaći.

„Mnogi uopšte ne razmišljaju o mogućnosti da se smisao života može stvoriti. Kada razmišljam o smislu života, često se pitam: ‘Da li sam danas naučio nešto što juče nisam znao’“, rekao je Tajson.

Kada u toku dana ne nauči ništa novo – on smatra da je protraćio dan.

„Učiti znači približavati se prirodi. Saznavanje kako stvari funkcionišu daje vam moć da utičete na događaje. Da pomažete sebi i drugima. Zato ne shvatam smisao života kao neko večno pitanje na koje nema odgovora – već mi je on svakog dana nadohvat ruke“, objasnio je astrofizičar.

Onda se direktno obratio dečaku, koji je uporno tvrdio da ima šest godina i devet meseci.
„Predlažem ti da istražuješ prirodu koliko god možeš. Ponekad to znači da ćeš se isprljati jer ćeš uskočiti u blatnjavu baru. Roditelji verovatno neće želeti da to radiš, ali ti im reci da sam ti ja dozvolio. Znaš šta? Sad ću ti dozvoliti još nekoliko stvari“, nastavio je Tajson uz aplauz i smeh iz publike.

Pitao ga je da li je nekada izvadio sve šerpe i posude iz ormara i po njima lupao kašikom. Mališan mu je odgovorio da je to radio sa papirnim tanjirima.

„To nije ni blizu zabavno kao kada lupaš u metalno posuđe. Imaš moju dozvolu da izvadiš šerpe i posude, i lupaš po njima kašikama. Ti si dete i treba da istražuješ svet oko sebe i na koje sve načine prirodni zakoni utiču na taj svet. Zato ćeš videti da će svaka šerpa drugačije odzvanjati kad je udariš. Zvučaće drugačije ako koristiš drugačije kašike“, naveo je naučnik.

Onda mu je rekao da zbog toga roditelji verovatno neće biti oduševljeni.
„Reći će ti da prestaneš jer prljaš posude i šerpe. Reći će ti da prestaneš jer praviš previše buke. A ti njih pitaj zašto su uopšte želeli dete? Ako žele decu onda ne mogu da imaju urednu kuću, jer deca prave nered. Zašto? Istražuju svet oko sebe“, dodao je Tajson.

Na kraju je zaključio: „Tvoj smisao života biće bogatiji ako ti je dozvoljena što veća sloboda u istraživanju sveta, jer kad budeš porastao – biće ti toliko jasno kako svet funkcioniše da kada se problem pojavi ti ćeš znati da ga rešiš jer si o tome razmišljao u mladosti.“

Ceo razgovor je izuzetno zanimljiv i simpatičan, kao i samo Tajsonovo obraćanje i način objašnjavanja – sa valjanjem po bini kao nestašni prvak.
Izvor:informacija preuzeta sa sajta http://www.rts.rs/

_____________________________________________________________________________________

VREME NEMA PODEOKE…

“Nova godina će, razume se, stići i onima koji je ne budu čekali.
Međutim, sva čar i jeste u čekanju, a ne u Novoj godini. Lepo je čekati nešto u šta ste sigurni da će doći.
Čekali smo u životu razne stvari, to svi znamo, a uvek su nam i sigurno dolazile samo nove godine.”
Duško Radović

Vreme nema nikave podeoke kojima označava svoje prolaženje. Ne postoji iznenadna oluja ili nebeske trube koje označavaju dolazak novog meseca ili godine.

Čak i kada počne novi vek, samo mi smrtnici to obeležavamo trubama i pucnjima. Thomas Mann

Kad ne bi imali zbog čega da se kajete Nove godine ne bi ni bilo. William Thomas

Nova godina je bezopasna institucija koja nam služi kao izgovor da se tinejdžerski napijemo, pozovemo prijatelje ili izgovaramo neispunjive želje. Mark Twain

Bolje razmišljajte o dnevnim nego o novogodišnjim željama i obećanjima. Henry Moore

______________________________________________________________________________________

OVO MORATE DA ZNATE…

Šta nikako ne smete da radite na debelom minusu!

Saveti koje je uputila Gorska služba spasavanja Srbije mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Pročitajte ih obavezno, možda vam zatrebaju

Gorska služba spasavanja Srbije uputila je savete koji mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Iz GSS Srbije navode da građani ne bi trebalo da konzumiraju alkohol te da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari.

Među savetima koji mogu da i te kako pomognu kada temperatura ode u “duboki” minus, a nađemo se daleko od civilizacije je i objašnjenje da alkohol širi krvne sudove i samo daje utisak da vam je toplije, a zbog pojačane periferne cirkulacije hladna krv iz ruku i nogu će pre ohladiti celo telo, pa će pothlađenje – i smrzavanje – nastupiti mnogo ranije nego da se nije pio alkohol.

Kako je navedeno, ne treba trljati smrzute ruke i noge snegom ili bilo čime drugim, stavljati u vruću vodu, na vruće mesto jer će u protivnom doći do oštećenja kože.
Potrebno je skinuti mokru i hladnu obuću, odeću i rukavice i utopliti nečim suvim, a davati tople i zašećerene napitke.

Kada je reč o oblačenju, iz Gorske službe navode da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari, da ni odeća ni obuća ne smeju da stežu jer će se u protivnom zaustaviti cirkulacija krvi i doći će do brzog pothlađenja i promrzlina.

Spoljašnji sloj odeće treba da bude od materijala koji ne propušta vetar i vlagu, a idalno je da je to neki materijal koji omogućava da telo diše, dakle da se vlaga od tela filtrira ka spoljašnjoj sredini pri čemu sprečava spoljašnju vlagu da prodre unutra…

Jakna treba da je zatvorena oko vrata, kukova i na rukavima kako topao vazduh ne bi izlazio napolje, a kapu treba nositi i ona treba da pokriva makar gornji deo ušiju, a dobro je da jakna ima kapuljaču koju je moguće navući preko kape.

Kada je reč o kretanju iz Gorske službe spasavanja navode da je potrebno naći zavetrinu i nikako ne stajati na vetru.
Ukoliko se to ne može izbeći, neophodno je okrenuti leđa vetru, a ne grudi i lice, navući kapuljaču, stavite ruke u džepove.

Tempo kretnje po snegu ne bi trebalo da bude brz kako se ne bi znojili, ali ni prespor da se ne bi ohladili.
Potrebno je poneti nešto slatko – čokoladicu, suvo grožđe, ili ako je moguće termos sa slatkim pićem, imati kod sebe sveću i upaljač, jer ona u zaklonu može da podigne temperaturu za nekoliko stepeni koji su najčešće odlučujući u borbi za život.

Ukoliko nema prirodnog zaklona, najbolje je iskopati rupu ispod jelke, odseći grane na koje se sedne i treba sačekati da stane mećava ili da se podigne magla.

Kako se navodi, ne bi trebalo sedati na sneg zbog odmora i ne padati u san, a dobro je imati i foliju od plastičnog materijala koje su presvučene reflektujućom materijom, a koje služe da se zadrži toplota.

Iz Gorske službe upozoravaju i da se osećaj za prostor menja, pa savetuju da se ide u paru ili grupi. Navodeći da je jedno od vrlo korisnih sredstava za poziv u pomoć i mobilni telefon, iz te službe upozoravaju da hladnoća može da ”isprazni” bateriju te da zbog toga telefon nikako ne treba držati u spoljašnjem džepu, već što bliže telu.

U saopštenju je naveden i spisak korisnih stvari koje mogu da stanu u džep – sveća i upaljač, pištaljka, baterijska lampa, napunjen mobilni telefon, čokolada ili drugi slatkiš, perorez, astrofolija.

Iz Gorske službe su posavetovali građane i da ako su u vozilu ne bi trebalo da ga napuštate, jer su unutra zaštićeni od vetra i uvek je lakše pronaći zavejano vozilo nego čoveka koji je pao u smet.

Podrazumeva se da na put kolima nikako ne treba kretati bez zimske opreme, lopate, sveće-upalčača, vode, hrane i ćebeta i naravno, punog rezervoara.

Morate se voditi računa i da je auspuh slobodan dok radi motor, a kola miruju, da ne bi došlo do gušenja ugljen monoksidom iz izduvnih gasova.
Autor: Tanjug, Foto: Nebojša Mandić

Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

U NOVU GODINU SA SIBIRSKOM ZIMOM

CVOKOTANJE: U Srbiji od sutra minus 18 stepeni!
U nedelju uveče očekuju se obilne snežne padavine. U nekim delovima zemlje visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara

Da li će putare opet iznenaditi sneg… Zakrčene ulice u Beogradu

Pravo sibirsko zahlađenje sa temperaturama i do minus 18 stepeni, a u ponedeljak će cela Srbija biti pod snegom!

Iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda poručuju da dolaze ledeni dani i da će se beli pokrivač sigurno zadržati narednih deset dana.

Stvaranje nanosa

– U nedelju uveče možemo očekivati obilne snežne padavine, tako da će u ponedeljak ujutro cela Srbija biti pod snegom. U nekim delovima visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara, a u Beogradu će biti 20.

Pazite gde parkirate… Ledenice mogu da vam unište automobil

Zbog jakog vetra, moguće je stvaranje snežnih nanosa, pa vozači treba da povedu računa.

Za novogodišnju noć će biti veoma hladno i suvo vreme, samo će u pojedinim delovima provejavati sneg – kaže Goran Mihajlović iz RHMZ:
– Ledeni dani nas očekuju i u prvim danima nove godine, a nakon toga doći će do postepenog rasta temperature.

Jak mraz

Meteorolog Časlav Stanojević kaže da je ovo zahlađenje zapravo prodor polarnog vazduha, koji je krenuo iz oblasti Belog mora.
– Ovaj hladni talas zakačio je Finsku, Norvešku, Grčku i Rusiju, a kod nas stiže sledeće nedelje, baš oko Nove godine.

Zato se očekuju obilne snežne padavine, a u celoj Srbiji biće nekoliko vezanih ledenih dana sa jakim mrazom. Temperatura će u pojedinim delovima ići i do minus 18 stepeni – kaže Stanojević i dodaje da će i u Beogradu biti veoma hladno:
– Nekoliko dana sledeće nedelje temperatura neće biti u plusu. Posle Nove godine doći će do postepene stabilizacije i nešto viših temperatura.

Ako ste rešili da novogodišnju noć provedete na nekom trgu, dobro se obucite.

Oprez
OPASNO PO ZDRAVLJE!

Nada Macura, portparol Hitne pomoći, kaže da su velike promene u temperaturi veoma opasne po zdravlje, pogotovo za ljude koji imaju probleme sa krvnim sudovima.

4Nada Macura

Ljudski organizam trpi velike promene, baš zbog oscilacija u temperaturi. One najviše napadaju krvne sudove kod starijih ljudi, koji su manje elastični. Zato svaka osoba treba da povede računa i da ne zanemaruje tegobe nastale usled nagle promene vremena.

Nada Macura: Oblačite se slojevito

– Pošto koža čuva ceo organizam, vrlo je bitno da ona može da diše. Zato stalno ponavljam da je slojevito oblačenje veoma dobro. Bitno da na sebi uvek imate nekoliko stvari koje možete da skinete kada vam bude vruće.

Topli napici

– Nikako ne treba da pijete vrele čajeve i tako opteretite želudac. Mlak napitak će vam mnogo više prijati. Dobro je popiti čaj ujutru na prazan stomak, pre doručka, naravno bez šećera.

Bez prejedanja

– Iako zvanično nisu počeli praznici, kod nas je povećan broj pacijenata koji imaju bolove u žučnoj kesi. To je isključivo zbog konzumiranja masne hrane i prejedanja. Ne jedite preslanu i masnu hranu jer to loše utiče na zdravlje. Doručak i ručak neka budu dominantni, a večeru, ako možete, izbegnite.
Autor: Dijana Tadić, Foto: Dado Đilas, Foto: Marina Lopičić, Foto: Zorana Jevtić
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

Vremenska prognoza za Bor za narednu nedelju

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ULICA DEČJEG OSMEHA…

Juče, 24. decembra, deo centralne borske ulice „Moša Pijade“ u vremenu od 10 d0 14 sati  preimenovan je, makar na kratko u „Ulica dečjeg omeha“.

U organizaciji borskog Centra za kulturu, sada već tradicionalna manifestacija „Ulica dečjeg omeha“, pokrenuta je sa ciljem da ulepša i dočara Novogodišnju atmosferu, ali pre svega da smanji društvenu isključenost dece i podstakne njihovu kreativnost i maštu.

Ovom događaju prethodio je konkurs za najlepšu pesmu priču, likovni rad, kreativni predmet, ukras, čestitku, kapu i slično, sa akcentom da budu izrađeni od darova prirode ili reciklažnih materijala.

Na konkursu i na Ulici dečjeg osmeha učestvovale su sve gradske i seoske osnovne škole, Dečja ustanova „Bambi“, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“ i Udruženje za za decu sa potrebnim potrebana „Mozaik“.

Izuzetno za ovo doba godine lep dan uz odličan odziv izlagača i posetilaca-kupaca, doprineli su da vreme predviđeno za manifestaciju zaista bude obojeno i ozvučeno lepotom dečjeg osmeha.

Deca, kreativni stvaraoci, pokazala su ovom prilikom, da su ljupki i vešti prodavci.

Koliko su zaradili prodajom svojih originalnih rukotvorina, neka ostane njihova slatka tajna.

Osmehe su delili besplatno.

Tekst/foto: Bora*S

Za pisustvo i informacije zahvalan sam sjajnoj Simonidi Gavrić.

_________________________________________________________________________________

PREDEO SLIKAN ŽADOM…

To je zemlja žada. To je postojbina četiri nacionalna parka u kojima se nalaze najviše planine, najduži glečeri i najviše šume Novog Zelanda.

To je Te Vaipounamu – predeo slikan žadom.

Fotografija: Majkl Melford

Džef Mahuika se iznenada saginje. Među hiljadama rečnih oblutaka pod našim nogama on je primetio nešto što je mome oku promaklo. Hvata prstima ivicu jednog kamena i nežno ga čisti od šljunka koji ga je gotovo sakrivao od pogleda. To je komad pounamua – zelenog kamena, žada – dužine prsta, koji se, dok ga on drži na suncu, presijava ledenim sivozelenim sjajem.

Predaje mi ga i ja dodirujem njegovu površinu koju je uglačala reka. „Kod nas je običaj da se prvi koji se nađe ne zadržava”, kaže. „Zato ti ga dajem.” Onda mi sinu. Mahuika je majstor za graviranje žada. Vraćam mu kamen i kažem: „Ako probušiš rupu u njemu, nosiću ovaj pounamu oko vrata da me podseća na ovo mesto.”

Te Vaipounamu, prestonica žada. Četiri nacionalna parka u jugozapadnoj rubnoj zoni Novog Zelanda, i oblasti koje ih povezuju, od 1990. godine uživaju status svetske baštine. Od svih divljih predela u mojoj zemlji ovome se vraćam najčešće, da bih udisao njegov planiski vazduh, da bih gazio njegovim rekama, pešačio njegovim šumama i upijao njegovu atmosferu.
Nakon sat vremena pešačenja od mesta na kome se južno od Hasta završava put uz obalu, graver i ja ulazimo u dolinu Kaskejd. Iza naših leđa planinsko-brdski venac Red Hils blista na popodnevnom suncu. Sa tih brda potiče pounamu u rekama. To kamenje je nastalo pod dejstvom istih tektonskih sila koje su stvorile i te planine.

Pešačimo duž rečnih obala pognutih glava poput barskih ptica, gledajući, ali ne tražeći; jer Maori veruju da se pounamu ne pronalazi – on se sâm otkriva.
To otkrivanje je, međutim, zakomplikovano činjenicom da tu ima mnoštvo zelenog kamenja koje nije žad, ili nefrit, kako ga nazivaju geolozi. Otkrivam da sam stručnjak u pronalaženju tih kamenčića koji samo liče – slaba uteha za tragača za žadom.
Povremeno se zaustavljam i uzimam poneki lep sivozelen kamičak.

„A ovaj, Džefe? Je li nefrit?”

„Ma kakvi”, kaže, „batali.”

Kada su ovim predelima gospodarili Maori, nijedan resurs nije bio toliko visoko cenjen kao pounamu. Jednim delom status ovog kamena potiče od činjenice da je potrebno veoma mnogo vremena da bi se on uobličio u alaktu ili ukras jer je pounamu čvršći od čelika. Pošto je na njemu radio nedeljama ili mesecima, ovaj kamen je postajao prožet duhom svog vlasnika. Po jednom običaju, kada Maori umru, njihovi dragoceni komadi žada se sahranjuju zajedno sa njima, da bi kasnije bili iskopani i predati potomcima. Na taj način pounamu transcendira vreme, povezujući generacije u svetom zagrljaju.
Autor: Kenedi Vorn
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

UZBUDLJIVI SUSRETI…

Uhvaćeno“ čudovište iz „20.000 milja pod morem“

Nedaleko od obala Malte, grupa ronilaca je doživela uzbudljivi susret s impresivnim morskim stanovnikom nalik na cepelin, džinovskom ribom mola-mola.

Grupa ronilaca doživela je uzbudljivi susret sa džinovskom ribom mola-mola u kristalno bistrim vodama Malte, piše Dejli mejl.

Pored impresivnog morskog stanovnika nalik na cepelin, poznatog i kao veliki bucanj, ljudi koji plivaju oko njega i snimaju izgledaju kao patuljci.

Ronilac Erik van Got kaže da je nezaboravno iskustvo doživeo u blizini ostrva Gozo i čuvene kapije u steni Vid il Mijelah.

Erik van Got i njegove kolege naletele su na ribu bizarnog izgleda na dubini od 15 metara.

Na podvodnom snimku vidi se koliko je ovo stvorenje ogromno i neobično.Sa težinom oko dve i po tone, to je najteža riba sa koštanim skeletom na svetu (za razliku od riba sa hrskavičavim skeletom).

Može da dostigne dužinu od tri metra, a stručnjaci tvrde da ima primeraka koji vertikalno idu i više od četiri metra!

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Megaplanina u dubinama Pacifika

Oko 2.600 kilometara južno od Havaja, naučnici su otkrili ogromnu podvodnu planinu, čiji vrh se uzdiže 1.100 metara iznad morskog dna.

Megaplanina u dubinama Pacifika

Primarni zadatak naučnika bio je da mapiraju spoljne ivice američkog epikontinentalnog pojasa, tj. deo morskog dna najudaljenijeg od obale koji SAD ima pravo da eksploatiše. Ispitivan je najmanje poznat pojas centralnog dela Pacifika, oko 300 kilometara južno od nenaseljenog ostrva Džarvis.

Podvodna planina koja još nema ime, međutim, kao da je iskočila niotkuda.

Ekspertski tim zaslužan za otkriće podvodne megaplanine predvodio je naučnik Džejms Gardner.
– Planine su veoma česte po morima i okeanima, ali mi ne znamo za njih jer za mnoga mesta nisu napravljene mape – naveo je Gardner.

Budući da postoje satelitski snimci niske rezolucije za gotovo čitavu planetu, mnoge podvodne planine, čak i ovako velike, nisu otkrivene. Međutim, misije u kojima se koriste napredni sonari otkrivaju razne lepote reljefa ispod površine vode.

Još nije poznato da li čovek može da ima neke koristi od megaplanine koja se nalazi u oblasti na 5.100 metara dubine. Čak i njen vrh nalazi se na više od četiri kilometra dubine.

– Najverovatnije je stara oko 100 miliona godina i možda će nam iz nje nešto trebati za 100 godina – rekao je Gardner.
Planine na morskom i okeanskom dnu rezultat su vulkanskih aktivnosti.
Dok Mont Everest, sa 8.850 metara, drži rekord u visini na kopnu, najviša planina na planeti, ipak, je delimično podvodni uspavani vulkan visine 10.200 metara, Mauna Kea, koji iznad površine vode „viri samo“ 4.000 metara.
Izvor:rtrs.tv

______________________________________________________________________________________________

 Kolos konačno seciran, naučnici zadivljeni

Tri srca, oči veličine bundeve, pipci poput creva za gašenje požara i kljun kao u papagaja – novozelandski naučnici obavili su autopsiju kolosalne lignje čije je telo u decembru 2013. godine isplivalo iz dubina Antarktika.
Morski glavonožac, koji se čuva u muzeju „Te Papa“ u Velingtonu, dug je preko četiri metra i teži 350 kilograma. Ima osam pipaka, svaki dug 3,3 metra.

Kao i svi drugi primerci Mesonychoteuthis hamiltoni koji su pronađeni netaknuti ili u stomaku velikih ulješura, i ovaj je ženka.

Nijedan mužjak ovog diva još nikada nije identifikovan.

Obdukcijom je utvrđeno da lignja, koja je čuvana zaleđena tokom osam meseci, ima tri srca i oči prečnika 35 centimetara, koje su verovatno najveće u životinjskom svetu.

„Imaju izuzetno velike i osetljive oči jer žive na velikim dubinama.

Veoma je retko videti ovako dobro očuvano oko“, kaže Ket Bolstad sa Univerziteta u Oklendu koja je učestvovala u autopsiji.

Kolosalna lignja uhvaćena 2007. godine na Antarktiku. Isprva se mislilo da je u pitanju prvi odrasli mužjak, ali se na kraju ispostavilo da je ženka u pitanju

Inače, kolosalnu lignju treba razlikovati od džinovske.

Iako su joj pipci kraći od džinovske, glava je mnogo veća i teža, a na pipcima, osim sisaljki, imaju i kuke kojima hvataju plen.

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DOBA NOVOG IZUMIRANJA…

___________________________________________________________________________________________

Da li je raznovrsnost na Zemlji doživela svoj maksimum, i kako naučnici sa Stenforda gledaju na budućnost biodiverziteta?

Plava planeta buja od života. Rezultati 3,5 milijardi godina evolucije svojom raznovrsnošću uljuljkuju u osećaj sigurnosti. Koralni grebeni i kišne šume, kao predstavnici biodiverziteta na Zemlji, svedoče o dobu njegovog vrhunca u čitavoj istoriji planete. Nikada nas nije bilo više.

Ipak, dok predstavu živo izvode nebrojeni učesnici, iza kulisa se krije manje optimistični obrt. Bez većih iznenađenja, glavnu ulogu će u ovome odigrati – čovek.

Stopa nestajanja

Od 1500. godine, 322 vrste kopnenih kičmenjaka više ne postoje, dok populacije preostalih vrsta pokazuju prosečan pad od 25%. Situacija nije bolja ni kod beskičmenjaka, gde 67% posmatranih populacija takođe nestaje velikom brzinom.

Velike životinje, koje čine megafaunu i uključuju slonove, nosoroge, polarne medvede i brojne druge vrste širom sveta, suočene su sa najvećim rizikom od izumiranja. Ova pojava se savršeno uklapa u kalupe prethodnih masovnih izumiranja.

Populacije velikih životinja rastu sporije i generalno imaju malobrojnije potomstvo. S druge strane, njihova veličina ih čini veoma poželjnim metama za lovce. Ukoliko bi se njihov opstanak doveo u pitanje, to bi uzdrmalo ne samo stabilnost ostalih vrsta već bi dramatično uticalo i na čoveka.

Zabeležen je i uznemirujuć trend u nestajanju beskičmenjaka. U poslednjih 35 godina, ljudska populacija se udvostručila, dok je broj beskičmenjaka, poput buba, leptira, pauka i crva, opao za 45%.

Insekti oprašuju oko 75% useva na svetu, što čini oko deset odsto ekonomske vrednosti svetskih zaliha hrane. Oni takođe igraju ključnu ulogu u procesu kruženja hranljivih materija i raspadanja organske materije, što podstiče i pomaže produktivnost ekosistema. Nestajanje ovih vrsta bi sasvim sigurno stavilo ogroman znak pitanja na budućnost čovečanstva.

Čovek kao katalizator

Zaintrigiran neituitivnom slikom biodiverziteta, profesor biologije sa Univerziteta Stenford, Roberto Dirzo, zajedno sa svojim kolegama se ozbiljno posvetio perspektivi trenutno postojećih vrsta životinja u našem ekosistemu.

Imajući u vidu činjenicu da je do danas nestalo 98% dokumentovanih vrsta, situacija u kojoj se biodiverzitet nalazi možda ne zvuči zabrinjavajuće. Otkad je nastao život na Zemlji, planeta je preživela nekoliko masovnih izumiranja i uspešno se zalečila i oporavila.

Poslednji među njima odigrao se pre 66 miliona godina, i odneo je sa sobom tri četvrtine biljnog i životinjskog sveta, uključujući i dinosauruse, te nas uveo u eru kenozoika, doba sisara, u kom i danas živimo. U poslednjih 540 miliona godina, desilo se ukupno pet ovako dramatičnih događaja, koji su sa lica Zemlje zbrisali preko polovine živog sveta.

Ipak, postoji jedna suštinska razlika između prethodnih pet, i šestog događaja, na čijem se pragu nalazimo. Dok su oni bili izazvani prirodnim, planetarnim procesima ili katastrofalnim udarom asteroida, šesto masovno izumiranje može biti posledica isključivo – čovekovog delovanja.

Žrtve antropocena

Mada i dalje nije zvanično odobren od strane naučne zajednice, termin „antropocen“ zauzima sve više prostora u geološkoj hronologiji. Skovan je osamdesetih godina prošlog veka, a odnosi se na opseg ljudskog uticaja na Zemljin ekosistem.

Drugim rečima, ukoliko komisija Geološkog društva iz Londona da kredibilnost ovom terminu, antropocen će biti korišćen kao ime za epohu u kojoj je čovek svojom aktivnošću izvršio ogroman uticaj na klimu, biodiverzitet i, što je naročito kontroverzno, izumiranje vrsta.

Početak epohe će najverovatnije biti doveden u vezu sa industrijskom revolucijom, mada postoje stanovišta da ga treba povezati sa mnogo ranijim događajem, poput procvata poljoprivrede u neolitu.

„Mnogo toga ostaje nepoznato u pogledu izumiranja u antropocenu“, kaže profesor Dirzo, „ovi nedostaci u znanju ometaju našu sposobnost da predvidimo i limitiramo njegove uticaje. Jasno je, međutim, da je izumiranje životinjskih vrsta sveprisutna komponenta šestog planetarnog masovnog izumiranja, kao i glavni pokretač globalnih ekoloških promena.“

Tekst: Nevena Grubač

Izvor:elementarium.cpn.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

MOŽE I OVAKO…

TAMOiOVDE______________________________________________________

GDE NOVA GODINA PRVO DOLAZI ?

Stanovnici ostrva Kiribati su prvi stanovnici planete Zemlje koji su dočekali novu 2104. godinu.

Kada je u Srbiji 31. decembra bilo 11.00 sati, oni su slavili ulazak u Novu godinu.

 Trideset tri Kiribati koralna ostrva čine jednu republiku, koja je smeštena u centralnom delu Tihog okeana, oko 4.000 kilometara jugozapadno od Havaja.  

 

Nova godina se slavi na Kiribatima tako što se žitelji sastaju u tradicionalnim kućama „maneaba“ i u ponoć izlaze na ulice i nazdravljaju. 

Nije im hladno tada, čak naprotiv. Klima je topla i vlažna i verovatno je da će se mnogi i okupati na prelepim peščanim plažama.

Ipak, jedna velika opasnost preti ovim ostrvima. Globalno zagrevanje preti da podigne dramatično nivo svetskih okeana, a pošto je prosečna visina Kiribati ostrva četiri metra, stanovnici i vlast ove male republike su veoma glasni u borbi protiv klimatskih promena. 

autor: DJO /Izvor: Novimagazin

---

BLIZANCI ROĐENI U DVE RAZLIĆITE GODINE

  Dok su ljudi širom sveta pratili staru i dočekivali Novu godinu, dve majke donele su na svet dve poslednje bebe u 2013. i dve prve bebe u 2014. godini.

Poslednjeg dana 2013. godine, dva minuta pre ponoći, u vašingtonskoj bolnici „Medstar“, Jaleni Santos rodila je devojčicu Lorejn Jaleni Begazo, tešku 2,8 kilograma, da bi samo tri minuta kasnije, 1. januara 2014. svetlo dana ugledao i njen brat blizanac Brendon Ferdinando Begazo, težak 2,5 kilograma.

– Ovo je prvi put da se supruga porodila, bebe su divne i ona je veoma srećna – rekao je otac blizanaca Voren Begazo.

I u Torontu, u „Trilijum“ bolnici jedna majka je rodila bliznakinje, takođe u razmaku od svega nekoliko minuta, koji su, međutim, bili presudni, jer su devojčice rođene u dve različite godine.

Gabrijela Salgeiro, teška 3,1 kilogram, rođena je 31. decembra 2013. osam minuta pre ponoći, a njena mlađa sestra Sofija (2,6 kg) u prvom minutu prvog januara.

– Ovo nije loš način da ispratite staru i dočekate Novu godinu – izjavila je majka Lindzi Salgeiro, i dodala, da će biti zabavno kada budu slavile rođendan na dva različita dana.

---

SLIKANJE SA DEDA MRAZOM – može i ovako

 Dok mi kitimo jelku i zavijamo sarme, ljudi širom sveta hrane komad drveta, jedu ubuđale ptice ili gađaju pudingom plafon!

Slikanje sa Deda mrazom: Može i ovako

Zašto biste se slikali samo sa Deda Mrazom i poklonima, kada možete i sa puškom?

U Skotsvilu u Arizoni, lokalni klub ljubitelja oružja organizuje godišnji događaj „Deda Mraz i mašinke“.

Roditelji i deca mogu da biraju iz čitavog arsenala pištolja, sačmara, mašinki i bacača granata, koje koriste kao dodatnu scenografiju za fotografisanje sa Deda Mrazom.

Ovaj događaj je toliko popularan da ljudi često satima čekaju u redu na svoju priliku.

 A u Slovačkoj, za prazničnom trpezom, glava porodice bi trebalo da kašikom zahvati loksu, božićni puding, a zatim njime gađa plafon.

Navodno, što više lokse ostane na plafonu, to će žetva naredne godine biti bogatija.

---

NAJNEOBIČNIJI DOČEK 2014. godine

  Putnici ruskog broda, koji su zaglavljeni u ledu na Antarktiku od 24. decembra, dočekali su uz pesmu i veselje 2014. godinu iako su najnoviji spasilački pokušaji propali zbog loših vremenskih uslova.

Putnici zaglavljenog ruskog broda dočekali 2014. Foto: AP

Jaki vetrovi i kiša sprečili su spasilački helikopter da priđe putnicima ruskog broda, saopštili su australijski zvaničnici, prenela je agencija AFP.

Brod „Akademik Šokalski“, s 52 putnika i 22 člana posade, nalazi se na oko 180 kilometara istočno od francuske baze na Antarktiku.

Nasukani putnici postavili su na Jutjub snimak, kojim su poručili da se zabavljaju baveći se naukom na Antarktiku. Glasno, horski, vikali su reči specijalno komponovane pesme da je sramota što su još tamo zaglavljeni.

Jedan od vođa ekspedicije Kris Turni rekao je da je u novu godinu ušao sa čašom australijskog vina i da na brodu vlada dobro raspoloženje, jednim delom zahvaljujući specijalno komponovanoj pesmi.

Svi su nečim zaokupljeni, rekao je on, navodeći da neko pakuje naučnu opremu, dok drugi uče da šiju ili da igraju salsu.

Do sada su tri broda ledolomca morala da odustanu od akcije spasavanja putnika zbog loših vremenskih uslova, a jedan od zvaničnika je rekao da bi odluka u vezi spasavanja mogla da bude doneta u kratkom roku.

Brod nijednog momenta nije bio u opasnosti od potonuća, a 74 putnika i članovi posade imaju dovoljno zaliha hrane.

Na ruskom brodu su naučnici i turisti koji su krenuli na obilazak istorijskog putovanja australijskog istraživača Antarktika Daglasa Mausona pre jednog veka.

---

NOVOGODIŠNJI VATROMET U DUBAJIU OBORIO GINISOV REKORD 

 Novogodišnji vatromet u Dubaiju ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao najveći i najduži.

Video:youtube.com

– Deset meseci priprema i više od 500.000 projektila bilo je potrebno da bi se proizveo vatromet u trajanju od šest minuta – objavljeno je na Ginisovoj internet stranici i istaknuto da je reč o novom svetskom rekordu.

Prethodni rekord držao je Kuvajt iz 2012. godine sa ispaljenih 77.000 projektila.

Vatromet u Dubaiju prostirao se 96 kilometara duž obale, od Burdž Kalife, najviše zgrade na svetu, visoke 828 metara, do veštačkog ostrva u obliku palme – Palm Džumeira.

Sa 400 mesta ispaljeno je 450.000 raketa na kojima je radilo 200 pirotehničara.

Vatromet je koštao šest miliona dolara objavila je lokalna televizija.

Izvor: Agencije/ rtrs.tv

---

DOŠLA JE. I ŠTA SAD? (https://tamoiovde.wordpress.com/2011/01/05/dosla-je-i-sta-sad/)

Priredio:Bora*S

---