ČUDA FRUŠKE GORE…

tamoiovde-logo

ČUDA FRUŠKE GORE: Grgeteg – oaza mira i blagoslova duže od pola milenijuma

Manastir Grgeteg smešten je na mirnim obroncima Fruške gore, ušuškan u zagrljaj ove planine, kako jedno ovakvo kulturno blago i zaslužuje.

Naime, manastir Grgeteg je od Iriga udaljen svega 9 kilometara, od Novog Sada tridesetak, dok je od Beograda udaljen 72 kilometra, a do njega se pristiže lokalnim putem R130, od Iriga ka Grgetegu.

Prema legendi, ovu baroknu građevinu je osnovao despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, kako bi u manastir Grgeteg smestio svog slepog oca Grgura Brankovića, kasnije hilandarskog monaha Germana.

Veruje se da je manastir podignut izmežu 1459. i 1521. godine, negde nakon pada Despotovine, a neposredno pre no što su Turci osvojili Srem. Ipak, tačna godina ostaće misterija.

Tokom svoje istorije manastir Grgeteg je vrlo često bio pribežište za kaluđere koji su pod naletom Turaka bežali iz Srbije.

Tako je manastir Grgeteg 1739. godine primio bratstvo manastira Slanci. U ovaj manastir su takođe sklanjane i vredne relikvije pa su iste godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg  prenete i njihove prestone ikone. Manastir nije uspevao da ostane netaknut tokom vekova.

Za vreme tursko – austrijskog rata 1683-1699. godine, manastir su zapalili Turci 1688. godine, posle čega biva napušten.

Kada je 1691. godine odlukom austrijskog cara Lepoloda, poklonjen Isaiji Đakoviću, počinje njegova obnova. Manastir se ponovo naseljava i obnavlja crkva i konaci. Crkva koju je sagradio Isaija Đaković bila je od kamena, sa dva kubeta. Pod je bio popločan opekama,a zidovi okrečeni. Zna se da je postojao ikonostas, koji nije sačuvan i ne zna se kako je izgledao.

U nekim spisima se pominju ikone tog prvog ikonostasa kao “proste molerie”, što dovodi do zaključka da su bile jednostavne i male umetničke vrednosti. 1744. godine Jakov Orfelin izrađuje nov ikonostas koji je na sebi imao 85 ikona, a danas su od njega ostale samo 2 ikone i to prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Pretpostavlja se da je očuvanje ovog ikonostasa bilo nemoguće zbog toga što je bio rađena na zidanoj podlozi.

Za današji izgled manastira Grgeteg zaslužan je arhimandrit  Ilarion Ruvarac, poznati istoričar, koji je započeo restauraciju manastira 1899. godine.

Tada je urađen i treći ikonostas od osnivanja crkve, koji je sa umetničke strane i najvredniji, jer ga je živopisao akademski slikar Uroš Predić. Živopisanje je trajalo 2 godine od 1902-1904. godine. Na ovom ikonostasu se nalazi 21 ikona.

Stare sačuvane drvene prestone ikone koje su do tada bile u nivoucarskih dveri, Predić je nasuprot dotadašnjem običaju postavio iznad carskih dveri. Pored toga Predić je oslikao samo dva najvažnija događaja  Rođenje i Vaskrsenje Hristovo. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali je kompletna unutrašnjost crkve ukrašena mnogobrojnim floralnim ukrasima. Ikonostas je sagrađen odkombinacije mermera, gipsa i kovanog gvožđa, tako da je drvo veoma malo zastupljeno ( carske i sporedne dveri).

U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona – izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone.  Manastir Grgeteg nije imao mnogo dragocenosti, ali je njihova vrednost bila veoma velika.

Pred II svetski rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas nalazi umuzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno).

Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. Obnova crkve je urađena po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Na osvećenju su prisustvovala velika imena tog vremena mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadzić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvaracnakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine.

Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku iznad manastira.  Tokom II svetskog rada ovaj manastir je doživeo velika i teška oštećenja. Najveću štetu pretrpeo je zvonik koji je srušen do temelja. Zbog toga je novi otvoreni zvonik postavljen pod starim borovima, koji je bio u funkciji sve do 2002. godine, kada je obnovljen stari.

Obnova manastira počela je 1953.godine. Manastir se obnavlja postepeno pa su tako 1988. godine izvršeni konzervatorsko-restauratorski radovi. Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana.  Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci.

Danas, nakon više od 500 godina, Grgeteg i dalje odoleva zubu vremena, stasit, blistav i ponosan. Svojom lepotom oduzima dah, a svojom bogatom istorijom pomuti um mnogobrojnim turistima i posetiocima.

Ipak, njegova namena se za pola milenijuma nije promenila: tu je da pruži utočište i mir svakome kome je ono potrebno.

Deo teksta preuzet sa:http://www.ajmonegde.com/

Izvor: sremskevesti.rs

_____________________________________________________________

Advertisements

VARDŽIJA, BLAGO KRALJICE TAMAR…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovni podzemni grad isklesan u stenama: Vardžija, blago kraljice Tamar

U drugoj polovini XII veka, u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, izgrađen je pećinski grad, manastir i tvrđava, a ceo kompleks Vardžije je sadržao 13 nivoa i 6.000 stanova.

vardija_366107422

Foto: Profimedia

Vardžija je naselje pećinskog manastira u južnoj Gruziji, iskopan u padinama planine Erušeti na levoj obali reke Kura, 30 kilometara od Aspindža. Glavni period kontrukcije se dešavao u drugoj polovini XII veka.

Podzemne dvorane planinske kraljice, isklesane su od čvrstog kamena, a Vardžija svojim izgledom podseća na ambijent iz filma Gospodar prstenova. 

Međutim, ovaj kompleks pećine, manastira i palate koji nisu sagradili patuljci, već Gruzijci za svoju bajkovitu kraljicu Tamar.

Ponekad iz teških okolnosti nastaju podvizi mitskih razmera. Kasnih 1100-ih godina, srednjovekovno kraljevstvo Gruzije je pružalo otpor navali mongolskih hordi, najrazornijoj sili koju Evropa nije videla to tada. Kraljica Tamar je naredila izgradnju ovog podzemnog svetilišta 1185. godine i kopanje je počelo na planini Erušeti, koja se nalazi južno od zemlje blizu grada Aspindža.

Kada se završila izgradnja, ova podzemna tvrđava je sadržala 13 nivoa i 6.000 stanova, sobu za kraljicu prestola i veliku crkvu sa spoljnim zvonikom. Pretpostavlja se da je jedini pristup ovom uporištu preko skrivenog tunela čiji se ulaz nalazi u blizini obale reke Kura. Međutim, 1283. godine, samo jedan vek nakon što je Vardžija izgrađena, zemljotres je bukvalno razorio ovo mesto. Razbijen je planinski nagib i uništeno je više od dve trećine grada.

Ipak, manastir je postojao sve do 1551. godine kada ju je Tahmasp razorio. 

Danas ovo mesto održavala mala grupa monaha. Oko 300 stanova i dvorana se i dalje može posetiti, a u nekim tunelima sa starim cevima za navodnjavanje i dalje može da se pije voda.

Izvor: nationalgeographic.rs

Pogledajte ostale fotografije

________________________________________________________________________________

ZLATAR – PLANINA MITSKE PTICE…

tamoiovde-logo

Za one koji žele da pobegnu od grada i da se istinski odmore, Zlatar je pravi izbor! Sa velikim brojem sunčanih dana u godini, novom žičarom, prijatnom klimom, čarobnim Uvcem i ljubaznim domaćinima ova planina je pravi raj za ljubitelje prirode u bilo koje doba godine!
78945_uvac-kanjon-molitva--d.bosnic_af

Mesta za provod i izlaske ne postoje, te je Zlatar sušta suprotnost svom komšiji Zlatiboru!

81426_zlatar--d.bosnic_afUšuškane u borovini vikendice u planinskom stilu stidljivo čekaju na svoje posetioce, želje mira i tišine.

Najviši vrh Zlatara je Golo brdo (1627 metara) sa kog se pruža pogled na tamno zelene četinarske šume iz kojih ponegde izviru krovovi zaseoka, jedro zelene livade i zemljane puteve koji se negde u daljini gube vodeći ka manastiru Mileševa.

86701_manastir-mileseva--pedja86_afOvaj manastir je srednjovekovna zadužbina kralja Vladislava Nemanjića, sazidan u XIII veku. Njegove freske ubrajaju se među najbolja evropska ostvarenja, dok je među njima najpoznatija Beli Anđeo.

Zimi kada pahulje prekriju guste četinarske šume i obronke, na Zlataru nastaje prava magija, koja uveseljava sve posetioce ove planine od najmlađeg od najstarijeg doba! Dovoljan broj dana sa snegom, blage padine i nova žičara idealne su za skijaše koji ne traže zahtevne staze.

68103_some-rights-reserved-by-nicholast_afU zimskom periodu gostima su na raspolaganju tri ski staze; ski staza kod hotela Panorama sa ski liftom dužine 420 metara, staza Briježđa od 1000m sa žičarom četvorosedešnicom i dečija staza kod hotela Centar, uz mogućnost iznajmljivanja ski opreme i časova skijanja za najmlađe.

Mešavina planinske i mediteranske klime, velika količina ozona, smola koja se luči iz četinarskih šuma, razređen vazduh, kao savršeno sklopljen mozaik doprinose smanjenu visokog krvnog pritiska, oporavku krvnih sudova kao i opštem poboljšanju stanja organizma, te je na predlog svetske kardiološke organizacije i Medicinskog fakulteta iz Beograda, ova planina je idealno mesto za lečenje kardiovaskularnih bolesnika.

88009_UvacPanorama002CW-1317804887_srbija_afU tu svrhu, na divnom uzvišenju oivčenom gustom šumom podignut je Rehabilitacioni centar Zlatar.

Biser Zlatara svakako je i Uvačko jezero koje se lenjo svesno svoje veličine ugnezdilo između obronaka okolnih planina. Ovde možete platiti vožnju katamaranom i upoznati se sa ovim ekološkim biserom Srbije!

Jezero prate proplanci sa niskim rastinjem koje postepeno postaje sve gušće i pretvara se u šumu, dok je sama obala nepristupačna.

Najlepši deo Uvca a ujedno i najslikaniji, je onaj gde jezero počinje da se sužava i krivuda, usecajući se u kopno kao dugačka zmija!

79214_beloglavi-sup_hlProstorom neprikosnoveno gospodari beloglavi sup, čija se brojnost sa svega nekoliko jedinki povećala na par stotina!

Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica.

Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu, živi oko 50 godina a raspon krila joj je oko tri metara!

Zbog svoje lepote, moćnog izgleda, ali i načina života nosi epitet „mitske ptice.“

105810_IMG0688-1317306498_afUvac krije još jedan dragulj Ušačku pećinu kojoj se može pristupiti samo iz vode. Pećina je kanalima spojena sa Ledenom pećinom koje zajedno čine jedan od najvećih pećinskih sistema Srbije.

Obiđite i zaseok Štitkovo sa autentičnim kućama sagrađenim još u XIX veku koje su još uvek naseljene. Tu je i mala crkvica nastala na temeljima manastira iz XVII veka, a zbog istorijske vrednosti kuće i crkva nalaze se pod zaštitom države.

82124_zlatar-radijevici--d.bosnic_afPosetite manastirski konak sa crkvom brvnarom u Vodenim poljanama, popijte vodu sa nekog od mnogobrojnih izvora, probajte nadeleko poznati zlatarski sir, pitu od heljde i pršutu!

Zlatar ima mnogo toga da ponudi turistima a njegova čar je u tome što je ovo još uvek prostor gde priroda nadmoćno dominira nad pukim profitom.

J. Мirković

Izvor: superodmor.rs

_________________________________________________________________________________

FRESKA „BELI ANĐEO“…

tamoiovde-logo

Predstavljamo vam pet neverovatnih stvari vezanih za Belog anđela

Arhanđel Gavrilo koji sedi na Hristovom grobu obučen u hiton beo kao sneg, misterioznim pogledom upoređivanim sa podjednako zagonetnim osmehom Mona Lize – bez razlike koji je ugao posmatranja – posetioce gleda direktno u oči.
I ostavlja ih bez reči…

Beli-AndjeoSvojom veličanstvenošću, uzvišenošću i mističnošću freska “Beli anđeo” iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa ne može da se poredi ni sa jednom drugom, te ne čudi što se ubraja u najlepše radove srpske i evropske umetnosti srednjeg veka i što su putopisci 19. veka još u ona vremena jednostavno objasnili “da joj ni Đoto nije ravan”.

Skoro da ne može da se zamisli vreme kada je bila skrivena od očiju javnosti, a istina je da puna četiri veka ovu fresku koja je inače deo kompozicije “Mironosnice na Hristovom grobu” niko nije mogao da vidi, jer je u 16. veku preko nje bila naslikana druga freska.

Tako je “Beli anđeo”, kojeg su nepoznati autori naslikali još u 13. veku bio sakriven između 16. i 20. veka kada je crkva Vaznesenja Hristovog restaurirana, a gornja slika – uklonjena.

Izdvajamo pet veličanstvenih stvari vezanih za jedno od najvećih srpskih nacionalnih blaga.

Putovanje u svemir

Kada je iz Evrope poslat prvi satelitski signal u vasionu – u “paketu dostignuća zemljana”, a to je u stvari bila poruka eventualnim razumnim bićima u vasioni, bile su slike – čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i “Belog anđela”.

Osim što je vezana za “nebesa” i “onostrano”, freska je izabrana i kao jedan od najlepših i najstarijih umetničkih komada na svetu.

Pozdrav Evropljana Amerikancima

Prvi satelitski prenos video signala 1963. između Evrope i Severne Amerike sadržao je sliku “Belog anđela” među prvim kadrovima, koji su predstavljali pozdrav Evropljana Amerikancima.
Freska je izabrana kao najznačajniji komad umetnosti Starog kontinenta, i svojevrsni simbol mira, ali i zato što otelovljuje hrišćanske poruke – veru, ljubav i nadu.

Spasenje

Vaskrsenje Hristovo je u hrišćanskom učenju preduslov za buduće vaskrsenje svih pravednika, pa su pogledi vernika kroz istoriju često bili upereni u fresku “Beli anđeo” s verom u spasenje. To se činilo tokom svih ratova koji su kroz istoriju potresali srpski narod, zaključno sa NATO agresijom 1999. godine.
O čudima su svedočili brojni Srbi, ali i narodi drugih veroispovesti koji su neretko dolazili po pomoć kod “Belog anđela”. Prema rečima meštana ovog kraja, veruje se da je upravo ova freska zaštitila Srbiju od još jačih razaranja ’99.

Tajna čudotvorne moći

Čudotvorna moć freske vekovima se objašnjavala jednom legendom, koju vam u celosti prenosimo.

Srpski vitezovi, takozvani “čuvari koplja Svetog Đorđa” bili su poznati po svojim čudima, a ta čuda su pripisivana relikvijama koje su oni posedovali. Među “čuvarima” kruži priča o trojici vitezova koji su u crkvici na Crnoj stijeni čuvali Hristovu Plaštanicu. Krstaške horde, naročito templari koji su nadirali sa zapada te 1187. godine, pljačkali su i uništavali sve pred sobom.

Naoružani do zuba u metalnim pancirima i sa tri crne glave na grudima pojavili su se u sumrak pred crkvicom na Crnoj stijeni, jašući samo crne konje. Stotinjak templara imalo je samo jedan cilj – da uzmu Plaštanicu iz crkve.

Te večeri tri “čuvara koplja Svetog Đorđa” stala su pred strašnu vojsku kako bi sačuvali Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj steni ukazao se beli anđeo Gavrilo pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u steni. Upravo na tom mestu 1227. godine kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, podigao je manastir Mileševu.

Manastir Mileševa se nalazi kod Prijepolja na reci Mileševki. Zadužbina je kralja Vladislava iz 1234-35 godine. Godinu dana kasnije, 1236. kralj Vladislav je u Mileševu preneo telo Svetog Save.
Godine 1377. ovde se bosanski kralj Tvrtko proglasio za kralja Srbije.

Izvor: srbijapress.com/Telegraf

___________________________________________________________________________________

NEOBJAŠNJIVA MISTERIJA SIBIRA…

tamoiovde-logo

Niko ne zna ko je izgradio utvrđeno ostrvo, ni zašto ga je napustio

Iako pravilna struktura i ruševine na ostrvu Por-Bažin navode na zaključak da je reč o ostacima tvrđave ili zatvora, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi čemu je služilo sibirsko ostrvo kada je izgrađeno pre 1.300 godina.

Por-Bažin-dnevneMišljenja istoričara i naučnika su podeljena, a neki veruju da je napravljeno da privuče ljude, te da je u pitanju letnja palata, manastir ili astronomska opservatorija.

Ime Por-Bažin na tivanskom jeziku znači “kuća od blata”, a astrvo se nalazi između Sajanskih i Altajskih planina, oko 3.800 kilometara od Moskve, blizu mongolske granice.

597038_porbajin03-foto-www-porbajin-com_fLokalitet je otkriven 1891, ali ni posle više od 100 godina nije objašnjeno kakva mu je bila namena.

Detaljnije istraživanje obavljeno je 2007, kada su arheolozi otkrili glinene ploče sa otiscima ljudskih stopala, izbledele crteže na zidovima, ogromne kapije i fragmente spaljenog drveta.

597041_porbajin06-foto-www-porbajin-com_ffStručnjaci kažu da je ostrvo izgrađeno u doba Ujgurskog Kaganata (744-840. godine), ali motivi izgradnje tvrđave na ovako usamljenom mestu nisu jasni – budući da se nalazi daleko od naseljenih područja i puteva trgovine.

Način gradnje i korišćeni materijal ukazuju na kinesku arhitektonsku tradiciju.

597040_porbajin05-foto-www-porbajin-com_ff

597036_porbajin01-foto-www-porbajin-com_ffNaučnici su metodom laserskog mapiranja napravili 3D model nekadašnjeg izgleda ostrva površine 3,5 hektara.

Iako se smatra da je staro 1.300 godina, mnogi zidovi su netaknuti i dobro očuvani, pri čemu je glavna struktura u unutrašnjem dvorištu podeljena na dva dela, međusobno povezana pokrivenom pasarelom.

Objekat je bio pokriven crepom, a nosili su ga drveni stubovi (36) koji su stajali na kamenom postolju.

597037_porbajin02-foto-www-porbajin-com_ffMožda još veća misterija jesu razlozi napuštanja ostrva. Uprkos oštroj sibirskoj zimi i nadmorskoj visini od 2.300 metara, naučnici na ostrvu nisu otkrili ostatke sistema za grejanje.

“Bio sam na mnogim mestima, mnogo toga sa video, ali nikada nešto poput ovoga”, izjavio je ruski predsednik Putin kada je 2007. posetio ostrvo sa knezom Albertom od Monaka.
Izvor: dnevne.rs (Blic /Dejli mejl)

_______________________________________________________________________________________

DOLINA REKE PČINJE…

tamoiovde-logo

Dolina reke Pčinje obiluje pejzažnim vrednostima, zato što se priroda ovde poigrala sa reljefnim oblicima.

img_1427175298_32c5_f

fotografija: mediaportal.rs/I.Markov

Dolina Pčinje pažnju privlači pre svega svojim klisurastim delovima i meandrima, ali i drugim prirodnim elementima koji se smenjuju kroz celu dolinu.

Njena najveća vrednost, složiće se mnogi, su pejzaži kojih zbog prirodne raznolikosti ima mnogo, ali se mogu i videti iz različtih lokacija. Šume, pašnjaci pa i sama reka Pčinja kreiraju uzbudljive pejzaže, ali ništa manje nisu uzbudljiva mesta sa kojih se pružaju vidikovci na te dinamične kreacije prirode.

Vidikovaca je mnogo i mogu se naći u nižim delovima potom na terasama i aluvijalnim ravnima, ali i sa vrhova planina koje je okružuju. Strmine koje su opkolile ovu dolinu čine je još posebnijom: Starac na zapadu, Ravni rid i padine Kozjaka na istoku, Crni krš, Vogance i Staračka kula na severu i masiv Kozjaka na jugu.

Grebeni ovih planina uokvirili su lepi predeo dolinje Pčinje koji se od 1996. godine nalazi pod zaštitom države.

_1427175282_b446_n

fotografija: superodmor.rs

Pčinja je inače reka nastala od više izvora u dolini planine Dukat, a protiče kroz Srbiju i Makedoniju.

Ona je leva pritoka reke Vardar i jedna od najzanačajnijih pritoka Egejskog sliva. Inače, ova reka se može podičiti titulom jedne od najčistijih u Srbiji i zbog toga je posebno pogodna za istraživanje životinjskog sveta kojim obiluje.

img_1427176457_cb46_f

fotogragija: zradovic.blogspot.com

Gornji tok ove reke skriva još jednu posebnost, a to je Prosečnik u narodnu poznat kao Vražji kamen.

Dolina reke Pčinje osim raznoraznim prirodnim oblicima bogata je i životinjskim svetom. Tako po ovim šumama i pašnjacima trčakraju gušter, grčki gušter, stepski smuk, daurska lasta, jastreb kokošar, kraktoprsti kobac ali i krupna divljač kao što su srna, divlja svinja, zec, lisica, jazavac, veverica i vuk, sivi i šumski puh.

img_1427175298_1b3e_f

fotografija: svetidimitrije.no

Dolina reke Pčinje u sebi skriva i kulturno istorijski spomenik iz XI veka. Reč je o kompleksu manastira Svetog Prohora Pčinjskog. Kako kažu predanja, podigao ga je u XI veku vizantijski car Roman Diogen u znak zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom, koji mu je prorekao da će postati car.

Manastir radi kao kulturno – prosvetni centar ovog kraja i u njemu radi bogoslovska škola, prepisivačko – iluminatorska radionica, a organizovano se uči ikonopisački zanat.
Gordana Ivković

Izvor:gost.rs

________________________________________________________________________________

ZAVETNI HRAST U DIVLJANI…

tamoiovde-logo

Najstariji na Balkanu – Zavetni hrast

Stari zavetni hrast “Miro” vekuje u blizini manastira Svetog Dimitrija u selu Divljana na istočnoj strani Suve planine.

  BELA_PALANKA_Stari_zavetni_Hrast_Miodrag_BogdanovicDSC_8327 Na proplanku pokraj puta u selu Divljana, udaljenom pet kilometara od Bele Palanke, kažu, pre više od hiljadu leta, podanici makedonskog cara Samuila zasadili su mladicu hrasta. 

Danas, nakon desetina stoleća, ova „krepka starina“ koja je bila savremenik mnogih burnih istorijskih  događaja koji su se odigrali u ovim krajevima, slovi za najstarijeg živog stanovnika na Balkanu.

DSCF5092Na hrastu je urezan zapis ovog sela, krst, simbol hrišćanstva.

Pripoveda se ovde od davnina, da u krošnji ovog hrasta žive vile koje čuvaju selo od zlih duhova.

Poznato je da se hrast poštuje kod svih slovenskih naroda kao sveto drvo.

Meštani Divljane poštuju svoj hrast, ovde organizuju seoske svetkovine i brinu se o njemu.

Stari hrastHrast je širok u prečniku preko tri metra, još uvek je živ i zelen sa karakterističnom  šupljinom u svom deblu, dovoljno prostranom da primi nekoliko ljudi ili da se u nju postavi stočić sa nekoliko stolica.

DSC00593Pored toga što je izuzetno vredan spomenik prirode, danas, zavetni hrast u Divljani predstavlja pravu atrakciju za znatiželjnike, turiste i ljubitelje fotografije.

Ova vrsta prelepog lužičkog hrasta može da živi i po dve hiljade godina.

Sa druge strane seoskog puta nalazi se još jedno stablo hrasta kitnjaka čija se starost procenjuje na 500 godina.

____________________________________________________________________________________

Na razgovoru, podacima i fotografijama zahvalan sam Sonji Radenković iz Bele Palanke.

Bora*S

____________________________________________________________________________________

ANA, MAJKA SVETOG SAVE…

tamoiovde-logoANA – žena Stefana Nemanje, puna dobrih dela kao bisera i dragog kamenja

Istorijski izvori o majci Svetog Save su vrlo oskudni. Iako je to žena koja je našoj istoriji i kulturi Srednjega veka podarila najznamenitiju ličnost i našoj pravoslavnoj Crkvi najvećeg narodnog svetitelja, o njoj se malo pisalo i vrlo malo pevalo.

ana_nemanjicZanimljivo je da su njeni sinovi, Stefan Prvovenčani i Sveti Sava, pišući prilično opširne biografije njihovog oca Nemanje, majku spomenuli samo uzgred. Zabeležili su o njoj ono što se u Srednjem veku od žene, pa bila ona i vladaočeva, očekivalo i tražilo: dobra supruga, nežna mati, pobožna i mi-losrdna gospođa.

Razlog ovome treba potražiti u ondašnjem pogledu na ženu, ali i u tome što su naši srednjovekovni pisci mahom bili monasi, čiju pažnju je žena mogla privući samo ako se odrekla sveta i ako je primila „anđeoski oblik“, tj. ako se zamonašila.

Mnogi istoričari su se bavili i pitanjem porekla Ane – majke Svetoga Save. Sav njihov trud, usled nedostatka izvora, zasniva se samo na pretpostavkama; tako se i dalje nagađa o njenom poreklu.

Vesti o poreklu Nemanjine žene nema kod starijih pisaca; zabeležili su ih neki docniji. M. Orbin piše da je Desa, koji „vladaše u Humu, sve do Kotora, i u Gornjoj Zeti“, imao tri sina: „Miroslava, Nemanju i Konstantina, i oni behu pametni ljudi i dobri ratnici“. Posle očeve smrti nastavili su da vladaju u pomenutim oblastima, i „počeli su težiti za kraljevstvom Raške i Donje Zete. Skupivši, dakle, jaku vojsku uz pomoć bosanskog bana koji beše tast Nemanjin, pođoše u Zetu protiv kneza Radoslava“.

Lepa Ana, kći bosanskog bana
Tvrdnja Orbinova da je Nemanja oženjen ćerkom bosanskog bana ne zasniva se na istorijskom izvoru. Moglo bi biti da je Orbin zamenio Nemanju sa bratom Miroslavom, koji je bio oženjen sestrom bana Kulina. Za Orbinom se poveo J. Rajić pa je u svojoj istoriji zapisao da je Ana bila kći bosanskog bana Stefanan Borića. Sledeći Rajića, istoričar Bosne, Vaso Glušac, o poreklu Aninom je zapisao: „Kao prvi bosanski vladar, spominje se 1154. godine ban Borić, o kome se inače ne zna gotovo ništa.

Interesantno je da Jovan Rajić u svojoj Istoriji spominje da je Nemanja bio oženjen Anom, ćerkom bosanskog bana Stefana Borića. Prema tome, Sv. Sava je bio sin jedne bosanske princeze…“. U istom radu dalje Glušac tvrdi da je Ana sestra bana Borića: „Spomenuo sam kako Jovan Rajić piše da je Nemanjina žena Ana bila sestra (!) bosanskog bana Borića. Iako se to ne da proveriti, ipak je karakteristično da je to Rajić našao negde zabeleženo. Ali se pozitivno zna, da je sestra bana Kulina bila udata za Nemanjina brata Mi-roslava, kneza Humskoga…“

Da je Ana kći bana Borića tvrdio je i Siniša Bogdanović, samo što je po njemu ban Borić i Boris, sin Kolomana I, kralja ugarskog, jedno lice, te bi po tome Ana bila kći Borisa Kolomanovića, a unuka kralja ugarskog Kolomana I. Ban Borić i Boris Kolomanović nisu isto lice. Boris Kolomanović je poginuo 1154. godine u borbi sa Kumanima, dok se ban Borić pominje sve do 1163. godine.

b58da682376f6a93f5f57b5696e340d7_LTronoški letopisac je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja i o tome donosi ovu legendu: „Kad se Nemanja spasao od braće, pomoću Sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan.

Izaslanstvo srpskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva sina njegova, koje nazva pri rastanku „dva krina svoja’ kao „znamenje krvi francuskog kralja'“. Tako dođoše u pečat Nemanjin „dva krina“, a time Tro-nošac objašnjava i unošenje dva krina u grb „beli orao“ koji je Nemanja uzeo kad je raširio svoje carstvo. Istoričar Miodrag Purković navodi podatak da je Ana „roda fruškago“, dakle Francuskinja, ali je dodao da za to nema potvrde. Pantelija Slavkov Srećković donosi sasvim novu vest u svojoj Istoriji: da je Ana bila kći Đorđa Bodinovića, kralja zetskoga. Većina istraživača smatra da je Ana Nemanjina vizantijskog porekla.

U eseju M. Karanovića o Ani kaže se: „Domentijan u Životu svetih srpskih prosvetitelja Simeona i Save veli za majku Sv. Save da je bila velika kneginja Ana, kćer carigradskog imperatora Romana“.

Prota Sava Petković u Napomenama uz Akatist Svetome Savi I, arhiepiskopu srpskome piše za Nemanju: „Oženjen je bio Anom, kćerkom grčkoga cara Romana, s kojom je imao tri sina: Vukana (velikoga kneza Zete, Trebinja i Huma); Stefana (potonjega Prvovenčanoga kralja) i Rastka (Sv. Savu) i nekoliko kćeri“.
Ovaj podatak o Aninom poreklu je prihvatio i dr Justin Popović u Spomenu prepodobne ma-tere naše Anastasije srpske, majke svetoga Save, gde kaže: „Ana, kći grčkoga cara Romana IV (1168-1171) i supruga velikog srpskog župana Stefana Nemanje…“. On je ovo mišljenje po-novio i u biografiji Simeona i Save u svom dvanaestotomnom izdanju Žitija svetih. Ovaj podatak gubi važnost zbog pogrešnog datovanja vladavine cara Ro-mana IV. On nije vladao kako je napisao J. Popović već sto godina ranije, pa zato ova pretpostavka gubi verodostojnost.

Interesantna je pretpostavka do koje je došao Svetislav Mandić, poveden vešću Stefana Prvovenčanog, koji je u biografiji svoga oca Nemanje zabeležio da je car Manojlo Komnin dao Ne-manji „carski čin“, a uz to i jednu manju oblast svoga carstva, Dubočicu. S obzirom da su titule dobijali najbliži carevi srodnici (brat, sin, bratučed), ali i oni koji su to postali navodno uspostavljanjem porodičnih veza, Mandić smatra da je i Nemanjino dobijanje carskog čina i oblasti Dubočice u vezi sa nekim takvim događajem koji je u istoriji ostao nepoznat. Naime: „Car Manojlo Komnin dolazio je u Rašku u ratnim pohodima prvi put 1149, potom 1150. i 1155. godine, u vreme dok je na vlasti bio veliki župan Uroš II. Ratovanje protiv velikog župana 1150. godine bilo je odlučujuće.

Te godine je car, posle gušenja Uroševe pobune, primorao velikoga župana na poštovanje vazalskog statusa i na izvršavanje obaveza koje je taj status podrazumevao, a pre svega očuvanje mira u zemlji i davanje određenog broja vojnika u carevim pohodima. Radi buduće saradnje sa Raškom i zbog sprovođenja svojih planova, osobito u odnosu na Ugarsku, car je, u stvari, utvrdio sporazum, načinio ugovor o okončanju ratnog sukoba sa velikim županom. A kako je mir posle ratova obično praćen uzimanjem talaca od pobeđenih, ili je pak učvršćivan i osiguravan orođavanjem vladarskih porodica, ja mislim – kaže Mandić – da je sastavni i bitan deo toga ugovora, pored eventualnog uzimanja talaca, bio sporazum o ženidbi najmlađeg županovog sina sa carevom rođakom, njegovo odlikovanje ‘carskim činom’ i darivanje oblasti Dubočice. Ostali, stariji sinovi Uroša već su u to doba morali biti oženjeni, pa je najmlađem, Nemanji, dopalo da bude u središtu sporazuma između cara i velikog župana“.

Iako ovo razmišljanje deluje uverljivo, pitanje porekla majke Svetog Save ipak je i dalje otvoreno. U pravu je Ilarion Ruvarac kada kaže: „Stefan Nemanja, veliki župan i samodržavni gospodin svoj Srpskoj zemlji i Dioklitiji (Zeti) i Dalmaciji (gornjoj) i Travuniji (kraj oko Trebinja), izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri…“ Time je Ruvarac hteo da kaže da je Ana Nemanjina nepoznatog porekla.

Pošto ove hipoteze nisu istorijskim izvorima potkrepljene, to se pored pitanja porekla javljaju i druga, kao: kada se i gde rodila majka Svetog Save, kako je provela mladost, kada i kako je došlo do udaje odnosno ženidbe i kada je umrla. Potpuno se slažemo sa dr Lazom Popovićem koji o majci Svetog Save kaže: „Uopšte je vrlo interesantno pitanje majke Rastka, jer po mom mišljenju: bez dobre majke nije bilo velikog sina, pa eto o toj njegovoj dobroj majci ćuti cela istorija… Začetak je Rastkov zato nešto drugo, neobično, izuzetno, izvanredno, baš kao i onda kad je u teška vremena poslao Bog Sina Svojega Jedinorodnoga…“
Srednjovekovni biografi nisu zabeležili gde su se Ana i Nemanja prvi put sreli, kada i u kojim godinama su stupili u brak. Teodosije, govoreći o vrlinama Stefana Nemanje, kaže: „Taj spomenuti muž, blagočes-tiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen – uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“. Domentijan o ženidbi Nemanjinoj kaže: da je Nemanja došavši do mladićkog doba stupio u zakoniti brak i da mu je dat deo otačastva njegova, i to istočna strana. Od sina mu Save doznajemo da se nije dvaput ženio, već jedanput. Stefan Nemanja osim „žene svoje (Ane), Bogom danoga prvoga venca… ne bi učesnik drugoga braka“.

Ana i Nemanja rodili su tri sina: Vukana, Stefana i Rastka. Posle rođenja Stevanova nisu dugo imali dece. U Žitiju Svetoga Save monah Teodosije zapisao je ovo o njihovoj želji da dobiju još jednog sina: „Mnogo vremena prođe i ne rodi više pomenuta blagočestiva Ana. Radi toga bejahu oboje u tuzi i žalosti jer im duše mnogo željaše da dožive još jedno dete.“

„Molili su se Svemogućem, svako za se, sa suzama: Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, Ko-ji Si negda poslušao Avrama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo, usliši danas i nas, grešne sluge Svoje što Ti se mole. Daj nam, po Tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i Tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počiniti. I dajemo Ti zajedničke obete: od začeća deteta od prirodne zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se, i svako za sebe u čistoti tela sve do kraja života sačuvaćemo se.“

Prema Teodosiju, imali su i kćeri, ali koliko – to se ne zna. Podatke o ženskoj deci njihovoj sakupio je istoričar Miodrag Purković. On kaže da takozvani Novakovićev rodoslov pominje Nemanjinu kćer Vuku, a Tronoški rodoslov kći Devu, za koju se kaže da je sahranjena desno od ulaza u prvu pripratu u Studenici, levo od svoje majke… Možda je, piše Purković, Nemanja imao još jednu kćer, da ih je, dakle, bilo tri.

„Na rodoslovnom stablu Nemanjića, živopisanom oko 1330. u priprati crkve Pe-ćke patrijaršije, naslikana je pored Nemanjinog sina Vukana jedna ženska figura i obeležena je kao Efimija. To bi mogla da bude Nemanjina kći, kao što se u nauci već pomišljalo. Ako bi ovo bilo tačno, onda se ova treća Nemanjina kći nije udavala. To se vidi po tome što su na Lozama Nemanjića u Gračanici, Peći i Dečanima sli-kane samo one princeze koje se nisu udavale, koje su os-tale do kraja života Nemanjićeve… Ženska figura na Lozi Nemanjića u Peći naslikana je na desnoj ivici freske u prvom redu, na mestu gde je, u istom redu, na levoj ivici, prikazana Nemanjina žena Ana.

Primanjem uverenja da je ovo Nemanjina kći, teško možemo da objasnimo zašto ova Nemanjina kći nije naslikana na Lozi Nemanjića u Gračanici, rađenoj 1315, ni na velikoj kompoziciji rodoslovnog stabla Nemanjića, u Dečanima, slikanoj između aprila 1346. i aprila 1347. Ako bi se našle potvrde da se ova kći zamonašila, moglo bi se s više poverenja prihvatiti podatak Tronoškog rodoslova kako je jedna Nemanjina kći sahranjena uz majku u priprati crkve u Studenici. Šta je prirodnije nego da majka i kći, obe monahinje, imaju večno odmorište jedna pored druge.“

Purković upućuje i na izvore koji govore: da je „jedna, danas po imenu poznata, kći Stevana Nemanje bila udata za Manojla Komnina, brata epirskoga despota Mihaila Anđela Komnina“, i „da je jedna Nemanjina kći, čije ime isto tako ne znamo, bila udata za Tiha, s kojim je rodila docnijeg bugarskog cara Konstan-tina Tiha (1258-1277)…“. Zbog os-kudice podataka teško je dalje o njima govoriti, pogotovu što se godine njihovog rođenja i udaje ne poklapaju sa godinama rađanja dece u Nemanjinoj porodici.

Iako o Aninom školovanju nemamo podataka, izgleda da je bila za ondašnje prilike prilično obrazovana žena, što se može zaključiti na osnovu obrazovanja njenih sinova Stevana Prvovenčanog i Svetog Save, koji su prve osnove vaspitanja i obrazovanja dobili od svoje majke. Ona im je usadila i prve iskre pobožnosti i ljubav prema knjizi. Izgleda da je imala sna-žnog uticaja i na svoga muža, koji je isto tako bio veoma pobožan. Uopšte je poznato da su majke svih velikih ljudi imale veliki psihofizički, moralni i intelektualni uticaj na genij i stvarala-štvo svojih sinova, pa je to slučaj i sa majkom Svetog Save.

Imajući u vidu zauzetost Nemanjinu javnim i državnim poslovima, sigurno je da je najveću brigu o vaspitanju svoje dece vodila pobožna Ana. Zato joj se sin Stefan u životopisu svoga oca odužio lepom pohvalom. U opisu podizanja hrama Presvete Bogorodice kaže: „Ukrasiv ga svima pravima crkvenim, ustanovi u njemu sabor črnaca (tj. mo-nahinja), sa časnim bogoljubivim podruž(i)jem svojim, po imenu Anom. I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po sva-kome delu i o črncima (tj. kaluđericama) koje ustanovi u tom manastiru svetom. A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću, čuvajući hram Presvete Bogorodice, predani joj ovim njenim svetim gospodinom. Jer o ovoj reče Mudri (premudri Solomon): „Časna žena u domu muža svojega više vredi od bisera i dragoga kamenja“ (Priče Solomonove, 31, 10). Zemaljski misle o biseru i (dragom) kamenju. Trošni su kamen i biseri; a prorok misli na onoga koji je pun dobrih dela kao bisera i dragog kamenja. Na to se ona ugleda, tvoreći ugodna dela pred Gospodom u domu muža svojega…“

Bez obzira na veliku Nemanjinu zauzetost, ne može se isključiti i njegova velika uloga u vaspitanju svoje dece. O tome nam svedoči Teodosije: „Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše Božanstvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.“

Ana je bila veoma nežna prema deci. Kada se Rastko spremao da ode u Svetu Goru, da se roditelji ne bi tome dosetili zatražio je dozvolu od njih da ide u planinu u lov. Pošto je od oca dobio blagoslov, odlazi kod matere: „I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu za-povediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, no izvor života, Hrista, da NJi-me napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjen od čežnje ljubavi NJegove“. Kada su se iz lova vratili pratioci Rastkovi i saopštili roditeljima o nestanku sina, „od žalosti umalo ne svisnuše“. Ovo mesto ukazuje na snažnu ljubav roditelja prema deci, a posebno pobožne Ane. Da bi je utešio, Nemanja je materi i prisutnima rekao: „Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj. Bog, Koji mi ga je mirne nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.“

I dano joj bi ime Anastasija

Od ovoga događaja naši izvori više ne pominju majku Svetog Save do njenog monašenja. Doduše, Teodosije pominje jedno duže pismo monaha Save u kome poziva oca u manastir, a kraj pi-sma posvećen je majci Ani: „A dobra gospođa i mati moja na isti način, radi Boga, kod kuće od svega da se oslobodi!“, savetujući i nju da ide u manastir, što je i učinila.

Kada je početkom 1195. godine na vizantijski carski presto došao car Aleksije III, tast Stevana Prvovenčanog, carigradski dvor je želeo da mesto Nemanje na srpski presto dođe Nemanjin sin Stevan. Želju carigradskog dvora Nemanja je lako prihvatio, jer je i sam želeo da poslednje dane svoga života provede kao monah u molitvi i postu, da bi pošao poput svoga sina – Save. Sava ga je inače stalno iz Svete Gore pozivao da mu dođe, pa da u postu i molitvi u živopisnoj Svetoj Gori provedu zajedničke dane.

Na Blagovesti 1196. godine odrkeli su se svetovnoga života Nemanja i Ana i iz ruku episkopa Kalinika primili monaški postrig. Nemanja je dobio ime Simeon, a njegova žena Ana ime Anastasija. Anastasija je otišla u manastir Sv. Bogorodice u Toplici, a Simeon u svoju zadužbinu Studenicu. Sveti Sava o ponašanju svojih roditelja kaže: „Razdav sve imanje svoje ubogima i rastade se od države svoje i dece svoje i žene svoje, Bogom danoga prvoga venca – jer on ne bi učastnik drugoga braka – i učini sebe udeoničarem neiskazanoga i časnog i svetoanđelskog i apostolskog lika, malog i velikog. I dano mu bi ime gospodin Simeon, meseca marta 25, na sveto Blagoveštenje, godine 6703. (1195).

U isti dan i bogomdana mu supruga, pređe gospođa sve Srpske zemlje, Ana – i ona primi ovaj sveti lik. I dano joj bi ime: gospođa Anastasija“. Jasno se vidi da su se Nemanja i Ana zamonašili istoga dana od episkopa Kalinika. Nemanja je primio malu, a potom i veliku shimu. Zbog nedostatka podataka, nije jasno gde i kada je pri-mio veliku shimu. Za Anu se kaže da je primila „sveti lik“, nema pomena o velikoj shimi.

Grob u priprati Bogorodične crkve

O monaškom životu monahinje Anastasije nemamo nikakvih podataka, pa zato mnogi istoričari veruju da je umrla ubrzo pošto se zamonašila. Umrla je u manastiru Sv. Bogorodice, mada R. Grujić smatra da je docnije i u Rasu osnovan ženski manastir, gde je monahinja Anastasija provela poslednje godine života. Kao dan smrti se navodi 21. jun, a ponegde 21. jul; verovatno se radi o grešci prepisivača. Pošto je godina njene smrti nepoznata, to su neki istoričari pokušavali da je iz jedne beleške arhimandrita Save približno odrede. Naime, kad je arhimandrit Sava sastavljao pravila o životu monaha u manastiru Studenici, zapisao je: „vječnaja pamjat“ mona-hinji Anastasiji. Kako je Sava sastavljao ta pravila između 1209. i 1216. godine, to nas ova beleška upućuje na to da je u vreme pisanja tipika monahinja Anastasija bila umrla.
Na osnovu dosadašnjih saznanja, većina istoričara uzima za godinu njene smrti 1200. ili 1199. godinu.
Do skora se nije verovalo da je dovoljno pouzdan podatak da je Anastasija sahranjena u Studenici. Najnovijim istraživanjima utvrđeno je da je sahranjena u priprati Bogorodične crkve manastira Studenice. Ostaje i dalje nepoznato kada je iz manastira Sv. Bogorodice preneta u Studenicu. Iznad groba očuvana je freska monahinje Anastasije kako kleči pred likom Sv. Bogorodice, kao i natpis: „Presvjataja Djevo i Boga našego mati, primi moljenija rabje svojej monahinji Anastasiji.“

Zbog svoga života i rada, Nemanjina žena Ana, majka prvoga kralja Stefana Prvovenčanog i prvog narodnog prosvetitelja i arhiepiskopa Sv. Save, zaslužila je da se o njoj više govori. Na žalost, izvori o njoj su veoma šturi, tako da su mnogi događaji iz njenog života ostali za nas tajna.
Autor: dr Predrag Puzović
Izvor:www.srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________________

PRVI SRPSKI BUKVAR STAR 417 GODINA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

ZA NJEGA NIJE ZNAO NI VUK KARADŽIĆ

Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu – prvi srpski bukvar Inoka Save – po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje. Za njega čak nije znao ni Vuk Stefanović Karadžić

Bukvar02

Foto: Arhivska fotografija

Neprocenjivi dokument i ključno delo koje označava početke pismenosti u Srbiji – prvi srpski bukvar ne samo da nije nastao u vreme jezičke reforme pisma i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića (kako većina građana po automatizmu misli), već za njega Vuk nije ni znao!

Vuk-01-670x624Ma koliko poražavajuće zvučala ta činjenica prvi srpski bukvar čiji je autor bio Inok Sava iz manastira Dečani, iako štampan kod mletačkog štampara Đ. A. Rampacetija u Veneciji 1597, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893!

Što zapravo znači da dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje.

Baš toliko, ovo delo pratila je huda sudbina zaborava i nemara. Čak se ni o Savi Inoku nije znalo ništa više do da je bio rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani.

Da priča bude još tužnija ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima, a posebnost svakako predstavlja i metodika ovog pisanija, pre svega zato što je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja.

Ovaj bukvar je bio osmišljen tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.

Bukvar01-670x446

Foto: Arhivska fotografija

A za bukvar se sasvim slučajno saznalo. Najpre je 1597. godine ruski konzul u Skadru Krilov poklonio prvo izdanje novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću.
Potom je drugo izdanje (štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku) 1921, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda, da bi naposletku oba izdanja bila poklonjena Narodnoj biblioteci Srbije.

Narodna-biblioteka-cuvanje-knjiga-foto-Milena-Djordjevic-670x446

Foto: Milena Đorđević, Foter/Flickr/Moyan_Brenn

Kako to na ovim nesrećnim prostorima biva, prvo izdanje na samo dva lista od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista pukom srećom je sačuvano.

Tokom 1903, Ljuba Stojadinović je priređujući “Katalog Narodne biblioteke Srbije” uneo bukvar Inoka Save među dela srpske pismenosti.
Pre dvadesetak godina, Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili sureprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja, koje je sačuvano.

Reprint je 1991. objavila “Politika”, a na osnovu tog izdanja pomenuti autori priredili su i novu knjigu prvog srpskog bukvara Inoka Save u kojoj je umesto staroslovenskih pismena korišćen računarski set tipografskih karaktera “inok sava”, koji je kreirao i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.
(Katarina Vuković)
Izvor:telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

 

TURISTIČKE ATRAKCIJE GRČKE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Preko 200 naseljenih ostrva, istorijske lokacije koje obuhvataju četiri milenijuma, veličanstvene plaže, planinski vrhovi privlačni za istraživanje, obiluju turističkim atrakcijama koje bi trebalo obići. Predstavljamo vam najpopularnije turističke atrakcije Grčke, koje je izdvojio sajt touropia.com.

99880_sveta-gora-----codgabriel_af

Sveta gora je centar pravoslavnog sveta foto: cod_gabriel/flickr.com

Sveta gora (Atos)
Na poluostrvu Halkidiki nalazi se centar pravoslavnog sveta – Sveta gora. Na ovoj planini nalazi se 20 pravoslavnih manastira, u kojima živi oko 2000 monaha. Kao manastirska zajednica, Sveta gora osnovana je 963. godine. Na Svetoj gori pristup je dozvoljen samo muškarcima.

99881_mistra-----travelinknu_af

Mistra je jedna od najočuvanijih trvrđava u Grčkoj foto: travelinknu/flickr.com

Mistra

Mistra je 1989. godine uvrštena u svetsku kulturnu baštinu. Ovo je jedna od najočuvanijih tvrđava u Grčkoj, a nalazi se u istoimenom selu u srcu Peloponeza. Tvrđavu je podigao franački velmoža Vilijam II de Vilerden, 1249. godine. Najznačajniji spomenici u Mistri su: tvrđava, veliki kompleks zgrada i verske građevine.

99882_lindos-----dave-snowden_af

Lindos i Akropolj foto: Dave Snowden/flickr.com

Lindos

Ovo srednjovekovno selo nalazi se na ostrvu Rodos, a sastoji se od mreže kaldrmisanih ulica i kuća okrečenih u belo. Iznad grada uzdiže se Akropolj u Lindosu, sa kojeg se pruža spektakularni pogled na obalu i okolne luke. Na Akropolju u Lindosu mogu se videti: dorski hram, propileji od svetilišta, ostaci rimskog hrama, dvorac vitezova svetog Jovana…

99883_samarija-----ctsnow_af

Klisura Samarija je glavna turistička atrakcija Krita foto: ctsnow/flickr.com

Klisura Samarija

Samarija se nalazi na Kritu i njegova je glavna turistička atrakcija. Klisura je duga 16 km, šetnja kroz šume borova i čempresa, između litica planine traje od 4 do 7 sati. Više od 4 miliona turista poseti ovu klisuru svake godine.

99884_mirtos-plaza-----antti-simonen_af

Mirtos plaža je nekoliko puta proglašavana za najbolju plažu Grčke foto: Antti Simonen/flickr.com

Mirtos plaža

Na severozapadu Kefalonije, nalazi se svetski poznata Mirtos plaža. Ono što je izdvaja od ostalih plaža širom Grčke jeste magična boja vode, koja se kreće od svetlo plave do tirkizne, koja je u oštrom kontrastu sa belim peskom. U večernjim satima, kada sunce polako nestaje iza horizonta, boja vode varira od crvene, žute, ljubičaste i narandžaste. Zbog toga je Mirtos 12 puta proglašavana za najbolju plažu Grčke.

99885_delfi----catchpenny_af

Antički teatar u Delfima je jedna od najvećih turističkih atrakcija Grčke foto: Catchpenny/flickr.com

Delfi

Delfi su širom grčkog sveta bili poštovani kao centar sveta; u antička vremena ovo je bilo prebivalište delfske Sibile; a sada su Delfi arheološko nalazište i savremeni grad u Grčkoj. Antički teatar u Delfima jedna je od najvećih turističkih atrakcija Grčke. Provitno je izgrađen u 4. veku i imao je 5.000 sedišta. Podignut je na brdu, jer se odatle pruža predivan pogled na celo svetilište.

99886_meteori------alaskapine_af

Meteori su skupina pravoslavnih manastira foto: alaskapine/flickr.com

Meteori

Meteori su skupina pravoslavnih manastira (5 muških, 1 ženski), koji se nalaze u blizini Kalambake. Poznati su širom sveta zbog svog nesvakidašnjeg položaja: nalaze se na stenama-stubovima, za koje naučnici veruju da su stari oko 60 miliona godina, a oblik stena kakav danas vidimo, oblikovali su vreme i zemljotresi. Prvi manastir osnovan je u 14. veku. Meteori se nalaze na spisku kulturne baštine UNESCO-a.

99887_mikonos-----l.-richard-martin-jr._af

Mikonos je poznat kao kosmopolitska destinacija foto: L. Richard Martin, Jr./flickr.com

Mikonos

Mikonos je, među grčkim ostrvima, poznat kao kosmopolitska destinacija, ali i kao jedna od najboljih turističkih atrakcija Grčke. Grad karakterišu kaldrmisane ulice, kuće sa ravnim krovovima, plava vrata i prozori, cvetni balkoni. Takođe, Mikonos je poznat po peščanim plažama i raznovrsnom noćnom životu.

99888_partenon-----kdafalias_af

Partenon je najoriginalnija tvorevina atinske demokratije foto: K_Dafalias/flickr.com

Partenon, Akropolj

Na vrhu stenovitog brda Akropolja nalazi se Partenon, najlepša građevina i najoriginalnija tvorevina atinske demokratije. Partenon je sagrađen između 447. i 438. godine pre nove ere, a zamenio je stari hram koji su uništili Persijanci. Tokom vekova, Partenon je oštećivan, ali je njegova struktura ostala netaknuta. Partenon je hram posvećen grčkoj boginji Atini; spada u najveće svetske kulturne spomenike.

99889_santorini-----donna--andrew_af

Santorini je poznato po predivnom zalasku sunca foto: Donna & Andrew/flickr.com

Santorini

Santorini je vulkansko ostrvo, koje pripada grupaciji Kiklada. Poznato je po neverovatnom zalasku sunca, kućama okrečenim u belo, plažama sa crnim, belim i crvenim peskom. Plaže Santorinija spadaju u najlepše na Mediteranu.

I. Zdravković – Foto: flickr.com/Izvor: superodmor.rs

Pogledajte kako izgleda skupina pravoslavnih manastira Meteori:

______________________________________________________________________________________________________

ZAOSTAVŠTINA JEDNOG „POKVARENJAKA“…

tamoiovde-logo

ATANASIJE STOJKOVIĆ

Pre dva veka, on je pisao o flogistonu kao supstanci koja prenosi toplotu, prema tada popularnom naučnom konceptu koji se kasnije pokazao pogrešnim. I koji je, zatim, sasvim iščezao. Sto godina posle toga, u brdo usred sibirske tajge koje je nosilo njegovo ime neobičnom snagom udario je ogroman meteor. I odmah zatim, sasvim ispario. Još sto godina kasnije, svi drugi njegovi tragovi potpuno su izbledeli.

images-2013-09-atanasije_stojkovic_zaostavstina_jednog_pokvarenjaka_aps_249369374

Reprodukcija: Pavel Đurković, dr Atanasije Stojković, pisac i profesor Univerziteta u Harkovu; Galerija Matice srpke, Novi Sad

Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka, danas se imenom i prezimenom u Srbiji pominje samo u najtežim pitanjima na televizijskim kvizovima jer se čini da je javnosti gotovo sasvim nepoznat.

Stojković je napisao prvi roman na srpskom jeziku, kao i prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla, a njegov intelektualni ugled je bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije.

Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime.

Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi.

Šta to nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovićem?

Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.

Njegovo životno delo predstavlja „Fisika“ koja je u periodu 1801– 1803. izdata u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. U duhu vremena, bavio se raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane – između ostalih i prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na teško razumljivom slavenoserbskom jeziku, roman je ipak stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima.

„Mada je deo jednog danas uglavnom prevaziđenog prosvetiteljskog literarnog koncepta, i sama Stojkovićeva Fisika je primer čini se još uvek nedovoljno korišćenih potencijala literarizacije naučnih žanrova“, kaže Goran Korunović sa Katedre za komparativnu književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, objašnjavajući kako Stojković nije za srpsku literaturu važan samo kao autor prvog romana na srpskom jeziku.

Međutim, upravo u doba najveće slave „Aristida i Natalije“, o autoru tog dela počinju da se šire svakojake glasine i ružne vesti. Budući da ne pronalazi nikakvo postavljenje, Stojković na sve načine pokušava da dođe do novca, od krijumčarenja do krupnijih podvala. Ne dobija mesto na katedri za fiziku na Požunskoj akademiji, tako da, uprkos svojim javnim prosvetiteljskim nastupima, 1802. prividno odlazi u monahe kako bi dobio mesto arhimandrita manastira u Kovilju.

No, bez uspeha. Na kraju dobija mesto profesora na novom Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, sve se više bogati, da bi u Besarabiji dobio od cara jedno imanje, feud od 26.000 jutara. Međutim, rđave glasine brzo dolaze za njim. Kao i njegov loš karakter i još lošije navike.

Kako opisuje upravo Vuk Karadžić, Stojković čak pokušava da Srbe, koji su se u tadašnjoj seobi na istok doseljavali u Rusiju, naseli kao kmetove na svoj „spahiluk“ u Besarabiji, ali oni, nenaviknuti na kmetstvo ni pod Turcima, odbijaju da rade kao robovi za Stojkovića. Posle jedne posete Habzburškoj monarhiji, u ruskoj javnosti izbija afera o njegovoj umešanosti u krijumčarenje robe iz Austrije u Rusiju. Istraga na početku otkriva da je krijumčario vino, svilu, drago kamenje i umetnine, ali se proces oteže i nikada se ne okončava. No, zbog toga Stojković 1813. gubi položaj rektora na univerzitetu i napušta mesto profesora.

Čini se da Stojković zasluženo stiče glas „zlog naučnika“, no, kad se uporedi sa drugim velikanima nauke koji nisu baš briljirali na moralnom planu, ipak je čudno kako je zaboravljen, bar zbog „kapitalnog dela“ koje je bez sumnje „ostavilo veliki trag u našoj kulturi i nauci“, kako o Stojkoviću pišu istoričari nauke Milorad Dimitrijević i Vidojko Jović. U tom smislu se može porediti i sa Isakom Njutnom, koji je, osim kao utemeljivač moderne fizike, poznat i po retko lošem karakteru. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta.

Biće da brisanju zaostavštine ovog pokvarenjaka ipak nisu najviše kumovali njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, veštačkom tvorevinom koju je razumela samo građanska elita, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. I u tome je uspeo.
To je odložilo štampanje Vukovog „Novog zaveta“ i pobedu njegovih ideja sve do 1847. godine – punih pet godina pošto je Stojković preminuo kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija, nesvestan da se u verovatno najvažnijoj kulturnoj revoluciji u srpskoj istoriji nalazio na pogrešnoj strani. Potonji potpuni poraz veštačkog slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio.

Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na veštački slavenoserbski jezik kojim se nije govorilo u narodu, a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

Autor: Slobodan Bubnjević/ Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________

ISCELITELJI I ISCELJENI…

tamoiovde-logo

Na današnji dan 1757. godine Jovan Apostolović je postao prvi Srbin doktor medicine, odbranivši na univerzitetu u Haleu, na kojem je i studirao, disertaciju na latinskom jeziku – „O načinu kako duševni efekti utiču na čovečje telo„.

Bio je lekar u Novom Sadu od 1759. i 1762. znatno je doprineo suzbijanju kuge koja je zahvatila Srem, Beograd, Bačku i Banat.(rtv.rs)_______________________________________________________________________________________________

ISCELITELJI I ISCELJENI

Naše srednjovekovno lekarstvo

Od Starih Slovena nasleđeno je dobro poznavanje anatomije a pouzdano se zna da je srpska medicina pre mnogih naroda srednjovekovne Evrope koristila i naučnu terminologiju

.

TamoiOvde-MINIJATURA  Postojanje mnogobrojnih starih naziva za pojedine delove tela i važnije organe nedvosmisleno kazuje o prilično dobrom poznavanju anatomije među Starim Slovenima. Činjenica je, s druge strane, da je srpska medicina naučnu medicinsku terminologiju imala već pri kraju srednjeg veka, pre mnogih evropskih naroda koji su se koristili latinskim kao jezikom nauke, jezikom na kome se ne samo pisalo već i predavalo na medicinskim školama Evrope.

Što se tiče fiziologije kod Starih Slovena, koju su kao deo slovenskog porekla imali i Srbi, bilo im je blisko shvatanje prema kome je osnov životnih pojava duša, odnosno dah, a nosioci životne snage su sokovi, posebno krv.

  Istovremeno, nisu im ostali nepoznati ni pojedini racionalni uzročnici bolesti, kao što su, na primer, trovanje, povrede, nepravilna ishrana, meteorološki uzroci. Ipak, Stari Sloveni bili su skloni da veruju kako su najčešći uzročnici bolesti zapravo magične prirode.

U srednjovekovnoj Srbiji poznavanje medicine razvijalo se i pod veoma snažnim uticajima koji su dolazili iz Vizantije.
I, naposletku, treći beočug u stvaranju onog što možemo da označimo kao srpska srednjovekovna medicina čine uticaji koji su preko primorskih gradova na istočnoj obali Jadranskog mora, Kotora i Dubrovnika pre svega, dolazili iz Italije i drugih zapadnih zemalja.

Greh i iskušenje

TamoiOvde-hipokrat

Hipokrat

TamoiOvde-izdanje

Izdanje Hipokratovih spisa iz 1538.godine

   Istoričari srpskog lekarstva smatraju da su, kao i kod većine srednjovekovnih naroda, kod Srba uporedo postojale verska i svetovna medicina i da su se u Srbiji i u jednoj i u drugoj medicini uglavnom ogledali crkveni ljudi. Kad je reč o takozvanom verskom lekarstvu, u njemu se mešaju dva sasvim suprotna pojma. Jedan je „kanonska verska medicina” u koju se ubrajaju svete tajne i molitve za ozdravljenje.

  Drugi pojam, „apokrifna verska medicina”, sadrži nadrilekarstvo i magiju, koje hrišćanska crkva kategorički osuđuje.

   U svakom slučaju, apokrifna verska medicina bila je veoma raširena i u srpskim zemljama se zadržala sve do našeg vremena. Prema njenim shvatanjima, izazivači oboljenja kod ljudi i životinja su zli duhovi koji mogu da se otklone posredstvom dobrih duhova naklonjenih čoveku. Rečju, bilo je potrebno da ova sredstva udalje zle duhove od čoveka jer je od njihovog odstranjivanja zavisilo bolesnikovo ozdravljenje.

Otuda su magijski obredi, sastavljeni iz mističnih radnji i praćeni izgovaranjem tajanstvenih reči, bili sastavni deo lečenja u apokrifnoj verskoj medicini.

Tako, na primer, kod lečenja od ujeda zmije najpre je ulivana voda u novi lonac i nad njim je čitana molitva, pa su zatim vršeni pokreti nožem uz petostruko izgovaranje sledećih razumljivih i nerazumljivih reči: „evrisen, evrisen, potiano, ketisera, poroproketi, porometato, savaot, da vskrsnet bog i razidut se vrazi jego i da bežat ot lica jego nenavideštije jego”.

TamoiOvde-lesnovo

Bolesnik od lepre iz manastira Lesnovo, sredinom 14. veka

Osim reči slovenskog porekla, naše magijske formule sadržavale su, pored razumljivih, i nerazumljive reči istočnog porekla – grčke, persijske i jevrejske – dok je njihova sadržina u većini slučajeva bila nelogična.

Za razliku od apokrifne, kanonska medicina bila je protiv magija i magijskih formula antičkog porekla, pa se zato svodila samo na čitanje molitava priznatih u crkvi. Hrišćanstvo je takođe smatralo da bolesti mogu da budu i božija kazna za učinjene grehe ili, pak, kušanje vere u Boga koji čoveku šalje razne tegobe i bolesti kako bi ispitao čvrstinu njegovog verovanja. Prema kanonskoj medicini, lečenje se sastojalo iz molitava koje je priznavala crkva.

U te svrhe najčešće su se koristile dve molitve, velika i mala molitva Vasilija Velikog. Kao podesan primer molitve u kanonskoj medicini daćemo tekst Molitve kada su oči metiljave i bole:
„Gospode, pomiluj, Bože, amin. Pođoše sedam sestara na putu i putištu, i sretavši ih Isus reče im: Kuda idete, sedam sestara? One mu rekoše: Gospode, idemo k onom slugi božijem (ime) da mu očistimo oči od suza i nameta, bolesti, ’vihra’, vetra, smetišta, i praha. Neka su čiste oči kao biser na zlatnoj čaši, čiste kao sunčeva zora u celom svetu. Neka se raziđu bolesti iz očiju mojih kao vihor na zemlji, kao oblak na nebu, u ime Oca i Sina i Svetoga duha, sada i uvek.”

Od kuge do sunčanice

galen2

Galen i izdanje njegovih spisa iz 1547. godine

  U srpskim zemljama negovana je i naučna medicina koja je u svakom pogledu bila deo evropske medicine. Srpsko lekarstvo nije se mnogo razlikovalo od italijanskog i francuskog koja su negovale znamenite medicinske škole u Salernu i Monpeljeu. I za srpsku medicinu može da se kaže da je to u suštini bila medicina Hipokrata, Galena, Aristida i drugih antičkih lekara, a vremenom je sve više dobijala na zamahu.
Naša medicina 14. i 15. veka nije bila ograničena isključivo na praktičnu stranu. Naprotiv, pokazivala je interes za sve medicinske discipline, pa i za spise iz preventivne medicine, i to u prvom redu za one koji se tiču higijene ishrane.

  O visokim dometima srpske srednjovekovne medicine na najbolji način svedoče sačuvani medicinski spisi kao što su, pre svega, Hilandarski medicinski kodeks br. 517, zbornik koji sadrži spise evropske naučne medicine od 13. do kraja 15. stoleća, zatim Jatrosofija o vsakoj vešti iz 15. veka, kao i Hodoški zbornik, s kraja 14. ili početka 15. veka, u kome se nalazi mešovita medicinska građa. O ovome je nedavno bilo reči na stranicama „Zabavnika”.

TamoiOvde-LECENJEOd kojih bolesti su bolovali Srbi u srednjem veku?  Zanimljivo je napomenuti da ima daleko veći broj i više vrsta oboljenja koja se pominju u svetovnoj medicini nego i takozvanoj verskoj medicini.  Tako, dok se u najopširnijem kodeksu naše verske medicine pominje samo dvadeset devet oboljenja, dotle broj različitih bolesti u najstarijem kodeksu svetovne medicine iznosi osamdeset šest. Među bolestima koje se najčešće pominju su kako one najstrašnije kao što su kuga, lepra, besnilo ili velike boginje, tako i one manje opasne kao što su srdobolja, šuga, malarija ili kostobolja. Uz to, navodi se i čitav niz ostalih bolesti kao što su groznica, zubobolja, krvoliptanje iz nosa, nesanica, kašalj, vratobolja, slabost srca, osipanje kože, sunčanica, zujanje u ušima i gluvoća, žutica.

Najveći broj lekova spravljan je od prirodnih sastojaka biljnog (smokve, urme, biber, badem, različito korenje, smola, tikve, ulje, mahovina, semenje) ili životinjskog porekla (jaja, ovčije i magareće mleko, koziji loj, puževi, jelenji rog, rakovi). Znatno ređe su se upotrebljavali minerali, sumpor i so.
U prostorima gde se srednjovekovna medicina pokazivala kao nemoćna razmahivali su se nadrilekarstvo ili, pak, rašireno verovanje u čudotvornu moć hrišćanskih svetitelja i njihovih moštiju. Tada bi bolesni i njihova brižna okolina, poneseni ne samo verskom zaslepljenošću nego i očajanjem, hrlili prema mestima koja su nudila mogućnost isceljenja. Uopšte, teologija i medicina u srednjovekovnom svetu neretko su se ne samo dodirivale nego i na osoben način umnogome preklapale.

TamoiOvde-NIKOKAIZSALRENA

Ovako je izgledalo lečenje kod Nikole iz Salerna, jednog od najpoznatijih lekara iz 17. veka

  Vera u čudotvornu moć relikvija u lečenju svakojakih tegoba i bolesti podsticala je pobožne na razne ustupke. Strah pred boljkom koja se činila neizlečivom preseljavao je misli i usredsređenost obolelih i njihove okoline iz racionalnog u predele mističnog u kojima je čudotvornost moštiju nadmašivala snagu lekova.

Lekari iz Dubrovnika

  Ko su bili lekari u srpskoj srednjovekovnoj državi?

 Pored onih koji su završili medicinske škole i bili lekari od zanata, bilo je i polukvalifikovanih, koji su posle položenog ispita pred sanitetskim vlastima sticali sva zakonska prava da mogu da se bave lečenjem, kao i nekvalifikovanih, koji su se, pored berberskog zanata, bavili lekarskim zahvatima. O lekarima inače nema mnogo pomena u sačuvanim izvornim svedočanstvima.

U dubrovačkim zvaničnim knjigama pominju se po imenu Srbi lekari: Prvoslav (1298), Menče iz Bara (1330), Milčin iz Prizrena, koji se u novembru 1349. godine u Dubrovniku obavezao da će za nagradu od dvadeset perpera izlečiti sina cipelara Medoja koji je bolovao od kamena, neki Oberko, inače stručnjak za kile, koji je u dubrovačkoj kancelariji 1382. godine sklopio ugovor s Vlahom Stojislavom Popovićem za honorar od šezdeset perpera.

Srpski vladari i najistaknutiji velikaši pozivali su lekare iz Dubrovnika, strance koji su uglavnom poticali s Apeninskog poluostrva. Magister Egidijus dolazio je kralju Stefanu Dečanskom u dva maha, najpre na dva meseca 1326, a zatim isto tako i 1327. godine. Kod Stefana Dušana bio je u službi magister Antonije iz Monteflorea, kod Ankone, koji ga je pratio i bio prisutan na čuvenom sastanku srpskog kralja i vizantijskog cara Andronika III Paleologa u Radovištu 1336. godine. Despotu Stefanu Lazareviću dolazio je dubrovački lekar Danijele de Pasinis iz Verone. Lični lekar despota Đurđa Brankovića bio je takođe Italijan Anđelo Muado. U taj mah bio je u Srbiji i Firentinac Jeronim de Sante Minijato. Dubrovčani su slali opštinske lekare i velikašima Sandalju Hraniću, Balšićima, Stefanu Vukčiću Kosači i drugima.

Na osnovu raspoloživih izvora može da se izračuna da je počev od 14. veka u Srbiji živelo i radilo četrdeset devet lekara italijanskog porekla uz dvadeset devet apotekara. Od toga je u 14. veku delovalo petnaest lekara, u 15. trideset, a u 16. četrnaest lekara. Većina njih bila je rodom iz Italije (Rim, Padova, Bolonja, Venecija, Ferma). Prvi Srbin doktor medicine bio je Jovan Apostolović (1730–1770) koji je 1757. godine diplomirao na znamenitom univerzitetu u Haleu.

Postelje u ćeliji

U srednjovekovnoj Srbiji bilo je i bolnica. Njih su podizali vladari iz dinastije Nemanjića uz svoje manastire, za potrebe samih manastira, ili kao sklonište za obolele od neizlečivih bolesti. Prve srpske bolnice u manastirima Hilandaru i Studenici nastale su po ugledu na vizantijske. Hilandarska je imala i sklonište za bolesnike od hroničnih neizlečivih oboljenja kao što su lepra, paraliza, epilepsija. O hilandarskoj bolnici starali su se i potonji srpski vladari. U Hilandarskom tipiku, svojevrsnom manastirskom ustavu, u članu 40, nalaze se i propisi o bolnici. Tamo piše:
„Rekoh napred nešto malo o bolesnoj braći našoj. Sve je ostavljeno igumanovoj volji što se tiče brige o njima. Jer treba i o njima više kazati. Zapovedamo da se za bolne izabere ćelija koja ima oblik bolnice, i da se postave postelje bolnima za ležanje i odmor, i da im se daje bolničar da ih dvori u svemu. Ako li mojim gresima mnogi padnu u bolest, neka im se dadu i dva bolničara, velika arula, to jest ognjište od medi skovano i prenosivo, na kome će se topiti ukrop za bolne i drugo što im je na utehu, po mogućstvu, za jelo i piće i druge potrebe. A iguman svagda, ne retko, neka dolazi u bolnicu i neka od sveg srca posećuje bratiju i neka donosi svakome potrebno…”

TamoiOvde-studenica

Manastir Studenica, gde je bila naša prva bolnica

  U početku je bolnica bila smeštena u ćeliji s osam postelja za članove monaškog bratstva. U doba kralja Milutina (1282–1321) ova bolnica je proširena, da bi za vreme cara Stefana Dušana imala čak šest velikih bolničkih soba. O hilandarskoj bolnici starali su se i potonji vladari sve do propasti srpske srednjovekovne države u 15. stoleću. Kako misle pojedini istraživači, zbog toga što je u ovoj bolnici negovana i medicinska književnost i što su se za lečenje upotrebljavali spisi antičke medicine, ona bi mogla da se smatra i najstarijom srpskom medicinskom školom.
Bolnica koju je u manastiru Studenici utemeljio Sava Nemanjić bila je prva bolnica osnovana na tlu srpske srednjovekovne države. U Studeničkom tipiku nalazi se i poglavlje o bolnici i bolničarima preuzeto iz Hilandarskog tipika, a ovaj tipik je u stvari unekoliko prerađeni tipik znamenitog manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu.

Postojala je i bolnica u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena koja je imala dvadeset postelja. U nju su dolazili oni koji su se razboleli, ali bolesnicima se nisu smatrali hromi i slepi. U manastirskoj bolnici Svete Bogorodice Ratačke lečeni su bolesnici s trajnim telesnim manama i hroničnim oboljenjima. Despot Stefan Lazarević je u Beogradu podigao bolnicu koja je imala i svoju crkvu.   Bolnica je bilo i u primorskim gradovima kao što su Kotor i Dubrovnik.


vadenjezuba

Vađenje zuba

Pre nekoliko godina, prilikom arheoloških iskopavanja na lokalitetu manastira Svetog Georgija u Dabru, kasnije poznatog kao manastir Orahovica u Mažićima, smeštenog na levoj obali Lima, otkrivena je manastirska bolnica. Reč je o manastiru koji je već početkom 13. veka bio ugledno i važno monaško središte srpske države, a kasnije je imao burnu istoriju, pa je 1732. godine bio sasvim porušen i potom sve do 1998. godine zarastao u šiblje i gotovo zaboravljen.   Posebno valja naglasiti činjenicu da su prilikom arheoloških iskopavanja na ovom lokalitetu nađeni i medicinski instrumenti – cirkle, makaze, optička pomagala, instrumenti za vađenje projektila, skalpeli – koji uglavnom potiču iz 16. i 17. stoleća.
Jedna od najčuvenijih bolnica bila je ona koju je u Carigradu podigao kralj Milutin.

 

U grčkim izvorima ona se redovno naziva ksenon, odnosno Kraljev ksenon. Prvobitno značenje te reči je svratište, dom za prijem stranaca, ali već u srednjem veku dobija i značenje bolnica. Milutinova bolnica bila je podignuta pri manastiru Jovana Prodroma, koji je u carigradskoj četvrti Petri, nedaleko od Vlahernske palate, podigao car Jovan II Komnin (1118–1143) u prvoj polovini 12. veka. U Žitiju kralja Milutina iz pera arhiepiskopa Danila II stoji zapisano:
„I tu načini mnoštvo odara radi počivanja bolnima, meke postelje postavivši povrh njih. I tu, ako kakav bolesnik nema nikakve nade, zapovedi da svaki takav ide ka tako spremljenom odru.” I nešto dalje:      „Ako je ko od takovih bolesnika isceljen odlazio na svoj put radujući se, opet je drugi bolesnik dolazio na njegovo mesto, takođe primajući milostivo posećenje, kao što je i do današnjeg dana neizmenjeno.”
Kako Danilo II beleži, Milutin se pobrinuo i za bolničko osoblje.


Obnova narodne medicine

Uporedo s bolnicama postojale su i apoteke, uglavnom u primorskim gradovima. Tako se zna da su službu apotekara u Dubrovniku i Kotoru mahom obavljali stranci, najčešće došljaci s Apeninskog poluostrva.
Padom srpskih srednjovekovnih zemalja pod vlast Osmanlija sredinom 15. veka došlo je do oživljavanja plemenske i patrijarhalne kulture.
U vezi s tim, među Srbima koji su postali podanici prostranog Osmanskog carstva u upotrebi su ostale samo narodna svetovna i verska medicina. Obnova narodne medicine, uz upadljivu oseku naučnog lekarstva, ispoljila se u pojavi niza takozvanih lekaruša, svojevrsnih zbornika u kojima je sakupljano narodno medicinsko iskustvo. Najčešće je reč o rukopisnim knjigama u kojima su popisivane lekarije, kao i uputstva za njihovu upotrebu, ali u kojima je naučni pristup medicini lagano gubio bitku s navalom magije, nadrilekarstva i praznoverica.

Autor: Radivoj Radić /politikin-zabavnik.rs/broj: 3085

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SRBI OPERISALI JOŠ U 12. STOLEĆU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.

TamoiOvde-Manastir

Manastir Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja

  Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno. U manastiru Svetog Nikole Dabarskog, u Pribojskoj Banji, postojala je velika bolnica sa medicinskim instrumentima, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.

  Istorijska nalazišta na iskopinama manastira Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja, prema onome što je do sada pronađeno i otkriveno i sudeći po tvrdnjama stručnjaka, govore da su Srbi još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.

  Saznanja govore da su Srbi mnogo pre Nemaca, savremenije i uspešnije lečili ljude, a dokazano je i da je u manastiru Svetog Nikole Dabarskog, koji se nalazi u Pribojskoj Banji, takođe postojalo lečilište.

   Srpski kaluđeri preteče u medicini

   Arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju Savo Derikonjić rekao je da je ono što je otkriveno nakon višegodišnjeg istraživanja zaista epohalno – u manastiru je postojala bolnica, a u njoj medicinski instrumenti, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.

TamoiOvde-Medicinski instrumenti

Neki od pronađenih medicinskih instrumenata

 Donedavno se mislilo da je čuveni turski putopisac Evlija Čelebija, koji je boravio u manastiru u selu Mažići 1620. godine, preterivao u opisu onoga što je video i zatekao, ali arheološki nalazi to sve potvrđuju.

„Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. U njemu ima više od pet stotina kaluđera, a okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Ušao sam u ovaj divni manastir da bih mogao pažljivo da ga razgledam. U njemu ima jedna ćelija u koju sam takođe želeo da uđem, ali mi, siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem“, napisao je Čelebija u svom putopisu o boravku u manastiru Mažići kod Priboja.

Više je nego jasno i zašto kaluđeri nisu dozvolili Turskom putopiscu da uđe u jednu posebnu ćeliju.

„To je u stvari bio ulaz u manastirsku bolnicu, koja je brižljivo čuvana od radoznalaca. A Evlija Čelebija bio je i turski špijun, koji je davao obilje podataka svojoj carevini koja je u to vreme vladala ovim prostorima“, objašnjava Savo Derikonjić, arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju.

TamoiOvde-Derikonjic Savo

Savo Derikonjić

 „Ono što smo otkrili zaista je epohalno. Uz medicinske instrumente, preteče današnjih hirurških instrumenata koji se mnogo ni danas ne razlikuju od ovih savremenih, pronašli smo ostatke pokojnika istražujući do sada 165 grobova srednjovekovne nekropole i jasno utvrdili da su kod desetina njih vršeni u 12. i 13. veku, ali i kasnije, sve do 18. veka i paljevine manastira, vrlo složeni hirurški zahvati, poput vrlo složenih operacija na ljudskoj lobanji. Neki su lečeni, a nekima su vidane rane nakon teških bitaka i ranjavanja. Imamo dokaze da su mnogi od njih živeli nakon operacija još godinama.

  Prema našim procenama, oko manastirskog kompleksa je najmanje dve hiljade skeleta, a reč je uglavnom o onima koji su tu lečeni i operisani“, naveo je Derikonjić.

 Samo na prostoru jedne sonde registrovano je više od sto skeleta različite starosti i pola. Na tim ostacima, posebno lobanjama pokojnika, vidljive su operacije, kod jednog je pronađeno liveno bronzano dugme koje najverovatnije pripada 12. veku, kao i dva dubrovačka denara iz sredine 13. veka.

 „Pronašli smo instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom, koji potiče oko 1520. godine, ovaj instrument iz manastira Svetog Georgija je sedam milimetara duži od sačuvanog analognog primerka koji se nalazi u Germanskom nacionalnom muzeju u Nirnbergu. Zatim, mali hirurški šestar iz 15. veka, i viljušku za amputaciju iz 16. veka.

TamoiOvde-medicinski instrumenti 2Ono što je za nas bilo zaista začuđujuće i epohalan pronalazak su naočare „lenonke“, kakve je nosio čuveni „Bitls“ Džon Lenon. Ove naočare, kao funkcionalno pomagalo u operacijama, potiču iz 15. veka, sa okvirima od profilisanog bakra i malim elipsoidnim alkama za prihvatanje. Očigledno da je reč o najstarijim naočarama lenonkama“, ističe Derikonjić.

Derikonjić kaže da su u poslednje vreme, nakon obnove manastira Mažići, na žalost, stala istraživanja manastirske bolnice.

A stalo se zbog srpskog posla, pošto jedan meštanin na čijem je imanju jednim delom manastirski kompleks traži velike pare i stanove za decu da bi ustupio to parče zemlje arheolozima radi prekopavanja i istraživanja.

Inače, i svet je već pokazao veliko interesovanje za epohalna medicinska otkrića u manastiru Mažići, bila je planirana čak i izložba pronađenih predmeta i medicinskih instrumenata u Budimpešti, ali što zbog nedostatka para, ali i zastoja u nastavku istraživanja, ova otkrića koja menjaju istoriju medicine i u Evropi, ali i u svetu, ostaće još neko vreme tajna.

Izvor: rts.rs

RUĐER, JEDAN OD NAJVEĆIH SVETSKIH UMOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. maja 1711. godine rođen je RUĐER BOŠKOVIĆ, matematičar, fizičar, astronom, filozof, pesnik, univerzitetski profesor.

boskovic-rudjer_660x330Osnivač je Brerske astronomske opservatorije, pored Milana, i direktor Optičkog instituta francuske mornarice, jedan je od najvećih umova u istoriji nauke uopšte.

Bio je srpskog porekla – njegov otac Nikola, trgovac, pisao je o svom poreklu i o srpskim manastirima Raške oblasti. U 15. godini otišao je iz rodnog Dubrovnika u Rim,gde je završio isusovački kolegijum. Postavio je dve geometrijske metode za određivanje elemenata rotacije Sunca, geometrijsku metodu određivanja putanje kometa, jedinstveni zakon sile, pretpostavio da se tela ne samo privlače nego i odbijaju na malim rastojanjima, sve formule sferne trigonometrije sveo je na četiri osnovne, izračunao je dimenzije ispljoštenosti Zemlje na osnovu merenja meridijana, rešio je problem okaca u saću. Nasuprot Isaku Njutnu, vreme i prostor smatrao je relativnim, po čemu je preteča Alberta Ajnštajna. Dela: „Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium“, „Opera partientia ad opticam et astronomiam“, „Elementorum universae matheseos“, „O morskoj plimi“,“O zakonu sila u prirodi“, „O svetlu“, „Teorija konusnih preseka“,“Elementi matematike“.   Izvor: rtv.rs

BIOGRAFIJA

RUĐER JOSIPA BOŠKOVIĆ (1711 – 1787)

 Ljudi prečesto koriste frazu kada opisujući nekoga kažu „išao je ispred svog vremena“, napisao je nobelovac i naučnik Leon Lederman.“Ne govorim o Galileju niti o Njutnu, već o Srbo–Hrvatu Ruggieru Giuseppeu Boscovichu, koji je veliki deo svoje karijere proveo u Rimu.

boskovic1Ruđer je rođen 16 godina pre Njutnove smrti. Veoma je podržavao njegove teorije ali „imao je izvesne probleme sa zakonom gravitacije.“

Bošković je tvrdio da je ovaj Njutnov zakon „skoro savršeno tačan ali da izvesna odstupalja od zakona o obrnutom kvadratu rastojanja ipak postoje, iako su ona vrlo malena.“ „Nagađao je da će ovaj klasični zakon privlačenja morati sasvim da se sruši na atomskoj razmeri veličina, na kojoj su sile privlačenja zamenjene oscilacijama između privlačnih i odbojnih sila. Zaprepašćujuća misao za naučnika u osamnaestom veku“, završava Lederman.

Bošković je došao na ideju da postoje „polja sila“ pomoću kojih možemo da objasnimo kako tela deluju na neka druga tela na rastojanju. On je imao jednu zamisao, potpuno ludačku za osamnaesti vek, da se tela ne mogu sastojati od kontinualne supstance niti od bliskih čestica materije, već da su sazdana od bezbroj nevidljivih i nedeljivih a–toma[1].

To nije bilo ništa novo s obzirom na poznata učenja Demokrita, Galileja i Njutna. Novo je bilo to što je Bošković tvrdio da te čestice nemaju veličinu – da su samo geometrijske tačke. Kao što se sećamo iz časova geometrije, tačka je samo jedno bezdimenzioalno mesto, presek dve prave.  Bošković je tvrdio, ni manje ni više, da je svakolika materija sazdana od čestica koje nemaju nikakvih dimenzija. Lederman nam kaže da je jedno od najvećih otkrića XX veka, otkriće kvarkova, samo potvrdilo davna Ruđerova predviđanja. Treba mu verovati, jer je on čovek koji je dobio nobelovu nagradu za fiziku baš za otkriće kvarkova.


[1]  Piše se sa crticom da bi se razlikovao od starogrčke predstave o nejmanjoj čestici materije, od hemijske čestice materije, kao najmanjoj nedeljivoj jedinici materije. Tada se još nije znalo o postojanju subatomskih čestica i da se i sâm ‘nedeljivi’ atom sastoji od mnogo još elementarnijih čestica.

Polje sila

Među ostalima treba pomenuti radove:

·         O Sunčevim pegama (1736);
·         O Merkurovoj putanji (1737);
·         O polarnoj svetlosti – Aurori Borealis (1738);
·         O upotrebi teleskopa u astronomskim istraživanjima (1739);
·         O obliku Zemlje (1739);
·         O kretanju nebeskih tela u sredini bez otpora (1740);
·         Različiti efekti gravitacije (1741);
·         O aberaciji nepokretnih zvezda (1742).

Problemi čiste matematike, kao i filozofska razmatranja koja se tiču brojnih tema o građi materije, zaokupljali su njegovu pažnju, a njegovo mišljenje je zauzimalo značajnu ulogu u svim naučnim diskusijama tog doba. Tu svakako spadaju: „Zemljina devijacija od verovatno sfernog oblika“, „Istrašivanja neobične gravitacije“, „Proračun orbite komete“ itd. Njegove sposobnosti iskazane na ovim i sličnim problemima, svratile su pozornost kako talijanskih tako i stranih Akademija – iz Bolonje, Pariza i Londana – i on postaje njihov član.

Ovaj elegantni i kažu lep čovek, brilijantan u javnim kontaktima, iskazivao je sposobnosi i u borbi sa praktičnim problemima. Za vreme njegovog službovanja na Collegio Romano, tamo je isplanirana velika opservatorija, kasnije vrlo poznata. Prvi je sugerisao da se masivni stubovi školske crkve, zbog svoje velike stabilnosti iskoriste kao nosači. Ali nepovoljni uslovi toga vremena, koji su doveli do progona Jezuita, poremetili su Boškovićeve planove o opservatoriji, sve do 1850. kada je njegov vredni naslednik Otac Secchi[1] uspešno dovršio radove. Postoji jasna i uočljiva paralela između ta dva korifeja[2] rimskog koledža, a Bošković je bez sumnje bio Secchijev intelektualni prethodnik. Kao i Secchi kasnije, Bošković je u papskoj vladi bio savetnik po svim važnim tehničkim pitanjima. Zato, kada su sredinom XVIII veka na velikoj bazilici sv. Petra u Vatikanu počele da se javljaju pukotine i prvi znaci vremena (izazivajući zaprepašćenje Pape i čitavog Rima), uzbuđenje nije splaslo sve dok Bošković nije ugradio velike gvozdene obručeve i to sprečio.

Godine 1757. papa Benedikt XIV , pod uticajem Boškovića, naređuje njemu i kolegi Jezuitu Cristofu Maireu da naprave nekoliko preciznih instrumenata za merenje meridijanskih lukova i odredi Zemljinu zakrivljenost i koriguje papske državne mape, čime je proglašen nevažećim dekret protiv Kopernika i njegovog sistema.

Mnogi univerziteti van Italije želeli su Ruđera za svog profesora. On sam je bio pun duha i preduzimljivosti, što se videlo kada je portugalski kralj John V zatražio od Jezuita 10 očeva da bi napravili radnu ekspediciju u Brazil. On je dobrovoljno ponudio svoje usluge, želeći da organizuje jednu nezavisnu ekspediciju u Ekvador, sa željom da utvrdi tačan oblik Zemlje, što je izazvalo naučno uzbuđenje kolega naročito u Engleskoj i Francuskoj.

Pored rada na matematičkoj astronomiji, Bošković je već 1748. ulagao napore za što šire prihvatanje Newtonovog zakona opšte gravitacije. Napisao je više eseja o tome, u kojima je govorio da se tela ne mogu satojati od kontinuirane supstance, niti od bliskih čestica materije, već moraju biti sačinjene od bezbroj tačkastih struktura koje se ne mogu deliti. Sile odbijanja između njih su infinitezimalna ali ne mogu nestati. To odbijanje izazivaju određene sile koju svaka od tih tački poseduje. Kada su jako blizu, ona (sila) teži beskonačnosti., međutim sa porastom rastojanja ona opada, da bi se na kraju pretvorila u privlačnu silu. Svoja razmatranja na tu temu opisao je u tri dela, baveći se prvo postavljanjem i objašnjavanjem teorije, sa osvrtom na primenu na mehaničke probleme, i na kraju objašnjavajući kako bi se to primenilo u fizici. On je pokušao da redukuje komplikovane prirodne zakone na jednostavne osnovne zakone i to je uradio 1763. u svojoj knjizi „Theoria Philosphiæ Naturalis“ (Venecija, 1763). Ona sadrži ni manje ni više nego 66 rasprava počevši od 1736, što samo govori o njegovoj literarnoj aktivnosti.

Bošković je i svojim političkim pisanjem skretao pozornost jednako kao i svojim naučničkim. Njegovi stihovi na latinskom, u kojima slavi poljskog kralja Tomislausa, papu Benedikta XIV i mnoge plemiće Venecijanske, čitani su na rimskoj Akademiji. Njegova „Carmen de Solis ac Lunae defectibus“ (5 tom, London, 1760) imala je mnogo obožavalaca.

Radio je u nekoliko provincija i gradova–država. Godine 1757. u gradu–republici Lucca je po nalogu suda iz Beča nadgledao gradnju brane na jezeru koje je ugrožavalo grad, a čemu se protivio veliki toskanski vojvoda. U tom poslu je iskazao veliku veštinu i diplomatiju, pa je proglašen za počasnog građanina Lucce i dobio veliku pomoć pri njegovim naučnim ekspedicijama po Italiji, Francuskoj i Engleskoj. Za vreme boravka u Engleskoj, izvršio je 6. juna 1761. pripreme za posmatranje prolaska Venere. Da bi izbegao hromatsku aberaciju sočiva, postavio ih je u tečnost, čime je dao doprinos kasnijim Dollandovim ahromatskim teleskopima.

Kada su Dubrovčani došli u konflikt sa kraljem Francuske, preklinjali su Boškovića da se zauzme za njih, te je morao i papa da se umeša. Iz Londona se vraća u pratnji venecijanskog ambasadora, sa kojim preko Poljske putuje čak do Konstantinopolja. Tu je dobio priliku da proširi svoja znanja o arheologiji, što je i objavio u Bessanu 1784. godine: „Giornale d’un viaggio da Constantinopli in Polnia con una relazione della rovine de Troja.“ Težak rad na tom putu mu je poljuljao zdravlje, te se više usresređuje na praktične radove u Rimu, gde 1762. radi na isušivanju Papskih močvara. godine 1764. prihvata postavku za profesora matematike na univerzitetu u Paviji.

U isto vreme, jezuitski oci iz opservatorije u Marselju, dobijaju poziv iz Milana da na tamošnjoj Visokoj školi u Breru podignu veliku opservatoriju. Rešili su da iskoriste velike Ruđerove tehničke sposobnosti i radovi su počeli već sledeće 1765. godine. Čak i danas, pored one u Collegio Romano, spada među najčuvenije opservatorije u Italiji. Bila je opremljena novim Skjaparelijevim sočivom od 18 inča (46 cm) smeštenim u kućište od 12 m.

Ubrzo pošto je postao profesor u Pizi, a posle progona Jezuita u Italiji, francuski kralj Luj XV ga zove u Pariz gde on za platu od 8.000 franaka postaje upravnik mornaričke optike. Posle 10 godina se vraća u Italiju da bi nadgledao štampanje svojih još neobjavljenih radova u V tomova, jer u Francuskoj nije mogao da nađe izdavača spremnog da objavljuje knjige pisane na latinskom. Konačno, 1785. u Bassanu se pojavljuje „Rogerii Josephi Boscovich opera pertinentia ad opticam et astronomiam. . .in quinque tomos distributa“ poslednje iz pera ovog aktivnog čoveka. Posle tog iscrpljujućeg napora, odlazi u manastir Vallombrosa da se odmori. Vraća se u Milano sa novim planovima ali ga sustiže smrt u njegovoj 76. godini, oslobodivši ga od ozbiljnih duševnih bolesti koje su se udružile sa trajnim mentalnim problemima. Sahranjen je u crkvi Santa Maria Podone u Milanu.

Ruđer Bošković, sa svojim vanserijskim talentima, bio je eminentan i među skolastičarima svog vremena. Njegova čestitost je bila opšte poznata u društvu i među kolegama, kao i među papama i prinčevima koji su ga sa naklonošću darivali i slavili. Bio je poznat kao darovit učitelj, uspešan vođa naučnih pregnuća, pronalazač važnih instrumenata, od kojih su neki još u primeni (kao npr. prstenasti mikrometar i dr.)i pionir u razvijanju novih teorija. I pored toga, nije bio imun na snažnu zavist protiv sebe, izraženu naročito u poslednjem periodu života kada je boravio u Francuskoj. Opis pronalaska pronalaska pomenutog mikrometra, koji je Bošković opisao u svojim memoarima objavljenim u Rimu 1739. „De novo telescopii usu ad objecta coelestia determinanda“, nepravedno je pripisan holandskom filozofu Huygensu.

Njgov slavni naslednik na opservatoriji na Collegio Romano, otac Angelo Secchi, u svojoj knjizi „Unita della forze fisiche“ izražava se sa puno poštovanja prema svom prethodniku, a mnoge činjenice i kosmološka viđenja velikog broja kasnijih prirodnih filozofa odražavala su teorijske uticaje misli Ruđera Boškovića.

Danas jedan krater na Mesecu prečnika 46 km i dubine 1770 m nosi njegovo ime. Pored toga možda je ovde zgodno napomenuti da 35 kratera na našem satelitu nosi imena znamenitih Jezuita[3], od kojih neki mogu da se vide i golim okom. Treba reći u vreme poterivanja Jezuita 1773. god. od 130 opservatorija u svetu, njih 30 su bila pod upravom Jezuita.

U životu je napisao 151 knjigu od kojih su mnoge izvršile veliki uticaj na modernu fiziku i objašnjenje univerzuma. Njegova dela i rukopisi se čuvaju u Boškovićevom legatu u Banckroftovoj biblioteci retkih knjiga univerziteta Berkli, u Kaliforniji. Među 180 naslova se nalazi se samo 66 njegova naučna spisa, već i preko 2.000 pisama koji pripadaju matematičarima kakvi su bili Ojler, D’Lambert, Lagranž, Laplas, Jacobi i Bernuli.


[1]  Angelo Secchi (1818–1878), jezuitski sveštenik i astrofizičar, prvi uradio spektre zvezda i predložio klasifikaciju u 4 osnovna spektralna tipa.
[2]  Prvak, onaj koji je najbolji u nečemu, naročito u oblasti umetnosti ili nauke, „zvezda“, kolovođa.
[3]  Neki od njih su: Christopher Clavius – najuticajniji učitelj Renesanse, ljubimac Keplera, Galileja i dr. Uticao na usvajanje Gregorijanskog kalendara, Francesco Grimaldi – otkrio difrakciju svetlosti i uticao na Newtona, Christopher Grienberger – Claviusov naslednik i onaj koji je potvrdio Galilejeva otkrića 4 Jupiterova satelita, Maximilian Hell – upravnik bečke opservatorije u vreme progona Jezuita, Athanasius Kircher – njegov uticaj na matematiku, astronomiju, harmoniju, akustiku, hemiju, mikroskopiju, medicinu itd je odigrao veliku ulogu u naučnoj revoluciji, Christopher Scheiner – pronašao Sunčane pege nezavisno od Galileja, Francesco Lana–Terzi –  otac aeronautike, Vincent Riccati – njegove hiperbolične funkcije, Mateo Ricci – zaslužan za naučne inovacije u Kini i td.

 

 THEORIA PHILOSOPHIAE

 

rbTheoria Philosophiæ Naturalis Reducta Ad Unicam Legem Viriun In Natura Existentium  („Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi„) predstavlja glavno i životno delo Ruđera Boškovića, a prvi put je objavljeno na latinskom jeziku u Beču 1758. godine.

Drugo izdanje ove knjige je (opet na latinskom), štampano je u Veneciji 1763. godine. To drugo izdanje Bošković je sam korigovao, doterao i dopunio u odnosu na bečko izdanje „sa kojim nije bio potpuno zadovoljan, zbog mnogih štamparskih pogrešaka.“[1]

Prevod drugog izdanja „Teorije prirodne filozofije“ na srpsko–hrvatski jezik objavljen je tek 1974. godine u Zagrabu i to je prvo izdanje glavnog Boškovićevog dela na našem jeziku.

U svom glavnom delu Bošković je zapravo spojio svoje prethodno objavljene rasparave O živim silama (1754), O svetlosti (1748), O deljivosti materije (1748), O zakonu kontinuiteta (1754), O zakonu sila koje postoje u prirodi (1755), kao i neke svoje filozofske komentare koje je napisao analizirajući radove dubrovačkog filozofa Benedikta Staja, inače svog istaknutog učenika sa Rimskog kolegijuma[2]. U izgradnji svoje teorije, Bošković se nadahnuo teorijama prirodne fiolzofije Njutna i Lajbnica. Od Njutnove teorije je prihvatio uzajamne sile (privlačne ili atraktivne i odbojne ili repulzivne), a od Lajbnica primarne jednostavne i neprotežne elemente ali on istovremeno potvrđuje da se njegova teorija razlikuje od Lajbnicove po tome što ne prihvata nikakvu neprekidnu (kontinuiranu) protežnost kao posledicu međusobnog dodirivanja direktno sukcesivnih neprotežnih tačaka i „što prihvata homogenost primarnih elemenata, tumačeći različitost masa rasporedom i različitošću položajnih kombinacija primarnih elemenata.“[3]

Boškovićeva „Teorija prirodne filozofije“ razlikuje se od Njutnove teorije po tome što jednim jedinim zakonom sila objašnjava isto ono što i Njutnova tri principa: gravitacije, kohezije i fermentacije i što na malim rastojanjima ne prihvata važenje privlačne sile, već uvodi odbojnu. On smatra da su primarni elementi materije „neprotežne i nedeljive tačke koje deluju međusobno silom koja zavisi od njihovog rastojanja“[4] ali tako da ne može doći do dodira tačaka „jer na vrlo malim rastojanjima odbojna sila raste neograničeno i u stanju je da uguši ma kako veliku brzinu kojom bi se jedna tačka približavala drugoj“, dok se u slučaju kada se jedna tačka udaljuje od druge odbojna sila smanjuje do nule. Bošković je smatrao da su osnovne čestice materije (one manje od atoma) samo tačke – bez dimenzija.

Treće izdanje Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“ je bilo dvojezično (latinski i engleski) i izašlo je 1922. godine u Londonu, dok je četvrto izdanje bilo samo na engleskom i pojavilo se u Americi 1966. godine. Prof. Ernest Stipanić piše da su istaknuti naučnici i filozofi sledili Boškovićevu prirodnu filozofiju „naročito kad je bila u pitanju njegova teorija o materiji“ i navodi sledeća imena: istaknutog francuskog fizičara Andrè–Marie Ampérea (1775–1836), pronalazača elektromagnetizma, nemačkog fizičara G. T. Fehnera (1801–87), jednog od najvećih pionira elektrotehnike Michaela Faradaya (1791–1867), engleskog inženjer i fizičar znameniti William Thomson Lord Kelvin (1824–1907), zatim engleski fizičar–nobelovac i pronalazača elektrona ser J. J. Thomsona (1856–1940), pa Dimitrija Ivanoviča Mendeljejeva (1834–1907), koji je otkrio periodni sistem hemijskih elemenata i mnoge druge.

Nemački fizičar G. T. Fehner je napisao: „Ne grešim ako smatram da je duboki fizičar i matematičar, Isusovac R. Bošković i Dubrovnika, pravi začetnik fizike, jednostavne atomistike prostorno diskretnih atoma“, (Nauka o atomima).

Faradej je u svoju teoriju o elektricitetu ugradio Boškovićevu ideju o atomima kao centrima sila, a Lord Kelvin u svojoj molekularnoj dinamici i u proučavanju sila koje deluju među elektronima ističe veliku sličnost Boškovićeve atomistike sa modernim fizičkim teorijama o materiji sa početka XX veka. Kelvin je 1900. godine izjavio da je njegovo „sadašnje gledište čisti i jednostavni boškovićijanizam.“

J. J. Tomson je našao u Boškovićevoj Teoriji o sastavu materije ideju o mogućim i nemogućim putanjama primarnih elemenata materije i ona mu je „poslužila da izgradi svoju teoriju kretanja elektrona“, te je iz nje uzeo pojam stabilnih orbita.

Niels Bohr, veliko ime nuklearne fizike, takođe je preuzeo istu ideju od Boškovića i na taj način je u savremenu fiziku ušla Boškovićeva zamisao o primarnim elementima materije, prilagođena novim saznanjima o strukturi materije. Ruđerova teorija delovanja privlačnih i odbojnih sila uticala je na genezu jednog vrlo značajnog pojma savremene fizike, pojma polja sila. Taj pojam je nadahnuo Faradeja, da bi ga kasnije preuzeo od njega i dalje razradio znameniti fizičar i teoretičar James Clerk Maxwell (1831–79)[5].

Prof. Mendeljejev je napisao: „Danas svuda R. Boškovića smatraju u izvesnom smislu osnivačem savremenih predstava o materiji …“ (Osnove hemije). Češki matematičar i filozof E. Kolman u svojoj studiji „Život i naučna delatnost Ruđera Boškovića“ (objavljena u časopisu Akademije nauka iz Moskve) piše: „Model atoma koji su izradili Raderford 1911. i Bor 1913. godine sačuvao je Bošković–Tomsonove stabilne putanje kao jedine dopuštene.“

Povodom dvestagodišnjice objavljivanja Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“, 1758 – 1958, u njegovom rodnom Dubrovniku održan je međunarodni simpozijum na kome su učestvovala i tada dva vodeća fizičara i nobelovca Werner Heisenberg i Niels Bohr. (W. K. Heisenberg, 1901–76, dobio nobelovu nagradu 1932. a N. H. Bohr, 1885–1962, dobio nobelovu nagradu 1922. godine).

Tada je Heisenberg istakao da Boškovićeva teorija „sadrži mnoštvo ideja koje su tek u modernoj fizici, u poslednjih pedeset godina, došle u potpunosti do svog izražaja i koje pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovišta kojima se Bošković rukovodio u svojoj nauci o prirodi“, zatim, „ako se želi izraziti modernim jezikom glavna Boškvićeva filozofska teza, onda se valjda može reći da je Bošković smatrao da se u zakonu sila koje deluju između elementarnih čestica nalazi ključ za razumevanje strukture materije.“

Bor je tada, između ostalog, izjavio: „… da su Boškovićeve ideje izvršile duboki uticaj na delo sledećih generacija fizičara, iz kojeg su proizašla shvatanja opšte mehanike koja su inspirisala markiza Pierre–Simon Laplacea i možda manje direktno Faradeja i Maksvela“.[6]


[1]  Prof. Ernest Stipanić, „Ruđer Bošković“ – Prosvetni pregled, Beograd, 1984
[2]  Ibid. str. 53
[3]  Ibid. str. 54
[4]  Ibid. str. 54
[5]  Ibid. str. 63
[6]  Ibid. str. 66

  

RUĐER KAO POETA

 

boskovic2Već je rečeno da je Bošković svoje naučne traktate i književne sastave pisao na latinskom, italijanskom i francuskom jeziku, a sa svojom sestrom Anicom i Braćom Božom i Barom dopisivao se na našem jeziku.

Bošković je bio visokog rasta i snažne građe, veoma živog temperamenta, sklon da plane u srdžbi kao svaki Dinarac ali je bio bezazlene naravi i dečje duše. Za sebe je jednom prilikom rekao: „Nisam ja zgodan za dvorove jer ne znam laskati, ne tražim ništa, ne nadam se ničemu, a govorim ono što osjećam.“ U društvu je bio duhovit i rado slušan govornik. Iz Pariza je pisao bratu Baru: „Kako govorim živahno i slikovito, vidim da me svaki skup lica rado sluša, a mislim da se ne varam …“. O njegovom boravku u Parizu pisao je i slavni francuski matematičar, astronom i geometar Alexis–Claude Clairaut[1]: „To je jedan od najljubaznijih ljudi koje sam upoznao i mogu ga uporediti jedino sa Vama u pogledu znanja i društvenih vrlina. Viđali smo se često i povezao sam ga sa svojim prijateljima, koji su svi o njemu mislili kao i ja.“ Astronom Jerome Lalande[2] je jednom napisao: „… treba da ga čovek upozna, pa da vidi koliko u njemu ima genija!“

Sam Bošković o sebi kaže: „Poznajem ja samog sebe. Moja mašta je živa i da nisam takav, ne bih bio ni onaj geometar ni onaj pjesnik za koga me bar drže.“ Dar opažanja i opseg Boškovićevih istraživanja su bili iznenađujući. Radan, misaon, intuitivnog duha, razvijao je nove ideje uz strogoću naučnika. Uz veliki trud i predanost svom naučnom radu, posedovao je izvanrednu memoriju i lakoću stvaranja. Putujući po Evropi, pratio je stanje nauke u pojedinim zemljama. Prati on i politička zbivanja, težnju Engleza da zagospodare trgovinom na Levantu, prvi ulazak ruske flote u Sredozemno more, želju Egipta da se oslobodi turskog ropstva itd. Za svoj Dubrovnik obavlja mnoge korisne diplomatske poslove, zauzimajući se čak i kod samog pape.

U poemi „O pomrčini Sunca i Mjeseca“, objavljenoj na latinskom u Londonu 1760. godine, on peva o Dubrovniku i posvećuje je najstarijem i najuticajnijem naučnom udruženju u Engleskoj, britanskom Kraljevskom društvu (Akademija nauka, čiji je postao član). Poema doživljava još tri izdanja: u Veneciji, Rimu i Parizu. U predgovoru francuskog izdanja De Bariel, između ostalog, piše: „… ovaj čovek koji je već toliko čuven među matematičarima, osvojio je svojom poemom o pomračenjima i slavno ime među pesnicima.“ Pevajući o Sunčevom sistemu i o Zemlji između Venere, boginje ljubavi i Marsa, boga rata, Ruđer Bošković kaže:

Priroda je postavila Zemlju
U položaj zlokoban i strašan,
Da u trku Veneru i Mars sreće.
Kad lepota jedne i obesnost drugog
Truju ljud’ma sve izvore sreće.

Mladim i lepim ženama, koje je sretao u salonima evropskih gradova obavljajući diplomatske poslove za svoju dubrovačku republiku, pevao je na latinskom jeziku lirske pesme i zabavljao okupljeno društvo izvanrednim pričama o mestima koja je posećivao. Evo jedne strofe (prevod sa latinskog jezika):

Pehare ove posvećujem
Nimfama trima:
O, da ste mi zdravo,
Vi zvijezde nebeske!
Dokle god vas posmatram
Uvek ću biti astronom.

Ili drugom prilikom:

Žuri dječače,
podigni gospođi rasutu kosu.
Eno joj pada:
već njom prašinu mete, po tlu.
Među nebeskim kometama
o, nema baš takve, kojoj
tako je dugačak pram,
kao što je njena vlas.

                                             (Kraj)

Osnovna bibliografija:

·         Enciclopedia Treccani, headword Boscovich;
·         B. Marini – La nazionalità di Ruggero Boscovich – Roma 1970;
·         M Deanović – I rapporti tra il Voltaire, R. Boscovich e l’Accademia – Godišnjak Sveučilišta u Zagrebu, 1929;
·         Ernest Stipanić – Ruđer Bošković, Prosvetni pregled, Beograd 1984;
·         G. Gozzi – Repubblica di Ragusa – Roma 1974;
·         D. Gaiani – Galleria di Ragusei illustri – Ragusa 1841;
·         Katolička Enciklopedija, knjiga II, 1907. od Roberta Appeltona – New York.


[1]  Proračunao 1758–9. uticaj gravitacije Saturna i Jupitera na kretanje i pojavljivanje Halejeve komete, čime je dao jednu od prvih potvrda tada novoj Newtonovoj teoriji gravitacije
[2]  Joseph-Jérôme Lefrançais De Lalande, (1732–1807), tvorac najboljih astronomskih tablica položaja planeta sve do kraja XVIII vek.

Izvor: static.astronomija.co.rs/

Priredio: Bora*S