I ODRASLIMA IGRA POMAŽE…

tamoiovde-logoI odraslima igra pomaže da budu kreativni

Kako doći do novih poslovnih ideja ili usavršiti postojeća rešenja? Kako nadmašiti konkurenciju? Promenom ustaljenog načina razmišljanja, kažu autori „Igrališta (g)radilišta“

igraliste-1U ovim burnim i teškim vremenima pitanje (ekonomskog) opstanka firmi, porodica i pojedinaca često zavisi od faktora na koje je gotovo nemoguće uticati, pa ipak postoje i neka psihološka „tajna oružja“ uz čiju pomoć se može steći prednost nad takmacima.

Jedno od njih je – kreativnost, tvrde autori knjige „Igralište (g)radilište“ Dejv Stjuart i Mark Simons. Prvi je osnivač i predsednik multimedijalne kompanije „Sredstva masovne zabave“, javnosti poznatiji kao deo čuvenog benda „Juritmiks“, a drugi je stručnjak za brendiranje i vodi niz reklamnih agencija u Velikoj Britaniji i SAD. Izdavač u Srbiji je „Klio“, a s engleskog jezika je prevela Mirjana Ivanji.

Ostavljajući po strani zvanična istraživanja, naučne teorije, savete psihologa sa zvučnim titulama i impresivnim bi(bli)ografijama i suvoparne, visokoumne priručnike za snalaženje kroz svet biznisa (odnosno, koristeći ih samo da pojasne i argumentuju svoje stavove), Stjuart i Simons su kroz razgovore sa mnogobrojnim uspešnim poznatim ličnostima pokazali kako iskorak iz ustaljenih, okoštalih obrazaca ponašanja i razmišljanja može da donese odlučujući pozitivni preokret.

„Kada oslobodimo svoj urođeni kreativni potencijal, sve je moguće“, pišu njih dvojica, a kako to postići, objašnjavaju na primerima Mika Džegera, „Bitlsa“, Džimija Hendriksa, Boba Dilana, Tima Brauna…

Svako kreativno mišljenje, podsećaju autori, počinje u dečijem uzrastu, kroz igru i istraživanje koje ne poznaje ograničenja stečena kasnijim obrazovanjem, iskustvom i nametnutim okvirima realnosti. Većina odraslih kroz proces sazrevanja zanemaruje ili potiskuje tu svoju sposobnost, mada neki – umetnici, pre svih – nastave da je razvijaju i usavršavaju na nov način, kroz neobične ideje, poduhvate i stvaralački rad. „Svako dete je umetnik, problem je kako ostati umetnik kada odrastemo?“, pitao se Pablo Pikaso.

Dobar predlog para vredi

Vrhunac kreativnosti ljudi uglavnom dožive u tridesetim i četrdesetim godinama života, ali to ne znači, tvrde Simons i Stjuart, da ga ne mogu ponoviti i u kasnim šezdesetim.
Na žalost, kako za većinu poslovnih delatnosti kreativnost nije neophodna, jer se prednost daje procedurama, pravilima i sistemima, pojedinci koji uspeju da pronađu prostor da razmišljaju nezavisno i van okvira nisu (dovoljno) ohrabreni i podstaknuti u kompanijama u kojima rade. A ako napuste takav posao da bi započeli sopstveni, nailaze na nove prepreke. Privatno preduzetništvo je prava umetnost kombinovanja kreativnosti i komercijalizma u kojoj dobra ideja malo vredi ako je neupotrebljiva ili nema ko da je finansira i, obrnuto, novčano ulaganje propada ukoliko ne podržava nešto novo, čega nema na tržištu, ili što nadilazi ponudu konkurencije.
Primer za to je Tomas Edison. Godine 1879. je patentirao inkadescentnu električnu svetiljku, prvu „viseću“ lampu, ali ona nije mogla da bude iskorišćena na pravi način jer je energija koju koristi bila preskupa. „Načinićemo struju tako jevtinom, da će samo bogataši paliti sveće!“ obećao je poznati pronalazač, i uskoro razvio (zahvaljujući i našem Nikoli Tesli) sistem snabdevanja energijom na svakoj lokaciji, „počistivši“ konkurenciju.

Špagete, pojedinci i timovi

Kako kreativnost pomaže da se reši neki konkretan poslovni problem? Pre svega, predlaganjem što više načina da se to uradi („špageti ideja“). Na primer, u jednom hotelu su se gosti žalili da uvek predugo čekaju na lift. Prva pomisao je bila da se, naravno, ugradi još neki lift, ali uprava za to nije imala para. Umesto toga, pored lifova su postavljena ogledala i stočići sa časopisima, a na zidove okačeni zanimljivi posteri tipa „Da li ste znali…“ i kvizovi (poput „Maselovih“ u vozilima beogradskog javnog saobraćaja).

Autori „Igrališta (g)radilišta“ ukazuju da se do novih ideja može jednako uspešno doći samostalno ili grupno, s tim što je u prvom slučaju pojedincu potrebna podrška kolega i šefova da tu ideju ostvari (a prepreke su surenjivnost, lenjost, birokratija….) a u drugom sloboda da svaki član grupe otvoreno iznese svoj predlog, bez straha da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen. Zato se dešava da „grupno razmišljanje“ bude kontraproduktivno, naročito ako postoji tendencija preteranog opuštanja – kriterijumi se snižavaju, umesto sukoba mišljenja jedni drugima potvrdno klimaju glavom i na kraju dopuštaju da se povedu za najlenjijim ili najmanje ambicioznim članom grupe. To se može izbeći tako što se pojača takmičarski duh, recimo u odnosu na neku drugu grupu, a nagrada odnosno priznanje za najuspešniju ideju dodeli celom timu. Umesto međusobnog „tetošenja“ ili, naprotiv, svađe oko toga čija je ideja bolja, članovi tima odaberu najbolji predlog i zajednički rade na njegovom poboljšanju i prezentaciji.

Putovanje vozom inovacija
„Kreativnost ne podrazumeva iznošenje jedne ideje koja će promeniti svet, reč je o živopisnom putovanju u vozu inovacija koje se nikada ne završava“, pišu Stjuart i Simons. Ništa nije savršeno, nijedan proizvod, nijedna usluga, nijedan poslovni model, nijedna situacija. Uvek postoje stvari koje mogu da se poboljšaju. Pitanje „Šta bi se moglo promeniti“ pokretač je celog ciklusa unošenja inovacija, i to otvara prostor za nove poslove, nova radna mesta.

Kao primer iznose izum asimetričnog kišobrana koji je dizajnirala holandska kompanija Senz Umbrelas.Umesto klasičnog, okruglog kišobrana koji se na vetru zaklopi, izvrne ili polomi, oni su napravili takav koji je na jednoj strani kraći, na drugoj duži, pa se okreće i prilagođava strujanjima vazduha, a ne da im se opire. Ovi su kišonrani pušteni u prodaju 2007. godine po ceni od 67 dolara i u već u prvih devet dana je prodato 10.000 komada!

Najbolji način da se dođe do nove ideje o starim proizvodima, uslugama i modelima je utvrditi šta je to što nas kod njih nervira, pa smisliti kako da to popravimo. Pored okruglih kišobrana to mogu biti neudobna sedišta u avionima, previsoki držači u gradskim autobusima, pseći izmet na pločniku (pa su se na ulicama pojavile kesice za njihovo prikupljanje), ambalaža koju je nemoguće otvoriti (pa se neko kod nas dosetio kesica sa kafom „otvori lako“), ključevi koje stalno zaturamo (odgovor je bio privesak koji se oglašava kad zazviždimo), bauljanje po mraku dok ne napipamo prekidač za svetlo na zidu (sad se svetlo može uključiti zvučnim signalom)…

Drugi dobar način je da se problem rastavi na manje delove, koji će se rešavati odvojeno (sistem „riblje kosti“ koji je razvio Japanac Kaoru Išikava: problem se ispiše na ribljoj glavi, a ključni detalji na kostima). Upravo tako je tim stručnjaka iz Kalifornije i Japana dizajnirao najpopularniji ikad napravljen automobil u svetu, „mazdu MH-5“ (prema Ginisovoj knjizi rekorda): razdelili su ono što žele da postignu na pet elemenata, i radili na svakom zasebno. Prva „kost“ je bio kompaktan i lagan, a ipak siguran auto. Druga „kost“ kabina dovoljno udobna za dvoje. Treća – položaj motori koji će prepoloviti težinu na prednji i zadnji deo vozila. Četvrta – ravnomerno korišćenje sva četiri točka na putu. I peta – dobra povezanost između motora i stražnjeg diferencijala, tako da je otporan na pritisak prilikom smanjivanja brzine.

Stjuart i Simons, opet kombinujući naučne dokaze sa primerima iz prakse, navode da je u traganju za dobrim idejama jednako potrebno imati prethodno znanje iz oblasti kojom se (svesno) bavite, ali i dopustiti sebi da misli „odlutaju“ u neke sasvim druge (nesvesne) prostore, kako bi se povezale leva i desna moždana hemisfera i stimulisalo kreativno razmišljanje. Tako se pokreće proces u kojem iz činjenica kojima raspolažemo uz pomoć intuitivnog sagledavanja situacije dolazimo do savim nove ideje („aha!“ momenat). Luj Paster je to ovako objasnio: „Mogućnost ide na ruku samo umu koji je spreman“.

Neki od načina da se pobudi kreativnost su i vizuelizacija (crtanje skica, dijagrama, tabela… ili jednostavno zamišljanje), zatim poređenje (čips je izmišljen tako što ga je organski fizičar Fredrik Bauer uporedio sa suvim lišćem), provera i razmena ideja u komunikaciji sa drugima, ambiciozno razmišljanje (početi od male zamisli, pa je razrađivati – recimo, kao što je Al Gor uverio ljude u značaj globalnog zagrevanja tako što je počeo ukazivanjem na manje klimatske promene, pa uveo termin planetarne „klimatske krize“), posmatranje problema iz različitih uglova, povezivanje naizgled nepovezanih stvari i događaja (što je suština humora – vicevi su smešni upravo zbog tog neočekivanog obrta)…

I, naravno, stalno tragati za drugačijim, novim saznanjima i gledištima. Kao što je rekao jedan od najkreativnojim umova u istoriji, Albert Ajnštajn: „Ja nemam neki poseban dar, ja sam samo strastveno radoznao!“.

Aleksandra Mijalković/Politika Magazin /12. oktobar 2014. /
Izvor:clio.rs

________________________________________________________________________________________

Advertisements

ULICA DEČJEG OSMEHA…

tamoiovde-logo
Juče, 24. decembra, deo centralne borske ulice „Moša Pijade“ u vremenu od 10 d0 14 sati  preimenovan je, makar na kratko u „Ulica dečjeg omeha“.

boras5U organizaciji borskog Centra za kulturu, sada već tradicionalna manifestacija „Ulica dečjeg omeha“, pokrenuta je sa ciljem da ulepša i dočara Novogodišnju atmosferu, ali pre svega da smanji društvenu isključenost dece i podstakne njihovu kreativnost i maštu.

Ovom događaju prethodio je konkurs za najlepšu pesmu priču, likovni rad, kreativni predmet, ukras, čestitku, kapu i slično, sa akcentom da budu izrađeni od darova prirode ili reciklažnih materijala.

Na konkursu i na Ulici dečjeg osmeha učestvovale su sve gradske i seoske osnovne škole, Dečja ustanova „Bambi“, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“ i Udruženje za za decu sa potrebnim potrebana „Mozaik“.

Izuzetno za ovo doba godine lep dan uz odličan odziv izlagača i posetilaca-kupaca, doprineli su da vreme predviđeno za manifestaciju zaista bude obojeno i ozvučeno lepotom dečjeg osmeha.

Deca, kreativni stvaraoci, pokazala su ovom prilikom, da su ljupki i vešti prodavci.

Koliko su zaradili prodajom svojih originalnih rukotvorina, neka ostane njihova slatka tajna.

Osmehe su delili besplatno.

Tekst/foto: Bora*S

Za pisustvo i informacije zahvalan sam sjajnoj Simonidi Gavrić.

_________________________________________________________________________________

UNIFORMISANJE ČOVEKA POTISKIVANJEM SLOBODNOG MIŠLJENJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

kriza-filozofije-slika-403756U predgovoru „Volje za moć“, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva veka koja slede; Pobeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korenu.

Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovečanstva.

Nihilizam, ne znači da vrednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrednostima više ne merimo smisao ljudskog postojanja. Religija, filozofija, nauka i umetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrednosti izgubile svoju vrednost kako nam predočava Fink u svom „Uvodu u filozofiju“, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla.

Na pitanje „čemu“, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX veka, osećanje nezadrživog kraja istorije je osećanje kraha istorijskog razvoja i progresa. Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.

U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture. Brižljivim „proterivanjem“ filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne) svesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer „čemu“ dobro, ako se ne izučava etika, lepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se „obrazuju“ eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari.

Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog sveta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.
Zagušenost znanjima / informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamenjiva u postavljanju ideje celine naučnog saznanja i njegovog smisla. U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.
Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrednosti, razloga – rečju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.

Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge. Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologija / nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromenljivost i večnost. Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po rečima Finka uvek jesu: svet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerešiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uverili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovekovna potreba za uniformisanja čoveka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za unizenje „bogo“ – likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo da postoji, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čoveka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlašćenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije. Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrednosti orjentira prema carstvu važećih vrednosti, bilo da su iz sfere morala, umetnosti, običaja ili politike i nauke.
Bez takvog misaonog iskustva celina sveta i važenja istine i vrednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svet vrednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.

sonja-tomovic-sundic-slika-190467Sonja Tomović-Šundić

 

 

Izvor:.vijesti.me/kolumne/

____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

LEGENDA KOJA TRAJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Koko Šanel

Kakva bi bila današnja moda bez Koko Šanel? Njene kostime i danas nose poznati širom sveta. O „Mitu Šanel“ može se dosta toga videti i saznati na izložbi u njenu čast, u Hamburgu. 

0,,17459912_303,00Nedostatak samopouzdanja se Koko Šanel sigurno ne može prebaciti. „Ta jednostavna haljina postaće svojevrsna uniforma za sve žene koje imaju ukusa“, najavila je samouvereno francuska modna dizajnerka, davne 1926. godine, čitaocima američkog modnog časopisa „Vogue“. Šanel nije mislila ni na šta drugo, nego na čuvenu „malu crnu haljinu“.

0,,16536079_404,00

Jednu od čuvenih „malih crnih“ nosi
Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija

Ta kreacija u raznim varijantama i danas ima svoje mesto u ormarima pripadnica lepšeg pola. Doduše, Šanel nije ta koja je izmislila „malu crnu haljinu“, ali upravo je ona od tog jednostavnog, ali elegantnog komada odeće napravila modni kult. Uskog kroja i potpuno crna, u to vreme je rušila društveni tabu. Do tada su žene bile prilično pokrivene, a crna boja je uz to važila i za boju posluge. Ali sam magazin „Vogue“ je bio ubeđen u uspeh i napisao: „Haljina, koju će nositi ceo svet.“

I tako je i bilo.

U međuvremenu, žene širom planete nose haljine ove dizajnerke. I ne samo haljine, već i kostime, torbe i nakit. Ne treba zaboraviti ni na čuvene parfeme, poput „Chanel N° 5“.

„Mit Šanel“ može se osetiti i na izložbi u Umetničkom muzeju u Hamburgu. Od 28. februara do 18. maja 2014. godine, tu se može doživeti duh istorije i delim modne imperije, jer gostujuća izložba obuhvata i 70 kreacija Koko Šanel. Moguće je videti i kreacije drugih modnih dizajnera, kojima je kao inspiracija poslužila Šanel.

Od krojačice do vlasnice modne kuće

0,,17459919_401,00

Koko Šanel, 1935, foto Men Rej

Uspon u svetu mode Gabriele Šanel, rođenoj 1883. godine, nije ni kom slučaju bio predoređen. Nakon smrt majke 1895. godine ona je rasla u domu za nezbrinutu decu. Tamo je naučila krojački zanat koji će je kasnije učiniti slavnom.

Čuveni nadimak „Koko“ dobila je kasnije, kada je nastupila u jednom kafiću – kao pevačica. Ali njenu ljubav je bila moda, a ne muzika. Godine 1910. napravila je prvi veliki korak u ovom poslu: Koko Šanel je u Parizu otvorila prodavnicu šešira. Godine 1913. otvorala modni butik, a dve godine kasnije modnu kuću. Najkasnije 20-tih godina kada su joj mušterije iz ruku istrgle „malu crnu haljinu“, francuska modna dizajnerka bila je i finansijski zbrinuta.

Ali zašto su baš njene kreacije bile dobro prihvaćene?

„Ženskom telu ponovo sam dala njegovu slobodu“, rekla je jednom čuvena dizajnerka. 20-tih godina prošlog veka, žene su počele manje da pokrivaju delove svog tela, pa su samim tim i zračile sa više samopouzdanja. Korzeti su pripadali prošlosti. Šanel je svojim kreacijama pogodila potrebe ciljne grupe i označila ukus vremena. Jednostavno i elegantno, udobno i sa stilom – takve su bile njene kreacije.

0,,17459916_404,00

Kostim iz kolekcije za jesen/zimu 1959/1960

Ali Šanel je pre svega bila autentična. Iz njene modne kuće nije izašla ni jedna kreacija, koju ona sama ne bi nosila.

„Odelo čini čoveka“, kaže poslovica. U skladu sa tim, Šanel je doprinela stvaranju „nove žene“ koja više ništa nije imala sa zastarelom durštvenom slikom, prepunom strogih moralnih normi. Dužina suknje smanjila se od gležnjeva do ispod kolena – ako su žene uopše još nosile suknje. I Koko Šanel je ponekad nosila pantalone.

0,,17075476_404,00

Karl Lagerfeld, 2008.

Smrću velike modne ikone, 1971. godine, mit ove dizajnerske kuće ni u kom slučaju nije bio okončan. Marka se isprva našla u problemima – sve do 1983. kada je umetnički direktor postao nemački dizajner Karl Lagerfeld. On pri tome za svoje kreacije neprestano koristi ideje Koko Šanel. Recept za veliki uspeh ove modne kuće, možda bi mogao da se objasni rečenicom: „Dobro krojena haljina stoji svakoj ženi. Tačka!“. Tako jednostavno se objašnjava i mit o njoj.

Autor: Mark von Lipke / Jakov Leon/Odg. urednica: Dijana Roščić

Izvor:dw.de

____________________________________________________________________________________________

MEDUZE – JEDINSTVENE PO JEDINSTVENOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Svaka biološka vrsta je neponovljiva kreacija “majke prirode“, ali je istovremeno bliži ili dalji rođak drugoj vrsti organizama.

Čovek je jedinstven po inteligenciji, ali je i pripadnik grupe sisara; orao može da leti, ali je “brat“ noja, ili petla; kornjače imaju koštani oklop, ali su bliska“rodbina“ zmijama i krokodilima; žabe su jedinstvene po skokovima, a drage su “sestre“ daždevnjacima… Možemo ovako ići “unatrag“, odnosno u pravcu suprotnom od onog u kome se dešavala evolucija [1] i doći do najjednostavnijih među pravim višećelijskim životinjama [2] do – MEDUZA. Tačnije rečeno, doćićemo do tipa životinja nazvanog žarnjaci [Cnidaria] [3]. Zašto smo dolazili do njih? Po čemu su meduze tako jedinstvene? Idemo redom…

meduze

Lepe su, zar ne?

 Sve u superlativu: najprostije, “najvodenije“, najstarije i među najlepšim bićima

 Meduze imaju oblik kišobrana [otvorenog, naravno!] izgrađenog od samo dva sloja ćelija [sve ostale prave višećelijske životinje su troslojne] između kojih se nalazi želatinozna, pihtijasta masa tzv. mezogleja.

Mezogleja je “cement“ koji povezuje te slojeve i istovremeno daje čitavom telu čvrstinu neophodnu da se odupru jakim udarima morskih talasa. U unutrašnjosti je duplja sa samo jednim otvorom koji je istovremeno i usni i analni [bljak!]. Oko tog otvora nalazi se venac pipaka [4] koji su prisutni i na obodu kišobrana. Meduze su životinje kod kojih se prvi put javlja nervni sistem, naravno, u najprostijem obliku – tzv. mrežast nervni sistem. Sastoji se od zvezdastih nervnih ćelija međosobno povezanih u mrežu. Ako meduzi dotaknete samo jedan pipak, ona će se čitava zgrčiti jer se nadražaj ovom mrežom preneo kroz čitavo telo.

 Sadrže najviše vode od svih životinja. Ako meduza dospe na kopno i osuši se, od nje ostaje sićušna grudva koja je oko hiljadu puta lakša od žive meduze [preko 95% njihovog tela čini voda]. Ovako jednostavne životinje uspele su da prežive period od, smatra se, 650 miliona godina. [Poređenja radi, starost savremenog čoveka, Homo sapiens sapiens, procenjuje se na oko 35 – 40 000 godina.] Dakle, s’ pravom im pripada titula najstarijih eumetazoa. Titula bi mogla da im pripadne i po lepoti jer se neke od njih živo obojene svrstavaju među najlepše životinje.

  Roditelji međusobno “isti“, a potomci ne liče na roditelje

 Koja je ovo sad zavrzlama, sigurno se pitate?! Bez panike – vrlo je jednostavno. Meduze su odvojenih polova, odnosno postoje mužjaci i ženke ali se oni, posmatrani “golim okom“, međusobno ne razlikuju [5] . Razlika se ogleda u tome što mužjaci proizvode spermatozoide, a ženke jajne ćelije. Obe vrste polnih ćelija se izbacuju u vodu gde se izvrši oplođenje da bi se iz oplođene jajne ćelije razvila trpeljasta larva [planula]. Posle određenog vremena ova larva pada na dno mora, pričvrsti se za njega i razvija u polip.

polipi

polipi

meduze03

meduze

   Osim po građi, polip se od roditeljske meduze razlikuje po svemu ostalom:

•    po obliku – ima oblik cilindra;

•    po načinu života – jednim svojim krajem pričvršćen je za podlogu, sesilan; i

•    prema načinu razmnožavanja – polip se razmnožava bespolno, pupljenjem [6], dok se meduze razmnožavaju polno.

 Zoolozi su ih upravo zbog polipa sve do druge polovine XIX veka označavali kao biljne životinje ili Zoophyta.

Dobri plivači bez pravih mišića                                                                                                                           

 Oba sloja ćelija [spoljašnji i unutrašnji], od kojih se sastoji njihovo telo, izgrađena su u osnovi od epitelo-mišićnih ćelija. One nisu ni prave epitelne [7] ni prave mišićne, već imaju ulogu i jednih i drugih. Sastoje se od jednog proširenog dela koji ima ulogu epitelijalne ćelije i na njega se nastavlja izdužen deo – mišićno vlakno. Kontrakcijama mišićnih vlakana u spoljašnjem sloju dolazi do izduživanja i skraćivanja tela i pipaka. Kontrakcije mišićnih vlakana unutrašnjeg sloja izazivaju skupljanje i širenje tela. Ovi jednolični pokreti su dovoljni da se čitavog života neumorno kreću lebdeći i plivajući ispupčenom stranom “kišobrana“ okrenutom u pravcu kretanja.

 Love plen “harpunima“, a hranu vare bez želuca

Posebna osobina ovih životinja jesu žarne ćelije ili knide po kojima su i dobile latinsko ime – Cnidaria [gr. knide=žara, kopriva]. Oni koji su imali “bliski susret“ sa meduzom najbolje razumeju značenje ovih pojmova! Žarne ćelije su skoncentrisane najviše oko usnog otvora i na pipcima. Sastoje se se iz sićušne kapsule u kojoj je spakovan končić na čijem se kraju nalazi bodljica sa ulogom harpuna [zabada se u telo žrtve]. Ove ćelije luče parališuću otrovnu supstancu koja može biti fatalna i za čoveka [u pitanju su neke tropske meduze]. Žarne ćelije koje su jednom upotrebljene brzo propadaju i zamenjuju se novim. [Savet pisca teksta: ako želite da ulovite meduzu ne dozvolite da ona “ulovi“ vas, odnosno, podmetnite joj neki predmet na koji će “ispucati“ svoje harpune. Savet dat na osnovu ličnog iskustva, jao! kad se samo setim…]

 Paralisan plen pomoću pipaka pomeraju do usnog otvora i gutaju. Mogu da progutaju plen koji je nekoliko puta krupniji od njih samih. Varenje započinje u duplji, gde se plen razlaze na sitne čestice, a zatim njih zahvataju posebne ćelije [nazivaju se ameboidne [8] u kojima se varenje dovodi do kraja. Svarena hrana se iz ameboidnih ćelija prenosi do svih ostalih ćelija procesima difuzije [9] . Dakle, varenje počinje kao vanćelijsko, a završava se kao unutarćelijsko. Nesvareni deo plena i proizvodi samog varenja se istim onim otvorom [moram opet da kažem bljak!] izbacuju u morsku vodu.

 Meduza koja je podarila ime meduzi

 Meduze su ime dobile po ličnosti iz grčke mitologije Meduzi, jednoj od tri nakazne kćeri morskog boga Forkija. Priča kaže da je Meduza bila prelepa devojka sa dugom, talasastom kosom dok je boginja Atena nije pretvorila u nakazu, a njenu kosu u zmije otrovnice. Svako ko bi je ugledao skamenio bi se od straha [10]. Uviđate sličnosti sa životinjama meduzama?

 Meduze su, dakle, do kraja ostale dosledne u svojoj jedinstvenosti jer se jako malo životinja može “pohvaliti“ da im je ime pozajmio lik iz grčke mitologije.

 [1] preovlađujuće je mišljenje da se evolucija dešavala po principu: od evolutivno prostijih nastajali su složeniji organizmi

 [2] prave višećelijske životinje [stručan naziv je Eumetazoa] su one kod kojih su razvijena tkiva i organi

 [3] ovaj tip životinja je dugo bio označavan kao dupljari [Coelenterata]

 [4] pipci ili tentakule [‘’ručice“]

 [5] za tu osobinu se stručno kaže da ne postoji polni dimorfizam [di= dva; morpha =oblik]

[6] pri pupljenju se obrazuju izbočine, pupoljci koji se odvoje od roditeljskog organizma i nastavljaju samostalan život ili ostanu na roditeljskoj jedinki pa grade koloniju>

 [7] epitel je površinski sloj kože

 [8] ameboidne ćelije obrazuju izbočine nazvane pseudopodije [“lažne nožice“] kojima zahvataju sićušne čestice i unose ih u ćeliju

 [9] difuzija je kretanje neke materije kroz ćelijsku membranu iz mesta gde te materije ima više ka mestu gde je ima manje

 [10] koga interesuje priča do kraja može je naći na http://www.mitovi.beotel.yu

 Snežana Trifunović, dipl. biolog /www.zivotinjsko-carstvo.com

PRIRODOM KREIRANE FORME SRCA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

ROMANTIČNA  MAJKA  PRIRODA

Inspiraciju za romantiku uvek možete potražiti u prirodi i njenim kreacijama. Skoro u svim delovima sveta se mogu pronaći ostrva, šume i jezera koji oblikom formiraju srce, univerzalni simbol ljubavi. Evo nekih primera:

1. Ostrvo Galešnjak – poznato još i kao osrtvo ljubavi, ovo hrvatsko ostrvo se nalazi između Pašmana i grada Turanj. Zanimljivo je da je Napoleonov kartograf prvi primetio oblik ovog ostrva u 19. veku.

2. Ostrvo u obliku srca u jezeru Gutierrez – nalazi se između Magelanovog prolaza Rio Negra, a najbolji pogled na ostrvo se pruža sa istočne strane jezera.

3. Močvara u Tajvanu – močvarno tlo formira skoro pravilno srce a nalazi se u parku prirode Guandu.

4. Ostrvo od peska – ostrvo Tavura u državi Fidži je pravi tropski raj a krase ga koralni grebeni.

5. Šuma u obliku srca u Kantabriji – jedinstveni oblik ove šume na severu Španije se može videti samo iz vazduha a najbolji način za razgledanje je let sa balonom.

6. Jezero u Ohaju – jezero formira savršeni oblik srca a pošto je deo privatnog poseda, ne može se posećivati i razgledati.

7. Mangrova šuma na Novoj Kaledoniji – ovu neverovatnu šumu je prvi primetio fotograf Yann Bertrand a njena fotografija krasi naslovnicu njegove knjige “Zemlja odozgo”.

8. Jezero u Indiji – ova velika turistička atrakcija se nalazi na vrhu Chembre u Indiji, a pored jezera svakodnevno prođe 150 ljudi na putu do vrha planine.

9. Srcoliki koralni greben – U sastavu Velikih koralnih grebena se nalazi i jedan romantičan, u obliku srca a njegov oblik možete videti samo iz vazduha.

bazz.rs

TURIZAM OSVAJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________

Turistička kretanja su osvojila svet.

Turizam je jedan od najvećih svetskih ekonomskih sektora.

Da bi podsetili na važnost turizma u socijalnoj, kulturnoj, političkoj i ekonomskoj sferi, na trećoj sednici Svetske turističke organizacije (UNWTO) u Toremolinosu (Španija ) 1979. godine, doneta je odluka da se svake godine, 27. septembra, proslavlja kao Svetski dan turizma (datum kada je 1970. godine usvojen Statut ove organizacije).

Centralna svečanost ovogodišnjeg obeležavanja Svetskog dana turizma, održana  je u Maspalomasu u Španiji.

Turistička organizacija Srbije je ovim povodom na Međunarodnom sajmu turizma u Novom Sadu dodelila najboljima tradicionalnu nagradu “Turistički cvet” za značajna ostvarenja u podizanju kvaliteta turističkih usluga, doprinos razvoju, unapređenju i promociji srpskog turizma  za period jul 2011.- jul 2012. godine.

 Obeležavanju ovog dana pod sloganom „Turizam-lepša strana budućnosti“, pridružila se i borska Turistička organizacija, organizujući na platou ispred Doma kulture celodnevnu promotivnu izložbu svih zainteresovani turističkih subjekatia  sa teritorije borske opštine, na kojoj su predstavili delatnost kojom se bave i svoju aktuelnu ponudu turističkih proizvoda. Istovremeno, u Amfiteatru su mališani iz borskih osnovnih škola oslikavali svoje „turističke impresije“. Nema zbora, rezultat njihovog risanja je- impresivan! U drugom segmentu obeležavanja ovog dana, zainteresovani su imali priliku da u Narodnoj biblioteci prate predavanja na temu „Turizam,ekologija i održiva energija“.

Ovogodišnja proslava Svetskog dana turizma odvijala  se pod parolom „Turizam i održiva energija: Podsticanje održivog razvoja“. Tim povodom Svetska turistička organizacija objavila je poruku dr Taliba Rifaia, generalnog sekretara ove organizacije, u kojoj se poručuje: “Turizam predvodi neke od najinovativnijih inicijativa u oblasti održive energije, da prelazak na obnovljive izvore goriva za avione i brodove koji krstare, tehnološka energetska rešenja u hotelima, kao i bezbroj drugih inicijativa, stavljaju turizam na čelo transformacije u čistu energiju, što je i cilj koji treba dosegnuti do 2030. godine”.

Autor: Bora*S

IMA NEŠTO U TOM: DA TE MRZE A DA TI SE DIVE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PESNIK  DUŠKO TRIFUNOVIĆ (ovde) ULAZI U GINISOVU KNJIGU REKORDA?

Muzički urednik Radio Novog Sada Bogica Mijatović zauzeo se u sredu da pokojni pesnik Duško Trifunović (1933-2006) udje u Ginisovu knjigu rekorda, s obzirom da je književnik čije su pesme najviše komponovane i snimljene.

„Iz njegovih knjiga koje imaju finu i zgodnu metriku za pisanje muzike ja sam skupio 239 različitih pesama koje su muzičari uglazbili. Po tome je on apsolutno prvi u svetu i zato treba da se nadje u Ginisovoj knjizi“, rekao je Mijatović za novosadski Radio 021.

Mijatović je najavio da će uputiti poziv predstavnicima Ginisove knjige rekorda da se i sami uvere u navedene podatke.

Duško Trifunović je po izbijanju rata u Sarajevu 1992. godine došao u Novi Sad, a sahranjen je 2006. u Sremskim Karlovcima. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano Sarajevska rok scena, a najpoznatiji je postao po saradnji sa „Bijelim dugmetom“.

Izmedju ostalih, njegove su pesme „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, kao i pesma koju izvodi Zdravko Čolić -„Glavo luda“.
izvor: Beta

*** Da, da, da! Kažem-  ja.

ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU

imagesŠTA BIŠta bi dao da si na mom mjestu
da te mrze a da ti se dive
šta bi dao

Šta bi dao za veliku gestu
mjesto svoga da tvoj život žive
šta bi dao

Ti budi srećan sad
što si preko puta
ti što nas strašni let
nad provalijom dijeli
jer ovo je mojih pet minuta
a pred tobom stoji život cijeli

Šta bi dao da možeš ovako
dići ruke a puk da te slijedi
šta bi dao

da l bi i ti u svom srcu plako
kao što se moje srce ledi
da l bi i ti?


Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači – ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću…

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću…


Priredio: Bora*S